NE MISLIM, DAKLE GLEDAM UTISAK NEDELJE

Mucajući, ljuta ne samo na Aleksandra Vučića već i na sve one koji na dele njen hronični bes već vole da kažu “pa šta”, Olja Bećković je danas rekla da je uplašena. Razumem je. Imajući u vidu šta sve misli i govori o režimu, mora da je zbunjuje činjenica da je uopšte živa. Mene ne, pa ću probati da smirim egocentričnu koleginicu.

Da odmah razjasnim i moje “pa šta” – pa “Evropa”, draga gospođo. Najskuplja srpska reč, čija se cena izražava i u krhkosti kocki na Trgu republike i u strahu Olje Bećković. Ali i razlog zašto gospođa Bećković uopšte ne treba da se brine, sem da, ako – ili, bojim se, pre kada – uđe, ni EU ni NATO neće želeti da izbacuje vodu iz kabla koji u naše stanove isporučuje njenu antirežimsku buku i bes.

Ima nečeg, naravno samo na prvi pogled, nadrealnog u činjenici da je jedan antirežimski kanal zakovan za broj jedan na televizorima miliona građana Srbije, a da, citiraću Peščanik, “Zolja” svake nedelje “puca” po režimu sa dvojke na daljinskom. To pomalo asocira na “tačke”, sovjetske radio prijemnike na kojima nije bilo moguće promeniti frekvenciju. Slušam zbunjenu Olju i hrabre Tviter partizane i njihova priča o Vučićevoj Srbiji mi zvuči kao da tvrde da je Lav Trocki bio vlasnik Первая общесоюзная программа u Staljinovom SSSR-u ili da je Der Stürmer bio jevrejska novina. Čist staljinizam i fašizam, jelte.

Nešto ovde ne štima. Ili je problem u slici koju stvaraju antirežimski aktivisti? Ili u ključnom antirežimskim mediju, zakovanom za jedinicu na skoro svim daljinskim upravljačima u mojoj zgradi?

Relevantnih nezavisnih medija nema. Oni koji se predstavljaju kao nazavisni zavise od zapadne pomoći. Na svakome ko veruje da je nezavisni novinar u tim medijima je da, prvo, prepozna ovu kontradikciju i zatim je nekako razreši. Samo tada može da odvaga koliko je nezavisan i koliko je (samo) novinar kada ekonomski zavisi od zapadnih centara moći, kojima je na Balkanu ne toliko prioritet koliko za nas jedina relevantna “evropska vrednost” – što manja i slabija Srbija?

Ne znam kako ljubitelji fikcije o “povratku u devedesete” izlaze na kraj sa brojnim neprijatnim činjenicama. Počevši od one da Soroš nije večeravao sa Miloševićem i da naslednik Sonje Liht kroti opoziciju i podsmeva se, iz njegovog ugla valjda bez navodnika, čak i nezavisnim novinarima. Ali, mene posebno zanima tumačenje jedne, da kažemo da tako nešto može da postoji, čisto medijske dileme.

Kako to da je jedna antirežimska televizija, da ne pominjem ponovo gde je N1 “zakovan”, danas ima manji politički efekat od B92 – malog, lokalnog antirežimskog radija tokom devedesetih? Kako građanističke antirežimlije tumače to da su saradnici Verana Matića uglavnom bili mnogo bolji i talentovaniji novinari od njega – a on nije netalentovan, a kamoli glup, dok su saradnici Jugoslava Ćosića, koje je, kao i Veran, sam birao, bojim se bez izuzetka manje talentovani i/ili mnogo gluplji od njega?

I jedna dilema, koju mogu da razreše samo teoretičari zavere i oni koji znaju mnogo više od mene. Da li Jugoslav Ćosić, komandant te luksuzne paramedijske skalamerije, greškom dobija NATO sendvič sa pršutom iz Parme, iako ne zaslužuje ni parizer? Ili je, možda, reč o tome da bi, da po rezultatima svog antirežimskog delovanja zaslužuje kobe govedinu, ostao i bez političkog parizera? Drugim rečima, da li je plaćen da ruši ili samo da slabi vlast? Ili je, možda, Jugoslav Ćosić greška u NATO sistemu? U zemlji u kojoj mučeni Dušan Teodorović može da postane opozicioni mozak nisam spreman da isključim čak ni one odgovore koji deluju sasvim nadrealno.

Tu ponovo dolazimo do Olje Bećković, danas korisnog idiota EU i NATO pakta ili, što bi njeni saborci rekli za svakoga ko misli drugačije – bota. “Utisak nedelje”, njen preparirani medijski dinusaurus, iako zaglavljen u postistorijskim devedestim i njihovim iluzijama, postao je fetiš destruktivne i samozaljubljene elite, nespremne da pogleda u svoju sliku u ogledalu. Bojim se da slogan ‘ne mislim dakle gledam “Utisak nedelje”’ ilustruje suštinu “stada” čiji su pripadnici ovde najbliži definiciji “političkog vola”.

Kako to da čak ni tokom njene emisije voda ne ulazi u kabl? Da li je Olja Bećković greška u režimskom medijskom poretku ili je njen program postao trla baba lan da joj prođe (nedeljni) dan? Kako to da “Utiska nedelje” nije bilo tokom skoro tri letnja meseca – u zemlji kojoj je dogorelo do nokata i u kojoj je stanje katastrofalno, bar kako tvrde trijateralac Bakić i drugi priželjkivani partneri u dosadnjikavoj partiji parapolitičkog pasijansa nedeljom uveče? Da li druga Jova kama i redenik, koji razgorevaju salonske revolucionarne strasti Oljine ciljne grupe, manje svrbe kada maksimalna dnevna temperatura retko prelazi trideset stepeni?

Uz tužnu građanističku elitu, koja veruje da demonstrativnim ubistvom etničkog sopstva može spasiti građanskog sebe, danas je i gospođa Bećković. Razapeta između mržnje prema Vučiću i verovanja da je moguće toliko mrzeti i biti svoj i nezavisan, Olja mi liči na novu inkarnaciju “čekača autobusa”, “slučajnih prolaznika” kroz slavniju stranu devedesetih. Trudi se da danas ispadne kriva u očima režima na isti onaj neuverljiv način na koji su se oni nekada pravili da su nevini. Biće da farsu proizvode ljudi koji vole da veruju da se istorija ponavlja.

Olji njeni novi pajtosi sa autošovinističkog peščanog spruda neće oprostiti prezime. U stvari verovanje – nevažno je da li je ono fikcija ili odraz stvarnosti – da nije samo biološka već i ideološka Matijina ćerka. Slučajnosrpsko “sestrinstvo” Dubravke Stojanović, u trijumfiratu navodno neuništivog, samobnavljajućeg srpskog zla, Bećkovića odavno smešta rame uz rame sa “Ristom Sotonom” i Vojislavom Koštunicom.

Ne treba to nikad gubiti iz vida, u temelju autošovinističkog narativa je i verovanje da je “dobra”, Druga Srbija – ženskog roda. U skladu sa novim, homokolonijalnim imperativima, vremenom je slučajnosrpsko “sestrinstvo” prihvatilo i gej “bratstvo”, ali muškost posrbljenog balkanskog “zla” je opstala. Od Olje se tu očekuje dekontaminacija – suštinski antisrpsko, ne antirežimsko delovanje, i zato će, bojim se, ostati “loša” žena, samo Matijina ćerka.

Ideološke ćerke Radomira Konstantinovića su se, pak, podelile. One s kojima nije Olja su sada sa režimom. Zato što misle da “nepismene” i “neobrazovane” – koji, po Oljinom fanu koji se uključio u emisiju, jesu oni koji govore “pa šta” – u EU može da utera samo dozirana (ne)demokratija, koja ne mari za medijske slobode.

Za njih ne mari ni ta “Evropa” – koja obožava srpsko “pa šta” i mrzi kada čuje naše “šta”. Zato ovdašnji “nezavisni mediji” imaju samo dve funkcije. Da slabe režim u Beogradu i da ga, kada skreće ka Moskvi, vraćaju na “pravi put” ka, kako veruju u Briselu, Berlinu, Parizu, Londonu i Vašingtonu, konačnom rešenju balkanskog “bureta baruta”.

Tu dolazimo do druge najskuplje srpske reči, koju su Oljini gosti ove večeri retko pominjali – sem kada su lili krokodilske suze za Oliverom Ivanovićem. Preko “pa šta” vodi jedini “put Srbije u Evropu”, na kome, inače, ima brojnih (ne-srpskih) balvana. Ta “Evropa” čini da Olja ne treba da se plaši ni našeg “pa šta” ni bilo čega drugog. Za razliku od onih koji još veruju da će “dogodine” ponovo moći da krenu putem u Prizren.

Zoran Ćirjaković

Кетман или смртоносна мимикрија? (петнаестак година стар текст)

(... објављен у правом нин-у)

Кетман, односно такија (што на арапском значи “обезбедити заштиту”), даје право муслиману да крши све верске забране. До које мере то може објаснити “неспоразуме” Запада и исламског света


Ми смо у рату и ја сам војник.” Овако је, говорећи препознатљивим јоркширским акцентом у Ал каидином пропагандном видеу, своје занимање описао тридесетогодишњи Мухамед Сидик Кан. Ништа у животу овог Енглеза пакистанског порекла, оца осмомесечне бебе, није указивало на то да ће постати један од четворице бомбаша који су у јулу у Лондону убили педесет двоје невиних људи. Канове комшије у предграђу Лидса су у будућем лондонском бомбашу виделе омиљеног и пожртвованог учитеља. “Није изгледао као екстремиста. Није говорио о религији. Био је јако фин тип”, рекао је један од суседа.

Један фрустрирани функционер британске обавештајне службе је изјавио да Кан спада у оно што агенти називају “чистим кожама”, људима без мрље коју би могао да региструје моћни “обавештајни радар”. Лондонски бомбаши нису били ни добро обучени терористи, ни вешти тајни агенти неке непријатељске силе. Чињеницу да тајне службе више не могу да направе “профил” самоубице британски званичник је назвао “правом ноћном мором”. Овај безбедносни кошмар последица је чињенице да су четворица лондонских бомбаша годинама савршено примењивали кетман, стару исламску стратегију преживљавања у непријатељском окружењу.

Куран каже да ће Алах ценити сваког муслимана по томе шта му је у срцу, а не шта му је на језику. Ово учење је дало верски легитимитет схватању да муслиман има право да лаже, користи мимикрију и скрива своје веровање у ситуацији када се осећа угроженим због свог веровања. Кетман, односно такија (што на арапском значи “обезбедити заштиту”), даје право муслиману да крши све верске забране. Не само да превара, убиство, конзумирање свињетине и алкохолних пића тада постају дозвољена и богоугодна дела, већ муслиман који сматра да кад је у опасности има право да порекне своју веру и исповеда веру неверника. Употребу такије муслимани не сматрају лагањем, већ дозвољеном мером самозаштите. На сваком је вернику да сам у складу са својом савешћу процени степен опасности и оцени да ли ће и у којој мери применити такију.

МАЊЕ ЗЛО: За разлику од сунита који верују да се такија може примењивати само у рату или ситуацији директне претње, мањинска заједница шиита је кетман сматрала обавезом и стубом своје вере. Сваки Иранац је увек у стању да када то околности наложе ради чак и оно што сматра одвратним. Ајатолах Рухалах Хомеини је отворено говорио да без такије данас не би било шиита.

Да није кетмана ни бројни дервишки редови не би опстали. Реч текија, назив дервишког верског објекта, изведен је из истог арапског корена. Такија је кроз историју омогућавала преживљавање езотеричних дервишких учења која су ортодоксни сунити сматрали јеретичким. Захваљујући кетману чак четвртина становника Турске су данас бекташије и алевити. Председник суседне Сирије је припадник још хетеродокснијег реда алавија. Исламски фундаменталисти су њихови највећи непријатељи.

Сунити су традиционално сумњичави према кетману. Велика већина сматра да степен угрожености муслимана у данашњем свету не оправдава примену такије. Они виде ову мимикрију као зло које постаје оправдано током џихада. Само тада верник има право да одабере такију, мање зло, да би се спасио од већег. Свесни да кетман са собом носи гомилу опасности, сунитски имами су у прошлости изузетно ретко охрабривали ову праксу. Јасер Арафат се сматра “уметником такије” – палестинска ситуација представља пример околности у којима се она сме примењивати. Тек су 1979. године, после доласка на власт ајатолаха Хомеинија у шиитском Ирану, многи сунити схватили колико кетман може бити користан.

“Ако неко жели да говори о исламској власти и њеном успостављању, мора се држати такије”, написао је имам Хомеини у књизи Исламска власт, манифесту иранске револуције, која је пробудила успавани исламски свет. Хомеини је седамдесетих закључио, како пише Фердун Ховејда у књизи Шах и ајатолах, да мора иза себе имати коалицију свих опозиционара како би остварио свој главни циљ: успостављање теократског поретка. Из егзила у Паризу Хомеини је годинама обећавао демократију, слободне изборе и једнакост жена. Комунистички герилци и умерени политичари му се не би прикључили у борби против шаха да су знали да је његов прави циљ исламска република.

НАИВНИ ЗАПАД: Следећи ирански пример, лидери екстремних фундаменталистичких група су
такију поставили у темеље стратегије која је резултирала успешним терористичким нападима. Делујући из неприступачних авганистанских планина и скривених упоришта у Ираку и Палестини исламистичке вође су последњих година биле изузетно отворене по питању свог циља. Другачије не би били у стању да обаве регрутацију међу милионима незадовољника широм света. Зато у Бин Ладеновим фатвама и саопштењима такију нећете наћи ни у траговима.

Добро скривен кетман управља свакодневицом његових добровољаца. Да нису били у стању да доследно примене кетман, лондонски бомбаши никада не би стигли до својих циљева. Тврдећи да је ислам у целом свету нападнут од америчких крсташа, израелских циониста и њихових савезника, вође савременог џихада су убедиле своје следбенике да је оправдано употребити моћни кетман.

Коришћена паралелно са војном силом, субверзија заснована на такији је, како пише професор Валид Фарес са Универзитета на Флориди, допринела невероватној експанзији ислама у седмом веку. “Обмана (такијом) је до данас остала моћније оружје од класичних џејмсбондовских обавештајних тактика зато што за разлику од западних метода има цивилизацијску, глобалну димензију”, пише професор Фарес. “Оно у чему је данас такија јединствена јесте њен успех када се примењује унутар напредних и софистицираних држава.”

Мухамед Сифауи, алжирски новинар који се на неколико месеци 2002. године инфилтрирао у редове Ал каиде, пише у својој књизи Унутар Ал каиде да је свест терориста обликована такијом. Сифауи сведочи да исламисти користе један дискурс када међусобно разговарају, када “показују шта им је стварно у срцу, када дозвољавају да се појави њихова фашистичка, ратнохушкачка страна”, и други који је “намењен неверницима, ублажен толеранцијом, разумевањем и поштовањем”. “Никада не откриј своје намере и оно шта стварно мислиш, правило је свих фундаменталиста... Наивни људи са Запада суде о њима искључиво према ономе што говоре”, пише Сифауи.

