ЗАЉУБЉЕНИ У ЗАПАД, ЗАГУБЉЕНИ У ИСТОЦИМА

Недавно објављена књига Владимира Димитријевића помаже да разумемо колико су све наше елите склоне самопорицању и одвојене од темељних одредница српске стварности. Колико су пре титоизма, чак и на антикомунистичкој десници, биле неспремне да уваже свет свог народа и зашто су данас још даље од њега

Већина случајних Срба верује да Србија мора да изабере Запад, кога воле да зову „Европа“. Али тај наш замишљени (не)избор је обележен збрком. Геополитичке оријентације се у одређеним околности могу бирати, некада налик паприкама на пијаци, али културалне никада. Оне иду путем на који се може утицати али не воле нагле, радикалне промене правца. Бркање ова две избора, у суштини онога што се некима снива са оним што јесмо, налази се у срцу оба српска самопорицања и комплекса инфериорности који их прати.

Нажалост, нема тог западнољубља које може учинити да неко ко није западњак постане западњак. По чему се разликујемо? Зашто се не уклапамо ни у слику Запада ни његове супротности? Шта се  крије испод нашег ми које не захтева наводнике? Зашто се многим припадницима елите гади оно што виде? Зашто су једни бирали да гледају затворених очију, а други дизали руке од Србије и Срба и ишли странпутицом родомржње? Питања, која се помаљају испод све раширенијег незадовољства елита Србијом и Србима, бивају постављена због немогућности да одговоримо на једно, наизглед једноставно – Шта смо? Лако га је побркати са питањем ко смо, на које је лако дати различите, тачне, али углавном неоперативне одговоре. Они нису од помоћи када размишљамо о томе шта је овде могуће.

Не верујем да за наше друштво постоји неко много значајније. Временом сам закључио да смо углавном били на погрешном путу. Србија лежи на клизавом културалном терену, који се опире дефинисању и укључивању. Таман помислимо да смо фиксирали слику, али брзо исклизнемо. Променимо критеријум или мерило, помислимо то је то, али већ смо се измигољили. Пробамо са терминима који делују неутрално и културално безмирисно, али убрзо се испостави да тако или ништа нисмо рекли о ономе што јесмо или да одредница коју смо изабрали има карактеристичну културалну арому; да нас, на пример, уоквирава као Запад (обично патолошки) или Исток (по правилу неевропски). Покушамо да будемо инклузивни, па, на пример, кажемо да смо и Исток и Запад, али временом схватимо да је то немогуће, да спајамо две узајамно искључујуће одреднице.

Да би разумели шта смо, потребно је појмити шта је Запад – чија се сенка надвија над скоро свим аспектима друштвеног живота у Србији. У најкраћем, може се рећи да су западна она модерна друштва која су уређена према нормама и институцијама које су сама развила; у складу са својим културним обрасцем, својим морама и потребама, пишући сама сопствену историју, што, наравно, не значи да она није била под спољним утицајима. Незападна друштва, и у Европи и ван ње, јесу она друштва, као што је српско, која су уређена у складу са туђим нормама и институционалним оквирима. Они су нам, већ уобличени и заокружени на Западу, у складу са битно другачијим културним обрасцима, наметани, често преко ноћи, било од споља било од локалних елита колонизованих умова, склоних да, без основа, поистовете западно, партикуларно, са универзалним, примереним свима. Зато овде ништа не може бити „како треба“ – што значи онако како је тамо, на Западу. „Воз модернизације“ нас је одвео на другачију дестинацију. Овде ће и оно што се зове исто као на Западу бити битно различито, што наше елите, не само случајне Србе, гура ка самопорицању.

Прихватање чињеница да нисмо Запад је први, нажалост најтежи, корак ка нашем саморазумевању. Ни следећи, иако битно лакши, није тривијалан. Истока је много, а ми смо на оном, унутаревропском, који је најближи Западу. Зато је нашим елитама још теже него другима да прихвате да величина културалне „удаљености“ није много битна, да је свака ненадокнадива. Наслоњеност на Запад чини да лако поверујемо у десубјективизујућу илузију да је могуће надокнадити кашњење у модернизацијским процесима и „ухватити корак“ са Западом – што би значило да можемо постати исти као они. Временом сам дошао до, верујем јединог смисленог, одговора на питање шта смо – Срби су оно што нису. Иако ће многима деловати као мањкав или тривијалан, верујем да није могуће дати бољи и кориснији, који би више помогао да престанемо да се самоповређујемо и бежимо од себе.

У наставку ћу назначити како су се српске елите кретале ка одговору на питање шта смо и, много више, од њега. Оно је, углавном, било формулисано другачије – „Шта није у реду са нама?“ или „Како да се поправимо?“, тачније како наши елитисти да нас поправе – и водило је интелектуалце према одговорима на проблем нашег неухватљивог другоевропејства, наше суштинске унутаревропске различитости, који леже између две крајности – где једну, афирмативну, оличава светосавље, а другу, клеветничку, аутошовинизам.

 

НАЛИЧЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Књига Владимира Димитријевића Југословенски месијанизам и српско становиште: оглед из историје идентитета помаже да се суочимо са невољама са нашим ми, које имају дугачку историју. Димитријевић нас упућује и на важну, истовремено идентитетску и сазнајну, противречност предратне Србије. Књига указује колико је значајна улога носилаца претитоистичких, „десних“ југословенских идеја за разумевање касније појаве и брзог раста српског аутошовинизма. Другим речима, колико је југословенска идеја у свим историјским и идеолошким инкарнацијама била вентил за одбацивање живог, оријентоликог српства – чак и онда када су њени заговорници истицали да су поносни Срби и нису крили да желе све Србе у једној држави.

Многи национално опредељени интелектуалци су хтели да, њиховим речима, цивилизују, упристоје, образују и просвете сународнике, које су, у суштини, посматрали као деформисане, налик пошасти, као рају, буљук или пучину, али су одбијали да уваже неуниверзалност идеала према којој су желели да обликују „квалитетне“ Србе. „Има тренутака када човек има да се бори са источњачком индоленцијом, са млаком неотпорношћу, пасивним духом нашега света, са људима зле воље који мрзе сваки рад за опште добро, са духовном и морално фукаром која нигде више нема маха но у Србији“, речи су којима је ендемску беду наше западнољубиве елите изразио Јован Скерлић.

