PORTRET MILIJARDERA U STAROSTI: ZAŠTO JE DŽORDŽ SOROŠ PRESTAO DA BUDE SOROŠEVAC I ŠTA TO ZNAČI ZA SRBIJU

dugačak tekst o tome zašto možemo da očekujemo da će Soroš platiti kartu za naš (mogući) pravi "povratak u devedesete"

Biće da se Amerika vratila u devedesete, srpske devedesete. Ne verujem da ste ni 1999, istovremeno najmračnije i najantisoroševskije godine naših života, u medijima u Srbiji mogli da pročitate o Džordžu Sorošu ono što se danas redovno čuje u SAD. Kako je ove nedelje istakao zabrinuti Njujork tajms – najuticajniji dnevni list na svetu, čiji je srce uvek bilo na strani „otvorenog društva“, vizije na koju je angažovani milijarder nemilice trošio svoje pare – vređanje i stanizacija Soroša prešli su sa „oboda u mejnstrim“ američkog društva.

Vodeće glasilo, donedavno, liberalnih gospodara posthladnoratovskog sveta piše da je danas „teorijama zavere o Džordžu Sorošu zasićen... svaki kutak Republikanske stranke“, vladajuće u SAD. Soroš je pre nedelju dana bio prvi na meti serije improvizovanih eksplozivnih naprava, koje je poslao jedan antisemita, obožavalac Donalda Trampa. Njujorški kolega milijarder je u Soroševom imaginarijumu nasledio Slobodana Miloševića i Viktora Orbana, jednog od prvih pitomaca, mladog dečka koji je krajem osamdesetih najviše obećavao u njegovoj mađarskoj postojbini.

Tramp je danas na vrhu liste ljudi koje Soroš vidi kao smrtne neprijatelje. On sve manje troši na izgradnju „otvorenog društva“, ostvarenje ideala koji ga je pokretao decenijama. Poslednjih godina očajnički pokušava da koristeći svoje brdo dolara ugasi požar desnog populizma i nacionalizma, koji se širi i glasačkim kutijama koridorima političke moći u SAD.

Vreli letnji meseci odavno su u medijskim krugovima postali omražena sezona – niti ima mnogo povoda za pisanje niti dovoljno zainteresovanih da pročitaju napisano. Zato me ne čudi da je malo ko u Srbiji naleteo na jedan mnogo ozbiljniji tekst o najpoznatijem mađarskom Jevrejinu, objavljen, takođe u Tajmsu, polovinom jula, u prestižnom nedeljnom dodatku Magazin pod naslovom „Džordž Soroš se kladio na veliko na liberalnu demoktratiju. Sada se boji da gubi“.

Da bih poverovao u ono što piše, morao sam nekoliko puta da pročitam ključni deo dugačkog portreta usamljenog milijardera, jako rezigniranog i razočaranog 88-godišnjaka – ali, verovali ili ne, Džordž Soroš više nije „soroševac“. Ne znam da li je tekst pročitao Milan Antonijević, koji je prošle nedelje postavljen na mesto izvršnog direktora Fondacije za otvoreno društvo Srbija. Mora da frustrira činjenica da velikodušni sponzor, koji se i u biznisu i u politici uvek kladio „na veliko“, više ni sam ne veruje u mogućnost izgradnje „otvorenog društva“.

Pitam se za koga će ova neočivana predaja predstavljati veće iznenađenje – za naše ljutite anti-soroševce ili još ljuće soroševce. Ipak, verujem da će nekada drugim, danas samo Slučajnim Srbima biti mnogo teže da se suoče sa realnošću. Zato ću naširoko citirati pasuse koji otkrivaju zašto je Soroš, hodajući svetionik liberalizma, odbacio veliku ideju, koju je decenijama širio kao jedino ispravno vjeruju prividno postideološkog sveta.

„Pedesetih u Londonu, Soroš je bio student austrijskog filozofa u egzilu Karla Popera, koji je bio šampion shvatanja o 'otvorenom društvu', u kome dominiraju lična sloboda, pluralizam i sloboda mišljenja. Poperov koncept je postao Sorošev cilj”, piše novinar Tajmsa na početku teksta.

„To je žestoko napadan konecpt ovih dana... Soroševa vizija je ugrožena čak i u svojim starim uporištima. Soroš se suočava sa mogućnošću da cilj kome je posvetio većinu svog bogatstva i poslednje poglavlje svog života završiti kao nesupeh. Ne samo to: našao se u neudobnom položaju čoveka koji je obeležen kao nitkov na koga je usmerena antiglobalizacijska rekacija... ’Nažalost, gubim isuviše na previše mesta u ovom trenutku“, izjavio je prošlog proleća.

Priroda Soroševog ličnog poraza – i koliko je bolno suočavanje sa činjenicom da se u životu ne može sve kupiti novcem – postaje jasnija na kraju teksta.

„Postalo mu je jasno da njegov mentor i inspiracija, Karl Poper, nije bio u pravu u jednom kritičnom smislu. U demokratskom društvu, politika, u suštini, nije potraga za putem do istine; reč je o osvajanju i držanju vlasti i manipulisanju sentimenta javnosti da bi se to ostvarilo. ’On [Poper] je bio filozof nauke, a nauka predstavlja potragu za stvarnošću,’ rekao je Soroš. ’On nije razumeo politiku. U politici, spinujete istinu, ne otkrivate je.’ Pitao sam ga šta je Poper, koji je umro 1994., mislio o njegovoj političkoj fialntropiji. „Snažne je podržavao, što znači da me nije uzimao ozbiljno’, rekao je Soroš, smejući se. ’Ne mislim da bi Poper bio srećan da čuje moju sadašnju poziciju, jer sam kritičan prema njemu“, piše novinar Tajmsa, koji je Soroša za ovaj tekst u prvoj polovini godine intervjuisao u nekoliko rezidencija i hotela širom sveta.

Verujem da će Slučajnim Srbima – koji vole da viknu „fašizam“ čim ih nešto uznemiri u poniženoj „pravoslavnoj džamahiriji“ koju nevoljno nastanjuju – biti još teže da se suoče sa onim za čim Soroš posebno žali. A to su poređenja sa „nacistima“ koje je pravio tokom vladavine predsednika Džordža Buša (mlađeg). „To je verovatno bila greška“, rekao je novinaru Tajmsa, i dodao da je sada pažljiviji i da izbegava reč „fašizam“ kada „opisuje političku situaciju u Sjedinjenim državama i Evropi“.

U dugačkom tekstu ima mnogo toga ličnog, pa i tabloidnog – takva su vremena. Na primer, o tome kako je Soroš pre tri decenije odlazio na ručkove sa Trampom, dok se Sorošev prijatelj zabavljao sa jednom od Trampovih najbližih saradnica. Ipak, ono što bode oči je mera Soroševe pizme prema Obami, političaru čija samoživa strana odlično ilustruje jedan od glavnih problema sa liberilima širom sveta – činjenicu da su prečesto skloni da poveruju da nikome ništa ne duguju.

Sklonost liberala da se ponašaju kao da je njihov uspeh proizvod isključivo sopstvenih napora i talenata, čedo jednog vrlog i prividno neukorenjenog, metastaziranog „Ja“, u velikoj meri je utrlo put populistima. Oni su, često ne samo na rečima, spremni da pokažu solidarnost i empatiju prema sve uplašenijim pripadnicima svoje nacije. „Ekonomski nacionalizam ne obećava dobit vlasnicima akcija već svim građanima“, izjavio je ovih dana Stiv Benon, jedan od najzavodljivijih i jako kreativnih desničarskih umova, koji su zaslužni za širenje verovanja da je „budućnost zapadne politike populistička, a ne liberalna“.

Obama, poslednji relevantni američki liberal, nije izneverio samo nade glasača u SAD i crnog stanovništva širom sveta već i Soroša, jednog od najizdašnijih sponzora njegovog neočekivanog izbornog uspeha 2008. godine. Soroš kaže de je Obama „u stvari moje najveće razočaranje“. Nadao se da će ga crni predsednik povremeno pozvati da se posavetuje, bar o ekonomskim pitanjima, ali da je, umesto toga, bio „potpuno isključen“.

Pošto je izabran, Obama „mi je zatvorio vrata“, žali se Soroš. „Jednom me pozvao da mi se zahvali, što je trebalo da traje pet minuta. Ja sam zapodenuo razgovor i morao je da na mene potroši tri minuta više. Tako sam uspeo da to razvučem na osam minuta.“ Veliki sponzor liberalizma danas žali što je ignorisao jednu Obaminu crtu, koja je odavno postala očita – sklonost da „podrazumeva one koji ga podržavaju i da se bori za naklonost onih koji mu se suprotstavljaju“.

Kao so na ranu, Benon, ideolog Trampove vladavine, ne propušta priliku da istakne da mu je Soroš uzor i da pokušava da iskopira model mreže Soroševih fondacija kako bi „promovisao koordinisani nacionalistički pokret“. Cilj mu nije da stvori novu globalnu mrežu već hrišćansku i belačku koaliciju protiv globalizma i postane anti-Soroš koristeći recept koji je Soroš usavršio i tako doprineo padu Slobodana Miloševiće i plejade „loših momaka“ koji su se suprostavljali Zapadu. „Soroš je omražen jer je delotvoran. Ja se nadam da ću jednog dana biti podjednako delotvoran – i podjednako omražen“, izjavio je Benon Njujork tajmsu.

Šta to znači za Srbiju? Kako se desilo da je vođa, koji kao da je pravljen po sve popularnijem i izdašnijem benonovskom kalupu, istovremeno jedan od miljenika starijeg i mlađeg Soroša, sina koji polako preuzima očevu političku palicu? U kakvom odnosu stoji Soroševo odustajanje od „otvorenog društva“ sa budućnošću koji je Zapad namenio Srbiji – manje države i sve zatvorenijeg društva?

Jedna od stvari koje su preživle kraj kraja istorije, shvatanje koje je u „međunarodnoj zajednici“ i njenim uticajnim akademskim i aktivističkim polugama dan danas živo i zdravo kao i poslednjih dana jula 1995. godine, jeste verovanje u negativni „srpski izuzetak“. Ono kaže da možda i drugi na „necivilizovanom“ Balkanu nisu u stanju da stvore „otvoreno društvo“ – ali samo je kod nas ono nemoguće. Samo mala i slaba Srbija može da obezbedi održivo „konačno rešenje“ za pacifikovanje „eksplozivnog“ regiona, što znači i da Srbija svojim teritorijama treba da namiri Albance.

Ono je toliko široko i toliko duboko ukorenjeno na Zapadu da najviše na šta Srbija može da računa u pregovorima koji su u toku jeste mogućnost da zadrži deo Kosova, razmenom etnički skoro sasvim homogenih teritorija. Čak će i taj, za mnoge građane Srbije previše bolan kompromis, teško moći da prođe. Čini se da ključni akteri sa Zapada poslednjih nedelja pokušavaju da pošalju jednu preteću poruku – da Srbija može da bira da li će u bliskoj budućnosti izgubiti mnogo ili kasnije još više. Cilj je da budu razvejane nade koje se ovde, ne bez razloga, vezuju za „zamrznuti konflikt“ i promene u globalnom odnosu snaga.

Na žalost onih koji se protive svakom zamislivom sporazumu, Srbija je jedno od mesta gde su stavovi Soroša i Trampa jako blizu. Za obojicu ovde i nije reč o Srbiji već o Balkanu. Zato se bojim da su saradnici dva velika američka rivala dele stav da je zavodljiva vizija „večnog balkanskog mira“ ostvariva samo ako se njihovom partneru u Beogradu omogući da napravi, bar za sve klimavije „evropske standarde“, jedno jako zatvoreno društvo.

„Tramp Srbin“ i „Soroš anti-Srbin“ Srbiju posmatraju kroz istu prizmu, u kojoj nema mesta za „otvoreno društvo“. Verujem da je Soroševo razočaranje u Poperovu kratkovidu političku viziju samo dalo podsticaj starom shvatanju o ne samo našoj „negativnoj izuzetnosti“ već i neuništivosti takve zamišljene izuzetnosti, koje se prepoznaje i u delovanju brojnih organizacija i projekata koje je finansirao beogradski ogranak njegove fondacije.

Stiče se utisak da glavni cilj Fondacije posle 5. oktobra nije bio da se Srbija promeni i „dekontaminira“ već da stvori i ojača elite koje će Srbe žedne prevesti preko kosovske (i još po koje) vode. Potpuni Tadićev krah doprineo je širenju verovanja da pokušaj sa doziranom otvorenošću i demokratizacijom srpskog društva nema šanse na uspeh i da se do zamišljenog regionalnog „konačnog rešenja“ može stići samo uz ponosne čvrstorukaše, koji su spremni i sposobni da „održivi sporazum sa Prištinom“ isporuče po svaku (unutrašnju) cenu.

Novi, depoperizovani Soroš se priklonio realpolitici, oslonjenoj na stare, ružne balkanistričke stereotipe, koji su tokom devedesetih godina posrbljeni i prilagođeni pomodnim dogmama političke korektnosti i nekažnjivosti. Čini se da je i sam odustao od davanja smislene podrške koliko-toliko „otvorenom društvu“ u Srbiji. Zato ne čudi da se posle godina upadljivog odsustva iz srpske javnosti – sumnjam da ima mnogo onih koji su u stanju da navedu ime žene koja je na čelu beogradskog ogranka zamenila oteranu Sonju Liht – „Soroš“ ovde nije vratio da podrži „borce protiv medijskog mraka“ i nokautiranu opoziciju već njihovog najvećeg neprijatelja.

Vođeni svojom tako srpskom mržnjom i opijeni slatkim evropskim iluzijama, ovdašnji građanski zagovornici „otvorenog društva“ odbijaju da se suoče sa činjenicom da se ne bore toliko sa Vučićem koliko sa pletorom ključnih zapadnih lidera, kojima se priključila i njihova ikona – Džordž Soroš. Nažalost, bojim se da cena ovako velikog slepila neće ostati mala. Vučićev ulog u kosovskoj priči je mnogo veći od pomoći koju može da očekuje od Brisela, Vašingtona i Soroša.

Pradokslano, ovdašnji urbani politički idioti, inistrirajući na navodnoj civilizacijskoj nakaznosti i nepopravljivosti (ostalih) Srba, rade u korist svoje štete i osnažuju verovanje u negativnu „srpsku izuzetnost“, koja se i dalje nalazi u teško vidljivim temeljima snažne zapadne podrške Vučiću. Snaga nove i sasvim neočekivane, neliberalne realnosti, koja je samlela i Soroša, jednog od najvećih vernika u prethodni, postistorijski svetski poredak, dovodi u pitanje ne samo sadašnju, jako lošu strategiju borbe protiv Vučića i tužnu kolekciju likova koja je predvodi – već i smislenost bilo kakve borbe za promene, dok god Zapad računa na Vučića kao partnera oko Kosova.

