МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ И ТРАКТОРСКЕ ПРИКОЛИЦЕ

Петком у џамијама, другим данима по улицама бошњачких градића, умеју да се закотрљају одјеци страха каквим су три деценије раније биле опхрване српске крајине. Тај страх стаје у једну реченицу: „Ни овца не иде два пута на клање“. Он на Балкану – где националне историје нису заокружене нити се државоградитељствима назире крај – никада није само ствар параноје или неке друге патологије. Нажалост, схватање да је једини гарант „никад више“ (нама) „још једном“ (њима) рационално је колико и монструозно. Масовна гробница обећава да 1/1 – како воле да кажу људи који живе западно од Дрине и не подносе неизвесност – они који су у њој неће моћи да у масовне гробнице баце нас и наше.

Великобошњачки национализам, инспирисан хрватским коначним решењем „српског питања“, почео је да сања и једно алтернативно, хуманије решење свог дејтонског проблема: тракторске приколице које ће одвести становнике „пола Босне“ на источну обалу Дрине. Како је то на Твитеру изразио један нестрпљиви бошњачки шовиниста: „Вријеме је за миран разлаз у БиХ. (Пали трактор и вози ка Рачи)“. Повремено овим сладострасним тракторским сновима терцирају Драган Бурсаћ и други културно, политички и информативно „деконтаминирани“ баштиници зломисли Радомира Константиновића, оца српског аутошовинизма. Шекспировска дилема наследника Алије Изетбеговића постала је: Масовних гробница или тракторских приколица, питање је сад.

„Пали трактор“ визија свођења становништва дејтонске крпењаче на бошњачку „праву меру“ добила је 23.  октобра своју треп-фолк химну – песму „Прођи са мном Босном“ у извођењу Стјепана Јелице „Албина“ и Амне Алајбеговић. Портал „Естрадне вести“ каже да је двојац заводљиву песму, коју је за седам дана преслушало више од два милиона људи, „посветили Босни и Херцеговини“. Имајући у виду шта говоре и о каквој Босни певају не чуди да један Тузлак коментар који почиње речима „Алаха ми“ завршава констатацијом „топовска песма“, док један други слушалац само цитира убитачни, „топовски“ стих „Водим пола у Босне у Београд“ уз виртуалне изразе беса и разочарања.

И пре него што нам Албино негде на почетку трећег минута отпева „Навијамо, разбијамо, гори сваки локал / Водим пола Босне у Београд / Аман, аман, ја, ама-аман, аман“ упада у уши чињеница да ова песма, описана као „предобра“ и „брутална“, говори о једној монокултурној, етнички осиромашеној Босни. Смењују се бехари, брда рахата и још више амана, понеки вилајет, чак и један ћилим који лети. Али ту није реч, како пише у једном од коментара, о „неким ријечима које се користе само у Босни“ већ о речима-лозинкама које симболизују једну јасно препознатљиву, осиромашену, десрбизовану визију Босне.

(Т)реп поезија се издваја склоношћу њених аутора да у риме упишу себе, своја искуства и аспирације. Ипак, тешко је у овом новом, селективно родољубивом хиту наслутити да Стјепан, рођен у Јајцу, и Амна, рођена у Грацу и одрастала у Бијељини, данас живе у Београду. Песму, којој се смеши место евергрина бошњачког шовинизма, издала је београдска продуцентска кућа у „потпуном власништву Јунајтед групе“, главног инкубатора српског аутошовинизма, важног савезника бошњачких визија босанске будућности.

Један од разлога зашто је треп-фолк освојио адолесцентски Београд и Сарајево везан је за лакоћу с којом, још успешније него турбо-фолк, његов оклеветани претходник, спаја популарни западни жанр са аромом оријента која мало кога овде оставља равнодушним. „Прођи са мном Босном“ има упадљиве сличности са хитовима звезда српског треп-фолка. Амна је ту Албину неодољив оријентални зачин какав је Бресквица понекад била Војажу, или Маша Ситарица Нућију, „алатурка“ глас чије је чари и сексипил у домаћу поп музику – тачније у њену позападњачену половину која се издаје за „урбану“ и „кул“, што у Србији значи „дозвољену“ у оба рова овдашњег немилосрдног културног рата – увела Беби Дол.

