ШИБАЈУЋИ МРТВОГ КОЊА: МИЛО ЛОМПАР И ПОЛИТИЧКИ ЋОРСОКАК СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА (1. део)

„Ако желиш да знаш где је моћ – гласи пословица – распитај се кога не смеш да критикујеш“, пише Мило Ломпар у својој најслабијој књизи „Полуинтелектуалац и национална политика“. Написао је гађајући лаку мету, „полуинтелектуалца“ из наслова, како каже, „случајног човека кога сам срео на некој од мртвоузица живота“. Ломпар је велики али јако сујетан интелектуалац који не подноси критику, па не чуди да је објавио предугачак и недомишљен одговор на углавном смешне, жалосне и ружне тврдње тог „случајног човека“. Штета, критике могу да помогну сваком човеку да се не запетља и не остане заробљен у мртвоузицама својих мисли.

То више није ствар смелости – Ломпара данас није могуће критиковати. Он пише да „цивилизацијски аксиом јавне комуникације гласи: све што је јавно објављено, треба да буде јавно проверавано", али верује да не важи за његов опус. У јавности, Ломпарова мисао може бити оспоравана само са случајносрпских или неозбиљних позиција. Он можда нема моћ да поставља, али има моћ да ућуткује.

Да бих могао да критикујем Ломпореве ставове морао сам да се служим кетманом. Али кетман је досадан и делује кукавички, чак и када представља једини избор. При томе, либерали су ме прогонили и серијски линчовали од 2006. године, када сам објавио критички текст о Латинки Перовић и увео појам аутошовинизам, па знам шта може да очекује неко ко се усуди да дирне у „свете краве“ наших нелибералних либерализама.

Искуство прави разлику. Као жртва „писменог ципеларења“, и мета дуге серије елитних „митраљезаца“, постао сам поштовалац анти-интелектуализма и неписмености у свим њеним стварним и замишљеним облицима. Верујем да су овде мегаинтелектуалци погубнији од полуинтелектуалаца и да су пристојни обично још гори од писмених – док сам спој писмености и пристојности одавно препознао као жиг који је утиснут у сва најопаснија, што значи прикривена, нетранспарентна зла.

Не знам ко је од саучесника у мом затирању био писменији. Да ли шест лажљивих жена које су обавиле егзекуцију и њихови шаптачи Дража Павелић и Теофил Панчић или истакнуте патриоте који су затим редом, мада на различите начине, овериле мој леш – од Љиљане Смајловић, пензионисане али крепке, и даље моћне јунакиње доба неоколонијалног, преко Горислава Папића, Ђорђа Вукадиновића и Маринка М. Вучинића, до тајновитог Мухарема Баздуља, најпознатије тестостеронске избеглице у Србији? Није лако саживети се са реалношћу „отказаности“, али има нечег ослобађајућег у разорном учинку аутошовинистичке „кансел културе“ којој асистира опортунизам етаблираних националиста. Само мртва уста могу слободно да говоре

*   *   *

 

Није лако заменити очинску фигуру. Српска култура је једна од оних чији припадници не могу без „оца“. Њега су самопроглашени „Други Срби“ учитали у лик „мајке“, Латинке Перовић, а већина која се поноси својим српством у Добрицу Ћосића, који је преминуо 2014. године. Убрзо је постало јасно да га је наследио Мило Ломпар. Он држи до идеја широког захвата и, чини се, верује да је примио специјални Божји позив, да је послат да би дао верољубиви одговор „секуларном свештенству“ у Србији – мислим да се може говорити о ломпаризму. Ломпар је зато много више од новог Ћосића, народног, „органског“ интелектуалца, довитљивог ласкавца способног да заведе и читаоца и политичара. При томе, Ломпара се људи боје. Не верујем да се неко плашио Добрице, који је живео предуго за добро своје славе.

Мило Ломпар је два у један. И учитељ и отац; и аутор објаве и „камен“ на који је постављена; и идеолог и политички комесар у културном рату. Ако треба да му нађемо равног у супротном рову, онда би то био спој Радомира Константиновића, писца аутошовинистичке „библије“, и Латинке Перовић, која из перспективе грађанистичких Лилипутанаца делује као спој Светог Петра и Лењина. Нажалост, тешко је рећи која  половина мегаинтелектуалца на патриотском трону је више мањкава. Штавише, да су могли да бирају непријатеља, не верујем да би Латинка и Константиновић изабрали бољег. Не чуди да су случајносрпски медији одавно сасвим престали да нападају ратоборног српског бога Ломпара и да му је интервју у јуну објавила Бета, један од најгорих, и пренео Данас, водећи инкубатор аутошовинизма.

