... ИЛИ О ЧЕМУ ГОВОРИМО КАДА КАЖЕМО КОЛОНИЈАЛНИ МЕНТАЛИТЕТ У СРБИЈИ
„Ми смо америчка колонија“; „Само луд не види да смо ми колонија“ – одјекује интернетом, који нам данас приближава „глас народа“, нажалост много више „свезубог“ него „крезубог“, и објаве наших путовођа. „Избори и трка за избор колонијалног намесника, узрок [су] цепања националне опозиције“, тврди Мило Ломпар, вођа (десног) „отпора“, морам овде да ставим серијске наводнике, „западном колонијализму“, главни идеолог националне опозиције, интелектуалац који је успоставио ефективни монопол над српским национализмом и, кажу, „Вучићев Коштуница“, у сенци.
Али, ако већ треба да говоримо о колонијализму када говоримо о Србији, бојим се да је ту улога („колективног“) Запада секундарна, колико год да је деструктивна, велика и значајна. Колонијални учинак Кине и Русије је безначајан. Оно што у Србије базди на колонијализам је српско – креће као пречанско, при томе учено. Овде је постојала колонизујућа и постоји колонизована интелигенција. Штавише, поражавајући мали део српске елите није њен део.
Елитни „колонисти“ у Србији били су идентитетски наши, Срби, али, не само по свом разумевању, они су били дубоко културални туђинци – образовани „мађарски Срби“, данас би рекли хабзбуршки. Они половином 19. века нису схватани као различити Срби, социјализовани у другачијем, западном окружењу, већ као „културално напреднији“ Срби. У тек ослобођеном Београду многи су их звали „Швабе“, и посматрали их као „странце“, док су они себе видели као – „ревносне водиче неискусног урођеничког становништва“.
„Срби пречани су себе сматрали истакнутим носиоцима западне културе, предодређеним да управљају неписменим и 'полудивљим варварима' Кнежевине. Одећа, језик и изглед делили су их од Срба староседеоца. Ови нови 'људи од пера' гледали су са висине на пољопривредни или физички рад, противили су се да њихови синови уче занат или да се жене ћеркама занатлија, и неколико година су носили 'немачку' одећу уместо српске народне одеће. Уместо да кажу 'ти' и 'твоји', како се говорило у Кнежевини, користили су немачку навику – смешну српским ушима – обраћања једни другима у трећем лицу. Коначно, одбиjaли су да друге Србе зову 'брате', какав је био обичај у патријархалном друштву у Србији. Не чуди што су прави Срби или 'прави Срби' Кнежевине мрмљали против ових 'странаца' или 'Шваба', које су сматрали људима без морала, без вере, без скрупула, без патриотизма, који су се продали Аустрији, а у Србији су присутни само да би се обогатили на рачун сиромашних српских староседелаца“ – оригиналних, може се рећи и вечних, презрених у Србији, једине постојане и неспорне унутарсрпске „другости“.
СРПСКИ ПСЕУДОКОЛОНИЈАЛИЗАМ: Србија је искусила само једно неинтуитивно, са (српским) пером у руци уместо (туђинског) мача, первертирано колико и стварно, псеудоколонијално покоравање – не Западу већ делу полицентричног српства који је од Запада, тачније који се после сеоба напајао (и опијао) западним, и елитним насељеницима, који су западно у себи и са собом доносили у младу кнежевину као не толико супериорно колико цивилизујуће, једино ваљано, исправно „европско“ српство.
Овај специфични, оригинални, утемељујући „западни грех“ елита у Србији неопходно је имати у виду као размишљамо о аутошовинизму, два српска самопорицања, малигном, левичарском, и нарцисоидном, десном, и колонијалном менталитету, који се надвија над овим феноменима и дави пост-титоистичку Србију.
Модерне српске интелектуалне, академске и политичке елите су масовно постале псеудоколонијалне – отуђена, страна тела склона да нас презру. Запад, илузије о Западу и слике Запада су биле важне, али секундарне. Кључна специфичност псеудоколонијалне ситуације у Србији, која је обележила прву половину 19. века, била је идентитетска истоветност интелектуалних „колониста“ и „колонизованих интелектуалца“, које су стварали – као своје клонове, што значи, у великој мери, као негатив народа из кога потичу.
То
су остала фабричка подешавања овдашњих елита; не толико наше десне, по правилу
лоше, и левичарске, обично још горе, мисионарске интелигенције колико наших унутрашњих
колонизатора. Оклевам да их зовем самоколонизаторима само зато што је појам
аутоколонијализам уведен у једном повезаном али битно различитом смислу – да
опише, обично мање или више добровољно и недемократски инаугурисано,
самоколонизујуће уступање дела суверенитета одабраној метрополи, која одавно не
мора да буде западна. Уосталом, и темељ западног, јединог неоспоривог колонијализма, оно из чега све друго проистиче, јесте ускраћивање суверенитета – потпуна контрола над туђом, далеком, прекоморском територијом.
При томе, овде није присутан један такав аутоколонијализам већ их има више, окренутих различитим метрополама. Штавише, нисам сигуран да на политичкој сцени у Србији постоји нешто помена вредно сем оваквих аутоколонијализама. Ако је то нека утеха, цитираћу Хајрудина Хромаџића, све „државе наследнице СФРЈ… упале су у клопку аутоколонијалног симптома“. Свима нам је стварност мање или више аутоколонијална, само је Словенији и Хрватској дозвољено да пређу на другу страну – и прикључе се западном врелу неоколонијализма
Аутоколонијализам који је овде победио, и постао једини политички релевантан, оличен је у жељи наших „проевропских“ елита да Бриселу предају лавовски део суверенитета – и, што се често губи из вида, битно смање могућност да се народ, сумњичав према Западу, често јасно и нескривено антизападни, нешто пита; да колико-толико одлучује својим гласовима. Уосталом, аутоколонијализам је, како каже Хромаџић, „замена за недостатак друштвене и политичке маште, идеја, праксе и храбрости да се нешто направи, учини, преломи…“
Неоколонијализам је други живи „колонијализам“ са префиксом, чија је Србија једна од бројних мета. Он представља глобалну сенку западне надмоћи, која овде није само јако затамњујућа и антиполитичка већ је неоколонијализам, сигурно тактички односно инструментално, а вероватно и стратешки, пригрлио моћни Вођа који је ефикасно одговорио на последица сакаћења уставности у Србији, оверено у Куманову 9. јуна 1999.
„Македонија је такође неоколонија. Радије бих живео у Србији као Северној Кореји него у Србији која је као Македонија“, написао је један наш прегрејани борац против неоколонијализма. Нема „неоколонија“, само неоколонијализма који не познаје границе, али ваљда је уз помоћ илузија лакше сварити данашњу, неславну српску стварност.
Јужна Кореја је, пак, најбоља илустрација да ништа није црно-бело – па ни неоколонијализам, наравно ни аутоколонијализам. У само 18 земља света се данас живи боље и, речено жаргоном UNDP-a, „људскије“ него у азијској земљи која је један од шампиона неоколонијализма и ударница аутоколонијалног потчињавања Вашингтону.
Али, оно што сматрам кључним, ова два „колонијализма“ са префиксом у Србији не представљају главне векторе односа, схватања и (само)разумевања које, не без разлога, везујемо за учинак, одавно окончаног, класичног, западног колонијализма. Тај, једини прави, пунокрвни колонијализам, коме не требају префикси и придеви, нас никада није оковао, само индиректно смо га осећали, али недавно је постао једна од главних тема у Србији. О њему највише говоре десне елите, али, истовремено, оне о историјском колонијализму и борби против њега неће ништа да знају – и поносе се тиме.
ШВАБЕ СРБИЈЕ И ФРАНЦУЗИ АЛЖИРА: Наше „Швабе“, о којима је писао Трајан Стојановић, велики историчар, Броделов „ђак“ који је написао, до данас непревазиђену, „анатомију“ балканске цивилизације, постали су унутрашњи странци новонастале, модерне српске државе, коју су желели не толико да је модернизују и просвете колико деоријентализују.
Било у смислу да је дебалканизују било да је пребалканизују, што, у стварности, данас се то лако види, значи да Србију „хрватизују“ на један од два начина. Као православну, ћириличну „Хрватију“, или као милитантно секуларну, подразумева се латиничну и недемократску. Пошто је демократија, ако је иоле смислена, и колико год да је овде тешко одржива, у Србији природни савезник „духа паланке“ – тог сатанизованог и (дискурзивно) нацификованог симбола нашег другоевропејства.
Да би разумели улогу и учинак колонизоване интелигенције у Србији, корисно је окренути се књизи Презрени на свету Франца Фанона, великог мислиоца са Мартиника и иконе антиколонијалне борбе, која се тешко мешала са ненасиљем. Он је у њој, на примеру Алжира, промишљао најкорозивнији, насељенички колонијализам и настанак локалне „буржоаске колонизоване интелигенције“, која је опонашала француске колонисте и „психолошки се идентификовала са њима“, насупрот „домаћег пука који је доживљен као неиздиференцирана маса“.
Француски насељеници су, као и српске „Швабе“, долазили са севера, на коме се налази географски најближи запад и Србије и Алжира. Они су себе видели као напредније, цивилизоване људе, предодређене да поправљају друге док брину о себи, који су „варварима“ на југу, на најближем Оријенту, донели „праву“, културну културу и „вредности“ – што је, уз „нормалност“, остала једна од кључних речи самоуздигнуте елите, чији либерални део серијски „извргава руглу“ српске вредности и „повраћа по њима“.
Читати Фанона у Србији, европској али незападној, другачија не постоји нити је икада постојала, често наликује приказу онога чега овде нема, а требало би да га буде, и портрету онога чега овде има, али не би смело да га буде.