Корен оваквог, данас још доминантнијег (само)разумевања, протумачио је историчар Чедомир Антић. Он каже да скоро сви српски интелектуалци верују да су већ постали нешто друго, да нису само сазнавали већ да су се трансформисали, и да сви ми, остали, који не настањујемо западнољубиви интелектуални Олимп, крунисан националним и анационалним врхом, не толико можемо колико морамо да будемо оно што нисмо. На жалост наших елитиста, није могуће два пута згазити у исту воду у реци историје. Од Срба је могуће направити свашта али никако западњаке – чак ни лајт“, православне, из имагинације просветитељског самопорицања, а камоли „пуномасне“, „хардкоре“, из аутошовинистичког имагинаријума.

У позадини деструктивних илузија налази се веровање наших елитиста да су се правилно „европеизовали“. Да су, у складу са идеалима које сугерише део западног канона у који су уписали себе, постали просвећени, васпитани, едуковани, цивилизовани, искорењени или деконтаминирани. У суштини, да су се сами, у једном или другом смислу речи, на једном или другом културалном и/или идентитетском нивоу, већ расрбили и, без да су променили веру, постали „наши туђинци“. То је суштина и транспарентног, аутошовинистичког самопорицања, и разводњеног, просветитељског, које одбацује српску дубоку културу, наш незападни културни образац, док глорификује обележја српског идентитета.

Оба у себи садрже негирање чињенице да је наше европејство, колико год да је обојено османским, исправно, легитимно и здраво, да је европско колико и оно у које су се заљубили. Неки у Бриселу, Лондону, Дрездену, Грацу, Паризу или Халеу; неки у београдским библиотекама. Веровање да можемо и морамо да побегнемо од себе је данас једна од скупљих илузија српских елита – и левих и десних, и либералних и конзервативних, и грађанских и националних – заљубљених у различите аватаре Запада и загубљених у нашим обликотворним Истоцима. Можемо их посматрати и као конститутивне или поунутрашњене само ако не губимо из вида да су се истопили у српству које су створили; да их је немогуће извући, дестиловати из клизавог, неухватљивог али једносуштног српства.

ДЕМОКРАТСКА РАЗОЧАРАЊА: С једне стране, Димитријевић нас суочава са чињеницом да је и између два светска рата у Београду било немало интелектуалаца који су волели идеју српства онолико колико су презирали свет својих неелитних сународника. Могли би их описати као оригиналне, националне грађанисте, претече „другог“, просветитељског самопорицања елита које су остале заљубљене у једну стару, данас непостојећу „Европу“ и канонске текстове које је изнедрила. Самопорицање ових наших палеоевропејаца се, као и „прво“, аутошовинистичко, нових, а(нти)националних грађаниста, кристалише после промена 5. октобра. Наиме, пост-транзиционим Србима није била задовољна ни „лева“, анационална, ни „десна“, национална, елита. Изневерили смо њихова „демократска“ очекивања. Нисмо направили њихове изборе – ни политичке ни естетске ни ескапистичке. Први су завршили на, у суштини, антисрпском становишту; други на антинародном. 

Док су први у нас учитавали слике антиевропске претње, други су стварали слику неевропске трулежи. Главна разлика је везана за оно шта су видели као узрок „контаминације“. За једне је то била османска „паланка“; за друге, поред скоро свега оријенталног, западна популарна култура и конзумеризам. И једни и други су створили слику реално постојећег српства као болести. Први су завршили у споју аутоколонијализма и аутошовинизма, други, ништа мање колонизованих умова, у политичкој самоизолацији у тунелу принципијелности, морализаторства и дефетизма. За разлику од грађаниста, који су остваривање својих циљева везали за западно мешање и десуверенизацију Србије, наши националисти су им, захтевајући немогуће, рашчишћавали политички пут.

С друге стране, Димитријевићева студија, и даље доступна само код издавача, у Институту за књижевност и уметност, показује да је пре Другог светског рата међу елитама у Србији, упркос опојног учинка југословенства и других западнољубивих отрова, важно место заузимала свест о нашем другачијем европејству. Она данас постоји у, углавном оклеветаним или инсуларним, круговима блиским Српској православној цркви и, ван њих, само у траговима, на маргинама јавне сфере.

Димитријевићева књига нам открива меру у којој је предратни, панидеолошки „југословенски месијанизам“ био претеча данашње, не само лево-либералне, грађанистичке идеје о западноцентричној, културално слабовидој „европеизацији“ – и бриселског месијанизма који је прати. Смрт југословенске идеје – која данас зомбира у ријалитију „Задруга“ – није довела до суочавања елита са Србијом.

Некритичко слављење предкомунистичке прошлости, њене разуђеније и много раскошније идеолошки обојене интелектуалне и политичке историје, омета нас да препознамо западнољубље скоро свих предратних елита. Нова, посткомунистичка, патриотска амнезија отежава суочавање са југословенским идејама интелектуалаца који нису били очарани комунизмом и револуцијом. Један део „прећутане културне историје Срба“ експресно је претворен у идеализовани, ушминкани део историје српске елите заслепљене Западом. Њене „десне“ апологете је корисно посматрати као палеозападнољупце, пошто су, за разлику од „левих“, затарабљених у идејну и идеолошку садашњост Запада, искористили слику његове прошлости да обликују срж становишта које нам сервирају као српско.