АЛАХ ПРАШТА: Професор Џералд Пост са Универзитета Џорџ Вашингтон је био сведок - експерт на суђењу припаднику Ал каиде. Он је анализирао Ал каидино упутство за обављање терористичких операција, у којем се посебна пажња поклања оправданости примене кетмана када се “муслиман бори на територијама безбожника”. “Упутство каже да тада не морате да живите животом доброг муслимана зато што сте у служби џихада и да ће вам Алах опростити све што сте радили”, каже професор Пост.

Ирачким шиитима. који чине око 60 одсто становништва, нису потребна упутства. Они спроводе такију у Ираку јер су под окупацијом. За разлику од сунитских устаника већина сматра да ће веру најбоље сачувати ако се клоне конфронтације са америчким непријатељима. Неки аналитичари сматрају да ирачки велики ајатолах Али ал Систани данас покушава да искористи Американце за постизање својих циљева на сличан начин на који је имам Хомеини седамдесетих искористио комунисте и продемократске опоненте шаху. Захваљујући такији прави циљ вође ирачких шиита данас можемо само да нагађамо. Оне који сумњају у Систанијеву способност да оствари оно што је наумио треба подсетити да се једна од његових књига зове Трактат о такији.

Председнику Бушу се жури да оде из Ирака и Систанијеве га амбиције још увек не брину. Могућа шиитска “Исламска Република Ирак” делује тако бенигно у поређењу са Осаминим и Заркавијевим сунитским фанатицима који су открили да обмана такијом игра важну улогу у борби против неупоредиво моћнијег непријатеља. “007” и његове скупе играчке ту не могу пуно да помогну. Бондове колеге у Лондону чека још пуно кошмарних ноћи.

*  *  *

“Босански кетман”

Шта је Абдулах Сидран саветовао Алији Изетбеговићу у вези са “пренаглашеношћу испољавања муслиманског верског осјећања” у Сарајеву

Књига Чеслава Милоша Заробљени ум, објављена у Београду 1987. године, стекла је током рата култни статус у опкољеном Сарајеву. Милош је у уводу своје дугачке студије о мимикрији у тоталитарном друштву бошњачкој секуларизованој књижевној и интелектуалној елити – неретко оданијој пиву и лози него Курану – открио кетман. Свуда где “није било довољно ћутати”, где се – да би се преживело или да би се остварио неки велики циљ – морало отворено порећи сопствено мишљење, рађао се кетман. Милош је закључио да су се муслимани у непријатељском окружењу кроз историју понашали слично пољским интелектуалцима под стаљинистичким режимом. Пољски дисидент је написао да кетман онима који га примењују даје осећај супериорности. Не треба да чуди да се многима у окруженом Сарајеву тада учинило да се такија може искористити као интелигентно и моћно оружје.

Резултати су ипак били много слабији од очекиваних. Неки су касније Алију Изетбеговића критиковали због лошег кетмана. Други, у које спада и Абдулах Сидран, сматрали су да Алија уопште није примењивао кетман током рата. Сам Изетбеговић је негирао да је практиковао кетман. Сидран је 1996. године поклонио Изетбеговићу Милошеву књигу и искористио прилику, како је написао у Слободној Босни, да свом председнику каже: “Оно што ми у нашем понашању највише смета (је) транспарентност, пренаглашеност испољавања муслиманског верског осјећања... ваљало би размислити о кетману.” “Знаш, Авдо, кетман примјењује мањина, у већинском окружењу. А ми смо овдје већина”, одговорио је Изетбеговић.

Мало је оних који верују да Изетбеговић није примењивао такију. Ипак, Алијини дипломатски и преговарачки успеси више су последица бруталности и ароганције српских и хрватских вођа него његове способности да искористи ову стару исламску праксу. Изетбеговић није успео да ову вештину усаврши у комунистичкој Босни, “најцрвенијој” републици титоистичке Југославије. Околности у Босни су биле најсличније ситуацији у земљама Варшавског уговора у којима је, како пише Милош, практиковање кетмана међу интелигенцијом узело масовне размере.

Јуна ове године, на седници главног одбора СДА, Изетбеговићеви политички наследници су покушали да наставе да практикују “мултиетнички кетман”. Руководство је саопштило да СДА престаје да буде странка једног народа и саопштило имена “небошњачких” вођа новог, “мултиетничког” СДА. Али тезу да Алијина странка представља искрене браниоце мултиетничке Босне данас је теже бранити него икада у петнаестогодишњој историји ове партије. Недељник Слободна Босна је јунску одлуку назвао “великом преваром”.

Један од разлога због чега ова “мултиетничка” мимикрија неће бити успешна можете наћи на шехидском мезарју на Ковачима, само стотинак метара изнад Башчаршије. Одлука да Алија Изетбеговић буде сахрањен на овом гробљу резервисаном само за шехиде, муслимане који су “јуначком смрћу погинули у борби за веру”, представља завршни чин трапавог и недоследног кокетирања “оца Бошњачке нације” са кетманом.

Зоран Ћирјаковић

Filozofija zla ili zla filosofija Radomira Konstantinovića (iz 2016.)

da ne bacate pare na Nedeljnik, glasilo najdublje, autokolonijalne države, koje krade moje ideje - stari tekst, tačnije jedan dugačak i četiri kraća teksta objavljena u "politici" kao "tema nedelje" 2016. godine, nažalost uvek aktuelan u zemlji fatalno zatrovanoj bedom autošovinizma

Privilegovani ljudi, rekao je jedan mudar američki profesor, vole da veruju da je granica između dobra i zla fiksirana i neprobojna – "oni su na dobroj strani, drugi na lošoj". Za razliku od običnog, "prostog" sveta, koji sliku najvećeg zla obično smešta u nepoznato, ono što je daleko ili drugačije, ušuškane "sofisticirane" elite vole da ga vide oko sebe, iza prvog musavog zida i blatnjavog ćoška, usred onoga što im je najbliže i što najbolje poznaju.

Ipak, retko je u delima koja nisu završila u ropotarnici intelektualne istorije jedno zlo – uokvireno prepoznatljivim kulturalnim obrascem i ilustrovano stihovima pesnika naroda kome pripada autor – predstavljano toliko velikim, duboko ukorenjenim i neuništivim, kao u knjizi pežorativnog naslova "Filosofija palanke". Pre nego što nam, negde pri kraju, saopšti da "palanka", u stvari, nema svoju filozofiju, Radomir Konstatinović iznosi razmišljanja koja su hipnotisala srpsku liberalnu elitu i zagrejala srca ekstremnih nacionalista u okruženju.

Bez uzimanja u obzir sadržaja i uticaja "Filosofije palanke" nije moguće razumeti dubinu podela u Srbiji, iscrpljujući "kulturni rat" dve Srbije kome se ne nazire kraj. Za mnoge antinacionaliste, slučajne Srbe, ona predstavlja Bibliju antifašizma, knjigu koja je najavila i objasnila srpske zločine. Opisivana je kao ne "samo otkrivalačka nego, gotovo, i proročka".

Latinka Perović je u njoj otkrila kristalnu kuglu u kojoj se vidi naše neevropsko sutra – "služeći se mimikrijom, duh palanke kao infrastruktura nacionalizma drži i dalje Srbiju na odstojanju od Evrope." Iako ističe da se o njoj "raspravljalo na naučnim skupovima" moćna istoričarka smatra da je to "nedovoljno za knjigu koja bi trebalo da postane nova Biblija".

Istovremeno, ona je u najužoj konkurenciji za Bibliju srpskog autošovinizma. Postala je sofisticirano priručno opravdanje za stavove koji bi, izgovoreni o nekom od komšijskih naroda, privukli pažnju ako ne tužilaštva onda resornih organizacija građana u civilu. Možete pročitati i zaključak da ovde "predugo živi narod sa zakasnelim pretenzijama na modernost".

Ali, šta je poručio sam Konstantinović, rodonačelnik Druge Srbije? Da li je njegova knjiga alatka za borbu protiv "srpskog nacizma" ili sredstvo za "nacifikovanje" Srba? Pomaže li "Filosofija palanke" da postanemo (pravi) Evropljani ili nam poručuje da to nikada nećemo biti? Konačno, treba li je uopšte čitati?

"Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti", piše Konstantinović. Palanački svet "ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti".

Latinka Perović tvrdi "da je čitanje Filosofije palanke postalo neka vrsta merila za stvarni iskorak iz duha palanke." Ali, sumnjam da su "Filosofiju palanke" pročitali i mnogi od onih koji jadikuju o "čuvenoj, a nepročitanoj knjizi".

Štaviše, njen uticaj je sasvim u neskladu s njenom čitanošću. Duboko pesmistička poruka odavno postoji nezavisno od samog teksta, repetitivnog štiva čiji se autor upinjao da ne kaže ono što govori. Ona nam stiže preko brojnih glasnika, intelektualaca i aktivista koji su je uprostili i pamfletizovali, prilagodili "urbanim" ukusima u ubrzanim, "rijaliti" vremenima.

Ipak, neumorni promoteri su je pravilno razumeli. Problem nije u tome kako su tumačili Konstantinovića već kako su vrednovali njegove zaključke, diskvalifikujući pri tome one koji se ne slažu kao "zarobljenike palanačkog duha". Glavni odgovor na kritike je da on nije pisao o palanci već o univerzalnom zloduhu koji se, valjda slučajno, zove baš palanka.

Tamara Kaliterna je svoj panegirik naslovila "Filozofija Srbije". Ona piše da je to "filozofija zatvorenosti, hedonizam sabornosti, uteha nepokretnih istina, okovanost tradicijom i nasleđenim, neupitnost". Zlatko Paković je, pak, jedan od apologeta koji se, kada ne tvrde da Konstantinović piše baš o Srbiji, lako zaborave i počnu da nas ubeđuju da "on ne govori o fenomenu koji se javlja isključivo u srpskoj kulturi, a to mu podmeću".

Da mu nije potrebno bilo šta podmetati demonstrirao je i Sreten Ugričić: "Narodnooslobodilačka borba u palanci, znamo to čak i ako nismo čitali Konstantinovića, nije moguća... U našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu... I zaista, svi smo se mnogo puta uverili: u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je."

Čak i da nekako poverujemo da Konstantinović stvarno piše o univerzalnom zloduhu, koji se otelotvorio baš u Srbiji, zemlji palanki – nedopustivo je da se najmračnija sila, jača od svake čovečnosti, zove kao i desetak balkanskih gradića. Zato čak ni naslov ove knjige nije nevin. Štaviše, bio bi nedopustiv i da ima aromu bilo koje druge kulturne lokacije – laošanske, paštunske, američke...

Ponekad pomislim da je dobro što nisam rođen u Smederevskoj Palanci, koju građani kojima je stigmatizovana reč urezana u biografiju zovu jednostavno – Palanka. Ali, Konstantinović, naravno, piše o nečem drugom. Palanka je za ovog rođenog Subotičanina, slučajnog Habsburgovca, šifra za osmansku, "srbijansku" Srbiju i njeno srpstvo, koje ugrožava zamišljenu vojvođansku izuzenost. (Ne)skriveni kultur-rasizam je i jedan od glavnih razloga zašto je "Filosofija palanke" do sada prevedena samo na mađarski.

Iako joj je etimologija složena, palanka nije neka kulturalno bezmirisna, neutralna reč – ona ima srpsko ime i osmansko prezime. U naš jezik je ušla kao turcizam, odrednica koja ima pečat prokazanog Orijenta, štaviše njegovih još prezrenijih oboda. Devet od deset globalnih Palanki su na Balkanu, koji je vekovima na Zapadu predstavljan kao prljav, krvožedan i masan – musavi mali Orijent bez egzotike, neprijatni, neevropski prostor na kome stanuju preteći islam i istočno, pravoslavno hrišćanstvo.

Zato palanka ne može biti samo duhovni, geografski ili zemni pojam – ona je uvek i kulturna odrednica. Laslo Vegel piše da "Filosofija palanke" predočava "jezivo istočno lice ovog regiona" i da predstavlja "crnu hroniku srednjoevropskog i balkanskog 'istočnjaštva'". U svesti otuđenih elita, palanka je postala jedan od sinonima za antievropske okove, "pusto tursko" utopljeno u "ružno srpsko" – drugo ime Srbije koju vide kao čedo neprijatelja jedine prave, zapadne civilizacije, neželjeno dete vizantijskog komonvelta i osmanskog ekumena.

Konstantinovićeva knjiga je nastala u sklopu jedne od najneslavnijih evropskih intelektualnih tradicija – sistematskog vezivanja nezapadnih prostora, prvenstveno islamskog Orijenta, "crne Afrike" i Balkana, za seriju sterotipa koji njihove stanovnike uokviravaju kao primitivne, infantilne, iracionalne, nepopravljive ili divlje robove tradicije, narode kojima su neophodni zapadni tutori, ljude koji bi, prepušteni sami sebi, povređivali i sebe i druge.

Edvard Said je ovu naučnu, književnu i filozofsku neistinu o onima koji su drugačiji od Zapada nazvao jednostvano – "orijentalizam". Kao i svaka opasna laž, "orijentalizam" je baziran na tendeciozno odabranim slikama i malim istinama o različitim istocima – bliskom, dalekom, ruskom, balkanskom... Obezbedio je "moralno" opravdanje za kolonijalizam i savremene oblike zapadne dominacije, čak i obasce mučenja u zatvoru Abu Graib u Iraku.

(Auto)orijentalizam je jedini relevatan kontekst za razumevanje knjige koja je posrbila staru zapadnu sliku o balkanskom zlu, (ne)evropskom buretu baruta. "Filosofija palanke" odlično ilustruje kako je u mozgove ljudi širom sveta urezivana zatomljena slika Orijenta i njegovog ružnijeg mlađeg brata Balkana. Štaviše, nemoguće je učitati Zapad u sliku (duha) palanke, armiranu kolektivističkom kulturnim obrascem i karikaturom našeg mentaliteta.

Konstantinovićeva hrestomatija kultur-rasizma maskirana je filozofijom, kamuflažnim zastorom istkanim od zapadnog kanona – Hegela, Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna... On je, piše kulturolog Davor Beganović, "tu nema nikakve dvojbe, 'težak' spisatelj". Ali, to je nategnuta, egzibiciona težina, beda filozofiranja nastalog iz želje da se odrednice ne-Zapada, delom stvarne, mnogo više zamišljene, podmetnu kao slika univerzalnog zla. Cilj joj je da zavede "kulturnog" čitaoca, ovdašnjeg umišljenog kosmopolitu.