Сем идентитетске подударности, чињенице да је реч о српско-српској динамици, што замагљује псеудоколонијални однос елитних пречанских насељеника према „домородачком“ становништву, наше „Швабе“ су, у кључним аспектима саморазумевања и разумевања младе Кнежевине, били еквивалент француских колониста у Алжиру.
Али, ми се, за разлику од Алжираца, никада нисмо ослободили „волунтаристички самозадовољних“, махом похлепних колониста, људи који су дошли „са стране“ и који су масовно били згађени нама – као француски колонијалисти, и њихова насељеничка ударна песница, „урођеницима“ на северу данашњег Алжира, у делу који је био „лукративан“. Наше интелектуалне елите су углавном остале криптоколонијалне, скуп „богомданих“, „миропомазаних“ умова, мањих или већих унутрашњих странаца. Наше, али туђе.
Оно што је кључно за разумевање природе и размера колонијалног менталитета у Србији јесте чињеница да је насељеничка, колонизујућа српска „образована класа“, налик полугама француске колонијалне управе у Алжиру, усмеравала и обликовала „урођеничку“ елиту, али и да је, у великој мери због чињенице да смо бели Европљани, поносно српска, потенцијално деколонизујућа контратежа била битно мање одлучна, доследна и борбена.
КОЛОНИЈАЛНИ МЕНТАЛИТЕТИ БЕЗ КОЛОНИЈАЛИЗМА: Колонијални менталитет, односно колонијални ментални склоп, обележен је поунутрашњеним, дубоко укорењеним омаловажавање свога, незападног локалног, као непоправљиво нижег и инфериорног. Он је у (класичним) афричким и азијским колонијама био условљен западним колонијализмом и обликован њиме, док је у модерној српској држави без колонијалне прошлости, релевантан део улоге западних колонизатора и насељеника одиграла пречанска елита.
Колонијални менталитет је описан као носећи чинилац „психолошког наслеђа колонијализма“, који погађа становнике бивших (западних) колонија колико и њихове дијаспоре. Једно од његових главних обележја је комплекс инфериорности, тачније интернализација односно, Фаноновим речима, „епидермализација“ инфериорности.
Србија, наравно, није једина земља која никада није била колонија (Запада), али у којој се појавио и укоренио колонијални менталитет. Он је, на пример, постао академска тема у Тајланду, у контексту запажања да „дубоко прожима [тајландске] начине размишљања, разумевања и бивања у садашњости“, иако ни Тајланд никада није био (западна) колонија.
У Тајланду је уочен и феномен „унутрашње колонијализације“, који нема само важне, „идентитетске“ сличности са улогом пречанске „умне“ елите у ослобођеној Србији. Наиме, овде је у српско-српским односима приметна динамика налик колонијалној, између колонизијуће и новонастале, колонизоване интелигенције, мада та динамика у Србији није била унутрашња – пошто је учена, колонизујућа елита долазила из друге државе.
„Унутрашња колонизација“ је у Тајланду коришћена из сличних разлога онима из којих је охрабривано насељавање пречанске елите у младу српску кнежевину. Као, између осталог, средство да буду превазиђене непогодне околности и „унутрашње сложености“, и да би било оснажено „тајство“. Оно је било „растрешено“, у сенци унутрашњих разлика и подређено сукобљеним „вредносним системима“, и без нивоа „дисциплине“ и „моралности“, који је владајућа сијамска елита сматрала преко потребним.
У најкраћем, колонијални менталитет оличавају „поданички ставове према колонијалном владару и предиспозиције ка опонашању западних начина“ – где је други аспект приметан у Русији колико и у Етиопији, која је осам година била под италијанском и британском окупацијом, али није постала колонија. Питање је да ли је могуће пронаћи незападно друштво у коме се у неком релевантном делу елите није запатио колонијални менталитет.
Штавише, чак и када говоримо о сегментима незападних елита који се поносе својом нацијом, односно својом другачијом цивилизацијом, постоји склоност да, макар несвесно, поистовете западно и цивилизовано – и проговоре о цивилизованости у западноликој једнини.
Глобална, вишевековна надмоћ Запада, упарена са чињеницом да је западни канон постао једини живи канон и да је модерност – иако временом „плурализована“, самерена са различитим незападним контекстима, трансформисана и широм света преобликована „културалним превођењем“ – кренула са Запада, као пакет западних прескрипција, норми и схватања, и постала прво истински глобално, практично незаобилазно, стање, допринела је да „западни менталитет“ постане глобално пожељан – колико год да је недостижан или, једноставно, немогућ у незападним контекстима, у које спада и друштво у Србији.
У свом класичном облику, у контексту бивших прекоморских колонија, колонијални менталитет је описан као „интернализовани етнички, језички или културални комплекс инфериорности, који је наметнут народима као резултат колонизације“ и успостављан уз помоћ различитих врста манипулација и циљаног преобликовања свести, првенствено кроз образовни систем. Овакво преумљивање је укључивало изокретање саморазумевања и било је вођено „схватањем да је култура колонизатора супериорна у односу на културу и језик колонизованих“. Оно што је кључно – колонијални менталитет је постао „трансгенерацијски“. По правилу, настављао је да живи и буја после деколонизације.
Да би ова дефиниција била примењива у контексту Србије, потребно је избацити и модификовати неколико фраза. Уместо „резултат колонизације“, у Србији би требали да кажемо резултат наглог уплива и успона насељеника, „мађарских Срба“, у хијерархијама моћи. Могло се, уз неке ограде, говорити о њиховој хегемонији у многим важним сферама.
Требало би избацити референце на „језик“, пошто су сви актери говорили истим језиком и делили, са малим бројем изузетака, исти етнички и верски идентитет. Али, припадали су различитим дубоком културама, где су (географска) блискост и (идентитетска) истост колонизујућих и колонизованих елита доприносили игнорисању ових разлика.
И, оно што је најважније, требало би избрисати речи „после деколонизације“ – пошто је у Србији стање остало, могли би рећи, псеудо- или крипто- колонијално. Наиме, делом самонаметнутој, делом добровољно „увезеној“, старијој, колонизујућој, ученој елити временом се само прикључивала новонастала, колонизована интелигенција.
Она се касније раслојила, не само идеолошки и када је реч о етничком односно (а)националном саморазумевању, без да се суочи са својим колонијалним менталитетом и његовим српским коренима – што је тема на коју ћу се вратити у наставку, пошто је занемаривање његове конститутивне „српскости“, тачније обликотворног унутрашњег, псеудоколонијалног градивног ткива колонијалног менталитета, важан чинилац укорењивања илузија о „колонији Србији“, које унутар опозиције и даље снажније делују као антиполитичка машина него као покретачка снага, што се види и у протестима против рударења литијума, који представљају највећи изазов с којим се суочила власт Александра Вучића.
ПРЕЗРЕНИ У СРБИЈИ И ПРЕЗРЕНА СРБИЈА: Као психијатар колико и као активан борац против колонијализма, Фанон је дао немерљив допринос разумевању колонијалног менталитета и тумачењима зашто је постојан и жилав у бившим западним колонијама – и зашто се јавља у другим незападним друштвима. Он нам помаже да појмимо зашто није оправдано говорити само о презренима у Србији већ је потребно да суочимо са презреношћу Србије. Изнад свега, са њеном унутрашњом димензијом, са самопрезиром који је био усмерен на малену постосманску кнежевину колико и на данашњу, посткомунистичку Србију.
У изводима из Презрених на свету који следе, потребно је прочитати „српски“ тамо где пише „афрички“, „арапски“ или „нигеријски“; Србија где се говори о „континенту“ – а било „западни“ било „пречански“ тамо где стоји „француски“ или „енглески“. Није потребно да додамо ниједну реч у Фаноновом опису „колонизованих интелектуалаца“, главног станишта и најиздашнијег локалног врела колонијалног менталитета, да би назрели чему је у младој кнежевини кумовао Доситеј Обрадовић и „пљусак“ учених, „богомданих“ пречана, који га је пратио:
„Суочен с нужношћу да прихвати… две одређености, арапски и француски, нигеријски и енглески интелектуалац, кад зажели да буде уверљив, одриче се једне од те две одређености. Али најчешће, кад не жели или пак не може да бира, тај интелектуалац проналази сва историјска одређења која су га условила и смешта се у 'универзалну перспективу'. Колонизовани интелектуалац баца се, дакле, с великом похлепом, на освајање западне културе. Попут усвојеног детета, које неће престати да истражује нов породични круг све док се у његовој психи не створи барем најмања клица сигурности, колонизовани ће интелектуалац покушати све како би европску културу учинио својом. Неће се задовољити само тиме да упозна Раблеа или Дидроа, Шекспира или Едгара Поа него ће присилити свој ум на крајње саучествовање с тим људима.“
„Интелектуалац, који је уз помоћ културе продро у западну цивилизацију, који је успео да се с њом поистовети, односно да се преобрази, бива свестан да му матична култура, коју прихвата из жеље да потврди сопствену вредност, свакако не пружа репрезентативне личности које би се могле мерити с многобројним и блиставим личностима цивилизације освајача. Историја, коју су, уосталом, писали људи Запада и која је њима била намењена, понекад је повољно оценила нека раздобља афричке прошлости. Али, непосредно суочен са садашњошћу своје земље, проматрајући отворених очију и 'објективно' свагдашња збивања на континенту што га жели учинити својим, тај интелектуалац осећа страх пред празнином, сировошћу и дивљаштвом…“ИНСТАНТ АНТИКОЛОНИЈАЛИЗАМ И БАУК ДЕКОЛОНИЗАЦИЈЕ: Али, оно чега има премало у Србији – у којој није било „деколонизације“, где нису скинути отуђујући идентитетски амови, које су настајућим елитама наметали Доситеј и они који су га следили на путу у постосманску стварност свеприсутног, оријентоликог српског „мрака“ – то је наставак, други део Фаноновог описа изазова са којима се суочава „колонизовани интелектуалац“.