Димитријевић истиче „прегрејаност“ крема наше елите, укључујући Слободана Јовановића, Јована Скерлића и Богдана Поповића, „који су идеју југословенства из утопизма претворили у политички активизам“. Али њихово страсно југословенство  је великим делом било одраз веровања да је „националну самосвест“ неопходно „изградити по западноевропском обрасцу“. Ту се крије срж „аутоколонијалног духа“ о коме пише Петар Пијановић – не у његовом југословенском деривату. Димитријевић, пак, истиче „занемаривање значаја вере и на њој заснованог предања“, али бојим се да је овде више негирање него занемаривање дубине и значаја оријенталног наслеђа било подједнако деструктивно, ако не и разорније. Ако су се уопште бавиле њиме, интелектуалне елите су више покушавале су да га избришу или заобиђу, и ретко су размишљале како може да буде искоришћено. Политичари, посебно они који трајали, као Никола Пашић, схватали су да стварно условљава могуће – да сви наши путеви, чак и ако желимо да идемо ка Западу, морају да уваже Истоке у нама.

АУТОКОЛОНИЈАЛНИ ДУХОВИ: Српске елите колонијализованих умова и даље одбијају да прихвате да „одговори на изазове епохе“ морају бити усклађени са реално постојећим српским културним обрасцем – са нашом дубоком, теже ухватљивом али свеприсутном, неидентитетски профилисаном културом – да би могли да дају пожељне политичке и „културотворне“ резултате. Поносно колонијализованог ума, колико год да је ћириличан и украшен националним симболима, не може се водити делотворна борба против „аутоколонијалног духа“. Он се овде јављао у неколико инкарнација: старој, југословенској, и две, данас доминантне, упадљивије западноцентричне: транспарентној, евроунијатској, на либералној левици, и палеоевропској, маскираној са „4С“, на либералној десници. Оно што се данас издаје за „антиколонијални дух“ углавном је још више интелектуализовани облик аутоколонијалног духа, који делује на дубљем, сазнајном и вредносном нивоу.

У тужној причи о коренима два српска самопорицања мало су важне идеолошке разлике између, на пример, Бранка Лазаревић, заклетог антикомунисте, предратног грађанског интелектуалца и дипломате, и Радомира Константиновића, миљеника титоизма и оличења другачијег, наводно здравог, (пост)комунистичког грађанизма. Лазаревићеве Политичке расправе, недавно откривене и без утицаја какав је на левици имао Константиновић, одлична су илустрација духа српске предратне, десне елите, али не и штиво које га је обликовало. Лазаревић „паланку“ само назива другачије, па паланачки ту и тамо постане дахијски, док есеј „Пучина је стока једна грдна“, насловљен по најотровнијем Његошевом стиху, на моменте пада испод клеветничког дна које заузима Философија паланке.

ЗАГОНЕТКА СЛОВЕНСТВА: У поговору, Предраг Палавестра пише да је „успињући се и сазревајући, Лазаревић дошао до сазнања да је, упркос многим скривеним прабалакнским и траговима и јаким оријенталним утицајима, југословенска цивилизација израсла из словенских корена“. Словенство често није посматрано као један од српских Истока, док су покушаји „надилажења дихотомије Исток–Запад“ у Србији су се углавном завршавали у неухватљивој словенској синтези или у њене опипљивијој, и зато фаталнијој, ништа мање илузорној, јужнословенској.

Словенство је, као и његов израстак славизам, каже Константин Леонтјев, „сфинга, загонетка“, „аморфна, стихијска, расплинута представа, нешто налик на велике облаке у даљини, од којих, са његовим приближавањем, могу настати најразличитији облици“. Лазаревић је један од заговорника југословенства, који су, разочарани тријумфом титоизма, избрисали свако словенство из своје дијагнозе Срба и наших источних комшија. Ту фигурира слика „аналфабетских маса“, које, опијене „патриотском шљивовицом“ или вођене револуционарном „руљократијом“, где „не тражи се хлеб, него 'преко хлеба'“, шире „задах паланачког 'мртвог мора'“. Ипак, Лазаревић је овде и даље видео, како пише Палавестра, „органско европско опредељење српске... културе“. Шта значи ово „европско“ види се из његових белешки, које Палавестра цитира у следећој реченици: „Између Запада и Истока, Балкан је данас на Истоку. Али, када се све сабере, у нашем производу су најјачи сабирци хришћански и западни. Запад, Запад да ли ће нам засветлети?“

Србија није била „мост између Истока и Запада“ већ, већим делом, западна крајина Истока, а само мањим, и то не све време, источна крајина Запада, његова сива зона. Пратећи Метерниха, чак и тај простор, од Беча до Борче, срца наше исмеване „леве обале“, припада Азији. Овде је примеренија метафора река као природних бедема него фантазам о мосту. Већи део Србије је био тешко проходан простор, који је у 20. веку у западноцентричну слику европске историје углавном улазио захваљујући својој ранијој, вишевековној искључености из ње. Овде постоје „мостови“ којим кроз историју није ишао ниједан помена вредан пут – сем освајачких, и то, по правилу, мегаломанских, унапред осуђених на пропаст.

Близина Западу је заслепела српске елите и оне нису биле у стању да уваже последице две повезане детерминанте. Прва, да је овде био крај два света, препрека људима колико и куги, тешко проходна географска мртвоузица која је заобилажена поморским путевима. Наш је простор трења у коме су, углавном, настајале синтезе које не спајају светове. Корист је била мала а трагедије огромне, али велика већина људи – и некад и сад – не може да бира где ће живети. Ту стижемо до друге детерминанте: матица, срце Србије, вековима је била у царству чије су и срце и крвоток азијски. Оно је имало обликотворни утицај на српски културни образац. Нажалост, овдашњи интелектуалци, посебно национални, редовно бркају српски културни образац са сликом свог елитног, културно културног обрасца.

ОРИЈЕНТАЛНО ЗАГАЂЕЊЕ: Један од разлога зашто се у Србији са невероватном лакоћом запатила монструозна идеја о „културној (де)контаминацији“, зашто је пригрлио чак и актуелни председник САНУ, везан је за чињеницу да скоро целокупна поносно српска елита један од Истока који су се „уселили“ у нас третира као културално загађење. За разлику од аутошовиниста, десни елитисти углавном не користе реч „(де)контаминација“, али, чак и они који не поричу оријенталну димензију нашег бића и схватају да је неуништива, сматрају да је треба систематски слабити и маргинализовати. Зато се иза флоскула о васпитавању и просвећивању Срба, по правилу, крије злодух мање радикалне, „лајт“ деконтаминације.

