МИМОИЛАЖЕЊА УМЕСТО СРЕТЕЊА: ОД СИЛОВАЊА СРБИЈЕ КА ИСТРАЗИ НЕПИСМЕНИХ

 „Не разумем и не желим да разумем било кога ко не подржава студенте – интелигентне, проницљиве, исправне, пристојне, истрајне, непоколебљиве, неустрашиве, јасне, ненасилне… Или подржаваш њихове захтеве или не разумеш баш баш ништа“, написала је на „Твитеру“ Ана Новаковић, новинарка телевизије којој би више пристајао назив „Н(ДХ)1“.

Проблем није у капацитетима њеног мозга већ у томе да се поноси чињеницом да је искључила оно чиме располаже. Уосталом, исто захтевају мегаинтелектуални чланови „ПроГласа“ и Мило Ломпар, „српски глас“ који је постао њихова патриотска икебана.

Не треба губити из вида да „ПроГлас“ функционише као, истовремено, замена за „Савез комуниста Србије“ и нова, „деконтаминирана“ инкарнације клиничке мртве Српске академије наука и уметности. Наиме, после председниковања Владимира Костића, „клона“ Борке Павићевић, иако има „њежник“ и докторат, остало је само сећање на САНУ и нешто остатака поносно српске прошлости, изузетака као што су Часлав Оцић и Данило Баста.

Ако у институцији – која се представља као „достојна традиције коју баштини и сени свих оних наших великих претходника који су њеним ходницима корачали и под њеним кровом стварали своја научна и уметничка дела“ – данас нема места за Слободана Антонића, онда ме не би изненадило да „наследници“ оних који су изабрали Јосипа Броза за члана изаберу и неког коња. Једино нисам сигуран да ли би то ико у Србији приметио.

Поносно случајносрпски, „ПроГлас“ је интелектуални и идејни кров свега што се у Србији дешава претходних месеци – па и протеста који су се претворили не толико у бесомучно исцрпљивање колико у силовање Србије. Та стварност је оно што је забрањено разумети.

Животе свих нас је оковала фундаменталистичка мањина за коју је само лоше добро. Чињеница да су у првом реду не само Студенти већ и деца чини да ту нема никаквих политичких и сродних решења. Постоје само три излаза. Они могу или да изгоре у свом жару; или да спале Вучића; или да силовање Србије прерасте у пожар у коме ће цела горети.

ВЕРНИЦИ И ПЛАЋЕНИЦИ: Мене у њиховим протестима, и апокалиптичком култу око кога су се окупили, много више занима оно што је наше, српско, него спољни утицаји.

Мада, долазак Еда Џозефа ме навео да преиспитам веровање да су секундарни. Из искустава деведесетих знам, не нагађам, да Џозеф, јако пријатан мада хладан човек, бива ангажован на Балкану да би се догодило оно што центри моћи у САД желе да се догоди. Не верујем да имају много оних који су више вешти, и више србофобични, од њега.

При томе, не знам шта је све Џозеф, али, чак и ако јесте нечији „плаћеник“, он је „верник“. А, баш као и када говоримо о унутрашњим „злима“, по Србију су много погубнији антисрпски „верници“ него „плаћеници“ – они који верују да смо непоправљиво геноцидни цивилизацијски отпад него они које неко плаћа да овде делују у складу са тим веровањем.

Исто важи и за аутошовинизма, који је, требало ми је времена да то препознам, није највеће већ друго највеће српско зло. Ломпар, чије је „српско становиште“ антинародно и елитистичко, али у коме нема ни „а“ од аутошовинизма, помогао ми је да схватим да је елитизам, његов специфични облик коме је кумовала доситејевштина, највеће српско зло.

Њен учинак је заслужан и за чињеницу да треба да да размишљамо о томе како Ломпар, или Владета Јанковић и Миша Ђурковић, који се поносе српством које виде у огледалу, нису постали аутошовинисти, што је, пак, неодвојиво од брзине успона аутошовинизма. За мање од четврт века, са маргине у „кругу двојке“, стигао је до статуса једне од кључних друштвених чињеница у Србији, и прерастао у самоодрживу културу аутошовинизма. 

НАД-СРБИ И ОБИЧНИ ЉУДИ: Иако је у овим протестима све више „обичних људи“, депривилегованих „маса“, а добар део елите која храбри и распаљује бунт није елитистички, његова потка је елитистичка и његов успех би створио Србију која би била још више по мери елитиста него она којој је кумовао 5. октобар. А он је могао да нам се деси тек онда када су против Милошевића устали „крезуби“ и „неписмени“, којима је 5. октобар касније донео премало тога доброг.

Оно што ми боде очи јесте да пленумашко језгро протеста и његове селебрити путовође и скретничари делују вођени силницама и схватањима које су наша; мега-српска. То није увек лако препознати испод наслага случајносрпства и упадљивих трагова аутошовинизма.

И протести, и подршка какву добијају, вођени су „софтвером ума“ који у све нас, мада не у истој мери нити са истим манифестацијама, бива уписан социјализацијом. Иако су многи од поносно „свезубих“ и „писмених“ склони да себе виде као над-Србе, или само случајно Србе, и онда као када захтевају да не мислимо, и када нам намећу своје неумље, они то чине на начин који је натопљен српством. Води их, у Србији кључна, мада најмање транспарентна, дубоко културна димензија српства; овдашњи културни образац који сви делимо – свезуби и крезуби, леви и десни, писмени и неписмени, поносни и случајни Срби.

Српство има три димензије које треба истаћи. Прву, упадљиву, идентитетску, која није кључна само у Републици Српској, Црној Гори и Хрватској већ и на Косову и Метохији. Другу, поп-културну, најупадљивију али најмање значајну и највише оклеветану. Она је, наиме, одавно постала много више лакмус папир елитизма, и одбацивања живог, народског српства којим је (наш) елитизам редовно обележен, него лакмус папир самог српства. Трећа димензија је не само тешко видљива већ је и најсложенија, вишеструка српска „мера“.

Наиме, та дубинска димензија српства, културни образац кога није лако опазити иако боји скоро све што чинимо, има онолико различитих „мера“, могли би се рећи и различитих облика односно отелотворења, колико српство има центара. Зато метафора леденог брега, која је јако корисна када, на пример, покушавамо да разумемо културни образац Руса, у нашем случају много више збуњује него што објашњава.

У најкраћем, појам дубока култура, и културни образац, његов синоним, указује на силнице које делују у нама и око нас, унутар заједнице у којој смо социјализовани, на огромном, не само менталном, „простору“ који лежи између иних личних и универзалних „импулса“.

Треба истаћи да српска полицентричност не може бити избрисана – немогуће је идентитетско јединство Срба растегнути на плурализам српских дубоких култура односно културних образаца. Али, сви покушаји да он буде гурнут под тепих, игнорисан и прекривен националним симболима, показаће се, пре или касније, контрапродуктивним.

Да бих стигао до улоге дубоке културе у овим протестима, мораћу да кренем изокола.

ОД ДРУГАЧИЈИХ СРБА КА РЕПУБЛИЦИ ВОЈВОЂАНА: У свим државама где постоје тињајући међуетнички ривалитети; свуда где је неизбежно „пребројавање крвних зрнаца“, где се воде међунационалне „борбе“ за државне послове и друге оскудне ресурсе, чак и тамо где нема крвљу натопљених историја, важна је само упадљива, идентитетска димензија српства.

Срби из Сарајева су могли на својој кожи да осете нешто од онога о чему говоримо када кажемо да постоје различити српски културни обрасци, да је српство истовремено јединствено и дубоко подељено, када су 1992. дошли у Београд. Неки овдашњи, другачији Срби својој однос према разликама изражавали су и тако што су избегле Ненаде, који су, неретко буквално, побегли од Неџада спремних да их затру или муче – звали „Неџад“.

Дубока култура је данас, практично, неважна када говоримо о српству у Будви и Херцег Новом, или Бања Луци и Требињу – што помаже да разумемо и зашто је тамо могао да се запати „култ“ Мила Ломпара, идеолога новијег, другог, просветитељског српског самопорицања и „гробара“ српског национализма као помена вредне друштвене и опозиционе политичке снаге у Србији.

Али, дубока култура је јако важна ако желимо да разумемо много тога што се дешава, или не дешава, у Београду и Новом Саду – и између та два центра наше полицентричности.

Српство је идентитетски јединствено, али северно од Саве и Дунава живе другачији Срби него у Београду. Од када је Мило Ђукановић цементирао црногорско разумевање као не толико не-српско колико анти српско; од када је многе од оних који су, етнички, били и тамо и овамо, веровали да су истовремено исти (наши) и другачији (туђи), убедио да одбаце српску димензију свог идентитета; од када је етничке Црногорце претворио у нацију случајно православних Хрвата са албанским менталитетом – панонска дубоко културна раселина српства представља истовремено најакутнију димензију полицентричности српства, његову најслабију „тачку“, и омчу око врата Србије. Њу, захваљујући Вучићу, нису могли да затежу они који су то желели и којима ови протести греју сепаратистичка срца.

Често се губи из вида да је Динко Грухоњић важан због онога шта говори и чињенице да се то „римује“ са начином како његово име одзвања у главама већине Срба. Динко 2.0 нам помаже да боље видимо какви су Срби који у Новом Саду стоје иза, изнад и уз њега.

Мањине које живе у Војводини, у Србији нису оно што су сарајевским Србима (били) Бошњаци, крајишким Хрвати или Косовцима Албанци. Аутономаштво, које чека Вучићев пад да би отворено кренуло ка „Републици Војводини“, изнад свега је болна и јако ружна унутарсрпска прича. То није баук који, како тврди Ђорђе Вукадиновић, производи Вучић, већ „зло“ које је он зауздао у мери о којој пре 2012. године нисмо могли ни да сањамо.

Свест о постајању две битно различите, али подједнако српске, дубоке културе нам помаже да боље разумемо и зашто су титоисти и „аутономаши“ имали успеха у подвајању оријенталним утицајима натопљене матице српства, у којој лежи Београд, и наводили нас да је зовемо „ужа Србија“, од „хабзбуршке“ Војводине – коју је Тито одлепљивао, Тадићеве демократе скидале лепак, а Вучић, прилично успешно, лепио за остатак Србије.

Зато ће и највећа цена његовог евентуалног обарања са власти бити плаћена у Војводини. Једина питања су колико ће та цена бити велика и чиме ћемо је плаћати. Болним уступцима „првоборцима“ обојене револуције која траје, крвљу, или нечим што не умем да наслутим.

Оно што је кључно за разумевање главних, српских ослонца, које су користили Броз и „аутономаши“, нису две несамерљиве империјалне владавине по себи, већ чињеница да су оне у Србе вековима, прилично успешно, уписивале два различита културна обрасца.

Зато је, с једне стране, не толико у глави самог Доситеја, умног детета мителојропског „комонвелта“, колико у главама његовог ученог потомства, међу новонасталим елитама у Београду, слика османског „мрака“ из кога треба „востати“ с лакоћом проклизавала у слику српског народа у младој кнежевини, и овдашњег, другачијег српства, као мрака из кога треба „востати“. „Востани Сербије“ овде данас значи „востани“ из себе – и легни, клечи и пузи под светлима Запада колико и одсјаја лажне, позлаћене слике Запада, коју у Београду деценијама производи крем (само)отуђене грађанистичке елита.

Један од првих пропламсаја таквог самоотуђивања, и самопорицања ка коме је гурало елите у делу Србије који је вековима био заробљен у османској „екумени“, јесте несрећни Сретењски Устав – док аутошовинизам представља његову кулминацију; логичан исход.