Čak ni naslov knjige nije prevodiv na engleski. Transkribovan kao the Palanka, Konstantinovićev portret istočne opasnosti mogao bi da privuče ksenofobične glasača Donalda Trampa, ali ne verujem da bi ova ciljna grupa poželela da okrene prvu stranu. U intelektualnim krugovima, možda bi imala prođu kod neokonzervativaca. Mada, iako skloni društvenom inženjeringu i sumnjičavi prema volji "svetine", čak i kada nije orijentalna, oni slične stavove umeju da iznesu mnogo suptilnije.

Neki od autora koji su citirali Konstantinovića, palanku su prevodili kao "mali grad" i "provincija", rečima bez orijentalnog prizvuka. Ali, vezivanje neuništivog zloduha za varošice i unutrašnjost, sveprisutna i često klevetana ljudska staništa, sugeriše neke druge ružne elitističke "izme", delegitimisane mnogo pre Saidove razorne kritike "orijentalizma".

Jednostavno, vrhunsko zlo ne sme biti uokvireno ni kao provincijalno ni kao orijentalno, balkansko ili srpsko. Povrh svega, sadržaj Konstantinovićeve knjige verno odražava sve neprihvatljive aluzije sadržane u naslovu. Zato je "Filosofija palanke" danas ne samo kulturalno već i politički neprevodiva.

Nažalost, njena popularnost i uticaj u Srbiji ne može se tumačiti isključivo elitističkim amovima, prisutnim svuda gde su modernizacijski procesi počinjali sa zakašnjenjem. Samo splet identitetskih, mentalitetskih, istorijskih i političkih razloga može da objasni ovaj zbunjujući fenomen. Ne treba gubiti iz vida da su pristup i unutrašnja logika ove anti-utopije – poduke srpskoj eliti da se ne zanosi, da digne ruke, knjige koja je poziva na intelektualnu secesiju, ograđivanje od Srbije – natopljeni kulturnim obrascem koji autor uporno kleveće.

Ne čudi da je ovaj manifest ukinute srpske budućnosti kultni status stekao baš u Vojvodini, gde nedostaju etnički temelji klimavog separatizma. Zahvaljući "Filosofiji palanke", on danas može da se izdaje za kulturni i civilizacijski. Treba se spasavati od, kako reče Bora Ćosić, "palančana u koje gradski čovek beogradski nažalost se često pretvara".

Još je jasnije zašto ova ideološka knjiga-bomba ima neprocenjivu vrednost na tržištu drugosti, gde za "evropske vrednosti" (i bolji život) ratuju preduzetnici dekontaminacije, fundamentalisti suočavanja i barjaktari ugroženosti brojnih starih i novootkrivenih manjina.

Odijum ove elite, koja se nekako izbavlila iz srpske civilizacijske ponornice, rezervisan je za intelektualce koji, manje ili više vešto i uverljivo, pokušavaju da govore u ime ponižene većine – "mase" koja se ne stidi što pripada naciji koja je predstavljena kao neizlečiva sablast osuđena da baulja iz zločina u zločin.

Ogorčeni "građanski" umovi nisu istinske kosmoplite. Ni u njihovom skučenom univerzumu nema ničega sem Srba. Milorad Belančić, na primer, Milu Lomparu, jednom od kritičara, zamera da je stvario ispraznu nacionalističku sliku koja ga tera u narcisoidno "mi pa mi". Ali, i u onome što pišu Belančić i Konstantinović postoje samo bajkovita Evrope i mi. I oni stalno govore "mi pa mi", samo to ocrnjeno mi ne uključuje njihovo metastazirano "ja".

Pregrejani antinacionalizam koji proizvode je samo umiveni nacionalizam za druge. Belančić im je tako ponudio portret "jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice" neuključive u Evropu, koja vapi "za dušom Tamnog vilajeta kao središta sveta".

Time se sugeriše da su ostali balkanski nacionalizmi dobri dok je srpski "zaslepljujuća, auto-hipnotička ideologija", proizvod "srpskog duha" sklonog da "mašta o genocidu", kako je pisao Mirko Kovač. Stiče se utisak da je bilo lakše pobeći iz Aušvica i Kolime nego otrgnuti se od genocidne gravitacije uskogrude i zaostale Srbije-palanke i njene "potke krvi".

Autokolkonijalni umovi su obično bili veći pesmisti od njihovih kolonijalnih uzora. Konstantinović i sledbenici usvojili su devetnaestovekovnu ideologiju "civilizatorske misije" – ali su je u slučaju Srbije mnogo direktnije predstavili kao nemoguću misiju.

Njihova netolerantnost nije stvar samo novostečene distinkcije, i dalje klimave i nedovoljno valorizovane. Elitsitičku uobrazilju ovde proizvodi i utvara odbačenih korena, repovi kaljuge iz koje su se izmigoljili, često kao prva ili druga generacija "kulturnih". Uostalom, da je tačno ono što imputira filozof Radomir ne bi postojao čovek Konstantinović, prepametni izdanak sandžačkih zabiti i jedne prašnjave pomoravske palanke.

"Filosofija palanke" je trasirala put srpskog autorasizma. Antifašizam i Evropa su na njemu lažni putokazi, dok su viskoparni stil i glumljena odmerenost obezbedili kakvu-takavu uverljivost jednoj otrovnoj misli, sumraku autokolonijalnog uma. Kasnije su ga naučno "asfaltirali" Latinka Perović, Dubravka Stojanović i pletora aktivističkih mislilaca. Iako vole da veruju da se i dalje na marginama, danas je to dominatna intelektualna trajektorija.

Konstantinovićeva knjiga je od Srbije odvojila veliki deo elite. Neki od najumnijih preziru zemlju u kojoj su ponikli i veruju da Evropa predstavlja neki drugi, jako daleki svet. Na "Filosofiju palanke" se pozivaju i oni koji proklamuju: "Najbolji su otišli, najgori su ostali".

Država čiji su mnogi vrsni stručnjaci očarani jednim ovakvim štivom i tumačima njegove poruke ne može se nadati svetlijoj budućnosti. Iako je pisao o velikom i podmuklom zlu, Konstantinović nije ponudio neku novu "filozofiju zla" – već jednu zlu filosofiju.

...

KETMAN ELITISTIČKOG UMA

U samom srcu Konstantinovićeve slike zla i stalnih sporenja oko stvarne teme njegove knjige nalazi se strategija koja je obeležila intelektualnu istoriju komunizma – ketman. Originalno je razvijan u manjinskom, vekovima progonjenom i tajenom šiitskom islamu. U knjizi "Zarobljeni um", Česlav Miloš je istakao da su ovu moćnu alataku, često u službi samoočuvanja, ambicije ili pritvornosti, primenjivali mnogi intelektualci kako bi u "vunenim vremenima" diktature u ime proletrijata prikrili svoje stavove, hipokriziju ili strah.

Napoznatiji ketman na Balkanu bio je Alija Izetbegović. Često je uspevao da razdvoji ono što mu je na srcu od onoga što mu je na jeziku. Ne čudi da je pred smrt pokušao da negira da ga je koristio. "Znaš, Avdo, ketman prmjenjuje manjina, u većinskom okruženju. A mi smo ovdje većina", rekao je otac bošnjačke nacije Abdulahu Sidranu, koji mu zamerao na "transparentnosti, prenaglašenosti ispoljavanja muslimanskog verskog osjećanja".

Konstantinovićeva iznurujuća mimikrija nije vezana za strah od titoističke vlasti, čiji je bio miljenik, neokrznut brojnim obračunima i sa levim i sa desnim skretanjima. On nije bio ketman koji brani svoju moralnost, već autor koji poseže za ketmanom kako bi zataškao sopstvenu etičku prazninu.

U prvom delu knjige, "dostojanstveni" Konstantinović je često kontradiktoran – kada je čitalac siguran da govori jedno on voli da kaže nešto sasvim suprotno. Tu je njegova cirkuralna misao pretrpana nategnutim imeničenjem prideva i ponavljanjima serije visokoparnih floskula, što valjda treba da očara "kulturne" čitaoce, i, istovremeno, zabašuri ideju vodilju – zakivanje svog naroda na dnu sugerisane civilizacijske lestvice.

Ipak, ovu hotimičnu zbrku je sam razrešio otkrivši svoj ketman. Pažljivim čitaocima Konstantinović je poručio da dozirana konfuzija i preigravanje rečima nisu slučajni kada je napisao da dostojanstvenost, kada uopšte govori, "govori sa veoma velikom posrednošću u izražavanju". Tako ih je naveo da tragaju za nenapisanim, onim čega samo prividno nema.

Iscrpljujuća posrednost, kojom je prožeta prva polovina knjige, polako bledi u podjednako dugačkim "Beleškama", koje predstavljaju ključ za prepoznavanje srbocentrične, deklarativno univerzalne, slike "tiranije palanke". Sinergija "Beleški" i pažljivo doziranog razobličavanja sopstvenog ketmana pomaže da razumemo činjenicu da se sledbenici ne libe da iznose stavove koje, zarad dostojanstvenije poze, Konstantinović nije želeo jasno da izrazi.

"Filosofija palanke je bila, a i danas je, misao o temeljnoj agoniji/krizi života na ovim prostorima, krizi u kojoj je nesreća upisana ili urezana, kao rutina i ožiljak, kao neizbežna frustracija života. Nema sreće u palanci, kao što je nema ni u srpskom stanovištu. Nema sreće i zato ima prokletstva", zaključuje Milorad Belančić.

...

NACIFIKOVANJE SRBIJE

Pod krovom Konstantinovićeve palanke smestio se i "srpski nacizam". Posvetio mu je poslednje poglavlje knjige. Opisuje ga kao "zlo u sukobu sa istorijom, zlo od pokušaja istorijske regresije, linijom nasilnog povratka u van-vremenost prošlosti".

Konstantinović govori o "nužnosti nacizma u duhu palanke" i tvrdi da se "srpski nacizam poziva na kosovski mit". Nasuprotog "Hitlerovog nacional-socijalizma", koji za Konstantinovića, u suštini, nije nemački, on vidi "srpski nacizam" kao kulturalno proizveden i opsednut "opako-tuđinskim" i "tautološki večno-plemenskim".

"Ideja o tome da je nacizam tuđ duhu palanke, jeste ideja kojom jasno progovara sam taj duh kao nepomirljiv sa egzistencijom sopstvenog zla", piše Konstantinović. On ovim poručuje da svako ko negira da nacizam ovde ima nacionalnost samo dokazuje da je hodajuće stanište tog posrbljenog nacizma.

U senci "Filosofije palanke" potrebno je podsećati i da Hitler nije bio Srbin. Zločin koji je postao, verovatno nedostižni, standard ljudskog zla nisu počinili srpski generali i šidski "Škorpioni", redovno sugerisani kao egzemplarni izdanci "srpske patrijarhalne civilizacije", u koju negaciju "moderne civilizacije" smešta pizma Latinka Perović. Nisu ga organizovali ni Hutui ni izdanici plemena inih "Kunta Kintea" iz Konstantinovićeve rasističke imaginacije.

Zloduh nacifikovanog srpstva, tvrdi Konstantinović, deluje "u ime večno-plemenskog, večno-rasnog čiji je govor govor 'krvi'". I ovde njegova misao ide utabanom stazom "orijentalizma", naslednika eugenike i fiziognomije, začetog u vremenu kada su zapadni naučnici merili lobanje pripadnika drugačijih rasa i kultura.

"Filosofija palanke" prati staru praksu da zločinjenja "ostalih" budu objašnjena okamenjenom tradicionalnom kulturom, a zapadna slučajnim greškama, prolaznom ideologijom ili ličnom patologijom "zlog genija". Navodno, samo Zapad ne robuju iskonskoj i kič kulturi već proizvode pravu, postmodernu, kulturnu kulturu.

Ali, u istoriji zla, orijentalna su obično bila pataljasta u odnosu na Zapadna. Po pravilu, najveća su bila krvoliptanja modernosti, najmodernijih ljudi i naprednije tehnologije – od "Maksimovog" puškomitraljeza preko gasnih komora do nuklerane ljudožderke. Nažalost, kod nas nije prevedena Baumanova "Modernost holokausta". Ne uklapa se u sliku zla osenčenu srpskim kulturalnim obrascem, kojom bi "dekontaminatori" da ispiraju mozgove.

Holokaust su počinili moderni i kulturni ljudi, željni čistih ulica i "vrtnog društva", vizije koja je neprijatno slična onome što bi, po ikonama Druge Srbije, trebali da postanemo da ne bi robovali zloduhu palanke. U najvećem zločinu u zabeleženoj istoriji sve je vrcalo od urednosti, racionalnosti, efikasnosti i – zapadne modernosti. Ako već treba da se suočavamo, Srebrenica je sramni dokaz da smo postali moderni, ne da smo ostali primitivni.

...

ZVERI SRPSKE U REPUBLICI ŠUMSKOJ

Palanka je, sa svim ružnim konotacijama koje joj je prilepila avangarda Druge Srbije, u Beogradu postala sinonim za užas i diskavlifikacija koja se svakodnevno može čuti u urbanom žargonu svih generacija, prvenstveno u obrazovanijim krugovima.

Na primer, našim uglednim naučnicima nijedna od gomila paušalnih kvalifikacija, koje je na portalu "Peščanik" nedavno izneo Mijat Lakićević, nije zasmetala koliko tvrdnja da nam je "nauka palanačka". Oni je vide kao posebno "zlokobnu" i negoduju što neoliberali "i onaj preostali kvalitet guraju u palanačko blato". Teško je reći šta je tužnije – Lakićevićev argument ili povređenost njegovih oponenata u polemici koja odlično ilustruje dubinu uticaja Konstantinovićeve knjige na srpske elite.

Ali, iako je i građanska i nacionalistička elita u Sarajevu "Filosfiju palanke" prihvatila sa istim žarom kao i ovdašnji liberali, reč palanka tamo nije ušla u kolokvijalni govor. Ona se zapadno od Drine retko pominje. Dehumanizacija i diskvalifikacija Srba i njihovih interesa u Bosni i Hercegovini prati sasvim drugačiju logiku – ozverivanja.

Mada, mnoge bošnjačke intelektualce, čija su "srca okrenuta Istoku", originalno je privukla Konstantinovićeva "nacifikacija" srpstva, dok su njegovo vezivanje za Orijent uglavnom ignorisli. Islamofobični "orijentalizam", u čijem ključu razmišlja Konstantinović, predstavlja anatemu za ljude kojima je islam važan stub identiteta.

Kako je "srpsko zlo" i u Bosni moralo da bude iseljeno iz Evrope, ono je prebačeno u afrikanizovano "srce tame", prostor divljih zveri i poludivljih plemena iz druge velike grane "orijentalizma", koju je, takođe, prvi sistematski kritikovao Edvard Said. Zato u "manjem od dva bosanska entiteta" ne stanuju palančani nego "šumljani" i "zveri srspke". Zato je i Republika Srpska, u žargonu mnogih Bošnjaka, preimenovana u "republiku šumsku".

