Текст је оригинално објављен на сајту "Видовдан", као одговор на текст Бранка Радуна "Ћирјаковић, Хантингтон и цивилизацијски сукоб међу Србима".
Као и све моћне, велике тезе, и Хантингтонова о сукобу (између) цивилизација ће наставити да живи. Засигурно на Балкану и Блиском истоку. Али, колико је постала секундарна и мало значајна, илуструју и релативно тривијалне ствари и историјски догађаји. Бугарска ћирилица на кованицама евра као и однос арапских земаља према кланици у области Газе.
„Нови светски поредак“ који је промишљао Хантингтон, можда боље од других, одавно није нови већ је постао умирући. То да о њему неко још размишља као о нечему „новом“, делом је последица чињенице да још нису јасни обриси новијег новог светског поретка, који ће га заменити. Свет је данас у међуфази чију је суштину изразио Антони Грамши у својим Затворским белешкама: „Криза се састоји управо у чињеници да старо умире, а ново се не може родити; у овом међувлашћу појављује се велики број морбидних симптома“.
Признајем, такав избор литературе није бескористан – али само ако постоји свест колико је данас мало користан. Посебно у околностима кад је српски национализам завршио у два више мрачна (анти)политичка тунела него два идеолошка ћорсокака. Један је ломпаризам, други је заветни национализам. Тешко је рећи који је погубнији по будућност Србије. Елитистички бег Мила Ломпара од живог српства, обележен гађењем према масама, или донедавни бег Жарка Видовића од света, обележен равнодушношћу према живим Србима?
ЈУЖНИ ВЕТАР: Спремност америчких конзервативаца да читају Грамшија, комунисту, и уче из његових моћних и „употребљивих“ идеја, много је таквих, један је од разлог зашто је у САД оживљен културни рат, који је, чинило се, за њих био изгубљен. У њему је „срећа“, захваљујући Трампу, променила страну, и прешла са, донедавно победничке, первертиране „левице“, која је, поседнута мањинарењем поверовала да је непобедива, на страну оних који се поносе својом културом и хришћанском вером, која у САД има много грана.
Уосталом, ни проблем српског национализма није што је поражен. Дешава се, додуше нама пречесто. Проблем је што су путовође онога што је остало, а тога није мало, напротив, заљубљене у себе и своје колонизоване умове, које, између осталих, милује Хантингтонова мисао, почеле да уживају у том поразу.
Вратићу се касније на Грамшија, чије су идеје лековите за српски национализам, нажалост не и једини „лек“ који му је преко потребан, пошто се позабавим перцепцијом Хантингтона, који је постао део „наркозе“ која српски национализам држи у стању политичке коме.
Уосталом, ако ћемо већ цивилизацијски, мада по оси поделе која није верска, хантингтоновска, Грамши је био, као и ми у Србији, неко ко долази из оклеветаног, цивилизацијски другкчијег дела Европе – обликованог Јужним ветром. Запад, пак, милује Голфска струја, топла мајка његових „највиших“ вредности.
Грамши је марксиста, један од највећих, али кључ његове величине је делом везан за чињеницу да је одрастао на Сардинији, у делу Италије који, као и Србија, није део Запада.
Зато се може рећи да је Грамши нама, Цециној „деци“, нешто као Синан – несрпско „копље“ које нам добро лежи. Да би га узели и послужили се њиме, потребно је да, између осталог, схватимо да највећи непријатељи успона Србије и српства данас нису људи као што су Аљбин Курти и Динко Грухоњић, њима су њихова несрпска имена нека врста цивилизацијске, хантингтоновске индулгенције, већ они чија имена вриште српством – Растислав, Бојан, Биљана… Превише је овде цивилизацијски наших који су против Србије.
ДЕХАНТОНТИНГТОНИЗАЦИЈА: Радун с правом указује да је Хантингтон игнорисао бројне „детаље“ везане за рат у Босни, али, иако индикативно, то није много битно. Уосталом, како је сам говорио, он своју теорију није видео као једину тачну, а камоли увек тачну, већ као најбоље расположиво „сочиво“ за посматрање, тада, новог светског поретка.
У Србији је важан део проблема чињеница да га велики део поносно српских путовођа види као најбоље „сочиво“ за сваки светски поредак. Није мало оних који су склони да посматрају Хантингтонову тезу фукујамски – као „крај“ теорије међународних односа; као, у суштини, „последњу теорију“ светске политике. Чињеница да је она на Балкану и даље кориснија него у многим другим деловима света подстиче ову скупу илузију.
Зато дехантингтонизација овде није важна само када говоримо о менталном хоризонту „путовођа“ поносних Срба већ и када је реч о склоности да цивилизација, култура и друге важне идентитетске одреднице буду посматране преуско, кроз призму религије. Поврх свега, цивилизованост, у западноцентричној једнини, као и и култура, схваћена као „висока“, „културна“ култура, кључне су речи бројних случајно српских актера који не само одбацују српство и православље већ их представљају као нешто зверско, непримерено људима.
Популарност Хантингтоновових идеја у Србији је постала препрека да уважимо главни унутрашњи сукоб, културни рат који је, за Србе, данас најакутнији и потенцијално најразорнији. При томе, случајносрпски Београд и муслиманско Сарајево више нису савезници само у културном рату већ и у политичком.
Од дисквалификације српског национализма оличене у слогану „Косово за патике“, стигли смо до политичке стварности у којој важи „Србија за мантије“, подразумева се пазарске. Хантингтонова теза замагљује поражавајућу стварност, мада и ту је кључна улога Мила Ломпара, националистичке „завесе“ која прикрива „мењажу“ најскупљег за јако јефтино.