С друге стране, истицање посрбљене слика „мрака“ је у Војводини производило жудњу за „востајањем“ из Србије – за „Републиком Војводина“. У том контексту је у Новом Саду и реч „Србијанац“ цементирана као пежоративна, као увреда. Вучићев највећи унутрашњи политички успех је чињеница да је, коришћењем различитих средстава, укључујући „коруптивна“, успео да Нови Сад постане више „матица српска“ него „матица антисрпска“.

Важно је што чешће понављати да главни политички проблем у Војводини није не-српско анти-српство, штавише оно одавно није много значајно, већ српско анти-српство. Бојан Пајтић је зато, примера ради, много „опаснији“ од Динка Грухоњића – који је, првенствено, сублимација односно синегдоха „зла“ у коме је анти-српство пре свега и изнад свега српско.

Другим речима, баш као и аутошовинистичко, његова сенка, аутономашко становиште је српско становиште. Његова српскост је оно што га чини толико опасним и деструктивним.

Зато имена као што су „Динко“ или „Мариника“ представљају олакшавајуће околности. Мене у Новом Саду плаше српски „Бојани“ и „Ненади“, не људи са не-српским именима, као што су „Алексеј Кишјухас“ или „Марк Лошонц“ – иако међу њима има и истакнутих спољних, не-српских верификатора, нормализатора и апологета српског аутошовинизма.

ОД МЕТАФОРЕ ДО ИМЕНА БЕЗУМЉА: Усредсредићу се сада на Београд; матицу српства; центар полицентричног српства; центар свих српских центара, град који би, не само због паралела са „полицентричношћу“ православља, могли да назовемо „Цариградом“ српства.

Толико и тако важан, Београд лежи на простору натопљеном оријенталним утицајима, који никада није био „мост“ између два различита европска света, Средње Европе и њеног оклеветаног југоистока – већ је вековима био забачена, прилично изолована, европска крајина једног не-европског царства. Историја не познаје на Дунаву ћуприју.

Између два најважнија српска центра, Београда и Новог Сада, вековима је постојао тешко пролазни речни „бедем“. Једна последица те, много више историјске него географске (и топографске), чињенице значајнија је за разумевање културе аутошовинизма, која буја у сенци блокада и пленума, чак и од елитизма, њене главне погонске машине.

Српство, колико год да је малено, за разлику од огромног русијства, које је једноцентрично, што значи и дубоко културно и идентитетски јединствено, није само полицентрично већ се два његова кључна центра – Београд, главни, и Нови Сад, обликотворни када говоримо о саморазумевању елита, Доситејевог „потомства“ које данас у Београду може да одабере једно од чак три српска самопорицања – налазе са две стране најпостојаније „цивилизацијске“ баријере у Европи, која на овим просторима прати ток Саве и Дунава.

Другим речима, историја, српска мајка, је српство, колико год да је невелико, поставила у два не толико сукобљена колико тешко самерљива цивилизацијска круга. У две „цивилизације“, плаши ме та реч, пошто нас наводи да је разумемо у западноцентричној једнини – од којих је једна „чисто“ европска, западнолика, а друга, подједнако европска, али натопљена, наши елитисти би рекли „запраљана“ или „контаминирана“, неевропским утицајима.

Бавићу се овим проблемом у посебном тексту, пошто је мало шта у данашњој Србији могуће разумети без суочавања са „заробљеним умовима“ српских елита, чији је темељ доситејевштина. Истичем га овде зато што су ти (само)отуђени, заробљени умови, било да шлајфују, као Ломпаров, било да су слабашни, као српских суб-команданата луксембуршких „Јунајтед медија“, истовремено (дубоко културно) толико српски да не верујем да могу бити много српскији, и оковани (само)разумевањем које их нагони да се отуђе од српства и презру га на један од два начина. Било свеобухватно, случајносрпски, као Радомир Константиновић, отац српског аутошовинизма, било битно уже, просветитељски, као Мило Ломпар.

У сенци ова два самопорицања, и пратећих варијација елитизма, сместила се и исцрпљујућа обојена револуција вођена саморазумевањем које није само анти-политичко и анти-народно. У њено вјерују су утиснуте три илузије. Прва, да је могуће обавити цивилизацијску алхемију. Друга, да ће Запад дозволити да демократскија, мање хибридна демократија у Србији постане одржива пре него што Косово добије „столицу у УН“. И трећа, да уставолики документ који није усклађен са Кумановским споразумом може функционисати као Устав.

Прва илузија је надреална. Реч је о веровању оних који су убеђени да су у себи успешно претворили српство у западњаштво, и да зато српско друштво може и мора да постане западно; да је овде могуће изабрати Запад као нешто више од геополитичке оријентације.

Иста илузија је кумовала и Сретењском Уставу – лудорији самопорицања која одлично илуструју одлучност српских елита да се мимоилазе са Србијом и игноришу наш културни образац; да нас – такве какви смо, склони да се мењамо само онако како нас је могуће мењати као припаднике заједнице чији је највећи непријатељ неизвесност – заљубљени у илузије о себи, упорно заобилазе и прескачу.

Наиме, елите су у Србији, 1835. године као и данас, биле склоне да размишљају о могућем не само игноришући стварно већ и згађене стварношћу живог, народског српства. Оне су, заслепљене светлима Запада и зато културално слепе, редовно бркале оно што недостаје са оним што, како су веровале, мора да настане. Игноришући важне, не само дубоко културне, параметре стварности Србије оне су нас више унесрећивале него усрећивале.

Србија је током последња два века ишла напред, развијала се и јачала, неретко не због својих елита већ упркос онога што су чиниле. Оковане доситејевштином, елите, које су нашем, као и сваком другом друштву, преко потребне, постале су елитистичке и отуђене у мери која није без преседана у другим деловима света. Али чињеница да се, на пример у Кенији или Пакистану, још више мимоилазе са својим народом не може бити нека утеха.

Друга и трећа илузија су, делујући у синергији, произвеле надреално; један од главних слогана протеста – „Ниси надлежан“. Не знам ко нам више и јасније, Брисел или Кумановски споразум, поручује да је Вучић овде за све надлежан и да је само он овде надлежан.

Западни однос према српству и Србији, коју је НАТО заробио и оковао, и величина Вучићевог улога, који, првенствено као једна од последица Кумановског споразума, не може бити већи, одржавају стање које је оне који верују да Вучић мора бити срушен по сваку цену натерало да са силовања надстрешнице пређу на силовање Србије, и допринело да некрополитички бунт јако лако и брзо прерасте у крвожедни средњевековни култ.

Друго крагујевачко мимоилажење на Сретење одлично илуструје позадину једне јако ружне димензије обојене револуције којој се не назире крај. Када нешто мора а не може, онда „силовање“ постане не толико метафора колико име безумља.

А оно данас може бити само наше – српско. Ко год да је са стране у њега умешао своје прсте.

ШКОРПИОНИ И НОВИНАРИ: Ана Новаковић је типична припадница нашег друштва, могло би се рећи и егземпларна србендкиња. Сасвим у  складу са нашом дубоком културом, она је убеђена да је њена истина не само једина српска већ и да је квази-религиозна, да је „Истина“ са великим „И“, као и да живи у црно-белом свету.

Зато се она, на пример, суштински не разликује од људи које, убеђен сам, види као своју супротност – „Шкорпиона“ који су обавили егзекуцију бошњачких војника које су заробили.

Њих је усмеравао исти софтвер ума који данас води Ану Новакавић и студенте који верују да је силовање Србије, на које су прионули, не толико легитиман колико моралан начин да Вучић буде елиминисан – рекао бих не са власти већ из овог света. Не знам да ли су прасиће окретали и у Шумарицама, али бојим се да је међу онима који су се сабрали у Крагујевцу био и немали број оних који верују да Вучића не треба клати и пећи већ јести живог.

Све што овде постоји, и убице из „Шкорпиона“, и једна, још славнија, „Н(ДХ)1“ „шкорпионка“, која у онима који не подржавају студентистички култ види „зверињак“, одражава исти „софтвер ума“. Он чини да неким поступцима, (не)делима и (само)разумевањима која постоје свуда будемо више склони – па и црно-белим сликама које нас воде док озверујемо сународнике или стрељамо војнике непријатељске армије.

Зато је важно инсистирати да у огледалу препознамо колико је најгоре у нама налик ономе што верујемо да је најгоре од нас – или, ако сте прешли Рубикон и загазили у аутошовинизам, једнако нама, нашој непоправљиво геноцидној, звероликој „суштини“.

Примењујем то и на себе. Иако, за разлику од Жаклине Таталовић и главног трбухозборца „ПроГласа“, једног од путовођа страсти за „људокољем“ која је посела део Србије, у својим неистомишљеницима не видим „зверињак“, ипак, међу њима препознајем једног „патуљастог бизона“, односно „ајвана“ како се некада овде говорило.

Наш софтвер ума омета Ану Новаковић да у новинарству буде нешто више од „новинарке“. Проблем није толико у ставу који садржи њен твит који стигматизује мишљење, већ у чињеници да тај твит садржи логику којом је вођено „извештавање“ телевизије за коју ради.

Наиме, суштина извештавања је у томе да не само оно што вам се гади представите непристрасно, дакле и из угла оних којих вам се гаде, већ да у извештавању истакнете најуверљивије ставове међу онима који вам се гаде. Ако то не радите док извештавате, онда сте пропагандиста, испирач мозгова, фалсификат новинара – а овде неретко и озверивач.

При томе, ако тако нешто радите на медијима који се издају за супротност режимским медијима, иако су, у стварности, њихови „близанци“ по професионалности и отворености за другачија мишљења, онда постаје јасније да протести које воде, хране и пумпају овакви медији могу само да промене предзнак безалтернативности и имена која је оличавају.

Био сам и у Бурми и у Сингапуру па знам колико се могу разликовати друштва која су заробили ауторитарни режими, али то је мера промене које нам обећавају протести чије језгро чине тоталитарни пленуми, а медијски замајци су им две затворене луксембуршке телевизије – у којима се сви „дијалози“ воде између истомишљеника.

КОЛЕКТИВНА НЕВИНОСТ И КОЛЕКТИВНО ЛУДИЛО: Трудим се да разумем и Ану Новаковић, и ташницу Жаклине Таталовић, и селебритије из „ПроГласа“, и 700 секретара СКОЈ-а у пленумима, и хиљаде оних са српским заставама, који су били статисти у крагујевачкој представи – коју је режирало тих 700 уз помоћ своје селебрити и професорске „подршке“.

Не знам гледате ли Жексову „Елиту“, али, ако почнете, боље ћете разумете и учеснике  протеста и њихову „подршку“ – и лакше препознати да смо сви деца исте дубоке културе.

Поносни Срби су били већина у Крагујевцу, али они су само играли себе у „комаду“ који, из угла оних који га режирају и који му најгласније аплаудирају, може имати само један „срећан крај“ – Србију по идеолошкој, можда и територијалној, мери Бојана Пајтића, Томислава Марковића, Маринике Тепић, Динка Грухоњића или Алексеја Кишјухаса.

А та мера је Србија која је „востала“ из себе. Зато би да промене и химну Србије и натерају нас да стојимо уз најотровније стихове које је, несвесна шта чини, написала рука једног Србина – са простора на коме се данас налазе и „Матица српска“ и „матица антисрпска“.

На Сретење је постала сасвим транспарентна религиозна природа колективне хистерије, праћене потоцима стварних суза и јецаја, која је посела велики део Србије. Вођена је не толико схватањем да су Студенти „чисти“, толико чисти и невини да сви морамо да станемо уз њих, колико веровањем да они који се нису поклонили Студентима, који их не виде као човекобогове, не само да не заслужују разумевање већ не заслужују ни да постоје.

