(Текст је објављен у недељнику "Српски Компас" у броју од 25. јуна 2026. године)
Елитистички отров овде није посејао Запад, последњих деценија оличен у Сорошу и његовим парама, нити коминтерна и њен титоистички израстак. Просветитељство, филтрирано кроз доситејевштину, учинило је да у Србији најбољи постану најгори
***
У једној од колумни, у којима сецира стигматизацију и клеветање онога што српство чини српством, Слободан Антонић је написао: „[Алексеј] Кишјухас… упозорава и на то да је 'српско друштво премрежено клерикализацијом', односно да је реч о 'агресивном, милитантном, криминалном, злочиначком и културно хегемоном клеронационализму', констатујући: 'Доситеј је у Србију донео просветитељство и кромпир – и кромпир се примио' (али не и просвећеност – још једна типична културрасистичка теза).“
Наравно, ништа није црно-бело па ни доситејевштина. Штавише, разлог зашто је плод који је у (Кнежевини) Србији никао из доситејевског просветитељства толико отрован, при томе не само разоран већ и самообнављајући, тиче се, између осталог, чињенице да је умотан у белину и прожет њоме. Нажалост, најопаснији отров за једно друштво, колико и за сваког човека, јесте онај који је упакован у нешто примамљиво, преко потребно и наизглед добро.
ВОСТАЈАЊЕ МАЛОГ ЧОБАНИНА
Свакоме ко верује да претерујем, или је убеђен да сам нешто у вези деструктивне снаге садржане у доситејевштини лоше разумео, препоручујем да обрати пажњу на однос главних промотера и огледних људских станишта малигног елитизма према неким од стихова Доситејеве песме која је постала позната као „Востани Сербије“. Њу би аутошовинисти, и сродна србоскептична бића, хтели да претворе у химну што мање Србије.
Ни ту не морате да одете много даље од Кишјухасових текстова. Уосталом, када не запевава „Востани Сербије“, Кишјухас – један од главних путовођа српског аутошовинизма, који, иако се уби од покушаја да се упише у српски аутошовинизам, не може да постане српски аутошовиниста – кличе „Востани Војводино“, и слави „Војвођанина Доситеја“.
„Традиција нам је танка, а попкултурно искуство паланачко“, пише Алексеј, који се извештио у употреби једног кетманског, проклизавајућег „ми“, па се час чини да је постао нови „Немања“, а час да је остао ултимативни „анти-Немања“. Супротност Емира Кустурице.
„У својим песмама које 'дижу национални дух', ми заговарамо повратак у будућност измаштаног херојског и златног доба, у светој борби противу модерног света. Којег се успут плашимо и који не познајемо довољно, иако из даљине капирамо да се тамо живи боље него овде. Зато нико не пева Востани Сербије и отуда нарајцана идеализација лажне прошлост“, закључује Кишјухас, самоуметнут у једно лажирано, камуфлажно „ми“.
Неки нови несрпски „Немања“, који не мора да се назове Немања, и неки нови Меша, који не мора да се зове Меша, могли би да пишу о „националном духу“ и користе „ми“. Мада, и већа чуда су се, кажу, дешавала, можда је пред смрт митрополит Амфилохије (пре)крстио и „малог чобанина“. Можда му на сахрани опело одржи митрополит Григорије? Можда добијемо русинског Мешу Селимовића, на кога ћу се вратити мало касније?
Зашто Кишјухас, који је, рекао бих, „алергичан“ на све у Србији што није малосрпско, србоскептично и антисрпско, слави песму у којој се каже: „Востани, Сербије! Мати наша мила! И постани опет што си прије била! Серпска теби вопију искрена чада, Која храбро војују за тебе сада.“? Из чега би Кишјухас и његови саборци желели да Србија „востане“?
АЛЕКСЕЈ АЗИЈАТА
У Кишјухасовој реченици „Традиција нам је танка, а попкултурно искуство паланачко“, део пре зареза је културрасистички, а део после зарезе је оклеветана истина о нама. Не верујем да је лако наћи већу. Једина примедба коју имам је истицање овог „попкултурно“ – пошто је све у вези свакога од нас паланачко. Што значи да је азијско а европско. Придев „паланачко“, изведен из старе, османско-турске речи, пристаје Србији и свему у њој.
Да није Цеце и злочињења транзиције, која је исисала српске паланке и преселила њихове становнике у „Борчу, Овчу и Крњачу“, паланка би остала друго име Србије. Исто оно што је била у време Радомира Константиновића – човека који је у Философији паланке синтеровао изданке два највећа антисрпска зла, доситејевштине и титоизма, и тако отворио врата аутошовинизму и серији повезаних појава, мање ружних али још деструктивнијих. („Мустра“ по којој је Константиновићева зломисао скројила баук „паланке“ је Ивањица.)
