Морис и Роберт набили су свињу на мотку,
подигли је онако тешку и спремни чекали. У тишини, изнад скореле крви, одједном
су изгледали тајанствено.
Џек проговори гласно.
„Ова глава је за звер. То је дар.“
Тишина је прихватила дар и улила им
страхопоштовање. Глава је остала на месту, мутних очију, незнатно искежена,
зуба поцрнелих од крви. Одједном су сви потрчали што су брже могли, кроз шуму,
према отвореној плажи.
Сајмон је остао где је био, попут смеђе
сличице, скривен лишћем. Чак и кад затвори очи, видео је крмачину главу.
Полусклопљене очи свиње, мутне од бескрајног цинизма живота одраслих, уверавале
су Сајмона да је све то лоше.
„То знам.“
Схватио је да је говорио наглас. Брзо је
отворио очи и видео главу како се весело цери на чудном светлу дана, не
обазирући се на муве, просута црева, чак ни на понижавајући положај на коцу.
Сајмон окрену главу и облиза суве усне.
Дар за звер. Хоће ли звер доћи по дар?
Глава као да се слаже са мном, помислио је. Бежи, рече глава немо, врати се
осталима. Шалим се – зашто би се мучио? Само си погрешио, то је све. Мало те
боли глава, можда од нечега што си појео. Врати се, дете, рече глава немо.
Сајмон подиже поглед, осећајући тежину
мокре косе, и загледа се у небо. Горе је, први пут, било облака; велике
набрекле куле штрчале су изнад острва, сиве, беличасте и бакарне. Облаци су
седели на тлу; лучили су, цедили из часа у час ову загушљиву, мучну врућину.
Чак и лептири су напустили чистину где је крв капала с изопачене, искежене
главе. Сајмон погну главу, пажљиво жмурећи, и покри очи рукама. Под дрвећем
није било сенки, али све је било бисерасто скамењено, па је све оно стварно
заправо деловало нејасно, као привиђење. Хрпа црева постала је црна грудва мува
што су зујале попут тестере. После неког времена откриле су Сајмона.
Преждеране, слетеле су му на поточиће зноја да пију. Голицале су га испод
ноздрва и скакутале му по бутинама. Биле су црне и зеленкасте и безбројне.
Испред Сајмона, Господар мува је стајао на мотки и кесио се. Сајмон је најзад
одустао и погледао; видео је беле зубе, мутне очи, крв. Приковао је поглед за
тај древни, неизбежни знак препознавања. У Сајмоновој десној слепоочници крв поче
да удара у мозак.
Господар мува, Вилијем Голдинг
* * * * *
У
једном од првих извештаја са блокаде Аутокоманде 27. јануара, новинарка
„Данаса“, (не)службеног гласника српског аутошовинизма, написала је да студенти
„од звука пиштаљки и вувузела не могу да… чују ни сопствене мисли“.
То
је, обично, знак да су ствари кренуле погрешним путем; да нешто треба мењати. Но,
сведоци смо крвожедне обојене револуције која рачуна на безумље и која је
стигматизовала мишљење. Штавише, по Вучића ствари стоје горе него што се може
закључити из лапидарног обелодањивања ове, на први поглед, непријатне истине.
