СУОЧАВАЊЕ СА САДАШЊОШЋУ

Поред јулијанског и грегоријанског, Србија је добила и констнтиновићевски календар. Он каже да данас живимо у деведес' тридесетдругој години једне зацрњене прошлости. Она креће од стварних и фалсификованих несрпских лешева и шлајфује у нашем суочавању са српском страном мрака последњих балканских ратова

Дарија С. Радаковић је нова хероина српског аутошовинизма и звезда уметничког правца који је филозоф Давид Новаковић назвао „хашка уметност“. У једном од својих радова – инспирисаних зломишљу Радомира Константиновића и њеном постструктуралистичком реинтерпретацијом, које је обавио Бранимир Стојановић „Трша“, идеолог уметничке деконтаминације Срба – она каже да трећи српски календар креће од „деведес' друге“, године у којој случајни Срби верују да се остварило Константиновићево пророчанство.

Мистериозну Дарију С. посебно инспирише „деведес' пета“, четврта година константиновићевског календара, и у јулу је учествовала на изложби „Ово је мурал“, организованој у такозваном Центру за културну деконтаминацију поводом годишњице злочина у Сребреници. Ту је изложила стенцил, врсту мурала, „Минимални концензус“. У три реда, латиницом, на зиду ЦЗКД-а, „саборне цркве“ српског аутошовинизма, црвеним словима је исписала своје виђење „минималног концензуса“: „СРБИЈА ДА ПРИЗНА АГРЕСИЈУ / СРБИ ДА ПРИЗНАЈУ ГЕНОЦИД / И ДА ПЛАТЕ РАТНУ ОДШТЕТУ“. Остаје да размишљамо како Дарија види максимални консензус. Можда би нас аутогеноцид увео у нирвану деконтаминације и суочености?

Изложба је организована у склопу рата муралима, који је почео прошле године. Једни нацртају Ратка Младића; други одговоре вербалном нацификацијом и салвама културне и уметничке „деконтаминације“. Она је каналисана идејама Бранимира Стојановића, учитеља аутошовинизма, и одвија се под будним оком Бранислава Димитријевића, који је данас више политички комесар него водећи „куратор“ хашке уметности. Она је наследила „сорош реализам“ и представљена је као врхунски израз пожељне српске „нормалности“.

 

Нажалост, иконе селективног суочавања нису само постмодерни случајни Срби већ и растући број јавних личности у националном институцијама, од Српске православне цркве до Српске академије наука и уметности, од којих би се очекивало да не буду солипсисти и да инсистирају на инклузивнијем сећању. „Осећам и данас дубоку одговорност за оно што се десило за мога живота. Кретао сам се, разговарао са људима, тражио себе у времену у којем смо допустили да се догоди једна велика трагедија – трагедија братоубиства. Њој су активно доприносили и људи које сам покаткад сусретао... Кад сам већ поменуо време, ред је да поменем и простор... С једне стране време и простор, а пре свега људи у времену и простору, конституишу наше биће, али с друге стране, они могу бити и опасна сила која исто то биће разара“, рекао је „Времену“ Григорије, први „деконтаминирани“ владика СПЦ, коме је политички коректна суоченост донела гостовање у „Утиску недеље“ и надимак „бискуп Гргур“.

Председник САНУ Владимир Костић, за разлику од западнољубивог владике, не покушава да нас натера да се суочавамо са ружном српском прошлошћу већ жели да спречи суочавање са нашом трагичном прошлошћу и њеним (несрпским) лошим момцима, што би додатно отежало мукотрпне и све безизгледније покушаје да Срби буду угурани у северноатлантски тор. Костић је претворио САНУ у луксузни пензионерски клуб професора Медицинског факултета, тужну установу која данас може да послужи за мало шта сем суочавања са бедом српског аутоколонијализма и саможивошћу српске елите.

Из области медицинских наука, која представља један од најжалоснијих сегмената српског интелектуалног и академског прегнућа, окован метастазираним непотизмом, долазе чак 24 члана САНУ, док Одељење друштвених наука, које, између осталих, покрива филозофију, социологију, право, политичке науке и економију, има само седам чланова, од који су двојица Мађари. Један од ова два академика је „стручњак“ заслужан за пресуду Међународног суда правде у Хагу да самопроглашена независност Косова не представља кршење међународног права. САНУ, у којој је Костић више политички комесар и изасланик западнољубивог крила „дубоке државе“ него председник, данас није у стању да пружи било какав отпор псеудонаучној идеологије „транзиционе правде“ која Србе представља као нацифилни цивилизацијски отпад. Не чуди да је Костић недавно говорио о „увелико контаминираном простору културе и науке“ хитлеровским језиком Борке Павићевић.