Србија из оријенталног „мрака“ не може да „востане“ а да истовремено не изађе из себе. Наша елита је остала роб „западног греха“ Доситеја Обрадовића, који су ревалоризовали Скерлић, Јовановић, Поповић и други национални интелектуалци, данас не толико недодирљиви колико беатификовани на, у великој мери захваљујући западноцентричном палеоевропејству, политички прилично јаловом идејном хоризонту српске деснице.

Ипак, историјски, скоро искључиво је на десници, са само неколико изузетака, било доследних покушаја да буде уважена наша суштинска унутаревропска различитост. Допринос Димитријевићеве књиге везан је и за чињеницу да нас је суочио са мером у којој су се, током претходних осам деценија, националне елите удаљиле и отуђиле од света обичних људи, па народ, углавном, уважавају не због онога што јесте већ због онога што, како верују, може да постане. Реч је о визији васпитаних, богобојажљивих, православних западњака, који поштују Светог Саву и пишу ћирилицом, о „културној деконтаминацији“ усмереној на деосманизацију свакодневице и бега из ње, од чега је тешко наћи узалуднији посао у колективистичком друштву „бруке и части“ какво је српско. Поврх свега, бркање личних, посебно херојских, индивидуалних израза српског колективизма са западњачким индивидуализмом створило је скупу илузију да нам пасују институционални оквири развијени у индивидуалистичким друштвима; да их треба копирати а на прилагођавати.

ВИЗАНТИЈСКИ МРАК: У корену привлачности југословенске идеје међу српским интелектуалцима била је жеља да српски народ некако помере, мада мислим да би било смисленије рећи прошверцују, са рубова османског екумена ка једној „вишој, европској, хуманијој цивилизацији“. Милан Грол није крио да је југословенство видео као начин да се Србија „цивилизује“ и премести на Запад. Веровао је да ће се проблеми Србије „лакше и боље лечити у тој великој кући него у ћумезу из кога смо изашли“.

Доситејевој слици нашег оријенталног „ћумеза“ временом је, и у Србији, придодат један старији источни „мрак“. Византија је један од српских Истока који (још) нису претворени у баук, мада садашњост јој често не изгледа много боље од портрета прошлости, где је уоквирена као еталон европског мрака, за разлику од османског, који је углавном тумачен као уљез, спољна претња. Западни аутори су створили слику Византије као, како пише Леонтјев, „мртвог бездана“, нечега „хладног, поповског, досадног, и не само досадног већ јадног и подлог“, па не чуди да ни међу нашим елитама не мањка оних који верују да је фатално. Неки као да не могу да се одлуче шта је погубније – Византија или Србија?

Радослав Петковић, један од наших награђиваних књижевних и есејистичких „византолога“, што данас треба да значи и постмодерно академских, у један од есеја у књизи Византијски Интернет, објављеној 2007. године, сместио је поглавље „Наш прилог пропасти Царства“. Петковић детаљно, користећи фусноте које стварају ауру научности, анализира ратове Србије и Византије и поставља питање, уоквирено као реторско: „Када је Византија у питању, врло је популарно – а понекад и сасвим оправдано – набрајати грехе Запада, али како стоје ствари са нама самима који себе тако радо и лако проглашавамо њеним наследницима или макар настављачима њених традиција?“

Петковић је од двојног српско-византијског зла побегао у Нови Сад, о коме каже: „Волим Дунавски кеј, можда и зато што ме подсећа на Земунски кеј на којем сам провео много времена. Дакле оно што спаја, Дунав и Средњу Европу – Земун је последња испостава те Европе, њена граница, а Нови Сад, колико год данас био угрожен, још увек у много чему на њу подсећа.“ У истом интервјуу, одговор овог привилегованог елитисте, самоизгнане, ваљда цивилизацијске избеглице, на питање „Колико вам политика утиче на живот, да ли се нервирате?“ звучи као цитат Латинке Перовић, чија мисао оличава логику претварања наше (културалне) различитости у (неевропску) патологију: „Нервира ме још само моје здравље и туђа неписменост. Али треба бити свестан; српски политички проблеми нису персоналне већ структуралне природе; први су последица других а не обратно.“

Од свих „српских реплика“ на „руске идеје“ не верујем да постоји громкија од аутошовинизма. Зато, када размишљамо о „азилима“ у које су наше елите бежале од Србије, од помоћи је позвати се на Русе, који не познају појам аутошовинизам али много дуже живе са сличном појавом. Константин Леонтјев, говорећи о односу према византијској историји, пише да је руска историјска наука дуго била „лишена самосвојности“. Не знам за Русију, али чини ми се да су историчари овде и даље далеко од уважавања наше самосвојности, што није само њихова кривица. Историја је, вероватно, највише западноцентрична од свих наука и зато не треба да чуди да историчари, у Србији колико и у Русији, имају важну улогу у чињеници да људи, како пише Леонтјев, „неке историјске појаве прихвате са благонаклоношћу, а друге одбаце готово са одвратношћу“.

У специфичним околностима у Србији, одвратност према обликотворним силницама нашег сопства, нашег друштва и наше историје, које крећу из Азије, из османског царства, по много чему наследника Византије, прерасла је у одвратност према нама самима. Осећај гађења према историји, која никада није само позадина живота, нити пуки след догађаја, представља клицу из које се израсла оба српска самопорицања. Не чуди да су овде, уз историчаре, историчари књижевности и књижевници имали важну улогу у генези и бујању самопорицања. Књижевност је, више од „лепих“, ликовних и сродних уметности, погодна, пластична и лако доступна, практично идеална сфера за имитирање западног. Помоћу ње је јако лако стварати илузије о нашем (не)европејству и сопственој искорењености.