НЕ-ЗАПАД ЗА ЗАПАД: Сукоби никада нису чисти. Ако би инсистирали на чистоћи, погледајмо само судбину Гернике и „интернационалне бригаде“, онда ни Шпански грађански рат не би био грађански. Зато су све моћне парадигме, па и Хантингтонова, увек валидне – обично и пре него што их неко препозна и формулише. Уосталом, неке моћне идеје представљају елегантне, заводљиве преформулације неких много старијих идеја.
Оно где Радун греши је када занемарује да се ван Запада, па и у некадашњим колонијама, насупрот, како, помало неспретно, тврди, „фронта Запада против остатка света, који постоји и данас“, формирао, с једне стране, фронт не-Запада против Запада и, с друге, фронт не-Запада за Запад. Први су оличавали Кваме Накрумах у Гани и Слободан Милошевић. Други Феликс Уфуе-Боањи у Обали Слоноваче, Владимир Зеленски, Ибрахим Ругова, породица Сауд, која је по себи назвала „посед“ у Арабији који су јој додели Британци, и многи други.
Посматрати Трампа, који је следбеник само Доналда Трампа, као следбеника Хантингтона, па још „потпуног“, грешка је која се може бранити само чињеницом да из Трампових, редовно самопротивречних, речи можете извући сваки закључак који желите. Трамп жели да одбрани „чисту“, или што „чистију“, западнолику Америку. Њему је ту савезник свако кога може да искористи и упрегне или у остварење својих амбиција или у слику себи.
Трампу је потпуно неважно да ли су ти савезници западни или не, па чак и зашто су му тачно савезници. Он није заинтересован за цивилизације – само за стање западне цивилизације и, изнад свега, себе и своје место у историји. Трамп нам демонстрира да данас у међународној политици нису главне ни цивилизације ни идеологије – већ личности. А оне могу служити његовој агенди, бити против ње, или, као Владимир Путин, негде између.
Још већа Радунова заблуда је да је популистичка реакција, која је снажна, хантингтоновска. Нема ничег хантингтоновског у савезу Сија, Модија, Сисија, Фица, Ердогана и Орбана. Напротив, тај више неформални него институционализовани савез, што би био БРИКС, килава и климава коалиција проамеричких и антиамеричких сила са битно различитим циљевима, оличава колико, после Фукујамине, и Хантингтонова теза преживљава – или на апаратима или у мало важним деловима овог новог света, као што је Балкан.
Штавише, може се рећи да, како је Хантингтонова теорија губила значај, тако је и Балкан губио значај. Може деловати парадоксално, али илузија да није тако је данас најснажнија на плашљивој „Нови стандард“ десници и међу фукујамским следбеницима студентистичког култа, који је у Србији (неуспешно) извео Другу српску обојену револуцију.
БРАЋА ПО (ОСТАРЕЛОМ) НОВОМ СВЕТСКОМ ПРЕТКУ: Фукујама и Хантингтон су по много чему блиски рођаци. Између њихових идеја постоји повратна спрега, па су убрзо почеле да делују у синергији, и зато се стиче утисак да су остале значајније него што јесу.
Оно што збуњује Радуна је чињеница да је популизам по себи окренут народним сталежима, Грамши је и то препознао – њима је њихова нација, култура и цивилизација јако важна. У суштини, Радун је побркао хантингтоновски поглед ка „врховима“ са популистичким погледом ка „дну“. Слабовид када је реч о класи, збуњује га чињенице да и на „врху“, највишем, и на „дну“, најуниженијем, станују и неке исте одреднице.
Оно што се данас помера ка Хантингтону је дефетизам поносно српске елите. Трамп је, колико год да му је његова цивилизација важна, амерички националиста, не неки (нео)хантингтоновац – зато „АЈС“, када их ухвати, протерује и Хрвате, иако католици заузимају кључна места у његовој администрацији. Он није само противник уношења цивилизацијског диверзитета, он је противник сваке промене „крвне слике“ америчког друштва.
Радун упорно брка реч „цивилизација“ у једнини, која има важно место и у Трамповом погледу на свет и у политици, са мноштвом сукобљених цивилизација, које се налазу у темељу Хантингтонове тезе. Уосталом, та теза се није урушила на томе да је цивилизација, као одредница личног или идеолошког става, постала неважна, већ на томе да су сукоби између цивилизација постали мало важни као одредница динамике међународних односа.
ЗАПАДНА (НЕ)ПРИНЦИПИЈЕЛАНА КОАЛИЦИЈА: Трампови смртни непријатељи, и у САД и ван ње, су идентитетски исти као он и његова породица – високо образовани, урбани, бели западни људи. Није пробао да га убије муслиман, неко са „браон“ или „црном“ кожом, већ припадник исте цивилизације. Тај унутар цивилизацијски сукоб у САД је данас много важнији од свих хантингтоновских сукоба између цивилизација, узетих заједно. Они, и када се данас разгоре, то се дешава у великој мери као, у суштини, „споредна представа“ тог централног, антихантингтоновског унутар цивилизацијског сукобљавања.
Хантингтонове идеје, као и Фукујамине, данас у САД служе као приручне одскочне даске помоћу којих се уздижу две стране у културном рату чији је улог постао толико велики да нисам сигуран да може бити већи – не толико ко ће владати Америком већ Америка сама.