Њега у Србији ужасава идеја о „деколонизацији“ – јер би она, у нашем специфичном контексту, подразумевала огољавање празнине у срцу сопства и „деколонизацију“ друштвених мерила. „Деколонизација“ би овде уздрмала темеље саморазумевања „писмених“ и „начитаних“, самоуздигнутих Срба – екстензије наших јединих „колонизатора“, насељеничких, елитних и српских, идентитетски наших – и суочила колонизоване интелектуалце, леве, Латинкине, данас анти-народне, и десне, Ломпарове, згрожене народом, са оним што Србија има на располагању и са оним празнинама које не станују само у њиховој скученој, аутоколонијалној имагинацији и политичкој јаловости.
Не треба заборавити – Латинкине идеје су овде тријумфовале захваљујући Вучићу, бившем националисти, који је успео да задржи ауру великог националисте и пошто је приглио неоколонијализмам, и окренуо се Западу, верујем првенствено, ако не и искључиво, да би могао да задовољи своју амбицију да влада Србијом и Србима. Дакле, не због моћи идеја које оличава Латинка Перовић, и које, већ деценијама, на политичкој сцени заступа неплодна, самозаљубљена грађанистичка камарила, изданци лажиране „друге Србије“, које оличавају „Дабрица“ и (патколики) Добрица, и њихови медијски привесци.
Стварност је овде одавно таква да нисам сигуран да би погрешио неко ко би рекао – само „Задруга“ Србију спасава. То схватање не би ништа говорило у учесницима озлоглашеног ријалитија, али би одржавало меру у којој су се елите одјавила из Србије и рекле збогом стварности која захтева да се упрљате, да би је, можда, променили онако како желите.
Фанон нам помаже да разумемо шта би све подразумевало то самоосвешћујуће, самодеколонизујуће, али, истовремено, потенцијално разоружавајуће и у великој мери неоперативно, спуштање у народ, које колонизованог интелектуалца, поново рођеног у својој култури, оставља насамо, нажалост много више са представама о свом народу него с њим. И, што је, верујем, овде још важније, да препознамо колико је оно у Србији било, не умем да оценим, да ли ретко или стерилно, па зато тешко видљиво и неупечатљиво. У цитираним пасусима који следе, „црнац“ је најпрактичније заменити речју „србијанац“, иако је постала пежоративна, практично псовка, а колонизатори „прочитати“ као колонисти:
„Када [колонизовани] интелектуалац, достигнувши врхунац стапања са својим народом, какав он био да био, наједном одлучи да удари путем свагдашњице, он из своје племените пустоловине може извући страховито јалове формуле. Посебну важност даје обичајима, традицијама, појавностима, па тако његово присилно, болно тражење не подсећа ни на што, него на тривијално трагање за егзотичношћу. То је раздобље у којем интелектуалци са заносом говоре о најмањим појединостима које представљају обележја домаћег света.“
„Бубу [мушка одећа налик хаљини у Северној и Западној Африци] постаје светиња, паришке или италијанске ципеле бивају запостављене на рачун домаћих [у та два региона углавном шпицастих, кожних] папуча. Језик освајача наједаном почиње да пече уста. Пронаћи свој властити народ значи понекад у том раздобљу хтети да будеш црнац, не црнац различит од других, него прави црнац, црначко псето, како га и назива белац. Пронаћи свој народ значи постати bicot [увредљив назив за становнике Магреба; еквиваленти у Србији би били геџа или паланчанин], постати што већи урођеник, стопљен до краја: значи сам себи поткресати крила која су тек престала расти.“
„Колонизовани интелектуалац одлучује да искорени све лоше навике стечене у колонијалном периоду и покушава да се на брзину сети добрих навика народа који је вечни чувар истине.“ И Фанонове реченице које следе су јако корисне, иако би њихово самеравање са српским контекстом захтевало превише сложену језичку и менталну акробатику: „Огорчење што га тај поступак изазива у колонијалистичким круговима земље само појачава његову одлучност. Кад колонијалисти, који су се већ наслађивали победом над асимилованим интелектуалцима, постану свесни да се и ти, по њиховом мишљењу већ спашени људи, поновно претварају у црну гомилу, читав систем почиње да се љуља.“
„Сваки освојени црначки интелектуалац, сваки обраћеник који је одлучио да се врати народу не значи само неуспех колонијалног подухвата него је и симбол узалудности и површности уложеног напора. Сваки колонизовани црнац који се поновно враћа свом завичају значи радикалну осуду и методе и режима, а колонизовани интелектуалац у саблазни коју је тим поступком изазвао добија потврду о оправданости властитог поступка, и охрабрен је да у њему истраје.“
ПРОШЛОСТ НАРОДА И САДАШЊИ НАРОД: Нажалост, сем доктора Бранимира Несторовића и шачице његових сабораца, ако занемаримо сумњичавост којом је праћено њихово укључивање у политику, није лако наћи српске интелектуалце који су се „вратили народу“ – и које можемо упоредити са сликом коју је Фанон скицирао у време када је Алжир био француска колонија, а један његов део, тада најлукративнији, сматран делом Француске, па је то „режим“ и „подухват“ о коме пише.
Уосталом, фокусиран на тај, алжирски контекст, Фанон пише и да су „колонизовани интелектуалци, можда и несвесно, одлучили да крену што дубље у прошлост управо зато што нису могли да осете никакву љубав према савременој историји свога народа, нити су могли да се одушеве његовим тренутним варварством. Нема сумње, они су с изузетним одушевљењем открили како та прошлост није нипошто срамна, него обрнуто: да је часна, славна и достојанствена.“
Бег од садашњости, у прошлост, која милује елитни, поносно српски его, нажалост, мада то не изненађује, укључује идеје светосавља и Завета – која је, речима једног од данашњих путовођа, „аутореферентна, аутентична. То је најјаче гориво антиколонијалне борбе.“
Свети Сава је већ вековима уз нас и изнад нас. Однедавно над нама бдије и Жарко Видовић, чија заводљива, племенита мисао наводи растући број Срба да главу окрену – ка небу. Нажалост, сви колонијализми и „колонијализми“ су овоземаљски, и зато ослањање на Светог Саву и Завет може за нас бити и јако корисно и самопоражавајуће.
Нажалост, Видовићеве антиполитичке идеје данас гурају његове све бројније следбенике, мислим да је корисно посматрати их као обожаватеље, од суочавања са садашњошћу – у Завет, у један племенити нихилизам. Његова мисао је толико далеко од земље Србије да, бојим се, постаје свеједно да ли је тамо стигла тако што се уздигла, што јесте, или тако што је потонула, што није. Нажалост, те две крајности се већ неко време овде додирују.
Ако кажемо да је Константиновић „обожио“ Запад а Ломпар себе, што су мањкаве али јако корисне и примерене симплификације, где је питање (само)свести о учињеном небитно, онда се може рећи да је Видовић – у истом смислу, који се разликује од подразумеваног када говоримо о Завету – „обожио“ Завет. А ударати на обожавања и „обожења“, колико и божанства, јако је незахвално. Верници, који су често „верници“, то овде не праштају.
Овакве, антиполитичке „религије“ и веровања конзумирају оно чему (декларативно) служе – а то је српство. Нажалост, слика самопорицања се јавља само у оку посматрача. Она је у свести самопорекнутог неспојива са, у суштини, „самообожењем“, било оно секуларно, национално или религијско, у коме се угњездило свевидеће „ја“. Али, оно не може да види себе, већ само једно или друга два самопорицање, она која нису његова. Нема одраза самопорицања у огледалу, али њиме је исписана трајност и лакоћа Вучићеве владавине.
Суштина самопорицања је одбијање да се пристане на реално постојеће српство, што је најизраженије у самој Србији. Другим речима, то је порицање да је стварност српства добра, исправна односно прихватљива, где, а то је данас кључно, то схватање није аспирационо, што било сасвим прихватљиво, већ прескриптивно – оно нам не говори било би добро да српство буде оно што није, већ да мора да буде она што није, а што, бојим се, ни не може да постане. Зато је, колико год да је вођено најбољим намерама, што обично јесте, и племенито, што углавном није, самопорицање јако лоше, паралишуће. Не само антиполитичко већ и, из данас јако важног, Вучићевог угла, генератор „корисних идиота“.
Наравно, самопорицање је неодвојиво од колонијалног менталитета и постојања колонизоване интелигенције. Али то у Србији нису једини релевантни чиниоци за разумевање бујања српског самопорицања и уважавање његовог учинка.
ИЗГУБЉЕНИ У КУЛТУРАМА: Има у књизи Презрени на свету још смелих, покретачких и отрежњујућих размишљања. Многа су драгоцена, посебно за нашу поносно српску, што, нажалост, углавном значи десну елиту.
