Легионари демократије

(Дужа верзија овог текста објављена је 2007. године.)

“Отпор” је прави српски бренд, изјавио је почетком (2007.) године бивши лидер покрета који је постао активиста организације која делује под именом “Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије”, или CANVAS, како гласи њен енглески акроним. “Пошто су нам други украли ајвар и шљивовицу”, рекао је својевремено бивши “отпораш”, “наша ненасилна револуција могла би да постане српски бренд.” Овај активиста, који меша појмове бренда и производа, казао је и да су многи “применили српски модел освајања демократије”.

Али, шта год мислили о капиталистичким “лоповима” који су нам наводно украли и брендирали шљивовицу и ајвар, можемо бити сигурни да “Отпорова” стратегија није “аутентични српски бренд”. Настала је много раније у далекој Бурми и то, као и ушминкана српска реприза из 2000. године, уз помоћ Американаца. Због изузетно репресивне природе бурманског војног режима стратегија коју бивши “отпораши” покушавају да брендирају и коју воле да извозе тада није успела. Зато су, уместо бурманских студената и активиста, вође “Отпора” постали инструктори и “тренери” адреналином (и доларима) набијених младића и девојака који сањају Американцима драге револуције (или контрареволуције) широм света, од Зимбабвеа, бивше британске колоније, до Венецуеле, која одбија да (п)остане део “америчког дворишта”.

Да није било неуспеле “шафран револуције” (2007. године), антирежимских демонстрација у скупим дрветом, минералима и драгим камењем обдареној Бурми можда не би обратили пажњу на чињеницу да “Отпор” није оригиналан српско(-амерички) бренд, већ да је организован и вођен према рецепту осмишљеном у жарким бојама богатој Бурми осамдесетих година прошлог века.

Кључну улогу је имао Роберт “Боб” Хелвеј, пензионисани амерички пуковник и ветеран војних и политичких сукобљавања у југоисточној Азији током хладног рата. О њему је писано и у нашим медијима када је као представник америчког Института за мир 2001. године у Београду учествовао на међународној конференцији под називом “Револуција, транзиција и демократија у Србији”. Хелвеј је тада описан као “искусни практичар рушења недемократских режима”.

Ипак, његов пионирски рад (у униформи) у Јангуну овде није добио одговарајућу пажњу. Пуковник Хелвеј је, наиме, деценијама био официр ДИА, америчке војне обавештајне агенције. Он је стратегију “примењеног ненасиља” развио у Бурми (данас Мјанмар) где је од 1983. до 1985. године био амерички војни аташе. Америчка организација “Сорсвоч” тврди да је Хелвеј, после тридесет година рада у југоисточној Азији, највероватније 1999. године постао “официр задужен за омладинске групе на Балкану и у источној Европи”. Сам Хелвеј признаје да се заинтересовао за “стратешко ненасиље” када су уверио у неуспех војног приступа у рушењу диктатора и лидера који су тако описивани у Вашингтону.

Хелвеј је, како тврди “Сорсвоч”, у Бурми открио потенцијал који се развије ако заједнички делују пацифистичка омладина у градовима и наоружани сепаратисти у далеким забитима. Поред тога што је тајно организовао студенте да раде за бурманску опозицију коју је предводила Аунг Сан Су Ћи, Хелвеј је у операцију рушења војног режима укључио и сепаратистичку герилску војску седмомилионског народа Карен, друге највеће националне мањине у Бурми. Војна хунта је одолела студентско-сепаратистичким ударима, али Хелвеј тврди да је баш тада научио кључне лекције корисне за дестабилисање антиамеричких режима, били они демократски изабрани или диктаторски, односно за примену “ненасиља као облика ратовања”. Пуковник је у касним осамдесетим у Хонгконгу обучавао и кинеске студенте. Верује се да је једно време био декан Пентагонове “Школе за обуку војних аташеа”

Хелвеј је, пошто се “номинално пензионисао” и напустио америчку војску 1991. године, једно време деловао кроз необичну бостонску институцију „Алберт Ајнштајн”. И ту је прво радио са бурманским активистима – током наредних седам година одржао је најмање 15 “курсева” у Тајланду, близу границе са Мјанмаром, од којих су неки трајали шест недеља. Хелвејева “институција” збуњујућег имена је, по подацима “Сорсвоча”, била финансирана од “Сорошових фондација” и америчке владе и “имала је кључну улогу у обуци и размештању омладинских покрета који је требало да помогну стварању услова за државне ударе”.