ПОБУНА ЕЛИТА: „Гомила постоји само код примитивних и непросвећених људских скупина... Вођу имају земље стада. Грађанске земље имају представнике које сами бирају и обарају... Све зависи од тога какво је културно стање једне заједнице. Када је оно високо, води средину слободи. Када је ниско, ропство под једним човеком... Праве грађанске средине нису никада изложене бацилу нереда и буни. То се дешава само у примитивнијим и некултурнијим срединама“, тврди Лазаревић, десничар који би, да није антикомуниста, у „Данасу“ и „Времену“ могао да одмени Теофила Панчића. „Англоамерика има висок културни ступањ. Совјетска унија низак... Наше трагедије су израз наше примитивности: и оне до 1941. од 1919. и оне од 1941... Ми ћемо, ипак, доћи до социјалног и културног живота, до онога што се зове друштво и, преко њега везати се за Запад“, пише бивши дипломата и књижевни критичар за кога Димитријевић каже да је „сам дао доприноса нашим југословенским заблудама“.

Лазаревићева накнадна памет није укључивала промену свести о српској различитости, смештеној испод наслага беде: „Код нас, нарочито ван Србије: то су просто-напросто аморфне масе, неидејне, мртве... Њих још једино држе вера, обичаји и предрасуде. Њихов културни термометар је на нули. Наилазио сам, за време ратова, по Јужној Србији и по Албанији, скоро троглодите које је за свет везивала још само вера“. Мали је корак од оваквих тумачења – медитација о незападним масама као „псеудо или полукултурним“, и закључка да „смо се преценили“, да нам је „ступањ нижи од онога који смо претпостављали“ – до наслова „Звери српске“, који се недавно појавио на „Пешчанику“.

Бранко Лазаревић остаје запитан да ли овде имамо „тежак појав социјалне патологије“, да ли „смо и сами такви“, налик народима са Истока, „који су овде били, дошли или прошли и себе овде у нашој крви оставили“, док данашњи аутошовинисти немају тих дилема. Они „знају“ да је овде не само реч о источњачкој патологији већ о јединствено крвожедном и антицивилизацијском уљезу, несамерљивом са Европом.

Зоран Ћирјаковић

(Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат".)

АУТОШОВИНИСТИЧКА ИСТРАГА СРБА И НАЦИФИКОВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ПОТУРИЦА

У реакцији на текст „Филозофија аутошовинизма и пица ефекат“, Бранислав Јаковљевић, један од потписника „превода“ књиге Философија паланке на енглески језик, упућује нас, иако му то није била намера, на један често занемариван али важан, симптоматичан аспект аутошовинистичког и сродних саморазумевања у Србији

„Деконтаминација“ је кључна реч српског аутошовинизма. Чињеница да је пре Борке Павићевић, која јој је додала одредницу „културна“, лансирао Адолф Хитлер, да ван контекста загађења отровима, бацилима, радијацијом и сродним пошастима не постоји њена ненацистичка прошлост, помаже да лакше разумемо суштину аутошовинизма, све разуђеније и дубље укорењене друштвене појаве, коју у Србији генерише саморазумевање растућег дела либералне интелектуалне и политичке елите.

Други најважнији појам на идејном хоризонту екстремних случајних Срба је „паланка“. Док је око идеје (културне) контаминације изграђено тумачење како наше, наводно хронично крвожедне, прошлости и садашњости тако и слике будућности Србије у којој поносни Срби играју неку помену вредну улогу, „паланка“, односно њен „дух“, пак, служи да објасни извор те контаминације, узрок, наводно, јединствено геноцидног, нацифилног стања српске државе и нације, које нам редовно бива представљено као вечно и непромењиво. Другим речима, док „културна контаминација“ упућује на оно шта, наводно, јесмо, „дух паланке“ служи да објасни чиме смо „контаминирани“, како смо постали то што „јесмо“.

Овакве слике културалног „зла“, портрети различитих незападних народа као, наводно, ванвременских „цивилизацијских“ пошасти и патологија, имају дугачку и срамну историју у европској западноцентричној мисли и империјалним, углавном злочиначким пројектима којима је служила. Она (цео) свет, а посебно незападне делове Европе, какав је Балкан, посматра кроз нормативну западну призму тврдећи да је универзална, да надилази специфична искуства и географску локацију на којој је обликована, дакле да може постојати партикуларно које произведи опште, нешто што је примерено свима (осталима) и примењиво на све (друге). Ово схватање је толико распрострањено да није обојило само клеветничко представљање различитих Истока, како географски далеких и релативно блиских тако и унутрашњих, на једном од којих се налази Србија, што је Едвард Саид назвао оријентализам, већ и недоследне, мањкаве али, ипак, у великој мери успешне, покушаје Саида и његових следбеника да дискредитују овакве репрезентације.

Овде треба истаћи да у Србији – европској али не и западној земљи, коју, не само пратећи дискурс „Друге Србије“, можемо посматрати као оличење једне другачије, Друге Европе – оријенталистичка перспектива има две димензије. Једну, класично оријенталистичку, (све)европску, и другу аутооријенталистичку, српску односно балканску. Другим речима, наше елите су склоне да оријенталистичку претњу и фатално зло не виде сам споља, на (југо)истоку, већ и унутра, у нама самима, првенствено у сиромашним слојевима и „непросвећеним“ масама, склоним да, на пример, од свакодневних изазова и понижења побегну у турбо-фолк и сродне оријентолике азиле. Реч „паланка“, као и неки други турцизми, на пример „раја“ (посебно „рајински менталитет“) и „вилајет“, и арапске речи, као што је „џамахирија“, у Србији представљају лозинке, можемо их назвати и скраћеницама, помоћу којих бива призивана или изражавана слика овог двоглавог „зла“.

Избор турцизма какав је „паланка“, и упорно инсистирање на њему, како од стране самог Радомира Константиновића тако и његових следбеника, помаже да важан аспект српског аутошовинизма сместимо у шири, (све)европски контекст. Бранислав Јаковљевић је, као и бројне постмодернистичке и постструктуралистичке апологете српског аутошовинизма, свестан учинка Саидове критике и популарности постколонијалне теорије коју је устоличио. Зато не чуди да је „преводилачке“ и приређивачке напоре усмерио на прикривање оријенталистичке потке Философије паланке, чињеницу да се Константиновићева мисао креће интелектуалним токовима који су проскрибовани у либералним круговима на Западу. У сродном миљеу у Србији аутошовинизам је све присутнији, у великој мери захваљујући Константиновићевом оријентализму, коме су, иначе, склоне све српске елите.