Суочавање са прошлошћу је постало једно од главних оружја за разарање друштвеног бића. Упорно одбијање бројних богатих и све богатијих држава, укључујући САД, Јапан и Турску, да се суоче са својом прошлошћу данас се у студијама међународних односа посматра кроз призму „онтолошке безбедности“. Ове моћне државе не само да се нису суочиле већ неке, на пример у Јапану, ратне злочинце третирају као, буквално, божанства. Један од предуслова  стабилности и економског развоја у ових земљама било је несуочавање са прошлостима које су много мрачније од српске. Оно је гарантовало „стабилно друштвено стање“ и онтолошку безбедност, која је за модерне државе важна колико и физичка, оличена у суверенитету. Угрожава је свако насилно увођење суочавања у јавни дискурс.

Томислав Марковић, колумниста „Ал Џазире“ и бивши заменик главног уредника „е-Новина“, добио је прошлог месеца прилику да читаоцима „Гардијана“ – текстом „Путинов култ у Србији одражава нацију која се још није суочила са својом прошлошћу“ – тумачи српски став о рату у Украјини (без да помене НАТО бомбардовање). Истог дана је у једном црногорском медију „прошлост“ са којом жели да се суочимо описао као „време клања, стрељања, конц-логоровања и сличних популарних дисциплина“.

Марковићев текст „Сневесели се, српски роде“ писан је као алиби албанским и бошњачким шовинистима, који (још) нису претворили своје влажне снове у етнички чисту јаву: „Не брани се Косово само метком у дечју главу, хладњачом и масовном гробницом, него и песмом. И то овако: “Браћо Срби, браћо Срби, широм земље ове, / сви на ноге, сви на ноге, отаџбина зове / За Косово, Метохију Србин главу даће, / Косово је српско, српско и остаће / Браћо Срби, браћо Срби, дошли тешки дани, / мора света, мора света, земља да се брани”. Ту, изван српског аутошовинизма, нема изузетака. Све је измешано у геноцидну кашу. Матија Мали Книнџа, Баја Бећковић и сви који нисмо деконтаминирани, искорењени и неукорењени делимо исту, геноцидну идеју и исто осећање света. „До последњег детаља.“

Марковић текст завршава стиховима у којима је кондензована логика нацификације српског бића коју је развио Радомир Константиновић: „Сневесели се, српски роде, због неслободе. Сневесели се, српски роде, због Сребренице, Поточара, Омарске, Кератерма; сневесели се због Приједора и Фоче, Трнопоља и Власенице, Суве Реке и Подујева, Вуковара и Сарајева; сневесели се због Корићанских стијена, Кључа и Соколца, Бања Луке и Братунца; сневесели се због Дубровника, Бијељине, Зворника, Батајнице, Кладова. Сневесели се, српски роде, због Вучитрна и Велике Круше, због Дренице и Избице, због Тузланске Капије и Вишеграда, сневесели се због хиљаду топонима злочина, етничког чишћења, прогона, геноцида, због немерљивог зла почињеног у твоје име. Сневесели се, ако Бога знаш.“ Дарија С. Радаковић је ове стихове илустровала радом „То је геноцид“.

Дарија С., уметница која тврди да је одрасла у приједорском насељу Хамбарине, главном упоришту муслиманских усташа у НДХ, и Томислав, писац рођен у Белославцима код Младеновца, поручују да није реч о једном већ о хиљаду геноцида које су починили Срби. Удруженим снагама ови српски активисти и њихови бошњачки и албански саборци нам говоре не само да без суочавања са овако представљеном прошлошћу нема будућности већ и да та прошлост представља слику српске садашњости. Запад је учинио да ова „индустрија геноцида“ постане једна од профитабилнијих привредних грана у региону.

„Суочавање са прошлошћу“ је (анти)политички императив, пластичан, неухватљива и по себи недостижан; арбитраран чак и када не постоји мноштво противречних прошлости и када није одабрана (и ботоксирана) само једна од тих прошлости. Он се ослања на једну зацрњену, високо селективну, ревизионистичку, употребљиву слику историје, обликовану по мери антисрпских интереса, западне амнезије и илузија о крају историје.

