Не иде српском национализму са Горама. Осам деценија после оригиналне, Равне, страдала је њена танушна копија на Мокрој. Било је то медијско самоубиство са два „метка“.
Први је 24. децембра 2024. године „испалио“ Слободан Антонић, једна од, тада, две друге мокрогорске виолине. Стигао је у форми колумне „Не бити ником корисни идиот“, објављене на сајту „РТ Балкан“, српске филијале утицајног руског државног медија. Кључна реч је ово „ником“, не синтагма „корисни идиот“.
На „РТ Балкан“ је пре тога име Мила Ломпара, прве мокрогорске виолине и главног јунака ове тужне националистичке приче, било поменуто само два пута. Од тада је поменуто само једном, 29. јуна. У серији будалаштина које су последњих месеци написане о Ломпару, неке као хвалоспеви неке као дисквалификације, вероватно је највећа да је „руски човек“. Мислим да је чак и Милан Антонијевић у Србији више „руски човек“ од Ломпара.
Мило Ломпар је „човек“ Слободана Георгијева. Толико су „горе“ овде постале уклете да је и „Горски вјенац“, кога Ломпар схвата као једну од својих прћија, завршио као украс – неки су у дилеми да ли у бугарском или у луксембуршком венцу. Чини ми се да „субкоманданте“ Драгана Шолака и Александре Суботић није имао много избора када је одабрао Ломпара као националистичку икебану обојене револуције којој су кумовали „Јунајтед медији“.
Често се губи из вида да је надстрешница, у суштини, била „Гаврило Принцип“ Друге српске обојене револуције. Али, ако им крв није плава, „кајзерлих-унд-конинглих“, шеснаест мртвих тела није довољно да на Балкану покрене незаустављиву некрополитичку машину. А ни Беч није оно што је био 1914. године.
Други „метак“ је 30. јануара 2025. године „испалио“ Милош Ковић, друга од те две друге виолине. Путовао је ка мети у форми текста „Један прилог за историју српске неслоге“, који је Ковић објавио на сајту своје „стелт“ организације „Покрет за одбрану Косова и Метохије“. Ковић је изоставио кључну реч – придев „поносно“ испред речи „српске неслоге“, али јасно је из контекста, и текст је „убитачан“ и без те кључне речи.
Оба медијска „метка“ су била „распрскавајућа“ – пренели су их скоро сви медији у Србији који нису луксембуршки, од „Стања ствари“ до „Политике“, па трећи метак, овај пут, није био потребан. Мокра, национална копија са „Темуа“, доживела је судбину Равне, оригинала, само, срећом, овај пут у гори није било крви.
ДВА МОЗГА СРБИЈЕ: Иако људи, с разлогом, Мокру Гору везују за Емира Кустурицу, једног од два највећа жива Србина, он је у овој тужној причи био више постамент за Ломпарове амбиције него добар домаћин. Да ли је био још нешто, можда ћемо читати једног дана.
Писао сам већ неколико пута о томе, па нећу дужити. Једноставно, Косово је срце Србије, иако би многи да га преместе у Брисел; Алепо је срце српског културног обрасца, његово премештање захтева векове „културне деконтаминације“; тело Србије је у Борчи, Овчи и Крњачи, некада је било у паланкама, укључујући и оне, много бројније, које у свом имену немају реч паланка, а мозак Србије се поделио.
Један део, грађанистички, сместио се на Врачару, а други, националистички, на Мокрој Гори. Оба су моћна али јалова, идејно и идеолошки стерилна, и много више антипротивна него антирежимска. Сви знају шта неће, али не знају како се може стићи до онога што хоће.
Први се, после смрти његовог „оца“, Радомира Константиновића, из „круга двојке“, живео је у Добрачиној а радио у Хиландарској, преселио на Врачар и постао распршен. Наиме, ни Константиновић ни Латинка Перовић, „мајка“ самопроглашене „Друге Србије“, нису добили наследнике. НАТО пакт и 5. октобар, удруженим снагама, учинили су да наследници постану непотребни. „Друга Србија“ је умрла тако што је постала прва – и таква је остала до данас.
Један од разлога зашто је тако, зашто су грађанисти остали доминантни иако је тамо данас најплоднији ум Алексеја Кишјухаса, сместио се на Мокрој гори. Мада и он је претходно, за Војислава Коштунице, једне од, нажалост бројних, грешака у идејној и кадровској матрици српског национализма, живео и радио у „кругу двојке“, на пар корака од Добрачине.
Овај текст би се лепше читао да је део радње, уместо у Добрачиној, био смештен у суседној, Доситејевој улици, али није, па не могу зихерашки да се осврнем на доситејевштину – главну спону између „круга двојке“, његовог врачарског прилепка и „политичке“ Мокре горе, каква је постојала пре него што су је Антонић и Ковић ликвидирали.
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ДВОР: Разумем их, и жао ми је што то нису учинили много раније. Помогли би српском национализму. Можда и самима себи.
