АНОМИЈА ИЛИ АУТОШОВИНИЗАМ: КА СЛИЦИ СРБИЈЕ КАО ПАТОЛОГИЈЕ, СОЦИОЛОШКИМ ПУТЕМ

О посрбљивању аномије или у шта се претвори идеја Емила Диркема када се ње дохвати заробљени ум окован идејама Радомира Константиновића

„ШТА НАМ ФАЛИ?“ Иако се то редовно губи из вида, једна од кључних речи српског аутошовинизма, штавише главна оса око кога се кристалише, јесте модерност – тачније карактеристично тумачење модернизације Србије коме се приклонио важан део елите.

Аутошовинистички однос према (српској) нацији, временом све више и („нижој“) класи, који је добио централно место у култури аутошовинизма, носећи су али, ипак, изведени.

Аутошовинизам се развио из негативног односа припадника левичарске елите према резултатима модернизације Србије. Клеветнички однос према српству, у коме се препознаје и жудња ка (само)уништењу „непросвећене“ нације, изведен је из схватања да овде не само да модернизација није успела, да смо добили „модернизацију без модерности“, већ да је модерност овде немогућа.

Пут до различитих облика самопорицања српске елите, и аутошовинизма, који представља екстремни облик малигног, случајносрпског самопорицања, води преко једног једноставног питања: „Шта је то фалично у нашем друштву?“. У „Утиску недеље“ га је, почетком марта 2025. године, поставио Огњен Радоњић, јавни интелектуалац који је интелектуално стерилан колико и надмен, али то не значи да је без утицаја.

ОД ЗАПАДНОГ КАО „УНИВЕРЗАЛНОГ“ КА СРПСКОМ КАО „ПАТОЛОШКОМ“, ФИЛОЗОФСКИМ ПУТЕМ: ОДГОВОР СЛОБОДАНУ ДИВЈАКУ

Иако ме у једном тексту „нацртао“ важан, мада невољни, учесник полемике - о поносно српским „корисним идиотима“, који верују да нису оно што јесу, и сродним елитним политичким бићима опхрваним супер-егом - недостајао је мој матични број и број ципела, нисам покушао да се диретно укључим и одговорим док нисам поменут именом.

Оно што ме обрадовало у овој полемици, вођеној за време антивладиних протеста крајем 2024. и почетком 2025. године, није само то што су Часлав Копривица и Милош Ковић били лични у својој критици Мила Ломпара већ и чињеница да су, без да, макар симболички, негде помену моје име, преузели моје кључне аргументе – због којих сам остракован (и) међу „антизападним“ снагама.

Много више него политичка коректност, веровање да смо „прави“ Европљани у западноликој једнини и кукавичлук актера јавне сцене, који хране каријеризам и дубоко-културално условљена склоност „сигурици“, наметнули су схватање да полемике не треба да буду личне. Али, фокус на лично је овде често преко потребан. Он нам помаже да разгрнемо маглу начелног и препознамо суштину неких мистификованих проблема.

БЕОГРАД, МАРТ И СВЕТ

„Ми смо бесни зато што смо света свесни“, писало је на транспаренту који је држала ученица, мислим да није стигла до трећег разреда, током подневне блокаде раскрснице Француске и Душанове, једног од носећих стубова београдског „круга двојке“.

Око поносно „бесне“ је било неколико пунолетних особа и њених педесетак другара, који би требало да похађају наставу у оближњој Првој београдској гимназији, једном од два главна инкубатора самопорекнутих елитиста у Србији. Други је „Пета“.

Бес је једно од осећања којим су обележени протести, док је „свет“ не само једна од кључних речи протеста већ га, као и „бесна“ девојчица, блокадери и њихова подршка виде као супротност Србије. У стварности, нисам сигуран да је Србија икада била више свет него данас, када се препознају обриси једног новог, Трамповог и Путиновог света.