Да би могао да говори о сукобу цивилизација, Хантингтон је морао да говори о цивилизацијама – и то је често чинио на одличан и оригиналан начин. Зато не треба да чуди да је немали део онога што је написао данас значајно у сукобу унутар цивилизације којој је и сам припадао – као и Трамп, Џо Бајден, Хилари Клинтон, Дик Чејни… Зато чињеница да људи данас цитирају Хантингтона није аргумент у прилог тврдње да је његова теза остала главна парадигма, већ само да је као мислилац био јако моћан. А то није мало. Напротив.
Радун, с правом, истиче ауторе који „бране западну цивилизацију од 'масовних миграција'“, али губи из вида да се данас сукоб не води између „западне цивилизације“ и тих „масовних миграната“ већ унутар западне цивилизације – између оних који желе да зауставе масовне миграције и оних који желе да их буде што више, јер раде у корист њихове (вечне) победе. То је унутарцивилизацијски сукоб, који би, по Хантингтону, био или неважан или немогућ.
Наиме, не губе „политичке појаве попут Марин Ле Пен, Матеа Салвинија или Герта Вилдерса“, које Радун помиње, „од миграција и ислама“ – већ од западних „либерала“. Те „појаве“ су, и даље, велики губитници у унутар цивилизацијском сукобу који је, понављам, данас важнији од свих хантингтоновских сукоба (између) цивилизација, узетих заједно.
Томе иде у прилог и тврдња Џордана Питерсона, на коју се Радун позива, не знам како је поверовао да му иде у прилог, да су „западне вредности… угрожене од 'других', али и од 'унутрашње декаденције'“, Ти „други“ на Западу данас постоје делом као одраз „унутрашње декаденције“, која је посела Запад, дакле нечег унутар цивилизацијског, мада много више као плод споја економске (јефтина радна снага) и идеолошке (гласаће за нас) рачунице (не)принципијелне коалиције западних неолиберала и „либерала“, заљубљених у мањине.
ХАНТИНГТОН И ЦЕЦА: Слажем се са Радуновим закључком да „чак и када имамо унутарцивилизацијске сукобе, они се тешко разумеју без цивилизацијског контекста“. Уосталом зато сам и пригрлио тезу о сукобу унутар цивилизација, а не о сукобу идеологија.
Али, оно што Радун игнорише, или не може да препозна, јесте да главни сукоб овде не прати поделу „ми смо Запад“ и ми „нисмо Запад“ – већ обе стране, њихове главне „путовође“, верују да смо ми део Запада, које су обе стране склоне да зову „Европа“. Нас наши десничари виде као део западнолике „Европе“ у коју су претходно учитали саме себе. Ту су Слободан Јовановић и Михаило Ђурић још отровнији од Мила Ломпара и Мише Ђурковића.
Када говоримо о елитама, а то је овде не толико кључни колико једини значајан сукоб, он је унутар цивилизацијски, али обележен са два первертирана саморазумевања. То је оно што збуњује Радуна. Збуњивало је и мене, пре него што сам прочитао књигу Провинцијализовање Европе Дипеша Чакрабарија – којој се може, из мог угла, ставити само једна замерка. Када каже „Европа“, мисли на Запад. Гледано из његове Индије, то је исто.
Губитничка, поносно српска страна верује да смо ми православни односно светосавски „Европљани“ – у западноцентричној једнини. При томе, она је склона да верује да смо „чувари ватре“ односно „последњи Мохиканци“ јединог правог и исправног, западноликог европејства, који се, додуше, крсте са три прста, а да је Запада огрезао у декаденцији и издао самог себе. Они, у суштини, верују да смо православни Западњаци, пошто, Хантингтон им је ту, нажалост, помогао, разлике између цивилизација своде на верске.
За изузетком заветних, поносно српске „путовође“ – од погубног Доситеја, преко Јована Скерлића и Слободана Јовановића, до несрећног Ломапара – православну и западну цивилизацију виде као два, јако блиска, сродна варијетета европске цивилизације.
А ми смо – и дубоко културално и цивилизацијски нешто друго – једни суштински другачији Европљани. Ми смо Другоевропљани, слични руским Евроазијцима само по логици цивилизацијске синтезе. Једноставно, у Хантингтоновој теорији нема места за нас – наравно не само за нас. Њена, можда, највећа слабост је мера у којој је једноставна и елегантна.
Ми смо, по свом културном обрасцу, дубински, могло би се рећи и цивилизацијски, дакле у једном другом смислу тог клизавог појма, много ближи Алепу и Стамболу него Москви. Да не помињем Берлин. То је оно што овдашње сукобљене елите одбијају да уваже.
Победничка, случајно српска страна у сукобу елита верује да смо ми дегенерисани Западњаци / Европљани, којима нема „лека“. И да нас је таквима, не толико трансисторијски нецивилизованим колико трансисторијски антицивилизацијским, учинила српска култура. Они верују да је „прави“, западни Запад, кога виде не толико као ружичастог колико оличење вечне сласти, не само здрав већ и пелцован од цивилизацијских болести.
Чињеница да је, колико год да је изобличен и первертиран, сукоб наших закрвљених елита унутар цивилизацијски, одлично илуструје чињеница да имају исти, благо речено јако негативан, однос према Цеци – која је отелотворење онога што ми цивилизацијски јесмо.
Радун, који није у стању да препозна носећу истост унутар различитости између две (елитне) сукобљене стране, каже да „Запад преко другосрбијанских [sic] кругова, који су интегрисани у западне структуре моћи и утицаја, настоји да цивилизацијски промени Србе – да они постану западни Срби или Хрвати“. Један од разлога зашто је политички пораз српског национализма толико велики, можда историјски, јесте да, суштински, исту „цивилизацијску“ промену, само не у преуском, хантингтоновском смислу речи, жели да обави крем поносно српске елите. Скоро сви они би да ми будемо – светосавски Хрвати.
