РУСИЈА НА ИСТОКУ, ИСТОК У СРБИЈИ

У корену свих облика српског самопорицања налази се одбијање наших елита да уваже разлоге зашто овде, налик руском евроазијству, треба размишљати о српском другоевропејству

Србија збуњује. Чини ми се више нас који у њој живимо него оне који је посматрају са стране. Волимо да кажемо да нисмо ни Исток ни Запад, али шта то стварно значи – шта смо и ко смо? Наравно, нисмо једини који су између светова, који живе у међупростору описиваном као полутанство и лиминалност. Са проблемом да лоцирају себе суочавају се Русија, Иран и Турска, земље чије су елите, као и српске, виделе своје државе као мост између Истока и Запада.

Модернизатори три велике земље су имали визију шта би желели да оне постану, али су, као и овдашњи, кубурили и са оним шта њихови поданици јесу и са оним што нису. „Да нисмо имали Ататурка, били би један Авганистан, један Ирак“, рекла је Узден Токур, ћерка другог председника Турске, о вођи који је владао као оријентални деспот да би од поданика направио западнолике Европљане. Ататурково вјерују да је „наука једини истинску духовни водич у животу“ укинуо је Реџеп Тајип Ердоган. Дао је Турцима слободу да се врате на фабричка културална подешавања и постао анти-Ататурк. У тамошњој верзији поделе на две Србије, насупрот Ататуркових Турака стоје Ердоганови Турци.

Лик „српског Ататурка“ је овде прво учитаван у Јосипа Броза, хрватског деспота, а затим у убијеног Зорана Ђинђића. Уосталом, један од мотора југословенске идеје, не само њене последње, социјалистичке инкарнације, била је жеља елита да нас некако помере и прошверцују на Запад. Та српска прича креће од Доситеја Обрадовића, коме, наравно, није падало на памет да ће Србија, пошто „востане“ из османског мрака, бити терана да клечи под блештавим светлима Брисела. Колико год да је био очаран Западом, Доситеј је био велики патриота. Чињеница да смо близу да не може ближе, штавише једним делом територије унутра, гуркала је наше елите према самопорицању. Један, данас гласнији и моћнији део, завршио је у малигном, аутошовинистичком, други, временом све више маргинализован, у добронамерном мада неконструктивном, просветитељском.

За разумевање тешко ухватљивог положаја Србије, и покушаја да побегнемо од њега, релевантна су и иранска и турска искуства, али најкорисније је руско. Разлози су бројни. Стиче се утисак да Русија није само српска „мајка“ већ и „мајка“ српског аутошовинизма. Петар Чаадајев је почетком деветнаестог века закључио да је Русија „нелегитимно дете историје“, али се бојим да чињеница да ниједан аутошовиниста није прогласио Србију за копиле историје или Европе ствар недостатка маште, лењости и неселективне русофобије.

Српски аутошовинизам је аутохтона појава, иако креће од исте врсте „недозвољене“ различитости и са истог елитистичког извора. Штавише, да су „деконтаминирани“ Срби више гледали ка Русији, које се многи гаде колико и Србије, видели би да „Прво филозофско писмо“, које је Чаадајев написао 1829. године, није само читљивије већ и много заводљивије родомрзитељско штиво од нацифкације Срба умотане у псеудохегелијанско мрцварење у Философији паланке Радомира Константиновића, оца српског аутошовинизма. „Искуство времена за нас не постоји. Векови и покољења протекли су за нас јалово... Усамљени у свету, нисмо свету дали ништа, од света ништа нисмо узели, нисмо у масу људских идеја унели ни једну мисао, ничим нисмо потпомогли напредовање људског разума, а све смо, што нам је од овог кретања припало, изопачили“, написао је у „писму“ које се од 24. фебруара често цитира на Западу како би антируска хистерија деловала легитимно.

Иако Чаaдајев има бројне наследнике, Руси су промишљали неудобни положај своје матице много храбрије и отворенијег ума него српске елите. За то постоје и неки објективни разлози. Србија је само у Европи док је Русија великим делом у Азији, што је допринело да се овде не појави културални одјек идеје о руском евроазијству. За разлику од Србије, која би била мала и да је јако велика, Русија је огромна, највеће овоземаљско царство, па је евроазијство заживело као геополитичка, империјална идеја. Оно и овде привлачи пажњу скоро искључиво као спољнополитичка алтернатива, друга „осовина око које се врти светска историја“, у контексту промишљања геополитичког положаја Србије.