За сада, „Прођи са мном Босном“ има одличну прођу као заводљива, истовремено аспирациона и носталгична ода оријенталној Босни, натопљеној ракијом, жељној белог и препушеној. Не знам да ли је Стјепан Јелица њоме себе само случајно понудио као потенцијалног јунака великобошњачког влажног сна или му је, можда, таленат за кетман, вероватно најпотцењенију (све)босанску вештину, већи чак и од талента за (т)реп-фолк?

Ако кажемо да Русија јесте „загонетка замотана у мистерију унутар енигме“, онда се може рећи да је Босна постала – лаж замотана у фикцију унутар илузије. Порив да се нешто што је истовремено толико шупље, економски неважно и геополитички минорно растури и препакује данас обуздавају НАТО батина и ЕУ паре, што Босну одржава у титоистичким границама. Оне су надживеле крај биполарног света, али сумњам да би преживеле следећи демократски експеримент. Смислена демократија је смртни непријатељ сваке балканске државе која није успела да направи свој уједињујући национализам.

Босански национализам „постоји“ само као производ кетмана бошњачких вођа. Кетман је данас уткан и у име Босне и Херцеговине, једне од најскупљих држава-илузија постхладноратовског света, и назив језика којим се говори у Зеници, Травнику и Бихаћу. Бошњаци су гадљиви на Дејтон и ентитете, скоро колико и на Србе, али чини ми се да, за разлику од својих елита, многи одбијају да се суоче са алтернативама. Данашња Босна може да престане да буде јуристичка, државолика љуштура дизајнирана у Дејтону – и поново постане смислена политичка одредница, драга свим својим становницима – само на два начина. Или уз помоћ убацивања Срба у масовне гробнице и тракторске приколице или свођењем босанских граница на просторе које настањују људи, некада су себе звали Муслиманима, који данас воле да кажу да нису само Бошњаци већ и Босанци.

Ипак, Сребреница је данас главна алатка великобошњачког национализма. Ту спада и лаж да је Аушвиц престао да буде „име геноцида“ и да је то постала Сребреница. У стварности, Сребреница је „презиме“ два блиска рођака – српског аутошовинизма и бошњачког шовинизма, који су почели заједно да сањаре и о рекама тракторских приколица које „пола Босне“ возе из Бања Луке, Приједора, Требиња и Добоја ка Београду.

Колико год га на Западу сматрали добрим и „реактивним“, наводно изнуђеним одговором на српски и хрватски национализам, и колико год да се упињу да свој национализам представе као „босански“, великобошњачки националисти рачунају да ће им нови зачински, „халал Срби“ поново обезбедити глазуру мултиетничности и толеранције, коју су раније успешно фалсификовали Гојко Берић и шачица етнички посрнулих сабораца.

Поред Драгана Бурсаћа, Алије Сиротановића српског аутошовинизма, о месту на тракторским приколицама не морају да размишљају ни Срђан Пухало ни Данијела Мајсторовић ни „информативно деконтаминирани“ новинари и сарадници „Буке“. Ипак, пожељних, „добрих Срба“ је мало и ту се назире један логистички изазов. За разлику од „Друге Србије“, која свој сан везује за малу Србију, што значи релативно мали број приколица које путују ка Београду, „Друга Српска“ срећан крај види у нестанку Републике Српске – дакле не толико рекама и потоцима колико малом мору трактора.

Ако сви не стану у приколице, у масовним гробницама се увек може наћи места за „звери српске“, „шумљане“ и друге подљуде из случајносрпских и бошњачких антидејтонских визија. Када пророкујете да ће бити жртве још једног „клања“, тешко је, чак и ако се потрудите, одвратити људе од потребе да размишљају о оштрењу ножа.

Крајем 2005. године, у Тузли ми је у руке дошао 35. број „Билтена Сребреница“, посвећен начину како је „обиљежена 10. годишњица геноцида у Сребреници“. Од тада, када размишљам о српском аутошовинизму, или о његовом драгом брату, бошњачком шовинизму, сетим се завршних стихова „Пјесме Сребреници“, која затвара јубиларно издање осветничког билтена:

„Стара прича говори истину

Нема ниђе добра у Србину

И ја кажем жива је истина

Нема бољег од мртвог Србина“.

 

Зоран Ћирјаковић

 (Текст је првобитно објављен на порталу "Све о Српској")