Неки критичари у САД одавно оптужују Хелвеја и Џина Шарпа, оснивача институције „Алберт Ајнштајн”, за стварање теорије “ненасиља по ЦИА”, неретко камуфлиране позивањем на Гандијеву филозофију, и организовање “постмодерних”, односно “меких” пучева. Пуковник Хелвеј и професор Шарп су “ненасиље” претворили у важан део нове америчке војне доктрине, корисне за рушење “неодговарајуће” демократије у једним државама, колико и за њено успостављање у другим.

Тако је Шарп, кога зову и “Клаузевицем ненасилних покрета”, у Пекинг стигао две недеље пре масакра на Тјенанмену 1989. године. (Убрзо је протеран из Кине). Експерти из институције „Алберт Ајнштајн” су почетком деведесетих имали кључну улогу у организовању антикомунистичких лидера у совјетским балтичким републикама – њихова независност представља први велики Хелвејев успех.

Хелвеј и колеге су помогли и Руговиној партији – али не и ОВК. Хелвеј се посебно ангажовао око “отпораша” – једно време је живео у будимпештанском хотелу “Хилтон” где су редовно долазили млади српски активисти. После обарања Милошевићевог режима радио је на обуци ирачких политичара, припреми неуспелог пуча против Уга Чавеса априла 2002. године, као и са опозиционарима из Ирана, Грузије, Белорусије и Зимбабвеа. Хелвеј је био у Кијеву током “наранџасте револуције”. На Хелвејев рад се можда не би могле ставити озбиљне примедбе да је био заинтересован и за демократизацију, на пример, Саудијске Арабије.

“Отпор” без сумње представља највећи Хелвејев успех. Српски активисти, најчешће преко “Центра за примењену ненасилну акцију и стратегије” (CANVAS), тајновитог наследника “Отпора”, одлазе да Хелвејево семе “ненасилног ратовања” посеју по свету... Пре њих обично “стиже” превод на локални језик књиге Џина Шарпа “Од диктатуре до демократије: Рушимо препреке, градимо мостове”, која је на српском објављена 1999. године у тиражу од 5000 примерака (плус много тиражнија скраћена верзија у форми упутства за деловање “Отпора”), и разни “едукативни” текстови, као што је списак од 198 метода ненасилне акције. Ту су и друга издања гуруа младих ненасилних “герилаца”, као што су “Водити ненасилну борбу: пракса 20. века и потенцијал 21. века” или “О стратешком ненасилном конфликту”.

Симбол CANVAS-а, ипак, делује милитаристички и представља бизарно модификовани симбол “Отпора” – стиснута песница је смештена у поље од три знака са сломљеним стрелицама које су тако постављене да асоцирају на то да се све врти укруг. CANVAS-ов сајт је (2007. године био) издељен на пет делова: “Бојно поље”, “Оружје”, “Случај Србија”, у оквиру кога су објављени и Хелвејеви текстови, “Канвасопедија”, у којима су дате основе механизама за промену режима, и “О нама”, где можете прочитати да је ова опскурна фирма за извоз револуције основана 2003. године, да јој је “визија будућности свет слободан од насиља” и да су јој “пријатељи разне међународне организације”. Нигде није (била) наведема адреса седишта организације чији је интернет сајт (2007. године био) доступан само на енглеском језику – могла се наћи једино тврдња да је “генералштаб” постмодерних револуционара лоциран на интернету.