Радун, с правом, помиње „пројекат радикалне модернизације“, али он, нажалост, није суштина „грађанског рата без крви“ који се води у Србији. На пример, и Ломпар и Ђурковић желе подједнако радикалну модернизацију. Само је Ломпар посматра као радикално „васпитавање“ док је Ђурковић свестан, што је овде јако ретко међу елитама, да она не може бити довољно „радикална“ – да не може довести до брисања Оријента у нама.
Нажалост, и једна и друга страна одбијају да уваже да је модернизација овде завршена, наравно, ако не губимо из вида парадокс који каже да модерност, по себи, свуда, па и на Западу, одакле креће, постоји само као „незавршени пројекат“, и да је била и овде успешна. Проблем је у томе што се десним и левим елитним естетама и моралистима не свиђа како модерност овде изгледа – чињеница да Цеца представља оличење њене форме у Србији.
КУЛТУРНИ АПСОЛУТИЗАМ И СРПСКА СМОПОРИЦАЊА: Радун се докачио и мени јако драгог, мада, признајем, јако клизавог, појма – култур(ал)ни релативизам. Штавише, ако бих морао да бирам, мислим да би појмови левичарски националиста и културални релативиста (односно плуралиста, разлике постоје али нису суштинске), биле кључне одреднице мог идеолошког и идентитетског самопоимања. Идентитети су, како је приметио Синиша Малешевић, постали идеологије. Тешко је то данас распетљати.
Наиме, ја верујем да постоје суштинске, онтолошке разлике између људи социјализованих у различитим културама, обележеним различитим културним обрасцима, на које утицај културних идентитета, укључујући верски, није најважнији. Напротив, он је некад, као у Загребу пре 1991. године, скоро па занемарљив. Чињеница да те разлике углавном нису упадљиве, штавише јако их је тешко уочити, омета уважавање значај дубоких културалних разлика. Зато смо склони да их сводимо на идентитетски „врх леденог брега“ културе.
Зато сматрам да су масовне миграције, чак и када нису неконтролисане, у западна, и свако друго друштво, српско колико и руско или кинеско, нешто што је лоше. Другим речима, ја то верујем зато што сам културни релативисти. Збрка се углавном јавља, па тако и Радун цитира аутора који мисли да је културни релативизам нешто што је лоше, због једне његове импликације – да се о праксама једне културе не може судити критеријумима друге.
Убеђен сам да би у Србији било много мање самопорицања када би било више културног релативизма. Штавише, западноцентрични културни, естетски, епистемички и онтолошки „апсолутизам“ је важан разлог зашто смо у Србији добили друго српско самопорицање, које сам назвао просветитељским. Тај разлог је важнији и од Мила Ломпара, његовог „оца“.
ГРАМШИ И ЈА: Мој културни релативизам је важан разлог зашто нисам марксиста, док је чињеница да одразе културног релативизма и плурализма наслућујем, можда грешим, у позадини неких од идеја Антонија Грамшија један од разлога зашто сам постао његово велики поштовалац, можда и нешто више од тога. Нисам само посетио кућу у Гиларци у којој је живео већ и омиљена места из његовог детињства – углавном везана за католичанство. Тешко је у његовим топлим писмима мајци из затвора препознати атеисту.
Суочавање са дубоком, поносном укорењеношћу Грамшија у католичким и другим традицијама Сардиније, изолованог, јако сиромашног дела Италије, учинило је да ми отуђени српски „левичари“, не само Бакићеви „марксовци“, почну да делују још јадније.
Грамши је био недогматски мислилац, који је веровао да „стварни историјски развој“ не робује теоријским, „апстрактним шемама“. То је омогућило да његова моћна тумачења буду коришћена и ван левице, која је то упорно покушавала да то дискредитују као „злоупотребе“ и „погрешна тумачења“.
Моје интересовање за Грамшија је везано за и за моје главне узоре – радове чланова „Групе за субалтерне студије“, колектива левичарских индијских научника и теоретичара који су инспирацију делом нашли у Грамшијевом одмаку од економизма и схватања историчности у западноцентричној једнини, што су била обележја марксистичких приступа којима нису били задовољни. Они су желели да „оспоре елитистичку историографију и осветле аспекте субалтерне историје који су били игнорисани и занемарени“.
На оно што говорим и пишем нико није утицао више од Чакрабартија, који је указао да је „европска“ мисао – говорио је, у ствари, о западној – провинцијална, и да „европска“ историја не може бити мерило по коме ће се оцењивати остале.
Из Индије је тешко видети да постоји део Европе који није Запад. Нажалост, елитама у Београду, десним колико и левим, још је теже да уваже да је оријентализована Србија остала, и да ће увек бити, део Европе – али као њен унутрашњи Оријент. По много чему више налик Индији него Немачкој.
САРДИНИЈА И СРБИЈА, ДВА ОКА У ГЛАВИ НЕ-ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ: Иако је о Грамшијевом делу пуно писано на Западу, где се левичари нису само заљубили у (пуну) секуларизацију друштава већ су почели да је виде као извесност, мало је пажње посвећено ономе што је у овој нашој не-западној земљи Србији много важније него у западним друштвима.