 

Промотери Константиновићевих идеја с разлогом верују да би препознатљивост његовог опуса на Западу, посебно у САД, допринела популарисању културе аутошовинизма у Србији. Предуслов за какав-такав успех ових покушаја представља негирање чињенице да је Константиновић изабрао турцизам како би именовао једно, наводно, врхунско, неуништиво зло. Снажан антиоријентални, антиазијски и антисламски сентимент, присутан у левичарским круговима у Србији којима се обраћао Константиновић, углавном је или искорењен или затомљен у сродном идеолошком миљеу на Западу. Другим речима, чињеница која је погодовала глорификовању Философије паланке у Србији данас представља препреку њеном уважавању у САД. Зато један турцизам треба да буде представљен као „француска реч“, што је тема на коју ћу се вратити у наставку.

И даље мало шта уједињује самоправедне, нападне Европљане – оне који воле да верују да су једини добри, прави и исправни, били „први“, западни, или „други“ и другачији, српски – као стари рефлекс да оно што виде као претњу или зло учине већим, обично истовремено фаталним и безвредним, тако што ће га везати за ислам, Азију или Оријент. Најчешће онај османски, који је не само најближи Европи већ је себе уписао у друштвено ткиво и сваку пору њеног вероватно најпрезренијег, вековима клеветаног, балканског југоистока. Ратови деведесетих, првенствено испреплетани антиратни и „грађански“ активизам у самој Србији и извештавање западних медија из региона, довели су до тога да стари балканистички стереотипи, уместо да буду дискредитовани, постану посрбљени.

Константиновић је, определивши се за „дух паланке“, што је појам који у себи садржи сасвим јасну, уску културалну (и „цивилизацијску“) одредницу, следбеницима понудио платформу, коју они данас схватају као истовремено дијагнозу и „кристалну куглу“ за тумачење Србије. Овде је све мање оних који – за разлику од Јаковљевића и Бранке Арсић, главног мозга и скретничарке пропагандистичких и „преводилачких“ напора у САД – тврде да у Философији паланке има нечег универзалног. Константиновићева „паланка“ је, једноставно, постала Србија у главама „искорењених“ и „неукорењених“ случајних Срба и они верују да та Србија-паланка никада неће моћи да се лиши нацифилног, геноцидног монструма, који је Константиновић уписивао у дух и душу Србије. Штавише, у нашем једином, кратком разговору, чак ми је и Латинка Перовић признала да „дух паланке“ не може да се појави у западним друштвима, као што су америчко и немачко.

Антисрпски шовинизми представљају стално испружене, продужене руке српског аутошовинизма. Константиновић је, у суштини, у Философији паланке поставио основе за „истрагу Срба“, које су његови, све бројнији, елитистички следбеници касније „исполирали“ и ослободили универзалистичких претензија и фикција, које је Константиновић покушао да натовари турцизму „паланка“. Аутошовинисти су његове идеје довели до препознатљиве, заокружене слике Срба као јединственог оријентоликог зла, која се може сликовито описати речима – нацифилне православне потурице.

Овај галиматијас је, наравно, самопротивречан, али погрешно је претпоставити да му контрадикције умањују политичку снагу. Он нам каже да је, с једне стране, Србин гори од Турчина, вероватно најстаријег и највећег (све)европског баука, док, с друге, Србина, ту културалну „потурицу“ из аутошовинистичког имагинаријума, припадника већине у Србији, уоквирава не толико као неупоредиво веће зло од сваке верске „потурице“ већ идеализује Бошњаке, припаднике мањине у Србији. Овај парадокс настаје из потребе да Константиновићева (ауто)оријенталистичка негативна есенцијализација Срба буде помирена са диктатом политичке коректности, који привилегује мањине. То, ипак, упада у очи многим Бошњацима и један је од разлога зашто је Философије паланке у Сарајеву прихваћена са много мање ентузијазма него у Београду – иако представља једно од моћнијих оружја која могу бити стављена у службу великобошњачког национализма.

Израз нацифилне православне потурице сам увео јер верујем да не би било лако, ако је то уопште могуће, на језгровитији начин сумирати савремену, аутошовинистичку перцепцију слике Срба коју је Философијом паланке скицирао Константиновић. Он је Србе уоквирио као културалне (што не подразумева и идентитетске) „потурице“, које оличавају оријентално „зло“, веће и опасније од османског, од кога је Европа вековима стрепела.

Овде је потребно истаћи да српски аутошовинизам јавља у антиратним круговима у Београду као заокружена, тада маргинална, појава пред крај рата у Босни. Логика овдашњег антиратног активизма је у себи садржала важно, мада имплицитно, оријенталистички уоквирено схватање Срба као ђавола, предодређених да чине злочине, и Бошњака као анђела, неспособних да чине злочине. Овакво тумачење је захтевало менталну акробатику која Србе, културалне „потурице“, представља као не-Европљане односно најгоре од свих Европљана, народ коме није место у Европи, док Бошњаке, верске „потурице“, третира као не само идеалне, савршене Европљане већ и огледало у коме се препознаје наводно јединствена величина српског зла и његова неевропска, оријентална срж. Инсистирам на изразу „потурице“, иако га, иначе, не користим и сматрам га не толико ружним колико недопустивим у колоквијалном говору, зато што он савршено изражава, све са истом логиком, истим дехуманизујућим конотацијама и истим предзнаком, срж (ауто)оријенталистичког погледа случајних Срба на сународнике који се поносе српством.