Naravno, ta "srpska" šuma nije ekološki prostor čistog vazduha iz narativa koji oplemenjuju sliku neoliberalizma. Ona sugeriše neevropsku džunglu preuzetu iz starih slika "crne Afrike". Ne postoje "zveri evropske" – beštije mogu biti samo "ostali", narodi koji ne žive na Zapadu.

Meditirajući o duhu koji "pokušava da se izuzeme iz sveta životinjstva", Konstantinović je dao legitimitet i ovakvoj bestijalizaciji: "Priroda, za duh palanke, može da bude samo životinjska priroda, ili ništa drugo. Ona je pravi svet u kome će čovek (palančanin) da se vrati svojoj istinitosti, odnosno svom izgubljenom biološko-iracionalističkom carstvu. Tu će u prirodi, prepuštajući se njoj, da se obnovi kao životinja".

Dehumanizujući pasaži su postali posebno važni. Naime, "srbijanski" sledbenici su se suočavali sa nemalim problemom: muslimani su na Balkanu "dobri momci". Nije lako pomiriti Konstantinovićevu sliku orijentalnog zloduha sa Srebrenicom. To je jedan od razloga zašto su "zveri srpske" poslednjih godina prešle Drinu i, preko "Peščanika", stigle i u Srbiju.

Ipak, činjenica da je Konstantinovićev nacifilni zloduh trebalo izmeštati iz "varvarske" Azije, kolevke islama, ka prašumama Afrike, u "srce tame", nije doprinela preispitivanju "Filosofije palanke" u Drugoj Srbiji. Naprotiv, pretvoreni smo u sabor zla i servirani kao "tri u jedan" – Šumski Rajh Srbistan.

...

OD LEKTIRE DO TABLOIDNOG NOVINARSTVA

"Možda bi vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filosofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha", sugerisala je Branka Arsić u tekstu u kome razmišlja na temu šta bi bilo "da se u našim srednjim školama, sedamdesetih i osamdesetih godina kao obavezno štivo čitala Filosofija palanke umesto kvaziliterature poznate pod lozinkom 'Daleko je sunce', tog primera palanačke pameti u kristalnom stanju".

U Vojvodini nisu čekali zakon. "Subotica je srećno odabrana za mesto iz kojeg će se inicirati negovanje intelektualnog nasleđa Radomira Konstantinovića", izjavila je Latinka Perović, predsednica Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića.

Za Živana Berisavljevića, potpredsednika Saveta, "Filosofija palanke" je danas "aktuelnija nego ikada pre". Pored "Dana Radomira Konstantinovića", koji će biti organizovani u Subotici, Zrenjaninu i Kikindi, Zavod za kulturu Vojvodine i pomenuti Savet ustanovili su i nagradu iz oblasti esejistike koja se "dodeljuje autoru do 30 godina".

Uz tranzicionu inkarnaciju "Tito, revolucija, mir" preoblikovanja mladih mozgova, Konstantinovićeva zatarabljena misao je dobila i tabloidne verzije. Jedna od popularnijih je srpski "Vajs", ogranak medijske mašine brendirane kao "novinarski pank". Srbija je tu predstavljena kao dušegubka u kojoj caruje potpuno beznađe, ublaženo samo maminom sarmom i provodom do jutra.

Zakon koji je predložila profesorka Arsić više i nije potreban. Uostalom, oklevetano književno delo Dobrice Ćosića, ražalovanog oca podeljene nacije, odavno je završilo na sajtu "Samo opušteno" – u rubrici "Prepričane lektire".

NOVI PRILOZI ZA RAZUMEVANJE KLEVETANJA I (SAMO)DESTRUKCIJE SRBIJE

jeretički, kvir stavovi o razornom spoju lažne demokratije i autošovinizma kao srpskoj sudbini, pisani pod slobodarskim motom – mislim dakle botujem

Verujem da su Zorana Đinđića tokom njegove kratke vladavine frustrirale brojne stvari, ali dve bodu oči. Zapad nije dozvolio da, kako je mladoliki premijer očekivao, u demokratskoj Srbiji kosovsko pitanje postane demokratsko. Đinđićeva druga velika frustracija bila je demokratija. Pokušao je da je se reši i tako što je oduzeo mandate 21 poslaniku Demokratske stranke Srbije.

Prividno paradoksalan odnos prema demokratiji pragmatičnog političara, promovisanog u uzornog demokratu, ilustruje dva razloga zašto u Srbiji ne može da postoji (liberalna) demokratija – možemo je nazvati i pravom, smislenom ili stvarnom. Čini mi se da je tu druga, ne samo Đinđićeva frustracija, mnogo važnija od prve.

Naime, i da nije batine „statusa Kosova“ – kome Zapad ne dozvoljava da ostane u Srbiji, ali koje iz Srbije ne može da ode demokratski – demokratija ovde ne bi imala velike šanse. Štaviše, verujem da ona u Srbiji više nema šanse da jednog dana zaživi, ako ih je ikada imala. Lažna demokratija je naša sudbina.

Reč je o poretku koji nije naš, transplantu koji se razvijao mimo ovdašnje, drugačije evropske istorije, i Srbiji, izraženo kolektivističkom društvu, zemlji u kojoj praktično ne postoji (samo)razumevanje koje pretpostavlja njegovo ispravno funkcionisanje. Zato ne čudi da je čak i Đinđić, po mnogima naš najveći demokrata, bio egzemplarni – nedemokrata.

Iluzije o demokratiji i razlozima zašto Srbija ne može da postane demokatska predstavljaju odličnu ilustracija dubokih korane bespuća u kome se zaglavila. U tužnoj priči o skupom demokratskom eksperimentu, višestruko osuđivanom na nesupeh, prepoznatljivi su ključni razlozi razvojne tragedije zemlje čija budućnost ne može biti svetla.

Po pravilu kulturalno slabovidi i slepo zaljubljeni u univerzalno, baš kao i njihovi veliki zapadni uzori, ovdašnji umni politikolozi su skloni da „demokratiju” u Srbiji opišu kao defektnu, hibridnu ili proceduralnu. Dakle kao anomaliju koja može da bude otklonjena – ali da to, u suštini, zavisi od nas. Istini za volju, nije malo stručnjaka i analitičara koji prepoznaju da nas Zapad, vođen svojim interesima, u tome ozbiljno ometa.

Teško je pronaći izuzetke. Sve na našoj političkoj, medijskoj, javnoj, „NVO”, građanskoj... sceni ukazuje da je demokratičnost ovde strano telo. U najboljem slučaju irelevantan, kratkoživeći izuzetak. Ne čudi na de je nova generacija naših autokolonijalnih gospodara, nacifranih preduzetnika natoizacije i kulturalno neosetljive i neinkluzivne evropeizacije, mnogo rigidnija i još netolerantnija od svojih „nevladinih” majki i maćeha. Jurodivi Milan Antonijević i bahati Dragan Popović bude nostalgiju za Biljanom Kovačević-Vučo i Borkom Pavićević.

U našim umirujućim crno-belim svetovima, neistomišljenik je neprijatelj – što odmereniji i racionalniji to ga treba više satrti i linčovati. Dijalog s njim je izdaja, zločin porediv sa genocidom. Medij je „slobodan“ samo ako mi ide uz dlaku. Ovdašnji „liberali“ su, sem kada je reč o manjinama miljenicama neoliberalizma, netolerantniji od srpskih „fašista” i fašista. Njihov liberalizam je karikaturalan i pervertiran, kao i njihovo histerično evropejstvo.

Ipak, problem nije u nama, pa ni u našim „liberalima“ i njihovim jednojajčanim blizancima, „fašistima“. Izvor problema nije ni naša, drugačije evropska, nezapadna društvena i kulturalna istorija, mnogo snažnije ukotvljena u Maloj Aziji nego na zapadu Evrope. Nije to ni naša proskribovana različitost, koja sve češće biva predstavljena kao neizlečiva (kulturalna) patologija.

Mnogim kolonizovanim umovima zvučaće jeretički ili budalasto, ali problem je u (liberalnoj) demokratiji. Tačnije u činjenici da je nastala i razvijala se na Zapadu, u jednom specifičnom kontekstu. A on je provincijalan i parohijalan kao i svaki drugi, pa i balkanski. Proizveli su je ljudi čiji je pogled na svet oblikovan i uslovljen podjednako partikularnom kulturom, čiju društvenu i intelektualnu istoriju mi nismo ni proizvodili ni živeli – iako smo danas njome okovani.

Ništa u vezi (liberalne) demokratije – kao, uostalom, i samog Zapada – nije univerzalno. Ona nije proizvod neke svetske, univerzalne istorije i zajedničkog društvenog razvoja. Ona čak nije ni evropska. Ovde je možda mogla da se razvija i na kraju prođe, ali to nikada nećemo saznati.

Demokraija je u Srbiji uvođena na brzinu, kao transplant, dekretima svezubih evropeizatora. Nekada zaslepljene svetlima Graca i Beča, odnedavno „čistim ulicama“ i „nultom tolerancijom“ Brisela i Haga, ove elite su, po pravilu, bile hronično zgađene Srbijom, blatom i krezubošću našeg siromaštva. Sva njihova pamet danas staje u jednu izraubovanu fotokopir mašinu i Google translate prozorčić – dve glavne alatke razorne, resavske tranzicije Srbije u društveni i razvojni sunovrat.

Otrov je najopasniji kada je zašećeren. Tako je i naše najveće prokletstvo – blizina i fatalna privlačnost Evropske unije – istovremno za mnoge građane postala najveća sreća i nada. Tamo naša bela koža i odlično, pri tome skoro pa besplatno obrazovanje otvaraju mnoga vrata. Reč je o kandiranom (anti)razvojnom otrovu za koga nema antidota. Delovaće dok ima onih koji žele i mogu da odu iz Srbije.

Pokušaću da budem još slikovitiji. Ono što je heroin za pojedinca to je „evropeizacija“ za srpsko društvo. Zavodljiva fikcija zajedničke sreće, koja uništva sve, počevši od zajednice. Na žalost Srbije – i, istovremeno, na veliku radost sve većeg broja njenih isisanih građana – jedna mala zemlja, mnogo siromašnija od EU, ne može da se razvija bitno brže nego sada ako je na „belom šengenu”.

U globalizovanom svetu, u kome više od pola milijarde ljudi živi u bedi koja je Evropljanima sasvim strana, građani Srbije su suočeni sa jedinstvenim skupom izazova i determinanti.

S jedne strane, Evropljani smo, ali, nažalost, uživamo samo najmanju i najparadoksalniju od svih evropskih privilegija – i ovde ima mnogo ljudi kojima se može da ne rade. Može im se da kažu 'neću da radim za tu platu' samo zato što je svim Evropljanima, pa i nama, nezamisliva hronična glad, ona koja ume da zamiriše na ružnu smrt. Takva glad je moranje, zlo strašnije od ebole, kuge i kolere, svih onih zala koje zamišljamo kao najstrašnija. To je srećnija strana naše razvojne nesreće.

S druge, previše smo blizu Evropske unije, jefitnih ličnih i društvenih izlaza koje obećava, da bi istrajali u podizanju zemlje koju rastući broj stanovnika više ne doživljava kao svoju. Dobili smo već i hiljadu evra autošovinizam, koji se diči stavom – 'Zašto bih voleo zemlju koja ne može da mi obezbededi 1000 evra mesečno?', shvaćenih kao 'minimum svih minimuma' i sinonim za 'normalnost'.

Jedna od maskota ovog novog individualističkog bezumlja je studentkinja iz Šapca Marta Vasić, narcisoidna Slučajna Srpkinja ispranog neoliberalnog mozga. Ona je sebi, ne kaže kako, obezbedila „kartu za London u jednom smeru“. Slobodna Evropa, vodeći antisrpski medij, piše da Marta „svoje mesto u Srbiji ne vidi jer, kako kaže, sve i da ima pristojnu platu, opet [ne] bi živela u državi koju smatra neuređenom“.

Ljutita Marta je, predvidivo, libertarijanka, članica „Libeka“ – u suštini ne toliko ekstremne koliko fundamentalističke desničarske organizacije. Antinacionalističke, pa zato o njoj nećete pročitati ništa loše u autokolonijalnim medijima. Iako ih odlikuje prezir prema ljudskoj solidarnosti i državnoj brizi o slabijima, ove militantne sluge i korisni idioti kapitala, tačnije neljudskog, lešinarskog tržišnog fundamentalizma koji je okovao planetu, ovde uglavnom studiraju na državnim fakultetima. Naravno, pre nego što ih prezir prema „neuređenoj“ Srbiji i njenoj sirotinji odvede na prestižne zapadne univerzitete, koji obećavaju mnogo hiljada evra mesečno, gde školarinu, po pravilu, ne plaćaju sami.

Dnevni list Danas, tvrđava autošovinizma, pretvorio je rubriku „Naši ljudi u svetu“ u kampanju za okretanje leđa Srbiji. Naslovi su „Odlazak iz Srbije nije bio lak, ali je bio neophodan“, „Uz sve promene, život u Dubaiju je neuporedivo bolji nego u Srbiji“ i „Ljudi iz Srbije su naučeni da budu snalažljiviji nego ‘normalan svet'“. Uparena sa kolumnama brojnih mrzitelja ove zemlje, sramno spinovana svedočanstva odbeglih oblikuju sliku Srbije kao gadne, nepopravljive dušegupke u kojoj nikakav napredak nije moguć.

Srboskeptični Danas nam otkriva i da se Martin kolega Nikola Ristić toliko privikao na život u Tirani „da počinje da mu pridaje isto mesto u životu kao i Zaječaru i Beogradu“. Našavši se, biće, među pripadnicima nacije svetskog šampiona tolerancije i uvažavanja različitosti, naš Nikola je uporedio babe i žabe, raskrstio sa predrasudama o Albancima i shvatio – „Dijalog je stvar koja nam nedostaje“.

Da, ipak, podsetim da nam je ovo otkriće tople vode saopšteno u albanofilnim novinama u kojima ni u tragovima nema dijaloga sa Srbima neistomišljenicima. U listu koji sliku srpskog zla uporno lažira poredeći patuljaste i nereprezentativne liberalne krugove u Prištini, Sarajevu i Tirani sa celom Srbijom.

Autošovinizam je naš kismet, sudbinskiji čak i od lažne demokratije – ne može mu niko ništa. Zato ne čudi ni da je i antirežimski izbor Šapčana jako brzo proizveo ne samo sasvim predvidivu opštinsku nedemokratiju, obeleženu potpunom cenzurom u lokalnim medijima, već i bujanje autošovinizma njenih uspaljenih gurua i mesnog hazjajina, željnog da posle Šapca kulturno dekontaminira celu Srbiju.