Нажалост, инсистирање на селективном суочавању са ружном прошлошћу постало је препрека да се половина Србије суочи са садашњошћу. Српска историја, нацификована и сведена на мрачну страну деведесетих, постала је некрополитичка варикина која не избељује само антисрпске прошлости већ брише слику српске садашњости. Поред мајушне, мада стално растуће, аутошовинистичке Србије, с њом више није у стању да се суочи ни западнољубиви део опозиције ни либерална елита, која је победила у културном рату па би сада да освоји и оне положаје у политичком рату које не контролише. Поред ветерана, ту се стално појављују нови ратници који би да садашњост замене прошлошћу. Они не држе половину опозиционих посланичких места у Скупштини Србије, али нису далеко.

Не чуди ме да је „Данас“, службени гласник српског аутошовинизма, прошлог месеца пренео текст Драгана Илића, колумнисте „Времена“. Памтим га као проницљивог тумача духа времена и специфичности овог простора, аутора који је, за разлику од остатка ове редакције, углавном састављене од отуђених и „искорењених“ урбаних самољубаца, био уземљен у мусавој српској реалности. Нажалост, и њему се измигољила садашњост. У тексту „Цеца и деца: Наше колективно сећање је подложно манипулацијама“, Илић ламентира над чињеницом да „унутар Србије наше друштво није успело да се одреди према догађајима, појавама и личностима које су наши савременици.“

Један од мушкараца у „ток-шоу телевизијској емисији '4 и по мушкарца са Иваном Ивановићем'“, која се емитује на луксембуршком пропагандном каналу „Нова С“, Илић пише да се „ни данас поуздано не можете рећи да ли је у Србији, макар званично, Ратко Младић херој или човек одговоран за масовни злочин или геноцид у Сребреници, да ли је Аркан јунак или вођа подземља у служби Државне безбедности“. Али, исто важи за Насера Орића у Босни, белгијског краља Леополда Другог и финског маршала Карла Манерхајма, истовремено нацисте и највећег хероја далеке земље која је постала велики непријатељ Србије, а бојим се и за Анту Павелића у „европеизованој“ Хрватској. Поред нама драгог или-или, постоји и и-и. Оно чега има у нашем дворишту можемо разумети само ако посматрамо туђа; ако гледамо и у њихове балване и трње.

Илићеви текстови су дуго времена представљали добру илустрацију погледа на Србију који ми је Слободан Владушић описао као „горко родољубље“ – љубав према земљи која стално искушава нашу љубав. Њега не треба бркати са родомржњом, мада линија која дели ова два, не само српска, феномена уме да буде јако танка. Референтна књига о књижевном опусу једног од највећих америчких писаца објављена је под насловом Теодор Драјзер: Горки патриота, док је Снежана Вукадиновић „једно горко родољубље“ препознала у поезији Јована Стерије Поповића. Слободан Вељковић „Цоби“ је постао не само доктор за (т)реп-фолк и гастарбајтерску носталгију већ и виртуоз горког родољубља – љубави према Србији какве јесте а не онаквој какву би неко од нас волео да види.

Цоби је наследник Томе Здравковића и Синана Сакића, који су опевали и прославили овдашњу горчину и понудили сласт уз која се она претвара у срећу и меланхолију. Они су умели да помогну људима који немају (скоро) ништа да се осећају као да имају више од оних који имају (скоро) све али не знају шта ће са собом и својим удобним животима па су склони да халуцинирају о „ужасу“ „само овде“ и виде „страшно“ и тамо где га нема.

Једана од тајни Вучићевог успеха, којој, по правилу привилеговани али разјарени, опозиционари воле да се подсмевају, јесте његова способност да одговори на тежину српских живота, да је рефлектује и испоштује, да уважи и изрази чемер и муке свакодневице својих верних гласача. Горчина је прошлост, садашњост и будућност живота у Србији. Свако ко верује да овде може битно другачије, ко не жели или не уме да покаже да му је тешко и да разуме бреме оних који немају излаз, ко емитује лакоћу, остаће страно тело у српској политици, чак и ако се, као Борис Тадић, докопа председниковања.

