(ауто)биографија једног појма – од суочавања са аутогеноцидом у Камбоџи до препознавања аутошовинизма у Србији
* * *
Један од првих проблема који се јављају када се суочимо са новим феноменом јесте како га именовати. У тексту у „НИН-у“, у коме сам 2006. године по први пут покушао да именујем нову појаву, написао сам да је можемо назвати ауторасизам или аутошовинизам.
Склоност префиксу „ауто“ дугујем вишегодишњем интересовању за аутооријентализам. То је појам који је оригинално коришћен да опише клеветнички однос локалних елита, углавном интелектуалних, у бившим колонијама у Азији и Африци према својим младим, сиромашним државама и сиромашнијим, углавном слабије образованим и „мање модерним“ сународницима. Он садржи ружне „оријенталистичке“ стереотипе сличне онима помоћу којих су западни центри академске и политичке моћи правдали колонијализам, који је, сем португалског, окончан шездесетих година прошлог века.
Директан подстицај да скујем појам аутошовинизам – који се испоставио као најадекватнији назив нове појаве која је подсећала на сродне феномене у другим незападним друштвима, али нисам нашао поредиво велики и екстреман преседан – дошао је током путовања у Камбоџу, годину дана раније. Посета „пољима смрти“ у близини Пном Пена и Сијам Рипа навела ме да прочитам књигу Камбоџа, 1975-1978: рандеву са смрћу, где се реч аутогеноцид појављује на задњој корици и у прилогу уредника овог зборника научних радова о трагедији земље која се после свргавања крвавог режима Пол Пота једно време звала Кампућија.
По повратку у Србију, у текстовима Петра Луковића, као и у неким објавама на интернет форуму „Замисли Србију“, назирао сам сродну, чинило ми се пол-потовску жудњу за брисањем, за анхилацијом (значајног дела) сопственог народа.