Константиновићевска скица Срба као споја два оријентална зла, једног транспарентног, османског, и другог замућеног, православног, схваћеног као истовремено неевропско и неисправно европско, „обогаћена“ је нацизмом, најмонструознијим производом модерне западне („европске“) историје. Поврх свега, Константиновић је „српски нацизам“ представио као културални, што сугерише да је непролазан, вечан и неуништив, за разлику од немачког, који је уоквирен као идеолошки, што треба да сугерише да је пролазан и, у суштини, непоновљив. При томе, ова слика није резултат Константиновићеве „истраге Срба“ само у подразумеваном, денотативном смислу речи, „истраге“ односно „истраживања“ осумњиченог народа који је у својој квазихегелијанској књизи-пресуди приказао као не толико злочиначки колико као отелотворење злочина по себи.

Исход Константиновићеве „истраге Срба“ је такав да завређује конотације које је појам „истрага“ добио у Црној Гори у 17. веку, ако не и раније. Константиновић и његови следбеници су понудили ауру легитимитета сваком прошлом и будућем покушају истребљења или масовног протеривања Срба у региону у коме ни границе држава ни њихово становништво нису сведене на „праву меру“ из супротстављених великодржавних имагинаријума, од којих су бошњачки и албански данас највише покретачки и, имајући у виду подршку Запада, потенцијално најпродуктивнији. При томе, аутошовинистичка „истрага Срба“ делује у синергији са позивањем на „истрагу потурица“, која је помињана као једно од оправдања за злочине почињене над Србима током грађанског рата у Босни.

Јаковљевић и Бранка Арсић, главни промотери Философије паланке у САД, ослањају су на накалемљене флоскуле и различите филозофске екскурсе, помоћу којих је Константиновић покушао да фингира универзалност своје „истраге Срба“, како би створили илузију о широј, глобалној примењивости и релевантности Константиновићеве баналне, претенциозне и отрцане оријенталистичке мисли о Србији као месту кога је историја заобишла, које је мимо света и ван времена, баш као и исламски свет у радовима данас презрених оријенталиста.

„Основни однос између историје (у њеном развоју) и овог света паланке је однос заборава: паланка је, заиста, један заборављен свет, један свет чији развој је заборавом заустављен. Историја је продужила путем који не пролази кроз паланку, напустивши паланку у тренутку њене неопредељености између племенског света и светског града, између духа племенски-затвореног и духа светски-отвореног“, један је од Константиновићих оријенталистичких „бисера“ чије трагове данас није тешко препознати у бројним аутошовинистичким и сродним интерпретацијама и применама његових идеја – у којима је „паланка“ сасвим експлицитно, без камуфлаже, ограда и оградица које је Константиновић убацивао и калемио у Философију паланке, изједначена са Србијом. Примера је много.

„Паланачко искуство чврсто је уграђено у наш културни образац. Искуство нам је прешло у навику и ту се за вечност настанило. Навика се толико окаменила да је никаква модерна (напредна) идеја не може сломити. Живимо у XXI веку, глобализованом свету и плурикултурном друштву са идентитетима који се конституишу, препознају и читају у мишљењу разлике. Наш живот у касаби заменили смо уживањем у осветљеним, климатизованим и технички савршено опремљеним просторијама, али наш дух се готово ни за јоту није променио. Искуство нам је паланачко и оно ће такво остати све док паланку будемо сматрали национално безбедним уточиштем – нашим склоништем од света“, пише Никола Божиловић у тексту „Тезе о Константиновићу: дух паланке у савременој култури Србије“, који је представљен као научни.

Божиловић је професор на Филозофском факултету у Нишу, последњем у дугачком низу факултета у Србији који, чини се успешније од свега другог, производе аутошовинизмом затроване младе умове. На истом факултету предаје и Растислав Динић, творац синтагме „звери српске“, која се наслања на оријенталистичке репрезентације „црне Африке“. Оне су, чини се, (п)остале дозвољене само када се говори о Србима. Ми смо, како је приметио Слободан Антонић, представљени као „беле црнчуге“. Српски негативни изузетак је уоквирен као толико јединствен и претећи, толико (културално) геноцидан и нацифилан, да смо изузети чак и из најмање спорних аспеката диктата политичке коректности. У нас су уписана оба највећа зла из оријенталистичког имагинаријума – и османско, „нецивилизовано“, и подсахарско, „зверолико“, које се, наводно, не може „цивилизовати“.

Избор речи „паланка“ омогућава да препознамо важну, илуминативну мада не и кључну, димензију културе аутошовинизма у Србији и њене привлачности у елитистичким круговима. Наравно, предуслов бољег разумевања Константиновићеве зломисли и свега чему је кумовала јесте да не фалсификујемо корене речи „паланка“ и начин како је стигла на ове просторе, као што то чини Јаковљевић и у свом „преводу“ и у реакцији на мој текст,  објављеној на „Пешчанику“ под насловом „Дух паланке и демон аналогије“. Јаковљевић се позива се на само један, у овом случају непоуздан, мањкав извор – Вујаклијин Лексикон страних речи и израза, чије је прво издање објављено 1937. године, иако постоји обиље литературе која упућује на корен речи „паланка“ и културалну арому којом је обојена.

„Паланка“ је ушла и у енглески језик – у идентичном облику (palanka) у коме постоји у српском и турском, из кога је стигла и у Србију, где је добила место у називима мањих градова и колоквијалном говору, и у Сједињене Америчке Државе, где је присутна у академском дискурсу, на који се Јаковљевић ослања селективно, у складу са својом идеолошком, неооријенталистичком агендом. Пре три године palanka је добила одредницу и у „Википедији“ на енглеском језику, што је учинило, с једне стране, да академски извори постану још лакше доступни, и, с друге, да ненаучна природа Јаковљевићевих „преводилачких“ и приређивачких лутања буде још транспарентнија.