Паланка је оно из чега нико од нас не може да востане. Можемо да гајимо илузију да смо из ње востали; можемо да желимо да из ње востанемо; можемо да клечимо пред Бриселом и простиремо се у Вашингтону – али востати из паланке не можемо. Из ње можемо само у гроб. Два метра испод Србије-паланке, једине стварне и могуће Србије.
Штавише, Клеменс Венцел фон Метерних, који је био алергичан на Азију и све азијско, и који се наметнуо као „детектор“ правих и лажних хабзбурговаца, каже да је и Кишјухасово панонско бивствовање – колико год било несрпско и каундкаовско – паланачко. Кнез Метерних је и Борчу и Ујвидек и Аграм видео у Азији. Фернан Бродел је био милостивији према Борчи и Ујвидеку. Он је само Врачар и „круг двојке“ видео у европском делу Азије.
Не постоји човек који је социјализован у Србији чије биће није изнад свега и пре свега паланачко. То је централно, обликотворно искуство свих нас – и није подложно никаквој деконтаминацији. Радомира Константиновића, који је проговорио на француском, колико и Мила Ломпара, који верује да из њега говори Његош просвећен Доситејем. Латинке Перовић колико и Милоша Ковића. Дубравке Стојановић колико и Војислава Шешеља.
„Паланачко“ је у свести наших „либералних“ надљуди име њихове замишљене супротности – народске, поносно српске и, кажу, нељудске. Паланачко је искуство кога верују да су се, уз помоћ Константиновића, ратосиљали и тако очовечили. „Паланка“ је тако постала истовремено највећа истина и највећа лаж о Србији.
КЛАСНИ ВРХ И СРЕЊОКЛАСНИ КУЛТУРНИ КАПИТАЛИСТИ
Просветитељство, филтрирано кроз доситејевштину, учинило је да у Србији најбољи постану најгори. Али, елитистички отров овде није посејао Запад, последњих деценија оличен у Сорошу и његовим парама. Није га посејала ни коминтерна и њен титоистички израстак. „Колективни Запад“ и титоисти су само оснаживали зло које је у 19. веку никло у Србији јужно од Дунава. Помогли су му да ојача и још снажније растреса Србију.
Данас највеће српско зло су посејали „мађарски Срби“, „људи од пера“ који су, следећи Доситеја, прешли Дунав и обликовали институције младе Кнежевине Србије. Не само образовне, мада оне су биле и остале најдеструктивније и најподмуклије.
„Срби пречани су себе сматрали истакнутим носиоцима западне културе, предодређеним да управљају неписменим и 'полудивљим варварима' Кнежевине. Одећа, језик и изглед делили су их од Срба староседеоца. Ови нови 'људи од пера' гледали су са висине на пољопривредни или физички рад… Не чуди што су прави Срби или 'прави Срби' Кнежевине мрмљали против ових 'странаца' или 'Шваба', које су сматрали људима без морала, без вере, без скрупула, без патриотизма, који су се продали Аустрији, а у Србији су присутни само да би се обогатили на рачун сиромашних српских староседелаца“, написао је Трајан Стојановић у тексту „Образац српске интелектуалне еволуције, 1830-1880“.
Зло које је овде никло из доситејевштине се временом разгранало и добило различите идеолошке гране, које, истини за вољу, нису подједнако деструктивне. Али његова друштвена локација је остајала иста – високо образована, углавном добростојећа, средња класа. Она је из генерације у генерацију кооптирала многе од ђака и студената из сиромашнијих сталежа, који су се уписивала у престижне гимназије и елитне факултете.
Нажалост, у Србији је добродошла друштвена мобилност на горе пречесто имала ружно наличје. Елитне образовне институције су охрабривале отуђивање и нарцисоидно самоуздизање, неретко праћено презиром према класном миљеу из кога су дошли сиромашнији „добри ђаци“ и „паланачкој“ средини у којој су социјализовани.
Пут од гладњикавог детињства, и поноса српством, до ученог саморазумевања, и презира према српству, неретко је био јако кратак. Али, пут ка самогађењу није пут уздизања на класни врх, у свет 1 % најбогатијих Срба, већ он следи „освајање“ захтеване начитаности и софистицираности, и „доброг“ средњокласног укуса. Иако нису, као сиромашнији сталежи, пелцовани од аутошовинизма, он је међу супербогатим Србима ретка појава.
