Овај краћи текст сам издвојио из дописаног за нову верзију јако дугачког текста ИЗМИШЉАЊЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА, који приређујем за рукопис књиге „За домовину неспремни“
***
… У ћорсокак у коме је завршила, Србију су заједничким снагама угурали леви и десни баштиници илузија Доситеја Обрадовића. Овај мителојропски Србин је елите у Србији, коју је волео али која му је била страна, усмерио ка мимикрији која подсећа на колонијалну. Србија је Доситеју била недокучива, његовим наследницама је неприхватљива.
Овде постоји и трећи сегмент елите, који се није конституисао као нека „трећа Србија“. Они су, нажалост, углавном само посматрали културни рат између два крила доситејевшина.
Подсете ме понекад на америчке „спасене“, пост-протестантске, „поново рођене“ хришћане – оличава их Џорџ „Даблју“ Буш, млађи од два председника Буша. Они су склони да верују, у суштини, у два и по Христова доласка – што је тумачење до кога су стигли правећи есхатолошку слагалицу од исечака из Старог и Новог завета. Ово „и по“ тиче се тренутка, између два доласка, оглашеном звуком налик труби, када Христ уздиже „спасене“ на Небо – да са „трибина“, удобно заваљени поред Њега, гледају „остављене“ како се седам година муче у „трибулацијама“, пре него што ће бити „спасени“ они међу њима који преживе „партизански“ рат против Антихриста који је завладао Земљом.
Тако отприлике треба посматрати природу небеске, светосавске отуђености овог, трећег дела елите, који је од Србије и Срба одустао не због Запада већ због Завета. Они су, имам утисак, убеђени да су обезбедили места на небеским „трибинама“ и ми, каљави, овоземаљски Срби их не занимамо много. Њихово метастазирано „Ја“ је умотано у Завет па није лако водите колико је нарцисоидно и неспојиво са „ми“ српског национализма.
Хенри Кисинџер је једном рекао да је проблем Ирана што његове вође, победници у револуцији која је постала исламска, не могу да се определе да ли је Иран нација или циљ.
Проблем Србије је још већи. Бојим се да су се путовође српског национализма одлучиле и направиле два самопоражавајућа избора. Једни су изабрали оно што не може да буде, православну западну нацију, оличава их Војислав Коштуница колико и Мило Ломпар, други су одабрали циљ, који се изметнуо у заветну идеологију. Оличава их Жарко Видовић. Они лебде изнад Србије.
Нажалост, овоземаљска пројекција схватања које каже „Завет и слобода“ је српска неслобода – по критеријумима оних који на том схватању инсистирају. Проблем, наравно, не може бити у Завету. Само у онима који су око њега саткали дефетистичку идеологију.
Изабрали су Косовски и Светосавски завет, „спасили“ су се, и не маре за нас. Сем понекад, када, на пример, одлуче да се огласе и викну „колонијализам“. Што обично бива праћено надахнутим, дугачким текстовима, који, политички, могу цели да стану у две речи – „Завете сачувај“.
Свака империја, османско царство колико и руско, има нека од важних обележја западног колонијализма. Али, ако решите да игноришете географску раздаљину између западних метропола и њихових прекоморских поседа, онда појам „колонијализам“ постаје сувишан. Реч „неоколонијализам“, пак, упућује на колонијално доба које му је претходило, али без његове кључне одредница – физичке контроле над далеким територијама.
Данашње инсистирање на „колонијализму“ није последица тумачења османске владавине, једине која би у Србији могла да буде посматрана као колонијална. Али, то не би било конструктивно. Не само формално, због географске блискости, чињенице да се османско царство растезало до границе средњевековне српске државе и није морало да „прескаче“ мора и океане да би завладало Србијом, већ и суштински. Колонијализам, као појам, смисао добија у контексту модернизацијских и глобализацијских процеса које су, вођени својим интересима, започели и обликовали западни актери.
Његово растезање, географско колико и временско, мало је битно да ли на оно што му је претходило или на оно чему је уступио место, овде представља одраз неуспеха актера који инсистирају на њему. Оно пролази као изговор пошто може да се веже за нешто што стварно постоји, а што се „римује“ са речју која је наставила да живи уз помоћ префикса (нео, ауто, хомо…) и „дестилата“, појмова као што су колонијализам ума и колонијални менталитет. Њихова суштина је да нису „колонијализми“, али као да јесу.