Наиме, за разлику од распршеног, грађанистичког „мозга“, који се ушушкао и уленио у наручју „невладиних“ организација и немачких штифтунга, националистички се на Мокрој гори претворио у услужни сервис Ломпаровог ега и амбиција овог случајног Србијанца које стижу не толико до Штировника, врха који се надвија над Његошем, колико до Олимпа.
Ломпар не мисли само да говори истину; да је свезнајући и свевидећи. Он верује да је сам истина. Човекобог. То је његова важна сличност са самообоженим „маминим сунцима“, које жели да искористи као своје корисне идиоте. Они верују „држава то смо ми“; он верује да је и Његош и Доситеј и Амфилохије. И Ганди, па зато не може у себе да угура и Карађорђа, српског анти-Гандија.
Мокра гора је функционисала као Ломпаров двор, а Ковић и Антонић су биле „дворске даме“, интелектуална декорација и задивљена публика спремна да аплаудира човеку који је свео српски национализам на самоидеологију. Назвао сам је ломпаризам.
Уклонивши мокрогорску копрену, они су оголили један јако моћан али стерилан ум. Свашта у њега стане, али оригиналне идеје излазе тешко, а и када успеју да изађу из Ломпаровог мозга, оптерећене су тешким личним, нарцисоидним баластом који их урушава.
УМОВИ СУ ИМ КОЛОНИЗОВАНИ: Самопорицање, драгоцену идеју која га је прославила, мада, од када је почео да говори о „интегрализму“, све више сумњам да је и њу „позајмио“ из јудаистичке односно католичке теологије, Ломпар је увео у књизи у којој је скицирао обрисе једног другачијег српског самопорицања – назвао сам га просветитељским, да би могли да га разликујемо од старијег, малигног облика, који сам назвао случајносрпским.
О њему је, верујући да је једино српско самопорицање, пречесто опонашајући стил и мисао Радомира Константиновића, Ломпар писао у књизи Дух самопорицања. Број њених издања је, мислим да то није случајност, практично једнак броју година Вучићеве владавине. Дух самопорицања, књига која разобличава једно српско самопорицање тако што промовише и слави другачије, на полицама поносних Срба је заменила књиге Добрице Ћосића, претходног „оца“ поносне Србије која је од 1944. године, паузе су биле кратке, натегнуте и климаве, остала она која је „друга“ – подређена, оклеветана и понижена.
Тужно је читати колико Константиновић фрустрира Ломпара. Комплекс који има од аутора Философије паланке је толико велики да је на Коснтантиновићеву моћну сентенцу „искуство нам је паланчако“ одговорио будаластом „искуством нам је колонијално.
Наиме, код Константиновића је проблем како тумачи наше искуство и како је уоквирио паланку – а мало је речи, једна од њих је Цеца, надимак „српске мајке“, у које стаје више онога што јесмо, и од чега не можемо да побегнемо, од речи „паланка“. Оставштине османског турског која се уписала у имена бројних градића и села на северозападним ободима царства које је преобликовало и оријентализовало наш део Европе. Та, нашим елитама неприхватљива, чињеница је главни генератор свих српских самопорицања.
Оно што је овде колонијално је Ломпаров ум – био је и Константиновићев, ако му је то нека утеха. „Колонијализовани“ су помоћу достојевштине, и зато је једини колонијализам који смо искусили самоколонијализам који нам је стигао са Доситејем. Умови командних врхова оба сегмента завађене елите су колонизовани, и поносе се тиме. Зато им се, овакви какви смо, пречесто гадимо, и зато су били склони да умноже српска самопорицања.
СРБИЈАНЦИ И НАДСРБИ: За разлику од Константиновића, практично колеге, иза чијих идеја се постројила грађанистичка елита, иза Ломпарових стоји мало које звучно име сем Дејана Мировића и Слободана Рељића, у мери у којој су имена та два микроинтелекталца звучна.
Константиновић је иза себе оставио плејаду „путовођа“ грађанизма. Из Ломпарових идеја није изникао ниједан „путовођа“ национализма. Штавише, Ломпаров мозак функционише као генетски модификовано семе – када уберете плод из њега више ништа не можете да добијете.
Важан разлог зашто је тако јесте чињеница да, пошто му идејна плодност не добацује до интелектуалне амбиције и месијанског самопоимања, упорно деформише појмове који или имају јасно значење, као што су „културни образац“ или „интегрализам“, или своди српство на елите и њене изборе, па је написао гомилу бедастоћа о „српској полицентричности“.
Српство о коме Ломпар пише углавном постоји као магма у његовом мозгу. Овај анти-Србијанац („Некад ми се чини да је Србија једино вредела као сељачка држава, јер је у њој и господа била господа.“) ваљано српство и његове плодове види далеко од Србије, под Ловћеном, у Трсту и Сентандреји, или у далекој прошлости Србије, углавном пре Косовске битке. Ми Србијанци смо за њега другозаредни Срби – без великана, који су, како верује, овде, као он и Доситеј, долази или из хабзбуршких или из динарских расадника над-Срба.
Ломпарова мисао је заводљива али звечи. Она милује недостижни идеал, и зато никога не покреће. Не чуди ме да је на крају одлучио да ка врху о коме сања настави да иде на кркачама аутошовиниста – ходајући иза Слободана Георгијева, а не испред поносних Срба.