Zaboravite vašar. Ovog leta je važilo – Hoćemo li u Šabac na autošovinizam? U maju je objavljeno „prvo kolo 'Sabranih dela Radomira Konstantinovića', kapitalnog projekta u 30 tomova“. „Jezik se u savremenom svetu komunikacija banalizuje, pojednostavljuje i kvari. Mi u Šapcu imamo zadatak da se borimo protiv toga jer nas nasleđe na to obavezuje“, objasnio je gradonačelnik koji finansira ovu skupu autošovinističku ludoriju i slavi autora koji je, politički, pisac jedne knjige – jedne od najotrovnijih i najrazorniji u istoriji srpske pisane reči.

Naravno, upinjujući se da dokažu da su kulturniji, bolji i drukčiji, novokomponovani šabački autošovinisti, kao i njihovi prekaljeni subotički i beogradski instruktori, odlično ilustruju koliko je autošovinizma srpski – srpskiji od vašara, pravoslavlja i šajkače zajedno. Ne znam da li je lepše, ali i Šabac nam demonstrira da je ovde sve autošovinističkije sa „kulturom”. Naravno, onom koja je „prava“ – elitna, visoka, politički korektna i može biti samo slučajno srpska.

Jedan od razloga zašto je autošovinizam OK – jeste to što je često gej. „Jezivo. Znam gde živim, ali Srbija uvek nađe način da podseti da je gnusna kloaka”, napisao je 13. septembra 2014. godine jedan besni homonacionalista u postu na temu „Beograd prajd“. Njegovu jezu i sramnu, autošovinističku fekalizaciju cele Srbije izazvalo je prebijanje nemačkog aktiviste, koji je učestvovao na konferenciji o pravima „LGBT populacije“. Ona je postala udarna pesnica neoliberalizma i neokolonijalizma, uglavnom vesela i samopravedna „pešadija" pokoravanja Srbije i desubjektivizacije njenih građana, kamuflirana bojama duge.

Ova sve privilegovanija „populacija“ nudi argumente u prilog shvatanja da se ovde može govoriti ne samo o autošovinizmu već i o autonacizmu, što je pojam koji je uveo Slobodan Antonić. Primer žudnje za uništenjem sopstvenog naroda obezbedila je i autoautovana LGBT aktivistkinja, kojoj neću navesti ime jer ukazivanje na njene monstruozne stavove koristi kao povod da me kleveće. Urednica u vodećim autokolonijalnim medijima, ona veruje da ova zemlja i njeni ljudi zaslužuju da nestanu u potopu nalik biblijskom jer ovde još ne može da obavi homonormativni obred prelaza, zapadnu novotariju (prvi istopolni brak u modernoj istoriji sklopljen je u Holandiji 2000. godine), koju doživljava kao univerzalno ljudsko pravo.

Mnogo više nego devedesetih, različiti oblici samomržnje su zatrovali aktivističku, akademsku i opozicionu scenu. Elitistički prezir prema sendvičarima i parizeru radničkog siromaštva lako proklizava u autošovinizam. To ima veze sa ogromnim frustracijama, oličenim u histeričnim pokušajima bezidejnih opozicionara da Vučićevu vladavinu predstave kao „povratak devedesetih“ i vezanih za činjenicu da duh vremena ovaj put nije na strani rušitelja vlasti, da su danas oni, baš kao Milošević devedesetih, ti koji plivaju protiv struje.

Dr Dubravka Stojanović, prekaljena heroina najpodmuklijeg, naučnog autošovinizma, napravila je selebriti akademsku karijeru na zavijanju klevetničkog narativa o Srbiji kao teško bolesnom, u suštini neizlečivom društvu u pseudonaučnu oblandu. Odjek ovog otrovnog diskursa je sve prepoznatljiviji u javnim nastupima njenog kolege sa fakulteta dr Jova Bakića.

I dr Bakić ovde uglavnom vidi tešku bolest i bolesnike, ali on je etnocentrični pesmizam dr Stojanović zamenio vedrijom perspektivom. Njegov zarazni optimizam, kao i mnogo toga u Srbiji, predstavlja veran odraz jednog oklevetanog ali živog, drugačije evropskog nasleđa.

Terapija dr Jova je zasnovana na primeni velikih doza britke kame i streljačkog stroja kao jedinih efikasnih lekova. Ovaj doktor sociologije još otvoreno ne nudi sebe kao izličitelja – doktora radikalne političke hirurgije, koja svoju uspešnost izražava brojem umrlih pacijenata, ali njegova i Sergejeva rastuća popularnost odlično ilustruje neliberalnu i nedemokratsku prirodu naše (političke) kulture. Sergej Trifunović i Bakić govore ono što se mnogi ne usuđuju da kažu, ali što prija našim drugačije evropskim ušima.

Bakić je svojim fanovima drag zato što alternativu vezuje za nedemokratsku sliku ne toliko ne-Vučića koliko hiper Vučića. Ne treba puno mašte da bi prepoznali da u ram te slike – koja budi asocijacije na nepregledna polja krvavih košulja – treba umetnuti Bakićev šeretski lik. Savršeno bi mu pristajala levičarska obrada evergrina – „Drma mi se, drma mi se na šubari Marks”. (Užbenici komunističke istorije su nas naterali da zaboravimo koliko su se malo dinarski četnici i partizani razlikovali kada je reč o metodama borbe protiv neprijatelja koji govori isti jezik.)

Naš Jovo, kao i mnoga druga preka dinarska braća, koja su sačuvala sećanje na stari kanon, najživahnije čedo ovih prostora, lak je na nožu i obaraču i manje gadljiv na krv neprijatelja, čak i kada teče u potocima. Bakić normalizuje krvavu prečicu, rešenje za kojim, možda samo podsvesno, mnogi beogradski građanisti – ljuti i na narod i na, po njima, nedovoljno lažnu demokratiju – žude čak i dok glasaju.

Pri tome, Bakićeva terapija se uklapa u lešinarenje, jedinu strategiju „proevropske” opozicije, koja nije toliko nemoćna koliko jalova i kukavička. Njeni bezidejni intelektualni gurui, sede glave mizantropa iz „Samoodbrane“, najviše me podsećaju na kratkovide nacionaliste iz danas klinički mrtve SANU. Njihova strategija sa početka devedesetih, inspirisana u velikoj meri živom slikom streljanog Nikolae Čaušeskua, bila je – ‘pustićemo komunjaru da napravi veću Srbiju, a onda će on biti likvidiran a mi ćemo ubrati nacionalni plod o kome smo sanjali’.

I lažna „Samoodbrana” i opozicione stranke odbijaju da se suoče sa realnošću čije su krute parametre postavili njihovi zapadni idoli i uzori. Zaklanjajući se iza šupljih moralizatorskih argumenata, oni nude antipolitičku platformu koja sugeriše da je moguće spojiti nečinjenje po pitanju statusa Kosova („zamrznuti konflikt“, koji, nažalost, ne podrazumeva zamrzavanje nealbanskog stanovništva) i članstvo u EU, čemu ne mogu ni da zamisle alternativu. Ne čudi da uz njih nisu antirežimski nacionalisti, koji s razlogom sumnjaju da bi uspeh vračarskih samobranitelja i vikend šetača značio – Kosovo nizašta.

Njihova cinična strategija je toliko šuplja da Vučić građanističkim političkim lešinarima može da ostavi zbunjujuće veliku količinu medijskih i političkih sloboda. Ovi antirežimski paraziti su sve karte stavili na priželjkivane, ne samo političke, postkosovske leševe u Beogradu i rešili da nemilosrdno satanizuju i ruše izvođača najtežih političkih radova – dok čekaju da im sanjani 'evropski plod' padne u krilo.

Iako vole da Vučićeve pristalice i nezainteresovanu većinu zovu „stado“, mnogo bliži tiraniji stada su oni koji se ponekad vikendom šetkaju sanjareći da ih ima pet miliona, da bi njihovi selebriti pastiri zatim opušteno ručkali po evropeizovanim restoranima u Mileševskoj i okolnim enklavama klasno zbratimljenih kulturnih i nekulturnih dobitnika u tranziciji i evropeizaciji.

Ima nečeg tako srpskog, inadžijskog i ignoratskog, u uživaju ovih imaginarnih Evropljana u sopstvenom anti-protivnom stavu, dogmi o kojoj nije dozvoljeno razgovarati, i beskrajnom seirenju o neistomišljenicima kao spoju tupavih sendvičara i nemoralnih plaćenika režima.

Teško ja na tome graditi bilo kakvu politiku, a kamoli demokratsku. U pozadini je spoj mržnje i amnezije, dva moćna neprijatelja svakog smislenog političkog delovanja. Oličava ga samozaljubljena Olja Bećković, istovremeno zaslepljena prezirom prema Vučiću i tužno zaboravna. U svojoj „kultnoj autorskoj emisiji“ ova heroina našeg najnovijeg, pomodnog, „bože, kako sam cool“ političkog slepila je odćutala čak i masne laži Marinike Tepić o odnosu Tadićevog režima prema medijima.

Nažalost, tu nije reč samo o amneziji. Nedemokratska priroda vladavine ovdašnjih demokrata bila je skrivena od javnosti tokom kabinetske vladavine predsednika Borisa Tadića, koji je marionetsku vladu tretirao kao spoj fikusa (Cvetković) i budala (Malović). U velikoj meri zato što je ovaj otužni slučajni predsednik na različite načine kooptirao „liberalne” elitiste i njihove medijske trabanate iz NUNS-a, podmirivao najosnovnije potrebe „kulturnih” i „pismenih”, u javnosti je stvorena lažna, ružičasta slika o Tadićevoj (ne)demokratiji.

Tu postoji još jedan (ne)demokratski paradoks, vezan za činjenicu da su Tadić i Đilas em poverovali u sopstveni demokratski spin em se opili slatkim plodovima vlasti. Zabavljeni sobom, „demokrate” nisu primetile globalni uzlet homonacionalizma i zelenih fiksacija. Zabranivši Prajd i isekavši vračarske platane trasirali su svoj pad.

Ipak, ono što je mišićavog Borisa i impulsivnog Dragana (koji je hteo sve, čak i onda kada više nije bio u stanju da uživa u bilo čemu) poslalo u večnu opoziciju jeste manjak nedemokratije. To je ovde fatalni nedostatak, naročito ako imamo u vidu činjenicu da Zapad odavno veruje da u Srbiji važi – što je manje demokratska to je manje zlo. Uostalom, Angela Merkel je gledala lepuškastog Tadića sa istim onim gađanjem sa kojim Olja Bećković danas „strelja” Aleksandra Vučića.

U senci, rekao bih, konačnijeg „statusa Kosova“, moćne antidemokratske i antipolitičke mašine kojom upravlja Zapad, izbori koji stoje na raspolaganju našim političarima još su suženiji. Nedovoljno mala, sa većinom nevoljnom da živi klečeći, suočavajući se i puzeći, Srbija može samo da čeka svoj antirazvojni ekvilibrijum – malo manje ili malkice više ponižena i siromašna.

Ta depresivna ravnoteža će nastupiti kada doznake naše usisane pameti, radne energije i veštine počnu da održavaju ono što je ostalo – živo groblje kome je temelje postavila slepačka „evropeizacija“ utrnulih, kolonizovanih umova naše političke i akademske elite.

Ovde, na periferiji Evrope, nije nam dozvoljeno da – kao u Singapuru, Kini, Turskoj, Rusiji, Ruandi, Tajlandu, čak i Mađarskoj, koja se otrgla iz kandži EUizacije – odbacimo strana tela, fikcije i karikature i razvijamo nešto naše. Primerenije istoriji, kontekstu, okolnostima, društvenim odnosima i onom najvažnijem – razumevanju moći, slobode i mogućnosti delovanja, svega onoga što smo usvojili i internalizovali socijalizacijom u kulturalnom okruženju koje dele (skoro) svi u Srbiji. I svezubi i krezubi i kulturni i nekulturni i pismeni i funkcionalno nepismeni iz antipolitičkih fantazija otuđene elite usta punih krunica i implanata, elite lepih, blajhanih zuba, koja je izdala Srbiju.

Ako mislite da politička nada postoji na marginama, na primer na „socijalističkoj i revolucionarnoj levici”, moraću da vas suočim sa još jednom frustrirajućom realnošću – njenom velikom brigom prema žrtvama faloplastije i „ostvarenju prava naroda Kosova na samoopredeljenje” i stepenom njihove odvojenosti od svih relevantnih balkanskih realnosti, klasnih koliko i neokolonijalnih.

Ovi slučajnosrpski manekeni su spojili strast prema kami i redeniku dr Jova sa umivenim, kabinetskim autošovinizmom dr Dubravke. Delujući pod šubarom sa petokrakom, ova perverzna, lumpen levica veruje da „mora nastojati da osujeti pokušaje države Srbije da povrati kontrolu nad Kosovom ili delom njegove teritorije. Samo takvi napori omogućiće joj da uputi poziv najširim slojevima naroda Kosova i kosovskoj levici (koja i sama mora prevazići nacionalističke okvire u kojima operiše) protiv vojnog prisustva NATO-a, kao najveće pretnje po mir na Balkanu.”

U svojoj žestokoj, paralevičarskoj borbi protiv faloplastije i za prava LGBT dece, komandanat naših revolucionarnih marksovaca, i miljenik dr Jova Bakića, s ponosom ističe: „10+ godina sam u LGBT krugovima. Već godinu dana najviše od svih tema čitam o transseksualnosti i tek sam sada shvatio iz nekog random tvita: LGBT 'zajednica' UVELIKO obuhvata i strejt ljude. Neki od tih strejt ljudi sada usmeravaju LGBT politiku -- na štetu LGBT, žena i dece.”

Za kraj jedna lakša kosovska tema, mada bojim se ne i veselija za sve one koji gaje iluzije o novoj balkanskoj hijerahiji. Nju nije oblikovalo epsko srce u poslovičnog junaka, koji je, inače, vojevao pogrešne bitke tokom kratke, postistorijske zagrade istorije. U vremenu u kome su pobeđivali oni koji su uspevali da obezbede da NATO vojuje i dobije njihov mali prljavi rat.

Početkom devedesetih Adelina Ismajli je bila albanska Ceca. Tri decenije kasnije Cecina ćerka je srpska Dua Lipa. Talentovana Anastasija imitira albansku izbeglicu iz Prištine mnogo bolje nego Adelina majku oklevetane Srbije – ali uloge su se okrenule. Srbija je danas dole, mada i dalje daleko od dna sa koga bi mogla da odskoči i krene negde.

Dok plutamo u zabačenom lagumu neoliberalizma, tapaciranom lažnom demokratijom i stvarnim autošovinizmom, navučeni na heroin „evropeizaciju“ i sve manje spremni da verujemo u čuda, imamo samo dva smislena izbora. Možemo da pokušamo da živimo što bolje i eskapističkije ili da nastavimo da se zavaravamo da u zemlji okovanoj (auto)kolonijalizmom postoji mogućnost stvarne promene.