Ауторасизам и културрасизам у Србији не станују у богатству већ у „нефинансијском“ и неопипљивом, културном капиталу, који укључује „начин говора, акценат, општу културу… и вештине које се усвајају кроз васпитање и образовање“. Проблем је у томе што је он у световима отуђених, самоозападњачених „урбаних“ и „учених“ елита ове наше другачије европске Србије фетишизован и претворен у мерило људскости и цивилизованости.
Зато нису исте све елитне гимназије. У Трећој београдској је кључан економски капитал, у Петој културни и друштвени. Трећа је школа „богате деце“, у којој је, за многа „мамина сунца“, фрустрирајуће бити дете родитеља који не могу да вам дају сто евра за ужину.
Има изузетака, али аутошовинизам и (наизглед бенигнија) прикљученија нису феномен богатих, чак ни када су „културни“, већ културних – оних који своју дистинкцију везују за свој културни и друштвени капитал, који се, по правилу, у немалој мери наслеђује од родитеља. Зато је Пета београдска гимназија много разорнији вулкан елитистичког зла од Треће.
Нажалост, о Петој можете сасвим слободно да пишете само ако нико вама близак не може бити кажњен због ваших речи; ако сте сасвим сами у Србији. Ако нисте, домет злоћудних пипака те „хидре“, која је премрежила коридоре медијске, друштвене, културне, правосудне и академске моћи, такав је да морате да се самоцензуришете. Од њеног „загрљају“ су колико-толико слободни само најоклеветанији коридори моћи у Србији.
Наравно нису сви ђаци ових узгајалишта зла исти, али колико су разлике између њих мало значајне дошло је до изражаја током Друге српске обојене револуције. Показало се да данас елитистичко, антинародно или наднародно саморазумевање почиње да бива уписивано у средњокласно потомство пре него што крене у елитне основне школе. Тешко је ту пренагласити утицај књиге Национални парк Србија, Философије паланке за децу.
Не чуди да је, за разлику од Прве српске обојене револуције, која је 2000. године победила када је престала да буде само „грађанска“ и постала народна, Другу Вучић успео да порази у великој мери зато што је остала антинародна; oбојена револуција „држава то смо Ми“ елитиста, од којих многи још нису уписали неки престижни, што значи државни, факултет.
DEMETRIUS OBRADOVICS – СРБИН, АЛИ НЕ И SERVIANUS
Иако данас мање или више присутна у скоро свим друштвима, склоност „учених“ елита ауторасизму је у Србији – крајини Истока у чије се друштвено биће, и свако овдашње сопство, уписало једно оријентално царство, и која је имала ружна „модерна“ искуства са Западом – неодвојива од чињенице да је доситејевштина прешла Дунав и стигла у Београд као нетранспарентна, истовремено туђа и српска, у суштини колонизујућа сила.
Колонизатори српских умова, и творци модерних образовних и других институција, били су Срби пречани који су оно што „Србијанци“ јесу видели као мрак, заосталост и патологију. Они су у Кнежевини Србији успоставили друштвено разорну динамику која је, налик центрифуги, чупала „учене“ Србе из поноса српством и водила их у различите облике самопорицања и презира према живом српству.
Њено главно погонско гориво је временом постала несуоченост са чињеницом да је насиље ружне историје учинило да српство постане екстремно полицентрично, и последицама такве, у суштини трансцивилизацијске, полицентричности. Она је постала важно, редовно игнорисано, обележје српства, које је остало идентитетски јединствено. Они Срби, који су „прихватили“ ислам или католичанство, временом су престајали да буду Срби. Изузетака је јако мало, али они су помогли да се неке деструктивне илузије о српству задрже до данас.
Мислим да све кључне невоље са полицентричним српством и оријентализованом Србијом – које паралишу српске елите и гоне их у „васпитне“ и „цивилизаторске“ омаме, самопорицање и самогађење – стају у једну белу лаж Доситеја Обрадовића.
Чини се да Доситеј, тада поново Димитрије, 17. октобра 1782. године није ни могао ни желео да има било какву корист од чињенице да је у матрикулама Универзитета у Халеу – иако никада није ни постио Србију – написао да је Servianus; да је „из Србије“. Али, два од три самопорицања, аутошовинизам, изданак једног од њих, метастазирани ауторасизам и родомржња, само су нека од српских зала чија је распрострањеност у савременој Србији неодвојива од веровања да је чињеница да Доситеј није био из Србије – небитна.
Чини ми се да скоро целокупна елита у Србији гаји однос према доситејевштини који почива на, можда неосвешћеном, веровању да је тај пречанин, наш идентитетски брат али менталитетски, дубоко културални и „цивилизацијски“ туђинац, Demetrius Obradovics не-Servianus, био оно што није био – Димитрије Обрадовић из Србије.
