УЛОГА КОРИСНИХ ИДИОТА У (СЛУЧАЈНО)СРПСКОЈ ОБОЈЕНОЈ РЕВОЛУЦИЈИ

Иако није могуће установити када је погрдни израз „корисни идиот“ ушао у употребу, да ли је Лењинов или не, он је одавно постао свеприсутан. При томе, нисам сигуран да је у једном привидно пост-идеолошком друштву могуће имати неку истакнуту улогу и не постати нечији корисни идиот. Израз се толики често користи да је постао свеприсутан, али његово одомаћивање није одагнало поспрдне конотације.

Када се суочимо са „револуцијама“, какве год оне биле, онда немамо избора, морамо да говоримо и о корисним идиотима. Мило Ломпар је 23. децембра у Лучанима постао корисни идиот барјактара културе аутошовинизма, мислим да је и даље непотребно рећи српског. Слободан Антонић је дан касније, текстом који је насловио „Не бити никоме корисни идиот“, постао корисни идиот власти.

„Моје поколење већ је у четири наврата било у прилици да буде политички, па и животно изманипулисано. Први пут 1989. када се рушио социјализам, други пут 2000. када је обаран Милошевић, трећи пут 2012. када су обарани 'жути', и ево сада 2024. када многи мисле да је дошао крај напредњацима… Стога сада, четврти пут, подучен искуством, не гледам само ко треба да оде, већ и ко се спрема да дође“, написао је Антонић у можда најхрабријем тексту у дугачкој серији јако храбрих, одличних текстова, које два пута месечно објављује сајт „Русија Данас“, и закључује:

„Зато, најмање што можемо да урадимо јесте да не дозволимо да нас хватају на слатка ласкања и романтичне сентименте. Не будимо никоме корисни идиоти – ма колико да нас хвалили и тапшали по рамену. Боље је данас бити исмевани 'неверни Тома", него се сутра вајкати: 'где ми је била памет'.“

Нажалост, на политичкој сцени одавно не постоји трећа страна. Зато јавни интелектуалац, неко ко верује да треба да буде друштвено ангажован а није случајни Србин, или нешто много горе, данас у Србији може да буде или „чекач аутобуса“ и „случајни пролазник“ или корисни идиот једне од две стране на политичкој сцени – Александра Вучића односно случајно-српских зилота из „Прогласа“, који су склони да проклизавају у малигно самопорицање и аутошовинизам.

Бити антирежимски националиста је постала не толико политички празна колико потенцијално погибељна позиција. Немогуће је, из тог, трећег српског политичког становишта јавно рећи нешто смислено о протестима наших „обојених револуционара“ и истог тренутка не постати корисни идиот једне од две реално постојеће стране.

Колико је та позиција клизава сведочи и склоност неких фрустрираних националиста да посматрају и Владимира Путина као, у суштини, Вучићевог корисног идиота, али их је срамота да то јасно кажу. Нажалост, ако верујете да подржавати Вучића значи „ботовати“, онда није могуће промишљати главну разлика између „Русије Данас“ и „Информера“ – чињеницу да је руски државни медиј јако пристојан и бира речи безрезервне подршке Вучићу.

Свако ко се усуђује да сам, слободно мисли, овде ризикује да постане корисни идиот онога о коме овде није дозвољено мислити; ко се мора неограничено мрзети. И Антонић и ја смо сада корисни идиоти истог човека. Антонић ће то остати и ако никада (поново) не оде у проказану „Ћирилицу“ Миломира Марића, што, познајући га прилично добро из свог прошлог живота, верујем да неће.

Слично звучи, па наши људи лако побркају „бити користан“ (некоме) са „имати корист“ (за себе). Уосталом, све нас дубока култура у којој смо социјализовани, културни образац који сви делимо, наводи да верујемо да свако ко уме да мисли мора да мисли исто као ми и да су све наше „истине“, па и оне најмање, велике, квазирелигиозне истине са великим „И“. 

Нису сви корисни идиоти исти. Ствари са Ломпаром стоје битно другачије него са Антонићем. Да би могли њега да разумемо, и његов премијерни мајданолики, корисно-идиотски јавни наступ у Лучанима, важно је да не губимо из вида да „имати корист“ (за себе) не значи да ће та корист бити финансијска или на неки други начин материјална.

Она може бити само идентитетска. Ако је неко поседнут месијанским комплексом, не треба очекивати да се тај самолансирани човеко-бог може задовољити новцем. Када је један такав „спасилац“ српства политички имптотентан, он своје спасилачке амбицији може да задовољи само као „фикус“, привезак данас једине реално постојеће, случајносрпске опозиције.