Ако на тренутак оставимо по страни насељенички колонијализам, што је остала смислена, али у Србији не толико клизава колико погибељна подредница, судбина „колонијализма“ као појма налик је судбини речи „рат“ и „мафија“. Добили смо тако „фармацеутску мафију“ и „рат против криминала“, па не чуди велики број људи више не разуме шта (прави) рат носи са собом. Појам „колонијални управник“, којим воле да се фрљају и „левичар“ Александар Бауцал и „десничар“ Здравко Понош, је логички неодржив, колико год да је овде постао одомаћен.
Једноставно, ако је управа стварно колонијална, њој не треба никакав „управник“. Чим се јави потреба да га поменемо, значи да управа није колонијална. Важна разлика између колонијализма и неоколонијализма је да овај други, са префиксом, добија оно што жели без да управља.
Некада Сан Франциско, затим Берлин, једно време и Тел Авив, јесу оличења и врела, центри „геј света“, његове „меке“ – али нису хомоколонијалне метрополе. Колонијализам је имао више метропола, хомоколонијализам нема ниједну. У неоколонијализму, пак, не постоје колоније – док су у његовом језгру налазе и некадашње колонијалне метрополе.
При томе, у појам „колонијализам“ није лако угурати историјска искуства неких од земаља које посматрамо као бивше колоније. Колико су одреднице тешко ухватљиве чак и у свом времену, колико околности умеју да буду сложене и противречне, илуструје чињеница да су бројни аутори изабрали да користе појам „полу-колонија“ када говоре о британској управи у Египту од 1882. до 1914, у периоду када је формално био османски.
Османско наслеђе је обезбедило једну од важних одлика колонијалног менталитета, који у Србији не мари за идеолошке границе. Он креће од Доситеја, другачијег Србина, дубоко културалног странца у Србији, чија се основна идеја свела на истеривање и стигматизовање свега оријенталног што су нам Османлије пренеле. Али, све што је овде настало после њиховог протеривања имало је у себи утиснут печат те трансформативне владавине.
Чињеница да нешто што постоји видите као ружно или одвратно, не значи да можете некажњено да га игноришете; не само у политици. Поунутрашњен, Оријент је постао конститутивни чинилац и друштвеног ткива и сопства у Србији, и зато се колонијални менталитет овде укоренио међу елитама као беговски менталитет.
Поред испреплетаних метастаза неоколонијализма и аутоколонијализма, у Србији данас делују два параколонијална вектора. Један је историјски, османски, спољни и зато је више налик колонијалном; истовремено мртав и свеприсутан. Други је жив, унутрашњи, налик колонијалном на подмукао начин.
У беговском менталитету су се спојили аспекти првог, османског параколонијалног односа према сиромашној европској крајини огромног царства, и „раји“ која је настањивала, и параколонијалног односа самоуздигнутих елита према Србији и, у великој мери, истој тој „раји“.
Верујући, овде је то спорно схватање пустило дубоке корене, чак и међу многим стручњацима, да је, како пише Александар Фотић, појам раја половином осамнаестог века постао погрдан, и почео да „се односи само на немуслиманско становништво“, елите у Србији су до дан-данас наставиле да га користе у том смислу када говоре о (обичном) народ, посебно сиромашним сталежима и неуким сељацима и „палнчанима“.
У оклеветаним, „субалтерним“ световима (обичног) народа османско наслеђе је лако препознатљиво, боде очи, па су припадници елите постали склони да верују да су га надишли или да су се искоренили. Све чешће и да никада нису били укорењени у њему, да су социјализовани у неком (дубоко) културалном вакууму. Чињеница да је Оријент конститутивни чинилац српске дубоке културе, самим тим и свих менталитета који овде постоје, али да није упадљив као његови одрази у поп-култури и свакодневици, кључна је за разумевање елитизма који је водио у чак три облика самопорицања у Србији и аутошовинизам, израстак једног од њих.