Ипак, Милан Суботић је још 1993. године препознао да нам руски евроазијци „могу послужити као један од подстицаја“ за разумевање „проблема односа и синтезе 'Истока' и 'Запада“ и уочио да се евроазијско саморазумевање „храни културним империјализмом Запада“. Миша Ђурковић у тексту о „релевантности идеје евроазијских интеграција за српски народ“ истиче да су евроазијци створили „другачији однос и према оријенталним елементима и специфичним азијским цртама у руском карактеру и етносу“ и истакли их као благотворне, али, нажалост, не развија ту тезу нити покушава да је искористи за промишљање културалног наслеђа османске владавине у Србији.

Док су Руси јединствени као Европљани који су снажно, и душом и телом, укотвљени у Азији, ми смо другачији Европљани, једни од оних у чије су умове и друштвене односе уселила Азија. Зато српско другоевропејство није ствар избора већ дубока, мада углавном тешко видљива, ментална чињеница која боји све у Србији – конзервативизам и либерализам; левицу и десницу; популарну музику и елитистичку згроженост њоме. Чињеница да на северу земље постоји контратежа, где једни на изазов хабзбуршког наслеђа и излаза које нуди одговарају патриотизмом а други вулгарним самопорицањем, и да је кроз историју у Војводини обликотворну улогу играла и једна западна империја, више омета препознавање нашег другоевропејства него што ремети његов учинак.

Географија је руска мајка а историја српска. Нити Руси могу да побегну од географије нити ми можемо да побегнемо од историје, колико год се упињале наше елите. А по том питању су случајносрпске и поносно српске у непринципијелној коалицији. Нашу историју дугог трајања писали су вековима османски владари и њихови људи. Они су на Балкану обликовали једну битно другачију Европу, која је у 19. веку нестала само са политичке карте. Азијски део Русије је, пак, толико велики да га је немогуће не видети на мапама. Не треба да чуди да је најпосвећенији од четворо емигранта који су формулисали идеју евроазијства био географ Петар Савицки, али и да је Чаадајев веровао да је географија онај „суверени фактор који влада над нашим многовековним историјским кретањем... који је истовремено и суштински елеменат наше политичке величине и истински узрок наше интелектуалне немоћи“.

У својеврсном манифесту руског евроазијства, књизи Наслеђе Џингис-кана: поглед на руску историју не са Запада већ са Истока, Николај Трубецкој 1925. године пише о рушењу руског друштва иза кога стоје елите „очаране примамљивим спољашњим изгледом европске цивилизације и европским идеја“. „Ово што се сада чини у Русији, само делује као ново и оригинално... Истинска стваралачка градња још је пред нама. И постаће могућа тек онда када буду коначно проживљена одушевљења европском цивилизацијом и у Европи измишљеним идеологијама, кад Русија престане да буде искривљено огледало европске цивилизације“, стоји у закључку књиге која је у Русији постала актуелна после болног распада Совјетског савеза.

Евроазијци су сматрали да Русија у културалном смислу није ни европска ни азијска, да је несводива на два окружења, и да инсистирање на европском путу води стварању неуспешних, наказних имитација које наводе на „поражавајуће закључке“. У Србији је важно истицати да је „европски пут“ који нам намећу у ствари западни пут и да је космополитизам, којим воле да машу његови заговорници, само нова глазура западноцентризма и његове сенке, „културног империјализма“. А он је, рекао је Лав Гумиљов, „као трансфузија крви неспојивих крвних група“ – погубан за незападне народе. Суботић истиче и да су евроазијци говорили да су, „за разлику од Монгола који су покорили 'тело' Русије, остављајући јој 'душу', западни освајачи руских земаља наметали католичанство и, на тај начин, покоравали не само 'тело,' већ и 'душу' Русије“.

Бркање западног са „европским“, што чини Трубецкој, много је лакше разумети у руском контексту. Све што је српско је само европско, без обзира како је стизало до нас. Растужује ме да се у свакодневном говору и на нашoј аутоколонијализмом затрованој политичкој сцени стално говори о „путу Србије у Европу“ и „европеизацији“, али ми је несхватљиво да Драгана Грбић, једна од највећих српских научница, не само млађе генерације, може у Институту за европске студије у Београду да одржи предавање под називом „Улога истакнутих просветитеља у културном трансферу између Европе и Србије”.