Знам да огромна већина Студената јесте чиста и невина, али знам и да не постоји ништа чистије од лудила. Када се те две чистоће помешају, када се стопе колективна невиност и колективно лудило, онда добијамо чистоћу на квадрат која представља савршену маску онога што – једино – може да замени Вучића. А то су оне политичке снаге које су у свест становника Србије луксембуршки „Јунајтед медији“ уписале као једину алтернативу Вучићу.

Овакав исход данас армира не толико лажно „директно демократско“, тоталитарно колико и антиполитичко безумље 700 полит-комесара грађанистичког СКОЈ-а (без чланства), који су успоставили пуну контролу над пленумима. Како је приметио Небојша Крстић, позадина те лажне „директне демократије“ је разобручено „вршњачко насиље“ – праћено стигмом од које данас у, овде додатно крхкој, адолесцентској Србији не постоји већа и разорнија.

Представљени као не толико „интелигентне, проницљиве, исправне, пристојне, истрајне, непоколебљиве…“ снаге колико као боголики власници Истине и једине добре будућности – у страху од „ожени ме“ култа неког „лепотановића“, новог секси „Чаде“ – они су запечатили околности у којима не може да се појави било какав нов, другачији лидер. Па ни поносно српски вођа опозиције у земљи, таква је и Грчка и друге у овом делу света, чији културни образац налаже опредељивање за личност на изборима. Много више него за идеју.

Овакву извесност су замаглили они који су, углавном чиста срца и искрено патриотски, у Крагујевац стигли у народној ношњи или поносно машући српским заставама. У метастази корисно идиотлука којој сведочимо, разумем све оне који верују да сам и сам постао њен истакнути део, имам утисак да није лако наћи веће од њих. Надам се да, ако снаге којима данас служе победе, неће доживети судбину својих петооктобарских претходника.

ТАЛИБАНИ И СТУДЕНТИ: Као и оно 1835. године, и суботње Сретење у Крагујевцу није представљало „сусрет“ са српством и реално постојећом Србијом већ нови покушај бежања од себе и своје земље на Запад – вођено веровањем да морамо да постанемо оно што не можемо да будемо.

Али, из наше дубоке културе се не може „востати“ ни онда када бежимо од ње. Зато ми је  кулминација протеста у Крагујевцу личила на улазак талибана у Кабул, овај пут на Лепеници. Уосталом, „талиб“ је арапска и паштунска реч која значи студент, а наша боја коже, вероисповест и место на карти света ометају уважавање дубоко културне блискости – сличности „софтвера ума“ који жуди за „талибанском“ државом тамо и „студентском“ овде.

Тито је у Србији био много успешнији него Наџибула у Авганистану.  О каквом изданку тоталитарне, коминтерновске свести говоримо када говоримо о пленумима сведочи и, по себи мало значајна али илуминативна, чињеница да је потребно више од две недеље да би се мегапленуми, пленуми и радне групе усагласиле ко у њихово име може да говори за западне медије. У поређењу са студентизмом, сајентологија је демократска „религија“, а Талибани транспарентан, и инклузивнији, покрет.

Подједнако добра илустрација тоталитарности култа који је посео део Србије, али и простора за успостављање какве-такве смислене демократије у Србији, што подразумева оно што нам се масовно гади, дијалог са неистомишљеницима, јесу реакције на твит Сергеја Трифуновића који се усудио да човекобоговима, индиректно и увијено, упути речи критике:

„После 14 пута прегледане и преслушане изјаве Лазара Стојаковића, и даље ми није јасно зашто се пленум ФОН, оградио од исте. Има ли кога у овом јавном простору из тог пленума, интересантан сам знати разлог? Хвала.“

У одговорима има свега и свачега, али скоро све је натопљено одредницама нашег културног обрасца:

„Због да једеш г….“; Шта тебе боли к…. клошарчино.“; „Не тролуј. Све знаш, само га још мало промовишеш“; „Сергеј ушао у клуб 'нисам за Вучића, али...'“; „Бринеш за свој партијски подмладак или...“; „Лепи смири се, ти си раз….. и ПСГ, сад се гураш где ти није место.“; „Ош ти рећи јел ти СНС скупљао потписе?“…

Ту се сместио и тоталитарни бисер над бисерима – „Ниси надлежан да знаш.“ Само се питам када ће неко објавити ко од нас – није надлежан да живи.

Ови одговори одлично илуструју и да је веровање у могућност, у суштини „цивилизацијске“, дубоко културне алхемија много илузорније од ослањања на политичку алхемију.

Пленуми су, бежећи од „лика“ новог Чедомира Јовановића, обезбедили да овде на политичкој сцени не може да постоји ништа сем булументе идеолошких не-Чедомира Јовановића, „Чеда“ које не зову Чеда. А они су, захваљујући учинку и моћи електронских „Јунајтед медија“, одавно окупирали свест присталица опозиције.

Са пленумима овде има још мање неизвесности него некада са Слободаном Милошевићем и његовим људима, претходним изданцима „скојеваца“ и сродних титоистичких луткица у Србији. Чак и ако у неком тренутку успеју, ако учине да Вучић нестане из српске политике или живог света, све што могу је да, на неко време, одложе да Србија дође у руке Павла Грбовића, Срђана Миливојевића, Бојана Пајтића, Маринике Тепић, „Дабрице“ и Добрице…

О „НОРМАЛНОСТИ“: Обожена „наша деца“ су постала ударна песница анти-народне обојене револуције. Мало је битна чињеница да нема мало пленумаша који се не боре за привилегије и који себе не виде као део будуће меритократије – као припаднике пост-титоистичке „нове класе“ која више зна него што верује да је рођена као аристократија ума.

Најжалоснији ми у свему томе делују они Студенти који, док говоре за „Јунајтед медије“, скривају јужњачке акценте и покушавају да говоре „правилно“. Бојим се да, мукице, верују да је то улазница у привилеговану "ум царује" елиту згађену народом из кога долази. А она се, све више, састоји од класних отуђеника, данас бројнијих и опаснијих од националних.

Између осталог, ми смо ових дана могли да гледамо и самопорицање уживо – украшено иконама и заставама Србије. Истини за вољу, текућа, случајносрпска „културна револуција“ није толико антинационална колико антинародна. Њена идеолошка потка садржи класну инверзију неких од важних одредница револуције коју је Пол Пот предводио у Камбоџи.

Наиме, тамошњи „Друг број 1“, како је волео да га зову, наредио је „елитоцид“. У земљи која је била толико сиромашна да су наочаре за вид биле знак класних привилегија, није му промакао нико ко их је носио – сем оних који су стајали уз њега, иначе „француског ђака“.  „Елитоцид“ је преживео само један кувар који је умео да спрема француска јела – други упадљив израз статусних и класних привилегија у земљи која је била француска колонија.

Андреа Јовановић је одавно приметила да нова, „настајућа левица у Србији“ није једина која је окренула леђа народу – радном колико и српском. Она је препознала да овде сви елитисти, и либерални и националистички, показују симптоме „алергије на народ“. Луксембуршки „Јунајтед медији“ су учинили да она временом прерасте у страст за анхилацијом народа.

Чини ми се да данас нема мало студентиста, не само међу неолибералним „левичарима“, који сањају о класном рату до истребљења и „народоциду“. Штавише, срж овог новог, малигног издање доситејевшине оличавају твитови и видео прилози Немање Шаровића, десничара који је редефинисао дно српског национализма – и постао ћирилични „деконтаминатор“. Пошто морамо да говоримо о „корисним идиотима“, Шаровић је постао „корисни идиот“ српског аутошовинизма од кога је данас тешко замислити кориснијег.

„Напиши НЕ ЗНАМ или НЕЗНАМ и ми ћемо тачно да знамо да ли си сутра у Крагујевцу или у Сремској Митровици“, објавио је неко од грађанистичких фундаменталиста који учвршћују схватања о потреби да у Србији буде обављена једна, ваљда спасилачка, „истрага неписмених“. Нису поља пиринча, али не верујем да то може бити препрека да, на пример, Шумарице овде постану „поља смрти“ – за оне који немају све зубе и пишу „незнам“.

Ипак, у мору будалаштина, изречених као врхунске истине, шампионско место је заслужила насловна страна „Данаса“ 12. фебруара, на којој, словима која су, ипак, мања од оних којима су објавили да је умро друг Тито, пише – „Свако нормалан у Србији је уз студенте“.

Када једно друштво поседне колективно лудило, све што слободно мислећи човек може да уради јесте да покаже да га није прогутала фундаменталистичка матица. Да га нису ућуткале претње клањем и јахањем.  Да је остао свој. Да се није утопио у наметнутој „нормалности“.

Зоран Ћирјаковић

 

 

НАПРЕД У МЕРИТОКРАТСКИ ФЕУДАЛИЗАМ: ОД ОСВИЊИВАЊА ДО СТРАСТИ ЗА ЉУДОКОЉЕМ

Морис и Роберт набили су свињу на мотку, подигли је онако тешку и спремни чекали. У тишини, изнад скореле крви, одједном су изгледали тајанствено.

Џек проговори гласно.

„Ова глава је за звер. То је дар.“

Тишина је прихватила дар и улила им страхопоштовање. Глава је остала на месту, мутних очију, незнатно искежена, зуба поцрнелих од крви. Одједном су сви потрчали што су брже могли, кроз шуму, према отвореној плажи.

Сајмон је остао где је био, попут смеђе сличице, скривен лишћем. Чак и кад затвори очи, видео је крмачину главу. Полусклопљене очи свиње, мутне од бескрајног цинизма живота одраслих, уверавале су Сајмона да је све то лоше.

„То знам.“

Схватио је да је говорио наглас. Брзо је отворио очи и видео главу како се весело цери на чудном светлу дана, не обазирући се на муве, просута црева, чак ни на понижавајући положај на коцу.

Сајмон окрену главу и облиза суве усне.

Дар за звер. Хоће ли звер доћи по дар? Глава као да се слаже са мном, помислио је. Бежи, рече глава немо, врати се осталима. Шалим се – зашто би се мучио? Само си погрешио, то је све. Мало те боли глава, можда од нечега што си појео. Врати се, дете, рече глава немо.

Сајмон подиже поглед, осећајући тежину мокре косе, и загледа се у небо. Горе је, први пут, било облака; велике набрекле куле штрчале су изнад острва, сиве, беличасте и бакарне. Облаци су седели на тлу; лучили су, цедили из часа у час ову загушљиву, мучну врућину. Чак и лептири су напустили чистину где је крв капала с изопачене, искежене главе. Сајмон погну главу, пажљиво жмурећи, и покри очи рукама. Под дрвећем није било сенки, али све је било бисерасто скамењено, па је све оно стварно заправо деловало нејасно, као привиђење. Хрпа црева постала је црна грудва мува што су зујале попут тестере. После неког времена откриле су Сајмона. Преждеране, слетеле су му на поточиће зноја да пију. Голицале су га испод ноздрва и скакутале му по бутинама. Биле су црне и зеленкасте и безбројне. Испред Сајмона, Господар мува је стајао на мотки и кесио се. Сајмон је најзад одустао и погледао; видео је беле зубе, мутне очи, крв. Приковао је поглед за тај древни, неизбежни знак препознавања. У Сајмоновој десној слепоочници крв поче да удара у мозак.

Господар мува, Вилијем Голдинг

* * * * *

У једном од првих извештаја са блокаде Аутокоманде 27. јануара, новинарка „Данаса“, (не)службеног гласника српског аутошовинизма, написала је да студенти „од звука пиштаљки и вувузела не могу да… чују ни сопствене мисли“.