 

ДАЛЕКО ЈЕ СУНЦЕ: Пратећи два дубока интелектуална трага, који крећу са истог извора, од Доситеја Обрадовића, Радомир Константиновић, бојим се намерно, и Мило Ломпар, чини ми се сасвим несвестан шта чини, устоличили су два облика српског самопорицања – један малигно, аутошовинистичко; други наизглед добродошло, просветитељско.  Наиме, можда је Србија случајних Срба некада била „друга“, али када је реч о самопорицању, родомржњи и сродним „вирусима“ који нападају елите, Константиновићеви Срби су овде не само први већ и недостижни. Не бих се изненадио да се покаже да су наши аутошовинисти светски шампиони.

Начитани, образовани истовремено јако широко и јако уско за добро малог народа који није живео западну историју, Константиновић и Ломпар, обликотворни, „вероносни“ мислиоци, имали су огромне амбиције. Обојици су циљна група биле елите, најписменији међу писменима и најпристојнији међу пристојнима. Али гађајући превисоко, уздигли су најниже. Ломпар истиче „вечну актуелност“ стиха „на високо подигли се сутерени“, али мене много више брину наша „поткровља“. Толико су се високо подигла да са тих висина мегаинтелектуални очеви наша два самопорицања више нису могли да виде Србију.

Нажалост, далеко је Сунце па није имао ко да приземљи ни Константиновића, који каже „искуство нам је паланачко“, ни Ломпара, може се рећи и анти-Константиновића, који одговара са „искуство нам је колонијално“, кумове нашег биполарног модерног удеса. О идејама првог писао сам 2016. године у Политици у „Теми недеље“ (главни текст и четири антрфилеа су доступни на мом блогу). Други је постао недодирљив – па овај текст, подељен у два дела, иде право на блог, где број карактера није ограничен.

У једног тренутку је постало много лакше „беспризорно“ критиковати владаоца него објавити једну једину критичку реч о делу мегаинтелектуалца који себе види као његовог највећег непријатеља. Нажалост, Ломпар је успео да постане Вучићев највећи непријатељ на начин који се може упоредити само са улогом Соње Бисерко као Милошевићевог највећег непријатеља. Уз такве непријатеље, може се и без пријатеља. При томе, Ломпар је постао и један од најбољих непријатеља културе аутошовинизма, која се у Србији кристалисала током претходне деценије.

Радомир Константиновић је своју зломисао мистификовао имитирајући Хегела, без да једним цитатом, макар симболички, искаже поштовање. Мило Ломпар се, пак, поред копрене Хегела, ур-мислиоца необуздане модерне западноцентричности, много више умотао у друге западне великане и патриотизам. Док Константиновић цитира, и то у белешкама, скоро искључиво (српске) ауторе које нацификује, па се стиче утисак да се сасвим сам отргнуо геноцидној гравитацији „паланке“ и успео на небо, Ломпар се наслања на бројне текстове својих домаћих непријатеља и један, релативно мали број иностраних аутора које обилато цитира, па се стиче утисак да су његова тумачења укотвљена на земљи. Нажалост, та земља није Србија.

За разлику од Константиновића, који је политички и идејно писац једне књиге, Ломпар се расписао. Али кључна реч у његовом крунском делу иста је као и у Константиновићевој „библији“ аутошовинизма – дух, једна од лозинки елитиста који су се одјавили из нашег мусавог света. Када сам разгрнуо „духове“ и слојеве светосавља и православља, у Ломпаровим књигама ми се указао један амбициозни, месијански колонизовани ум декорисан родољубљем и фатално спутан западноцентричношћу.