Цитираћу нашироко онај део који ми се чини посебно значајнијим, где ће, убеђен сам, помињање „окупаторских снага“ и „колонијалистичког режима“ многим читаоцима бости очи много мање него мени, осетљивом на сваку прејаку реч о режиму који смо – опијени илузијом да демократија овде може функционисати као на Западу, да смена власти значи почетак њене смењивости – сами изабрали 2012. године, и тако му омогућили да постане несмењив, одговоривши истовремено и на наша „фабричка“ културална подешавања и на диктат неоколонијалне детерминације у балканској загради пост-постисторијског света:
„Но, ипак ће пре или касније колонизовани интелектуалац увидети да се нација не потврђује полазећи од културе. Нацију заступамо суделујући у борби коју народ води против окупаторских снага. Ниједан колонијалистички режим не може заснивати своју легитимност на непостојању културе у освојеним подручјима. Никад нећемо постидети колонијализам тако што ћемо му предочити слабо познато културно благо. Колонизовани интелектуалац није свестан да управо у тренутку кад се труди да створи културно дело употребљава технику и језик које је позајмио од освајача. Задовољава се да тим средствима утисне печат који би требао бити националан, а који међутим чудесно подсећа на егзотику. Интелектуалац који се с помоћу културне делатности жели вратити свом народу понаша се, заправо, као странац. Понекад чак прибегава и дијалектима, желећи тиме да покаже своју спремност да се што више приближи народу, али његове мисли и бриге немају много заједничкога са стварним приликама у којима живе жене и мушкарци његове земље.“
„Врло је често култура према којој тај интелектуалац показује склоност само скуп партикуларистичких култура. Желео би да приступи народу, а заправо приступа само његовим спољним манифестацијама, које тек површно одражавају богат унутрашњи и непрестано нов живот. Објективност која одмах удара у очи и чини се да обележје народа, заправо, није ништа друго него мртав и већ негиран резултат многобројних, и не увек одговарајућих, манифестација неке дубље стварности која је у јеку обнове. Уместо да крене у потрагу за том стварношћу, допушта да га привуку те мумификоване прње које, међутим, у својој непромењивости управо значе порицање, превладавање и изналажење новог…“
Фанонова мисао одавде наставља да иде једним другим, универзалистички-еманципаторским током, који ми није близак, плус мислим да се не римује са српском стварношћу, затрпаном „универзализмом“ и „просветитељским“ жаром, па сам Фанонова размишљања овде „замрзнуо“ на месту које сматрам кључним – споју „стварности“, која се стално обнавља, и „новог“, које је, ја нисам марксиста, овде по правилу или хибридно, дакле алтернативно модерно, или настаје као, мање или више слепачко, опонашање западног.
Истини за вољу, та стварност није, бар не примарно, производ српско-српске динамике између „колонизујуће“ и „колонизоване“ интелигенције – али однос елита према њој јесте. Екстремна, негативна емоција којом је обележен је, пак, обликована дубоком културом.
Српске елите су изгубљене у културама. Неодвојиво је то од сложености простора на коме се сместило српство. Реч је о простору који је оријентални али европски, плус западни али лиминални, плус племенски али модеран, може се рећи додатно неухватљив, усложњен српском историјом. И традиционална и модерна, и стара и нова, и хибридна (оклеветана) и „права“ (западнолика), и аутохтона и увезена, и висока и најнижа, и сигурно још понека – све су то данас српске културе. Као што је аутошовинистичко, једно од српских становишта, колико год, истовремено, оно било антирспско, што се овде редовно губи из вида.
ЗНАКОВИ ПОРЕД САМОПОРИЦАЊА: У Србији су се елитни колонисти стапали са домаћим „људима од пера“, у чијем обликовању су имали кључну улогу. Не само када је реч о саморазумевању и перцепцији сународника као не толико „заосталих“ колико непоправљивих, што је остало препознатљиво у медитацијама Јована Скерлића, а свој ружан одјек има чак и у једном од Андрићевих неславних „знакова поред пута“, који почиње доброћудно али завршава срамно:
„Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковарних, осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини.“
Да нема овог „можда“, реторичког „понекад се човек пита“, и да уместо „већине балканских народа“ стоји Срба, ова ауторасистичка бљувотина би била једна од раних артикулација аутошовинистичког становишта. Његова главна обележје су сугерисана непоправљивост односно коначност елитистичке „дијагнозе“ („заувек отрован“, „никад више неће ни моћи“) смртоносне, убилачке претње („неће ни моћи ништа друго до једно“) – где се „или“ губи у чињеници да је сам Андрић две ствари, трпљење и чињење насиља, представио као једну.
Много боље него ставови Светислава Басаре, Николе Самарџића и Латинке Перовић, ова мисао нобеловца, огледног намерног Србина – али и почасног госта на Латинкином „Конгресу културне акције у Србији“, титоистичкој увертири у „културну деконтаминацију“, која је истовремено оперативни принцип аутошовинизма и његова сублимација – илуструје учинак, распрострањеност и трајање колонијалне интелигенције. Она је, после кнежевине, растакала саморазумевање елита и убијала његову емпатију према презренима, депривилегованим слојевима, прво у српској а затим у османским деловима југословенске краљевине. Титоизам је био само израстак, логичан наставак овог стогодишњег процеса.
Ипак, не треба губити из вида семе из кога је никло ово зла, које је у Србији одавно постало самоодрживо и, бојим се, неуништиво: Улогу насељеничке, псеудоколонијалне елите, која је одлучујуће допринела масовном отуђивању нових, високо образованих нараштаја у младој кнежевини. Многи су убрзо кренули да одбацују сиромашно, каљаво окружења из кога долазе – свет живог српства, преобликованог вишевековним османским утицајима. Они су прво прерасли у једну од кључних обликотворних силница (не-елитног) српског културног обрасца, а касније и у погонско гориво колонијалног менталитета.
МАНЕКЕНИ И МОДЕЛИ: Овдашње поделе, које су временом постајале све веће и добијале нове димензије, не можемо разумети уколико немамо у виду да се у Србији појавио дубоки јаз између српског културног обрасца односно „модела“ и елитног српског културног обрасца односно западних „културних модела“, које су пригрлиле елите у Србији.
Важно је истаћи да, за разлику од, на пример, Хрватске, овде народ и елите – премало је релевантних изузетака, оних који нису „заветни“, где нису побркани небо и земља – не деле исте „цивилизацијске“ идеале. Да на тренутак заборавимо колико су они оствариви у Хрватској, и какве фрустрације тамо рађа „цивилизацијски“ инжењеринг. Дебалканизација Хрватске штуца и запиње иако има моћне савезнике, не само католичку цркву и важне странице историје, какве у Србији немају ни Латинкини „модернизатори“, велики песимисти, ни Ломпарови „преваспитачи“ Срба, који могу да делују као „оптимисти“ само ако временски хоризонт остваривања промена које захтевају растегнемо на векове.
Овде су припадници елите, па и сам Мило Ломпар, кормилар (зомбираног) српског национализма и вођа (стелт) отпора „колонијализму“, склони да побркају свој елитни културни образац са српским културним обрасцем – и сугеришу да ми нисмо имали културни образац пре него што су, прво Доситеј и други елитни колонисти, донели „средњоевропски културни модел“, а затим стипендисти, углавном паришки ђаци, „француски културни модел“. Њих је корисно посматрати као „манекене“, моделе једног не толико непостојећег колико немогућег српства. Нажалост, они су деценијама покушавали да нас угурају у – не бих то назвао идејама – илузије о себи и својој западноликости.
Суштину и смисао оваквог „моделовања“ је одавно препозната у Србији и такво, слепачко просветитељство и модернизација везани су за метафору „отрова“. Данас исти „отров“ станује у чињеници да је, када каже „Европа“, Миша Ђурковић склон да мисли само на Запад, колико и Никола Крстић и Томислав Марковић, манекени (српског) аутошовинизма.
Ломпар у свом елитизму одлази још даље па, уместо за дубоку културу, која се на једном простору стиче социјализацијом и кроз образовне институције, биле оне модерне или традиционалне, полицентричност српства везује за западне изворе ова два елитна обрасца односно „модела“ – упорно занемарујући огроман, трансформативни утицај који је османска владавина имала на обликовање српског (не-елитног) културног обрасца односно модела у делу Србије јужно од Саве и Дунава.
„Возови без возног
реда“ и скеле на Дунаву нису била једина средства која су тај образац превозила
на северне обале две велике реке. Мада, наравно, ако не они које су, некад масовно и организовано, довозили с Југа, њихова деца су великим делом била социјализована не толико у једној вишенационалној средини колико у другачијој српској дубокој култури од оне у којој су социјализовани њихови родитељи. То је допринело да у Војводини буде много великих аутошовиниста и много поносних, јако великих Срба.
НЕДЕЉИВО АЛИ ПОДЕЉЕНО СРПСТВО: Српство је идентитетски интегрално, јединствено, али је дубоко културално издељено, и ту једина релевантна „вододелница“ није она која следи ток Саве и Дунава. Свиђало се то некоме или не, српство нема само два „центра“, и препознатљиво је неколико (не-елитних) српских културних образаца.
Наиме, српски идентитет, носећа димензија српства, представља најважнији део упадљивог врха „леденог брега“ српске културе – мада би га било корисније посматрати као идентитетски „кров“, испод кога се сместило неколико различитих српских дубоких култура, од којих је, на пример, једна постојала у кнежевини а друга је била пречанска.
Наиме, метафора „леденог брега“ је моћна и сликовита, али је много кориснија за разумевање култура које нису полицентричне – где је оно веће, невидљиво, скривено испод површине, јединствено колико и оно што је видљиво, мање, садржано у идентитетском делу „леденог брега“, који је изнад површине. Заједнички идентитетски „кров“ је јако важан, сви га делимо, он увезује полицентрично српство, али, нажалост, он, истовремено, скрива велике, дубоко култу(ал)рне различитости које српство чине полицентричним.
Српска полицентричност, у суштини, није по себи ствар простора са различитим историјским и, често подједнако битним, географским и природним одредницама, рекама, планинама и долинама, већ, изнад свега и пре свега, она се тиче скупа различитих дубоко културалних димензија – које није лако опазити, а камоли „ухватити“ и прецизно дефинисати – може се рећи и културално условљених одговора односно заједничких склоности, које су се развиле и укоренила на једном простору. То су различитости које осетимо тек онда када остваримо трајније и садржајније контакте са, дубоко културално, другачијим Србима, социјализованим на простору који гравитира неком другом „центру“.
Наравно, поред ове дубоко културалне димензије, важну улогу имају лично и универзално. За разлику од идентитета, који, обично само мало мање или мало више, деле припадници једног народа, или неке друге заједнице, дубока култура је ствар склоности, вероватноће да ће они који је деле на сличан начин одговарати на исте изазове и сличне околности.