У стању сам да говорим о корисним идиотима зато што говорим (и) о себи и зато што су ме реакције на моје ставове одавно навеле да размишљам о смислу те ућуткујуће етикете.

Наиме, и идеолошки и идентитетски, ја сам лутао много више од Антонића, који није мало лутао, па сам давно спалио заводљиву илузију, коју је Антонић истакао у наслову цитираног текста. Постао сам свестан да чак и онда када политички релевантна особа, сасвим искрено, може се рећи и наивно, јавно критикује једну страну и одбија да постане њен користан идиот – она самим тим чином јавно израженог одбијања постаје корисни идиот супротне стране.

Суштина је да је реч о друштвеној позицији коју не бирате сами. У њу вас, једноставно, одведу ваши јавно изнети ставови. Чињеница да сте се усудили да мислите онако како није пожељно мислити, и да то јавно кажете.

При томе, оно што је стигматизовано у вези корисних идиота није толико сам став, који сте се одлучили да изнесете, колико чињеница да сте се усудили да мислите о нечему о чему није дозвољено мислити: „Оно што стадо мрзи понајвише је онога ко мисли различито: не толико због самог мишљења, већ због безобразлука да жели да мисли самостално, што је њима потпуно непознато.“

„Стадо“ оних који овде имају све зубе је убедило себе да зато не могу бити овце. У том, другом српском „стаду“, данас се налазе и младо-лепи, „обојени револуционари“, којима старост још није почела да вади зубе, и њихова селебрити подршка, која, имам утисак, жваће више уз помоћ импланта него мостова. Уста су, наиме, једно од места где се лако препознају класне и статусне привилегије у вишеструко поцепаној Србији, која је одавано најдубље подељена класно – на „свезубе“ и „крезубе“.

Подршка Вучићу, била експлицитна или имплицитна, овде је – у друштвено релевантним јавним круговима, онима који имају референтну моћ и могу да вам обезбеђују, или ускраћују, друштвени (и други) капитал, уважавање и дистинкцију – постала нешто много горе. „Денквербот“, забрањена мисао.

Подржати Вучића је представљено као не мислити; бити плаћеник или будала, или и једно и друго; сендвичарити и ботовати – што значи бити машина, нешто подљуско, што не уме или не жели да мисли. Суочен са том чињеницом, и неспособношћу да искључим мозак, или га некако самом себи извадим, као свој мото сам изабрао – мислим, дакле ботујем.

Наиме, неретко је једини начин да одбаците лаж, стигму или клевету – да је пригрглите и тако оголите њену апсурдност. Наравно, биће оних који су толико нарцисоидни да верују да је њихов мисаони ток објава налик посланици, што су, у мом случају, били Немања Рујевић и Миша Ђурковић, који ће исмевати јавно изражавање таквог одбацивања стигме, што је један од његових забавних аспеката.

Још ми је било лакше било да постанем паланчанин – пошто верујем да наше „искуство“ јесте паланачко. За разлику од српских елитиста, којих међу поносним Србима има колико и међу случајним, ја верујем да ту нема ничег лошег, штавише да та стара, османска реч одлично изражава нашу унутаревропску различитост. Ону коју су наши либерални елитисти склони да виде као европску патологију, при томе једну од најгорих и најопаснијих.

Никада не могу престати да будем паланчанин, а могу да престанем да ботујем само ако престанем да мислим, или ако се суштински промени оно што промишљам. 

Лепо је схватити да се баш ових, „обојено револуционарних“, претећих дана у јавности појављују други људи који се усуђују да мисле о теми чије промишљање је „стадо“ стигматизовало.Оно што охрабрује јесте да је плод свог забрањеног мишљења јавно огласио баш Антонић, који је одавно постао један од најхрабријих и најборберенијих поносно српских јавних интелектуалаца. Надам се да неће искусити „топлог зеца“ кроз који сам прошао.

Нажалост, стрепња ми је и ту већа од нада. Мера српског либерализма нису „три Џона“, Лок, Стјуарт Мил и Ролс, већ Иди Амин, духовити бивши мајор британске војске, који је постао један од најокрутнијих афричких диктатора. Сав наш либерализам, и леви, Дубравке Стојановић, и десни, Мила Ломпара, одавно стаје у једну од његових „легендарних“ реченица: „Постоји слобода говора, али ја не могу да гарантујем слободу после говора“.