То је, обично, знак да су ствари кренуле погрешним путем; да нешто треба мењати. Но, сведоци смо крвожедне обојене револуције која рачуна на безумље и која је стигматизовала мишљење. Штавише, по Вучића ствари стоје горе него што се може закључити из лапидарног обелодањивања ове, на први поглед, непријатне истине.

Свестан да би било контрапродуктивно да прибегне државној репресији, или примени неке од закона које би могао да примењује, Вучић упорно покушава да на највећи изазов са којим се до сада суочио одговори рационално и размишља о могућем компромису.

Али „суманутост“, која га збуњује и иритира, није никакав ексцес или исклизнуће већ суштина, друго име онога са чиме се данас суочава. Студенти, и њихова селебрити и професорска  авангарда, забранили су промишљање. Тражи се слепо покоравање, какво многи везују за ислам, и Вучићева глава – да ли на ражњу, да ли у затвору, или у авиону за неки далеки азил, на лету без повратка, једина је дилема коју толеришу.

Како рече једна моја пријатељица, није дозвољено ни зарез ставити, а камоли рећи „али“. Свака критика обожених Студената, или изражавање сумње у тврдњу да останак Вучића на власти води крају света и пропасти, „губитку 21. века“, изложиће вас бесу наших постисторијских „Робеспјера“ и претњама клањем и „јахањем“ – што је један од бизарнијих аспеката хистерије у којој живе фундаменталисти нове религије; миленаристичког, „крај се ближи“ култа који сам назвао студентизам.

Не бих разумео његове дубоке, предмодерне, махом седамнаестовековне корене да ме пријатељ није упутио на један рад Трајана Стојановића, историчара без чијих увида, бојим се, тешко можемо разумети корене највећих и најперверзнијих зала са којима као друштво морамо да се носимо. Мој друг је део део тихе већине, један од згађених погледом на свет и Србију унутар језгра култа обожених „Студената“, оне „наше деце“, углавном класно привилеговане, чију синегдоху препознајем у Кости Кецмановићу, као и озверивањем и освињивањем народних сталежа, „полу-света“, коме су, донедавно голобради, елитисти склони.

Трајан Стојановић ми је помогао и да боље разумем природу отрова који је у, још нерођену, кнежевину Србију унела доситејевштина – данас градивно ткиво крвожедног студентизма колико и склоности елита да буду згађене Србијом, њеним битком и презреним људима који је настањују. Свима нама који се радујемо нашим световима натопљеним сластима Оријента и који се поносимо свим оним што нас чини Србима. Другим речима, свим Србима који ни не помишљају да треба да постану православни Хрвати по мери заробљеног ума Мила Ломпара, сујетног самообоженика који неким чудом није постао аутошовиниста.

Ломпар је постао главни „четири ес“ украс на фасади србоскептичног култа који радије прети камом него „демократском батином“. У овог мајданољубивог српског националисту, ретку биљку, учитан је фантазам о „Вучићевом Коштуници“, иако та патриотска икебана „ПроГласа“, политички импотентна динарска мега-амбиција, иза себе нема ни „комби странку“, а камоли неког неуморног надзорника западнољубиве моћи налик генералу Аци Томићу.

ЛАЖНИ СПАСИЛАЦ СТУДЕНТ МАЛИ: „Историчар се јамачно излаже опасности да нашкоди стварности ако омаловажава битну улогу коју у разбијању старих друштвених структура и настајању нових стања имају одметници и 'дружине храбрих момака'… Па ипак, у борбама народа древне цивилизације против декултурације, које се непрестано продужавају, и један историјски феномен још значајнији од деловања одметнутих правдољубаца је, ако не у погледу догађаја који су га обележавали а оно бар као израз друштвене кризе дугог, веома дугог трајања, остао незапажен од већине балканолога.“

„Алудирам на миленаризам, који је добро познат историчарима средњег века на Западу и стручњацима за подвлашћена друштва у некадашњим европским колонијама, али рђаво тумачен или слабо познат међу специјалистима за историју Балкана“, написао је Стојановић далеке 1966. године – у тексту у коме је садржан опис фундаменталистичких страсти, антиполитичких илузија и великих нада, којима више није натопљена само „урбана“, турбо привилегована, углавном доколичарска Србија главних постпетооктобарских добитника.

„Миленаризам… други начин бежања од стварности, обећава да ће спасити на овоме свету читаво једно мноштво људи ако не и нацију, и мајсторски пропагира окончање тегобног историјског доба.“ На Балкану је био на врхунцу од краја 16. до почетка 19. века, али „миленаристички потреси“, који, „када куцне час“, могу добити и „учене“ форме, остали су притајена (анти)политичка снага.

Тешко је у описима Шћепана Малог, које цитира Стојановић, не препознати слике „божје премудрости“ која води „у неко лепо знатно доба“ – данас у грађанистичком Београду учитане у лик обоженог, безименог „Студента“. Наиме, тешко је ту разликовати безлично мноштво од једнине, али кохерентност идеја  и смисленост ретко су чиниоци апокалиптичких визија.

Уместо лажног цара добили смо лажног спасиоца – „Студента Малог“, али позадина је иста:

„Готовост Јужних Словена да свесрдно прихватају такве апостоле препорода објашњава се околностима које су у исти мах објективне и субјективне, нарочито њиховим искуствима с туђинском влашћу. Они су… сачували древни мит о повратку претка ослободиоца, мит о 'заспалом цару', који је у западној Азији познат као мит о 'скривеном емиру'. Посреди је, у ствари, феномен прекомерно осећајних народа, спремних, а и по природи способних да прелазе из једног прејаког осећања у друго, из очајања у безгранично надање.“

Стојановић овај текст, један од његових радова који нам помажу да боље разумемо најнепрозирније али, истовремено, најразорније аспекте српске садашњости, завршава закључком „да су миленаризам и занесењаштво, у принципу, супротност политике.“

АПОКАЛИПСА СУТРА: Стојановићева тумачења помажу да појмимо важност антиполитичке потке протеста који излуђују Вучића и на које не успева да нађе адекватан одговор. Наиме, против њега се данас не води политички рат већ је он на мети похода вођеног апокалиптичком имагинацијом и, речима брачног пара Комаров, великих антрополога увезених, репродуктивних „алтернативних модерности“, каква је и српска, прожетог различитим „месијанском, спасоносним, чак и магијским манифестацијама“. 

Вучић насупрот себе има људе – мада зомби је појам који боље дочарава стање њихове свести и упућује на природу рационалности за коју у њој има места – који верују у апокалипсу сутра. Зато их излуђује свако следеће, обично, нормално, мање или више радосно и тужно, српско данас. Реч је о модерном фундаментализму кога није лако држати под контролом до тренутка када ће, како то по правилу бива, изгорети у сопственом жару.

Цитираћу пријатеља који ми открио текст Трајана Стојановића, врхунски образованог „компјутераша“, који није студирао један од све бројнијих београдских, новосадских и нишких факултета аутошовинистичких наука односно уметности: „Мислио сам, с почетка, да је ово само обред прелаза 'Нутела' омладине, али сад прераста у миленаристичко лудило дечијег крсташког рата, где људи за пролазак студената говоре – ослобођење.“

На Вучића се устремила снага коју ћете боље разумети ако посматрате „Исламску државу“ него „Странку слободе и правде“. То је суштина изазова са којим се суочава и са којим се не носи лако. Мислим да није на одмет подсетити да су САД у Ираку и Сирији „Исламску државу“ на крају поразиле немилосрдним, непрестаним бомбардовањем из најмоћнијих хаубица и авиона, које је трајало месецима. Жилави су покрети које греје фундаменталистички жар.

Вучићу од помоћи нису ни његови врхунски политички инстинкти, ни велико искуство у политичким борбама, ни медијски и државни апарати којима располаже. То није политичка игра на какву је навикао, у којој актери посежу за предвидивим алаткама из „репертоара рационалних избора“ или различитим ирационалним али, речима Доналда Рамсфелда, вероватно највише потцењиваног политичког мислиоца, познатим непознаницама.

Тешко је било замислити, а камоли имати, боље непријатеље од Драгана Ђиласа (грађанистичког) и Мила Ломпара (националистичког), али они су, и даље, нешто мало више од статиста у ономе што је Вучића снашло – у изазову који је пред њега поставио један ирационални, фундаменталистички култ, који га је уоквирио као архиђавола.

Штавише, на исход протеста више ће утицати мера у којој је Ђилас, који оличава целу опозицију, небитан, а не мера и начини на које може да утиче на њих. Још већи парадокс је везан за улогу кључних западних центара моћи. Њихова равнодушност према протестима има већи значај него начини на које их различити западни актери подржавају или помажу.

То не можемо разумети ако не уважимо чињеницу да овде, поред литијума, и даље постоји „буренце барута“ и да није без ризика охрабрити игре ватром. Чињеница да је стереотип ружан, или да је често злоупотребљаван, не значи да не одражава стварност.

Коначно, имамо и парадокс који је збунио Славоја Жижека. У Србији, чија су новија ружна историјска искуства везана искључиво за улогу Запада и његове антисрпске политике, једна обојена револуција има шансе да успе само без застава такозване Европске уније. Тога су свесни они који их координишу и воде, млади људи чије су аспирације, циљеви и визије, из мог угла нажалост, идентичне са онима које су водиле оне обојене револуционаре који су махали заставама ЕУ. Косово у њиховим главама углавном није ни примисао – Брисел је „срце Србије“ какву желе и они и политичке снаге којима ће, ако победе, предати Србију.  

ЛАЖА И ПАРАЛАЖА: Вучић се, по први пут, суочава са непознатим непознаницама над којима не може да успостави контролу. Нажалост, природа деструктивности тог култа, и последице антиполитичких илузија које су у њега уписане, могу доћи до изражаја тек пошто буде срушен. Тачније ако успеју да Вучићу измакну политичко тло под ногама и суоче га са погубном позицијом – да се нађе на путу да почне да лебди изнад Србије, у политичком вакууму.

Наиме, имам утисак да се међу онима који су забранили мишљење истичу они који мисле да ће се у једном тренутку на улицама градова у Србији појавити толико велика маса, толико много људи, да ће „све да стане“ – и да ће Вучићева власт тада једноставно испарити. Мада, можда ова оптимистичка стратегија није промишљана; можда је наметнула безидејност, упарена са одлучношћу катастрофичара који верују да је једина алтернатива крај света.

Другим речима, тешко је рећи да ли се таква слика прижељкиваног краја, што значи и да се пут ка успеху протеста више ослања на деловања физичких него политичких закона, јавља као последица свести о слабости странака опозиције; да ли је изнуђен зато што не постоји политички пут ка њиховом успеху. Или је, пак, идеја о капиларној дисперзија протеста, охрабриваној повременим „спектакуларним“ митинзима, која треба до доведе до тога „да Србија стане“, промишљена, самосвојна стратегија, оригинална колико и оптимистичка.

На последњем масовном игроказу, у Новом Саду, по први пут је дошла до изражаја самоувереност, бахатост и самоправедност случајносрпских путовођа устрепталих „протестаната“, смештена испод оптимизма и опијености брзином узлета. Наиме, почели су да се нескривено одвајају од важних димензија јако сложене српске стварности, која уме да „испљуне“ валер баш онда када сте убедили себе да сте је заковали у црно-белом раму.

Чињеница да су мистериозни организатори протеста отворено загазили у политичку сферу учинила је препознатљивом политичку опцију која се све време крије испод њихове аполитичности. Лица те опције, помоћу којих су по први пут саплели сами себе, јесу новинари-селебритији – не Срђан Миливојевић, Мариника Тепић и Ђилас, политичари који су одавно постали привесци Јелене Обућине, Зорана Кесића, „патуљастог бизона“…

Можда је Вучић прозрео одакле му долази највећа опасност, чињеницу да га овај пут не руше већ да га гурају у безваздушни политички простор, али не знам да ли му то може помоћи да формулише неки одговор чија окосница није чекање и охрабривање присталица.