Оно што је важно када размишљамо о полицентричности српства, и различитим дубоким културама који представљају његову најважнију одлику, једна од кључних унутарсрпских раселина прати „цивилизацијски“ бедем, високу „баријеру“ о којој је писао Фернан Бродел – вратићу се на опис који је дао мало касније. Другим речима, српство се није сместило око „моста“ који спаја два света – није постојала „на Дунаву ћуприја“, а она на Дрини је спајала две далеке, забачене крајине османске екумене.
Српство је историја измештала ка Северу и Западу – и великим делом га је децентрирала тако што нас је (п)оставила на две стране бедема, који је вековима раздвајао две не толико сукобљене колико непомирљиве цивилизације. Зато је српство истовремено наш заједнички „кров“ и идентитет који прикрива величину и природу различитости које су се угњездиле и распиштољиле испод тог, историјски, трансцивилизацијског српског „крова“.
Српство можемо посматрати и као „копрену“, која је ометала Србе јужно од Саве и Дунава, првенствено најистакнутије, вође и владаре, да препознају да пречани истовремено јесу и нису наши. Да је чињеница да су многи веровали да су изнад нас и бољи од нас јужно од две реке последица чињенице да су постали другачији – истовремено исти и различити.
Та различитост, схваћена као богомданост, стигла је са доситејевштином у Београд и убрзо учинила да елите у Србији масовно постану истовремено наше и „наше“ – да буду од нас али да себе виде као људе који су изнад нас. Ту се „крије“ најотровнија последица јако специфичне, снажно изражене, „цивилизацијске“ располућености, која се увукла у српску полицентричност. То је она њена димензија која је наводила командне делове елите да српску полицентричност не посматрају као скуп унутарсрпских различитости већ као унутарсрпску хијерархију. Где њено „дно“ бива смештено на простор чији је центар у Београду, који је, а то је оно што је кључно, центар свих српских центара – матица српства.
КА КУЛТУРАЛНОЈ АНАТОМИЈИ АУТОГЕНОЦИДНЕ ЖУДЊЕ: То српско „дно“, смештено у главни центар српства, по, на пример, Сретену Угричићу, није цивилизацијско, чак ни људско, већ нељудско. Срби се, по Угричићу, рађају онечовечени. Ми морамо, како каже, сами да се „очовечимо“ – и то не тако што ћемо се „културно деконтаминирати“, то је, како верује Константиневићево ментално потомство, немогуће, већ тако што ћемо почети да живимо или „културну деконтаминацију“ или окупацију, коју би, ваљда, у име западних надљуди, надзирали „очовечени“ Угричићеви клонови.
У културном рату у Србији, насупрот Угричићевог либералног аутошовинизма, сместило се елитистичко бунцање водећег либералног националисте, који српску полицентричност примарно везује за западне „културалне моделе“ које су пригрлили делови српске елите, заслепљене западним, културално и цивилизацијски миопичне, у различитим временима. Нећу овде улазити у контекстуално савршено обликовану чињеницу да су и Пашић и Броз и Милошевић и Вучић овде владали као аге – по „моделу“ који је истовремено европски и оријентални, без обзира у коју идеологију су се клели и ка којој метрополи су се окретали.
Надам се да је сада јасније и зашто ће свака „интегралистичка српска културна политика“, која не уважава плурализам „софтвера (српског) ума“ унутар (идентитетски) јединственог али (дубоко културално) подељеног српства, имати ограничене домете, ако уопште буде имала позитивне домете. Метафору „софтвера ума“ је увео Херт Хофштеде, као упечатљиву, мада не и најсрећнију, илустрацију механизма деловања дубоку културе, развијајући идеје Едварда Хола, које су биле на трагу прекретничког доприноса антрополога Клифорда Герца.
Дубока култура није ствар личног избора. Она станује у Милошу Ковићу и Чедомиру Антићу колико и у Николи Самарџићу и Олги Манојловић Пинтар. „Софтвер ума“ не оставља простор за меру слободе коју смо склони да подразумевамо када размишљамо о нашим „личним изборима“. Они су, по правилу, макар делом, а неретко у целости, културално условљени, вођени и обликовани различитим релевантним аспектима, тачније различитим „димензијама“ овдашње дубоке културе односно културног обрасца. Он се пита и када је реч о нашим идентитетским, политичким и естетским изборима – укључујући, наравно, и, потенцијално самопоништавајући, избор (а)националног идентитета.
Може неко овде да буде анти-Србин или поносни „велики Србин“, може и да постане не-Србин, али ће се „колективном кретању“ које је изабрао, било оно идеолошко или ствар саморазумевања, прикључити вођен истом дубоком културом. То је један од разлога зашто, иако је идентитетски анти-српски, неретко обележен аутогеноцидном жудњом, аутошовинизам дубоко културално толико српски да мислим да не постоји нешто српскије. Он је „код куће“ у овдашњем, панидеолошком и надкласном, црно-белом свету, чији су „житељи“ склони да се ужасавају амбиваленције и да не подносе нијансе сиве – ни у идејама ни у људима, својим често много више него туђим.
Такав поглед на свет нам је пасовао, али Србе је историја померила ка лиминалном европском простору, и око њега, где може да постоји мало шта што је црно-бело; у шта није урезана амбиваленција. Нажалост, промене дубоке културе не прате промене околности које су је обликовале – а то кашњење је највеће у друштвима са израженом потребом за избегавањем неизвесности, где смо у конкуренције за место „светских шампиона“.
Та склоност ка апсолутним, поларним вредносним судовима, као и да наше схватање и тумачење неке појаве схватамо квазирелигијски, као Истину са великим И, није везана за поделу Запад-Оријент, иако је израженија на истоцима Запада. На пример, Португал је при врху, а иста склоност је упадљива у Немачкој, по чеме се она битно разликује од англосаксонских култура и потребно је узети у обзир када размишљамо о коренима нацизма.
На филму су, пак, црно-беле слике, подела на упадљиво лоше и добре момке, последица, као и у новинарству, да, ако су медијски производи окренути тржишту, избору публике, онда боље пролазе они у којима је јако мало амбиваленције. Једноствно, наратив је пријемчиви и упечатљивији, ако садржи јасне, моралне и друге границе.
Иста „димензија“ (дубоке) културе, која је у Србији битно израженија него, на пример у Немачкој, чини да су овде метафоре и поређења, какво је и ово које нудим између колонијалног Алжира и Србије у 19. веку, не толико неомиљене колико, многима, неприхватљиве. Пошто су тачне и валидне само до једне тачке, дакле сиве, оне редовно бивају оцрњене – и сасвим дискредитоване.
Повезане склоности, презир према амбиваленцији и неизвесности, што нас чини јако анксиозним, битно анксиознијим од припадника велике већине европских култура, и последични страх од промена и различитости, учинили су да у Србији буде посебно тешко, код многих можда немогуће, избрисати из себе значајније делове онога што је уписано социјализацијом – а камоли целину.
Зато, чак и када српски
интелектуалац, тачније свако је социјализован у Србији, побегне у
аутошовинизам, ко се „раскрсти“, апатридује или самопорекне – било фул,
случајнорспки, као Дубравка Стојановић, било половично, просветитељски, као Ломпар,
било оносветски, заветно, као Ковић – тако још дубље урања у паланачко
искуство, које је Доситеј поистоветио с „мраком“. Тај пречанин, који у Хопову
није успео да постане српски светац, кумовао је слици српства као ђавола.
При томе, оно што лежи у корену аутошовинистичког становишта – унутар кога је мржња према „најцрњем“, што је „нијанса“ коју је Радомир Константиновић учитао у српство, добила аутогеноцидну димензију – није Запад ни западно по себи, већ западно у Доситеју и доситејевштини, које је утрло пут питкој али отровној илузији о српству као „најцрњем“.
Мада, сам Доситеј, вероватно, није могао бити свестан клице коју је унео у кнежевину и чињенице да је омогућио једном отрову да порасте и разграна се, не само међу ученом елитом. Из те клице „исходе“ и Константиновић и Ломпар. Оно што је вредно промишљања није чињеница да је Ломпар постао просветитељски самопорекнути идеотворац једног нарцисоидног „српског становишта“, које сервира у прескриптивној једнини, као једино исправно и истински „српско“, иако је и политички и интелектуално слепа улица, и поражавајуће лош вођа „отпора“ аутошовинизму – већ чињеница да и сам није постао аутошовиниста.
Са случајним Србима ствари стоје још горе него са онима који су у Србији „лајт“, преосветитељски самопорекнути. Они, наиме, не верују само да су идентитетски случајно Срби, већ и да су се социјализовали у Србији без да буду обликовани и условљени овдашњом дубоком културом. Они су убеђени да постоји цивилизацијска алхемија – што овде значи да је могуће социјализовати се међу Србима јужно од Саве и Дунава и постати онтолошки, „суштински“ западњак.
Подсећам, чињеница да неко верује да постоји суштина не значи да тврди да је она непромењива. Та веза је производ конструктивистичке, клеветничке есенцијализације (сваког) есенцијализма. При томе, сами конструктивисти редовно посежу за есенцијализмом, кажу „стратешким“, наводно само инструменталним, привременим и пролазним, увек када своје циљеве – у стварности је то обично потреба да „конструкцију“ иза или, чешће, изнад које су се постројили, учине хегемоном – не могу да остваре другим средствима.
Нажалост, у темељу данашњег српског удеса нису југословенство и титоизам, који су у Србији били толико успешни и разорни зато што су схватани као „цивилизујући процеси“, чији су идеолошки предзнаци секундарни. Кључно је да је њихов циљ био схваћен колонизаторски, онако како су га схватали Доситеј и умни пречани који су у кнежевину стизали за њим – као „востајање“ из живог, народског, јединог реално постојећег српства у Србији, поистовећене са стаништем мрака. Исто онако како су француски колонисти видели Алжир.