Наиме, Јаковљевић је прво покушавао да Константиновићевим (ауто)оријенталистичким медитацијама намакне ауру универзалности тако што је у САД Философију паланке јавно промовисао као „Филозофију провинције“ (The Philosophy of Province), на пример на трибини коју је назвао „Провинција без граница: Константиновић у свету“, одржаној на Стенфорду маја 2018. године, да би касније Константиновићеву „паланку“ заменио појмом „парохијализам“ (The Philosophy of Parochialism), који је данас у САД политички много мање некоректан од „провинцијализма“. Да је Јаковљевићев циљ био да читаоцима који говоре енглески језик учини доступним оно што Константиновић стварно каже, књига би (и) у САД била објављена под насловом „Филозофија паланке“ (The Philosophy of Palanka или the Palanka). Јаковљевић конфабулира „о изазовима повезаним за превођење овог појма који нема јасан еквивалент у енглеском језику“ у околностима када не постоји никакав изазов. У енглеском постоји реч која се не разликује од турске и српског турцизма ни у спеловању.

Јаковљевић тврди да креативни „превод“ – као и његове „белешке“, које треба додатно да превреднују Константиновићеву (ауто)оријенталистичку књигу у очима америчких читалаца и оправдају један пропагандистички чин, који би се можда могао описати и као „кривотворење“ њеног наслова у издању на енглеском језику – представља легитимну „приређивачку“ интервенцију, а да су „белешке“ које је дописао пуко, сасвим бенигно, додавање „још једног текстуалног слоја“. Остаје мистерија зашто би се један одговоран и савестан амерички научник одлучио да игнорише обиље литературе на енглеском језику и, у прилог тврдње да „реч 'паланка' долази од француске речи palanque“, наведе само један српски извор – сем у случају да је његов циљ пропагандистички.

Како сам истакао 2016. године у теми недеље у „Политици“, реч „паланка“ има изузетно сложену етимологију, што погодује идеолошким и другим манипулацијама и покушајима прикривања (ауто)оријенталистичке природе Константиновићевог тумачења корена „српског нацизма“. Нажалост, потребно је подсећати да Французи нису владали Србијом и да места која у свом називу садрже реч „palanque“ нема на територијама које су колонизовали и учинили „франкофоним“. Сличне речи, са донекле сродним значењем оном које „palanque“ има у француском језику, постоје у шпанском и португалском језику и могуће их је наћи у називима неколико шпанских и латиноамеричких места.

„Паланка“ је у српски и неке друге језике народа који су живели у северозападним крајинама османског царства стигла из турског – у идентичном облику у коме се користила у османском турском. У њега је, пак, дошла из „неког од источноевропских језика“, најкасније у 17. веку, док савремени турски речници и лексикони углавном кажу да је реч о модификованој позајмици из мађарског. Литература на енглеском – коју Јаковљевић није консултовао или није желео да уважи – сасвим је јасна и недвосмислена. Постоји неколико десетина научних извора на енглеском језику у којима се помиње „the palanka“ – османска, баш и Константиновићева „паланка“, пошто друге не постоје.

Када пишу о османским утврђењима, „the palanka“ у радовима на енглеском језику користе амерички, турски и мађарски аутори. На пример, први резултат добијен „Гугл академик“ претрагом научних радова на енглеском је „The Palanka: A Characteristic Building Type of the Ottoman Fortification Network in Hungary“, представљен 1999. године на скупу у Утрехту. Ту је наведено да су после Мохачке битке Османлије у областима које се граниче са Аустроугарском „често давале предност типу дрвене тврђаве, зване 'паланка'.“ У књизи Чувајући границу: османске пограничне тврђаве и гарнизони у Европи, објављеној у Лондону и Њујорку 2007. године, Марк Штајн пише о османским „тобџијама које су службовали у тврђавама и паланкама (palankas)“ и цитира платне спискове из 1698. и 1699. године за „различите тврђаве и паланке широм царства, и у Румелији и у Анадолији“.

Поред неистина и стратешког прећуткивања, које не може бити случајно, Јаковљевић се служи и другим, спорним или неетичким, средствима. Донекле га разумем. Како другачије прикрити чињеницу да Константиновић, у суштини, говори да је „српски нацизам“ геноцидан и неуништив, да овде ни (нацистичка) деконтаминација ни (антифашистичка) денацификација не могу бити успешне, да је Србин толико крвожедан, ружан и кужан – зато што су Срби (постали) православне потурице, „паланчани“.

У реакцији на мој текст, Јаковљевић не покушава само да оправда негирање оријенталистичке потке кључног увида свог покојног идола. Пошто ме уоквирио као паланчанина – што сам, иначе, одавно унео у своју „Твитер“ биографију, сасвим свестан да у случајносрпским умовима натопљеним дериватима Константиновићевог интелектуалног отрова не постоји веће зло, Јаковљевић ме, игноришући бројне аргументе које сам изнео, оптужује да спроводим „аргументацију путем асоцијације“, па затим, по логици „држите лопова“, покушава да ме дисквалификује користећи асоцијације. Тако настају и контуре (лажне) слике о мени као православцу, хришћанину који бира изворе у складу са идентитетом који нема. Ту је Јаковљевић – наш „интердисциплинарни“, псеудонаучни печалбар, који се, изгледа, није довољно американизовао и искоренио из паланаштва па и даље верује да сви који умеју да мисле, мисле као и он – сместио и расистичку асоцијацију о „експонентима српске конзервативне 'мисли'“ помоћу које стиже и до „разлога“ зашто не цитирам Нгуги ва Тионга, иначе једног од мојих омиљених аутора, коме дугујем и неке од увида о српском аутошовинизму на које сам посебно поносан.

На знам да ли је Јаковљевић читао овог великог Кенијца, али ме збуњује да се, ако јесте, усуђује да га помене у контексту глорификовања идеја Радомира Константиновића – ауторасистичког парафилозофа који оличава важан аспект друштвене (само)деструкције коју су Србији, као и многим другим незападним друштвима, донели елитисти колонизованих умова, имитатори Запада који су ва Тионга инспирисали да напише неке од најмоћнијих редова. Уосталом, и сам Јаковљевић одлично илуструје академску страну „културе мајмунисања и папагајисања“ о којој је писао ва Тионго. Не знам за Кенију, али она у Србији, поред надменог опонашања западног, обухвата кривотворење смисла онога што је написао најдеструктивнији од свих колонизованих домаћих умова.

Зоран Ћирјаковић 

(Текст је оригинално објавлљен у недељнику "Печат".)