Чини ми се да Вучићево инсистирање на аргументима, позиви на дијалог и компромис, одражава, можда неосвешћену, потребу да некако заобиђе суштину опсене, занесењаштва и заслепљености са којом се суочава, као и меру у којој је свакодневно, разобручено насиље „блокада“ успешно представљено као ненасиље.

Поновићу, ту важну улогу данас нема опозиција, па чак ни они западни центри моћи који желе што слабију и пониженију Србију, већ Вучића овај пут руши сила која је поносно неразумна. Реч је о нападно обезличеном култу који се храни крвљу – мало је битно колико је стварна и чија је. Псећа или људска; грађанска или народна; студентска или полицијска.

Следбеници студентистичког култа пут до успеха виде у сејању страха и зебње, и зато свим силама покушавају да оживе деведесете, нелагоду и страхове по којима их памтимо.

Наиме, није Вучић тај који води „повратку у деведесете“. Напротив, он нас је одлучно, и јако успешно, одвео од „деведесетих“ и, можда, обезбедио да оне више не могу да нам се „врате“. Данас деведесете, и дубоку, изнурујућу зебњу којом су биле обележене, покушавају да фалсификују и оживе они који су одлучни да га по сваку цену елиминишу.

Тај осећај, и фрагменти паралелне стварности – циљано обликовани од стране „Студената“, селебрити крема доколичарске класе и луксембуршких „Јунајтед медија“ тако да се римују са стварношћу деведесетих – служе да их у нашој свести, колико и у свакодневици, стално враћају и оживаљавају. То је важно (анти)политичке оружје у рукама оних који су закључили да постоји један, привидно ненасилни, избезумљујући начин да елиминишу Вучића.

Они су ти који овде живе у лажном, вештачком „паралелном универзуму“, фалсификату деведесетих односно „повратка деведесетих“, и свим силама покушавају да створе илузију да сви ми живимо у тој лажи, које не кореспондира са стварношћу Вучићеве Србије.

То је један од разлога зашто, поред критика, не подносе ни мишљење – све што може да оголи чињеницу да су се укопали у једној постидеолошкој „Лажи и паралижи“, згађени свима који не шире упорно докрвављиване лажи, које разгорева њихов фундаменталистички жар. Они, не знам да ли су тога свесни, ни да ли мисле да ту има нечега лошег ако јесу, хистерично надлажују режимске лажи о паду надстрешнице, која у свему што раде функционише као свети објект, тотем племена изузетних, неких над-Срба.

Режимски медији, пак, стварају једну ушећерену, ушминкану слику Србије, и неретко лажу, али испод ње се препознаје стварност – оно што је овде добро и оно што не ваља. Величина и природа хистерије у којој су се ушушкали зомбији студентистичког култа у великој мери је производ императива да себе, и све друге, ограде не од „Свињформера“ и других провладиних медија већ од мусаве, противречне стварности Вучићеве Србије – која данас, за разлику од деведесетих, садржи богатство боја, плус немерљиво више иних радости.

НАСИЉЕ ЛАЖИРАНОГ НЕНАСИЉА: Стварност Србије је оно што треба да сакрије крваво црвена-црна копрена, ружна маска коју навлаче преко свакодневице, поружњена насиљем које провоцирају својим, само привидно ненасилним, протестима.

Можда би, пре пола века, пре Јохана Галтунга и његових прекретничких увида о нетранспарентним, подмуклим облицима насиља, било могуће тврдити да су блокаде ненасилне, али данас је то смешно. Свако ко на њих одговори насиљем, био уплашен или само анксиозан, можда чини кривично дело али и оно је одговор на насилничко понашање.    

Фундаменталистима којима пад надстрешнице није „подарио“ довољно мртвих тела,  подједнако је важно да слуђују и избезумљују не само Вучића и његове људе већ и све они који овде живе, и желе да наставе да живе, своје „мале“, „обичне“ животе. Зато они ни не руше Вучића већ ударнички фалсификују стварност Србије којом влада дванаест година.

Чињеница да, нападно, ни не покушавају да га оборе, да сруше Вучић с власти, већ да преобликују стварност Србије, оцрне је и закрваве и тако му је преотму, чини да њихов непријатељ буде свако ко није са њима, ко се није уселио у њихов паралелни универзум. Тај императива је оно што производи жеђ за крволиптањем и страст за људокољем.

То је и оно на шта не би било лако одговорити и да путовође овог култа, који се и даље шири по Србији, нису неки од најпривилегованих актера у постпетооктобарској Србији – којима је постало јако досадно и који су одавно почели да разјарују један другог, а убрзо затим и „Н1“ / „НоваС“ Србију – годинама систематски окретану против скоро свега што је чини српском.

Докле су ствари отишле сведочи чињеница да реченице „Непрегледна река људи, много суза радосница на лицима десетина хиљада људи, предвођених студентима новосадског и београдског универзитета, слила се улицама и булеварима до сва три градска моста преко Дунава, држећи их потом у вишечасовној блокади.“ – које су мог пријатеља навеле да напише „Човече! Ни усташе нису срдачније описане при уласку у Загреб. Свака реч и 'мисао' ове малоумне новинарке заслужује студију и поспрд. Сва та збивања се купају у кичу, на сваком кораку, у свакој пароли, у свакој подршци...“ – нису објављене у антирежимском „Данасу“ већ у провладиној „Политици“.

Нажалост, помахнитале грађанистичке елитисте је и сам Вучић годинама не само привилеговао и заливао парама већ им је омогућио да успоставе ефективни монопол над изворима друштвеног капитала и безмало целокупном „културном индустријом“ – верујући да једина опасност његовој власти долази од националиста, које је систематски ућуткивао.

Зато данас Вучићев главни савезник није ни државна сила којом располаже, ни растући део скрајнутог интелектуалног крема поносних Срба, који је схватио да је питање ко руши Вучића постало примарно, чак и ако су претходно веровали да мора што пре да падне,  већ склоност мистификованих путовођа Студената и њихових елитистичких гуруа да почну да се даве у свом случаносрпству и крвожеђи, и уљуљкају у веровању да су успели да постану антиполитички алхемичари; да је могуће надићи и некажњено игнорисати политичку сферу.

Они су презрели законе (не само српске) политичке физике, и данас очекују не само да им власт падне у наручје већ и да остане у њему. Важан ослонац им је веровање да ће њихов фундаменталистички жар спалити Вучића пре него што сами изгоре у његовој ватри.

Али, њихово крволочно, „револуционарно“ сладострашће је посело велики део Србије; верујуће колико и атеисте. Његови барјактари и идеолози, углавном грађанистички нарциси заслепљени спасилачким жаром и фатално колонизованих умова, који би овде да оживе упокојену догму о „крају историје“, антирежимску крвожеђ данас нуде као синоним моралности и нормалности. Истовремено тест људскости и њено отелотворење у Србији.

УСАМЉЕНОСТ ПОЛИТИЧКОГ ТРКАЧА НА ДУГЕ СТАЗЕ: Вучић је, пак, прилично усамљен – и сам је одговоран за ту, данас јако непријатну, околност. Он може да рачуна на јако мали број друштвено релевантних јавних интелектуалаца, који би могли да помогну, првенствено народу, али и многим хипнотисаним „грађанима“, да разуме величину и природу, не Вучићевог улога, већ улога Србије у манихејском обрачуну коме се не назире крај.

Вучићева политичка осама је последица две повезане одлуке које је донео током дванаест година владавине – не бих се изненадио ако се покаже да је једна била фатална грешка.

Прва, суочен са истовремено поражавајућим и понижавајућим колико и неизбежним импликацијама Кумановског споразума, кључног „закона“ постпетооктобарске Србије, који Слободан Милошевић (само формално) није потписао, чињеницом да је постало питање времена када ће оне постати акутне, Вучић је одлучио не толико да контролише и зауздава српски национализам као опозициону политичку снагу већ да га затре.

Ту му је, поред сујете, јуродивости и политичког аналфабетизма Мила Ломпара, деструктивног моралисте који је временом успоставио ефективну контролу над крхотинама српског национализма као друштвене и политичке снаге, помогла важна последица друге одлуке, оне која се може показати фаталном – да 2014. године, игноришући упозорења неких од најближих сарадника, донесе Закон о електронским медијама.

Донедавно, мада и даље не могу да се одлучим, често сам се питао да ли је његово доношење била најглупља или најмудрија Вучићева одлука. Реч је о једној од високо ризичних, неко би рекао храбрих неко хазардерских, одлука где не постоји ништа између.

Наиме, тај закон је омогућио да се овде појаве две антисрпске, луксембуршке телевизије, које су убрзо постале „чувари капија“ опозиције. Једноставно, они актери и политичке снаге којих нема у њиховим програмима више не могу да уђу у свест антирежимских гласача.

Поносно српске партије су временом престале да постоје у изборним и другим политичким рачуницама присталица опозиције. Упоредо с тим, из јавне сфере су нестајали гласови патриотских јавних интелектуалца критичних према Вучићевој владавини. Могли су се чути, скоро искључиво, на „ЈуТјуб“ каналима, који су се умножавали, и тако слабили, сталним „деобама“, и на друштвеним мрежама, које су постале скуп инсуларних „соба одјека“, у које се улази ради потврђивања сопственог, а не да би се чуло другачије мишљење.

Вучић је дуго времена имао огромну политичку корист од чињенице да су електронски „Јунајтед медији“, у суштини, стопили антирежимско и аутошовинистичко становиштe. Данас се суочава са њеним ружним наличјем. Чињеницом да је, практично, нестала и националистичка опозиција и гласови поражавајуће великог броја елитних поносних Срба, међу којима, наравно, многи нису елитисти, нити они који га слепо, ирационално мрзе.

ПОНОСНО СРПСКИ МУК ИСПОД СЛУЧАЈНО СРПСКЕ БУКЕ И БЕСА: Проблем је у томе да у поларизованој, бинарној медијској сфери, у земљи у којој смо, до пре годину дана, имали и какву-такву трећу политичку снагу, нема простора за гласове поносно српских јавних интелектуалаца, укључујући и оне који су препознали меру у које је, данас једина постојећа, политичка алтернатива Вучићу погубна по националне интересе и будућност Србије – иако међу њима нема мало оних који су Вучића, колико до јуче, називали (веле)издајником.

Вучић је сам кумовао стварању друштвених околности које обесхрабрују укључивање одавно изгнаних, кредибилних поносно српских гласова интелектуалаца који ове зиме нису закључили да је „мање зло“ већ нешто много консеквентније – да његову владавину, лошу колико је лоша, угрожава „зло“ од кога је тешко замислити веће. Они су препознали да постоје само два избора – Вучић или све најгоре од Вучића плус, довољно је навести само једну од бројних антисрпских извесности, политички аутопут ка „републици Војводина“.

Али, а то је подједнако важно, чини ми да и даље има забрињавајуће мало поносно српских јавних интелектуалаца спремних да почну јавно да делују вођени свешћу да су наступиле околности у којима нема много простора за оклевање. Да „чекање аутобуса“, омиљени избор многих овдашњих елитних каријериста, посебно оних, не без разлога, плашљивијих, поносно српских, може допринети победи случајносрпског култа, вођеног много више покретачким, екстремно негативним, јако деструктивним емоцијама.