Интелектуална елита је у Србији успостављена као колонијална, и таква је остала до данас. Ту су чак и заветни Срби, најсветлији део отуђене српске елите, и Жарко Видовић, данас њихов главни путовођа, само донекле изузеци. Нажалост, чак је и земља Србија, са које нас опус Видовића, који формално још није постао српски светитељ, усмерава ка небу и Завету, западнолика. Арома његове цивилизованости је не само западна већ оријентофобична односно (ауто)оријенталистичка – а то је однос према истоцима Запада који се препознаје у различитим унутрашњим и спољним србофобијама. Албанска, бошњачка и бугарска су, можда, изузеци.
Црногорска србофобија сигурно није – пошто је Мило Ђукановић црногорски национални идентитет, иако је, историјски, био дериват и израз бифуркације српског, штавише у великој мери баш зато, преобликовао као псеудохрватски. „Милогорци“ тако себе данас виде као западњаке, а своју државу као одсечену од, наводно, једине праве, исправне, западнолике Европе, којој верују да припадају. Отуд, у великој мери, долази и успешност и привлачност самопорицања садржаног у несрећном слогану „Европа сад“.
Суштина саморазумевања невокомпонованих етничких Црногораца – које сам дефинисао као „случајно православни Хрвати са албанским менталитетом“ – јесте у овом „Хрвати“. То, нажалост, подразумева не само да верују да су не-Срби, већ и да јесу, чини се по правилу, не знам колико је изузетака, анти-Срби.
Српство је истовремено подељено и недељиво, што је парадокс који се налази у самој сржи полицентричности српства. Идеја да може и мора да буде дубоко културално јединствено, што је значило и да Србија мора и може да „востане“ из „мрака“, који је поунутрашњен у главном центру српства током османске владавине, и саобрази се са Доситејевим „хабзбуршким“ / „мађарским“ српством, најотровнија је идеја модерне српске историје.
Из ње исходе све друге, много горе, транспарентно одвратне, али, нажалост, само деривативне малигне српске идеје, чија је метастаза аутошовинистичко становиште. Оно каже да је српство непоправљиво убилачко и злотворитељско, у мери да не само да не заслужује да се поносимо њиме већ и да српство не заслужује да постоји; да људи који тај менталитет, једну тако схваћену не-човечност, носе у себи требају или морају да нестану.
МОДЕРНИЗАЦИЈА КАО САМОКОЛОНИЗАЦИЈА: Једна од великих трагедија српске историје, можда се покаже као највећа, јесте чињеница да је оно што је кнежевини и њеним Србима у 19. веку било преко потребно, просветитељство и модернизација, која креће са Запада али је временом постала неизбежни аспект економског и сваког другог развоја у, прилично буквално, целом свету, овде стигло не толико натопљено самопорицањем колико вриштећим самогађењем и самопрезиром.
Митологија (неуспешне) модернизације Србије, нажалост углавном схваћене као слепачко позападњачење (скоро) свега, вредновано деконтекстуализованим западним аршинима, садржи непријатне сличности са „цивилизовањем“ и Алжира. Она почива на схватању да су мађарски Срби, Доситеј и „људи од пера“ који су стизали за њим, овде донели не само образованост и знање већ и културу.
Кључна одреднице модернизације у Србији – као и свих других, без изузетка, незападних друштава – јесте да је закаснела и репродуктивна. Уосталом, чињеница да је Запад једини сам, наравно не изолован од спољних утицаја, обликовао оригиналну, „огледну“ модерност, временом глобализовану, што не значи једноставно „превежену“ и „репродуковану“ у другачијим деловима света – јесте оно што данас Запад чини Западом, више и суштинскије од свега другог што некоме може да падне на памет.
Аутошовинизам је немалим делом последица неспособности елита у Србији да се суоче са чињеницом да смо покушавали да копирамо туђе; да је изворно, оригинално модерно западно – и да, у суштини, само случајно може бити и „универзално“ у кључном смислу тог појма, као примерено свима
Наравно, ми смо и раније, „у средњем веку копирали туђе, византијско...после Османлије, не увек нашом вољом, разуме се“, како ме, с правом, опоменуо један твитераш. Али то туђе је долазило из блиског, истог оног источног цивилизацијског круга у коме се – и тада и сада – налази Србија, пошто је Србија била у домену „византијског комонвелта“ а османско је у себе инкорпорирало византијске фрагменте и културалну арому, да не улазим овде у улогу фанариота.
Не треба заборавити, православље, један од носећих стубова српског идентитета, источна је, што значи оријентална религија. Оно није са Оријента, оно је, као и ми, део Оријента, само је Оријент овде европски – Србија је и европска и оријентална. Наиме, појам Оријент се користи као назив за скуп различитих Истока, од којих је овај Исток на коме смо не само најближи Западу, већ је, с једне стране, европски, а с друге се у овај наш Исток уписала у Европи најоклеветанија, оригинално азијска империја, тада трансконтинтенатална – простирала се на азијским, европским и афричким просторима, баш као и њена преходница, Византија.Такође, стално се губи из вида да цело хришћанство долази из Азије, а да је источно хришћанство и обликовано у Азији.
Не треба заборавити ни да је нама – као и Италијанима, чије елите слику оријентоликог, нецивилизованог „зла“ и његов извор, много више него наше, везују за јужни ветар, тамо се зове „широко“ и осећа га (односно он погађа) врели „мецођорно“, оклеветани део Италије јужно од Рима, или Французима – најближи исток, јужно. Ми када кажемо Исток, или Оријент, какав год однос према њему имали, обично говоримо о ономе што се, географски, налази јужно или југоисточно.
Матрица модерности је, пак, западна, нама у Србији туђа – ми смо на овом простору вековима живели, практично, изоловани од Запада и западних утицаја. Зато нешто што је западно, као што је то градивно, нормативно, институционално и идејно, ткиво (те оригиналне) модерности, може да постане наше само пошто га културално преведемо и самеримо са нашим незападним контекстом. Ми морамо да је преобликујемо и „изобличимо“ модерно да би нам пасовала, што значи и ономе што смо усвојили и посвојили током османске владавине, а што је Доситеј уоквирио као „мрак“.
Ми можемо да изаберемо Запад (гео)политички, као Албанци и Албанија, али никада нећемо моћи да постанемо западњаци, чак ни „лоши“. Ми не можемо да изаберемо ни Исток који желимо. Један је у нас уписала историја, српска мајка. Географија је руска мајка, али, баш зато, иако је руско азијство упадљиво, оно је много плиће од српског, историјског, које је дубоко и зато је постало истоврмено темељно, онтолошко и неупадљиво. Лако га је превидети, не само зато што смо Европљани, али то је увек било скупо. Често и јако болно.
Свети Јустин Ћелијски је савршено сажео главни проблем са доситејевштином – она је „тама“, која је захватила нашу елиту. Наиме, на изазов „мрака“ – који је постао наш, који је османска владавина, империјална али у Србији дугачка скоро колико целокупна историја западног колонијализма, позваћу се опет на Фанона, „епидермијски“ уписала у нас – доситејевци су одговорили тако што су почели да нас третирају као „мрак“.
Касније као станиште не толико најцрње европске „таме“ и цивилизацијског уљеза у Европи, патологију унитарно схваћеног, западноликог „европејства“. Доситејевштина је остала најцрња српска „тама“ – камуфлирана светлима Запада, сјајем његових богатстава, материјалних колико и идејних. Доситејевштина је, у суштини, презиме српског аутошовинизма.
Зато, изнад свега, у овом дугачком тексту желим да истакнем чињеницу да нама све што мирише на колонијализам није донео Запад већ српске елите, које су у Србији наступале као колонијални интелектуалци, налик интелигенцији чији је „калуп“ обликовала западна колонијална владавина у Африци и деловима Азије. Оне и данас тако наступају – са премало изузетака, чак и на поносно српској десници, углавном оличеним у, политички маргиналним, тешко је рећи да ли више маргинализованим или самомаргинализованим, путовођама који инсистирају на Завету.
Тито, амерички утицаји и „колективни Запад“ су само оснажили (само)колонијалне склоности српске елите и наслањали су се на њих.
При томе, пошто смо у Европи, и кожа нам је бела, командне елите су у младој српској држави биле, и остале до данас, још одлучније и „слепачкије“ у свом игнорисању стварности српства у Србији, наше унутаревропске различитости, него што су то биле елите у „не-белачким“ и „не-европским“ афричким и азијским земљама, које су независност стекле век касније.
Зато је у Србији модернизацију, њене „успехе“ и „неуспехе“ – који су се углавном појављивали у главама оног дела елите који када каже „Европа“ говори о Западу, а када каже „цео свет“ мисли на Запад – корисно посматрати кроз призму самоколонизације.
Наше елите нису биле у стању, а већином ни данас нису у стању, да уваже једну једноставну чињеницу – да ми у Србији можемо бити модерни и просвећени само као Срби, дакле као једни од другачијих Европљана. То значи и да ми никада не можемо постати модерни на начин на који су то западњаци. Уосталом, они су модерност, касније глобализовану, сами скројили по својој мери, и та мера не пасује незападним мерама – укључујући српску.
Штавише, српска мера је једна од оних, у прилично буквално целом свету, на коју би било јако тешко „навући“ модерност – много би овде прекрајана, импровизовања и сечења било потребно – чак и да политика Запада према Србији, од 1914, преко 1941. и 1944, до 1999. године, није учинила да антизападњаштво постане једна од српских мера, која се може „укројити“ само недемократски.
Српски и сродни, што не значи увек и географски блиски, културни обрасци су јако непогодни и за капитализам и за демократију, две норме које су скројене по мери заједница које се јако мало плаше неизвесности; које је виде као прилику. Многи од нас је, пак, виде као смртну опасност, а верујем да већина овде неизвесност види као јако велику опасност.