Ако изузмемо неосвешћени, дубоки културни „софтвер“, који овде управља свим (не само) српским мозговима, па и Ломпаровим, и идентитетске знакове поред пута, у његовим књигама толико мањка света „обичних“, живих, реално постојећих Срба и толико тога српског да ме не чуди да смо, уместо обећаног српског становишта, добили темеље другог српског самопорицања. Нажалост, Ломпар није, како тврди, погодио у „само средиште историјског ритма самопорицања као ритма који испуњава наше животе“ већ је убрзао тај ритам, мистификовао његове дубоке корене и утабао једну од елитистичких стаза којима се наше самопорицање креће већ скоро два века.

МАЈСТОРИЦА И ЛИБЕРАЛИЗАМ: За разлику од његових ружних али покретачких, политички плодоносних идеја, сам Константиновић је – сем као а(нти)национални симбол и (анти)антифашистичко божанство, „живи споменик“ – био неупотребљив у политичким борбама. Латинка, пак, нема оригиналну идеју али се показала као један од политичких виртуоза, мајсторица која је украла и затим посвојила српски либерализам. Ломпар подбацује на оба фронта. Константиновићева мисао је наелектрисала његове случајносрпске следбенике; Ломпарова је бенседин за поносне Србе, путоказ ка часном поразу. Нажалост, његове идеје нису у политичким борбама неупотребљиве колико контрапродуктивне. Као политички водич, он је неталентован колико амбициозан. Ипак, његови недостаци бледе како се човек одмиче од овдашње политичке арене. Не чуди да је популарнији у дијаспори него у Србији. Чини ми се и да је овај поносни либерал и демократа много утицајнији у манастирима него у политички странкама.

Ломпаров „случајни човек“, бивши „Вучић-Брнабић министар“, изнео је гомилу приземних клевета и бедастоћа, али окрзнуо је једну важну мету. Вероватно нехотице. Клише је популаран, алузија боде оче, а Црна Гора, колевка Ломпара и инкубатор српских политичара и „спасилаца“, подсећа на једну другу брдовиту медитеранску републику, чије је становнике, склоне претеривању, први председник Шукри ал-Куватли описао речима: „Педесет одсто Сиријаца себе сматра националним вођама, 25 одсто мисли да су пророци а 10 одсто замишља да су богови“. Проблем зомбираног српског национализма није „Лажни цар Мило Мали“ већ – лош цар Мило Велики. У Ломпару нема ничег лажног.

Као и Константиновић, Ломпар се не мири са Србијом и Србима какви јесу. „Васпитање народа је дуг процес“, каже. Ја се бојим да је бескрајан, као и културна деконтаминација на којој инсистирају добри Константиновићеви ђаци. Наравно, Ломпарова позитивна есенцијализација замишљене, исправно „српске нације утемељене на позитивној претпоставци“, одвојене од глобализма, просвећене и (пре)васпитане, доведене на, његовим речима, „цивилизацији примерен облик“, није злоћудна као Константиновићева аутогеноцидна, негативна есенцијализација Србије-паланке, наводно осуђене да све до (само)уништења генерише „српски нацизам“, али је подједнако јефтина и неодбрањива.

Ломпар каже да је српска нација „у виском степену – синтетичка нација“ па зато нема „пројективну снагу“, док је Константиновић конструисао једну лажну, ванвременску слику „српског“ зла у које је учитао баш такву, пројективну снагу. Ломпар свој ламент над српством базира на тврдњи, која по себи није нетачна, да је српска нација превише подељена и „темељно неуротизована“, да „потврђује свој идентитет у негацији српског идентитета, а не у афирмацији српског садржаја“. Када говори о идентитету, где тврди да српска нација треба „да постоји у сагласности са оним што јесу светосавска и косовска традиција“, Ломпар се ослања на вредне, мада тешко ухватљиве и зато растресите политичке темеље. Његова западнолика визија исправних Срба, огрнутих светосављем и натопљених порукама Косовског боја и историјским искуствима сеоба и геноцида у претходној хрватској независној држави, растаче се када стигне до пожељног „српског садржаја“, чије је уписивање постало немогућа мисија, ако је икада била изводива.

Важна разлика између аутошовинистичког самопорицања, јединог које Ломпар има у виду када пише о самопорицању, и просветитељског самопорицања, које је заокружио и довео до врхунца у свом волуминозном опусу, јесте у томе да прво пориче, клевеће и негативно вреднује и српски идентитет и српски „садржај“ док друго пориче, клевеће и негативно вреднује само српски „садржај“. Нажалост, у политичком смислу разлика је много мања него што изгледа.