При томе, Вучић је сам омогућио настанак ситуације у којој га, можда више од свега другог, угрожава оно што је један проницљиви „Конзервативац“ на „Твитеру“ изразио речима: „Мој лични утисак је тај да су у овој обојеној револуцији патриотски интелектуалци остали у великој већини много сталоженији и скептичнији него 5. октобра, осим пар изузетака а ла Ломпар. Народ је колективно, чини ми се, много више попустио и пао на фору.“

„Фора“ је веровање у спасоносни обрат – у неизбежно васкрсење чији је предуслов пад владаоца.

Вучић је, нажалост, поносне Србе, који су већина у народним слојевима, а нема их мало ни међу онима који воле да истакну да су „грађани“, оставио саме са случајно српским елитама, склоним да проклизавају у аутошовинизам, и собом. Зато су се многи прикључили протестима, а неки, забринути, политички тихују и моле Бога да ово што пре некако стане.

У јавности се једва чују кредибилни поносно српски гласови актера који нису оптерећени блискошћу са Вучићевом влашћу. Чедомир Антић је, до пре неколико дана – када му се прикључио подједано одлучан, емотивни глас Милана Брдара – био једини поносно српски интелектуалац који је, бирајући између интереса Србије и слике о себи, храбро изабрао одбрану националног интереса, који ја на путу да постане много угроженији.

Суочен са непријатном политичком стварношћу, и неким од неминовних последица евентуалног успеха у крваво црвено обојене револуције, могли би ту извесност описати као малорспкску или антисрпску, професор Антић је преломио – равнодушан и према немалој репутационој и другој цени, која се у Београду плаћа због сваке, па и имплицитне, подршке Вучићу, и према свим увредама, клеветама и претњама којима га недељама засипају.

Многи нису свесни да је у елитним круговима у Београду – случајно српским колико и поносно српским; у свету оних који не контролишу само токове друштвеног и културног већ и опипљивог капитала, као и важне одреднице уважавања у јавности – стати уз Вучића погубно на сличан начин на који је кобно јавно се изјаснити против Вучића у Бабушници.

Ниједна стигма коју сам искусио, а нисам мало њих искусио, не може да се пореди са величином и „ценом“, као и мером у којој је прихватљива стигма коју носи јавно изражена подршка Вучићу. Чини ми се да је постала још већа јер сам своје ставове скрупулозно аргументовао, а садржали су и критику његове политике и омаловажавајућег односа према неким од кључних одредница реално постојећег, не само народског, српства, коме је склон.

„ДА ГА МОЈЕ ОЧИ ВИШЕ НЕ ВИДЕ“: Мислим да величину и природу тог белега – стигме која, у мом случају додатно, затире и укопава, која брише велики део онога што сте постигли и урадили – одлично илуструје оно кроз шта претходних дана пролази професор Брдар.

Он је, практично преко ноћи, од једног од, с разлогом, највећих хероја у свести опозиционих поносних Срба – повод је „ЈуТјуб“ интервју објављен под насловом „Ово неко народу мора да каже! Др Милан Брдар“ – онечовечен и претворен у оличење зла, у новог „непоменика“:

„Преварио сам се. Не пада снег да покрије брег него да свака зверка покаже свој траг… Ужасно је овога слушати… Прсо си Брдаре... Са Милицом Заветницом под руку, професоре... Ти ниси при памети!... Професор је двострука личност, на почетку најстрашније критикује систем, нерад институција, непоштовање закона, а онда се још страшније обрушава на студенте… Зато што је УДБАш… Морао да изађе из ормара кад је фрка, исто као Ковић и Антић… ПИТАМ  СЕ ИМАТЕ ЛИ  ДЕЦУ  И  ВОЛИТЕ  ЛИ  ИХ?????... Професоре шта је са Вама? Не могу да Вас препознам. До сад сам Вас ценио и слушао али очито да сте двострука личност и да показујете право лице. Нећу више да чујем за Вас…. Да га моје очи више не виде, а до сад сам га обожавала…. Добро су га платили па тако разуларен баљезга… У старости многи губе памет... Студенти, истерасте на чистину још једног скривеног обожаваоца лика и дела Вучића… Јел се и овај продао?... То се и ја питам али, мислим да јесте после тога што говори, и како говори… Ужас шта овај човек прича… Није гост крив већ онај који га је звао, Драгане и ти си одлепио и против студената си!... Колико  овај  добија  лове од  СНС-А… Фуј!.... Будала саможива… С оваквим нам нема спаса…“

Не чуди ме да – иако су Слободан Антонић и Милош Ковић данас, баш као и Брдар и Антић, мање или више близу позиција на којима сам годинама – Антонић и Ковић одбијају да наставе да делују у јавности у складу са импликацијама свог јасног става о данас једином помена вредном политичком питању, где се сви смислени одговори своде на два: за Вучића или за Динка Грухоњића. Нема тих аргумента, ни опсена, које могу да потру ту суштину.  

Можемо да маштамо, можемо да се заваравамо, можемо да правимо „Српску пут“ и „Српски глас“, али овде, политички, не постоји нити, унутар временског хоризонта, може да се појави нешто треће. Можете или да ћутите, као Миша Ђурковић, или ћете се наћи на једној од две стране које воде борбу на живот и смрт – било тако што ћете једној отворено прићи, било тако што ћете постати корисни идиот једне од те две страна. 

Рећи нешто смислено и остати изнад ове бинарности једноставно није могуће. Или сте уз оне који верују да је Вучић врхунско, фатално зло или сте уз оне који су закључили да главно, не толико акутно колико једино питање више није какав је Вучић већ какви су они који једини могу да га сруше и који би заузели његово место.

Антонић је, за мој укус, превише обазрив, мада мислим да му је такав карактер, али ипак он је наставио да јавно говори, нажалост скоро искључиво на порталу „РТ Балкан“, мање увијено и битно храбрије од Ковића, врхунског поносно српског интелектуалца, топлог, дечачког лика, који, нажалост, изнад свега много воли да га много воле.

Разумем их, иако бих волео да су мање прорачунати, мање заинтересовани за слику о себи и храбрији. Но, довољно је да се сетим само неких од последица мог поништавања, и лакоће са којом сам претворен у друштвени леш, да бих разумео рационалност њиховог оклевања – кога не можемо вредновати као кукавичлук без уважавања мере у коме се овде, свима нама који нисмо прозападни и који нисмо згађени стварношћу најоклеветанијег, народског српства, не само ништа не прашта већ и колико се и како о нама може лагати.

Нажалост, постало је сасвим јасно, Вучић није предвидео ову ситуацију – у којој му власт растачу милитантно про-западне медијске снаге, за које је веровао да ће му бити, налик Драгану Ђиласу, идеални непријатељи, и није оставио ни медијског ни јавног простора за националистичке политичке снаге, које је видео као једине опасне непријатеље, али које су му данас преко потребне.

Зато, ако овај безумни култ успе да га скине са власти, то ће, делом, бити последица одлуке коју је сам донео 2014. године. Да ли хазардерски, имао је често политичке користи од те своје црте, да ли више из нехата или хибриса – постало би само академско питање.

СВИЊОКОЉ КАО МЕТАФОРА ЉУДОКОЉА: Рађање студентизма, инструменталне али стварне (случајно)српске религије, и метастаза грађанистичког фундаментализма, праћени су разгоревањем страсти за људокољем.

„Јунајтед медији“ нису само аутошовинизам претворили у распршену, скоро па свеприсутну, културу аутошовинизма, већ су му, поред (анти) националне, додали и, данас ништа мање важну, класну димензију. У овим, не толико антивладиним колико антинародним медијима, хушкање на дехуманизацију, која се сместила у темеље студентистичке, антидемократске крвожеђи, оличава устрептало, сладострасно извештавање о ритуализованим окретањима прасића на ражњу.

Она у овим медијима бивају „сервирана“ јавности више као предсказање него порука – не само Вучићу и његовим људима, одавно уоквиреним као „свињска хунта“ чије је гласило „Свињформер“, већ и свима који га подржавају, па и онима чији је једини „грех“ што нису устали против Вучића и прикључили се „стаду“ чији су пастири звезде ове две телевизије. 

Ипак, оно што је ту, можда, најбизарније, јесте чињеница да је један такав култ добија благослове из кругова блиских антирежимском крилу епископа Српске православне цркве.

Више од седам деценија серијски клеветано, поистовећивано са  нацизмом и унижавано, православље је у Србији данас гурнуто још даље у други план. Веру у Исуса Христа, Богочовека, истискује обожени „Студент“, тачније „наша деца“, схваћена као Човекобогови. Реч је о булументи нарцисоидних, антиполитичких, углавном случајносрпских „Тониблера“ и „Билклинтона“, која је схваћена као безлични скуп постидеолошких месија и безгрешних човекобогова.

Не алудирам овде толико на трећепуташку идеологију пленумаша, колико упућујем на природу њихове нарцисоидности. У њу је уткано веровање да су не толико од Запада већ да су Запад, да је та њихова замишљена западност суштина онога што их чини изузетним – што подсећа на обожавање Запада међу косовским Албанцима, које је кумовало именима као што је „Тониблер“.

Иза њих овде иде стадо зомбија хипнотисаних програмима телевизија, којима би примеренији називи били „Н(ДХ)1“ и „Нови SS“, али и растући број оних који се прикључују овом мисионарском култу вођени страхом, све снажнијим друштвеним притисцима, који су некада отворени а некада подмукли, или, једноставно, схватањем „ваља се“.

Протести су за растући број Срба, велики али (и даље) мањински, постали нешто налик вашарима, који обично садрже циркуске чари. Другим речима, не оно на шта се иде већ оно на шта се обавезно иде. Велики проблем за Вучића је и да су рушилачке емоције умеју да постану много моћнија покретачка сила од оних које славе животност и које јој теже.

Поврх свега, на делу је и израстак једног од важних производа дубоке културе у којој смо сви, и свезуби и крезуби, социјализовани – чињенице да смо склони да живимо у „црно-белим“ световима. То нас наводи да, када нас убеде да нам је јако лоше, закључимо да не може горе. А овде данас, бојим се не само из поносно српског угла, може само горе. То је диктат Кумановског споразума и западног односа према Србији, којим је исписан.

Док смо 5. октобра имали народни бунт, чије је главно погонско гориво била једна ружна стварност деценију дугог трајања, натопљена анксиозношћу, зебњом и страховима, данас смо сведоци једног хистеричног, антинародног бунта привилегованих – фундаменталистичког, истовремено нападно атеистичког и квазирелигиозног, „крај се ближи“ култа коме је почео да прилази и растући број презрених у Србији, иако их идеолози и путовође безумља које је посело велики део Србије виде као „зло“ веће и од самог Вучића.

Другим речима, док је против Милошевића 5. октобра радила српска стварност, данас је потребно лажирати стварност Србије, и ућуткати све оне који говоре да је реч о фалсификату, да би постали сведоци једне бесомучно кривотворене репризе „5. октобра“.

КОЉИТЕ И ЈАШИТЕ, ЈА И ДАЉЕ ДРЖИМ ЧАС: Када једно друштво поседне масовно лудило; када постане опасно мислити; када је неслагање стигматизовано; када вас супротстављање култу смешта у положај освињених мета јахања и људокоља, онда не чуди да ће се безумљу временом прикључити и неки од оних којима је намењена судбина прасића на ражњу.

Да сам мало више нарцисоидан, имајући у виду количину и природу претњи које добијам на „Твитеру“, насловио бих цео текст – „Кољите и јашите, ја и даље држим час“. Чињеница да су ме – у режији Шолакових „доглавника“, које видим као Натослава Ћосића и Дражу Павелића – поништили, и оставили без посла предавача, не значи да су ми извадили мозак.