Pri tome, čini mi se da veliki broj Vučićevih, prividno iracionalnih i destruktivnih poteza, treba posmatrati u kontekstu sasvim razumljive potrebe da predupredi očekivani zapadni „svileni gajtan“, rušenje sa vlasti pošto mu posle „istorijskog dogovora sa Prištinom“ istekne „rok trajanja“ . Ako treba tražiti razloge za duboki pesimizam, onda se bojim da oni nisu toliko vezani za „prodaju“ najavljenog sporazuma građanima Srbije, mada to nije ni mali ni benigni izazov, već za svest vođe o veličini i prirodi opasnosti koje ga čekaju posle njegove primene.

Zato me ne bi iznenadilo ako se Srbija stvarno „vrati u devedesete“. Znam da nije neka uteha, ali ne treba zaboraviti da je kartu za ovaj, čini se sve izvesniji, put platio i Džordž Soroš, isti onaj čovek za koga mnogi u Beogradu veruju da ih je svojim parama često usrećivao tokom devedesetih, pa, na kraju, i izbavio iz njih.

Sam Soroš – koji se novinaru Njujork tajmsa požalio „Nisam srećan što imam toliko mnogo neprijatelja. Voleo bih da imam više prijatelja“ – utehu bi, pak, mogao da nađe baš u Srbiji. Ovde ga danas vole i smatraju prijateljem i Aleksandar Vučić i njegovi najglasniji neprijatelji. Vređanje i stanizaciju, kakva je nekada bila rezervisana za Soroša, razmenjuju međusobno.

Zoran Ćirjaković

SVET POSLE LEVICE: PROLETERI SVIH ZEMALJA, UKINITE SE

dugačak tekst o svetu bez (prave) levice i nekim od globalnih razloga zašto se bojim da ćemo još neko vreme nastaviti da živimo u postlevičarskom svetu

Brazil je bio samo poslednji u nizu. Širom sveta, od siromašnih Filipina do prebogatih SAD, sve je više glasača koji su pogledali unutar svojih država i tamo ih nije privuklo ništa sem desnice. Čak i Aleksisa Ciprasa danas više vole u Pentagonu, Briselu i sedištu Svetske banke nego u radničkim predgrađima Atine. Štaviše, stvari po levicu stoje još gore nego što to mnogima izgleda.

Strah od migranata i serijski trijumf desnice na izborima jasno su pokazali da slavljene i hvaljene „plišane revolucije“ u Istočnoj Evropi krajem osamdesetih nisu bile izraz liberalnih težnji već zakasnele „nacionalne revolucije“. Ipak, tužno stanje stvari je najočitije u Latinskoj Americi, donedavno svetloj levičarskoj tački u prividno postideološkom svetu, u kome su političke i intelektualne klase vremenom sve više okretale leđa pitanjima redistribucije i nejednakosti.

Sve one kojima je i političko srce stvarno na levoj strani, mnogo više od izborne pobede jednog „fašiste“ u Brazilu trebalo bi da zabrinu nedavni porazi levice u Argentini i Ekvadoru, gde je pobedila na predsedničkim izborima ali je ubrzo zatim izgubila pobednika. Južna Amerika nije uspela da odoli spoju, s jedne strane, moći SAD i kapitala, koliko je to uopšte moguće razdvajati, i, s druge, jedne važne, često zanemarene posledice sve dubljih i intenzivnijih globalizacijskih procesa.

Naime, ovakva kakva je, globalizacija je i u jednom jednom jako važnom ali redovno zanemarivanom smislu ukinula suverenitet mnogih relativno prosperitetnih zemalja širom sveta, u koje spadaju i neke od latinoameričkih zemalja i Srbija. One više nisu u stanju da obezbede ekonomsko osnaživanje i smisleno uključivanje svojih siromašnih građana, niti da srednjoj klasi garantuju održavanje standarda na koji je navikla i koji veruje da joj pripada.

Sud o poretku, koji sve manje toleriše ne samo alternative već i varijacije, više se ne donosi po onome šta on čini za većinu obespravljenih i poniženih građana već za pripadnike taktički izbranih manjina. Ekonomska inkluzija i osnaživanje – koje jedino može da garantuje održivost i smislenost svih drugih oblika osnaživanja – zamenjena je inkluzijom, neretko svedenom na puku vidljivost i priznavanja različitosti, politički bezopasnih, prvenstveno rodnih manjina.

Istovremeno, interesi sve ugroženije radničke klase i siromašnijih slojeva, sklonih da po rodnim pitanjima ne dele stavove otuđenih levičarskih kosmopolita i ciničnih vlasnika i slugu kapitala, diskvalifikovani su i na samoj levici zbog njihove sklonosti antigej i nacionalističkim stavovima.

Nažalost, sem u Istočnoj Azije, gde uglavnom žive oni dobitnici globalizacije koji nisu bogataši, i Latinskoj Americi, u okolnostima na koje ću se vratititi kasnije, levica nije ozbiljnije promišljala nacionalno i olako je ignorisla mesto i ulogu nacije-države u globalizovanom svetu.

Levica je u ostatku sveta ostala zaglavljena na dva zavodljiva, ali politički prilično nevažna nivoa – globalnom, u kome je, kako se moglo očekivati, redovno gubila od kapitala, i na, ne toliko lokalnom koliko individualnom, na kome je kapital još surovije porazio stvorivši masu konzumenata, koji nikada ne mogu da steknu dovoljno stvari i utisaka potrebnih da bi zadovoljili svoje stalno rastuće aspiracije.

Levica više ni ne pokušava da ponudi odgovor na staro pitanje „Šta da se radi?“ i pokrene mase prezrenih i siromašnih – i onih koji se s razlogom boje da bi to uskoro mogli da postanu. Naime, ne samo da se, na primer u SAD, odavno više ne proizvode farmerke i da se (istinski) proizvodi sve manje i manje automobila, već su danas „autsorsingom“ i „ofšoringom“ sve ugroženija radna mesta obrazovane srednje klase. Čak i ako mečka neoliberalne globalizacije još nije zakucala na njihova vrata – mnogi su postali svesni da je samo pitanje meseca ili godine kada će.

Uspeh Donalda Trampa na izborima 2016. godine je u velikoj meri bio posledica činjenice da radna mesta polako i sigurno odlaze iz SAD – i da nije bilo nikakvih indikacija da će ih zameniti neka druga. Pokazalo se da je Obamina „Nada“ bila samo prazan slogan, marketinška šarena laža. Ni Donald Tamp se poslednjih meseci nešto ne hvali činjenicom da je stopa nezaposlenosti najmanja u novijoj američkoj istoriji. Jer, tačno je da nikada nije bilo manje ljudi bez posla, ali, istovremeno, ni nikada više Amerikanaca koji od svoje zarade ne mogu da spoje kraj s krajem.

Takozvane lažne vesti i lažni mediji su postali toliko čitani i zavodljivi prvenstveno zato što su mnogi građani shvatili da su ih decenijama lagali „pravi“ stručnjaci i „pravi“ mediji – tvrdeći da će neoliberalna globalizacija biti dobra za sve, da je reč o razvojnoj „plimi koja će podići i najveće brodove i najmanje čamce“. Bojim se da je baš to bila najopasnija od svih savremenih „lažnih vesti“ – fikcija koju su liberali prihvatili još početkom devedestih i pomerili se udesno, na Gidensov „Treći put“, ideologiju lažnih centrista kao što su bili Bil Klinton i Toni Bler.

Ni mnogo radikalniji, „pravi levičari“ nisu ostali imuni na globalistički mit o kraju ideologije. I oni su vremenom pali na manjinske politike identiteta i izdali siromašne slojeve. Oslonjena u velikoj meri na korozivno fukoovsko-deridijansko nasleđe, ideologija roda – iako je sam pojam redovno ismevan i osporavan – postala je najdinamičnija ideološka matrica ovog segmenta levice. Jedna od posledica je i shvatanje da – dok je za „postideološku“ desnicu svaki potrošač postao dobar građanin – za prividno postideološku levicu danas je samo mrtav radnik dobar radnik. Izgelda da ne primećuju da je kosmopolitizam, kojim vole da se diče, prvenstveno klasna, pa tek onda, možda, i kulturalna odrednica.

Pri tome, preduzetnici ideologije roda i srodnih levičarskih (anti)politika nisu se samo otuđili od glasača, mase istinski prezrenih i poniženih, već su postali prilično jeftini. Ono čime se obično zadovoljavaju – katedre na uglednim fakultetima, ušuškani „bezbedni prostori“ i takozvane nevladine organizacije – em predstavlja zanemarljiv trošak za imperiju kapitala em stvara iluziju da još postoji nešto što se zove levica koja preti poretku. Lično je u ovom elitsitičkom, narcisoidnom miljeu odavno postalo, iznad svega – antipolitičko.

Naravno, treba brinuti o Prajdu, genetski modifikovanoj hrani, belim medvedima, platanima i plastičnim kesama – ali i tu su levičare svih boja i nijansi već porazili korporativni preduzetnici i pragmatični političari sa desnice. I njima su danas abortusi, kitovi i „gejevi“ OK koliko i levičarima omamljenim političkom korektnošću i opsednutim identitetskim povredama i „okidačima trauma“, ućutkujućim argumentom kojim se hrane sve identitetske antipolitike.

Tako se levica, prvo liberalna a zatim i marksistička, uglavnom svrstala uz one protiv kojih bi trebalo da se bori. Na primer u Srbiji, ne samo da radnička klasa ne odlazi na Prajd već tamo nešto nema ni „gejeva“. Glavna specifičnost beogradske Parade je u tome što se – uzmesto izdašnih korporativnih sponzora političke korektnosti i profitabilne inkluzije – na njoj tiskaju NATO ambasadori. Ipak je mala Srbija mnogo viša „evropska vrednost“ od istopolnih brakova.

Ne treba da nas čudi ni činjenica da organizatori svake godine biraju samo „kumu Prajda“. Sasvim u skladu sa duhom savremenih, „kvir vremena, Aleksandar Vučić je zaključio da mu je politički jako korisno (i izuzetno jeftino) da postane „kum“ svih naših septembarskih Parada ponosa i da na, formalno, najmoćniji položaj u državi postavi jednu ponosnu lezbejku. Vučićevom Prajdu zato aplaudiraju čak i neumorne, mada klasno slabovide, kvir teoretičarke i borkinje protiv „patrijarhata“, za koje je bratstvo, ne samo kada miriše na naciju, postalo jedna jako ružna i opasna reč, ali su svoje privilegovano ideološko sestrinstvo promovisale u etalon solidarnosti i brige.

Ako u ovim „kvir vremenima“ još postoji neki lek, onda mi se čini da bi levica mnogo više postigla pod sloganom „Proleteri svih zemalja razjedinite se“. Nažalost, u svetu u kome je nacija-država postala jedina stvar od koje se ne može pobeći (i nikako se ne isplati bežati), levica je ne samo samu ideju nacije već i smislene borbe na nacionalnom nivou prepustila nacionalistima, koristeći pri tome svaki, pa i najgluplji i najtrivijalniji povod da ih izjednači sa fašistima.

Naime, nacionalna država je ključna odrednica arhitekture savremenog sveta. Samoproglašene građanske države ne postoje – reč je o političkom triku koji treba da zamagli jedno malo drugačije shvatanje nacije. Nacionalizam je, pak, najžilavije čedo prosvetiteljstva. Bio je jedan od glavnih motora uspešne modernizacije i bogaćenja etnički prilično homogenih, zapadnih država.

Ali, nacionalna država i nacionalizam su proglašeni za zlo i postali su najveći tabui za grlate „antifašiste“ – koji će, bojim se, ostati bez glasa, teksta i smislenih prideva ako se jednog dana ponovo suočimo sa pravim fašistima. Nažalost, antifašizam danas predstavlja malo šta sem dobre mere idejnog bankrota jedine realno postojeće, antinarodne i antiradničke levice.

Iako se sve ređe čuje slogan „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, on i dalje zvuči jako plemenito i slatko utopistički. Nažalost, tu postoje dva sasvim realna problema.

Prvi, koji su otkrili proleteri svih zemalja, solidarnost se ne maže na hleb. Od nje se ne može kupiti Ajfon naš nasušni. Razuzadani kapitalizam nije postao samo, iz ugla radnika, globalna trka ka dnu već i utakmica sa ne toliko nultim koliko negativnim zbirom. Koliko jedni radnici dobiju (uglavnom na Dalekom Istoku) još više će izgubiti drugi radnici (uglavnom u Evropi i SAD).

Drugi problem se tiče činjenice da je proleter postala, ako ne baš ružna, onda za mnoge današnje levičare nepodnošljivo arhaična i jako sumnjiva reč. Od nje kao da postoji samo par gorih i odbojnijih „stvari“ – tu je na prvom mestu znojavi i ubrljani radnik, čovek od krvi i mesa.

Proleteri odavno nisu kul, ali uporno odbijaju da odu u ropotarnicu istorije. Od činjenice da ovdašnji „prezreni na svetu“ mogu da gledaju Marićeve Parove, (post)moderne srpske levičare više užasava samo činjenica da mogu da glasaju. I u Srbiji, vodeći glasogovornici današnje, klinički mrtve levice kao da poručuju – Proleteri svih zemalja, ukinite se. Nestanite.

Kako smo stigli dotle? Zašto su proleteri jedna od retkih „stvari“ koje se naš tipični, marksistički koliko i ljudskopravaški, NVO levičar gadi više od Zadruge? Možda grešim, ali meni se čini da je i u Srbiji pre reč o političkom samoubistvu levice nego o uspehu nekog zajedničkog zločinačkog poduhvata inih kapitalista i njihovih političkih trbuhozboraca.

Ako je to neka uteha, relevantni odgovori na ova lokalna pitanja su globalni. Širom sveta – i radikalno, uglavnom marksističko i feminističko, krilo levice i ono umivenije i našminkanije, liberalno – raskorenili su se i preselili sa ovog, neobičnog i često jako frustrirajućeg, globalizovanog sveta u oblake „kosmopolitizma“ i „teorije“. Biće da se odatle na planeti Zemlji vide samo fašizam, manjinska prava i drveće.

U ovdašnjem kontekstu to bi bile organizacije kao što je pokret Naši, Prajd i platani, koje je posekao omraženi – i naravno nacifikovani – „Đitler“. Tu negde, između Prajda i platana, krije se i jedan od razloga zašto mnogi „Ovča, Borča, čačača“ i drugi deprivilegovani Beograđani, koje naše liberalne elite mnogo više vređaju nego što im se (samo) ružno podsmevaju, nalaze da je danas najracionalnije i najpametnije da glasaju za SNS. „Vučićevi“ im bar daju nešto što nije bujica elitističkih uvreda i najgorih psovki. Uostalom, čak je i najgori sendvič ukusniji od „govana“, kojima ih svaki dan na društvenim medijima časte pismeni i kulturni „građanski“ aktivisti.

