„Шта чекају, зашто већ не бомбардују“, хистерисала је 23. марта 1999. године угледна британска новинарка, поносна „левичарка“, у ходнику на седмом спрату приштинског хотела Гранд, тада сигурној кући за различите предузетнике „добрих“ западних ратова и њихове „корисне идиоте“. Дан касније, НАТО, који је, кажу, трагао за „моралном сврхом“ свог постојања, изашао је у сусрет нестрпљивој колегиници.
Оно што је претходило „дару са неба“, који су прижељкивале албанске вође и призивали западни спасиоци у различитим цивилним униформама, одлично је сумирао Џејк Линч, професор мировног новинарства и новинар, који је 1999. извештавао за Скај Њуз из Брисела. „Герилска кампања да би се изазвале упадљиве одмазде југословенске армије, с циљем да буде омекшано јавно мњење у САД и савезничким земљама за НАТО ударе не Србију“, била је рачуница команданата такозване Ослободилачке војске Косова.Линч подсећа да „чињенице створене“ данас увек носе печат раније произвођених чињеница, које су у западним медијима биле сервиране или без контекста или једнострано, баш као данас у Украјини. Оне обећавају да ће, за остваривање тежњи „милосрдних анђела“ једина релевантна, западна публика закључити да бомбардовање незападних „ђавола“ представља „једини одговарајући и делотворан одговор“.
Амнезија је веран пратилац надмоћи, па не треба да чуди да је западна публика брзо заборавила да је НАТО објавио да бомбардовње Југославије почиње да би „етничко чишћење“ било спречено, да би касније тврдили да су почели агресију да би га зауставили. И албанске вође и њихови западни спасиоци упорно су покушавали да у ову причу убаце и реч геноцид. Што једно незападно „зло“ делује веће, теже је игнорисати морализаторске аргументе у прилог НАТО интервенције.
У Украјини је све кренуло према локалним и западним очекивањама, чему су допринеле неочекивано велике руске слабости и кратковидост Владимира Путина. Штавише, либерална западна публика и њени медијски пастири никада раније нису били оволико одлuчни и нападни. Проблем је што Русија није Југославија. Ту није толико реч о могућем „Трећем светском рату“, колико о чињеници да би, у сенци уверљиве претње „узајамним уништењем“, то вероватно био последњи рат – можда не само у Европи.
Сенка Косова се са свих страна надвија над Украјином. Део антируске хистерије на Западу, праћене орвеловском цензуром, везан је за чињеницу да су сличности између НАТО интервенције у Југославији и руске у Украјине бројне и упадљиве, упркос бројних разлика.
Истовремено, престала је да важи цинична постисторијска рачуница која је важила на Косову и у Босни, чак и у Руанди. Логика „што горе то боље“ овај пут не води у очекивану победу на крилима НАТО-а. „Што горе“ у Украјини значи да ће бити још горе и горе. Зато Косово није само најскупља украјинска реч већ је она у „Малорусији“ још скупља него у Србији, која ће у очима НАТО-а увек бити превелика и претећа, баш као и Русија.
Рату у Украјини се не назире крај. Политичке и територијалне контуре руске победе, која је крајем фебруара многима деловала као извесност, питање дана, постале су тешко замисливе – скоро колико и руски пораз. Али, мало ко је првих дана јуна 1999. очекивао да ће рат, који су Албанци започели у пролеће 1998. године, бити окончан споразумом потписаним у шатору надомак Куманова 9. јуна.
Сећање на улогу НАТО-а на Косову Володимиру Зеленском не да да искрено крене путем који води ка договору. И даље чека да се понови историја, да и за њега из Авијана или Рамштајна полете „милосрдни анђели“. Надам се само да Украјина неће умрети пре него што њен председник сахрани ову јако скупу наду.
Зоран Ћирјаковић (21.03.2022.)