И „грађанство“, какво је постојало пре Другог светског рата, и данашњи (пре)поносни „грађани“, и српски комунисти и случајносрпски „апатриди“, у које су се деведесетих претворили, одражавају саморазумевања где идеологије којима су обојена замагљују природу отуђености којима су натопљена. Сва она садрже веровање да је могуће обавити дубоко културалну деконтаминацију, схваћену као унутрашња деосманизација – и да су сами доказ да је могућа.
Српске елите, мало је изузетака, свој народ виде као контаминиран. Различити су идентитетски и идеолошки путеви како су бежали од њега, али покретачка сила је иста.
Важно је истаћи да су исте оне просветитељске идеје којима је рационализован и правдан западни колонијализам, освајање далеких простора и покоравање оних који их настањују, коришћене у Србији од стране елита као одговор на „рајетински менталитет“, схваћен као патолошки зато што је оријентални, и лек против њега. Зато ми није близак начин како је Слободан Антонић овде дефинисао „мисионарску интелигенцију“. Она се у Србији не може свети на њену левичарску, пост-титоистичку половину, како сугерише Антонић.
Чини ми се да је код поносно српске елите дошло до једне збрке, која није освешћена. Колонијално је поистовећено са туђим, страним, и ту се помешала османска прошлост, презрена „раја“ у коју се уписала, и садашњост обележена неоколонијализмом. Све им мирише на колонијализам, мада нисам сигуран да су у стању да осете онај „најопојнији“ – мирис менталитета који се уселио у њихове умове без да смо били (западна) колонија.
Овде је све хибридно. И просвећеност и модерност и колонијални менталитет, све је натопљено оријенталним, било упадљиво, на пример трпеза или језик којим говоримо, било дубоко, на пример саморазумевање и однос према различитости. Зато кајмак, бурек, сарма, ћевапчићи, и много тога другог што волимо да једемо, одају и оно од чега наше елите воле да верују да су побегле, и од чега ми као друштву и појединци никада не може да побегнемо – колико год се просвећивали, модернизовали и (пре)европеизовали.
Али у Србији немамо проблем само са два облика вестернизације српства – транспарентније, грађанске, и разблажене, националне. И заветне артикулације и редукције српства репродукују исту логику, само „добру“ православно-византијску источност српства одвајају од „лоше“ оријенталности српства, сведене на османске утицаје.
Штавише, чак и кад је реч о заветним артикулацијама и редукцијама српства, оне репродукују исту логику, само „добру“ православно-византијску источност српства одвајају од „лоше“ оријенталности српства, сведене на османске утицаје.
У Србији, њихови идеолози од живог српства не беже само преко Запада већ и преко Завета. Оно што је „првима“ и „другима“ Доситеј, (само привидно) „трећима“ је Свети Сава.
Када све саберемо, испада да је српство добро само када је западнолико или небеско. Читајући текстове барјакатара и путовођа три бега од живог српства – где један води у то како замишљају 2025. на Западу, други у слику о 1925. на западу Европе, а трећи кроз облаке – чини ми се да Срби у њиховој свести постоје углавном као ружна примисао. Као препрека.
Могли би да кажемо, ако баш морамо да размишљамо о колонијализму када размишљамо о Србији, да у идеологизованом имагинаријуму заветне елите „метропола“ није укинута – само је, уместо на Западу, смештена на Небу. Знам како ће ово звучати, али бојим се да је проблем у мери у којој је ово поређење корисно, колико год да делује натегнуто.
Чињеница да су наши, да су део исте нације, омета нас да уважимо меру у којој су припадници две елите, грађанске, мањинске али доминантне, и националне, већинске али губитничке, склони да себе разумеју као „бегове“ и да расистички посматрају „рају“ из које долазе.
Зато би овде имало смисла говорити само о „пре-колонизацији“, а не о „деколонизацији“, што би било оправдано ако османску владавину посматрамо као „колонијалну“, или ако мислимо на деколонизацију умова – што је схватање кога нема у западном канону и зато наше елите углавном нису свесне ни да постоји; а камоли какав му је смисао.
Нажалост, свако иоле смислено увођење колонијалне односно антиколонијалне перспективе у Србији захтева, с једне стране, различите менталне и језичке вратоломије и, с друге, бављење историјом колонијализма из угла колонизованих, дакле не-европских народа. Прва препрека није мала, друга ми понекад делује непремостиво…
Зоран Ћирјаковић