Акроним CANVAS је и енглеска реч која значи “платно”. Тканина је одавно постала моћна ствар у политици. Некада је, данас често злоупотребљавани, Махатма Ганди памучним платнима рушио британску колонијалну власт у Индији. Али, тек су ученици пуковника Хелвеја материјале разних боја и сировинског састава – од плиша у Чехословачкој, преко наранџастих шалова у Украјини, до платна боје шафрана у будистичкој Бурми – претворили у наизглед универзално политичко оружје. Платна су последњих деценија, ипак, коришћена искључиво у земљама где су “револуција” и демократизација биле у америчком економском или политичком интересу.

Дакле, као када се ради о ракији и ајвару један моћан "бренд" не настаје само на основу онога што знамо, већ умногоме захваљујући ономе што не знамо, чињеницама које су из разних разлога остале скривене. Ако је то нека утеха, можда су нам Словенци и Словаци украли ајвар или ракију, али ми смо стидљивим Бурманцима успели да украдемо отпор. Наравно, онај “стратешки ненасилни”.

Зоран Ћирјаковић

Transparentno – ali zaverenički

Transparentnost je odnedavno postala jedna od novih lepih reči, praktično sinonim za dobro. Ako otvorite neke iole ozbiljne novine ubrzo ćete naići na ovu pomodnu ideju koja nam se obično sugeriše kao lek za skoro sve probleme savremenog sveta.

Nasuprot transparentnosti je "teorija zavere", za mnoge ružna reč koja se često – i sasvim pogrešno – vezuje za neobrazovane ljude i neevropske narode. Tako se sklonost teorijama zavere u Srbiji redovno navodi kao jedan od glavnih izvora zla koje nas navodno sprečava da "uđemo u Evropu".

Mnogi iskusni teoretičari zavere, ljudi koji nove i neobjašnjene pojave vole da pripišu tajnim planovima ili ciljevima moćnih grupa, od početka su bili sumnjičavi po pitanju transparentnosti. I u ovom slučaju se ubrzo pokazalo da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo.

Transparentnost je ideološku nevinost izgubila u Gruziji. Predsednik Mihail Šakašvili je 2010. godine počeo da zida staklene, providne policijske stanice. Cilj mu je bio da "pokaže otvorenost i transparentnost" novih vlasti i navodno reformisanih snaga bezbednosti koje su bile poznate po uzimanju mita, iznudama i mučenju zatvorenika.

Godinu dana kasnije pojavili su se prvi snimci prebijanja zatvorenika u gruzijskim zatvorima – koji nisu napravljeni od stakla te su ostali, ako se držimo rogobatnog novogovora, transparentno netransparentni. Nedavno je otkriveno i da je bivši predsednik zloupotrebio desetine hiljada dolara iz državnog budžeta na, između ostalog, injekcije botoksa u jednoj od najskupljih njujorških klinika.

Iako nas već petnaestak godina zatrpavaju pričama o transparentnosti, kako pišu profesori Heri Vest i Tod Sanders, "mnogi ljudi osećaju da nešto nije onako kako nam govore – da je moć, uprpkos zvaničnih proklamacija, ostala nekako neprozirna". Oni sugerišu i da verovanje da možemo da saznamo šta se stvarno dešava "s one strane moći" predstavlja zavodljivu iluziju. Mit o transparentnosti umrtvljuje našu zdravu i sasvim racionalnu sumnjičavost i navodi nas da zaboravimo koliko puta smo ispali glupi što smo prihvatili ponuđene "istine" i zvanične verzije.

Dok je Gruzinima smena botoksiranog vođe omogućila da shvate šta se sve može sakriti iza transprentnosti, promena režima u Srbiji je mnogima dala priliku da preispitaju stav prema "teorijama zavere".

Istini za volju, ovde je i tokom prethodnih godina bilo ljudi koji su, na primer, bili sumnjičavi prema poreklu novih džipova u Njegoševoj ulici ili razlozima nestanka oronulih kućeraka na Neimaru koji se ekspresno pretvarani u nabubrele, karakteristično ružnjikave vile.

Postizborne hapšenja i optužnice su samo potvrdile da se, uglavnom, nije radilo o teorijama zavere, izmišljotinama ljubomornih ljudi koji vole da kleveću "vešte preduzetnike". Pokazalo se da su velike i male zavere od beskrupuloznih golja sa partijskom knjižicom ili vanstranačkom maskom pravile naše nove bogataše.

