СУМРАК МОКРОГОРСКОГ УМА: КАКО ЈЕ ЗАВРШИЛА РАВНА ГОРА СА „ТЕМУА“

Не иде српском национализму са Горама. Осам деценија после оригиналне, Равне, страдала је њена танушна копија на Мокрој. Било је то медијско самоубиство са два „метка“.

Први је 24. децембра 2024. године „испалио“ Слободан Антонић, једна од, тада, две друге мокрогорске виолине. Стигао је у форми колумне „Не бити ником корисни идиот“, објављене на сајту „РТ Балкан“, српске филијале утицајног руског државног медија. Кључна реч је ово „ником“, не синтагма „корисни идиот“.

На „РТ Балкан“ је пре тога име Мила Ломпара, прве мокрогорске виолине и главног јунака ове тужне националистичке приче, било поменуто само два пута. Од тада је поменуто само једном, 29. јуна. У серији будалаштина које су последњих месеци написане о Ломпару, неке као хвалоспеви неке као дисквалификације, вероватно је највећа да је „руски човек“. Мислим да је чак и Милан Антонијевић у Србији више „руски човек“ од Ломпара.

Мило Ломпар је „човек“ Слободана Георгијева. Толико су „горе“ овде постале уклете да је и „Горски вјенац“, кога Ломпар схвата као једну од својих прћија, завршио као украс – неки су у дилеми да ли у бугарском или у луксембуршком венцу. Чини ми се да „субкоманданте“ Драгана Шолака и Александре Суботић није имао много избора када је одабрао Ломпара као националистичку икебану обојене револуције којој су кумовали „Јунајтед медији“.

ПРАВОСЛАВЉЕ И СУМРАК ТЕЗЕ О „СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА“: У УКРАЈИНИ, СРБИЈИ И САД – СУКОБИ УНУТАР ЦИВИЛИЗАЦИЈА

како је србија, оптуживана да је била „атентатор“, земља која је прва „пуцала“ у мит о „крају историје“, постала „авангарда“ одумирања тезе о „сукобу цивилизација“

***

„Вера се не стиче расуђивањем. Човек се не заљубљује у жену, нити улази у утробу цркве, као резултат логичког убеђивања. Разум може да брани чин вере – али тек након што је чин почињен и након што се човек обавеже на тај чин“, Артур Кестлер

***

Жаргоном Самјуела Хантингтона, сведоци смо „православног“ крволиптања у Украјини, и звецкања оружјем између „конфучијанске“ Кине и Тајвана, колико и „будистичке“ Северне и Јужне Кореје. Све су трагичнији сукоби на граници Камбоџе и Тајланда, такође „будистичких“ земаља.

У Сирији, Асадову диктатуру је заменила серија покоља алавита, заједнице „необичних“ муслимана. Грађански рат у Судану, најкрвавији оружани сукоб који се данас води, рат је између муслимана, где иза једне стране најснажније стоји Египат, а иза друге Уједињени Арапски Емирати.

Хантингтон је Латинску Америку посматрао као једну од „три главне компоненте“ западне цивилизације, и „изданак“ њене европске, најстарије компоненте, па је Трампову интервенцију у Венецуели корисно посматрати као наставак хладноратовског чишћења западног „дворишта“, његовог потенцијално најисплативијег ћошка.

Ниједан од ових сукоба није хантингтоновски – међуцивилизацијски. Штавише, ако савремени свет, и светски поредак који поново бива преобликован, посматрамо кроз призму „сукоба цивилизација“ разумећемо мало тога.

Ипак, историја, која је одавно свирала крај „крају историје“, није одлучила да оконча „сукоб цивилизација“. Али, на пример, чак и одлука Доналда Трампа да на Божић нареди бомбардовање исламиста на северу Нигерије више је ствар његове „жеље да добије публицитет“ и створи утисак да нешто чини против пробуђене „Исламске државе“, чија су главна упоришта данас у Африци, него одговор на „нападе на хришћане“ – који су много учесталији, и погубнији по хришћанско становништво, у ДР Конго и на северу Мозамбика.

Прве озбиљне пукотине у Хантингтоновој тези, чинило се пророчанској, појавиле су се унутар „православне цивилизације“, у Грузији 2008. године. Али главни повод за њено преиспитивање, па и одбацивање – и то унутар конзервативних академских, медијских и политичких кругова који су јој били склони, неретко се и клели у њу – везан је за брзину и меру у којој је рат у области Газе, који је почео Хамасовим злочиначким нападом на Израел 7. октобра 2023. године, од огледног хантингтоновског, интерцивилизацијског, прерастао у главни интрацивилизацијски – сукоб унутар западне цивилизације.