Ako niste spremni da poginete za svoje ideale, defetizam je i u Srbiji postao jedina razumna ideologija. Sve drugo je samoobmana.

Nažalost, ni sam nisam u stanju da budem instrumentalno racionalan i kapituliram pred našom autokolonijalnom stvarnošću. Zato, mada nije mi lako, nekako mogu da razumem i „stado“ postrojeno iza pastira iz „Samoodbrane“. U stvarnosti, reč je odbrani malo čega drugog sem slatkih postistorijskih iluzija i polako, ali čini mi se nezustavljivo, nestajućih privilegija svezubih i kulturnih.

Zoran Ćirjaković

O FAŠISTIČKI ORIJENTISANIM USTAŠAMA JOVA BAKIĆA I MOJIM PRSTIĆIMA (UMESTO PLANIRANOG TEKSTA „JOVO BAKIĆ, MILJENIK“)

proizvod abortiranog pokušaja pisanja portreta slučajnog levičara u nedovoljno maloj srbiji. ličan, sasvim nenovinarski (i nenaučni) tekst o logoreičnom, aktivističkom naučniku, koji je javno meditirao o srpskim fašistima i fašistički orijentisanim ustašama; kao i o povezanim nesrećama

(jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 30 minuta)

Nisam napisao tekst o Saši Jankoviću kada je trebalo. Bilo bi to samoubistvo.

Građanistički „snajperisti“ – kojima je tada komandovao Teofil Pančić – bili su raspoređeni svuda okolo da, kao slugu režima, vučićevca i plaćenika, odstrele svakoga ko se usudi da napiše nešto loše o prethodnoj inkarnaciji instant spasioca, jurodivog ne-Vučića iz vlažnih snova kulturnih.

A posle, kada se policajci misli osveste i konačno suoče sa zlom koje su obožavali i promovisali, onaj ko se usudio da progovori ostaje „leš“. Čovek mrtvih usta, sahranjen u javnosti. Kriv zato što je nešto video i razumeo pre stada pismenih i drznuo da prerano kukurikne.

Setimo se ovde obožavanja Čedomira Jovanovića, idola istih ovih građanista, koji su pre Prangije i druga Jova hteli da „ubiju za Čedu“. Uostalom, u pozadini ove ubilačke ljubavi leži isti onaj kulturalno uslovljeni impuls koji je tokom Antibirokratske revolucije raspaljivao strasti prema tada obožavanom i oboženom Slobodanu Miloševiću.

Ne znam koliko je Jovo Bakić veliko zlo, ali verujem da je manje od Saše Jankovića. Nažalost, istovremeno nasilnije i neodgovornije. To čini druga Jova – „levičara“, saborca koljača perom Dušana Petričića i ponosnog trijateralca sa članskom kartom globalne duboke države – potencijalno opasnijim od moralno osiromašene Prangije podjednako velikih ambicija.

Ipak, moj „portret“ druga Jova biće kraći i mnogo drugačiji nego što sam planirao. Neću pročitati ono što bi trebalo i neću povaditi citatate iz materijala koji sam prikupio. Ovo je jadan krajnje ličan, „impresionistički“ tekst, bez glazure koja bi mogla da obezbedi kakvu-takvu auru nepristrasnosti. Pustiću ruke i „prstiće“ – dok ih još imam, dok mi ih autokolonijalni kerber druga Jova ne polomi toliko da, kako je obećao, više ne mogu da pišem.

Zvuči patetično, ali, nažalost, nije. Naime, skupljajući materijal za portret novog miljenika Slučajnih Srba željnih krvi – intrigantnog klovna sa doktorskom titulom, hronično uspaljenog „levičara“ koga svrbe i kama i redenik – otišao sam na „evropeizovani“, danke Dojčland „Dorćol platz“ na promociju, moglo bi se reći, Bakićevih Godina raspleta – mega-knjige Evropska krajnja desnica.

Mada, reč je o lažiranoj Evropi, koja ne uključuje Srbe, u knjizi lansiranoj na srpski Vidovdan. U skladu sa novom tradicijom proslavljenih Srba – Gavrila Principa, Miloševića, Đinđića i Cece, ali, biće, i sa aspiracijama napleončića, koji žele da postanu slavni usput zapišavajući Vidovdan.

Krenulo je po mene loše na valjda prvi Jovindan.

Čim sam stigao u građanističko i „levičarsko“ okruženje, koje se pokazalo mnogo neprijateljskim i nasilnijim nego što sam očekivao, seo sam sa strane, na stepenice. Ali, jedna gospođa koju nisam prepoznao, rekli su mi posle da je to Milica Batričević, vodeća srpska aseksulana aktivistkinja i, kažu, bivša studentkinja dr Jova, krenula je da upire prstom u mene i pokazuje me osobama koje su me zatim gledale sa ubilačkom mržnjom.

Trebalo je odmah da odem kući. Već sam jedna od meta mobinga ovdašnjih „feministkinja“, (a)seksualnih i rodnih aktivistkinja. Čopora levičarskih, marksističkih i liberalnih „hijena“, koje lažu, krljaju i psuju kao najgori muškarci, a onda, ako pokušate da neproporcionalno, dakle pristojnije, promišljeno i odmereno, odgovorite – glume krhke, napadnute ženice dok pokušavaju da vas zatru.

Ove nemilosrdne „lešinarke“, koje kidaju misao, bilo iz pozicije moći ili one još opasnije, taktički privilegovane, dozirane nemoći, tada izmišljaju pretnje i progonitelje, usput obično evocirajući sećanja na svoje uznemirenosti, koje su, po pravilu, više bile aseksualne nego seksualne.

Naime, kao neko ko nije ni lep ni zgodan mogu da razumem muke onih koje su razbile ogledalo pa ih uznemirava način na koji deo ciljne grupe izražava da ih ne želi. Neke su se pomirile sa nedopadljivim učinkom majke prirode. Neke rešenje pokušaju da nađu u estetskoj hirurgiji. A neke u samoviktimizaciji koja – praćena besramnim lažima i konfabulacijama o „pičkopaćenicima“, sudbini „ejakulata“, balkanskom patrijarhatu ili ranjenom maskulinitetu – danas obećava privilegije i društvenu mobilnost ka obilato sponzorisanom neoliberalnom vrhu.

Trebalo je da znam šta me očekuje. Bakićeva novostečena popularnost je u velikoj meri izgrađena na upornom promovisanju i podsticanju nasilja, koje on nudi kao jedino rešenje. Ipak, ostao sam kako bih prikupio materijal za planirani portret druga Jova. On je, pored pletore mladih „marksističkih“ i „feminističkih“ obožavalaca, odnedavno postao idol mnogo veće i sve frustriranije građanističke publike. I ona „spas Srbije“ vezuje za barice i potoke „sendvičarske“ i srodne krvi.

Teško je bilo zapisati sve idiotluke i pristojno izrečene uvrede koji su iznosili Bakić i dvojica od još ukupno četiri učesnika ovog dugačkog aktivističkog skupa, predstavljenog kao promocija knjige o krajnjoj desnici. Zbog bolova u kičmi, pred kraj tribine sam ustao i, da nikome ne bih smetao da vidi svog novog idola i spasioca, stao skroz sa strane, iza ravni bine i ozvučenja.

Posle dve žene, prišao mi je gospodin, koji se predstavio kao Saša, sa očitom namerom da me udari. Rekao je da zna gde stanujem i da će me prebiti. Pa da će me, kada se oporavim, ponovo prebiti i zatim da će mi lomiti „prstiće“ sve dok ih ne polomi toliko da više ne mogu da pišem. Iako sam odavno odlučio da ništa što ostane verbalno ne prijavljujem policiji i da nikada nikoga ne tužim, rekao sam da ću ovo morati da prijavim policiji. Na to je „Saša“ rekao da ga to ne zanima. Na moje pitanje kako se preziva, odgovorio je – „Saznaj“.

Saznao sam. Reč je o Saši Dragojlu, novinaru Insajdera i saradniku skoro svih pomena vrednih autokolonijalnih i antisrpskih medija na Balkanu – od E-novina, gde je, čini se, počeo karijeru, preko pro-albanskog Kosovotwopointzero i Buke, glasila banjalučkih udarnika „informativne dekontaminacije mladih“, do „levičarske“ Mašine. Shvatio sam i zašto ga reakcije vlasti uopšte ne brinu.

Već imam iskustva sa našim pravosuđem i strahom sudija od „nevladinih organizacija“ i srodnih neokolonijalnih transmisija, pa znam da bi svaka moja prijava samo išla u korist ovim destruktivnim snagama. Policija bi verovatno profesionalno odradila svoj posao, ali sudovi bi, bojim se, uradili baš ono najviše odgovara ovdašnjim „belim medvedima“ autokolonijalizma.

Ne treba mi tu mašta. Nedavno je na svom, u međuvremenu obrisanom, Tviter nalogu Marijana Toma, dugogodišnja „doglavnica“ Nataše Kandić i udarnica (de)kontaminacije Srba, polusarkastično reagovala na činjenicu da sam je pomenuo u jednom tekstu – rečima da će to staviti u svoj CV.

Verujem da bi moja prijava donela korist Dragojlovim poslodavcima ili njemu samom. Eventualni poziv na informativni razgovor bi, bojim se, bio propraćen nekom novom donacijom. Što bi se reklo na srblišu – win-win situacija za autokolonijalne kerbere, lose-lose za mene, koji sam se drznuo da uporno pišem o njima.

Pre nego što se vratim na druga Jova, samo da naglasim da je u grupici koja je odmah potom zajedno sa „Sašom“ napustila promociju knjige bilo je bar troje bivših ili sadašnjih Bakićevih studenata.

Pre odlaska na „Dorćol platz“, obećao sam sebi da u tekstu neću upotrebiti frazu koju sam zabeležio skupljajući materijale i oživljavajući sećanja na druga Jova – „benigna budala“. Nažalost, odanost istini mi ne dozvoljava da upotrebim neku pristojniju reč. Štaviše, bojim se da drug Jovo nije budala već budaletina. Pri tome, šta god da je, to nije benigno. Sem, možda, iz ugla Aleksandra Vučića.

Teško je sedeti u kafani i ne voleti druga Jova. Upoznao sam ga davno, na nekom elitističkom poselu na Mokroj gori i sasvim mi je jasno zašto je ovaj slučajni levičar postao miljenik (skoro) svih. Iako ga hronično svrbe i kama i redenik, Bakićevo kafansko izdanje je benasto, ali jako zavodljivo. Odatle vuče korena i moja, u međuvremenu odbačena, teza o „benignoj budali“.

Bojim da je drug Jovo veći miljenik predsedniku Srbije nego svim nestrpljivim anti-režimlijama, u čijim očima je nedavno postao ne samo miljenik već i kandidat za ultimativnog anti-Vučića. Zašto? Zašto se ne bih iznenadio da Vučić više voli Bakića čak i od njegovih saboraca iz „Samoodbrane“?

Dušan Petričić, odnosno, biće da je to bio neki njegov avatar ili zombi, pošto ne verujem da stvarni Petričić nije već postradao od „fašizma“, sedeo je na vidovdanskoj promociji u prvom redu prostora koji je Bakićev izdavač opisao kao „mesto za podizanje revolucije“. Naravno, reč je samo o novom „Mikseru“, mestu za po sebi kontrarevolucionarna, elitistička, uglavnom autokolonijalna posela privilegovanih narcisa.

Za razliku od Jova, koji u jednoj ruci kao da drži olovku a u drugoj kamu, valjda neku partizansku, okupljena publika uglavnom ne bi sama da kolje. Ne znam samo da li je ovim građanističkim dobrovoljnim davaocima tuđe krvi draže da to rade „fašistički orijentisane ustaše“ ili stari, „antifa“ saborci druga Jova, ali bojim se da, zalepljeni mržnjom i utrnulog autokolonijalnog mozga, rešenje vide samo u krvoliptanju.

Prisutni su na samom početku pozdravljeni kao borci protiv „fašizma, populizma, nacionalizma“. Tim redom. Drug Jovo je, pak, najavljen kao intelektualac „koji nije provincijalac“ i „koji istinski oblikuje budućnost“ u okolnostima gde je „čestitost sve ređa jer je gustina opasnosti sve veća“. Bakićev mentor je predočio da su „rasizam, ksenofobija i autoritarnost čelne vrednosti desnice“ i da zato ona predstavlja „opasnost za čovečanstvo“, ali i jedan od intelektualnih vrhunaca večeri – da kapitalizam Evropske unije i Evropska unija nisu isto.

Puna mi je beležnica. Što politički korektnih, i dalje profitabilnih postistorijskih dogmi tipa „kulture kada se pržimaju, [one] su obogaćuju“. To, biće, „ilustruje“ i neprijatna činjenica da su u EU odavde primljene samo Hrvatska i Slovenija. Dve najbogatije i etnički najmanje heterogene zemlje regiona, toliko stabilne u velikoj meri zato što se ne „obogaćuju“ različitim kulturama.

Čulo se i mnoštvo što prežvakanih što inovativnih bisera druga Jova, ali ovde ću se zadržati samo na jednom, originalnom bakićevizmu – „fašistički orijentisane ustaše“. Istovremeno najveću od svih bedastoća, koje je, sledeći mentora, Bakić to veče izgovorio o kapitalizmu, Evropskoj uniji i desnici i odličnu ilustraciju zašto verujem da su Vučić i njegovi spin-doktori napravili dobar izbor, ako su se, kako mi se čini, opredelili da od druga Jova naprave svog najvećeg neprijatelja.

Ne znam da li dr Jovo ume čak i samom sebi da objasni ko jesu „fašistički orijentisane ustaše“, ali ja ću, iako nisam „dr“, ovde rado objasniti ko su neki od kandidata za „ustaše“ koje nisu fašistički orijentisane. Dakle, ko bi mogle da budu te antifašističke ustaše koje proviruju iz Bakićeve nadahnute, kvazirevolucionarne i pseudonačne epike o nama „urođenicima“, „evropskoj tvrđavi“ i različitim „bastardizacijama“?

Kada ga ponese dinarska epika i zaljubljenost u sebe, Bakić, bojim se, ni ne zna šta govori. Nažalost, gomila bisera koje tada izgovara zvuči logično publici koja kada kaže ceo svet obično misli na Švedsku, Nemačku i okolinu. Titula i katedra zasenjuje prostotu, čiji je epikom obojen zahvat u bolnom neskladu sa širinom Bakićevih znanja. Dok priča, sav u nekom beskrajnom intelektualnom orgazmu, afektirajući i naglašavajući bezbroj smislenih i sasvim budalastih poenti, dr Jovo neumorno veze sa onim što dobro zna koliko i onim o čemu ama baš ništa ne zna.

