ЧЕКАЈУЋИ СРПСКОГ АЉБИНА КУРТИЈА: КО СУ (СВЕ) ПРЕЗРЕНИ У СРБИЈИ?

“You don’t know who the enemy is, you can’t win the war,” Hando (Russell Crowe)

Ако постоји нешто што су елитни српски националисти, који су недавно открили „колонију Србију“, склони да омаловаже више од Александра Вучића, онда су то Албанци. Већи проблем од језичке баријера је склоност дела српске елите да посматра Албанце као инфериорну заједницу, која није вредна знања и сазнавања; више као балканску екстензију западног антисрпског зла него „зло“ по себи, непријатеља кога треба познавати и уважавати. Зато не чуди да је овде новопеченим „антиколонијалним“ путовођама промакло да је Србији последњих година серију болних удараца задао албански антиколонијализам.

Оличава га Аљбин Курти, левичарски националиста и ударник борбе против (српског) колонијализма колико и (западног) неоколонијализма. Штавише, Курти је био склон да их доведе у исту раван – и говори о веку српског и деценији колонијализма међународне заједнице, што је било на фону, одавно одомаћеног, албанског разумевања историје Косова и Метохије. Овај вешт политичар је на путу да извуче максимум из Кумановског споразума, уз помоћ кога је НАТО Србију извео из Косова, и за свој народ добије више од онога о чему су могли само да сањају Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, стереотипни, десни националисти, окићени ауром хероја ослободилачког рата.

Курти је поразио и либералне миљенике Запада међу Албанцима, део високообразоване елите оснаживан уз помоћ Соршшевих и сродних полуга. „Док је доминанти косовски пост-ратни интелектуални дискурс био фокусиран на индивидуална права и демократизацију, на трагу онога што су проповедали и заступали блиски ЕУ или УСАИД круговима“, пише Агон Малићи, „Аљбин Курти је ситуацију тумачио кроз призму Франца Фанона (који је у то време био обавезна литература чланова покрета Самоопредељења).“

Он је најуспешнији „дипломац“ вишеидеолошке албанске школе национализма. Она представља огледало апокалипсе српског национализма, који, сем као потпора Вучићевој владавини, у Србији већ неко време не представља помена вредну политичку снагу.

Српска левица, пак, поред Запада и ендемског самоозападњачења, које је тера од, у Србији јединог постојећег, оријентоликог српства, има и историјског непријатеља кога албански левичари немају. Енвер Хоџа је био Албанац. Његова идеологија је можда била нељудска али, за разлику од Титове, антисрпспке, није била антиалбанска. Комунизам није у Албанце урезивао мржњу према албанству, што је, иначе, главна албанска „религија“. Напротив, Енвер Хоџа је одиграо кључну улогу у оснаживању албанског национализма.

У годинама када се Тито спремао да на Косову, уз помоћ уставних промена, цементира албанску пара-републику, један од слогана „албанске културне револуције“, коју је повео Хоџа, био је: „Ни муслиман ни хришћанин, већ Албанац. Ни Гег ни Тоск, већ Албанац.“ У верски исцепканој земљи, у којој је, када је дошао на власт, било 27 % хришћана и велики број бекташија, суфија, Хоџа је описан као „марксистичко-лењинистички националиста“, док је Тито био не велики толико непријатељ српског национализма колико српства.

„Кућа цвећа“ симболизује и титоистичко злочињења о коме се ретко говори. Чињеницу да је српској левичарској елити, наравно не сам, огадио и српство и национализам – растворљиву идеологију, уз помоћ које су у Латинској Америци последњих деценија писане најсветлије странице новије историје левице, једине светле од пада Берлинског зида.

Енвер Хоџа је олакшао Куртијев пут до власти у Приштини, док је Тито преорао друм који би данас неког упоредивог политичара, харизматичног, некорумпираног левичарског националисту, могао да одведе ка власти у Београду. Пошто је Милошевићу, као данас Вучићу и Дачићу, национализам служио само као приручни смоквин лист, којим је Стамболићев „мали Лењин“ из Градског комитета касније могао да прикрије властољубље.

