ПРОСВЕТИТЕЉСТВО, КРОМПИР И ПЛОДОВИ НАЈВЕЋЕГ ЗЛА

(Текст је објављен у недељнику "Српски Компас" у броју од 25. јуна 2026. године)

Елитистички отров овде није посејао Запад, последњих деценија оличен у Сорошу и његовим парама, нити коминтерна и њен титоистички израстак. Просветитељство, филтрирано кроз доситејевштину, учинило је да у Србији најбољи постану најгори

***

У једној од колумни, у којима сецира стигматизацију и клеветање онога што српство чини српством, Слободан Антонић је написао: „[Алексеј] Кишјухас… упозорава и на то да је 'српско друштво премрежено клерикализацијом', односно да је реч о 'агресивном, милитантном, криминалном, злочиначком и културно хегемоном клеронационализму', констатујући: 'Доситеј је у Србију донео просветитељство и кромпир – и кромпир се примио' (али не и просвећеност – још једна типична културрасистичка теза).“

Нажалост, главни проблем са том повртарском метафором није што је културарасистичка већ нетачна. Просветитељство се у Србији примило и из њега је изникло српско зло од кога данас не постоји веће  – карактеристични облик елитизма, ослоњен на доситејевштину и натопљен њоме. Сва друга велика српска зла – аутошовинизам, ауторасизам, родомржња, самопорицање… – су секундарна. Изникла су из елитизма коме је кумовао Доситеј. То што је имао најбоље намере, и што није могао да буде свестан шта чини, више није важно.

Наравно, ништа није црно-бело па ни доситејевштина. Штавише, разлог зашто је плод који је у (Кнежевини) Србији никао из доситејевског просветитељства толико отрован, при томе не само разоран већ и самообнављајући, тиче се, између осталог, чињенице да је умотан у белину и прожет њоме. Нажалост, најопаснији отров за једно друштво, колико и за сваког човека, јесте онај који је упакован у нешто примамљиво, преко потребно и наизглед добро.

ВОСТАЈАЊЕ МАЛОГ ЧОБАНИНА