ЈАСЕНОВАЦ ИЗ НАШЕГ СОКАКА

„Борка је од Београда направила боље место за живот“, речи су којима је Весна Пешић, ветеранка „Друге Србије“, подржала иницијативу да се у Београду подигне споменик, како каже, „нашој великој Борки“. Овдашњи борци за селективно суочавање са прошлошћу траже и да трг у Бирчаниновој улици, у којој се налази Центар за културну деконтаминацију, буде назван по Борки Павићевић, која је ову установу основала 1. јануара 1995. године.

Ако је то нека утеха, на Балкану постоје већа и нељудскија зла. На срећу, још се нико не усуђује да затражи да у Београду буду подигнути споменици Алији Изетбеговићу и Фрањи Туђману. Борка Павићевић није убијала Србе, али ова пионирка српског аутошовинизма нам је свима на врат утиснула испрекидану линију која упућује на – „исећи овде“.

Пре Борке Павићевић, само је Адолф Хитлер говорио о деконтаминацији људи. Деконтаминација је – ван Хитлерове Немачке и аутошовинистичке Србије и Републике Српске – била и остала реч везана за борбу против највећих пошасти: пацова, смртоносне радијације, најгорих вируса и других облика загађења који чине људски живот немогућим.

 Хитлер је овај дехуманизујући појам оригинално почео да користи како би истакао потребу да „нацистички идеали буду утиснути у умове свих Немаца, тако да сви они који имају 'немачко срце' могу да се 'сједине' и тако остваре расну чистоћу“. Хитлеровски корени оваквог схватања деконтаминације су важан разлог зашто никоме није пало на памет да овај појам користи у денацификацији Западне Немачке после Другог светског рата.

Деконтаминација је 1933. постала једна од кључних речи у Хитлеровим говорима. У интервјуу који је дао Ворду Прајсу, дописнику британског „Дејли мејла“, објављеном 17. јануара 1935. године, Хитлер каже: „Верујем да ће се не само у Берлину већ и у Варшави радовати деконтаминацији атмосфере коју ће донети наши заједнички напори.“ Логори смрти Треблинка и Аушвиц су места у којима је обавио обећану деконтаминацију Варшаве.

Нажалост, аутошовинистичко сећање је селективно – дозвољено је сећати се само „српског“ зла. У њему нема места за Хитлера и Павелића. „Чувши да у кругу Клиничког центра Србије постоји празна мртвачница, помислила сам како би то могао бити идеалан простор за нас“, рекла је Павићевић поводом две деценије од оснивања Центра за културну деконтаминацију у интервјуу који је у „Времену“ објављен као „прилог култури сећања“.

Наши заборавни, србофобични грађанисти су на лешевима и мртвачницама градили своје каријере. Тако се и Борка Павићевић, беспризорна нацификаторка живог Зорана Ђинђића, преко ноћи претворила у ударницу култа који је експресно изграђен око његовог ковчега. Можда би и остале Србе заволела да су нестали. Само мртва српска уста не могу да кажу нешто што пара осетљиве аутошовинистичке уши.

Да наши грађанисти стварно негују „културу сећања“ знали би да је Јасеновац, слично Треблинки, основан као „идеални простор“ за деконтаминацију Срба – и културну и политичку и сваку другу. Само нож, маљ и метак гарантују да ће један Србин бити успешно деконтаминиран. Ако постоји нека корист од тога што се овде одомаћила ова нацистичка реч-убица, онда је то да она открива колико је лажан и нељудски „антифашизам“ наших данашњих „бораца за људска права“ и њихових икона из деведесетих.

У хијерархији зла посебно месту припада лапидарној, нехајној нечовечности; па и овдашњим разбарушеним и турбо-писменим, али отуђеним и класно привилегованим елитистима, равнодушним према смислу и импликацијама онога што говоре.

„Умела је да напуни салу и окупи крем Београда... Убеђена боркиња против ратова, а све то у чувено добром и радном расположењу које је ширила око себе,“ каже Весна Пешић за жену која је допринела да Београд постане идеално место за живот српског аутошовинизма. За тај успех Борка Павићевић можда заслужује споменик – али у Берлину, Загребу или Бриселу. Што даље од народа који је пацовизовала, озверила и представила као легитимну мету.

Зоран Ћирјаковић