Национализам, „мекана“, пластична идеологија, која се лако меша са тврдим, биле оне левичарске или десне, овде је систематски клеветана, исмевана у грађанским и „урбаним“ круговима, где је уоквиравана пожоративно, као „славски национализам“, припрошћавана и геџованизована. У Београду су, за разлику од Приштине, чак и главни националистички ауторитети склони да поистовете десницу и национализма, и тако одбаце и маргинализују део онога што још постоји на мајушној, националистичкој страни српске политике – у земљи у којој би многи гласачи, верујем већина, без много оклевања рекли да су националисти.

Док на политичкој сцени на посткумановском Косову има мало чега сем национализма, левичарски је у једном тренутку надјачао десни, у посткумановској Србији једва да има одјека национализма у коридорима политичке моћи. На власти, он је опна у коју је умотана Вучићева лична владавина. У опозицији, од национализма су остале крхотине, оклеветани Бранимир Несторовић и саборци, шачица закржљалих политичких амбиција и неколико „спасилаца“ фатално колонизованих умова.

Да би боље разумели ову динамику, и начине на које би она могла да буде промењена, пошто ће, у супротном, Србија остати укљештена између Вучићеве личне агенде и снага које верују да прозападну (реал)политику не води довољно спуштених гаћа, корисно је посматрати три паралелне равни, између којих ће се у наставку кретати аргументација коју износим. 

Прва је овдашња, више београдска него српска, где посматрам антинародни обрат националистичке елите. Ту има оних који нису у стању да се суоче са улогом коју су имали у Вучићевом успону на врх, па су бес пројектовали на сиромашне слојеве, једине који се безусловно поносе својим српством али чине кичму гласачког тела Српске напредне странке. Затим десни изданци достојевштине, код којих је Вучићева владавина била катализатор њиховог одвајања од маса које виде као трулеж. А постали су упадљиви и елитни случајно поносни Срби, која „масе“ гледају не толико с висине колико са неба.

Друга раван се тиче идеја Франца Фанона, водећег антиколонијалног и деколонијалног мислиоца, који је примењивао оно што је проповедао. На првом месту његовог односа према национализму, нама блиског, манихејског погледа на свет и схватања улоге коју насиље треба да има у  антиколонијалним борбама, због чега је жестоко оспораван.

Рат Израела против Газе оживео је покретачке идеје овог афро-карипског интелектуалца рођеног на Мартинику, чија је најутицајније дело књига Презрени на свету. Фанон никада није био популарнији. Тешко болестан, дијагноза је била леукемија, преминуо је 1961., када је имао само 36 година. Грозничави стил којим је писао допринео је да његов идеје остану опојне у световима оних који себе виде као потлачене и презрене широм света, и њихових савезника.

Трећа је албанска пракса отпора, политичка борба у којој је Курти примењивао, наравно селективно и у складу са ограничавајућим, европским контекстом на Косову и Метохији, „Фанонове контраверзне идеје о насиљу и деколонизацији“, како их је описао новинар „Гардијана“ у марту ове године, у дугачком портрету објављеном под насловом „Ко је био Франц Фанон, борац за слободу кога палестинске присталице воле да цитирају?“.

Покушаћу да покажем да упоредно посматрање националистичког „стелт“ отпора Вучићу, уоквиреном као колонијални односно окупациони проконзул, и потке Куртијеве активне политичке борбе на три фронта – против корумпираних националистичких ривала на десници, бивших команданата ОВК који су на Косову били на власти од потписивања Кумановског споразума, „српског колонијализма“ и западног неоколонијализма – омогућава да боље разумемо неке од унутрашњих узрока суноврата српског национализма и проценимо могућност да буде оживљен као политичка снага.

Мислим да су за српске националисте посебно значајни ставови које је Курти заступао пре доласка на власт и његов приступ политичкој борби, који је у делом задржао и као премијер.

У наставку ћу се освртати и на чињеницу да Курти није „поставио“ огледало само српским националистима, њиховој политичкој импотенцији, већ и случајносрпским либералима и (пост)марксистима, још минијатурнијем сегменту овдашње политичке сцене. Ту се данас „боре“ Бакићеви пионири и други „револуционари“, који себе виде као једине праве левичаре у Србији – и природне савезнике Куртијевог „Самоопредељења“.