Predstavivši svako pozivanje na narod kao nacionalizam i populizam, što su, pak, izjednačili sa šovinizmom, (klero)fašizmom i nacizmom, ovdašnji levičari su sebe sasvim odsekli od glasača, koji s razlogom sumnjaju da će ikada dobiti pomena vrednu demokratsku dividendu ili da će jednog dana postati dobitnici u globalizacijskim procesima. Nažalost, naši levičari ovim siromašnim i ponižavajuće osiromašenim ljudima odavno ne nude čak ni nadu i utehu – samo, često neskrivenu, mržnju i prezir.

Ipak, levica svuda, pa i ovde, može da se pozove na olakšavajuće okolnosti, koje se, opet, najbolje vide baš u Latinskoj Americi. Mnogima se, ne bez razloga, čini da je samo pitanje vremena kada će vlast u Boliviji i Venecueli izgubiti dvojica velikih levičarskih populista, koji, pri tome, uopšte nisu bili gadljivi na nacionalizam. To je, da parafraziram izlizani kliše, u velikoj meri posledica činjenice da su te dve zemlje isuviše blizu individualističkim SAD da bi mogle da izgrade i učvrste jedno kolektivističko društvo zasnovano na društvenoj pravdi i solidarnosti.

Grci i mi smo, pak, jako daleko od „američkog dvorišta“. Ali, baš u slučaju Miloševićevog nacionalizma i Ciprasovog flerta sa antikapitalizmom, pokazalo se da daljina ne predstavlja prepreku. SAD su i dalje jedina supersila, sposobna da svoju moć u svakom trenutku projektuje u svakom delu sveta i više nego spremna da kazni one koji veruju da se ekonomski može drugačije ili da se države mogu graditi mimo interesa SAD. Kina i Rusija, glavni izazivači, padaju na oba glavna testa. Staljinovom, „koliko Peking i Moskva imaju nosača aviona“, koliko i ideološkom – da li nude stvarnu alternativu?

Ipak, ove olakšavajuće okolnosti ne mogu da aboliraju posustalu levicu od činjenice da jako malo čini kako bi odbranila interese naroda i radničke klase – onih koji nisu pripadnici sve većeg broja sve malobrojnijih manjina. Štaviše, tu nije reč samo o pukoj nezainteresovanosti za muke građana čija se poniženja i obespravljenost ne mogu vezati za pripadnost manjinskim zajednicama.

Naime, boreći se da, na primer, iz „klozeta“ izvuku LGBT populaciju, da učine njene probleme i nevolje vidljivim, oni su u „klozet“, često još mračniji, gurnuli i zaključali milione siromašnih ljudi. Reč je o građanima koji ni na jedan način nisu imali korist od „privilegija“, koje se u levičarskom miljeu često sasvim nekritički vezuju za puku pripadnost etničkoj većini.

Prihvativši stav da je sve u vezi nacije i nacionalnog identiteta nebitno – zamišljeno, izmišljeno, namaštano ili konstruisano, sahranivši i Bogove i ljudsku dušu na smetlištu istorije i neukosti, proglasivši čak i najređe seksualne prakse i rodne identitete važnijim i stvarnijim od svake etničke i verske pripadnosti – ključni liberalni i marksistički aktivisti i medijski umovi nas nisu samo gurnuli u čeljusti kapitala, jedinog preostalog Boga, već su istovremeno sebe osudili na jednu udobnu, ali jalovu i jako neodgovornu marginu.

Danas su nekim važnim levičarskim idealima mnogo privrženiji Orban, Vučić i Putin nego njihovi neumorni i sve militantniji levičarski kritičari. Ali, činjenica da su čak i Hamas, Hezbolah i iranski ajatolasi po mnogo čemu više levo od klinički mrtve levice malo toga govori o ovim desničarima, odanim različitim ideologijama, verama i nacijama. Nažalost, ona odlično ilustruje meru ne samo idejnog i ideološkog već i ljudskog pada onih koji tvrde da govore u ime levice i onih koji se diče da promišljaju njene politike. Bojim se da rezultati predsedničkih izbora u Brazilu nisu ni poslednja ni najružnija slika sveta bez prave levice. U ovoj tužnoj priči dno se, nažalost, još ni ne nazire.

Zoran Ćirjaković

PEŠČANIK, GLAS SLUČAJNOSRPSKE KLOAKE

Intelektualni krem manjinskog ogranka evroatlantske Srbije opservacije o našem najčitanijem tabloidu objavljuje pod naslovom „Informer, glas kloake“. „Zamišljam film strave i užasa gde bi DJVovo zubalo bilo glavni i najstravičniji atribut čudovišta“, piše jedan „građanski“ mislilac. Uz njega se tu oglašava elita urbane, turbokulturne i funkcionalno pismene frakcije naših imaginarnih Evropljana, koja se još nije svrstala iza Vučića.

Zbrku koja caruje u ovim urbanim umovima izrazio je, meditirajući o Vučićevićevom „glasu kloake“, profesor Rastislav Dinić, jedan od doajena: „Nema ničeg u vučićizmu, što prethodno nije bilo u tadićizmu“. Ovi antivučićevski vučićevci svim srcem podržavaju vođine strateške ciljeve, ali imaju primedbe na metod vladavine i izbor kadrova u prepoznatljivim plavičastim odelima, sa uskim, neosvešćeno homoerotskim pantalonama i braon špicastim cipelama.

Urbani „približno Evropljani“ veruju da su kul i mnogo napredniji od Vučićevog jata, koje se nevoljno upoznalo sa Veberovim i Pekićevim delom. Oni vole da se frljaju Marksom, Deridom i Fukoom i objavljuju tekstove na Peščaniku, ali, za razliku od svoje otvoreno provučićevske braće po Briselu i Konstantinoviću, ne vole da ističu svoja muževna tela i ne nose cipele u špic, koje mentalni Krug dvojke vidi kao orijentalne i seljačke, znak lošeg ukusa – baš kao i čitanje Informera.

Nažalost, u Srbiji danas postoji potreba da čovek uzvikne čak i „Pravda za Dragana J. Vučićevića“, doajena naše tabloidne industrije. Zašto? Šta mu to konkuriše na ovdašnjem blatnjavom i smrdljivom medijskom dnu? Zašto Draganu J. Vučićeviću nije lako da bude Dragan J. Vučićević? Ovu ružnu medijsku priču počeću od njenog tužnog i sasvim perverznog kraja.

Urednice sajta Peščanik Svetlana Lukić i Svetlana Vuković Mesarović ovogodišnje su dobitnice „ugledne nagrade Osvajanje slobode“, koja se „dodeljuje ženama za njihov doprinos za rad i promociju ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije u političkoj komunikaciji“. Nagradu su im dodelile dosadašnje dobitnice, a predsednica žirija Tamara Skroza, novinarka Vremena, podsetila je da dve Cece „od 1994. godine postaju simboli Radija B92, a od 2007. godine samostalno uređuju sajt Peščanika“.

„U njihovom slučaju ne samo sloboda, već ono što je trenutno još deficitarnije, a bez čega slobode nema – istrajnost i nepokolebljivost, uporno insistiranje na principima bez obzira na cenu, na kontroverze, čaršiju, na onu uvek problematičnu podelu na njihove i na naše“, istakla je Skroza i rekla da „u poslednje tri decenije nisu poklekle pred pretnjama, netrpeljivošću, okretanjem leđa, preprekama koje su morale da savladaju kako bi održale svoju emisiju“.

Ako su dve Cece u nečemu istrajale i nisu poklekle onda su to „podela na njihove i naše“, uvrede i netrpeljivost. Zato zabrinjava broj naših „liberalki“ kojima je jasno šta je Informer ali odbijaju da se suoče sa onim šta predstavlja njihov voljeni Peščanik. Probaću da pomognem članicama žirija Tamari Skrozi i Olji Bećković. Dubravki Stojanović, nažalost, odavno nema pomoći.

Bećković i Skroza su izgleda danas u stanju da prepoznaju samo ono medijsko zlo koje ih najdirektnije targetira. Zaslepljena, priznajem sasvim razumljivom, mržnjom prema Aleksandru Vučiću, Olja je izgleda zaboravila šta je sve „bila“ u medijskoj septičkoj jami koju uređuju dve Svetlane, kakvim sve uvredama su je „častile“ koleginice sa kojima se nasmejana grlila na dodeli nagrade u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Čak i ako je sklona praštanju, ostaje činjenica da su sličnim, pa i neuporedivo gorim uvredama, bili izloženi mnogi drugi ljudi, čiji politički stavovi i pogled na svet nisu bili po uskoj meri dve ostrašćene Cece.

Zato ću, za početak, da bi što upečatljivije ilustrovao o čemu je reč, na kraju ovog pasusa u jednoj rečenici ili citirati ili malo drugačije personalizovati medijsko zlo koje su Olja, Tamara i Dubravka Stojanović preimenovale u vrhunsko dobro. Pri tome, neću se zadržati samo na Pešćaniku, već ću ovu imaginarnu, ali neprijatno istinitu rečenicu završiti biserima koje su obezbedili jedan stari (list Danas) i jedan novi (Udruženje KROKODIL) bastion govora mržnje i lažne tolerancije Slučajnih Srba: Kontaminirane zveri antisrpske „Zolja Bećković“ i „sistata Skroza“ vrte se na Dražinom „crvenom banu“ dok ih bodri „srpski fašista“ Arsenijević.

Krenimo od članica žirija koji je urednicama Peščanika dodelio nagradu.

Poznajem, bojim se samo jednu staru Tamaru Skrozu, borbenu novinarku, punu empatije, emotivnu i toplu osobu. Odavno se nismo sreli i ne bih se iznendio da danas postoji jedna sasvim drugačija Skroza. Možda grešim, ali nekako naslućujem i jedan od mogućih uzroka: nekritičko čitanje Žarane Papić, feminacionalističke verzije Radomira Konstantinovića, tvorkinje zavodljivog intelektualnog otrova koji je ovdašnje feministkičke aktivistkinje redom pretvarao u netolerantne, mržnjom nabijene elitistkinje i autorasistkinje.

„Patrijarhat“ je, naravno, svuda ružan i neuništiv, ali u interpretaciji Žarane Papić i sledbenica, sve brojnijih i sve zgađenijih „teoretičarki roda“, srpski je jedinstveno loš. Samo hrabre i borbene mogu da „prežive“ ovdašnji krvoločni patrijarhat, navodno kulturalno kodirani poriv za femicidom, koji srpski muškarci valjda piju sa genocidnim majčinim mlekom. Naglašavam, u ovoj bizarnoj autokolonijalnoj optici žene u Srbiji više nisu žrtve – one su „preživele“.

Ono što ne pamtim – i što ne bih umeo da opišem ni pet minuta pošto smo se sreli, jeste veličina Tamarinih grudi. Nisam imao pojma da li su velike ili male, da li ih „ima“ ili, kako nas je Peščanik redovno podsećao u slučaju Ljiljane Smajlović, „nema“. Štaviše, da bih današnju Skrozu nekako suočio sa merom sopstvene novinarske, moralne i, iznad svega, feminističke bede i sunovrata, morao sam da pozovem nekoga za koga sam znao da, sticajem životnih okolnosti, ume da primeni ovu Peščanikovu sramnu meru novinarstva – argument koji je Skroza promovisala u sam vrh ovdašnjeg uvažavanja i tolerancije. Dakle, isključivo zato znam da se u ogledalu Tamarinog novinarskog beščašća i pseudofeminističkog jada ne krije „siseless Skroza“ već „sisata Skroza“.

Draga Tamara, da te podsetim kakve su urednice dve Cece kojima si napisala hvalospev: „Ako čitam Politiku, javlja mi se glavna urednica Ljiljana Smajlović, nekadašnja velika prijateljica Radovana dr Karadžića, danas psihotično-ideološka ljubavnica dr Kalašnjikova, koji u njenoj koščatoj, neženstvenoj, muškobanjasto-maljavoj siseless-figuri, nalazi onu vrste erotske podrške koju je nekad Slobodan Milošević imao od bivšeg šefa Politike Dragana Antića“.

Kako je (proročki) napisao Dušan Maljković, obraćajući se urednicima i radija B92, koji je emitovao emisiju, i samog Peščanika: „Bez obzira kakav stav imali prema ’prvoj Srbiji’ karakterisanje Ljiljane Smajlović, bila vam i direktni politički protivnik, kao ’siseless’ nedopustivi je seksizam koji nije smeo da se pojavi u programu. Nauk, koji B92 iz ove priče treba da izvuče, jeste onaj ’Frankenštajna’ Meri Šeli - pripazite se da ne učestvujte u kreiranju čudovišta koje se može okrenuti i protiv svog tvorca“. Informer je i dalje mnogo manje „čudovište“ od onoga koje su dve Cece prizivale i stvarale – i za šta su ih Bećković, Skroza i Dubravka Stojanović nagradile.

Ne znam draga Tamara da li si se i ti „lečila“, tačnije da li odlaziš ili si odlazila na terapiju kod nekog psihijatra, pa ne znam da li možeš da se staviš u moju poziciju. Ipak, molim te probaj da razmisliš kako bi reagovala kada bi neki medij, koji se sa tvojim tekstom ne slaže, o tebi objavio ovo: „Na kraju krajeva, onda je bolje da otvorimo psihijatrijske dosijee, pa da se to lepo prepiše, pa da se vidi ko je kakav, od čega se lečio, kako se lečio, da li se izlečio. Sve to možemo da dobijemo, NIN sutra može to da objavi o bilo kome od nas, jer očigledno imaju dobru saradnju sa raznim službama. To bi bio super feljton, da se vidi ko je od čega ovde bolovao... Kada sam pitao zašto baš tolika vulgarnost, oni su rekli – pa dobro, taj čovek što to piše, svi znaju da se on leči. Pa dobro, kakve su to novine, a oni kažu – to i onako niko ne čita, pa dobro, kakve su to novine u kojima radi čovek koji se leči, da li je to negde normalno.“

Kako bi se, draga Tamara, osećala kada bi ti glavni urednik napisao (čuvam originalnu prepisku) da ne sme da skine sa foruma raspravu o tvojoj dijagnozi, pokrenutu posle ove svinjarije koju si nagradila? Da li bi nagradila dve žene koje su ovako nešto objavile o tebi i kakav hvalospev bi im tada napisala? Inače, voleo bih i da mi ukažeš na svaku „vulgarnost“ koju uspeš da pronađeš u tom mom feljtonu o Latinki Perović. Takođe, mogu da mislim kako bih se tek proveo da sam odgovorio i objasnio kako je gost Peščanika saznao da se lečim, ko su „svi“ koje pominje kao ljude koji znaju za moju potrebu da mi bude bolje – i gde se i koliko dugo ti njegovi „svi“ leče.

