Има тих ситуација када, бежећи на различите стране од нечега што им се гади, што не прихватају, што виде као претњу или загађење, људи заврше у истој тачки. То је судбина завађених елита у Србији, данас поседнутих са три српска самопорицања.
Она су овде оличена у схватању да темељне одреднице живог српства – један или више његових конститутивних чиниоца и димензија, било идентитетских, упадљивих, било дубоко културалних, које су свеприсутне али се манифестују индиректно, кроз карактеристичне изборе, схватања, тумачења и поступке на које утичу, и чине да им будемо битно више склони него другима – представљају деформације, патологије или неприхватљива одступања од замишљене норме; „нормалности“ која обично бива конструисана кроз нарцисоидну, западноцентричну и/или класно-статусну призму.
Самопорицање је, једноставно, одбацивање дела онога што српство чини српством. Оно укључује и пребацивање стварног у недопуштено, а недостижног у обавезно.