Све је више припадника случајносрпске елите који неизбежну, конститутивну горчину Србије покушавају да угасе слашћу аутошовинизма. Једна од трагедија данашње Србије јесте да оно што убија српско родољубље није неки новонастали вишак горчине у Вучићевој Србији већ подмукли спој антирежимског и аутошовинистичког који се свакодневно излива из медија („Данас“ и „Нова“) и парамедија („Нова С“ и „Н1“) у власништву једне опскурне корпорације. Она је заробила и оковала овдашњу опозицију и учинила да демократија постане непријатељ и нашег родољубља и нашег поноса и наше боље будућности. При томе, да парафразирам доксу титоистичког југословенства, идејне и идеолошке претече српског аутошовинизма, што је више будаластих клевета и лажи то ће Александар Вучић многима бити дражи – а његова владавина слађа него што јесте.

Илићев текст, у коме су побркани живот и смрт, прошлост и садашњост, Цеца и Аркан, невиност и одговорност, злочин и ескапизам, илуструје спој антиполитичког и некрополитичког учинка синтезе добродошлог (антирежимског) и неприхватљивог (аутошовинистичког), коју је, нажалост успешно, обавила пословна империја коју су градили Џорџ Сорош, Дејвид Патреус и Драган Шолак. Он је оличен у везивању наше боље будућности за лошу прошлост и упоредном слепилу према силницама које обликују нашу садашњост. Данас је Србији, не само оној која се дичи својом суоченошћу са ружном српском прошлошћу – не толико поружњеном колико унакаженом хашком „пластичном хирургијом“ – мало шта потребније од суочавање са садашњошћу.

Оно овде налаже два упоредна суочавање. Прво, суочавање са Србијом, од које су се наше елите одвојиле подижући све више и више менталне и статусне зидове. Класно привилеговане, толико су се отуђиле од света и проблема обичних људи да га многи одавно не доживљавају као свој свет. Друго, можда још теже, суочавање са Западом какав јесте и, што је најважније, са природом и размерама његовог уплива Србији, незападној земљи која је данас у НАТО обручу. Суочавање са садашњошћу омогућило би српским елитама, и грађанистичким и националистичким, да конструктивно промишљају фрустрирајуће околности које налажу да мора оно што не може и да не сме оно што може.

„Наше колективно сећање је подложно манипулацијама, поготово зато што нисмо коначно дефинисали ни где смо били ни куда идемо. Између прошлости коју свако тумачи како жели, до будућности у којој још не знамо да ли идемо на Запад или Исток“, пише Илић. Али, с једне стране, параметри који условљавају нашу садашњост налажу „манипулације“ нашим сећањем, док, с друге, нама није дозвољено да одлучимо „куда идемо“, што, иначе, не зависи од тога „где смо били“ и шта смо радили. Ми смо источни, другачије европски народ кога елите желе да пребаце на Запад који нас не жели и који се гади наше различитости. При томе, Цеца, која слади горчину и разгорева аспирације оних који немају много повода за наду, овде није била адут само националиста већ и Веселина Симоновића, хероја аутошовинистичке Србије и једног од најделотворнијих српских западнољубаца.

Чак и да је могуће „коначно дефинисати“ нешто што не зависи од вас, балканска историја нас учи да су овде једине коначности етнички чисте државе. Само су оне од земаља бивше Југославије ушле у такозвану Европску унију. Осталим балканским државама Запад не дозвољава да тако „коначно дефинишу“ себе, да понове историју коју је Хрватска писала уз западни благослов, па се бојим да, када наше колективно сећање не би било „подложно манипулацијама“,  број оних који желе да се Србија помери ка Западу био би још мањи.

Илић нас подсећа да је Цеца „подржавала сваку власт, укључујући актуелну, све осим оне Ђинђићеве“, али изгледа да заборавља да „Друга Србија“, суочена са недавном српском прошлошћу и „прошлошћу“, није подржала ниједну српску власт – па ни Ђинђићеву. Случајни Срби су суочили са Ђинђићем, кога су презирали, тек пошто је убијен „деведес' тринаесте“ и убрзо су његов леш додали бошњачким и албанским лешевима у које су се одавно заљубили. Убијеном премијеру се много тога може замерити, али се не може рећи да није био суочен и са Србијом и са Западом. Нажалост, за разлику од Александра Вучића, Ђинђић нити је умео да своју суоченост претвори у политички програм нити је из себе могао да извуче горчину коју српски бирачи воле да виде у својим вођама. Ђинђић је био превише ведар и инструментално рационалан да би могао да мења Србију, земљу којој је Запад забранио смислене политичке борбе и укинуо геополитички избор.