У стању сам да препознам гига будалаштине, као што је чињеница да се „крваве шапе“, које би имале неког смисла, колико год он био бедан, да је неки пас заклао човека, тумаче као симбол чињенице да је један човек, из нехата, вероватно уплашен, убио пса.

Сведоци смо покушаја да Господар мува буде „одигран“ уживо. Да огољен, лишен алегорије којом је натопљен, постане стварност налик „снаф филму“ у режији запенушаног професора социологије, који, држећи се позе враголастог детета, сладострасно оживотворује стереотипе о незаситом црногорском кољачу, и „новинара“ две луксембуршке телевизије, које поглед на прасе које се на блокадама окреће на ражњу доводи до оргазма.

Остаје да неко од препаљених новинара-телеванђелиста са „Новог SS-а“ изда команду – „Touch the screen! Touch the screen! Students are comming soon“, и да се онда укаже Динко Грухоњић, отелотворење данас једине расположиве алтернативе Вучићу. Уосталом, „наша деца“ су међу њиховим идолопоклоницима схваћена налик „видиоцима“ из Међугорја, мада овде верујући „грађани“ (још) нису кренули да ходају на коленима.

Верујем да би им многи, уз изразе дивљања, обрисали гузу када каке. Иако је конкуренција јака, када говоримо о дисциплини креативног пркнољубља, у очи ми је поново упао професор који воли да каже „они су хероји“. Овај пут је додао: „Када су ме звали за подршку, рекао сам да сам ја овде само у њиховој служби, али немојте да се мешамо, можемо само да покваримо. Смемо само да их подржавамо…Они… ће нас штитити у будућности, то је неки нови ДБ – деца будућности, то су ова деца коју сада видимо у садашњости.“

Већ сам га цитирао, али се не усуђујем да му наведем име. У скученом свету у коме живим као „првоканселовани“ у Србији, много тога је окренуто наглавачке, па и логика којом се самоцензуришем. Али, и у мом случају важи – самоцензура је поунутрашњена цензура.

Мада, мене „цензурише“ и Вучић. Не због онога што бих могао да кажем о њему већ због онога што мислим, и што пре или касније изговорим, о онима који га руше. Разумем га – много је овде бесних које бих, вероватно, још више разбеснео и који би тврдила да „знају“ да то што говорим, а што би било „горе“ од онога што читате у овом, пегланом и упристојаваном тексту, не долази из мог мозга већ из његовог окружења.

Можда ме зато забавља чињеница да Вучићеву владавину описују као „диктатуру“. Да бих је самерио са „хибридном“ политичком стварношћу, мораћу да изврнем чувену реченицу Виктора Игоа и напишем – када је диктатура фикција, револуција постане грешка.

АНТИНАРОДНА ЛЕВИЦА У МАРШУ ОД ГАЗИМЕСТАНА: Иако, сем пар ломпароидних фикуса, они који говоре у име протеста, или говоре из њих за новинаре србофобичних „Јунајтед медија“, углавном истичу да су левичари, реч је о елитистичким, антинародним протестима чију је суштину могуће сместити у поклич – смрт народу, слобода аутошовинизму.

Гласови поносних Срба, који су, сем можда у Београду и Новом Саду, постали већина на свим масовним протестима и блокадама одржаним ове године, бивају бесрамно заглушени и маргинализовани у „Јунајтед медијима“ који се лажно издају као другачији од режимских. Тешко је не видети иронију да тиме, чак и данас, помажу Вучићу док се упињу да га сруше.

Идеал који ови медији промовишу садржан је у схватању једне Студенткиње да су слабије образовани „тужан део ове наше земље“ и да само треба да се „виде сви ови људи који су образовани, будућност овде. Међу нама су и будући председници, министри, доктори, стоматолози, требало би да се на нас обрати пажња, а не на неки, нажалост, полусвет“.

Елитисти, који воле да верују не само да су најбољи већ и да су једини вредни, по правилу су најгори од нас – „нула људи“, како је један твитераш описао цитирану Студенткињу. Једну од многих који ми звуче као неке, ослонићу са на овде на логику коју користе када говоре о народу којим су згрожени,  „случајнољудске“ Хилариклинтонке и Медлноолбрајтке.

Оне су од потпуне, поносне незаинтересованости за политику и лукавства идеологије, за само неколико недеља своју оригиналну визију промена, и артикулацију циљева протеста, оличених у празноглавостима типа „да све буде нормално / онако како треба“ и „да сви раде свој посао“, развили у серију антиполитичких „рецепата“ представљених као врхунске истине. Могао би се тај смешни, (над)идеолошки бастард описати као неки, истовремено здраворазумски и первертирани, неолиберални анархизам, који би, колико разумем, требао да делује као истовремено конзумерска алхемија и развојна антиполитичка машина.

Они би Србију да поведу „напред“ у поредак који би могли да опишемо као меритократски феудализам, у коме би власт функционисала по моделу аристократског само-управљања – владавине само њих, на добробит свих, ваљда и „крезубих“ и „заосталих“, који им се гаде.

Цитираћу пријатеља, који је у овој визији осетио „укус наше пропасти“.

„Држава: Студентославија.

Облик уређења: студентократија (владавина образованих, диктатура пленума).

Устав, први чланови:

Ко не заврши факултет мора носити траку на десној руци да би сви академски грађани и државни службеници могли да га идентификују и поступају са истим у складу са Законом за необразоване.

На почетку сваког дана, у славу студентске револуције, са разгласа се пушта химна Студентославије – 'Њено име је Дона'”.

Обожена „наша деца“ нам обећавају своју (само)владавину као постисторијску и надполитичку пречицу до раја – који ми личи на хибрид онога што је овде обећавао Едвард Кардељ, сви ми смо остали помало социјалисти, и онога што су инаугурисали Роналд Реган и Маргарет Тачер: „TINA“ (There Is No Alternative), односно, у преводу са „постидеолошког“ новоговора, више не постоји нити, што је кључно, може постојати алтернатива.

Испратићу њихово саморазумевање, наши млади, надидеолошки надљуди су поверовали не само да су у стању да поразе „зло“, и да су прозрели бесмисао (сваке) политике, већ и да, сви смо ми постали помало неолиберали, могу да производе само добро; и то добро за све.

УЖАСИ МЕРИТОКРАТИЈЕ: Поглед на свет „пленумаша“, новокомпонованих спасиоца Србије, састављен је од исте оне „постидеолошке“ магле од које је била саздана „трећепуташка“ обмана Тонија Блера и Била Клинтона. 

Њено градивно ткиво су илузије, сада на стероидима, о могућности вођења надидеолошке, антиполитичке политике, „добре за све“, коју ће донети владавина стручњака и безимених, „ум царује“ меритократа, заслужних без било каквих заслуга – сем ако мисле да чињеница да су уписали државни факултет по себи представља потврду да су заслужни и изузетни; да су власници Истине.

Ови нарциси, често „нула људи“ који верују да су надљуди, незасисти су у својој жељи да буду тетошени и привилеговани, мада ни факултете нису завршили. Многа од тих маминих и татиних „злата“ и „сунаца“ верују да су се родила заслужна и изузетна.

Али чак и стварна, „чиста“ меритократије, она где „личне“ заслуге нису упарене са класним привилегијама наслеђеним од родитеља, коју оличава Бил Клинтон, склона је да заврши у нечему што је, по свом разорном друштвеном учинку, деструктивно колико и малигни облици непотизма. Наиме, они који се успињу непотистички често имају свест да некоме нешто дугују – макар то били само рођаци и њихови пријатељи; да се нису успели „сами“.

Сви ми, и привилеговани и они који ту нису, мало тога постигнемо сами. По правилу, мада тога често нисмо свесни, или се кријемо иза флоскуле „плаћам порез“, чак и када јесмо јако заслужни, и те заслуге у великој мери дугујемо својој држави и друштву. Србија, сем хероја са Кошара, њихових породица и поредивих жртвовања, овде мало коме нешто дугује. Чак и ако смо од ње добили јако мало, само ми смо дужници Србије – а не она наша.

Меритократе, као Клинтон, склони су да верују да су сви могли да достигну врхове до којих су „сами“ стигли, да су они који су се заглавили негде око „дна“ сами криви. Иако је то постало јасно тек две деценије касније, мало који амерички председник је донео толико велику и трајну штету радничкој класи и сиромашним слојевима, квалитету њихових живота и њиховом животној сигурности, као жовијални „левичар“, наизглед народски, харизматични комуникатор – Бил Клинтон.

Зато велики део ове „наше деце“, многи од оних који се оглашавају на „Јунајтед медијима“ и презиру оне који нису њихови статусни клонови, чине мали „Билклинтони“. Ако неко овде заслужује презир, онда су то и неки од њих. Има чак и оних којима, чини ми се, страст за масовним лапотом и презир према сиромашнима који гласају за Вучића, деформише млада лица.

У времену неолиберализма, његове хегемоније без стварних алтернатива, радничкој класи, депривилегованим сталежима и народским слојевима, највише зла су донеле меритократе као Клинтон. Такви су и наши „пленумаши“ и њихове најватреније присталице.

Често се губи из вида да многе кључне левичарске идеје, као што су солидарност, брига за понижене, оне који животаре у својим размрсканим, мање или више неживотним, животима, и веру у друштвену правду, нису сахранили Маргарет Тачер и Роналд Реган. Они су само ископали дубоку раку у коју су их затим убацили Тони Блер и Бил Клинтон.

Обожена „наша деца“ нам обећавају исто то, „трећепуташко“ зло у новом, још више антиполитичком паковању – при томе равнодушна према српству и различитим последицама Кумановског споразума, кључног српског „закона“, „устава“ Уставу Србије.

Многи, у суштини, верују да би овде засели на неки од неолибералних врхова – мада лукавство неолиберализма је оличено у мери у којој је прихваћено веровање да и над највишим врхом постоји врх који се мора освајати – да у Србији нема оних који имају јако мало и који гласају за Вучића. Оно што њих боли није толико ауторитарна компонента Вучићевог „хибридног режима“ већ демократска, колико год да је истањена.

Зато би наши обожени „Студенти“, наши разјарени „Тониблери“ и „Билклинтони“, да владају Србијом – не демократски, не чак ни мекано аутократски, као Вучић, већ тоталитарно, као самообожени власници знања и истине. Они верују да им је Србија крива што се већ нису уселила у меритократску друштвену лажу, саздану од ушећерених слика Запада.

Многи, не већина, већ живе у свом приватизованом „Дизниленду“. У њега су се, убрзо после 5. октобра, уселили њихови родитељи, Ђинђићеви људи који су присвојили „државне печате“ и одмах кренули да наплаћују „оверу“, затим селебрити булумента, крем нове доколичарске класе са спасилачким амбицијама, а онда и западнољубиви професори, који их ложе и гурају ка презиру према српству и сиромашнима, према презренима у Србији.

Нажалост, овде на факултетима друштвених и хуманистичких наука, и уметности које обећавају дистинкцију и уважавање, бројни ауторитети са звучним титулама раде нешто, по Србију, много фаталније од онога што чине Динко Грухоњић и слични тровачи младих умова, који производе аутошовинисте и сродне врсте.

Наиме, поистовећујући западно и универзално, славећи западно пратикуларно, које је само другачије провинцијално, као не толико супериорно колико примерено свима, па и нама, европским незападњацима, наши факултети обликују младе мозгове који су нашпановани да касније сами изаберу аутошовинизам или нешто слично. 

Јер, ако је западно универзално, а овде не функционише или не може да профункционише, онда проблем може бити само у нама – „затуцанима“, „непорављивима“, „србистанцима“, „паначанима“; у „зверињаку“.