Др Грбић, која пажљиво бира речи, пише о немачкој просвећености, што нам говори да је реч о завршеном процесу, стању, и српском просвећивању, што сугерише да је, као и када говоре о „деконтаминацији“, реч о процесу који не само траје већ не може имати крај. Наиме, тако ће наше „просвећивање“, већ инстиктивно, разумети сваки случајни Србин. Мали је корак од просветитељског самопорицања до аутошовинистичког тумачења српског „кашњења“ и немогућности да туђе постане наше. Опонашањем се може много тога, али се не може направити оригинал.

Србија је европска – увек била и увек ће бити. Оно што зову „европеизација“ би заправо била наша преевропеизација, али то је немогућа мисија. Ми не само да нисмо Запад већ нисмо живели западну друштвену историју и зато никада не можемо постати Западњаци на неком некозметичком, суштинском нивоу – какве год изборе и скупе компромисе да направе наши политичари. Нажалост, то не виде наше интелектуалне елите. При томе, умови наших суверениста нису ништа мање колонизовани од мозгова натољубаца.

Овде није реч о потреби да буде успостављен неки аутохтони, „српски“ институционални оквир. То је немогуће и имало би тужнији крај од „самоуправљања“. При томе, покушај титоиста да буду оригинални учињен је у време када су људи широм света веровали да су алтернативе не само пожељне већ и могуће. Данас је лакше замислити крај света него крај капитализма и Србији је потребно нешто много скромније од алтернативног друштвеног и државног уређења – свест да је ово које смо увезли после 5. октобра западно, дакле неуниверзално, и да не може да да очекиване резултате. Зато је мало шта у Србији „како треба“, тачније онако као је на Западу, где је обликовано. Овде је пут до пакла самопорицања и самопрезира поплочан погрешно калибрисаним очекивањима.

Проблем није само у Дубравки Стојановић, Николи Самарџићу и њиховим питомцима. Историчари су свуда на не-Западу склони да историју посматрају као кристалну куглу у којој могу да очитају будућност, иако је историографија највише западноцентричнa од свих наука. Тек се пре неколико деценија, прво у Индији, појавила школа историчара који су се усудили да плурализују историју и „провинцијализују“ историју Запада. Мимо њих, чини се да историчари и даље нису спремни да размишљају о незападним историјама без да их самеравају са историјом Запада. Зато им се стално причињавају „неисторијски народи“, „народи које је историја заобишла“ и, пошто је за многе од њих само Запад стварно свет, народи „који иду мимо света“, како о Србима мантра Латинка Перовић.

Западноцентричност је навела Симу Ћирковића да о српској историји пише као „видљиво незавршеној историји“. Он тиме сугерише да „још нисмо“ модерни, зрели, наводно једини исправни, западнолики Европљани, што види као прави, добар крај свих европских историја. Пошто је то за нас, као и за све другачије Европљане, недостижна дестинација, „завршетак“ који не може имати српска историја, Ћирковић је, свесно или не, терцирао зломисли Радомира Константиновића. Не чуди да му је књигу Живети са историјом посмртно објавио Хелсиншки одбор за људска права у Србији, бастион аутоколонијалног једноумља и локални ослонац свих антисрпских снага.

Имитирање богатог света је рецепт да постанете фрустрирани, склони бесовима и самодеструкцији – и останете сиромашни. Не верујем да ишта илуструје суштину наше историјске странпутице и меру одвојености елита од српске реалности као доношење Сретењског устава 1835. године. Од идеје да у земљи која је вековима била сиромашна крајина османског царства можете да скројите устав тако што ћете преузети „најнапредније“, овдашњем контексту непримерене делове устава најбогатијих западних држава и државица и неколико швајцарских кантона поразније ми делује само одлука, донета дванаест година касније, да устав Либерије, која је постала једна од најнесрећнијих афричких држава, буде састављен по моделу америчког. Додуше, њу су донели људи који су, пре него што су ослобођени и „враћени“ у Африку, били амерички робови. Ипак, оно што ми делује најпоразније јесте да је датум када је покушано наше темељно самопоништавајуће позападњачење одабран за највећи државни празник.