Да су наше елите суочене са садашњошћу, разумеле би зашто су овде потребни „режирани игрокази“ какви су „Задруга“ и „Цеца и деца“, зашто – када људима укинете право да бирају свој пут, када садашњост и будућност замените прошлошћу, а Косово и Јасеновац Бриселом и Хагом – политика спадне на „ПР игроказе“, „папазјанију којом се велича једна фолк певачица“, и режиране телевизијске дуеле неистомишљеника који су се суочили са чињеницом да је Александар Вучић и даље једини дозвољени српски избор.

Један од читалаца „Данаса“ реаговао је на Илићев текст речима: „Свака част за текст. Ми смо болесно друштво и лако подложно манипулацијама и наметању вредности.“ Други je одговорио са: „Ужас, друштво без морала и људскости. Народ је тотално пролупао.“ Ови коментари илуструју суштину културе аутошовинизма, важне одреднице садашњости која се развила после победе СНС-а „деведес' двадесетдруге“: више није потребно да припадници елите износе аутошовинистичке ставове да би изазвали аутошовинистичку реакцију.

Аутошовинизам је постао инстинктивни, интернализовани порив писмених, начитаних и других свезубих случајних Срба који одбијају да се суоче са садашњошћу. Они воле да верују да пуцају од здравља док лицитирају да ли поносна Србија болује од шизофреније или неке друге неизлечиве патологије. Марковић текст у „Гардијану“ завршава цитирајући „дијагнозу“ српске прошлости, садашњости и будућности коју је поставио Константиновић.

Бранислав Димитријевић је као кустос одлучио да октобарска изложба радова Дарије С. Радаковић у Београду, коју је насловио „Свиђа ми се да ти не буде пријатно“, почне билбордима којима нас уметница суочава са својом пресудом да смо – „И криви и дужни“. „Избегавајући сваку увијену форму која је уобичајени 'гарант' да је неки исказ уметнички а никако и политички, она у својим радовима увек поставља директна питања и доноси недвосмислене ставове“, објаснио је Димитријевић. Избегавајући увијену форму, мислим да би изложби, која слику Срба закива за несрпске лешеве и смешта Србију у „деведес' тридесетдругу“, више одговарао назив „Свиђа ми се да будете клани“. Српско суочавање са будућношћу укључује питање колико су наши аутошовинисти криви и дужни.

(Текст је оригинално објављен у „Печату“)

Зоран Ћирјаковић

Реакција коју "Гардијан" није објавио

Response to "The cult of Putin in Serbia reflects a nation that has still not dealt with its past"

Unfortunately, Tomislav Marković’s article has only been the latest in the long series of articles in the Guardian that convey the image of Serbia and the Serbs as an ahistorical cultural and social pathology that merits “diagnosis”; not understanding.

The context needed to comprehend the dominant Serbian position on the war in Ukraine has nothing to do with Sputnik, RT or any other channel of Russian influence. Their influence in Serbia is minuscule. Here, the experience makes the difference.

Serbian attitudes towards the war in Ukraine have been shaped by history, including the way NATO’s war on the “small” Yugoslavia (Serbia and Montenegro) in 1999 had been justified and explained away. For example, people in Serbia were told, by the Guardian among others, that they had brought bombing on themselves. It is not fair to blame us for learning that lesson and believing that the Ukrainians might have made a similar mistake.

Also, people here tend to be highly suspicious of narratives paddled by the Western media. For example, although NATO’s war on Serbia was officially launched to prevent “ethnic cleansing” in Kosovo, “to reduce the capability of Serb forces to... order ethnic cleansing”, it actually triggered it. The response was promptly turned into the cause and rationale for the NATO aggression changed to “stopping ethnic cleansing”.

Finally, there are many pasts in the Balkans that have not been dealt with. In the early 1990s’ Slobodan Milosevic was very successful in making Serbs deal with one of these pasts – the WW2 slaughter of Serbs in the so-called Independent State of Croatia that included most of today’s Bosnia. One problem with the Guardian’s coverage is that it portrays the Serbs in a way that is reminiscent of how Milosević’s media framed Croats and Muslims. Enemy sometimes hides in the mirror.