Штавише, неоколонијално мешетарење чини да ломпаровско самопорицање, ћирилично и намирисано тамјаном, буде политички много деструктивније од константиновићевског, које је у сагласју са (нео)колонијалним схватањем о постојању „добрих“ и „лоших“ национализама на не-Западу – док су на Западу сви национализми „добри“, мада данас морају да постану родно-мањински обојени „хомонационализми“. Просветитељско самопорицање води српски национализам ка политичким самоубиству и зато је Ломпар, сујетни моралиста који опсесивно бежи од могућности да испадне нечији корисни идиот, на крају постао један од вреднијих „политичких идиота“ западних интереса у Србији.

Упорно одбијајући да прихвати да се у политици све смислене позиције налазе негде између „манастира“ и „јавне куће“, Ломпар је постао важан, мада неосвешћени, случајни савезник неоколонијализма. Он верује да је наддетерминација „прилично неодређен“ појам па ме не да чуди да су му промакле неке важне импликације наддетреминације неоколонијализма у Србији. Нажалост, лакоћа са којом је у стању да растури, дезавуише и елиминише свакога ко покуша да делује изнутра, кроз канале које контролише власт, не одаје политичку вештину већ један јефтини, морализаторски и зихерашки облик антиполитичке моћи. Ко од 5. октобра стварно жели добро Србији, коме главни циљ није да себи обезбеди „споменик“, мора да буде спреман не само да се запрља већ и усвињи.

АХИЛ И КОРЊАЧА: Ломпар каже да власт Александра Вучића почива на привиду националне политике који одржавају „три облика националног самопотврђивања“ – декоративни, који оличавају споменици као „симулација верности традицији““, фолклорни, изражени у родољубивим манифестацијама и уличним муралима, и навијачки, који самопотврђивање „преноси с реалних на манифестне садржаје“ – и закључује да „сва три облика постоје да би прикрили како ишчезава политички облик националне политике“. Али, као најутицајнији национални интелектуалац, Ломпар је сам допринео маргинализацији националних облике политике тако што их је изместио из овоземаљског, из неколико кључних одредница реалности, и преместио у магловиту сферу врлина и аспирација. По правилу, оно чега нема, на пример слоге, коју смо сместили и на грб, овде ни не може да постоји.

Ломпару се нигде не жури. Он је песимиста који се храни неуспесима, не толико отпором ради отпора колико критиком поистовећеном са отпором. Ломпар је чистунац који ствари посматра са облака и коме је прихватљиво само гунђање са „принципијелног“, морализаторског интелектуалног неба: „Како се српски народ налази у колонијално-окупационом стању, како то стање неће скоро престати, неопходно је непрестано – посебно у подручју културне политике – указивати на универзалне аспекте занемаривања српских права. Не треба очекивати тренутне позитивне одзиве. Али само указивање на занемаривање универзалних аспеката српских националних права открива нам у чему је разлика између европских вредности – које подразумевају српска национална права – и европских интереса – који налажу занемаривање тих права. У тој разлици пребива аутентично подручје и за критику непрестане идеологизације наше јавне свести, чији је магистрални израз формула о Европи која нема алтернативу, и за практичне поступке српске политике.“ Не верујем да би у Бриселу умели да смисле антиполитичко становиште које би им било корисније у земљи коју виде као превелику и непријатељску.

Када говори и обележјима своје визије „српског становишта“, Ломпар на првом месту истиче да га „треба концептуализовати као становиште културе, јер само на том темељу може настати политика која има и маневарски простор и унутрашњи садржај.“ Али на том истом основу, културе схваћене као елитна, културна култура, засновано је и аутошовинистичко становиште. При томе, и „културна деконтаминација“ подразумева либералну деосманизацију, па, имајући у види финансијску и другу подршку коју овај пројекат добија са Запада, пут који је Ломпар трасирао jeсте заобилазница око аутошовинистичке странпутице. Историјски ћорсокак. Нажалост, свако ко овде брка западно са универзалним, ко верује да „баштини европске вредности“ а није свестан да то нису вредности целе Европе већ само Запада, доприноси да „пут поунутрашњивања колонијалних становишта“ постане једини проходни српски пут.