Zanima me draga Tamara i da li ćete Olja Bećković i ti neke od narednih godina istu nagradu dodeliti i Veri Didanović, danas novinarki lažnog, ukradenog NIN-a, „liberalki“ koja je – ako se ne varam, a mislim da me sećanje u ovom slučaju dobro služi – kao de fakto urednica LDP-ovog sajta i „predstavnica za štampu“ Čedomira Jovanovića prenosila i objavljivala neke još gnusnije tekstove. Greh je da ne nagradite i gospođu Didanović, slučajnosrpsku šampionku „bulinga u suzama“, najnovije inkarnacije „liberalnog“ bezumlja.

Da se osvrnem nakratko i na Olju Bećković i tekst „Pukla Zolja Bećković“, u kome na sajtu Peščanika saznajemo priču koja se „u dajdžest obliku koncentrisala u onim delovima mozga Olje Bećković koje pod svojom vojnom SAO kontrolom drži njen voljeni otac Matija“. Tu stoji i: „Već unapred svesna ovakve presude u kojoj godinama blaženo uživa, Bećkovićeva kći – skot ne pada daleko od klade – svoj je standardni glumački angažman (tobož nepotkupljivo neutralna)...“; „Histerična nervoza Matijine ljubimice – primetna u sve većem m-m-m-ucanju čim je tema vrelija, uz trljanje butina i šuštavi zvuk čarapa...“. Ima tu i meditacija o „Zoljinoj“ zamišljenoj polusestri, koja je takođe glasala da nagrada bude dodeljena Cecama: „Danica Vučenić, sasvim mogućno vanbračna kćer Matije Bećkovića, hitro je pozvala Čedomira Jovanovića u emisiju: da, konačno, čujemo jednu i jedinu istinu!“.

Da pređem na nastavak (imaginarne) rečenice koja sublimira medijsko zlo koje su abolirale Olja Bećković i Tamara Skroza. „Zveri srpske“ je naslov teksta objavljenog na sajtu Peščanika, čiji autor, gorepomenuti profesor Rastislav Dinić, i dalje pokušava da nas ubedi da nije pisao o „zverima srpskim“ u tekstu u kome je pisao isključivo o „zverima srpskim“. Da li je i to draga Tamara izraz trpeljivosti i ispravne političke komunikacije?

Inače, gospodin Dinić je beskompromisni, serijski „ozverivač“ neistomišljenika. Nekadašnju glavnu urednicu Politike je tako, mada ne u Peščaniku, nazvao „Ljilja ’šumsko stvorenjce’ Smajlović“. Verujem da bi baš on mogao da bude savršen kandidat za prvog dobitnika, nakon što bude usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti, prema čijem nacrtu pravila za dodeljivanje nagrade „Osvajanje slobode“ predstavljaju odličan primer rodne diskriminacije.

Konačno, Peščanik je glavni promotera koncepta (de)kontaminacije, jedne od najstrašnijih reči u našem političkom govoru, pa ni ne čudi da je žiri izabrao epicentar ovdašnje „građanske“ mržnje i autorasizma kao mesto u kome će dodeliti nagradu dvema šampionkama „dekontamanacije“ Srba, koja ne može imati kraj. Ovaj pojam, koji neistomišljenike i ine sunarodnike uokvirava kao smrtonosnu radijaciju, nuklearni otpad, neuništive viruse i hemijski otrov, nespojiv je sa pristojnošću, dijalogom i tolerancijom, kako god da ih definišemo.

Osvrnuću se i na urednički „crveni ban“ Draže Petrovića, čiji je Danas, uz Peščanik, danas glavni baštinik medijskog zla koje su u Srbiju prenela tri vešto maskirana jahača (antinacionalističke) apokalipse iz hrvatskog Feral Tribjuna – Viktor Ivančić, Predrag Lucić i Boris Dežulović. Ovo „građansko“ bezumlje je, između ostalog, ne toliko ukinulo razliku između Peščanika i
Informera koliko učinilo da Peščanikovo Informerstvo, oličeno i u „siseless Smajlović“ i „Zolja Bećković“, bude široko shvaćeno i protumačeno kao vrhunska „građanska“ vrednost, izraz najveće antinacionalističke hrabrosti i borbenosti.

Nisam po sebi protivnik „klozetskih metafora“ i teških reči, ali mislim da svaki javni govor treba da ima svoje mesto. Nažalost, ovdašnji baštinici Feralovog medijskog zločinjenja su u „građanskim“ medijima sasvim ukinuli granicu između ozbiljnog i tabloidnog novinarstva. Učinili su ne samo da sve može svuda već i da to što se o nekome u „ozbiljnom“ Danasu ili na Peščaniku govori skoro isključivo ružnim rečima, psovkama i uvredama – postane potvrda da je taj „fašista“ to zaslužio, da je reč o „zveri“ i „pacovu“ koji nije vredan uvažavanja i slušanja.

Danasova i Peščanikova medijska streljanja često nisu ništa manje strašna od Informerovih, ni po metodu ni po posledicama. Nažalost, bojim se da je feralovština postala naša sudbina i da više ne može biti ni diskvalifikovana ni iskorenjena. Na nju je moguće odgovoriti samo na jedna od dva načina – oćutati i okrenuti „građanskim“ ozverivačima i egzekutorima i drugi obraz ili poslužiti se elementima diskursa koji su, nažalost, zakovali kao našu novu medijsku normalnost, armiranu intelektualnim splačinama Radomira Konstantinovića i, sve češće, Žarane Papić.

Građanska mržnja je poslednjih nedelja abolirana na još jednom mestu – u novootvorenom Centru za savremenu književnost udruženja KROKODIL. I na prvom, već održanom, javnom čitanju ironično nazvane „poezije mržnje“ – ružnih i uvredljivih poruka i komentara koje dobijaju javne ličnosti, i na drugom, koje je najavljeno za polovinu oktobra, sve „žrtve“ i „mete“ odabrane su sa samo jedne, „građanske“ strane podeljene Srbije. Prvo, u septembru, Nedim Sejdinović i Borka Pavićević, autokolonijalne karijatide na koje ne treba previše trošiti reči, a zatim, u oktobru, Dragan Bursać, stub takozvanog Centra za informativnu dekontaminaciju mladih Banjaluka, i Anita Mitić, donedavno čelnica beogradske Inicijative mladih za ljudska prava, vodećeg inkubatora autorasističke misli i autokolonijalne žudnje u Srbiji.

Bojim se da je ovo jednoumlje, izbor isključivo snažno srboskeptičnih gostiju, trebalo da osnaži verovanje da ovde postoji samo jedan izvor govora mržnje – ali i da ovakav izbor nije slučajan. Ovde ću navesti samo jedan, nažalost ne i anegdotalni primer. Na čelu KROKODILA nalazi se preduzetnik koji je prošle godine, navodno, sprečio da Muharem Bazdulj učestvuje u događanjima vezanim za Sajam knjiga, koje je finansirala nemačka vlada, tvrdeći da je reč o „srpskom fašisti“. Kako bi na te reči reagovala slučajnosrpska publika, koja u KROKODIL ionako uglavnom dolazi samo da potvrdi svoje ružne sterotipe i armira svoj trip superiornosti i bezgrešnosti "kulturne" elite? Kakao bi reagovala da je od Ljiljane Smajlović slušala o „koščatoj, neženstvenoj, muškobanjasto-maljavoj siseless-figuri“? Ne bih se iznenadio ako bi mnogi „građani“ apludirali ovakvim gadostima.

Nedeljnik Vreme je povodom prvog, izuzetno posećenog javnog čitanja objavio čak dva teksta – ali u njim nije bilo ni reči o drugom ovdašnjem govoru mržnje, kojim naši autošovinisti i autrasisti, često pod pseudonimima, takođe „zaglušuju javni prostor“.

Borka Pavićević je u Vremenu naširoko citirana kako lamentira o „njima“, onima koji nisu njeni: „To je grupa ljudi koja je zadužena za to da nas maltretiraju. Oni zastrašivanjem teraju ljude da ćute. Oni govorom mržnje banalizuju politiku zbog čega obični građani ne žele više da se njome bave. Oni unose govor mržnje i u javni diskurs, govor političara i novinara, čime on postaje društveno prihvaćen, normalan način komunikacije.“ Nažalost, njeno „njima“ i „oni“ je sasvim kontraproduktivno ako se uporedo ne čuje „nama“, „mi“ – a u slučaju žene koja simbolizuje nešto što se sramno zove Centar za kulturnu dekontaminaciju – i „ja“.

Vojvođanski Bošnjak Nedim Sejdinović je s pravom ukazao na odvratne poruke u kojima je nazivan „muslimansko govedo“ ili mu je prećeno „Iskopaću ti oči. Jebo te Soros smradu usrani." Ali, u autokolonijalnom KROKODILU nije bilo, a bojim se da skoro neće biti, ni reči o „srpskim govedima“ i „zverima srpskim“, moru „građanskih“ i antinacionalističkih uvreda Slučajnih Srba, koje se godinama kondenzuju na društvenim mrežama. Talentovana novinarka Vremena, pozivajući se na Mihaila Bahtina, svoj tekst je zaključila optimistički i istakla „blagorodno dejstvo hejt poezije“, mogućnost da javno čitanje uvreda, psovanja i vulgarnosti doprinese društvenim promenama i „uništavanju starog poretka“.

Nažalost, sinergija nagrađene Peščanikove „građanske“ mržnje i krokodilovskog izrugivanja mržnji prema „građanima“ može voditi samo učvršćivanju „starog poretka“ i osnaživanju visokih zidova koji dele duboko podeljenu zemlju. Ni autor drugog teksta na istu temu u Vremenu nije u pravu kada, poredeći Nemačku i Srbiju, kaže da se mržnja ovde izlila iz „medija koji su bez ove regulacije – iz rijaliti programa, i iz neprekidnog predizbornog političkog marketinga i poruka mržnje sa najviših mesta moći“. Mržnja, koja ga izgleda nije okrznula pa je ne prepoznaje, dolazi i od onih koji mrze i rijalitije i najviše centre moći – dakle iz "građanske", nekada druge Srbije, koja uživa u čitanju vulgarnih, hejterskih tekstove na Peščaniku i voli da se podsmeva „njihovim“ primitivcima u KROKODILU.

Na prvoj večeri "poezije mržnje" u KROKODILU nije bilo političkog prostora za bilo šta što može, u društvenom smislu, biti „isceljujuće“ i voditi „svojevrsnom oslobađanju od nagomilanih slojeva toksične komunikacije“, kako sanjari novinar Vremena. Ovakve, jednostrane, ideološki hegemone večeri samo nastavljaju ružni posao Peščanika i krivicu za već endemsku toksičnost u komunikaciji svaljuju na „njih“, onu drugu stranu. One ne mogu biti saveznik uvažavanja, dijaloga i uspostavljanja jedne tolerantnije budućnosti.

I na Peščaniku i u Danasu i u KROKODILU biva proizvedena i armirana ista slika o lažnoj anđeoskoj nevinosti, belini, jednih i mraku, crnjem od crnog, drugih. Tu nema dijaloga, otvorenosti i političke kulture na koju bi bilo ko mogao da se ugleda. Ako je Peščanik trebalo da dobije neku „nagradu“ onda je to „Podrivanje slobode“, za dosledno i neumorno rušenje čak i mogućnosti dijaloga i kakve takve pristojnosti i uvažavanja u Srbiji. Zato, draga Olja i Tamara i gospođo Stojanović, zaslužile ste sve što čujete i što ćete čuti o sebi. Da parafraziram zluradi slogan vaše dve medijske herione, ako vam zbog toga ne bude dobro – onda ništa.

Zoran Ćirjaković

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti smrtna opasnost, a koja se može otkloniti jedino radikalnim, i po pravilu represivnim merama“.

Moralne panike danas sve ređe proizvodi paranoje branioca starog moralnog poretka. Od 11. septembra one polako ali sigurno postaju svojina liberala, čija vizija „kraja istorije“ zahteva konstantnu produkciju smrtnih neprijatelja, navodno odlučnih da nas vrate u „varvarstvo“.

Posle Zadruge 2 i Parova slučajnosrpske liberalne elite je ove anksiozne, vruće jeseni zahvatila nova moralna panika – izazvana pesmom „Dogodine u Prizrenu“, koja spaja globalizovani navijački melos sa umilnim glasovima srpskog etna.

Slične reakcije su prethodnih decenija izazivale različite pesme – od „Bože spasi kraljicu“ Seks Pistolsa do „Poljubila sam devojku“, hitića iz 1995. godine. Ipak, njegova nova inkarnacija, „Poljubila sam devojku (i svidelo mi se)“ u izvođenju duboko religiozne Keti Peri, nije podigla na noge desetine miliona američkih fundamentalista iz „Biblijskog pojasa“. U Americi, današnji pragmatični i tržišno orijentisani „lični Isus“ svoj blagoslov deli u formi visokih dividendi i niskih kamatnih stopa – i naučio je da voli lezbejke koliko i Trampa i sudiju Kavanoa.

U elitističkim fantazijama privilegovanih, moralne panike se vezuju za „nekulturne“, koji ovde s jeseni vole da odu u Šabac na vašar, a ne za „pismene“, koji se par nedelja kasnije tiskaju na autokolnijalnom vašaru u šumovitom dvorištu beogradske rezidencije nemačkog ambasadora.

Ako i dalje, posle Vučićevog obrata koji je pomešao izlizane političke karte, moramo da govorimo o Dve Srbije, onda ta podela još ima smisla samo kao klasna. U današnje „Druge Srbe“, kojima se obraća Beogradski sindikat, spada i znojava sirotinja, koja u šatorima u Šapcu sama plaća jagnjetinu.

Nasuprot njih je urbana jagnjeća brigada, koja svoju porciju pečenog bratvursta, besplatne neokolonijalne milosti, jednom godišnje strpljivo čeka u dugačkim redovima u dvorištu senjačke rezidencije nemačkog prokonzula. Mislim da u njoj ima jako malo onih kojima su prijali stihovi pesme „Dogodine u Prizrenu“.

Kao i u slučaju elitističkog kasapljenja borbene Lune Đogani i njenih rijaliti sustanara, novoj moralnoj panici nisu odelele ni mlade nade ovdašnje neokolonijalne mašine, jurišnici autokonijalizma okupljeni, između ostalog, i u (slučano)srpskom internet magazinu Vajs.