Реч је, између осталог, о томе да Грамши није презрео традицију у којој је поникао, и да религију није посматрао ни као нешто „небитно“, ни као „опијум за масе“, ни као облик идеологије, схваћене као „лажна свест“ која служи експлоатацији – већ као „активан начин живљења друштвене и историјске стварности“. При томе, „религија, посебно римокатолицизам, била је реторта кроз коју је Грамши развио своју мисао, разрађујући кључне концепте“. У том смислу, може се рећи и да је за разумевање „цивилизација“, па и разлика између њих, Грамшијева мисао корисна као и Хантингтонова, ако не и више.
Сардинија је део Југа, „мецођорна“, који су италијанске елите склоне да виде као „афрички“, одвојен од „праве“, „исправне“ Европе у нормативној западноцентричној једнини – и обележен учинком жарког сунца и јужног ветра, који Италијани зову „широко“. Могло би се рећи да је Сардинија, и остатак Југа, у свести италијанских интелектуалних елита нешто слично ономе што је „османска“, темељно оријентализована Србија овдашњим – ружно место, које виде као истовремено блиско и далеко; и своје и туђе.
Оно што је данас у Србији важно је и да је Грамши упоредо посматрао улогу интелектуалаца и положај подређених сталежа и класа. Сматрајући да је „пролетеријат“ недовољно широк појам да обухвати релевантне облике потчињавања и експлоатације, полазећи од односа на југу Италије Грамши је увео појам „субалтерни“, који је незахвално преводити.
(Грамши је, по неким ауторима, сам спојио две латинске речи, иако је иста кованица већ коришћена, чак и у немачком и енглеском, за „нижи војни кадар“. Један од разлога зашто се појам „субалтерни“ прво „примио“ у Индији, затим и у Латинској Америци, везан је за чињеницу да је тамо појам „пролетеријат“ рано препознат као ограничавајуће узак у класној анализи. Један број утицајних аутора „субалтерни“ користи у смислу не-елитни.)
ГРАЂАНИСТИЧКА ХЕГЕМОНИЈА: За нас је драгоцено и тумачење у оквиру кога је је Грамши говорио о субалтерним друштвеним групама, где је истицао „њихову пасивно или активно придржавање доминантних политичких формација“, као и начине како владајућа класа „одржава контролу над субалтерним класама“, које је препознао на „маргинама историје“, и за које каже да су у књижевности често везивани за одреднице „једноставни“ и „скромни“.
Грамши пише о „интегралној држави“ која се састоји од „политичког друштва“ и „грађанског друштва“. Он га је разумео другачије од онога како га разумеју либерални ауторитети, али на начин који одлично одражава оно о чему говоримо када у данашњој Србији кажемо „грађанско друштво“ – а то је да је реч о важном инструмент у одржавању „хегемоније“.
То је појам који је Грамши користио у једном новом смислу, да опише спој „вођства“ и „интелектуалне и моралне доминације“ који је ослоњен на „сагласност“, „пристанак“ субалтерних класа и група – где принуда више није главни облик владавине, сем, како је рекао, у „тренуцима кризе команде и усмеравања када спонтани пристанак постане недовољан“. Уосталом, он је и државу видео као „читав комплекс практичних и теоријских активности којима владајућа класа не само да оправдава и одржава своју доминацију, већ успева да придобије активну сагласност оних над којима влада“.
Тешко је правити било какву хијерархију значаја, корисности и важности Грамшијевих бројних идеја. Али, мени се чини да је од идеја које су изашле из његовог мозга, рудника драгоцености коме је тешко наћи равног, данас посебно важно схватање „метаполитике“, које, иначе, није једино релевантно схватање овог појма.
Грамши га је развио у контексту разматрања „културне хегемоније“, што је, у најкраћем, владавина уз помоћ норми где сила није најважнији ослонац, иако се њена сенка надвија над друштвом, и „рата положаја“ односно „позиционог рата“, који је схватао као постепену, дуготрајну култур(ал)ну и идеолошку борбу за превласт.
Појам „метаполитика“ истиче да данас кључне борбе, и у Србији и у САД, нису политичке, већ се воде на културним и другим „фронтовима“, које нисмо склони да посматрамо као део политичке сфере. Ако то занемарите, ако дозволите да на овим фронтовима различити друштвени „одговори“ буду уоквирени као, на пример, „здраворазумски“ или „добри за све“, онда политичка борба постаје мало важна. Њен исход је већ одлучен. Изгубили сте.
Нажалост, то поносно српске елите не само да не не желе да разумеју већ многи мисле да не треба ни да се труде. Најгори од свих је ту био Војислав Коштуница – „политичка непогода“ и „гробар“ српског национализма као политичке снаге. „Принципијелни“ и „начелни“ Коштуница је, наиме, веровао да само треба имати „добре“, „праве“ идеје, и да ће оне саме победити. Да, у суштини, никаква борба није потребна. Чак ни политичка.
ПОДЛОВЋЕНСКИ ПАПА: Иако је инсистирао да када говори о интелектуалцима не говори само о „истакнутим интелектуалцима“, он је Бенедета Крочеа, најистакнутијег од свих на југу Италије, описао као „неку врста лаичког папе и веома ефикасан инструмент хегемоније, чак и ако с времена на време дође у сукоб са овом или оном владом“. И ту, али и у речима Маркуса Грина, из рада „Грамши не може да говори: Презентације и тумачења Грамшијевог концепта субалтерног“, тешко је не назрети лик данас главног „путовође“ поносних Срба:
„По Грамшијевом мишљењу… велики јужњачки интелектуалци, попут Ђустина Фортуната и Бенедета Крочеа, који представљају европску високу културу и универзалне ставове, дистанцирали су се од културних корена Југа и интереса маса. Пошто велики интелектуалци имају тако огроман утицај, интелектуалци средњег ранга, који су повезани са сеоском буржоазијом, налазе подршку за своје реакционарне ставове и антипатије према сељаштву, што заузврат подржава статус кво. Захваљујући свом утицају, Фортунато и Кроче су успели да осигурају да приступ јужњачком питању 'не пређе одређене границе…'“.