Циљ ми је и да у светлу идеја Франца Фанона, иконе антиколонијалног отпора и велике Куртијеве инспирације, укажем на примењивост, али и неке од недостатака и ограничења, антиколонијалних приступа политичкој борби у Србији. Те приступе на Балкану симболизује Курти. У његовом антиколонијалном лику и политичком делу огледа се сва празнина и јаловост новокомпонованог „антиколонијализма“ у Србији, који, између осталог, оличава недомишљено инсистирање на пасивном и демократском „отпору“ Вучићу и Западу.

АЈМО, СВИ ЗАЈЕДНО, СЕНДВИЧАРЕ ДА КАРАМО: Највећа српска националистичка мрвица је Мило Ломпар. Али, наравно, учинак овог утицајног интелектуалца није једини који одаје политичко беспуће у коме је завршила моћна идеологија, која данас не покреће Србе. Мислим да је, пре него што пређем на „лекције“ Куртија и Фанона, потребно не толико истаћи колико нацртати ружну и тужну политичку слику стања српског национализма.

Чудо невиђено је под Вучићем постао српски свет. „Није да је опозиција безгрешна, али није до опозиције. До народа је!“, написао је академик Душан Теодоровић, један од интелектуалних и селебрити гуруа и мозгова (неуспеха) грађанистичке опозиције, коју, формално, предводи плетора политичких патуљака, од којих је највећи Драган Ђилас, најпотцењени савезник Вучићеве владавине. Тешко је убедити гласаче да је вођа страшан ако им истовремено говорите да су гори од њега.

Али, то више не раде само грађанисти, елитни поносно случајни Срби. Србији је почело да се прелива елитних националиста који су се изгубили у лавиринту Вучићеве владавине, мусавости живог српства и сендвича са паризером. Добили смо тако и православног „пастира“, који је толико љут на своје крезубе „овце“ да се чини да је закључио да не би био грех оставити их саме с вуковима.

Знам да на Дарка Ристова Ђога не можемо тек тако да применимо световне критеријуме, али он је ем загазио у световно, што по себи није лоше, напротив, ем је пљунуо на „масе“, које се овде, иако много мање од НАТО пакта, ипак нешто питају у политичкој сфери.

У мантију увијена и са „о.“ украшена, употребићу јако благе речи, Ђогова бљутава константиновићевштина објављена је на сајту, рекло би се из назива, политичког, дакле овоземаљског, „Покрета за одбрану Косова и Метохије, а пренео је и нападно антиколонијални „НСПМ“, кога видим као ћирилични фикус латиничне опозиције:

„Масе српског народа живе својим животом, инстинктима, опонашањем ове културе пропасти, затворени у нагоне који нити су више они базични – јер чак и базични нагони не би дали једној врсти да немилосрдно убија своју новорођенчад. Једна лажна елита живи истим тим нагонима – само их је мало више уобличила у форме 'културе'. Иако се гнуша 'народа', Друга Србија и народ се у суштини мало разликују у својим метафизичким поставкама. И једни и други вјерују да је живот у суштини бесмислен и 'само један'. Да је ово што имаш сада – једино и загарантовано. Да не вриједи радити било шта преко границе личног задовољства. Народ вјерује у 'лијепо се провести' а 'елита' у исто то.“

Нисам верник, па не знам да ли вера у Бога треба да укључује и веру у (свој) народ, али, ако се већ фрљамо знацима навода, онда се бојим да је и о. Ђого – „елита“. И он се гнуша „масе“. Запита ли се да ли је, можда, прогласивши је за „бесловесно стадо“, издао народ? Молећи се Богу, да Му се није превише приближио? Да није почео „небески“ лепо да се проводи, и престао да верује у људе? Можда је поверовао да се, као и Ломпар, обожио? Ко ће га знати шта све може да деси са људима који Србију почну да гледају с неба.

Чињеница да нисам постао чак ни неки мајушни, београдски „Павле“, не значи да сам заборавио не само колико је био одвратан „Савле“ у мени већ ни оно много важније – шта га је чинило толико одвратним. Као Србин, остао сам „мањкав“, нисам чак ни крштен, био сам на више „вуду“ ритуала у Западној Африци него слава у Србији, али мислим да са емпатијом стојим прилично добро. Стекао сам утисак да је разумети и волети неистуширане, крезубе гласаче СНС-а неким великим верницима неупоредиво теже него постити на води; да им је тај мали, овоземаљски подвиг, суочавање са каљавом свакодневицом, постао недостижан.