Политички, националиста у Ломпару функционише као варалица грађанистичком пецарошу. Једино је питање да ли ће се довољно поносно српске „рибе“ упецати и завршити у аутошовинистичком „лонцу, заједно са, како сањају, Александром Вучићем.
Зашто је Ломпар остао сам са својом гигантском амбицијом? Зашто је истовремено јако моћан, не знам да ли га се више боји Антонић или Ковић, и немоћан да српски национализам, идеологију велике већине у опозицији, уздигне са дна на коме тавори и претвори у снагу која би била нешто више од штаке и хоклице случајносрпским керберима?
БУЂАВА МИСАО: Константиновићу су се његови интелектуални мињони дивили, Ломпара се поносно српски јавни интелектуалци плаше. Латинка се хранила критикама, Ломпара оне вређају. Умишљени човекобог у њему толерише само хвалоспеве, и презире свакога ко досегне интелектуалне врхове које је одлучио да монополише и тако изједначи своје нарцисоидно, плесњиво разумевање српства са „српским становиштем“.
Зато осећа гађење, које зауздава стегнутих усана, према Антонићу и Ковићу колико и према Слободану Владушићу и Чаславу Копривици, који га редовно надилазе и по квалитету тумачења и по оригиналности. Оно што Ломпар нуди поносним Србима је једна буђава мисао. Она служи да оснажи и прошири његов култ, али идеолошки делује налик кочници, што је Георгијев одлично приметио, ако му то није шапнуо неко други.
При томе, Ломпар је свестан шта пролази на телевизији која је из свог назива одсекла „ес“ како би нас спречила да њену суштину изражавамо помоћу демистификујућег „ес-ес“. Он на том луксембуршком каналу не говори оно што мисли о Вучићу и његовој политици јер зна да тај канал није доследно антирежимски. Да говори, не би га било на њему.
Пошто је фалсификовао појам „културни образац“ да би српство могао да види у огледалу, Ломпар је, да би прикрио да је српски национализам свео на ломпаризам, увео један нови „симулакрум“, што је, чини ми се, реч коју, ако изузмемо његово црногорско име, највише воли.
Тако смо добили „српски интегрализам“ као Ломпарову „симулацију“ национализма, која треба да прикрије да га је изобличио, додатно умртвио и свео на самоидеологију. Зашто је то проблем? Зашто је „интегрализам“ последња ствар која треба српском национализму?
Константиновић је, наиме, нацификовао не само српски национализам већ и српство, и то његово схватање о српској нацоликој негативној изузетности односно јединствености су прихватили и западни центри моћи, који од 5. октобра у својим рукама држе не само многе кључеве српске политике већ и наше судбине, и релевантни ешалони грађанистичких и невладинићких снага, као и кључни „шрафови“ правосудног и образовног система.
Нажалост, Ломпар је одлучио да своју јаловост, и политичку, идеолошку и идејну деструктивност са којом је упарена, сакрије уз помоћ одреднице која већ постоји у две инкарнације – фашистичкој и католичкој. Њихова синтеза се сместила у оном најпознатијем, бразилском интегрализму. Да не улазим сада у то да је у својим кључним варијететима интегрализам престављао супротност просветитељства, у које се Ломпар куне, и да је либерализам, Ломпар тврди да је „национални либерал“, главни непријатељ интегрализма.
СРБИЈАНСКИ КОЊИ И БЕЧКИ КОЊУШАРИ: Да је српски национализам у неким другим, мање поражавајућим и ружним околностима, могла би да нас забавља чињеница да је нови „отац“ поносног српства неко ко идеалног Србина види као светосавског Хрвата; „бечког коњушара“ који слави славу и летује у Будви.
Ломпар, у суштини, у нама у Србији види коње – као и многи други монтенегрински супрематисти чији су се преци населили на Врачару и околини, или су, уз помоћ племенског и непотистичког „експреса“, стизали од Студентског града до Врачара и Дедиња.
Ми Србијанци само Ломпару добри само када му се дивимо, и то само ако му се дивимо без али. Чињеница да га се они који га знају и познају, с разлогом, плаше, омета људе у Србији да се суоче са мером у којој је овај подловћенски натчовек, који тврди да је истина сама, у ствари лаж. Њихов страх је неодвојив од чињенице да је Ломпар децембра 2018. године превеслао Миломира Марића, можда не само њега, и да касније Милорад Вучелић, колико год да је вешт и искусан, није успео да се избори са Ломпаровим егом.
Лажна је и Ломпарова демократичност и његов либерализам. Тоталитаран је. Спреман је да затре свакога ко укаже да је погрешио, а камоли онога ко покаже да је нешто слагао или фалсификовао у својим књигама, „Јутјуб“ енцикликама и све бројнијим „беседама“.
Ако изузмемо штету коју је већ нанео српском национализму, најгоре у вези Ломпара је чињенице да ће истина о њему као великој српској лажи постати очита тек када постане касно. То је главни разлог зашто не треба потцењивати последњег политичког мокрогорца.
Зоран Ћирјаковић