Само би пар речи требало заменити у овом цитату. У Србији данас одбачени „културни корени“ бивају смештени у класне и статусне наследнике овдашњег „сељаштва“, српске презрене „раје“ – од „паланчана“ и „геџована“ некад до „крезубих“ и „ћација“ данас. „Јужњачко питање“ је овде народско, и, такође, везивано је за утицај историјског „јужног ветра“. Он је вековима „дувао“ из Стамбола и временом је оријентализовао и темељно преобликовао Србију и њено становништво. Масе колико и наше, све отуђеније, елитисте.
Чињеница да је у свету југа Италије, у коме је поникао, видео инспирацију и нит која га је водила ка разумевању, не ка патологизацији и згађености, оно је што Грамшија чини вишеструко корисним за актере у Србији – оне који нису аутоколонијални, окренути ка Бриселу или Москви, већ верују да свака политика, па и она која би желела да је радикално мења стање, мора да почне од наше стварности. А она је остала јако слична оној око које је Грамши развијао своје идеје, од којих данас није лако наћи релевантније и универзалније.
ДОГОДИНЕ У ГРАМШИЈУ: Забавило ме када сам схватио да је Грамшијево албанско порекло уписано у његово презиме. Грамш је, наиме, градић који лежи јужно од Елабасана, само педесетак километара од Охридског језера.
Анализе Трампове победе, и начина како је кренуо да мења друштво обликовано по мери псеудо-левих „либерала“, које сам читао, помогле су ми да још боље видим колико је важно тражити инспирацију преко идеолошких и етничких граница.
Ако кажемо да је „српски Курти“ вођа, да заборавимо на тренутак да је левичар, за каквим вапи нокаутирани српски национализам, о чему сам већ писао, онда треба истаћи и да су Грамшијеве идеје оно што би могло да унесе трачак живота у ту, политички, клинички мртву (српску) деологију – која, поново, није помена вредна политичка снага.
„Догодине у Призрену“ је циљ у који стају наде српских националиста, али чини ми се да би нам, како би оне постале нешто више од слатких снова, помогао и вођа „скројен“ по мерама Албанаца који нас презире и идеје великог италијанског мислиоца албанског порекла.
Штавише, мислим да су Грамшијеви увиди српском национализму и повезаним поносно српским становиштима данас много потребније од свега што се може наћи у књигама „Кетене мунди“ и „Информатике“, или на сајтовима „Стања ствари“ и „Нове српске политичке мисли“ – где Ђорђе Вукадиновић објављује српске мисли од којих, из угла изазова са којима се Србија и српство данас суочавају, није лако наћи застарелије.
Да заборавимо на тренутак Призрен, који је географски близу Београда али је од једине метрополе живог српства одвојен вишеструким НАТО „зидом“ од кога је тешко замислити виши и дебљи – да би српски национализам могао негде да крене, мора прво да се суочи са природом хегемоније коју су у Србији успоставили његови случајно српски и антисрпски непријатељи, и разлозима зашто она бива одржавана са неподношљивом лакоћом.
А то је оно где није лако наћи бољег „путовођу“ од Грамшија, ни бољу „лучу“ од његових идеја. Оне су помогле Трампу, наравно посредно, преко неких од његових важних саборца и идеолога, да оствари своју другу велику изборну победу, која, за разлику од прве, има потенцијале да постане историјска и трансформише Америку и савремени свет.
ЗАВЕТ СЕБИ: Амерички либерализам је, као и српски грађанизам четврт века раније, постао идеологија самомржње – не само одбацивања већински својих већ и идеологија презира према својима, који су склони да машу заставом и који се поносе отаџбином.
Али, амерички пандани српских националиста своје непријатеље нису посматрали као „црвену мараму“ већ као инспирацију, доступан извор проверених, победничких приступа, који могу бити искоришћени у политичкој борби. А она је у Америци, показало се то већ у првом атентату на Доналда Трампа, постала борба на живот и смрт.
Чињеница да су конзервативци кренули да користе приступе и стратегије „либерала“ у својој политичкој и друштвеној борби учинила је да данашњи конзервативци имају јако мало сличности са конзервативцима који су у САД деловали пре две деценије. То је део цене која је плаћена историјској победи, која је велика колико и неочекивана, чак и ако се покаже да у преумљеној Америци није одржива. Највећи проблем представља чињеница да се, имам утисак, Трамп више заветовао самом себи него Америци.
У Србији, нажалост, ствари иду супротним током. Водећи националнистички ауторитети су потврду исправности својих идеја тражили у све даљој и даљој прошлости. Иако допадљив, Милош Ковић се на тај начин много више удаљио од параметара српске стварности од јуродивог Мила Ломпара. Први ужива у својој инфантилности, коју је армирао Заветом, док се други наслађује доминацијом у поносној српској јавној сфери. Ковић се заветовао Завету, Ломпар себи, и код обојице Србија каква јесте постоји више као терет него украс.
Мислим да је, у српском контексту, и као директно корисну и као илустрацију величине идејне отворености идеолога, стратега и оперативаца „поново рођене“, и зато данас поново победничке, Републиканске странке у САД, посебно важно истаћи прилагођавање и усвајање идеја Антонија Грамшија, једног од оснивача Комунистичке партије Италије и највећих марксистичких ауторитета, који је, иако болестан и често везан за кревет, био активан у политичким борбама. Умро је 1937. године у Муслинијевом затвору.