Ако се самерава само са Западом, чак и ако се слици спољног света дода Русија, чија елита је, иако православна, такође склона да буде згађена нашом различитошћу, Србија тешко може да изгледа другачије до као европска патологија, деформација или неизлечива болест, место са кога треба бежати, ако не ка (илузије о) Бриселу или Москви онда ка небу. Чини ми се да тек онда када се у мерила која примењујемо укључе – не само Левант већ и много даља – не-западна места, као што су Кигали, Киншаса или Карачи, можемо доћи до избалансирине слике Србије и српства, оне која није склона да постане самоотуђујућа машина који производи самопорицање и смопрезир.
Србија постаје лако схватљива и прихватљива као здрава, нормална и исправна, бојим се да је реч о правилу са премало изузетака, тек онда када Запад престане да буде једино огледало у коме посматрамо нашу слику.
АПОКАЛИПСА ДАНАС: Фернан Бродел је у другом тому свог канонског дела Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II, линију која „раздваја Исток од Запада“ – и, истовремено, дели идентитетски јединствено српство на начин који је обликовао две различите, подједнако српске, дубоке културе, што је један од кључних, верујем историјски најдеструктивнијих, аспекта полицентричности српства – описао као „непроменљиву баријеру која пролази између Загреба и Београда“.
Та „баријера“ представља вероватно најважнији аспект „историје дугог трајања“ на простору бивше Југославије, иако она, ипак, није била непомична. Штавише, постоји и немала прелазна, лиминална зона. Описаћу је уз помоћ Метерниховог схватања, које је, као и многи други стереотипи, истовремено неприхватљиво и садржи одјек аспекте стварности и различитости којима је обележена, и, истовремено, истаћи ћу банални ауторасизам Горана Марковића и Владете Јанковића, турбо-привилегованих елитиста у којима је отелотворено лево односно десно српско самопорицање:
Реч је о простору између источног обода Беча и Борче, коју је корисно посматрати као београдску капију „Мителојропе“ – Доситејеве дубоко културалне колевке, у којој је, питање је шта је у Србији постало погубније, видео и срж исправног српства и излазницу из османског „мрака“.
Два „центра“ – један, „хабзбуршки“, не само симболички, оличава новосадска „Матица српска“, док је други, „османски“, сам Београд, једина српска метропола, који можемо истовремено посматрати као један од центара и, пошто је то одавно постао главни центар, као матицу српства – идентитетски су хомогена, може се, скоро без ограда, рећи и идентична. Али, дубоко културално су то два толико и тако различита, иако подједнако српска, „света“ да је, у 19. веку, поређење елитних колониста, који су из пречанског српства долазили у кнежевину, са француским колонистима у Алжиру било поражавајуће смислено, а данас је јако корисно ако желимо да разумемо кључне патологије (српске) елите у Србији.
Могао сам рећи и „србијанске“, али тај појам није добио само бројне негативне, расистичке конотације, због којих одбијам да га користим, већ је постао неодвојив од перцепције и постојаности „баријере“ о којој је писао Бродел. Наиме, „србијански“ више не укључује цело српство (и све српско) у Србији. У доминантном, подразумеваном значењу тај појам одавно не обухвата српскост северно од те „баријере“ већ искључиво „османски“ део јужно од ње. А како воле да кажу и многи самоозападњачени Срби, што јужније то ружније и тужније.
Удес српства, не само Србије – не знам да ли је достигао врхунац, ни да ли историјски удеси морају имати превој, неку преломну тачку – постао је не само не опипљив већ многи поносни Срби износе тумачења која сугеришу да су постали склони да српство посматрају апокалиптички. Као удес.
Верујем да је такав исход – слика „апокалипсе данас“, која, наравно, не представља „крај“, док „дно“, научио сам то у Конгу, не постоји – неодвојив од чињенице да су не толико постојали колонизујући и колонизовани центар српске полицентричности, колико да је главни центар, матица (целог) српства, онај који је био колонизован и који је постао непресушно врело самопорицања и место његових метастаза.
Истаћи ћу то још једном, другим речима. Полицентричност није (п)оставила српство на две краја моста који спаја Исток и Запад. Историјски, на овом простору такав мост није постојао. Овде су се, леђима окренуте једна од друге, додиривале две крајина; крајеви два света. Они се, сем у непријатељствима, нису много размењивали преко располућеног српског простора. Свиње и куга били су, историјски, неки од важнијих „пролазника“ кроз наше подељено место на карти, на коме није било моста између Запада и његових Истока.
Српска полицентричност, тачније њена кључна раселина, сместила се на две стране огромне (речне) препреке, која раздваја Запад и један од Истока, и то онај који је најближи Западу и зато један од најпрезренијих и највише оклеветаних. Аспект српског другоевропејства, оно што треба уважити када размишљамо о антисрпским расизмима и ауторасизму у Србији, јесте његова оријентална димензија. Чињеница да је Цеца његова звучна подлога. Уз колонијални менталитет, опсесија „добрим укусом“ и „културношћу“ је оно што омета српске елите да уваже смисао и импликације нашег другоевропејства.
ИСКУСТВО
НАМ НИЈЕ КОЛОНИЈАЛНО: Наше командне интелектуалне и политичке елите – скоро све оне које
идентитетско уточиште нису нашле или у прошлости или на небу, као данас Милош
Ковић или Дарко Ристов Ђого – нису биле у стању да направе чак ни први корак и
препознају шта нисмо: да нисмо Запад. Мада, за разлику од заветног о. Ђога, који, имам утисак, земљу (Србију) не додирује чак и када пише о њој, Слободан Владушић промишља Завет са обе ноге на земљи.
„Неспособност“ да се српско појми мимо западног и вреднује независно од њега, а да се не оде на небо, неодвојива је од утемељења елите у Србији у 19. веку као колонизоване елите. Она је тиме веровање у сопствену (позитивну) изузетност – у оно што их, већином, нарочито ако су уметнички некреативни и интелектуално јалови, у сопственим очима чини делом елите, или држи у уверењу да сами представљају њен врхунац, да су равни Његошу или Црњанском – везала за своју колонизованост. Веровање у негативну изузетност српства јавило се касније, и кристалисало на левици, у идејама Радомира Константиновића, оца српског аутошовинизма, најмалигнијег изданка доситејевштине.
Оно што замагљује улогу учених насељеника је чињеница да су елитни пречански колонисти, та истовремено наша и „наша“ колонизујућа елита, серијски, једну генерацију нове елите за другом, усмеравали на пут из живог, народског српства у Кнежевини и Краљевини која је наследила – заобилазницом, која је на почетку углавном ишла преко универзитета у западним градовима. То је битно олакшало склоност, која је инхерентна њиховом личном, ексепционалистичком и супрематистичком саморазумевању, наравно потцртаном западном ауром простора са кога су долазили и ослоњеном на западно образовање, да се умножавају, уместо да се утопе у ново окружење и тако нестану.
Поновићу још једном, у Србији су учени пречански (само)колонизатори били ти који су створили и устројили колонијалну интелигенцију, која је почела не толико да „напушта погледе и ставове… карактеристичне за њихов менталитет“ колико да их се гади – што је свуда, и у „правим“, класичним колонијама и у Србији, где су Срби пречани обављали „колонијалну мисију“, представљао камен темељац и генератор колонијалног менталитета.
Наше искуство није било колонијално, како тврди Ломпар – наша елита је била и остала колонијална. Искуство нам јесте паланачко, мада, наравно, само у вредносно неутралном, описном смислу – као незападно, истовремено европско и оријентално, обликовано, баш као и све паланке овог света, османским „дугим прстима“. У том смислу, ми ни не можемо да будемо ништа друго до паланчани, били при томе екстремни шовинисти или крвожедни аутошовинисти. Паланка јесте судбина свих Срба у Србији, па и аутошовиниста, који су у Константиновићевој аутонацификујућој Философији паланке добили свој први инкубатор.
Константиновић је разрадио, заокружио и похегелио набујало отуђујуће и острањујуће саморазумевање елите згађене културалном мат(р)ицом народа из кога долази. Аутошовинизам је, иако се кристалисао тек половином деведесетих, производ историје дугог трајања – која у Србији креће од Доситеја.
ЛИБЕРАЛНА ЏАМАХИРИЈА ПРОТИВ БИН ЋИРЈАКА: У (скоро) свим друштвима на свету, међу високообразованим, „умним“ припадницима средње класе, нарочито у добростојећим слојевима, постоји ауторасизам – оличен, на пример међу белачком елитом у САД, у схватању да су њихови сиромашни, белачки сународници непоправљива стока. Да су, речима Хилари Клинтон, „корпа бедника којој нема спаса“.
Данас је централни политички парадокс у Америци – да су бели либерали постали ауторасисти, који расно питање намећу као кључно, док бели конзервативци инсистирају на класном, и обраћају се сиротињи и радничкој класи. После тријумфа хомонационализма, који је наметнуо да је „транс“ најважнији, либералној левици у САД је најважнија раса, док је конзервативна десница избор богатих и сиромашних, па и многих црних мушкараца.
У (скоро) свим незападним друштвима, постоји аутооријентализам, овде препознатљив у синтагмама као што су „православни талибани“, „техеранско арлаукање“ и„клерофашистичка затуцана назадна џамахирија“, којим неко локално „зло“ бива учињено већим тако што се везује за нешто османско, исламско или арапско.
Зато сам и ја, као један од малог броја оних који су се „култур(ал)но реконтаминирали“, у очима овдашњих грађанистичких фундаменталиста
(појам се јавља међу хришћанима у САД, почетком двадесетог века, не у описима
исламског света) остао „Абу Ћирјак“, иако, пошто немам децу, могу бити само Бин
Ћирјак – син Ћирјаков. Наравно, битан је само дехуманизујући, озверујући призвук, који (скоро) свуда у Европи одавно има
средње- и блискоисточно, оријентална нота, не везе са стварношћу. Мало шта уједињује Европљане као однос према тим „Абу“ и "Бин".