Zoran Ćirjaković, Belgrade

 

МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ И ТРАКТОРСКЕ ПРИКОЛИЦЕ

Петком у џамијама, другим данима по улицама бошњачких градића, умеју да се закотрљају одјеци страха каквим су три деценије раније биле опхрване српске крајине. Тај страх стаје у једну реченицу: „Ни овца не иде два пута на клање“. Он на Балкану – где националне историје нису заокружене нити се државоградитељствима назире крај – никада није само ствар параноје или неке друге патологије. Нажалост, схватање да је једини гарант „никад више“ (нама) „још једном“ (њима) рационално је колико и монструозно. Масовна гробница обећава да 1/1 – како воле да кажу људи који живе западно од Дрине и не подносе неизвесност – они који су у њој неће моћи да у масовне гробнице баце нас и наше.

Великобошњачки национализам, инспирисан хрватским коначним решењем „српског питања“, почео је да сања и једно алтернативно, хуманије решење свог дејтонског проблема: тракторске приколице које ће одвести становнике „пола Босне“ на источну обалу Дрине. Како је то на Твитеру изразио један нестрпљиви бошњачки шовиниста: „Вријеме је за миран разлаз у БиХ. (Пали трактор и вози ка Рачи)“. Повремено овим сладострасним тракторским сновима терцирају Драган Бурсаћ и други културно, политички и информативно „деконтаминирани“ баштиници зломисли Радомира Константиновића, оца српског аутошовинизма. Шекспировска дилема наследника Алије Изетбеговића постала је: Масовних гробница или тракторских приколица, питање је сад.

„Пали трактор“ визија свођења становништва дејтонске крпењаче на бошњачку „праву меру“ добила је 23.  октобра своју треп-фолк химну – песму „Прођи са мном Босном“ у извођењу Стјепана Јелице „Албина“ и Амне Алајбеговић. Портал „Естрадне вести“ каже да је двојац заводљиву песму, коју је за седам дана преслушало више од два милиона људи, „посветили Босни и Херцеговини“. Имајући у виду шта говоре и о каквој Босни певају не чуди да један Тузлак коментар који почиње речима „Алаха ми“ завршава констатацијом „топовска песма“, док један други слушалац само цитира убитачни, „топовски“ стих „Водим пола у Босне у Београд“ уз виртуалне изразе беса и разочарања.

И пре него што нам Албино негде на почетку трећег минута отпева „Навијамо, разбијамо, гори сваки локал / Водим пола Босне у Београд / Аман, аман, ја, ама-аман, аман“ упада у уши чињеница да ова песма, описана као „предобра“ и „брутална“, говори о једној монокултурној, етнички осиромашеној Босни. Смењују се бехари, брда рахата и још више амана, понеки вилајет, чак и један ћилим који лети. Али ту није реч, како пише у једном од коментара, о „неким ријечима које се користе само у Босни“ већ о речима-лозинкама које симболизују једну јасно препознатљиву, осиромашену, десрбизовану визију Босне.

(Т)реп поезија се издваја склоношћу њених аутора да у риме упишу себе, своја искуства и аспирације. Ипак, тешко је у овом новом, селективно родољубивом хиту наслутити да Стјепан, рођен у Јајцу, и Амна, рођена у Грацу и одрастала у Бијељини, данас живе у Београду. Песму, којој се смеши место евергрина бошњачког шовинизма, издала је београдска продуцентска кућа у „потпуном власништву Јунајтед групе“, главног инкубатора српског аутошовинизма, важног савезника бошњачких визија босанске будућности.

Један од разлога зашто је треп-фолк освојио адолесцентски Београд и Сарајево везан је за лакоћу с којом, још успешније него турбо-фолк, његов оклеветани претходник, спаја популарни западни жанр са аромом оријента која мало кога овде оставља равнодушним. „Прођи са мном Босном“ има упадљиве сличности са хитовима звезда српског треп-фолка. Амна је ту Албину неодољив оријентални зачин какав је Бресквица понекад била Војажу, или Маша Ситарица Нућију, „алатурка“ глас чије је чари и сексипил у домаћу поп музику – тачније у њену позападњачену половину која се издаје за „урбану“ и „кул“, што у Србији значи „дозвољену“ у оба рова овдашњег немилосрдног културног рата – увела Беби Дол.