„Po svom sadržaju, po ideji i poruci koju šalje, ovo je čista propagandna pesma, na nivou 'Volimo te otadžbino naša', zlatnog hita 1999“, piše Mihailo Tešić. „Samo što 'Dogodine u Prizrenu' kao da ne pokušava da ubedi nikoga, nego se obraća ljudima koji već imaju slična uverenja i nudi im ono što im prija i šta bi želeli da je istina.“

Nažalost, ljudima, posebno našim, retko kada prija istina. Pesma Beogradskog sindikata je indirektno ali jasno defetistička, izraz mirenje sa porazom. Njen ključni stih je „Izgubljeno nije nikad ono što je sveto“ i verujem da je baš to ono što u njoj najviše smeta Vučićevom prozapadnom režimu, koji ne toleriše spaljivanje moćnih nacionalističkih iluzija.

Slučajnim Srbima koji se oglašavaju u Vajsu, Danasu, N1, BBC-ju na srpskom i Slobodnoj Evropi pak smeta to što pesma ohrabruje građane da o porazu ne misle kao o konačnom, da veruju, ili se bar zavaravaju, da se istorija jednog dana može vratiti u tok koji vide kao jedini pravedan.

„Dogodine u Prizrenu“ je pesma koja Kosovo izmešta u domen snova i nada, koja implicitno ali sasvim jasno saopštava da Metohija danas nije srpska i da to u doglednoj budućnosti neće postati. Nažalost, umovi sve brojnijeg Konstantinovićevog ideološkog potomstva ovde nisu nacifikovali samo srpski nacionalizam i srpstvo već i svaku nadu i utehu koja nije evroatalntska.

Tešić tvrdi da pesma predstavlja „memorandum SANU za 2018“. Nemam utisak da je pročitao neusvojeni nacrt Memoranduma, tog jako dosadnog i, bar za one koji su prethodno pali na američku i bošnjačku propagandu, zbunjujuće racionalnog i odmerenog nacionalističkog teksta.

„Dogodine u Prizrenu“ je mnogo više anti-Memorandum, predložak za hibernaciju u zašećerenoj patriotskoj melanholiji. Nema tu „direktnog poziva na borbu“ o kome konfabulira Tešić, već samo obilja jalovog žala za „otetim“ i lamenta nad nacijom koja tone „kao lađa od papira“. Štaviše, ova pesma jedan zavodljivi nacionalni mit premešta u memljivo skladište političkih ideja, uz krhku nadu da će ga neki budući Dorćolci izvuči iz naftalina: „Zato učimo decu da znaju pravu istinu. I nek nam pozdrav bude: ’Dogodine u Prizrenu!’“

Beogradski sindikat „dogodine“ smešta u daleku budućnost i kada peva „Kosovski zavet koji trajaće zanavek.“ Stihovi „Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena, Orao si moga neba al' krila su ti slomljena“ nam jasno govore da ovde nije reč o pozivu na borbu već o svesti da nedostaje ono što predstavlja predsulov bilo kakve borbe za Kosovo – a to je teško zamislivo nacionalno buđenje jednog ne samo oklevetanog i poraženog već, iznad svega, zombiranog naroda.

Živimo u vremenu potpune hegemonije futurističke briselske mitomanije, ali nezapitani Tešić, kao i njegovi prividno neukorenjeni kosmoplitski saplemenici, nastavlja da se bavi isključivo prošlošću i nacionalnim mitovima.

Okoštala srboskeptična logika i slepilo prema sadašnjosti, kojom je prožet ne samo Tešićev tekst već i ideologija male i ružne Srbije koju reprezentuje, ne može doneti „apsolutno ništa dobro“ čak ni viziji naše budućnosti, koja stidljivo proviruje iz njegove zajapurene analize – vizije Srbije kao nikada dovoljno dekontaminirane civilizacijske kloake, koja treba više da kleči i moli za oproštaj nego da živi.

Autor slučajnosrpskog Vajsa piše da pesma „odgovara sistemu kakav je trenutno uspostavljen ovde“. Možda, ali ne iz razloga koje navodi. Taj i takav sistem je uspostavio Zapad, on ga podržava i održava. Glavni razlog njegovog uspostavljanja jeste da Kosovo bude što manje u Srbiji ili da ga bar što manje ostane u Srbiji.

Zamajac Vučićevog režima nije, kako tvrdi Tešić, „profiterstvo“. To, naravno, ne znači da nema onih koji su ušli u kosovsku igranku samo da bi profitirali, niti da bi režim od koga se očekuje da razreši nerazrešivi kosovski čvor mogao da bude ovako efikasan i nedodirljiv da se ne oslanja na podršku i angažman profitera.

Kada već inistira da o nečemu „moramo da pričamo“, Tešić bi bar morao da zna o čemu priča. Posebno ako imamo u vidu da je svoj bes pokušao da umota u oblandu poznavanja svetske politike: „Srbija i Kosovo [su] kao Izrael i Liban – konflikt koji uvek tinja i koji se podgreva za sve što ti treba“.

Prvo, glavni uzrok današnjeg konflikta koji „tinja“ u Izraelu i na okupiranim palestinskim teritorijama je u tome što Jevreji odavno ne moraju da kažu „dogodine u Jerusalemu“. Njihov stari pozdrav je izgubio smisao. Jerusalim je njihov i oni su ti koji su u Jerusalimu – i ove i prošle i sledeće godine. Isključivo zato Palestinci ili odavno ne mogu da odu u Jerusalim ili moraju da zauvek odu iz njega.

Jedino palestinske izbeglice mogu danas da kažu „Dogodine u Jerusalimu“. Kao i metohijski Srbi iz Prizrena, oni moraju da vagaju da li to „dogodine“ znači nikada ili da li vredi tražiti zrnce optimizma u mogućnosti da jednom dođe „taj dan“, svesni da nekada duže od vekova traje godina.

Drugo, što se tiče konflikta koji, po gospodinu iz Vajsa, tinja u Libanu, verujem da će svaki pojam, pa i reči „konflikt“ i „tinjati“, kada im dovoljno rastegnete značenje dobiti smisao – i sakriti koliko su neuki i pretenciozni oni koji se ovim pojmovima frljaju u pokušaju da deluju upućeno u problematiku i falsifikuju validne argumente.

Treće, razlog zašto je jevrejsko „Dogodine u Jerusalimu“ izgubilo svaki smisao je neraskidivo vezan za, prvo, politiku Velike Britanije (Balfurska deklaracija i priključenija) a zatim SAD, činjenicu da će u Americi za predsednika pre biti izabran konj nego političar koji uvažava pravo palestinskih izbeglica na povratak.

Ne znam šta sve mladi komentator Vajsa pamti, ali ove dve velike sile ovde nisu bombardovale Albance, koji su danas, praktično, jedini u Prizrenu, već srpsku zajednicu koja samo može da sanja o „dogodine u Prizrenu“. Iza ove njene aspiracije ne stoji nikakva pomena vredna sila, niti je nju danas moguće naslutiti a kamoli izgraditi.

Treba se prisetiti da je „Dogodine u Kninu“ bila originalna srpska verzija jevrejske nostalgije za domom, iako nije dobila svoju rep-etno obradu. Ali, i da sve na šta mnogi izgnani krajiški Srbi danas mogu da računaju u „evropskoj Hrvatskoj“ jeste da će, možda, dogodine moći da popiju kafu u Kninu.

„Kako da izgovoriš 'Kosmet večno zemlja naša' a da samog sebe ne podsećaš na Miloševića na Gazimestanu?“, pita se Tešić na kraju teksta i odmah zatim odgovara: „ Ako je to put kojim nam Beogradski sindikat poručuje da treba da idemo, taj put ima samo jedan kraj, tačnije nema ga“.

Tešićevo „nikada“, stranputica koju, pozivajući se na Miloševića, predstavlja kao jedini mogući put, mnogo je bolnija i neljudskija od utešnog „nikada“, koju su kao „dogodine“ ponudili novobeogradski Sindikalci. Tešić ih ejdžistički diskvalifikuje kao „sredovečnu situiranu ekipu koja očajnički traži šta to još ima da kaže omladini a da ostane relevantna“.

U pokušaju da postane relevantan, Vajsov autor kasapi Beogradski sindikat, a snove o povratku na kosovska ognjišta uokvirava kao „najprostije emocije“. Ipak, elokventniji i mnogo poznatiji evroatlantski Srbi nam odavno poručuju nešto neuporedivo nepodnošljivije i monstruoznije.

Ako sam ih dobro razumeo, a mislim da jesam – sve dok se i kosturi srpskih žrtava u Jasenovcu ne suoče sa Srebrenicom i hladnjačom mi nemamo pravo na svoj put. Od priželjkivano beskonačne „revolucije koja traje“ iz prošlosti svojih roditelja, ovi autorasisti su stigli do večne „dekontaminacije koja traje“.

Sve što Slučajni Srbi danas nude je sopstvena autokolonijalna žudnja – „Dogodine u Nato-u“. Njihov Brisel je, ipak, Beogradu danas mnogo bliži nego Prizren. Ka Briselu odavde vode brojni politički putevi, ka Prizrenu nijedan. Zato Vajsov medijski ratnik i njegova slučajnosrpska bratija ne treba da paniče.

Ako jedan od dva zamišljena pozdrava izgubi smisao, ako ga porazi budućnost i jedno dogodine postane ove godine, bojim se da ta nova realnost neće stanovati u Metohiji. Nažalost, dogodine i svake sledeće godine i na Dorćolu i u Briselu naći će se i po koja nostalgična ili, jednostavno, patriotska duša koje će poželeti da zapeva: „A ja molim se, ognjištu svom da vratim se... Božuri da nam vaskrsnu slavu, dogodine u Prizrenu.“

Zoran Ćirjaković

ZAŠTO NE POSTOJI (NITI MOŽE POSTOJATI) ALTERNATIVA VUČIĆU

Stado pismenih i kulturnih na društvenim mrežama je žedno krvi. Znam da ne prihvata da razumeti ne znači opravdati. Iako otuđeni, naši su. Plaši ih prelaženje granica i iritira svaka misao koja nije kanalisana jasno prepoznatljivim amovima. Svi smo natopljeni istim kulturalnim obrascem, koji sa lakoćom stvara pukotine čak i u najbolje armiranom slučajnosrpskom oklopu. Zato, iako su iluzije skupe čak i kada su slatke, pokušaj da ih spalimo je greh koji pismeni teže praštaju od nepismenih.

Najslađa od svih iluzija, koja je opila i zbližila i mnoge ljude koje ništa ne dele, jeste da se danas može drugačije i bolje od Vučića, da postoji neki pošteniji, demokratskiji i slobodniji put ka briselskoj utopiji, koja je je okovala i zatrovala političku imaginaciju naših elita.

Nažalost, Vučić nema alternativu. U Srbiji nije moguće voditi nevučićevsku politiku – ni u smislu ciljeva ni kada je reč o metodama. Svaka druga politika vodila bi ili povratku Vučića na vlast ili dolasku na presto nekog ne-Vučića, možda malo drugačije stilizovanog, verovatno samo još bahatijeg klona. Smislena demokratija, pravi dijalog i veće medijske slobode ovde nisu mogući.

Ono što slomljena, desuverenizovana Srbija mora da uradi nespojivo je sa ova tri ideala. Još manje je sa njima spojiva suverenistička opcija, jako mala, mada ne i zanemraljiva mogućnost da vladalac odbije da nastavi da se dogovara sa Prištinom. Ono što nam je Brisel rekao da se mora, može da uradi samo neko ko ne mora da dokazuje da je „dobar Srbin“ i ko ume da zauzda one koji tvrde da je postao loš.

Bojim se da činjenica da je teško čak i zamisliti alternativu Vučiću nije proizvod manjka mašte i viška defetizma. Poslužiću se na trenutak slikovitim, mada nenaučnim diskursom kojim obiluje forum „Vasin svet“, sajber podzemlja koje nastanjuje intelektualna avangarda Slučajne Srbije, slaba na fiziognomiju. Jovo Bakić ima traženi medijski nastup – dok naprednjake i njihove prsitalice „kolje“ rečima nekako očekujete da svakog trenutka izvadi kamu i pređe sa reči na dela. Ima i lobanju koja odaje jedan odlučan, zdravo „srbijanski“ maskulinitet – ali mu nedostaje skoro sve drugo. Dragan Đilas možda ima sve drugo, novac se čak i malkice preliva, ali mu nedostaje i medijski nastup i lobanja koja obećava.

Medicinske procedure neophodne za stvaranja poželjnog hibrida Bakića i Đilasa još nisu usavršene, pa mi se čini da je u ram koji je dizajnirao Brisel moguće umetnuti samo jednu sliku – Vučićevu. Mažen i pažen od svojih moćnih zapadnih prijatelja, najveći izazov sa kojim se Vučić danas suočava nije kako da održava fikcije demokratije, pravne države i medijskih sloboda već kako da održava iluziju nacionalizma, zapadne ideologije koju je Zapad zabranio srpskim političarima.

Hrvatima je dozvoljeno ne samo da uživaju u blagodetima nacionalizma, najžilavijeg čeda prosvetiteljstva i glavnog inkubatora zapadnog bogatstva, već i da nekažnjeno ubiru plodove njegove najmračnije strane. Profesor Dejan Jović, omiljeni Zagrepčanin bivših učenika Pete beogradske gimnazije, ovih dana je nevoljno podsetio da je „etnobiznis“, kako ostataka etnički očišćene srpske manjine tako i većinske zajednice, postao ključno obeležje politike u njegovoj navodno ispravno evropizovanoj državi.

Ali, deleko je Hrvatska, iza zida. U našoj zbunjenoj i išamaranoj zemlji, bolno uklještenoj između musave ali poletne Azije i okoštale, histerično dekadentne „Evrope“, autokolonijalni biznis je odavno postao jedini politički profitabilan posao. On danas postoji u dve isprepletane inkarnacije – staroj, srboskeptičnoj, i novoj, derivatu postkumanovskog, u nedostatku smislenije odrednice, malosrpskog nacionalizma.

Nažalost, pomena vredna srpska politička misao je danas autokolonijalna. Sve drugo su intelektualne sumaglice i pusti snovi, u najboljem slučaju vizije onoga što smo mogli da postanemo da nismo počeli da životarimo u senci tuđe istorije, u ritmu tuđeg vremena i zabavljeni tuđim preokupacijama. Slučajnosrpski istoričari i „nevladine organizacije“, ključne poluge rekolonizacije nezapadnog sveta, posrebreničili su celu srpsku istoriju, pretvorivši usput samu Srebrenicu u „holokaust“.