На Сретење је подигнут Први српски устанак па Дан државности није само дан који слави почетак серије западнољубивог самоповређивања, које су нам сервирали ударници два српска самопорицања. Прво, Карађорђево Сретење, велики је датум јер је реч о почетку победоносне борбе за независну државу и политичку слободу која омогућава да будемо оно што јесмо. Друго, Милошево, дан је када су наше елите симболички окренуле леђа тој слободи и покушале да направе државу за Србе али независну од Срба; устројену мимо наше свеприсутне, „дубоке културе“. Чињенице да то и даље не видимо генерише комплекс инфериорности. Он је метастазирао у аутошовинизму, који се кристалисао око идеја оличених у тврдњи Латинке Перовић да је Србија неспојива са Европом.

Кључ приче о Сретењском уставу је у лошој мери и поуци. Што се тиче мере, реч није о копирању западног по себи већ о природи и величини изабране пречице. Веровању да се истовремено може у потпуности игнорисати српски културни образац, да се векови историје могу сабити у године и да се њен исход може бирати као кајмак на пијаци. Када је реч о поуци, један толико апсурдан и узалудан гест је уздигнут на ниво највишег идеала. Тиме је на пиједестал, уз фанатично западнољубље увијено у родољубље, стављена неодговорност – и фрустрације које она производи.

Све је више незадовољника који захтевају неоствариве промене менталитета и свести. Многи од њих одбијају да прихвате да је ово „то“, да су демократска и све друге транзиције одавно завршене, и на пола пута су до родомржње. У западнољубивој визији која креће од Доситеја Обрадовића и иде преко састављача Сретењског устава Димитрија Давидовића, рођеног у Земуну под влашћу Хабзбурга и образованог у Пешти и Бечу, међу западним народима, није било места за наше другоевропејство. Не чуди да се у редовима опозиције појавио патриотски аутошовинизам, перверзија елитистичке перверзије.

„Само дубоко морално посрнуо и болестан човек би могао да осећа било шта осим бескрајног поноса, синовске љубави и оданости према земљи као што је Србија – земљи која је дала толике бриљантне научнике, генијалне проналазаче, невероватне уметнике, херојске војсковође и јунаке, и ненадмашне спортисте. Проблем је, међутим, у нечему другом... Зато ја и не мрзим Србију – макар не целу Србију. Мрзим огромну већину Србије... Јер, нормалан, пристојан и поштен човек ни не може према овој огромној већини осећати ништа друго до мржњу, гађење и презир“, пише један културно културни анти-Вучићевац, љут што га на друштвеним мрежама називају аутошовинистом.

Поврх свега, реч менталитет је једна од најомраженијих међу српским елитистима. Склони су да верују да су толико изнад „обичног“ народа да немају менталитет. Мада, умеју да, као Латинка Перовић, проговоре о српском „хајдучком менталитету“ као, у суштини, супротности цивилизованости. Испада да Срби и слични, другачије европски, „контаминирани“ људи имају менталитет, а да су „исправни“, западни људи власници културално безмирисне, не толико супериорне колико једине цивилизације. То отежава суочавање наших елита са улогом коју свуда игра културни образац, како импликацијама разлика које нису очите, идентитетске, тако и чињеницом да Оријент представља обликотворни чинилац српске културе који се сместио испод коже и наслага „Заре“, „Адидаса“ и „Бершке“. Зато становиште које га не уважава не може бити српско и зато се у непријатељству према оријенталном у нама увек крије клица аутошовинизма.

Турбо-фолк, сладуњави модерни израз нашег другоевропејства, презиру елитни националисти колико и антинационалисти. Чињеницу да нисмо једини оријентолики Европљани, другачији на проказани, „недопуштен“ начин, илуструју чалга (Бугарска), скиладико (Грчка) и манеле (Румунија). Цецине песме представљају кључ за препознавање ко су нам све „рођаци“. Можемо да се одрекнемо те фамилије, али културалног ђавола не можемо да истерамо из себе. Уосталом, срамота коју „урбани“ Београђани осете када чују да неко кога воле слуша турбо-фолк чедо је исте свести као и брука о којој пева Светлана Ражнатовић. Лако је променити начин живота, али јако тешко однос према животу. Зато се и „рајински менталитет“ неписмених само трансформисао у аутоколонијални менталитет турбо-писмених Срба, који су, да парафразирам великог рок песника, или криве ствари читали или су, много чешће, криво читали праве ствари.