Не чуди ме да смо овде добили „грађанина“ који верује да је либерал и прави, ваљани Европљанин, случајно Србин, који је на једном форуму написао да је штета што је из Србије 1945. истерана војска нацистичке Немачке јер би, да није, већ били у Европској унији.

СТУДЕНТСКА ДРЖАВА И ЊЕНИ ПОНОСНО СРПСКИ ДИСИДЕНТИ: У поређењу са нашим младим, солипсистичким „трећепуташима“, примера ради, припадници „Исламске државе“ су рационални људи, који, при томе, верују у покоравање Богу и презиру све облике идолатрије, наравно и свако (само)обожење. При томе, и наши студентисти остварење своје утопије везује за насиље – много више за силеџијско угуравање Србије у деведесете него њихово оживљавање

Ипак, многи важни аспекти студентистичког култа, и грађанистичке „студентске државе“ коју нам обећавају као надполитичку панацеа, не могу се разумети помоћу поређења су (ино)страним фундаменталистичким феноменима и квази-релеигиозним (анти)идеологијама, биле оне верске или секуларне, левичарске или десне.

Сви смо ми Срби – што више верујемо да смо само случајни Срби, и што више нам се гади Србија, тиме показујемо да смо баш јако велики, гига Срби. Наравно, у оном кључном, дубоко културалном смислу, оне димензије српства из које овде нико не може да се испише – како год и колико год да се самопорекне или испише из свог српског идентитета. 

Српство је могуће одбацити само као саморазумевање, као једно од имена нашег идентитета, не и као нашу срж, „софтвер“ ума свих нас који смо овде социјализовани. Милош Ковић колико и Светислав Басара.

И овај распомамљени случајносрпски култ је, изнад свега, чедо наше дубоке културе и један од нуспроизвода ендемске затрованости Србије културално слепом доситејевштином, која је посела немали део српске елите и окренула га против народа.

Важан део удеса Србије представља чињеница да елита, која је сваком друштву преко потребна, овде толико елитистичка, великим делом самопорекнута, као и да водећу  улогу у друштву имају њена два антинародна сегмента. Случајносрпски самопорекнути елитисти, који су поносно случајни Срби, склони да проклизају у аутошовинизам, и њихови најбољи непријатељи, просветитељски самопорекнути елитисти, који су случајно поносни Срби.  

Да није друштвених мрежа, многи не би били свесни да у грађанистичким, србоскептичним протестима има и поносно српских, нажалост нема адекватније речи, „дисидената“ – побуњене наше деце која у свом народу не виде крезуби „полусвет“, који заслужује презир и много тога горег. Међу „протестантима“, у оба смисла речи, су и наша цензурисана и ућуткивана деца која говоре „хвала Богу и нашем драгом српству“ и траже да студенти крену у „марш на Газиместан“.

Вучић је, делом, сам одговоран што су се постројили иза самопрекнутих елитиста, мада утеху може да тражи у чињеници да их „новинари“ две антисрпске телевизије избегавају и бесрамно ућуткују у живим укључењима.

UBIĆEMO ZAKLAĆEMO KO SA NAMA NEĆE, ЛАТИНИЧНА ВЕРЗИЈА: "Није нам хладно, грејемо се позитивном енергијом… као да је нуклеарна електрана. Остајемо овде целу ноћ, нећемо спавати. Блокаде се настављају, јер захтеви нису испуњени", рекао је један хипнотисани Студент ЕТФ-а из Београда.

Иштван Каић је препознао да је „захтеви нису испуњени“ постао слоган – али његова суштина није „Друже ПроГласу ми ти се кунемо“.   

Не зато што наша обожена деца не желе да се отворено покоре својој идејној и политичкој авангарди већ зато што не желе да прихвате двополну политичку стварност. Хтели то или не, они су само продужена рука и ударна песница „ПроГласа“, који је, пак, много више ударна песница Динка Грухоњића него Драгана Ђиласа – у обрачуну у коме Вучићев лични улог не може бити већи и у коме постоје само две стране.

Политички, постоји само Вучић и, насупрот њега, антинародни фронт који чине „ПроГлас“, и његова поносно српска икебана, танушни „српски глас“ самооњегошеног Мила Ломпара, дублет Студенти / наша деца, мариникоиди, и друге политичке карикатуре калибра Борка Стефановића, Динко Грухоњић, који овде не може ништа да изгуби, „невладине организације“ – а данас и део народа, чак и растући број оних, широм Србије, од Богатића до Крагујевца, којима је Вучић много дао; многима много више него што су могли да сањају.

Насупрот Вучића, добили смо један, суштински антиправославни и случајнорспки, култ, кога су благосиљали следбеници архиепископа Григорија. Реч је о привидно постидеолошком, здраворазумском, не толико антидемократском колико антиполитичком бастарду, кога би могли да опишемо као троцкистички-тачеровско „четништво“. 

Крвожедни део његовог „вјерују“ стаје у мото „ubićemo zaklaćemo ko sa nama neće“, а нарцисоидни у рефрен једне од неформалних химни глобалног тријумфа антидруштвености, десетак година старог хита Албанке Блете Реџе („Бебе Рекса“) – „Oh, it's just me, myself and I; Solo ride until I die“.

Неке путовође и идеолози крвожедног бунта, који је више (верско) фундаменталистички него (друштвено) револуционарни, не прижељкују толико репризу „Владавине терора“, која је постала део наслеђа Француске револуције, колико оживотворење Господара мува. Наиме, свезуби верују да и Белзебуба треба регрутовати у борбу против лажиране слике Вучића као архиђавола и његове владавине, не толико меком колико нежном руком.

Вучић се више не суочава само са морализмом елитних националиста, који одбијају да уваже Кумановски споразум и његове не толико политичке колико надуставне последице, и помамом грађанистичких зилота, чија победа обећава сажимање Србије и још бржи раст аутошовинизма и сродних становишта. 

Изворе фундаменталистичког жара, и величину илузију да крвожеђ данас представља меру људскости и моралности, није могуће разумети ако немамо у виду да су иза новог култа стали неки угледни православни теолози:

„Морамо да се делимо! На оне који су на страни правде, истине, ненасиља и оне који су на страни неправде, лажи и насиља. Данас је и пред патријархом и пред свима нама никад лакши избор, јер је очигледно шта је добро а шта зло, односно, ко је добар а ко зао“, каже један од заслепљених, не толико сабораца колико „ударних песница“ аутошовинизма, православних искључивача српских мозгова, у интервјуу „Радару“, магазину од кога постоји само један (не-електронски) медиј који је више („Аутономија – Портал Грађанске Војводине“) и само један који је опасније (недељник „Недељник“) србофобичан.

НОВИ СРСПКИ БОГОВИ И АНТИСРПСКИ УБЕР-БОГ: Православље, као и посмртни остаци српског национализма као политичке снаге, данас вегетирају у сенци студентизма, те нове, политеистичке српске „религије“. Егземпларно средњовекевне, иако је једна од кључних речи њеног „вјерују“ модерност.

Она је прво посела најпривилегованије припаднике урбане, културно културне, прдопудерашке средње класе – велике добитнике у транзицији, „демократизацији“, дозираној од стране „колективног“ Запада, и силеџијској (пре)европеизацији другачије европске Србије, натопљене оријенталним сластима и баластима.

Негде у јануару, после празника, нови култ је надишао класне и статусне оквире привилегованих елитиста који су га канонизовали. Ту је важну улогу имао „благослов“ групе богослова, монаха и моњахиња, чијег духовног отац су неки рачвасти језици назвали „бискуп Гргур“, па се тај култ још лакше прихвата као синегдоха српске моралности.

При томе, реч је о „вери“ по мери саможивих генерација за које постоји мало шта сем њиховог метастазираног ја; богомданости коју су српски родитељи склони да упишу у своју децу, и коју оснажује индивидуалистичка, антидруштвена потка друштвених мрежа.

Нисам хришћанин, па не бих требао да судим, али имам утисак да ћемо, поред поносно случајних Срба, као што је Никола Самарџић, и случајно поносних Срба, као што је Мило Ломпар, морати да размишљамо и о православним ауторитетима које је мржња према Вучићу одвела од, рекао бих, Христове поруке у загрљај једног антисрпског црно-белог света – у коме је јерес етнофилетизма до ногу потукло и обесмислило зло етнонихилизма, како је Бојан Јовановић описао синергију аутошовинистичког и сродних становишта.

Вероватно најсрамнији део добровољног служења идејног и идентитетског „потомства“ архиепископа Григорија аутошовинизму и повезаним саморазумевањима оличава следећи део из истог интервјуа „Радару“, мог, иначе, драгог пријатеља, који садржи одличну илустрацију онога где су, заслепљени мржњом према Вучићу, завршили неки теолози и други црквени ауторитети по мери згодног дизелдорфског владике:

„[Патријарх] је у тој беседи изнео неколико аланфордовских порука, попут 'боље да се не свађамо него да се свађамо', и сличне, али и једну веома опасну тезу, коју је касније понављао, и чак је убацио и у Божићну посланицу. А то је да су дрогирани батинаши, локални дилери, корумпирани партијски функционери, и студенти, средњошколци, њихови професори, уметници и други који мирно траже истину и правду заправо браћа која треба да се измире. Они нису браћа. И не знам како је он замислио дијалог који би водио помирењу студената и оних који их газе на улици“.

Ипак, нову догму, носећу недодирљиву мисао студентизма, сместио је у одговору на следеће питање, и речи: „Данас је и пред патријархом и пред свима нама никад лакши избор, јер је очигледно шта је добро а шта зло, односно, ко је добар а ко зао.“

Мени није. Ја нисам ни крштен, али многима који јесу, као професори Брдар и Антић, студентистички култ, и ставови његове професорске, политичке и селебрити подршке, коју оличавају звезде из Павићевих питких карикатура српске дубоке културе и њених израстака, гаде се, имам утисак, још више него мени.

Није мало оних верника и не-верника који у том, наводно очигледном, „добру“ препознају још веће зло од онога које ја видим у њему. При томе, мислим на оне који никада нису били Вучићеви, нити су икада  вечеравали са Вучићем, као Јово Бакић-Капичић, „левичарски“ првосвештеник овог крвожедног студентистичког култа, нити су се смејурили и уживали у Вучићевом друштву, као новинарке луксембурших (пара)телевизије са пеном на устима.

Рећи да избор никада није био лакши; да избор ни не постоји; сугерисати да су они, који не направе избор који су направили следбеници „бискуп Гргура“, зло; да „они који газе“ бахате, запенушане, обожене (над)људе, који нам обећавају Србију по мери једног наказног идолопоклоничког, (анти)демократског хибрида кога је корисно посматрати као друштвени урадак „Григорија Грухоњића“, не заслужују ни разумевање, ни опрост, ни милост, ни могућност било каквог искупљење – е то је оно што је, по мени, зло.

То је зло који оштри нож за људокољ; то је, за мене, зло које даје легитимитет претњама клањем и јахањем које свакодневно добијам.

Да ли је оно хришћанско, па и ко је ту све поверовао да је Бог, месија или спасилац; да ли само студентисти, помахнитали селебритији и теолози, који о другима суде по мери свог лика и става, питање је на које сам – нисам крштен, али ни ретардиран – себи одговорио:  

Ја у избезумљеној Србији, којом царују две емоције, бес и страх, препознајем обрисе једног первертираног – истовремено „православног“ и грађанистичког – политеизма. Богови Студенти, Бог Григорије, Богови Григоријеви теолози, они које воле и уважавају случајни Срби, сигурно још неки Богови и још више Богиња, и изнад свих њих – Убер-бог Динко.

Зоран Ћирјаковић