Могу да разумем када Ђорђе Матић, један од највећих српских интелектуалаца који су „претекли“ у независној републици хрватској, каже „Доситеј је узор, праузор… први наш човјек који је будућим генерацијама националних интелектуалаца што ће се кроз историјске периоде наћи у расејању показао пут“. Али, нисам сигуран да постоји већа српска несрећа од чињенице да је „показао пут“ интелектуалцима који нису „у расејању“.
Схватање да нема суштинске, онтолошке разлике између мађарских, касније хабзбуршких, Срба, пречана односно „извањаца“, и Србијанаца, османских Срба из матице српства јужно од Дунава, да смо сви исти, да је разлика само у томе да се једни, ваљда „усправљени“, купају у „светлости“ западног просветитељства, а да ми други „лежимо“ у неком, наводно неевропском, „мраку“ – отров је од кога у Србији одавно не постоји већи и погубнији.
Као атеиста, али поносни Србин, верујем да данас главни проблем са доситејевштином није у ономе на шта су указивали митрополит Амфилохије Радовић и професор Павле Ботић – да је, по Доситеју, „неопходно… заветне Србе испразнити од завета са Тројичним Богом, и ту празнину васпитно попунити духовно потамнелим чулноумним књигама учених европских мудраца и народа“.
Сматрам да је највећи проблем не толико веровање да је потребно колико да је могуће да живи Срби у Србији „востану“ из свог културног обрасца, који је, свиђало се то некоме или не, радикално преобликован током окрутне османске окупације. За све то време је српски културни идентитет, захваљујући изнад свега Цркви, остао неокрњен, а Османлије су, нажалост, успеле да ишчупају немали број Срба из српства.
ТРСТ НИЈЕ НАШ
Ако кренете да се поносите доситејевски лажираном матицом српства, бојим се да ћете, пре или касније, завршити, као Мило Ломпар и Урош Ђурић, далеко од Србије и живог српства – у Трсту, Сентандреји и Ђеру, на неким од најдаљих тачака на које је болна историја измештала Србе.
На „блокадном предавању“, које је фебруара 2025. године одржао побуњеним „Лујевима“ са Електротехничког факултета, Ломпар није само фалсификовао оно шта српски културни образац јесте већ је покушао да обави својеврсно културално чишћење, могло би то назвати и „просветитељском деконтаминацијом“, српства од плодова историје која је истовремено била јако ружна и обликотворна када је реч о српском културном обрасцу. Из угла Ломпарове жеље да српство и „српско становиште“ угура у себе, то је не толико „неупотребљива историја“ колико историја чије је бројне плодове неопходно сакрити, пошто је, чини ми се, и он постао свестан да њихово клеветање није довољно продуктивно.
Ломпар је „Лујевима“ говорио о „елементима латинитета“ али је свесрдно игнорисао елементе османитета, које је склон да сведе на, практично непостојећу, „исламску компоненту“ српске културе, оличену, по њему, у Меши Селимовићу. Елитиста се само елитама радује. Подсећам, они Срби у које се уписала „исламска компонента“, изузетака је јако мало, временом су престајали да буду Срби.
У реално постојеће Србе снажно се уписала, ако ћемо већ Ломпаровим речима, „компонента“ коју можемо описати као оријенталну, османску, азијску или паланачку. Њено негирање, клеветање и омаловажавање налази се у темељу другог српског самопорицања, чијем кристалисању је „кумовао“ Ломпар. Назвао сам га просветитељским.
Зато ме не чуди да је Ломпар „Лујевима“ толико много и често говорио о Трсту да је у једном тренутку сам осетио потребу да каже: „Ја мало мало па идем у Трст“. Не сећам се да је, од када је престао шверц фармерки, неки Србин толико много и заносно говорио о Трсту.
Поменуо је Ломпар и „католичку културу Трста“, мада мислим да је његовој визији исправног Србина, васпитаног и саображеног са доситејевско-његошевској сликом коју има о себи, ближа католичка култура Загреба. Идеал његовог просветитељског самопорицања није „светосавски Италијан“ већ „светосавски Хрват“, поново рођен у Његошу.
Ломпару се Србија гади, па не чуди да од њене стварности и реално постојећих Срба бежи или у њену прошлост или у Трст, једно од станишта лажиране, доситејевске „Србије“. Зато је Ломпар пре свега и изнад свега не-Константиновић. Понекад и не-Кишјухас. Јако селективно поносни Србин, који верују да Србија мора да востане из себе – и уђе у њега.