Ne morate da završite sociologiju – a drug Jovo je, tvrde zli jezici, dva puta završio sociologiju, jednom kao mladi Jovo i jednom kao ne tako mladi marksovac – da bi prepoznali da ako postoje „fašistički orijentisane ustaše“ onda jednostavno moraju da postoje i neke antifašistički orijentisane ustaše. Iako tako nešto još nije otkrila čak ni Sonja Biserko.

Nažalost, nisu mi pale na pamet kada sam nedavno pisao o „protiv doma spremnim“ Slučajnim Srbima i njihovim hrvatskim idolima iz rahmetli Ferala – ali sada mi se čini da antifašističke ustaše ne bi bio neadekvantan naziv za tu bulumentu. Iako, naravno, ako je išta mislio, prilično sam siguran da njih dr Jovo njih nije imao u vidu kada je trabunjao o „fašistički orijentisanim ustašama“.

Sledeći bizarnu logiku druga Jova, koju je na nekoliko načina izrazio tokom promocije, sledi da sve što je u Srbiji ponosno srpsko jeste fašistički, a sve što je u Crnoj Gori i Hrvatskoj hrvatsko ili crnogorsko jeste, u najgorem slučaju, fašistički orijentisano. „Pravi Srbi zvuči suludo i samo Srbi zvuči suludo“, rekao je dr Jovo tokom promocije, ponesen aplauzima okupljenih Slučajnih Srba.

Pitam se samo da li mu i reč Crnogorci zvuči „suludo“. Morala bi, ako nije samo još jedan od sve većeg broja srpskih autošovinista. Kao i „Crnogorska“, naziv stranke dr Vladimira Pavićevića, univerzalog poslanika, ponosnog „belog listića“, besramnog čoveka i lažnog anti-Vučićevca, koji već godinama bere plodove činjenice da je aktivno doprineo pobedi SNS. Ljudi kao Pavićević izgleda veruju da nikada ne greše, a spoj antirežimskog i autošovinističkog slepila u Srbiji čini da im sve bedastoće i sramote ovde olako budu ne samo oproštene već i sasvim zaboravljene.

Drug Jovo ima nemale mane u skučenom svetu urbanih učesnika Prvog srpskog selebriti ustanka, u čijem jezgru su se, nažalost, etablirali baš ti, uvek „protiv doma spremni“ Slučajni Srbi. One čine da drug Jovo nije bio idealan kandidata za spasioca. Ne toliko same Srbije koliko velikog Kosova i drugih „najviših evropskih vrednosti“, kao i pripadajućih im sinekura i izleta avionima.

Naime, Bakić u očima njegovih novih, pismenih i kulturnih obožavalaca ima neprihvatljivo palanačku auru i zrači omraženim „Ovča, Borča, čačača“ šarmom. Bojim se samo da to mnogo više govori o razmerama rastrojenosti ustanika-šetača podrškom koju Vučić dobija sa Zapada nego o potencijalima hiperkinetičkog druga Jova. Kao „Jovo brat“ on dođe nešto kao Jala Brat za pismene i kulturne. Duh vremena je takav. Kontrarevolucionaran, teško razumljiv i ubrzan.

Meni, pak, ovaj samoproglašeni Robespjer najviše liči na slučajnog partizana iz filma Veljka Bulajića. Spremili ga za uloga četnika – savršena fizionomija, kama mu stoji kao salivena, ali ga greškom obrijali pa su morali da mu stave titovku umesto šubare. Ponekad mi deluje kao da ga je pravio Jovica – po Bebinoj mustri. Naravno, ne verujem da jeste. Korisni idioti su, po pravilu, korisniji od ucenjenih i plaćenih. Ljubav nije jedina stvar koja se ne može kupiti parama.

Priznajem, drug Jovo odiše i klovnovsko-šibicarskom harizmom, koja nije sasvim bez potencijala u srpskoj politici. Pri tome, on izgovara reč narod u kontekstima i na način na koji to njegovi novi elitistički saborci ne čine. Ipak, rizik po režim da Bakić, kao javno lice fikus-opozicije, postane igračka-plačka ostaje zanemarljiv. Previše je zavoleo suši urbane distinkcije da bi mogao da uvaži svet onih koji se i dalje raduju sendvičima sa satanizovanim Matijevićevim parizerom.

Prethodni kandidat za neprijatelja-miljenika, drug Borko – lažni panker, lažni levičar, čak i lažni Borko – dobio je „na poklon“ krvavu košulju, ali je nije kapitalizovao. Uplašio se i pobegao pod skute kapitala kao ponovo rođeni gospodin Borko. Time je bar nestala jedna neprijatnost za oči. Iritantni nesklad između Borkove konzervativne i uštogljene, mačo estetike i radikalne levičarske ideologije, na koju je privremeno nakačio svoje galaktičke ambicije.

Drug Jovo je do sada, kao potvrdu svoje antirežimske distinkcije, dobio samo informativni razgovor u policiji – i već je opravdao očekivanja pozivara, zasenivši ostale pastire antirežimskog stada. Iz Vučićevog ugla, treba ga posmatrati slično Sonji Biserko iz Miloševićevog – kao verovatno idealnog neprijatelja.

Pomena vredna razlika je u tome da Bakić ima tu neobičnu antipopulističko/populističku privlačnost, usmerenu ne samo prema članovima privilegovanog suši stada, kojima se može da im se gadi Matijevićev asortimana polutrajnih mesnih prerađevina. Lakrdijaš kakav jeste, on je lutajući metak, sklon da u naletu logoreje povređuje sebe koliko i druge. Zato, za razliku od Sonje Biserko ili lažnog Borka, Bakićeva krvava košulja ne bi bila sasvim bez rizika. Naročito ako kod Službe nema musavi dosije i nisu evidentirane prateće fatalne slabosti. Ne treba gubiti iz vida da, kad je već jedan klovn mogao 2016. godine da postane predsednik Amerike, onda ni klovn Jovo nije bez šansi.

Danas imamo dve verzije Bakića – druga Jova i građanina Jova. Ovaj drugi mu dođe nešto kao afrička šljiva za usahlu opozciju. Ostaje pitanje da li će delovati van suši stada. Marksista Jovo, pak, sa svojim marksovcima živi, pre bih rekao prvu nego drugu mladost. U svojim Godinama raspleta posvetio im je tople reči, zahvaljujući se „mlađim drugaricama i drugovima u ’Oktobru’, jednom od onih intelektualno podsticajnih mesta na kojima se čovek oseća prijatno i opušteno, od kojih sam dobio povratno obaveštenje o svom istraživačkom poduhvatu“.

Da se podsetimo ko su crvenkasti miljenici i sledbenici koji podstiču dr Jova. O njima sam – pre nego što su napredovali, nažalost u oba smisla koja ta reč ima u Vučićevoj Srbiji, i postali homonacionalisti – već pisao u nekoliko navrata. Oni su u Srbiji, iako jalovi, cinični i otuđeni od naroda i radničke klase, zauzeli važan politički prostor na levici i uspostavili skoro pa monopol.

Prvo, da objasnim jako koristan i važan pojam homonacionalizam. On je konačnao obezbedio ime pojavi, koja je od 11. septembra 2001. godine sve važnija i globalnija. Bez njega više nije lako, a možda ni moguće, razumeti ne samo promene u zapadnim zemljama već ni ključne političke procese u Srbiji, mehanizme desuvernizacije naše zemlje i klevetanje najugroženijih siromašnih slojova, čiji se vitalni interesi ne mogu vezati za LGBTQI identitete – najprivilegovanije od svih, danas taktički privilegovanih, manjinskih identiteta.

Nažalost, pojam homonacionalizam nije po sebi jasan i nema intuitivno značenje. On ne predstavlja sinonim za gej nacionalizam, nacionalizam sve umreženije, povezanije i moćnije globalne „gej nacije“, već je, originalno, naziv za novu inkarnaciju nacionalizma u zapadnim zemljama.

Naime, homonacionalizam standard „dobrog“ i „ispravnog“, punopravnog zapadnog građanina, pa i čoveka uopšte, vezuje za odnos prema LGBTQI zajednicama i njihovim interesima. Homonormativnost kojom je obeležen, proizvela je novu normu – i tako samo prebacila staru sliku i stigmu „nenormalnosti“ sa gej ljudi na one koji imaju anti-gej stavove.

Pri tome, patologizujući diskurs „homofobije“, kojim ovakvi stavovi bivaju uokvireni kao izraz „bolesti“, a oni koji ih iznose kao „bolesnici“, nije postao politički nekorektan – iako bi to morao da bude. Naravno, da politička korektnost nije pretvorena u jedan od najmoćnijih ideoloških aparata, kojima je obeležena globalna hegemonija neoliberalizma.

Bilo je samo pitanje vremena kada će homonacionalizam početi da biva globalizovan, kada će kriterijum za procenu ko je punopravni i ispravni, dobri građanin biti primenjen za procenu ispravnosti i valjanosti država. Analiza kroz prizmu homonacionalizma omogućava da razumemo i kako su mnogi liberali poverovali da postoje „zveri muslimanske“ i, po Peščaniku, „zveri srpske“. U naučnim radovima se od 2014. godine sve češće pominje homokolonijalizam.

U pozadini svega je zapadnocentrično verovanje da gej prava predstavljaju „poslednju granicu ljudskih prava“. Da ako se ona „poštuju“ – što uglavnom biva mereno „vidljivošću“ (Prajd) i , sve više, „jednakošću u zakonima“ (istopolni brakovi) – to predstavlja znak da se u tim zemljama već poštuju sva druga ljudska i demokratska prava.

Homonacionalizam predstavlja jednu od važnih antipolitičkih mašina u današnjim „kvir vremenima“. Svako ko ignoriše njen značaj na Zapadu, ali i u njegovim predgrađima i lagumima, kao što je Srbija, osuđen je na nesupeh. Homonacionalizam danas koriste i desničari i levičari, a njegov potencijal je pravovremeno prepoznao i Donald Tramp. Između ostalog, pretvorivši sve WC u svojim zgradama u uniseks – i tako predupredivši optužbe za „diskriminaciju trans osoba“.

Homonacionalizma je u Srbiju stigao u različitim oblicima. Prvo kao važno oruđe režima, koji je želeo da kompenzuje upadljiv „demokratski deficit“. Vučićev homonacionalizam nam je tako, između ostalog, doneo redovne Prajdove i Anu Brnabić, „fikusa“ u bojama duge, ali i mogućnost da različiti elitni gej akteri služe režimu bez da budu klevatani kao sendvičari i plaćenici.

Ubrzo je homonacionalizam osvojio i (slučano)srpsku levicu, i usput podelio LGBTIQ barjaktare i njihove saveznike. Danas na levici u Srbija besni sukob homonacionalizama. Pitanje je da li tu uopšte ima bilo čega drugog. Naravno, još je smešniji ako imamo u vidu koliko je efikasno i vešto Aleksandar Vučić ovu pomodnu rodnu ideologiju pretvorio u jedan od važnih aduta. Istini za volju, glavni adut, ne bih se iznenadio, našeg sledećeg doživotnog predsednika jeste sklonost neprijatelja da ga potcenjuju.

Revolucionarni snovi naših „levičara“ stavljeni su na „stend baj“. Homonacionalizam je zakrvio Bakićeve „marksovce“ i njihove rivale u jednoj od najmanjih političkih bara u Srbiji. Naravno, on je i ovde antiradnička i antinarodna ideologija. Izraz metastaziranog manjinarenja, koje je okovalo i uništilo levicu širom sveta više od kapitalističke internacionale.

O čemu je tačno reč? Čime su to preokupirani marksistički miljenici druga Jova?

Ključno levičarsko pitanje u današnjoj Srbiji jeste da li su trans-žene-lezbejke samo trans-žene-lezbejke ili se tu skrivaju matori pedofili u suknji (i sa pišom), koji bi da intimno opšte sa ženama koje su lezbejke. Bakićevi puleni spadaju u ove druge ratnike u sukobu koji već mesecima potresa levičarsku žabokrečinu. Nasuprot njih su, između ostalog, oni levičari i LGBTQI aktivisti koji, pored jasnog stava o trans-ženama-lezbejkama, misle da za njih ima mesta uz skute režima.

Da uz pomoć primarnih izvora ilustrujem srž problema. „[D]anas su podneli tužbu protiv mene zbog četiri Instagram storija u kojima sam kritikovao njihovo odurno šlihtanje velikosrpskom nacionalizmu i izdavanje... -- biološkog strejt muškarca koji se identifikuje kao transžena -- za lezbejku... [K]ao i mnoge feministkinje, levičari/ke i LGBT aktivisti/kinje, protivim se trenutno vladajućoj ideologiji mejnstrim trans aktivizma, koja između ostalog vodi brisanju lezbejki i njihovom prisiljavanju na seks sa transženama (biološkim muškarcima)“, napisao je na svom Fejsbuk profilu jedan (večno) mladi sociolog, ljutiti komadant Bakićevih „pionira“.

Mislim da je kao ilustracija razmera sloma levice u Srbiji dovoljan i ovaj citat, mada teško je odoleti onome što sledi. Navodno marksističkim meditacijama o užasima „liberalnog pakla mejnstrim trans aktivizma i njemu prilagođavanog zakonodavstva, koju prate gušenje slobode kritičkog mišljenja i podilaženje strukturnoj mizoginiji i homofobiji da bi se pokupile mrvice sa stola gospodara.“

I levičarski feminizam se ovde sveo na samo jedno pitanje – ko ima, a ko nema vaginu. Nažalost, poražavajuća je poruka ideoloških „vaginalnih monologa“ koji stižu sa te scene. Nije dozvoljena nikakva kritika – čak ni ukazivanje da postoje žene koje su do položaja stigle uz pomoć vagine ili porodičnih veza, zauzimajući pri tome mesta drugim, neuporedivo pametnijim ženama, koje, u ovim kvir vremenima se to mora eksplicitno reći, takođe imaju vagine.

Nažalost, Bakićevi miljenici, u koje spadaju i neki od dominantnih eksponenata autokolonijalnog i antinarodnog „feminizma“ i „marksizma“ u Srbiji, u svojim deklarativno radikalnim organizacijama, koje obećavaju jednu drugačiju i pravedniju zemlju, reprodukuju najgore aspekte političkog mejnstrima, prepoznatljive i u vladajućim strukturama i u opoziciji.

Nekako ne čudi da takav antipolitički milje omogućava da sasvim legitimno koristimo pojmove kao što su „antifašističke ustaše“ ili „fašistički antifašisti“. Oni su ovde samo priividno oksimoroni. Bojim se i da moje vidovdansko iskustvo na „Dorćol platzu“ predstavlja samo jednu od bezbroj ilustrucija onoga na šta se ovde svela realno potojeća levica. I koliko za nju danas nema nade.