СВИ СРБИ ПОД ЈЕДНОГ ЛОМПАРА: Ломпарове књиге и јавни наступи прошарани су произвољним, тривијалним и општим местима изреченим као велике истине. Он осећа потребу да нам стално говори да је либералан, европски, националан и велики. Али малограђанско веровање да се величина показује говорењем о великим стварима чини да његова месијанска мисао често звечи и открива мало шта сем нарцисоидности и комплекса инфериорности који је производи: „Просвећеност је универзални и либерални критеријум: моја два основна појма су слобода и избор, јер сваки човек мора имати могућност да слободно изабере. Али, пошто људска бића живе у простору колективног препознавања, иначе не могу да функционишу, предлажем појам националне културе као категорију колективног препознавања. Осим тога, не оспоравам другима да успоставе друге типове препознавања: грађанског или глобалистичког на пример. Једино се не бих сложио да неко глобализам прогласи националном културом, јер то национална култура сигурно није. Моје становиште је становиште националног либерала. То становиште је одавно познато у традицији европске мисли.“

Ломпар је један од српских „класичних“, десних либерала, који, када говоре о „мисли“, поистовећују европско са западним. Зато у његовом кусом, позападњаченом „српском становишту“ нема места за српска становишта која нису призната као „европска“ у окамењеном канону западне мисли из кога вуче своје самовредновање. Имам утисак да Ломпар верује да таква промишљања нису мисли па, самим тим, на његовом суженом елитистичком хоризонту, сатканом од западних „универзалности“ и светлих страница српске прошлости, не могу постојати као становишта. При томе, када пише да „српско становиште ваља утемељити унутар једног претходног поверења у културу, у постепено, наслеђено и непрестано побољшавано унапређивање културне политике“, Ломпар нам говори да не треба да се крећемо ритмом корњаче већ да идемо брзином пужа.

Ломпарово „српско становиште“ је у ствари његово становиште, за које воли да каже да је европско и слободно од идеологије. „Када критикује идеологизовани појам европског становишта, српско становиште заснива своју критику на европским вредностима, оно омогућава да то буде критика из европске перспективе“, где по н-ти пут не „наглашава разлику између европских вредности и европских интереса“ само зато што је то учинио у претходној реченици.

Када помиње „европске начине понашања“, Ломпара његов елитизам уводи у сферу надреалног. Понашање је, иначе, једна од чешће коришћених речи у Духу самопорицања, где Ломпар пише и о „различитом облицима јавног понашања према мојој личности.“ Своја „понашања“ и „закључке“ он, пак, види као једине исправне, „провериве чињенице живота“. Иако се стиче утисак да се, док их износи, стално бори са бесом недовољно признатог, јуродивог праведника, српског месије, Ломпар успева да остане у оквирима једне наглашене, више ауторитарне него ауторитативне пристојности. Пошто није у стању да буде љут на себе, гневан је што код Срба веровање у остварену утопију, коју је сместио у 19. век, нема покретачку снагу какву, на пример, има у муслиманском свету, где је жива слика идеалног друштва и највреднијих људи везана за Арабију седмог века, посланика Мухамеда и праведнике који су га следили. Као да Ломпар не може да опрости Србима што су масовно „пали“ на шарене лаже титоизма, једну далеку, будућу утопију, а (и даље) одбијају наводно историјски утемељено, исправно европско обећање ломпаризма.

„Не треба занемарити ни сазнање о томе да схватање Сарајевских свезака није само неистинито, колонијално и апологетско него је и у дубокој несагласности са европским начинима понашања“, пише Ломпар који, изгледа, не уме да чује критику а да затим не гази по критичару на начин којим ће унизити и себе и свој одговор. Следећа реченица, у којој пише да Сарајевске свеске „не диференцирају појам српског становишта, већ га прединтелектуално и титоистички своде на српски национализам“, илуструје замке „надинтелектуалног“ наступа, које наводе мегаинтелектуалца да се прецени и скочи себи у уста. Ако доследно „диференцирамо“ појам, испада да је свако становиште једног Србина, укључујући и аутошовинистичко, по себи српско становиште; да је џаба кречио.

(Крај првог дела. Други део текста је доступан овде). 

Зоран Ћирјаковић