Нажалост, бојим се да, стварно „само овде“, постоји аутошовинизам – као друштвена појава и самоодржива култура, оличена у широкој, одомаћеној, данас несвесној потпори и подршци укорењивању и нормализовању схватања да су сиромашни сународници, и други поносни Срби, непоправљива убилачка стока, „звери српске“ које заслужују да нестану; којима је право место на дну јаме; у иловачи, испод света.
Философија паланке представља климакс процеса који је кренуо у првој половини 19. века. Он је, од тада, деловао као центрифугална сила – која је кидала српство у новонасталој Кнежевини Србији, и свему што је наследило на овим просторима, тако што је чупала елите из њега
Та сила је много старија и темељнија од поделе на „две Србије“, о којој смо почели да размишљамо почетком деведесетих, и аутошовинизма, који се јавља још касније. Она је преобликовала, продубила и усложнила полицентричност српства, иако оно однедавно више не може да рачуна на неке од својих историјских центара.
Нажалост, најдеструктивнији аспект српске полицентричности – која је по себи била терет, истовремено лоша и неизбежна, историјска – доситејевштина је „преселила“ у Београд. Различитост је богатство у изанђалом стереотипу, стварност јој је, по правилу, сиромашна. Ниједан део света то не илуструје тако добро као Западна Европа, која је пригрлила различитост пошто је постала јако богата. Не треба да чуди да су две најбогатије државе бивше Југославије, оне у којима је најмање различитости – и једине које је Запад примио у редове своје, такозване „Европске уније“.
ИСТОРИЈСКИ ПОРАЗ И САМОПОРИЦАЊА: Можда је српство некада било нешто друго, али у центру његове полицентричности, на српском простору у коме лежи центар свих наших центара, оно је одавно паланачко. То не значи да не може да буде светосваско или грађанско, али и онда када је светосавско или грађанско, оно је у Србији истовремено паланачко. Верујем да нико од нас ко је овде социјализован не може да востане из онога што је Доситеј видео као мрак, а Константиновић као паланку.
Иако српство у Србији има разне „синониме“, бирам баш тај најоклеветанији, (дискурзивно) нацификовани османски реликт, реч која постоји само као име нечег оријенталног, незападног, нечега што је у Европи али што не може да постоји међу западним људима. Паланка је име српства, а Цеца јој је надимак. Сублимација наше неидентитетске, дубоке, унутрашње суштине, истовремено неухватљиве и свеприсутне, динамичне али неуништиве.
Доситејевштина је учинила да, уместо да Београд, матица српства, постане извор националне центрипеталне силе, главни град Србије је постао генератор центрифигалне силе, која је однедавно постала тројака – отелотворена у три самопорицања.
Мислим да је импулс ка самопорицању – наставићу да се њиме бавим што је могуће шире и изнијансираније – делом последица величине и природе националног пораза, који је, бојим се, историјски. Није лако саживети се са његовом величином и „трајањем“; практично континумом, чињеницом да је серијски, са премало успутних победа. Имам утисак да је умножавање самопорицања, које, ипак, прати једну охрабрујућу, „силазну“ путању – кренуло је од малигног, самодеструктивног, ишло преко нарцисоидног, илузорног, и стигло до племенитог, самоуздижућег – представља начин да један такав пораз, не само огроман већ „у поврату“, савлада наш фрустрирани „крем“; наше елитне, умне путовође.
Када размишљамо о самопорицањима, посебно о малигном, случајносрпском, важно је истаћи да „самоколонијализам“ овде није остао ментални – да није само „колонијализам ума“. То је важно истаћи јер данас постоји само један живи канон, западни, па су (скоро) свуда у свету (скоро) сви елитни умови колонизовани (или су, пак, западни). То се овде препознаје када читате Видовића; не морате да пређете на Ломпаров опус, а камоли на Константиновића.
Све што је могуће јесте (само)освестити чињеницу да вам је елитни ум колонизован западним идејама, схватањима и тумачењима. Мада, ни то није лако, пошто елите, укључујући многе елитне српске националисте, по правилу верују да Запад није само „универзалан“ већ и да је једини истовремено овоземаљски и „универзалан“. Чак и они који овде разликују „заветно“ ми и „универзално“ – склони су да као „универзално“ виде само оно што је или прилично тривијално или западно.
Оно што је важно, тај јако необични, унутрашњи српско-српски „колонијализам“ – који почиње у 19. веку, без метрополе али са колонистима, и потчињава „османске“ Србе „западним“ – имао је не само идентитетске већ и онтолошке последице. Као и класични, једини пунокрвни, западни колонијализам, онај који не захтева ни префиксе, ни квалификације, ни ограде, његов печат није уписан само у оне који су га доживели и овде искусили у његовом зачетку, нити само у оне на које је преношен – већ је утиснут и у механизам обликовања елите и логику саморазумевања којом је она обележена. То је оно чега се тешко отрести.
ПРИВИЛЕГОВАНИ И ПРЕЗРЕНИ У СРБИЈИ: Србију су у 19. веку „колонизовали“ елитни колонисти, који су од нас, идентитетски наши, али који су социјализовани на Западу, што их је чинило дубоко културалним туђинцима. Било је ту добронамерних, људи са племенитим мотивима, као помиње Трајан Стојановић, али многи су постали наше „пијавице“ и стекли неке од највећих привилегије – као и колонисти у класичним, западним колонијама у то време или неколико деценија касније. Наша несреће је да су, опет је сличност са западним колонијама упадљива, кумовали рађању нових, домаћих „пијавица“ – које данас, углавном на државним институтима и универзитетима, „пију крв“ земље која им се гади и народа који презиру.
Чињенице да су припадници колонизујуће елите били Срби, да у својим рукама нису имали кључне полуге моћи, као и да нису били главни власници великих богатстава, отежавају препознавање улоге која је у младој кнежевини била непријатно слична улози колониста у западним колонијама. То је један од разлога зашто је овај текст оволико дугачак и зашто сам, још чешће него у претходним, у овом тексту понављао и поцртавао већ изнете тезе.
За разлику од француског колонијализма у Алжиру, који се завршио 1962. године, овдашњи унутрашњи „колонијализам“ је наставио да буја. Пречански Срби, новопридошла елита, који су постали кичма не само државног апарат и образовног система већ скоро целе, новоуспостављене институционалне инфраструктуре, нису асимиловани у младој држави – они су ти који су асимиловали нове припаднике „учене“ елите, привилеговане у Србији, међу којима данас, чак и на поносно српској десници, има много оних којима се гаде презрени у Србији.
Знам да метафора која ми се наметнула има гомилу мана – али до ње сам дошао, као и до овог текста, покушавајући да откријем зрна стварности у тези о „колонији Србији“.
Наиме, Доситеја је овде корисно посматрати у контексту учинка Дејвида Ливингстона или Хенрија Мортона Стенлија, познатијег у Конгу као Була Матари, „Каменоломац“. Дакле, као „пионира“ једног јако необичног, крњег и сасвим неформалног, али, ипак, колонизујућег – псеудоколонијалног односа. Ми смо „племенити дивљаци“ доситејевштине.
То што су неки од нас стекли класне и друге привилегије, а многи (п)остали презрени у Србији, може бити посматрано и као друштвена историја која следи колонијалну динамику – мада, наравно, битно ублажену и омекшану чињеницом да, као и други Европљани, уживамо европску привилегију. Њу оличавају Голфска струја и Средоземно море, бескрајна плава гробница за црне људе, а тек у другој, или некој још каснијој, итерацији Дидро, Шекспир, или ко вам већ први пада на памет.
И презрени у Србији имају једну, прилично малу, али, по правилу, животну корист од наше европске привилегије, која не престаје на речном „бедему“ који овде дели Запад од остатка Европе. Живе у јако развијеном „Првом свету“ – негде при његовом дну, али битно боље него трећесветки презрени у Алжиру, да не помињем четвртосветске презрене у Чаду – чије су егзистенције скоро свима у Србији, па и великој већини презрених, незамисливо лоше.
Наиме, по најрелевантнијем мерилу квалитета и животности људских живота, у, практично, целом свету, података нема само за неколико држава – реч је о Индексу људског развоја, који сваке године објављује Програм Уједињених нација за развој – Србија је у највишој, „првој“ групи земаља – у којима је „измерен“ јако висок ниво људског развоја, мада као једна од последњих међу тим најразвијенијим, „првим“ земљама.
Као илустрацију о чему је реч, поменућу само да је Бугарска – иако већ скоро две деценије чланица такозване Европске уније, а овде се не узима у обзир ни да је то држава на чијем случају је, у контексту разматрања развоја у Европи, крајем деведесетих уведен појам „трећесветизација“ – (међу првима) у групи испод „прве“, у којој је Србија. Бугарска је, наиме, земља са високим нивоом људског развоја.
Та (све)европска привилегија је, поред наше историје, поред боје коже и којечега још, углавном повезаног, једна од тачака где се саплиће свака теорија о „колонији Србији“ – па и ова моја, „понутрашњена“, са придевима, префиксима и оградама. Ипак, верујем да је она не само ближа важним одредницама наше стварности дугог трајања већ и да је јако корисна ако желимо да боље разумемо зашто се може, између осталог, говорити о – самопрезреној Србији и самопрезренима у Србији.
Те наше лажне „друге“ не треба бркати са презренима у Србији. Те две одреднице искључују једна другу. Међу самопрезренима у Србији – нема презрених у Србији; нема „других“. Колонизовани интелектуалци су били „дуги“ у Пол Потовој Кампућији, и још понегде и понекад.
Зоран Ћирјаковић