За сада, „Прођи са мном Босном“ има одличну прођу као заводљива, истовремено аспирациона и носталгична ода оријенталној Босни, натопљеној ракијом, жељној белог и препушеној. Не знам да ли је Стјепан Јелица њоме себе само случајно понудио као потенцијалног јунака великобошњачког влажног сна или му је, можда, таленат за кетман, вероватно најпотцењенију (све)босанску вештину, већи чак и од талента за (т)реп-фолк?

Ако кажемо да Русија јесте „загонетка замотана у мистерију унутар енигме“, онда се може рећи да је Босна постала – лаж замотана у фикцију унутар илузије. Порив да се нешто што је истовремено толико шупље, економски неважно и геополитички минорно растури и препакује данас обуздавају НАТО батина и ЕУ паре, што Босну одржава у титоистичким границама. Оне су надживеле крај биполарног света, али сумњам да би преживеле следећи демократски експеримент. Смислена демократија је смртни непријатељ сваке балканске државе која није успела да направи свој уједињујући национализам.

Босански национализам „постоји“ само као производ кетмана бошњачких вођа. Кетман је данас уткан и у име Босне и Херцеговине, једне од најскупљих држава-илузија постхладноратовског света, и назив језика којим се говори у Зеници, Травнику и Бихаћу. Бошњаци су гадљиви на Дејтон и ентитете, скоро колико и на Србе, али чини ми се да, за разлику од својих елита, многи одбијају да се суоче са алтернативама. Данашња Босна може да престане да буде јуристичка, државолика љуштура дизајнирана у Дејтону – и поново постане смислена политичка одредница, драга свим својим становницима – само на два начина. Или уз помоћ убацивања Срба у масовне гробнице и тракторске приколице или свођењем босанских граница на просторе које настањују људи, некада су себе звали Муслиманима, који данас воле да кажу да нису само Бошњаци већ и Босанци.

Ипак, Сребреница је данас главна алатка великобошњачког национализма. Ту спада и лаж да је Аушвиц престао да буде „име геноцида“ и да је то постала Сребреница. У стварности, Сребреница је „презиме“ два блиска рођака – српског аутошовинизма и бошњачког шовинизма, који су почели заједно да сањаре и о рекама тракторских приколица које „пола Босне“ возе из Бања Луке, Приједора, Требиња и Добоја ка Београду.

Колико год га на Западу сматрали добрим и „реактивним“, наводно изнуђеним одговором на српски и хрватски национализам, и колико год да се упињу да свој национализам представе као „босански“, великобошњачки националисти рачунају да ће им нови зачински, „халал Срби“ поново обезбедити глазуру мултиетничности и толеранције, коју су раније успешно фалсификовали Гојко Берић и шачица етнички посрнулих сабораца.

Поред Драгана Бурсаћа, Алије Сиротановића српског аутошовинизма, о месту на тракторским приколицама не морају да размишљају ни Срђан Пухало ни Данијела Мајсторовић ни „информативно деконтаминирани“ новинари и сарадници „Буке“. Ипак, пожељних, „добрих Срба“ је мало и ту се назире један логистички изазов. За разлику од „Друге Србије“, која свој сан везује за малу Србију, што значи релативно мали број приколица које путују ка Београду, „Друга Српска“ срећан крај види у нестанку Републике Српске – дакле не толико рекама и потоцима колико малом мору трактора.

Ако сви не стану у приколице, у масовним гробницама се увек може наћи места за „звери српске“, „шумљане“ и друге подљуде из случајносрпских и бошњачких антидејтонских визија. Када пророкујете да ће бити жртве још једног „клања“, тешко је, чак и ако се потрудите, одвратити људе од потребе да размишљају о оштрењу ножа.

Крајем 2005. године, у Тузли ми је у руке дошао 35. број „Билтена Сребреница“, посвећен начину како је „обиљежена 10. годишњица геноцида у Сребреници“. Од тада, када размишљам о српском аутошовинизму, или о његовом драгом брату, бошњачком шовинизму, сетим се завршних стихова „Пјесме Сребреници“, која затвара јубиларно издање осветничког билтена:

„Стара прича говори истину

Нема ниђе добра у Србину

И ја кажем жива је истина

Нема бољег од мртвог Србина“.

 

Зоран Ћирјаковић

 (Текст је првобитно објављен на порталу "Све о Српској")