Ipak, u Srbiji nije reč samo o lako rešivim, tranzicionim zagonetkama. Mnogi sve ono što im se ne sviđa pokušavaju da objasne konstruišući svoje objašnjenje, prividno logičnu i jednostavnu teoriju zavere. Tako su neprijatelji Parade ponosa njeno organizovanje uglavnom tumačili kao izraz zapadne, "antisrpske zavere", dok su pobornici protivljenje Prajdu vezali za srpsku, "klerofašističku" zaveru.

Za brojne vlasnike istine u ideološki duboko podeljenoj Srbiji "teorija zavere" je pogrdan izraz za sve ono u šta veruje ona druga, "zla" strana. Zato se, kao i kada je reč o ušećerenoj slici transparentnosti, ni ružni sterotipi koji se vezuju uz teorije zavere neće lako menjati. Obe floskule će ostati verni saveznici zloupotreba moći i nerazumevanja, priručna sredstva kojima se mogu maskirati i opasne politike i odbijanje da se uzmu u obzir tuđi stavovi ili potrebe.

Ipak, Evropa je neke od najružnijih stranica istorije ispisala uz pomoć teorija zavere i odvratnih izmišljotinama koje su bile utkane u njih. Takozvani "Protokol sionskih mudraca" predstavlja zastrašujuće svedočanstvo o opasnostima koje ponekad skrivaju.

Ali i ljubav prema teorijama zavere ima duboke korene. Priča o tome da nije sve onako kako izgleda odavno je postala ključni deo zapleta najčitanijih knjiga i kultnih filmova – od "Da Vinčijevog koda" i serije The X-Files do filma JFK Olivera Stouna ili trilogije Zeitgeist, zavodljive političke fantastike koja je predstavljena kao dokumentarni film. Štaviše, namaštane teorije zavere su danas ključni sastojci i svih velikih urbanih legendi i verovanja u moć crne magije.

I prave zavere su svuda oko nas. Zato svako ko nije sasvim odvojen od realnosti ponekad poveruje u neku (izmišljenu) teoriju zavere. Štaviše, činjenica da s vremena na vreme pogrešimo predstavlja glavni dokaz da nismo izgubili zdrav razum i postali zombiji anestezirani veštim korporativnim ili političkim spinom.

Majstori za prikrivanje prljavih poslova nastaviće da pokušavaju da nas uspavaju. Nažalost, bajka o transparetnosti nije poslednje oružije neoliberalnih propagandista.

Levo tržište

Karla Marksa su često nazivali "Bogom levice". Iako u Evropi nema mnogo ljudi koji danas priželjkuju njegov "drugi dolazak", povratak na planetu Zemlju bi za (ko)autora "Komunističkog manifesta" predstavljao bolno i frustrirajuće iskustvo.

Sačekala bi ga i brojna iznenađenja. Na primer, u Srbiji bi ovaj veliki neprijatelj slobodnog tržišta verovatno bio šokiran činjenicom da jedno od najrazvijenijih lokalnih tržišta funkcioniše na našoj neobičnoj levici. Naime, umesto velikih partija i moćnih sindikata imamo jednu surovu političku arenu na kojoj se uglavnom bore ljudi koji se izdaju za levičare. Tu je, kao i u Marksovim morama, "čovek čoveku vuk".

Trofej oko koga se vodi ova teška borba je veliki, ali relativno redak. Radi se o položaju "legitimnog" branioca ili glasogovornika različitih oštećenih i marginalizovanih grupa. San tipičnog (ne samo) srpskog levičarskog preduzetnika je da monopoliše pravo da javno govori ili o nekoj ugroženoj manjini ili u njeno ime. Zato se leva strana politike ovde uglavnom svela na skalameriju sastavljenu od stalno rastućeg broja autističnih politika identiteta.