ПОЛИТИЧКИ ЛЕШ: Вероватно најбизарнији аспект расправа о стању Србије је инсистирање западнољубаца, и њихових западних ментора, да српски национализам представља политичку претњу. Не да може да постане претња, већ да је овај јад и беда претња.
Реално постојећи српски национализам, у мери у којој постоји као политичка снага, заглавио се у три слепе улице. Једна је Вучићев перформативни реалнационализам, скројен по мери Кумановског споразума, који је „устав“ Уставу Србије и препрека демократији – у скромној мери у којој је она овда могућа као нешто више од обавезне представе.
Друга је приручна, месијанска самоидеологија, коју сам назвао ломпаризам. Она се данас скрива иза маске „српског интегрализма“. Ломпаризам је националистичка лажа налик оној коју је деведесетих нудио Милошевић – који је у политици био и остао успешан као „мали Лењин“ из Градског комитета Савеза комуниста.
Трећа је заветни национализам, који функционише као нека антиполитичка стилска вежба. Нажалост, она заузима важан политички и ментални простор – у главама оних који су, с разлогом, жедни српског национализма и његових победа.
Ту постоји једна непријатна чињеница. Умници који тврде да је Вучић „издајник у вишеструком поврату“, да код њега нема ни „н“ од национализма, никако да понуде макар то мучено „н“. Тешко је наћи довољно јаке речи које би илустровале у колико великој кадровској и идејној рупи је завршио тај „прави“, антирежимски српски национализам.
Не знам ко је жалоснији – његове страначке или интелектуалне „путовође“. Када погледам политичку карикатуру звану Милош Јовановић, чак и политички патуљак, какав је, пре него што је постао чачански угоститељ, био Бошко Обрадовић, делује као дечко који обећава.
Ипак, чини ми се да ово лидерско дно, вакуум талента и харизме којим је обележено, само прикрива дубину понора у коме је завршио крем поносно српске интелигенције. У том идејном ништавилу се својим амбицијама истичу више самообожени него самооњегошени Мило Ломпар и небески Милош Ковић. Обојица би да се рашире на политичку сферу и постану „два у један“, и алфа интелектуалци и политичке вође, али не знају како, па чекају да им неко дода мердевине или да их „револуционарна“ историјска плима избаци на врх.
ЕСХИЛОМ ПРОТИВ НАТО-А: Хантингтон им служи као хоклица. Ломпар, на пример, верује да се политичка борба и даље води у хантигтоновском свету који види као „дубљи нанос: свет културних и цивилизацијских слојева.“ Гади му се „свет“, у једнини, у коме се у Србији воде све политичке и друштвене борбе, а који је, као и многи други настао, наношењем различитих „културних и цивилизацијских слојева“.
Ломпар одбија да уважи и да је оно што је овде настало јединствено, и чему је то јединствено српско, што је у Србији настало, најсличније. Између осталог и чињеницу да то чему највише наликује није у Бечу, Загребу или Москви већ, рекао бих, у Стамболу и Алепу.
Ломпар, на чију мисао се нахватала интелектуална „буђ“, парафразира Хантингтона па каже „да Европа престаје тамо где су се граничиле Хабзбуршка и Османска империја, тамо где почињу православље и ислам. Ту ми живимо. Та вододелница иде тачно посред нашег народа.“ Али оно што упорно одбија да узме у обзир је да је матица Србије и српства јужно од те „вододелнице“ – унутар европског дела Оријента.
Зато је његово „српско становиште“ у једнини, коју види у огледалу, завршило као један од знакова поред пута у историјски пораз. Ломпарове победе, ако их оствари, биће само његове, не и победе српског национализма, кога, уосталом, види као идеологију крузубих и непросвећених, па је донедавно тврдио да му не припада.
И када је паметно, оно што пишу и говоре истакнути поносно српски јавни интелектуалци је углавном устајало. Често више заробљено у прошлости Запада него Србије. Нажалост, њихова интересовања често не добацује много даље од Хантигтона и Шпенглера, великих мислилаца али бираних по принципу „шта је деди мило“, и врте се око икона западног канона и преокупација које је обликовале (западно) време у коме су ти великани стварали.
Још су жалоснији када се наслањају на идеје „путовођа“, као што су Слободан Јовановић, чије је разумевање политичке борбе остало заробљено у првим деценијама 20. века, плус прошарано нонсенсима, или Михаила Ђурића, који није био у стању да размишља о Европи а да то не буде размишљање о Западу.
Тужна прича о ништавилу у коме је завршио српски национализам као политичка и друштвена снага у Србији стаје у завршне реченице Ђурићеве приступну беседу САНУ, која је објављена под насловом „Порекло и будућност Европе“ – у западноцентричној једнини:
„Наша европска будућност може бити само стваралачки преобликована и изнова присвојена грчка прошлост. А у том оквиру и под тим знамењем може повратити стари сјај и добити ново јарко осветљење и наше самосвојно српско наслеђе, поготово драгоцено косовско завештање наше велике митске прошлости, које је у највећој могућој мери надахнуто примером грчког епског песништва и грчке трагедије, а које је током недавног необјављеног НАТО-рата против српског народа и српске земље било главна мета злочиначког разарања и уништавања. Тим суманутим чином је данашња Европа сама себи задала смртоносни ударац“.