Na „postklasnoj“, politikama identiteta zatrovanoj levoj strani, naš pervertirani marksizam, naš elitistički feminizam i naš netolerantni liberalizam leže na istom autorasističkom temelju. Ali, Vučićevo srce je već migriralo sa desnice i danas je na „pravoj“, levoj strani. Ostaje samo da se nakani da, posle Radomira Konstantinovića, pročita i počne da citira Dimitrija Tucovića i Žaranu Papić i konačno sasvim prisvoji i ovdašnji antiradnički marksizam i salonski feminizam rastuće armije umišljenih teoretičarki roda i tranzicionopravaških dekontaminatorki poniženog naroda za koga se usuđuju da kažu da je „pao u varvarstvo“.

Naš nacionalizam je, pak, ostao bez temelja. Uzdrmali su ga ekcesi, koji su sramni koliko i evropski, da bi ga zatim razorila neokolonijalna mašinerija. Nekako ne čudi da ne uspeva da se pridigne. Rusija je daleko, a Kina je pragmatična i obazriva, pa sve što naši vrli nacionalisti danas mogu je da mrmljaju sebi u bradu i proklinju Tonija Blera i druge američke pudlice i rotvajlere.

Kako je primetila moja prijateljica raskošne pameti, srpski nacionalisti su postali „slučajni Konstantinovićevci“. Njihova uporno satanizovana i nacifikovana misao je sabijena u mišju rupu, u kojoj je izrodila gomilu besa i jednu stidljivu, krezubu politiku, koja je srboskeptična ne po svom sadržaju već po svojim dometima i implikacijama.

Ostaje populizam, ali to je najmršavija od svih antirežimlijskih nada. Ako nešto ilustruje veličinu Vučićevog političkog uma onda je to činjenica da je uspeo da pomeša ulje i vodu – populizam i antinarodnu „filosofiju“ mračnog gurua svih Slučajnih Srba. Ipak, ovaj hudinijevski hibrid nije jedini težak spoj u našoj antipolitičkoj stvarnosti, oblikovanoj višedecenijskim vrednim radom neokolonijalnih mešetara iz Vašingtona, Berlina, Londona, Haga i Brisela, mada ne treba gubiti iz vida ni destruktivni doprinos „doniran“ iz Finske, Norveške, Švajcarske i drugih minjona.

Srpska politika je vremenom sasvim razvaljena i pokidana u froncle, ali, kao i u našim običnim, kiselo-slatkim životima, svaka politička krpa na kraju nađe zakrpu. Ćosićeva parališuća strepnja i Latinkino sladostrasno beznađe konačno su ovekovečili vezu koja se stidljivo začela juna 1999. godine. Dve sužene vizure – jedna, koja je odbila da uvaži istoriju Zapada u trenutku kada se ona našla u svom zenitu, i druga, koja prezire sopstveni narod i njegovu istoriju – sjedinile su se u idejnom bankrotstvu i porivu da Srbiju svedu na fluidnu pravu meru.

Siromaštvo imaginacije i odsustvo vizije, one koja uvažava i „dom“ i „svet“, cementirali su destruktivnu vezu jedne loše „majke“ i još goreg „oca“, čije posledice živimo u našoj bezidejnoj autokolonijalnoj izgubljenosti. Moralna panika koju dve elite danas zajednički šire oko „Zadruge“ i „Parova“ samo ilustruje koliko su ćosićevska krpa i Latinkina zakrpa skladne i komplementarne, koliko malo i jedni i drugi veruju u ljude.

Slično kao i kada se govori o pravim brakovima, u okolnim kuloarima ima i srećnih i frustriranih, ali i onih koji bi trebalo da budu srećni ali deluju jako frustrirano. Ne verujem da spoju srpskog oca i slučajnosrpske majke aplaudiraju oni koji vole da viknu „Samo sloga Srbina spasava“. Ne verujem ni da je u najluđim snovima stožerki mikrosrpske vizije, Latinke Perović i njene miljenice Dubravke Stojanović, moglo da se pojavi „veće dobro“ od Aleksandra Vučića. A počeo je kao jedan od brojnih postkomunističkih pionira sa kokardom, koji su se ispilili u toplom zaklonu Čosićevog šinjela i koji su trebali da skupljaju kajmak antibirokratske revolucije.

Činjenicu da je Vučić nadkonstantinovićevao čak i najveće konstantinovićevce, da ga iz Berlina toplo voli Angela Merkel a beskrajno mrzi cetinjski „Rista Sotona“, nemoguće je uklopiti u pseudonaučne dijagnoze dve istoričarke o neizlečivo bolesnoj nacionalnoj eliti. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je danas „dominatna elita“ ona koja zagovara viziju elite koju je Latinkino neneučno naličje proglasilo večno „neželjnom“. Građansko slepilo za mogućnost promene neodvojivo je od činjenice da su ovdašnji antinacionalisti opterećeniji prošlošću od nacionalista i da uglavnom nisu u stanju da promišljaju ni sadašnjost, a kamoli budućnost.

Naravno, postoje izuzeci. Počinjem da verujem da je advokat Srđa Popović, jedan od mračnih prinčeva naše novije istorije, bio mudriji od svih – ili samo bolje povezan sa službama, ako ste sumnjičavi prema vidiocima. Ovaj neumorni cinik je izgleda prepoznao da ideju velike Srbije može da sahrani samo Šešeljevo političko potomstvo, koje je vešto progurao kao „manje zlo“ i tapnuo urbanim političkim idiotima koji su poverovali da Srbija mora da postane Švedska.

Protraćili su nekoliko godina, ali na kraju su i strateg Srđa Popović i operativac Beba Popović shvatili da halapljivi Latinkin miljenik Čedomir Jovanović može da dođe na vlast samo na NATO tenku, ali da NATO ne voli da vozi tenkove po balkanskim gudurama, sem kada su sigurni da će ih dočekti ne toliko buketi crvenih ruža koliko izlivi sirovih antiruskih strasti.

Istovremeno, sa druge strane postkumanovskog olatara, Vučiću u mraku spavaće sobe aplaudiraju i osramoćeni ćosićevci, zlovoljni nacionalisti-realisti koji sada veruju da je Srbija sa Kosovom prevelika za svoje dobro. Suočeni sa sopstvenim zabludama, njihova žalopojka za, kako vole da kažu, izgubljenim 20. vekom se danas može smestiti u prepakovanu verziju popularne rime: „biće mala, biće mala, triput ratovala“. Čini mi se da su postali svesni, kao i dvojica Popovića koje preziru, da je najbolji i politički najjeftiniji put do bolnog suočavanja sa posledicama našeg drugog kosovskog poraza pseudodemokratski, Vučićeva šok terapija koja sve okreće naglavačke kako bi na kraju jednu stvar mogla da stavi na „pravo mesto“.

Predsednik je već sa neverovatnom lakoćom, i bez plaćanja pomena vredne političke cene, odbacio srpski šovinizam i preusmerio svoju, a biće i našu, sudbinu. U nekoj novoj globalnoj konstelaciji – koja u bliskoj budućnosti ne deluje previše izgledno, ali i mnogo veća čuda su se dešavala, on se može još lakše i brže ponovo prestrojiti i odbaciti svoje sadašnje političko ja, uglavljeno u konstantinovićevsku matricu. Zato je u današnjem Vučiću sadržan i anti-Vučić.

Van njega, u poniženoj i desuverenizovanoj, autokolonijalnom strašću okovanoj Srbiji u političkom smislu nema apsolutno ničega. Vučić danas ima samo jednog političkog neprijatelja – hibris, teško ukrotivu unutrašnju silu koja „zavodi ljude da čine dela koja im na kraju dođu glave“, virus koji je srušio s vlasti i mnogo moćnije i nedodirljivije od njega. Vučić nije tatin sin, privilegovani politički maneken kao Boris Tadić, ali to ne znači da je imun na podmuklu bolest koja nepogrešivo targetira nedodirljive vođe.

Tu stižemo do, prilično klizavog, srpskog političkog evergrina: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. Mogu samo da nas mrze, oni što nas ne vole“, koji je zamenio stari jugoslovenski slogan „I posle Tita – Tito“. Opijeni ovim moćnim stihovima u nadahnutom izvođenju Vesne Zmijanac, nenadmašne prve folkerske dame srpske politike, miloševićevci su sebi polomili i vrat i vlast.

Da parafraziram pokojnog Oca oklevetane nacije – u utešnoj priči o hibrisu i zloj sudbini onih koji su poverovali da su jači od svega, ima malo toga za antirežimsku nadu, a više nego dovoljno za strepnju sa kojom je Dobrica otišao na onaj svet. Da se osvrnem i na autokolonihjalni fantazam Latinke Perović, pre samožive maćehe nego odgovorne majke Slučajnih Srba. Na njihovu žalost, Srbija može postati onoliko mala koliko, po njima i njihovim briselskim idolima, mora da bude mala da bi bila bezopasna, dobra i evropska – samo na svoj, dakle „neevropski“ način.

Probaću da ovaj paradoks, teško vidljivi kulturalni klip u moćnoj autokolonijalnoj mašini, izrazim malo jasnije. Jedini način da Srbija danas bude bliže Evropi u briselskoj jednini jeste da njene političke, pravosudne i medijske sfere bude manje „evropske“. Naš jedini, koliko-toliko realističan „put u Evropu“ je „neevropski“.

Nesklad između činjenice da je u Briselu mala Srbija nama dodeljena kao najviša od svih najviših „evropskih vrednosti“, a da je Kosovo istovremeno za veliki broj Srba najviša „srpska vrednost“, može se razrešiti samo kvazidemokratski, sa fikcijom medijskih i političkih sloboda i, nažalost, jednim brojem beživotnih tela, kako onih koji nisu mogli da razumeju ili prihvate šta sve drešenje kosovskog čvora podrazumeva, koliko je veliki i skup vođin ulog, tako i onih koji su se jednostavno našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Biće da svi istinski veliki lomovi ne uništavaju samo stare svetove i verovanja već i neke divne i dobronamerne, mada nažalost naivne ljude.

Svetla Zapada nisu zaslepljujuća samo na mestima kao što su Kosovska Mitrovica i Beograd, koja su frustrirajuće blizu bedemima. Zato nije teško razumeti zašto naše elite, i građanske i nacionalne, i režimske i antirežimske, odavno nisu u stanju da o Srbiji odgovorno i kreativno misle kao o zemlji koja može biti evropska i bogatija samo na svoj, drugačiji način, uobličen našom istorijom, geografijom i topografijom i našim dinamičnim, ali jasno prepoznatljivim kulturalnim obrascem.

Znam, odrednice koje sam pomenuo će mnogima zvučati jako glupo, zastarelo i prevaziđeno. Ali, u nemaloj meri baš razmere slepila o tome šta jesmo i zašto smo takvi kakvi jesmo, sklonost da to što jesmo ne vidimo kao različitost već kao antipod civilizacije i patologiju, pomaže da razumemo i zašto se u doglednoj budućnosti ovde ne može pojaviti alternativa Vučiću. On je već zauzeo i preuzeo sve što su jalovi antirežimski umovi danas u stanju da ponude i, istovremeno, samo je jedan takav čovek u stanju da nekako možda izvede kosovsku akrobatiku, koju su nam kao lakmus test dobrog liderstva nametnuli naši zapadni gospodari.

Zato, van vučićevske jave, ovde postoje samo pusti antirežimski snovi i zavodlive iluzije o kužnim Srbima i blagotvornoj „Evropi“. Tu je i prateći bes pismenih i kulturnih, jalovog stada narcisa opsednutih akumulacijom društvenog kapitala, zainteresovanijeg za Netfliks nego za Srbiju, iako tvrde da im je cilj da je leče, menjaju i spasavaju. Takav kakav je, Vučić je prava mera njihove idejne kapitulacije i slika i prilika njihove slepe vere u Zapad, preskupe iluzije koju još zadugo nećemo moći da spalimo.

Zoran Ćirjaković

NEVOLJA SA NE-VUČIĆEM ILI NEKA CVETA HILJADU SIMULACIJA

(jako dugačak tekst!)

Moj prijatelj, filozof koji je pročitao (i prečitao) Bodrijara, Deridu i Fukoa, odgledao je ulazak „ukućana“ u Zadrugu 2 i konstantovao da je reč o „simulakrumu“, prividu koji se sasvim raspršio manje od 24 sata kasnije i ogolio kolektivno, zadrugarsko ja – koje ujedinjuje Slučajne Srbe i one koji to nisu. Nažalost, bojim se da zavodljive ikone postmodernizma i poststrukturalizma nisu najbolji saveznici za bolje razumevanje ovdašnjih simulacija, koje odavno ne stanuju samo na zemljištu medijskog mogula koji s ponosom ističe da je pelcovan od „izliva opere u mozak“.

U činjenici da živimo okruženi manje ili više lošim simulacijama – novinarstva, demokratije, stranačkog sistema, državnosti, suvereniteta, levice, Prajda, javnog servisa, ombudsmana, evropizacije, tolerancije... – malo je toga „post“. Reč je o proizvodima blago apdejtovanog neokolonijalizma, karikaturama i bledim kopijama koje ovde proizvodi spoj zapadne moći i autokolonijalnog slepila, koje insistira na potpunovom potčinjavnju našeg, drugačije evropskog društva tuđoj istoriji.

Nema potrebe da tu gledamo u tuđe dvorište niti da tražimo balvane u tuđim očima. Koliko god da drugi misle loše o nama, Slučajni Srbi misle još gore. Oni našu različitost uporno i na jako kretaivne i, nažalost, uverljive načine predstavljaju kao inferiornost, patologiju, bolest i nenormalnost. U najboljem slučaju nezrelost, kako tvrdi Lazara Marinković, mlada zvezda srpskog homonacionalizma, jedinog našeg nacionalizma koga vole ambasadori „Skat“ i Kif.

Ako, ipak, potražimo i neke druge nezapadne balvane shvatićemo da se autorasizam, iako jako redak u našem balkanskom okruženju, odavno ugnjezdio u Rusiji, Egiptu, Turskoj, Iranu, Indiji, čak i na malenom, karipskom Trinidadu. Na svim tim nezapadnim prostorima pokazalo se i da je autokolonijalni um, bio velik i moćan ili mali i slabašan, spreman da ide dalje od zapadnog prezira i podsmeha. Ovde oboženi Radomir Konstantinović je pisao filosofske splačine kakve je najveći od svih slučajnih Indusa, nobelovac V.S. Najpol, izrekao na jedan kreativniji način.

Željko Mitrović je, pak, na jedan jako uverljiv i zabavan način u Šimanovcima ogolio drugi najveći problem naše tranzicije – kada na silu i na brzinu serijski presađujete i kalemite nešto što se ovde nije razvijalo i što možda ni ne može da postoji, možete dobiti samo seriju manje ili više transparentnih, smešnih i patetičnih simulacija. Nažalost, za brojne Konstantinovićeve sledbenike problem je u nama. Za njih je neokolonijalizam samo zdrav „geopolitički impuls“ a istorija Zapada je jedina istorija, koju mi, mukice genocidne, nismo u stanju da pratimo.

