„Ми смо бесни зато што смо света свесни“, писало је на транспаренту који је држала ученица, мислим да није стигла до трећег разреда, током подневне блокаде раскрснице Француске и Душанове, једног од носећих стубова београдског „круга двојке“.
Око
поносно „бесне“ је било неколико пунолетних особа и њених педесетак другара,
који би требало да похађају наставу у оближњој Првој београдској гимназији, једном
од два главна инкубатора самопорекнутих елитиста у Србији. Други је „Пета“.
Бес
је једно од осећања којим су обележени протести, док је „свет“ не само једна од
кључних речи протеста већ га, као и „бесна“ девојчица, блокадери и њихова
подршка виде као супротност Србије. У стварности, нисам сигуран да је Србија
икада била више свет него данас, када се препознају обриси једног новог,
Трамповог и Путиновог света.
Чињеница
да данас у свету, ако изузмемо украјинског председника Володимира Зеленског, не
би било наћи некога ко је мање свестан света од ове „бесне“ девојчице, лежи у
сенци чињенице да свест о свету није предуслов успеха масовних протеста.
Сетимо
се 27. марта 1941. године, када се на улице Београда излио бес.
Нажалост,
такав је свет, некима је ноћ док је другима дан. Шкрто је Сунце, чак и кад
бљешти. Нарочито у марту – „Пролеће још није. Хладно је“, каже Давичо.
Већ
годинама се питам колико је оних који су викали „Боље гроб него роб“ било
свесно тадашњег света – чињенице да је њихов успех, бунт и преврат који су
славили, трасирао пут без повратка пречанских Срба у Јасеновац. Та јако
непријатна, али директна, узрочно-последична веза упорно бива релативизована
тврдом да би Јасеновца било и без 27. марта.
„Машина“,
водећи „прави“, марксистичко-левичарски медиј у Србији, описала је 27. март као
дан када је „становништво тадашње Краљевине Југославије одбило приступање
Тројном пакту изласком на улице многих градова… У светским оквирима, ови
догађаји су тумачени као значајан антифашистички гест и почетак борбе против
фашизма у Другом светском рату. Међутим, новија ревизионистичка историја
покушава да овај антифашистички значај потпуно оспори, сугеришући да су демонстрације
биле резултат искључиво 'страних служби.“
Судбина
Срба у Хрватској и Босни је централна „истина о историјској трајности“ 27.
марта. Зато ме прогони чињеница да преврат 27. марта није био резултат
„искључиво 'страних служби'“ већ да су важну улогу одиграле демонстрација
српских антифашиста у Београду. Ја не спорим њихов „антифашистички значај“,
напротив. Ужасава ме чињеница да је њега било, да се београдски антифашисти
били „корисни идиоти“ усташа у Хрватској.
Ако
размишљамо о ономе што је било, а не фантазирамо о ономе што је могло да буде
да се није догодило оно што се догодило, и не сводимо све на „стране службе“ и
њихове дуге прсте, препознаћемо да постоји и антифашистичка позадина масовних злочина
почињених у Јасеновцу и другим усташким логорима. Није на одмет подсетити да су
(случајно)српски антифашисти овде упорно инсистирају на „политичкој позадини“
убиства Зорана Ђинђића.
Ипак,
мене у вези 27. марта највише копка једно друго питање.
Колико
гробова би било потребно да би престало да важи „боље гроб него роб“? Или,
постане јасније ако обрнемо перспективу, који је то број живих Срба у Хрватској
и Босни, били они робови или не, када више не важи „боље гроб него роб“?
Један?
Неки већи број? Или, можда, тај број није постојао? Питам се: Да ли је овде, у
Београду, било и бесних антифашиста који су веровали да је тамо, на пример у
Кнежпољу, боље да сви буду у гробовима него да ико настави да живи, макар и као
роб?
Историја
се, срећом, не понавља, али уме да се римује. Како оно беше, „лепо име Динко“?
Зоран
Ћирјаковић