Данас, ако не беже у Завет, „сигурну кућу“ за сваку поносно српску јаловост, баштиници овог самопоражавајућег, антизападног западнољубља, у коме је завршио Ђурић, углавном нам нуде жалопојке и велике, геополитичке захвате, који су у Србији политички и друштвено неупотребљиви – сем као мердевине за его који верује да није довољно уважен.
Овим умним Србима, понижена Србија се углавном гади, и склони су да промишљају свет и пропаст „колективног Запада“. Слободан Рељић је истовремено манекен те менталне матрице и илустрација величине проблема са интелектуализмом путовођа који верују да су све што треба знати усисали у себе. Колико су њихови ускотрачни ментални светови мртви и запарложени одлично се види из имена аутора које Ломпар цитира у својим књигама.
ЗАШТО ГРАЂАНИСТИ СТАЛНО ПОБЕЂУЈУ: Беда поносно српских јавних интелектуалаца данас се огледа у САД – у чињеници да иза неочекиваног успеха Доналда Трампа стоји идеолошка отвореност и идејна ширина активиста и интелектуалаца који су обезбедили неке од ослонаца његове друге изборне победе. Она обећава да ће бити „поништене“ неке од друштвено разорних последица тријумфа америчких „левих“ либерала, који, слично српским грађанистима, у народу виде корпу непоправљивих бедника.
Пре првог уласка Доналда Трампа у политику, на врата од којих не постоје већа, чинило се да су републиканци нису изгубили само културни већ и политички рат. „Чајанка“, у коју су полагали велике наде, неславно се завршила, и нашли су се у мрачном политичком тунелу – који има важне сличности са оним у коме данас чами српски национализам.
И самог Трампа је изненадила чињеница да је 2016. године победио Хилари Клинтон. Али, већ је Стив Бенон, незванични идеолог његовог првог, неочекиваног мандата, иза кога није стајала кадровска и идејна машинерија која би могла да испарати Трампову амбициозну визију, признао да инспирацију за неке од својих најделотворнијих приступа и најупечатљивијих гестова дугује феминистичкој и родној теорији, активисткињама које су деловале ослоњене на спој родне идеологије и „критичке теорије“ Франкфуртске школе.
Идеолози америчких републиканаца су, с једне стране, поставили себи једно јако једноставно питање – „Зашто левичари стално побеђују?“. Они су схватили да морају да уче од либералних псеудо-левичара, који су их до ногу потукли (не само) у културном рату, и временом, практично, преузели образовни систем, судство и друге кључне полуге моћи.
С друге стране, они су приметили да су „либерални“ амерички „левичари“ почели да посматрају масе као „примитивне полуидиоте“, које је потребно водити за ручицу у (једину) бољу будућност. То је, иначе, неодвојиво од мере у којој је постало прихваћено Марксово схватање да интелектуалци боље разумеју интересе радничке класе него сами радници.
Иако је то израженије у такозваној „Европској унији“, где је „демократски дефицит“ много већи него у САД, и амерички либерали су користили „људска права“ као начин да стално растући број важних питања „извуку“ из политичке сфере. Не само из демократских процеса већ и из сфере легитимног дијалога, и тако своје законске и друге одговоре на њих претворе у табуе – који су, наводно, толико здраворазумски и израз „нормалности“ да их могу доводити у питање само „фашисти“, „расисти“, „сексисти“…
ЧЕКАЈУЋИ ПОПУЛИЗАМ (КОЈИ НИЈЕ ВУЧИЋЕВ): Успешност популизма, не само у САД, последица је мере у којој је арогантно наметање ове тоталитарне, по много чему егземпларно орвеловске, реконструкције друштвене и политичке сфере било бахато – у земљама у којима се гласачи још питају о нечему. „Левица“, наиме, није само забрањивала речи већ је наметала новоговор на тоталитаран начин.
Питање у којој мери је победнички популизам, не само у САД, „заробљен“ од стране десних, конзервативних или националистичких контра-елита, и које су последица чињенице да свој победнички марш не почиње „са дна“, из „популуса“, већ „са врхова“ класних и политичких хијерархија, и даље је секундарно. Што не значи да ће остати такво.
Речима једног од ретких конзервативаца којима је дозвољено да објављују у „Њујорк Тајмсу“, а који је изабрао да читаоцима представи Волфганга Штрека, аутора кога је описао као „Карла Маркса нашег времена“, оно што је данас кључно јако је једноставно – нажалост неприхватљиво многима у Србији, па и водећим грађанистима колико и националистима:
„Нова књига господина Штрека није о тријумфу господина Трампа. Али његова порука (или његово упозорење, како год да је прочитате) није неповезана: Левица мора да прихвати популизам, што је само назив дат борби за алтернативу глобализму. Са глобализмом који се урушава под сопственим контрадикцијама, свака озбиљна политика је сада популистичка на овај или онај начин.“
Нажалост, идејни „хегемони“ у Србији, Радомир Константиновић и Мило Ломпар, елитисти су који могу да се приближе политичким победама само заклоњени иза снага које их сматрају корисним. Константиновићевци иза НАТО пакта, Ломпар иза „Јунајтед медија“.
Мислим да је за разумевање исхода сукоба унутар Србије – и културног рата и политичког, што су овде два одвојена сукоба, повезана замршеним нитима карактеристичним за друштва склона, не знам да ли би то Хантингтон тако рекао, „цезаропапизму“ – довољно да наведем две ствари. НАТО и „Јунајтед медији“ су једно те исто, а Хантингтонове идеје су за разумевање тока овог унутрашњег сукоба, признајем, корисније него јапанке на Северном полу.
Зоран Ћирјаковић