Сву беду елитистичког, просветитељски самопорекнутог поноса српством је још јасније изразио Урош Ђурић: „У центру Ђера, који је на крајњем северозападу Мађарске… је српска православна црква из 18. века која је старија од сваке у Београду… То не може да изнедри сиротиња. Сиротиња не може да гради тако капиталне доказе о свом постојању. Иза сиротиње не остаје ништа. А то је све рађено у време када српске државе није било.“
„Имате за шта да се ухватите. Не морате ништа да измишљате, као други“, закључио је Ђурић у „Релативизацији“ Љиљане Смајловић. Дивно је што је поносни Србин, нема их много у оба артистичка миљеа у којима се прославио захваљујући ретком таленту. Проблем је у чињеници да је оно српско за шта се он и Ломпар „хватају“ толико далеко од Србије.
ШТА ДА СЕ РАДИ
Пошто нас Ломпар тера да када размишљамо о нама размишљамо о исламу, ја ћу се, на тренутак, повиновати фантазији умника који себе види као Бин Његоша, „Његошевог сина“, и који је некада предавао српски у Петој београдској. Међу његовим ученицама је била и Биљана Србљановић, најлепше лице Случајне Србије и једна од њених најумнијих глава, која је то своје младалачко искуство поделила са читаоцима. Професор Ломпар јој је саветовао да прочита Лолиту Владимира Набокова. Иначе, Кишјухасове колумне данас имају значај и утицај какав су Биљанине имале деведесетих у рахметли „Другој Србији“.
На идеју шта би, још нам нису забранили да замишљамо, могло да се уради са вулканима елитистичког зла дошао сам захваљујући интересовању за незападне светове. Посебно оне азијске који су нам историјски и дубоко културално блиски; са чијим људима смо вековима живели у истој држави. Иако (не само) „Бин Његош“ тврди супротно, векови нису вода. Као и сви други људи (пореклом) из Црне Горе, без обзира да ли данас себе виде као Србе или Црногорце, да ли су постали титоградски или београдски, и Ломпар је остао Карадаглија.
Медина, којом су Османлије завладале 1517. године, четири године пре него Београдом, била је у истој држави са Београдом 357 година. Београд и Загреб су, пак, били у истој држави 73 југословенске плус 27 хабзбуршких година. Српски аутошовинизам, Пета београдска је један од његових „инкубатора“, један је од доказ да ни 73 године нису вода.
Арапи су наши „рођаци“, не далеки, по културном обрасцу. Колико су нам блиски препознатљиво је и у разгоропађеној страсти за „јахањем“, „вешањем“, „динстањем“ и „пржењем“, којом је била обележена недавна, крвожедна обојена револуција. Арапи и ми Срби, другоевропљани, „браћа“ смо по псовкама и важности коју придајемо „злој крви“.
У Саудијској Арабији, врелу арапског света и његове главне вере, налазе се два кључна места из живота Посланика Мухамеда, једно у Меки, друго у Медини. Оба су срушена и претворена у јавни ве-це односно сточну пијацу. Зашто?
Муслимани Посланика виде као врхунско оличење потпуног, савршеног човека (инсан-и-камил), и зато се не може говорити о „мухамеданству“ и „мухамеданцима“ – већ само о исламу и муслиманима. У суштини, оно што је хришћанима Исус, то је муслиманима Куран.
Свако обожавање човека, макар он био највећи од свих људи који су икада живели и први муслиман, један је од највећих грехова у важним „школама“ унутар ислама, посебно у његовој „вехабитској“ грани, којој припадају и данашњи „чувари две свете џамије“.
У суштини, изједначено је са (само)поробљавањем јер муслимани, дивно је то изразио Сајид Кутб у књизи Знакови поред пута, описаној и као „манифест исламизма“, верују да човек може бити слободан само ако се покори Богу. Ако се покори другом човеку, а неки верују чак и ако се само клања његовом гробу, изгубиће слободу и постаће роб.
Оних који у Србији верују да треба да им „робујемо“ има упадљиво много међу онима који су се самоуздигли и надсрбили на ФПН-у, три Филозофска факултета и у Петој београдској, да поменем само неке од деструктивнијих вулкана елитистичког зла. Нажалост, превелики су за јавни ве-це, непрактични за сточну пијацу, а нисам сигуран да би Александар Вучић успео да сруши та узгајалишта самообожених уберсрба, чак и ако би пожелео да их руши.
„Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили“, написао је Доситеј. Али, они који данас у Србији највише говоре о „просвећењу и образовању народа“ – угасили би, да могу, и српство и Србију. Нажалост, Србија изворе највећег српског зла не може да угаси. Ту више ништа не може да се уради.