Лако је видети не само да је Русија у Азији већ и да је Азија у Русима. Сергеј Шојгу, Марат Сафин и Борис Годунов, али и презимена Тургењев, Јусупов, Суворов и Кутузов, жива су сведочанства наслеђа које је уписивао и дописивао Џингис-кан и, пре њега, „народи евроазијске степе“. У Србији, пак, османски траг је утиснут у презименима изведеним из надимака везаних за личне карактеристике – Чолаковић (без руке), Абрашевић (пегав) и Караџић (црномањаст). Турска кухиња је привлачнија и разноврснија од монголске, али и њене овдашње изданке видимо, баш као и турбо-фолк, као нешто спољашње.

Оријент је у нама, али га српске елите виде или као „оптерећујуће наслеђе које треба искоренити“ или као нешто што припада „давно прошлом времену... и неважно је у данашњој стварности“. Иако је османско царство – које нам је донело наслаге оријенталног, временом пренете и преко река, у северне, „хабзбуршке“ делове Србије – било једно од највећих у историји, оно је, како пише Ел Карл Браун у уводу књиге Империјално наслеђе: османски печат на Балкану и Блиском Истоку, „константно игнорисано или погрешно представљано не само на Западу већ и у државама које деле османску прошлост“. Чак јој и у Републици Турској „прилазе на амбивалентан начин“, док је Запад, „откад зна за себе, инсистирао да Османлије 'нису као ми'“. Иако наше елите спадају у оне „које су највише склоне да одбаце османску прошлост“, у Србији нам се „стално откривају културни обрасци повезани са тим османским вековима“. При томе, ранији утицаји из Азије на словенску културу учинили су нас пријемчивим за оријентална средства и начине. Стари Словени су, како пише Владимир Ћоровић у Историји српског народа, живели на просторима чија „источна граница прелази у подручје татарско-монголских народа“ и „наилазимо на јак утицај и тих источних суседа“.

Самообмањивању доприноси чињенице да „никада нема ни тоталне промене ни тоталног континуитета“ и да су Османлије били муслимани. Подложни смо и да се заваравамо да увек важи „што је прошлост ближа садашњости, то је снажније наслеђе“ и игноришемо колико дубоко у прошлост сежу неки „стабилни аспекти културе“, пише Браун. Такође, склоност историчара да се фокусирају само на „корисну историју“ наводи нас да „или осудимо или не разматрамо (или обоје) османску еру“. При томе, османско наслеђе је остало уписано у свакога од нас не само културално већ и као психолошко. Оријент је обликовао и наш унутрашњи „ментални програм“ и систем вредности који га наводи. 

Може наша суверенистичка елита да се буса у груди својим православљем и патриотизмом, али док не пристане на Србе какви јесу, и уважи оријенталне чиниоце који условљавају какви можемо да будемо, остаће слаб непријатељ неоколонијализма. А ту је фокус премештен са такозваних невладиних организација на „науку“, па не чуди да расте број западних стипендиста који се труде да буду креативни. У САНУ је запослен музиколог Срђан Атанасовски, марксистички хомошовиниста који тврди да смо постали „банална нација“ обликована у пост-дејтонском периоду деловањем „динамичног процеса“ уз помоћу кога је „држава настојала да реафирмише свој политички ауторитет и редукује национализам на нешто што делује као обична демонстрација патриотизма.“ 

Русија је толико велика да су евроазијци могли да поразе комплекс инфериорности и, како пише Суботић, пригрле моћни негативни стереотип који каже да „ако загребете Руса, нађете Татарина“, промене му предзнак и учине „позитивним садржајем, темељом изградње посебне, самосвојне цивилизације“. Нажалост, српске елите су толико поседнуте западним, ако не његовим богатствима онда једном од идеологија и каноном који се издаје за универзални, да чак и храбар, бескомпромисни одговор на питање шта ћемо наћи „ако загребемо Србина“ тешко да може да послужи као основа за изградњу било чега. Али препознавање српског другоевропејства је предуслов да коначно престанемо да се самоповређујемо. А то није мало.

Зоран Ћирјаковић

(Текст је објављен у летњем двоброју недељника "Печат")