Činjenica da kada kao novinari i slobodno misleći autori odemo da izveštavamo o nekom „antifašističkom“ skupu možemo da očekujemo da – samo zato što se usuđujemo da javno iznosimo zaključke do kojih smo došli – budemo targetirani i slušamo pretnje batinaša, navodi me da se zapitam: Da li uopšte smemo tamo da dolazimo? Da to nije (pravo) samoubistvo? Možda treba da povedemo nekoga sa sobom da nas zaštitii? Da li je to slika promena i realnosti za koju se bori drug Jovo?

Kao i uvek kada sam poslednjih godina razmišljao o našim „levičarima“, strepnja mi je mnogo dublja od nade. Sem kada se radi o biografiji druga Jova – sve manje „levičara“, sve više „građanina“. Slušaćemo još o njemu. Samo da se, gledajući u sunce i crvenkasto nebo, ne oklizne na koru od plavo-žute banane „evropeizacije“ i polomi kičmu. Ovde, na zemlji – klizava su vremena.

Zoran Ćirjaković

P.S.

Još uvek neprebijen i sa nepolomljenim „prstićima“, mada verujem da nije malo onih koje to rastužuje:

"Ne poznajem materiju baš najbolje. Može li neko da mi objasni, po kojim je kriterijumima Ćirjaković novinar?...

(Ваљда по томе што је радио као новинар за Newsweek, The Los Angeles Times, Б92, НИН и Политику?)...

Znači, još jedna gromada poput DJV. Trebalo je da ostane u Los Angelesu...

(Значи још један либерал који одобрава насиље, уколико није извршено над њим.)...

Ne, samo pobornik ideje da treba da se konačno napravi neka institucija i za budale, poput ludnice za ludake ili bolnice za bolesnike. Inače dotični je novinar tačno onoliko, koliko je Dejan Lučić pisac. To što ste radili u novinama, ne čini vas novinarom...

(Чекајте мало господине, Ви дакле тврдите да је насиље према некоме у реду само зато што нисте љубитељ његовог писања? Или, још горе, да је у реду изубијати некога ко је, како Ви кажете, болестан или будала??)...

Najpre da definišemo pojmove. Vidite, Vučić je ludak a Šešelj budala. Kao što vidite, budale mogu biti i te kako opasne. Ako ne verujte meni, pitajte Ćuruvijinu i Đinđićevu decu. Zato, zajebite me sa ljudskim pravima i sl. To je za ljude, ovaj se nije kvalifikovao u tu grupu...

(Нисам знала да је на нама да одређујемо ко заслужује да живи, а ко не... Нећемо се сагласити свакако, тако да нема смисла настављати разговор. Поздрав.)"

O BANGLADEŠU I DRUGIM SRPSKIM DEMONIMA

Bauk Bangladeša kruži Srbijom. Preceznije, takozvanom građanskom Srbijom i srpskom levicom. A i nije reč o pravom Bangladešu već o „Bangladešu“, koji je nastao u autokolonijalnim fantazijama jednog privilegovanog novinara. Autora koji iz Bona, sa nemačkom platom, već godinama serijski truje ovdašnje aktiviste slikom Srbije kao – „evropskog Bangladeša".

Vremenom se uglavnom izgubilo ovo „evropskog“ i Srbija je „postala“ Bangladeš, a ova daleka država je pretvorena u jednu od odrednica antipolitičkog delovanja srpskih građanista i „levičara“. Ona još više otežava razumevanja i uvažavanja korena današnjeg stanja u Srbiji. Uključujući i prepoznavanje važnih razloga zašto Srbija ne može postati ona bogata „Evropa“, koju mnogi ovde smatraju jedinom pravom i ispravnom.

Dakle, dobili smo dva Bangladeša. Jedan je stvarni. U njemu je prosečna plata četiri puta manja nego u Srbiji. Kiša, koja je na par sati potopila i ostavila bez struje delove Novog Beograda – i koju su ovdašnji mediji opisali kao „apokalipsu“, tamo danima, bez pauze pada svake godine i danima ostavlja bez struje velike delove zemlje tokom letnjih meseci. Ipak, još bliže (pravoj) apokalipsi u Bangladešu je kada takva kiša ne padne – kada previše zakasni ili izostane monsun.

U pravom Bangladešu povrće nije samo skupo već i, skoro bez izuzetka – otrovno. Naime, Bangladeš je, verujem, jedina zemlja u kojoj je skoro svo voće i povrće na pijacama prethodno isprskano formalinom da ne bi trunulo. Količine su toliko velike da jabuka kupljena na pijaci, ako je stavite u frižider, dve godine kasnije izgleda isto kao kada ste je pazarili. Zdrave namernice su ogromnoj većini građana nedostupne i mediji su puni saveta kako da se otruju malo manje. Vlada razmatra uvođenje smrtne kazne za ovo krivično delo – pošto drugi pokušaji nisu dali rezultate.

Iako srpski liberalni i levičarski aktivisti i novinari uglavnom umeju da korsite Google, u njihovom imaginarijumu je jedan nepostojeći Bangladeš – „Bangladeš“ izjednačen sa Srbijom – pustio jako dubok koren. Nažalost, bojim se da oni položaj Srbije i u globalizovanom svetu i u Evropi razumeju i poznaju još manje od Bangladeša.

Ipak, s jedne stane, stanje u Bangladešu odavno nije nevažno za razumevanje stanja u Srbiji. Štaviše, dve i geografski i razvojno jako daleke svakodnevice postale su vezane pupčanom vrpcom. S druge, suprotno konfabulacijama Nemanje Rujevića – neodgovornog novinara dozirano antirežimskog Vremena i neokolonijalnog Dojče velea, nemačkog državnog medija, Srbija sigurno jako dugo, najverovatnije nikada, neće postati Bangladeš. Ni u jednom smislu.



Ali, iluzije o Bagladešu, Srbiji i vezama između Bangladeša i Srbije prikrivaju jedan od ključnih razloga zašto Srbija ne može postati „Evropa“, tačnije zašto se standard građana Srbije ne može približiti „evropskom“. On nema nikakve veze sa Bangladešom, koji odavno ima kolateralnu korist od ove tužne srpske priče. Taj razlog je sasvim evropski. Štaviše, vezan je za onu „Evropu“ o kojoj svi ovde sanjaju, želeli to da priznaju ili ne. I na levici i na desnici i u bedi iz koje se ne vidi ni levica ni desnica.

Ono što Srbiju danas uporno gura ka Bangladešu jesu iluzije o tome kako je bogata „Evropa“ postala toliko bogata i stabilna. Klima je tu jedan od faktora. Svuda u Evropi ima mnogo onih koji bi kišu kakva je na par sati potopila delove Novog Beograda nazvali apokalipsom. Klima je jedna od dve najviše evropske vrednosti. Druga je Sredozemno more. I pre šengenskih i drugih viza, praktično neprelazna prirodna barijera, koja, zajedno sa Saharom, uspešno drži stotine miliona hronično gladnih ljudi daleko od Evrope i njene blagotvorne klime.

Srbija nema izlaz na more. Ne miluje nas ni Golfska struja. Zato ovde dolazi do izražaja jedan drugi faktor. Političke nepogode. Zadržaću se samo na najnovijoj, iako nam je istorija tokom prethodnih vekova servirala njih bezbroj. Jedan broj domaćih. Mnogo više stranih.

Naime, kada se bogatila, u „Evropi“ na snazi nisu bili današnji „evropski zakoni“ – koje sve vlade u postpetooktobarskoj Srbiji, manje ili više prilježno, kopiraju i uvoze. Da je imala ovakve zakone – od ekoloških do prava (bezbroj) manjina – „Evropa“ bi danas bila blizu Srbiji, odnosno Rujevićevom „Bangladešu“.

Zato, ignorišući kako je „Evropa“ postala „Evropa“, usvajajući brojne, sasvim neprimerene i antirazvojne „evropske zakone“ i ine antipolitičke „najviše evropske vrednosti“, Srbija može da ide samo ka (pravom) Bangladešu, a njeni vredni radnici, koliko i školovane elite, ka „Evropi“. Uostalom „Evropa“ je ovde odavno sinonim za Evropsku uniju – čak i u naučnom opusu dr Jova Bakića, novog gurua naših antinarodnih i antiradničkih „pravih levičara“ i njihovih dezorjentisanih građanističkih saputnika.

Današnji „evropski zakoni“ nisu razvojni – oni su zakoni za bogate i razvijene. Srbija, kao jedna od najsiromašnijih zemalja Prvog sveta, nije bogata i razvijena u okviru Evrope – već samo ako u obzir uzmemo ceo svet. Dakle i Prvi i Treći i Četvrti svet. (Drugi svet je uvek bio više ideološka nego razvojna odrednica, koju je sahranio Mihail Gorbačov.) Pri tome, sve ono što važi za „Evropu“ svedenu na EU, važi i za Japan, Južnu Koreju, Hong Kong... dakle zemlje koje su u Aziji, ali u kojima se danas živi zapadnim standardom, ili blizu njega.

Cenu ignorsianja ove zablude o „evropeizaciji“ plaća cela Srbija, ali posebno gradovi kao što su Vranje i Leskovac, pa čak i relativno prosperitetno Arilje. Štaviše, glavni razlog zašto bezumlje naših „evropeizatora“ nije još više srpskih radnih mesta preselilo u Bangladeš i okolne države, leži u spoju južnoazijskih apokaliptičnih monsunskih kiša, troškova transporta do Evrope i ovdašnje korupcije, koja, na sreću siromašnih, sprečava da razorni „evropski zakoni“ sasvim profunkcionišu u Srbiji.

Ponoviću. Da su u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, ali i u Japanu i Sungapuru, na snazi bili zakoni koji danas u Srbiju regulišu brojne aspekte proizvodnje i života ne bi bilo uzleta koji je omogućio donošenje ovih, našim okolnostima sasvim neprimerenih, „evropskih zakona“. Zato danas „devropeizacija“ Srbije predstavlja preduslov bez čijeg ispunjavanja Srbija može samo da nastavi da, u razvojnom smislu, ide ka Bangladešu a njeni mladi (i zdravi) ljudi ka Evropskoj uniji.

Bez radikalne „deevropeizacije“ proces koji razara Srbiju ne može biti zaustavljen. Istini za volju, on od Srbije neće napraviti Bangladeš već „živo groblje“ – koga će od sudbine Bngladeša uspešno zaštititi dva faktora. Prvi, ključni bedem, jeste klima. Drugi, malo manje važan, jesu doznake onih koje je spoj neostvarivih aspiracija i nepromišljene „evropeizacije“ isisao iz Srbije.

Tu nije neophodna diploma iz ekonomije i srodnih nauka. Mada, sudeći po dr Miroslavu Prokopijeviću, ona ovde nije preduslov da budete prihvaćeni kao „ekonomista“ i „stručnjak“ – ako ste za „Evropu“ i NATO po svaku cenu (koju, kao i uvek, plaćaju neki drugi ljudi). Ključno je uvažavanje istorije, kako je „Evropa“ postala „Evropa“, i posmatranje celog sveta. Dakle odustajanje od manira naših političkih i akademskih elita, zombiranih zapadnocentrizmom i svetlima Brisela, da kada kažu „ceo svet“ misle na „Evropu“ – svedenu na Evropsku uniju.

Poželjeno je i da naše različitosti, činjenica da smo jedna drugačija Evropa, ne budu posmatrane kao patologije. Te različitosti imaju i svoju važnu istorijsku dimeziju. Najveći deo Srbije je tri i po veka živeo u istoj državi sa Alepom, dok je, na primer, sa navodno uspešno „evropeizovanim“ Zagrebom delio sudbinu tek kojih sedamdesetak godina. Ne umem da ocenim koji je od ova dva perioda bio tragičniji – ali to ne znači da se različite posledice i dva nasleđa mogu ignorisati.

Da se vratim na slučaj Bangladeša, zemlje koju nije lako razumeti. Čak i ako se potrudite.

S jedne strane, Bangladeš je, prilično bukvalno, država „na vodi“. Praktično bez stena (i kamenja). Skoro bez brda. Bezmalo sva voda koja padne na polovini Himalaja i južno od njih, ako usput ne ispari – završi u Bangladešu. S druge strane, toliko velika voda je često predaleko od mnogih pirinčanih polja. Preživljavanje mnogih seljaka, opet prilično bukvalno, zavisi od apokaliptičnih monsunskih kiša.

Uz Vijetnam, Bangladeš je zemlja u kojoj već godinama plate najviše rastu (u stvarno celom svetu). Nema „belog Šengena“ a ni koža im nije bela. Jedina dostupna prečica ka (malo) boljoj budućnosti jeste odlazak u Emirate, Katar ili Saudijsku Arabiju. Ali, tamo su radnici iz Bangladeša uglavnom na dnu gastarbajterske hijerhije. Ne samo da su skoro svi nepismeni već se na bengalskom i brojevi pišu drugačije. Mislim da niko od mojih saputnika na letu iz Dohe za Daku nije umeo sam da nađe svoje sedište. Svi su se u avionu prvi put susreli sa WC-om – sa tekućom vodom i šoljom.

Pre dve godine, gledao sam kako i koliko se radi u Daki, kako se i koliko dugo putuje do posla – i čitao koliko je sve to još teže i bolnije u provincijama. Neću zaboraviti tekstove o otpuštenom i zatim prebijenom radniku, koji se borio za platu od malo manje od 5000 dinara mesečno. Ne bih se iznenadio da fabrika u kojoj radi šije stvari koje su se ili nekada šile u Vranju ili koje se prodaju u H&M i sličnim radnjama.

Ali gobalizacija, tačnije trećesvetska konkurencija koju je donela, nije jedini „usisivač“ koji seli radna mesta iz Srbije u Bangladeš i smanjuje plate radnika u Vranju ili Arilju. Ne znam da li je broj radnih mesta koji su ubili „evropski zakoni“ veći, ali sigurno je veliki. Ne znam ni koliko je slepačka „evropeizacija“ smanjila plate ovdašnjih radnika, ali znam da nije malo. Nažalost, „evropeizacija“ je izbrisala mnoge komparativne prednosti, koje je imala Srbija u Evropi – naša oklevetana, oduvek evropska Srbija.

Sticajem okolnosti, potičem iz okoline Arilja i bio sam u prilici da prethodnih godina često razgovaram i sa radnicima i sa poslodavcima. Mada, priznajem – kao i moj rođak dr Miroslav Prokopijević, nikada nisam studirao nešto što ima veze sa ekonomijom.

Nažlost, bojim se da su ini prokopijevići, sa sugerisanom diplomom ili bez nje, ogromnu većinu građana već osudili – ili na put ka Bangladešu ili na odlazak iz Srbije. To je zločin protiv Srbije i njene budućnosti za koji im, bojim se, niko neće suditi. Iako nema većeg i razornijeg.

Zoran Ćirjaković