Septembar je mesec suočavanja sa tri inspirativne simulacije. Posle eskapističke Zadruge i homokolonijalnog Prajda, stigla su i antirežimska 24 minuta. Ova tri medijska posela simbolizuju tri važna oslonca Vučićeve vladavine – snažnu zapadnu podršku (Prajd), inteligentni populizam koji, za razliku od Trampovog, vodi računa o ovdašnjoj „korpi nepopravljivih bednika“ (Zadruga) i vešto dozirano sivilo, ambivalenciju sa kojom ne umeju da se nose antirežimski katastrofičari, gorda deca naše kulture koja umeju da barataju samo jezikom crno-belih slika (24 minuta).

Čak i jedno jako cinično televizijsko ja, ono koje je konačno spalilo i poslednju postistorijsku i demokarstsku iluziju, ponekad poželi da napusti Mitrovićev eskapistički imaginarijum i proviri u neveselu stvarnost. Beg u (hiper)realno uključuje prelazak sa SBB-ovog trećeg na peti kanal jednom nedeljno. Pitanje je šta je tu zanimljivije – ono čega nema ili oni kojih ima?

Sećate li se još one pametnice Olje i njenih utisaka? E, ona je u NIN-u odavno zasela na mesto koje su antivučićevski, valjda pismeni i kulturni kerberi napravili očistivši skoro sve one koji drugačije misle. Nema više ni B92-ke. Ubio je Veran Matić, a jedan bogati Grk je platio za ponoćnu sahranu. Na nacionalnim frekvencijama je ostao samo Kesić, odličan povod da se malo zabavimo i prisetimo pletore pažljivo biranih, uglavnom benignih antirežimskih zombija – koji su se i ovog septembra vratili u televizijski život u emisiji probuđenoj iz dugačkog letnjeg sna.

Režimu je Kesić, retko talentovani klovn, posebno važan. Njegova emisija obezbeđuje uverljivost dve važne simulacije. Prvo, mnogo politički jeftinije od Olje Bećković, čija je hrabrost i ubitačnost predstavljala nesumnjivu pretnju režimu, Kesić bez bilo kakvih rizika simulira pravo novinarstvo. Drugo, njegova popularna emisija stvara moćnu i uverljivu iluziju otvorenosti.

Ali, da je Kesić ono što veruje da jeste, na programu televizije koja je pod punom, mada nekako dobrovoljnom, kontrolom režima – ne bismo gledali njegovih 24 minuta. Nešto se ne sećam – da li mu je Olja bila gošća? Za emisiju 24 minuta u Vučićevoj Srbiji važi isto što i za drugo čedo Marka Dražića, glavnog Kesićevog rent-a-mozga – samo postojanje Njuz neta je više njuznetično od svega što možete pročitati na Njuz netu.

Kesićeva emisija je jedna jako uspešna i vešta parodija medijskih sloboda, ali i odlična ilustracija onoga šta su one predstavljale u upokojenoj Tadićevoj Srbiji. Vučić je samo sklonio DS-ovske magle i do krajnosti ogolio ono što pojam medijskih sloboda ovde stvarno znači. I u ovom slučaju, uverljiva simulacija, napravljena uz Kesićevo i Dražićevo saučesništvo, samo je lepa i smešna slika jedne ružne i tužne autokolonijalne stvarnosti. Da ne bude zabune, ovo nije osuda Dražića i Kesića, dve narcisoidne dvorske lude – teško je ne isflekati se u našoj tužnoj političkoj priči. Reč je isključivo o nazivanje njihove uloge pravim imenom.

Ipak, Kesić nije samo jedna politički jeftina dvorska luda. On u Vučićevoj Srbija ima istu onu ulogu koju je Brankica imala u Tadićevoj. Ona je apolitičnom delu prozapadnog Beograda ogadila Kosovo, dok Kesić treba da im ogadi srpstvo. Da, radi jasnoće, citiram ovde monstruoznu misao profesora Rastislava Dinića – dok je Brankica kosovske Srbe efikasno uokvirila kao „zveri srpske“, Kesić u isti ram gurka sve one Srbe koji (još) veruju da nisu slučajni.

Ono što je ovde neophodno istaći, čvrsto verujem da ni Brankica nekada ni Kesić danas nisu „plaćenici“, u smislu da za pare rade nešto u šta ne veruju. Čak mislim da najverovatnije nisu ni sasvim svesni šta čine. Ali to što je neko korisni idiot, ponekad ne samo u prenosnom smislu, ne znači da ga treba poštedeti od neprijatne slike u ogledalu i ne suočiti sa posledicama sopstvenih reči – i moćnih slika kojima ih ilustruju.

Ono što je verujem šlag na Vučićevoj torti, Kesić je jedan od onih koji su ovde izvikali Sašu Jankovića, istovremeno najgoreg među lošima i ne-Vučića iz Vučićevih najluđih snova. I Kesić i Dražić spadaju u red neukaljanih javnih ličnosti koje su se „navukle“ na verovatno najgoreg političara u modernoj srpskoj istoriji.

Prvi i, čini mi se, glavni razlog, da parafraziram Branka Miljkovića, jeste – navukli su se jer su navlačenju bili skloni. Svi Srbi – i slučajni i „pravi“, i veliki i mali, i Prvi i Drugi, i zabavni i dosadni, i turbo obrazovani i nepismeni – skloni su da dele isti „softver uma“, mentalitet koji usmerava mnoge postupke i izbore koje smatramao ličnim. On nas tera i da olako izvikujemo spasioce, preziremo ambivalenciju i volimo crno-beli svet. Zato su i Kesić, Dražić i ekipa „kreativaca“ bili skloni da tako lako padnu čak i na na jednog jako lošeg i karikaturalnog ne-Vučića.

Janković nije ni prva ni poslednja simulacija liberalizma, jeftina moralna karikatura koja je zavela urbane elite. Kao i Čedomir Jovanović i Saša Radulović pre njega, Janković je uočio prazan prostor na političkoj sceni i rešio da ga zauzme. To što je po svom shvatanju politike, habitusu i maniru Janković mnogo bliži SRS-u nego onome što su naše urbane babe sanjale, ovde odavno nije prepreka.

Uostalom, jedino što je uzor ovog lažnog i netalentovanog Don Kihota, doživotni lider LDP-a ikada bio jeste mladi, „homofobični“ nacionalista – sve kasnije su bile ideološke maske koje skrivaju vlastoljublje nabildovane i istetovirane hrpe moralnog vakuuma i pohlepe. Činjenica da su naše cool elite pale na Jovanovića i Jankovića ilustruje i da slabost prema „olako obećanoj brzini“ ovde nije rezervisana samo za „krezube“ Miloševićeve ili Vučićeve pristalice.

Prepreka da prvo stotinak „navučenih“ javnih ličnosti a zatim i stotine hiljada prevarenih građana na vreme shvate ko je Saša Janković, da prvi olako ne protraće svoj integritet a drugi svoj glas, vezana je za simulaciju nezavisnog novinarstva. Ona se temelji na, s jedne strane, neobičnom shvatanju novinarstva i samorazumevanje koje dele takozvani nezavisni novinari i, s druge, činjenici da režim ovde nije jedini koji proizvodi snažnu i sasvim racionalnu potrebu za autocenzurom – koja je uvek ništa drugo do internalizovana cenzura.

Siguran sam da nisam jedini kome su se, direktno ili preko zajedničkih prijatelja i poznanika, obraćali bivši Jankovićevi saradnici i kolege – nestranački, vredni i stručni ljudi sa ličnim i profesionalnim integritetom, koji su goreli od želje da kažu da slika koju Janković stvara o sebi uz pomoć zaslepljenih opozicionih medija ne odgovara stvarnosti. Oni su argumentovano iznosili tvrdnje da je reč o na sve spremnom, izuzetno primitivnom i autoritarnom čoveku, i ilustrovali kako je godinama (zlo)upotrebljavao svoju funkciju kako bi lanisrao političku karijeru. Ne verujem da bi neko od njih želeo da govori pod svojim imenom, ali to za novinare Vremena i Danasa to ne bi smelo da bude problem.

Problem je nešto drugo. Citiraću Teofila Pančića, žreca ovdašnje simulacije nezavisnog novinarstva, koji je 2016. godine u Saši Jankoviću video „foto-robot kvalitetnog kandidata, i racionalno političko ponašanje – pod uslovom da vam je stvarni cilj slabljenje, krunjenje i rušenje Vučićevog ličnog režima, a ne vlastito što bolje pozicioniranje unutar njega – nalaže da stanete iza njega [Jankovića]. Svako ko se nad tim pravi gluv i blesav ili čak otvoreno odbija da to učini pod uvredljivo tupavim izgovorima (kao predsednik ostataka LDP), ili je nepopravljivi diletant ili radi za onog čoveka koji je, što reče Draža Petrović, predsednik i predsedniku Srbije“.

Pančić je jedan od egzemplarnih krivaca što danas imamo ne samo ostatke „nazavisnih medija“ već i ostatke opozicije. Nažalost, nije reč samo o tome da je idejno i etički očistio nedeljnik Vreme, najurivši Grujićića i Bazdulja. Suprostaviti se svetom Teofilu, i pletori „građanskih“ moćnika čiji je stav verno izrazio, tekstom o Jankoviću baziranom na neimenovanim izvorima, bilo bi 2016. godine lično, novinarsko i političko samoubistvo.

Ne treba gubiti iz vida da je ova „liberalna“ kamarila u stanju da uništi egzistenciju novinara – i da je to već činila. Svako ko se tu nesamocenzuriše suočiše se s činjenicom da je Slučajna Srbija slika u ogledalu Vučićeve i da ne dopušta da neko čiste savesti služiti intresu javnosti bez rizika da bude dezavuisan i, na kraju, ispadne budala.

Sasavim nezavisno od Vučićevog uspona, u Vremenu i ostalim antirežimskim glasilima nestalo je izveštavanja, vrednog, neglamuroznog i često nezahvalnog rada na preispitivanju zabluda. Zamenili su ga uglavnom netalentovani masturbatori, novinari koji u svojim tekstovima manje ili više vešto simuliraju izveštavanje. Bankrot uređivačke politike koju slede ilustruje činjenica da muškarac koji je prethodne nedelje pljunuo (ili pišucnuo) najdalje u pravcu Vučića – dobija naslovnu stranu Vremena. Uz takve medisjke neprijatelje Vučić može sebi da priušti čak i „nezavisno sudstvo“, koje dere Dragana J. Vučićevića i saborce.

Nažalost, antirežimski medijski umovi spasenje Srbije vezuju isključivo za demokratskog „Vučića“, koga su učitali u lik Saše Jankovića. Ne bih iznenadio da se jednog dana pokaže da je iza tabloidnih naslova o „Prangiji“ stajao Beba Popović, zli genije pragmatičnih pro-EU snaga u Srbiji, koje znaju da Vučić danas „nema alternativu“. Nekako ne verujem da je bilo moguće naći bolju „prangiju“ za samoubistvo opozicije niti da je to jednom Bebi moglo da promakne.

Ono što mu je verovatno promaklo jeste ovdašnja simulacija „prave levice“, koja sanja o giljotini kada ne sanja o parama Roze Luksemburg štiftunga, marksističke verzije Soroševe Fondoncije za otvoreno društvo.

Nažalost, pusti su to snovi. Dve fondacije su ovde povezane pupčanom vrpcom. Usamljen i suočen sa svetom, čak ni sam Soroš više ne veruje u otvoreno društvo pa su neki od njegovih starih beogradskih klijenata prešli kod „Roze“ – koja izgleda veruje da su Srbi i marksizam kao ulje i voda pa svojim „revolucionarnim“ parama uglavnom celiva naše „liberalne antifašiste“, etnocentrične baštinike autorasizma Radomira Konstantinovića.

Čekajući „Rozin“ revolucionarni kapital naši „pravi levičari“ su se podelili u dve frakcije. Jedna se zabavlja u (anti)političkim igraonicama za večne adolescente, kakva je „zadruga“ Oktobar, kako i priliči mlađanim društvenim kapitalistima smeštena u ulici Strahinjića bana, silinkonskoj dolini naše antiradničke tranzicije.

Drugu čini Jovo Bakić, nestereotipni profesor sociologije iz čijeg sirovog imidža i ljutitih medijskih nastupa proviruje čvrsta ruka i žandarski alter-ego, što ga čini vodećim kandidatom iz senke na stalno otvorenom konkursu za (pravog) ne-Vučića. Na veliku žalost naših večno mladih marksovaca, Bakićevo srce nije samo na levoj strani. Ovaj penzionisani mason je ponosni trilateralac, član verovatno najkontrarevolucionaranije organizacije u Srbiji.

Ipak, Bakić bi da hapsi našu „mafijašku“ političku klasu. Ali čak i kada bi otišao korak dalje, pojavili bi se isti takvi. U senci dve moćne naddeterminacije – zapadnog mešanja, vođenog jednim jako skeptičnim odnosom prema Srbima i Srbiji, i našeg kulturalnog obrasca – ovde ne može da postoji ništa suštinski drugačije. Dok strahuje od mnogo lošijeg, sve čemu u Srbija može da se nada je nešto malo bolje – tačnije da će priželjkivana simulacija Vučića biti malo manje ili malo drugačije vučićevska.

Što reče Slavoj Žižek, kada je govorio o, za mnoge neočekivano neuspešnim i frustrirajućim, istočnoevropskim tranzicijama – „to je to“. Ova stranačka scena i ovakva demokratija nisu odraz neke naše navodne kulturalne patologije, nenormalnosti ili nezrelosti. Ne bih rekao ni da je reč o bodrijarovskom simulakrumu. One su slika i prilika onoga šta demokratija i stranke znače i predstavljaju u našem nezapadnom kontekstu – deformisanom različitim posledicama činjenice da za Zapad mala Srbija predstavlja jednu od najviših evropskih vrednosti.

Dok sam nedavno razmišljao o izjavi profesora Bakića da „još ne postoji reč koja dobro opisuje našu situaciju“ ali da je najbliža odrednica „katastrofa“, setio sam se i slike Stevana Dojčinovića, kako sa saborkinjama iz KRIK-a „testira 30 vrsta piva“ u nekom zapadnom „Muzeju piva“. Zapitao sam se gde ovde počinje katastrofa: kada veliki Vučićev neprijatelj može da testira samo 20 vrsta piva ili kada broj različitih vrsta piva koje su mu na raspolaganju padne ispod deset?

Jeste sociologija nauka, ali Bakić je Balkanac, jedan od nas, pa mu nije lako da govori kao naučnik. Preterivanje je naš najslađi greh. Mi volimo da tvrdimo da nam je najstrašnije, da smo na dnu, da nigde nema i da ne može biti gore – neretko dan pre nego što nam postane mnogo strašnije.

