O Azavadu, saharskoj državi

Zoran Ćirjaković

Kada sam pre par godina po drugi put stigao u Mali bila je to, po oceni vašingtonskog Fridom hausa, jedna od samo dve "slobodne države" u celom islamskom svetu. Nije bilo teško prepoznati znake političkih sloboda i tolerancije u oblakom crvenkaste prašine prekrivenom Bamakou, gradu koji je do martovskog puča bio prestonica najsiromašnije demokratije na planeti.

Pored pretrpanih tezgi koje zauzimaju nekoliko blokova oko Ružičaste pijace sudarali su vižljasti mladići u majicama sa likom Osame Bin Ladena i oskudno obučene studentkinje, svetloputi Tuarezi sa plavim maramama preko usta i stidljive žene naroda Fulani sa diskretnom tetovažom oko širokih usana. U učionicama je bilo devojčica skoro koliko i dečaka, a od 1991. godine predsednici su dobrovoljno odlazili sa vlasti.

Bamako je u zapadnim medijima uglavnom pominjan po dobroj muzici – uz pesak, luk i so, jednu od retkih stvari koje Mali ima na pretek. Nigerijski biznismeni i evropski humanitarci bili su glavni gosti u hotelu L'Amitie, fucnutom bišem Sofitelu na obali Nigera. Preduzimljiva libanska dijaspora obezbeđivala je francuska vina i druga sitna zapadnjačka zadovoljstva.

Sever zemlje, od prošlog petka "nezavisna država Azavad", uvek je bio sasvim druga priča. Za Tuarege, seminomadski narod nezavisnost Malija bila je početak nove "okupacije" – bele Francuze zamenili su crni, "malijski kolonizatori". Mnogi svetloputi Tuarezi nikada nisu prihvatili državu kojom već pola veka vladaju crni ljudi kojima su ranije trgovali na starim trans-saharskim putevima i pijacama robova.

U Gao, centar samoproglašene države kojoj malo ko predviđa dug život, stigao sam decembra 1998. godine rashodovanom letilicom jedne od upokojenih filijala Aeroflota. I danas su južno od Sahare glavna prevozna sredstava krntije koje su na drugim meridijanima odavno odslužila svoje i koje su poslate da polako umru na najsiromašnijem kontinentu.

Aerodrom u Gaou ličio je na veliku kasranu. "Ulaznica" u glavni tuareški grad koštala je 1000 (postkolonijalnih) franaka. Afrički vojnici retko dobijaju platu. Mito i korupcija imaju sasvim drugačije značenje u zemalji u kojoj je svaki poznati poreski sitem skuplji od očekivanih prihoda od hronično gladnog stanovništva.

Poručnik, koji je sa čuđenjem primio vest da je drug Tito umro pre dve decenije, tvrdio je da nemam jedan pečat u pasošu kada sam dva dana kasnije autobusom krenuo nazad ka Bamakou. "Izlaznica" iz Gaoa koštala je deset puta više od "ulaznice". Poručnik koji se sećao Tita, kao i većina vojnika na njegovom čekpointu, više je ličio na debelu kasirku nego na vojnika. Ne čudi me da su ih Gadafijevi tuareški veterani prošle nedelje prosto oduvali sa pustinjske polovine Malija.

Nisam poželeo da se vratim u Gao. Tada poslednja tuareška pobuna završila se samo godinu dana ranije i rupe od metaka su još bile vidljive na oker kućama od blata i ćerpića. Gao mi je ličio na jedno od onih napetih, besnih mesta u kojima vam se čini da rat nikada neće biti završen. U "Atlantidi", jedinom hotelu koji nije bio javna kuća, bio je još jedan Francuz. Prosedi recepcionar, Malijanci su obično mnogo stariji nego što izgledaju, ubeđivao nas je da će sledeće godine reli Pariz-Dakar ići starom rutom i da će tuareški grad bez asfalta ponovo, makar na 24 sata, postati centar automobilskog sveta.

Srce krhkog Azavada je ipak Timbuktu, mitsko mesto koje je postalo sinonim za pustinjsku avanturu i kraj sveta. Opstanak duguje karavnima soli i unutrašnjoj delti Nigera. U ovom srednjevekovnom gradu merilo starosti kuća je broj stepenika niz koje je potrebno sići sa stalno rastućeg nivoa ulica koje zatrpava Sahara.

U Timbuktuu sitni pesak je svuda. Osećao sam ga kako krcka u svakom zalogaju tanušnih lepinja. Ali beli hleb je luksuz u gradu bez struje koji je živeo od prosa, sušene ribe i doznaka iz Libije. Tuarezi, koji, pored Malija, žive i u Nigeru, Alžiru i Libiji, bili su omiljeni i elitni Gadafijevi vojnici i glavna meta njegovih nasilnih i osvetoljubivih naslednika. Oterani iz Libije oni su se priključili gerili koja na severu Malija nikada nije prestala da se bori za tuarešku državu, svoj komad pustinje koji su Francuzi izdelili povukavši sasavim arbitrarne, pravolinijske granice.

Ima nemalo ironije u svernoafričkoj igri spojenih sudova. Mirovni sporazum koji je 1996. godine okonačao poslednji od četiri veliku tuareška ustanka uspeo je u velikoj meri zahvaljući tome što je ekscentrični libijski pukovnik "zaposlio" prekaljene pustinjske ratnike. Iz istog razloga su se brzo gasile i manje pobune u prethodnih petanestak godina.

Ni Zapad ni libijski pobunjenici nisu pokušavali da zaustave pustinjske ljude koji su prošlog leta iz Libije sa sobom odneli velike količine naoružanja i opreme. Egzodus tuareških plaćenika preko nenaseljenih prostranstava Nigera i Alžira ubrzao je Gadafijev pad i izvezao veliki deo nevolja 2000 kilometara jugozapadno. Malijska demokratija i krhki mir pali su kao kolaterlana žrtva "arapskog proleća". Teritorijalni integritet se nekako drži. Niko još nije priznao Azavad, novu saharsku državu.