Sledeći Marksovu logiku mogli bi da kažemo da na našoj levičarskoj "berzi" najbolje prolaze veliki akcionari ljudske patnje i stradanja. Na ovom ideološkom tržištu važi maksima "što gore to bolje". Zato svako stvarno ili zamišljeno zlo ne biva predstavljeno samo kao desničarsko već je ono, po pravilu, nacifikovano. Stalno se pojavljuju novi ambiciozni preduzetnici koji vole da parafraziraju antifašističku poemu "Prvo su došli..." i patetično poentiraju stihovima: "Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni."

Štaviše, jedna od retkih stvari koja ujedinjuje ovdašnje zavađene "liberale" je mržnja prema srpskom nacionalizmu koji redovno opisuju kao "najgori" ili "klerofašistički". Tu se krije i jedan od razloga zašto ovdašnju "građansku levicu" srpski radnici uglavnom ne zanimaju.

Naime, pošto su i tokom devedesetih i danas mnoge "plave kragne" često bile na strani nacionalista, perjanice građanskih snaga ne kriju da veruju da se postkomunističke muke i jad radnika ne računaju, da je reč o samopovređivanju. Štaviše, mnogi smatraju da je radnička klasa ne samo zaslužila tranzicione patnje i poniženja već da treba dodatno da ispašta zbog saučesništva u rušenju "Koka-kola socijalizma".

Srpska angažovana građanska levica se praktično podelila u dve jalove "frakcije". Jedna je aktivistička i glasna struja koju bi mogli da nazovemo "partija samoživih". U njoj su bezbrojne nevladine organizacije, udruženja i inicijative u kojima se, po pravilu, broj aktivnih članova može izbrojati prstima jedne ruke. One predstavljaju dimnu zavesu levice i zavodljivu iluziju da ovde postoji organizovani otpor neoliberalnoj dominaciji i njenim zločinjenjima.

Druga je ćutljivija, uglavnom elitistička i moralizatorska struja koju možemo nazvati "partija zgađenih". U njoj dominira (neretko samoproglašena) inteligencija koja veruje da svi oni koji nisu dovoljno "liberalni" i "kulturni" ne treba da postoje. Štaviše, najveći Marksovi neprijatelji, predstavnici današnje verzije "vampirskog" kapitalizma i njegovih transnacionalnih policajaca, teško da su mogli da zamisle bolje saveznike od dve amorfne "frakcije" samozaljubljenih i samodovoljnih medijskih levičara.

Mnogi od ovih oportunista kao da ne žele da pobede čak ni u malim identitetskim bitkama koje vode. Ključne reči njihove borbe su radionice, projekti i donacije. Stiče se utisak da su neki stremili da postanu lovorikama (i pripadajučim apanažama) ovenčani prvoborci, a ne da ostvare velike ciljeve o kojima govore. Ne želim da sugerišem da treba da se oblače na buvljaku ili hodaju unaokolo u odrpanoj garderobi, ali ovde ima previše "Gucci" levičarki i tatinih i maminih anarhista u "Camper" cipelama da bi neko ono što govore uzeo ozbiljno.

Naravno, karikirani levičari nisu naš specijalitet. Slika Bernara Anri Levija, "šampanjskog socijaliste" koji putuje privatnim avionima i odseda u najskupljim hotelima, predstavlja, za jedne, teško dostižan ideal, ali, s druge strane, i odličnu ilustraciju lažne, NATO levice koja je postala deo neoliberalnog džet-seta i lukrativne "selebriti kulture".

I pisac "Kapitala" je postao roba. U popularnoj hipsterskoj radnji na Dorćolu tražnja za kasicama-prasicama u obliku Marksove biste je obično veća od ponude. Samom Marksu bi se u Srbiji verovatno više dopali penzioneri. Štaviše, da ne predstavljaju moćnu glasačku mašinu i naša realnost bi predstavljala izraz trijumfa logike kapitala, deveti krug marksističkog pakla.

Socijalistički raj je odavno izgubljen. Teško bi "otac levice" prepoznao ovdašnje ljutite paralevičare koji, umesto o redistribuciji, solidarnosti i bratstvu, vole da govore o sebi i svojim pravima. Ne znam šta su ovi aktivisti-preduzetnici zgađeni Srbijom i njenom radničkom klasom stigli da pročitaju, ali Marks nije napisao "egoistički manifest".