Ipak, da pomognem samouverenom profesoru koji se, izgleda, nije suočio ni sa stanjima bliskim katastrofi. Kada je ljudima na raspolaganju samo jedna vrsta jeftinog piva, i kada im je flaša tog piva mesecima jedini izvor kalorija koje će uneti tokom dana – ta jeziva svakodnevica kojih milijardu ljudi koji žive na ovoj planeti, jeste nešto čemu je najbliža odrednica katastrofa.

U istom rovu sa Bakićem i Dojčinovićem leži još jedan junak antirežimskog slepila – Nemanja Rujević, novinar Angelinog Dojče velea i, izgleda, nedovoljno Angelinog Vremena. Rujević je u tekstu „U predvorju Bangladeša“ analizirao radnička prava i doveo u istu ravan minimalnu zaradu u Srbiji i Bangladešu. Na našu sreću, minimalna zarada u Bangladešu je 4,5 manja nego u Srbiji, što je, prema profesoru Branku Milanoviću, našem najvećem ekonomisti, razlika u životnom standardu stanovnika Beograda i Beča. Beč, Bangladeš, Beograd, sve to počinje na B, a biće i da u Rujevićevom Bonu ne radi Gugl.

Sučavanje sa realnošću i izbor reči su jako važni, ako želite da promenite zemlju u kojoj živite (Bakić) ili ste živeli (Rujević). Koliko god da je bilo maloumno nazivati Miloševićev režim fašističkim i nacističkim još je imbecilnije to reći za Vučićev. Oni koji ovde simuliraju antifašizam bi trebalo da nam odgovore kako to da je jedna Miloševićeva ministarka danas tolerantnija i otvorenija od velike nade Demokartske stranke?

Realnost ume da zbuni i šokira, ali nesupeh da se sa njom suočimo govori samo jedno – da je problem u nama. Priznajem, nije lako. Ne samo najbolji Miloševićev politički đak već vođa koji je odavno prevazišao sve svoje nacionalističke ili šovinističke učitelje, Vučić je suočio neprijatelje sa brojnim rebusima. Zadržaću se na poslednjem – kako je moguće ovde državnim parama snimiti jedan „antisrspki film“ dok scenario, u najpozitivnijem smislu reči, najvećeg Srbina među filmskim radnicima biva proskribovan?

Novi Vučić danas citira Konstantinovića, govori Latinkine i Dubravkine „evropske“ reči i pregovara sa Tačijem o sudbini srca Srbije. Bojim se da je ovde zato bilo moguće o državnom trošku snimiti film o hladnjači ali ne i o trgovini organima, koja u sećanje birača vraća užas Žute kuće. Zato je Vojnov, kao ne samo ponosni i mudri nacionalista već i vrhunski ketman, subverzivniji od svih autokolonijalnih Slučajnih Srba, koji su prethodnih dana lili krokodilske suze na njegovom Tviter i Fejsbuk profilu.

Put do male Srbije – obavezne stanice na putu ka članstvu u EU, o kome sanjaju svi Slučajni Srbi, bili oni postrojeni iza Vučića ili priželjkivali predsednikovu ružnu smrt – može se popločavati čak i pričama o albanskim leševima iz hladnjače, ali nikako sećanjem na organe izvađene iz leševa srpskih civila u Žutoj kući. Evropski put kojim je beskompromisni vođa krenuo prosto zahteva postojanje brojnih simulacija, sa kojima baštinici crno-belih slika iz Slučajne Srbije izgleda ne mogu da se izbore, ali koje lideri EU sasvim razumeju i kojima redovno apaludiraju.

Možda je najveća ironija u svemu oveme da je jedino što su antirežimske medijske i idejne ikone Slučajne Srbije u stanju da ponude građanima – simulacija Vučića. Čekajući tog pobedonosnog ne-Vučića možemo da biramo između dva Vučićeva čeda – „simulakruma“ koji potpisuje Željko Mitrović i onoga koji kreiraju Marko Dražić i Zoran Kesić. Ne znam još šta će moj postmodernistički prijatelj reći o ovom zaključku, ali nekako – toliko su različiti a tako isti.

Zoran Ćirjaković

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginarijumu, čak i u Marićevoj skromnoj, ali verovatno najboljoj školi za rijalite igrače na svetu, ima mnogo više borbe i ideja nego u celoj građanskoj Srbiji i njenom bizarnom levičarskom lagumu. Za razliku od deklarativno marksističkih, ušuškanih oaza srednjeklasnog adolescenskog eskapizma zatrovanih rodnim politikama identiteta, Pinkova utopija bolju budućnost obećava i onima koji nisu gej.

Nažalost, za današnje srpske levičare radnik nije OK, pa ne čudi da iza crvenih zastava nema nikoga i da su se subalterni masovno postrojili ispred Mitrovićeve ružičaste fleke i Marićeve anglicizovane sreće. U Srbiji se razvila perverzna pseudomarksistička nekropolitika u kojoj ima mesta samo za radničke leševe, one koje više ne mogu da slušaju Cecu i čija usta više ne govore „homofobiju“. Dobar radnik je u tom ideološkom prostoru samo mrtav radnik.

Radnička klasa i svi oni sa kojima neoliberalizam ne zna šta će odavno znaju da više ne mogu da očekuju nikakav raj, ali se upinju da nekako izbegnu ili bar zašećere tranzicioni pakao. Tužni su to izbori. Delu radnog i nezaposlenog naroda danas je racionalnije i izglednije da bolji život traži preko ćerkinih obećavajućih grudi i zgodnog tela nego u znoju rada i lopatama.

Novi Alija Sirotanović je Tuzlak koji je uzeo mikrokredit kako bi njegova ćerka Irma ugradila silikone, više zaradila i tako pomogla porodici. Irma je ušla u vilu Parova i prevazišla očeve mikro nade. Ali bojim se da tata Serjanić ne bi mogao ni da proviri u ovdašnji levičarski imaginarijum.

Menadžer prestižnog marksističkog prostora (“zadruge”) u centru Beograda ističe da tu „šovinizam, seksizam, rasizam, prosto nisu dobrodošli”. “I romski kolektivi, i LGBT ekipe” su deo njegove vrle zajednice, ali ne i radnici. Odustalo se izgleda od obrazovanja i promene svesti. Avangarda radničke klase je postala antinarodna avangarda politički korektne i ideološki jeftine, kontrarevolucionarne kvir klase, pa ćete u ovakvim prostorima pre videti jetija nego radnika.

Citirani, deklatrativno antikapitalistički menadžer ove, u suštini, antiradničke i antiseljačke „zadruge“ u samom srcu dorćolske „Silikonske doline“, dekorisane sličicama Marksa umesto statue Medičija, diči se u tabloidnom Vajsu da dok „u okolini gde cenovnici udaraju po ušima, ovde će te i dalje najmanje ispasti čašica Four Roses”. Svi naši slučajni Srbi, bili marksovci ili konstantinovićevci, još su više slučajni neoliberali.

Radnici ne piju Four Roses. Verujem da ga velika većina nije ni probala. Revoluciju o kojoj sa čašom burbona u ruci sanjaju naši benigni radikalni levičari mogu izvesti samo oni i one koji piju rakiju i pivo, slušaju Cecu i Acu Lukasa, sanjaju silikone i botoks, vole Srbiju i Srbe i obično ne ljube gejeve, ni u bukvalnom ni u prenosnom smislu.

Nažalost, danas su radnici ti koji su prezreni na levici, i liberalnoj i marksističkoj, podjednako omađijanoj manjinskim politikama identiteta i zombiranoj. Lično je tu postalo antipolitičko. Beda aktivizma vođenog različitim derivatima ideologije roda i očaranog lažiranim marginama isporučila je milione gubitnika globalizicije i tranzicije u naručje desnih populista.

Šta žigosana i oklevetana srpska podklasa, masa pravih subalternih, može da pronađe u našem autorasističkom antinacionalizmu i antifašizmu? Tu sva druga balkanska zla bivaju predstavljena kao sekundarna, puki derivati navodno neuništivog i kulturalno kodiranog srpskog zla, koje je nacifikovala beda Konstantinovićevog autošovinističkog uma.

Teško je zavesti i pokrenuti ljude koje prezirete i kojih se gadite. Mnogi slučajni Srbi, i oni sa petokrakom na reveru i oni sa knjigama Dubravke Stojanović u regalu, od Zadruge i Parova više mrze samo ljude koji na svojim televizorima naizmenično gledaju veću nesreću ljudi sa prave margine (Parovi) i spletke crnogorskih pastuva i aspiracionih jahtašica („volim skupo“), koje veruju da im je konačno na dohvat ruke šestocifrena potrošačka sreća (Zadruga).

Teodor Adorno i Maks Horkhajmer mogu za neke mlade umove biti opojniji od jeftine flaše burbona, ali bojim se da nisu ništa bolji saveznici u borbi za ove preko potrebne duše od Fukoa i Deride, tvoraca cucla teorija po meri prezaštićenih narcisa. Televizijski beg u rijaliti Zadrugu mnogo je smisleniji i pošteniji od elitističkog bega u teoriju koja laska eletističkom egu. Uostalom, svi to znamo – lepše je sa eskapizmom, bio on burbonski ili ne.

Prošlog proleća biralo se između Kije i Lune – i kijisti su na istorijskim SMS izborima do nogu potukli luniste. Ali ne treba biti ciničan. Bilo je tu mnogo više smisla, razlika i povoda za opredeljivanje nego na srpskoj političkoj sceni, gde je teško razaznati gde završava Vučić a počinje Borko, da li danas slušamo Konstantinovićeve ili Šešeljeve reči.

Sledećeg leta nam se već smeši okršaj Lune i Stanije, mada iznenađenja nisu isključena. Predizborna kampanja je već počela. Premazana novosadska starleta i razmažena i plačljiva, ali često očaravajuće naivna beogradska modna blogerka u njoj zvuče artikulisanije od svih ključnih aktera političke scene čije je glavno obeležje prepoznatljivo „postistorijska“ kakofonija istih glasova. Svi svim građanima obećavaju sve – i Kosovo i Evropu, i Parade i more beba, i posao i nerad, i veće penzije i manje poreze...

Njihov idejni i moralni bankrot, beda njihovog imaginarijuma, stavila je Srbiju u položaju zemlje koja čeka samilost neke od neokolonijalnih metropola i pokušava nemoguće, da živi tuđu istoriju i poništi svoju. Ako je ovde nešto kužno i ružno onda su to otuđene autokolonijalne elite – političke, medijske, kulturne i aktivističke. Zabavljene sobom i zapadnim, zaigrane Marksom i Veberom, Hanom Arent i Džudit Batler, one su ovde, ali kao da žive negde drugde, daleko od nas, ostavljenih sa samo jednim realnim izborom – između Lune i Stanije.

Zoran Ćirjaković

GIGA ŽABA I DRUGI ĐINĐIĆ

U periodu kada je Druga Srbija mrzela Zorana Đinđića – što će reći za njegovog života – jedan od glupljih argumenata u moru glupih argumenata je bio sklonost hrabrog premijera „(zlo)upotrebama životinjskog carstava u građenju metafora“. Neumorna „građanska“ policajka misli (na privremenom radu kao novinarka), tekst u nedeljniku Vreme u kome analizira Đinđićeve „morbidne“ metafore naslovila je septembra 2002 – „Godine gutanja žaba“.

Četiri meseca ranije, na tribini koja je u Šapcu održana na temu „Kako do boljeg života“, lucidni premijer je izvršio jedan od serije, slučajnim Srbima tada neoprostivih, verbalnih delikata protiv životinjskog carstva: „Stara indijanska poslovica kaže: ’Ako moraš da progutaš žabu, nemoj da je mnogo gledaš, već je progutaj, a ako moraš da progutaš nekoliko žaba, progutaj prvo najveću’. Mi se držimo te poslovice.“ Na ove reči novinarka se nadovezala biserom kolumnističke jeftinoće: „Uostalom, kako su Indijanci prošli slušajući mudrolije svojih poglavica, svi znamo...“.

Znamo i kako je prošao Đinđić. Pola godine kasnije naš „poglavica“ – koga su se gadili slučajni Srbi iz „Srđinog Vremena“ i ideološke okoline – „progutao je metak“. Verujem da je i citirana (para)novinarka, kao i ostatak Druge Srbije, ubrzo zavolela Đinđićev leš i oprostila mu ne samo sve verbalne zloupotrebe žaba, riba, krava i zečeva već i mnogo veći greh prema životinjskom carstvu – kratkotrajnu trebevićku ljubav prema jednom Karadžićevom volu na ražnju.

Đinđićevi naslednici su malo oklevali, ali ubrzo su nastavili da gutaju velike žabe. One su, kako se moglo očekivati, vremenom postajale sve veće i veće. Na kraju je na red došao gigant, najveća od svih srpskih žaba – Kosovo. Reč je o žabi na testosteronu, giga žabi, koju Đinđić nije stigao da guta. Mada, čak i da je pokušao, nisam siguran da bi uspeo. Neki zalogaji su za neke političare jednostavno preveliki.

Druga Srbija se u međuvremenu podelila. Jedni „građani“ – koji smatraju da je južna srpska pokrajina mala žaba, neka zaostala, ispodprosečna srpska žabica laka za gutanje – tvrde da Aleksandar Vučić „šibicari sa Kosovom“. Drugi su u mlađanom predsedniku prepoznali „manje zlo“ i novog Đinđića – hrabrog žabojedca kome nijedna žaba nije prevelika – i poklonili mu se.

Mrđan Bajić, državni umetnik ere (originalnog) Đinđića, video je u ovom drugom Đinđiću vođu sposobnog da čini najveća čuda. Rad talentovanog beogradskog vajara, koji će postati dragocena građa za svaku ozbiljniju semiotiku udvoričke umetnosti, nam jasno poručuje – daleko je Sunce, ali novi Đinđić je spojio i ispalio polomljenu strelu, koja nas sada nosi sa buntovnog Studentskog trga ka najsvetlijoj od svih svetlih budućnosti.

Pri tome, ne samo da se sprema da proguta kosovsku giga žabu – i to sa vrlo malo antidemokratskih i sendvičarskih „začina“ koji bi mogli da prikriju njen jako gorak ukus, već je Vučić Đinđićevu građansku strelicu iz Bajićeve udvoričke analogije pretvorio u nuklearnu bombu. Teško je zamisliti jači i razorniji udar na ideju „Velike Srbije“.

Ostaje da sačekamo ishod. Ali, najavljena je godina gutanja najveće žabe, pa se i Đinđić po žabama poznaje. Zato je danas jedini ko ovde ima pravo da kaže „iš od Đinđića“ Aleksandar Vučić – šta god neko mislio o originalnom Đinđiću ili ovom novom, neočekivanom i neobičnom Đinđiću 2.0.

Zoran Ćirjaković