Штавише, бојим се да се су многи православни презрени у Србији данас Дарку Ђогу гаде више него Аљбину Куртију, који је остао згађен свим Србима – сем галерије ликова и ликица коју оличавају Зоран Остојић и Софија Тодоровић.

КАНЦЕР И ЕЛИТИСТИ: И елитизам се „раширио по Србији као канцер и комунисти“. После „нове говедине“, коју је опевао „Београдски синдикат“, добили смо две још новије „говедине“. Једна је на власти, друга говори да је против ње.

У „небеском“ потонућу Дарка Ристова Ђога, још јасније него у Ломпаровој псеудофилозофској заврзлами, огледају се неки од важних чиниоца политичког самоубиства идеологије која је овде у 20. веку доживела серију болних пораза, да би у 21. завршила, окренута ка небу и сликама у огледалу, у политичком ништавилу.

Добили смо елитне поносне Срба, који су залутали, поистоветили сопство и српство и завршили у национализму који базди на аутошовинизам. Они су, мање или више, класно привилеговани, што значи да не купују на „понудама“, понедељком или четвртком, замрзнуту пилетину у „Лидлу“ и да, ако им се ван поста приједу сендвичи, не помисле на паризер.

Под Вучићем, после старог, случајносрпског самопорицања, добили смо и два поносно српска, није их увек лако разликовати – нарцисоидно и заветно. Проблем је у томе да, чак и када је племенито, самопорицање не може бити добро, па ни та два којима су, окренути ка небу или себи, постали склони елитни велики Срби, згађени „малим“, телом српства, нашом човеколикошћу, овоземаљским отелотворењем националне идеје којом се поносе.

Та непријатна али све упадљивија стварност, која се храни трајањем Вучићеве владавине, представља даље первертовање једне велике српске перверзије, која се кристалисала на а(нти)националној левици. Долази до изражаја када наши десни елитисти додирну земљу Србију и проговоре о Србима – који већински гласају за Вучића, неретко зато што не могу да одбију сендвиче са паризером, чак и када имају за много боље од паризера.

Наиме, речи су у Вучићевој Србији, „диктатури“ без хероја, украшеној некрополитичким перформансима отпора фрустрираних грађаниста и њихових националистичких привезака, јако јефтине – али само ако ако сте добростојећи, ако вам се може да се подсмевате паризеру. Што значи да више нисте у стању да разумете параметре које у Србији дефинишу прекарност људских живота.

Овде данас постоји, разлози су бројни, спољни колико и унутрашњи, једна класна линија, неупадљива али препознатљива граница сиромаштва, испод које политички избори постају животни. Испод те линије зебње, која раздваја подразумевану животност од понижавајуће неимаштине, незамисливе прдопудерашкој отуђености, појављују се „понуде“ замрзнутих пилића и осојених ћевапчића из „Лидла“ и „сендвичари“ – реч у којој се кондензовала сва беда класно привилегованих, левих и десних, поносно случајних и случајно поносних Срба.

ХИЛАРИ БИЛОВА ЂОГО: Уздигнути и ушушкани, има оних који су постали неосетљиви на светове презрених у Србији и силнице које их обликују и одржавају. Они нису у стању да препознају ту линију, не само статусну и класну већ и границу животности.

Они од Вучића, „дрвета“, више не виде народ, „шуму“. То се препознаје и у томе да о својим сиромашним, серијски понижаваним и клеветаним сународницима данас размишљају и говоре на исти начин на који Хилари Клинтон и Џо Бајден, амерички „левичарски“ (нео)либерали, говоре о својим сиромашним сународницима који гласају за Трампа.

Унутар два нова, не малигнија али још изопаченија, српска самопорицања којима су постале склоне десне елите, Вучићеви гласачи – милион сиромашних Срба, људи без класних и статусних привилегија – овдашња су „корпа бедника… која не може да се искупи“ (Клинтон) и „отпад“ (Бајден).

Неке од икона српског национализма су завршиле на разумевању класних разлика и њихових последица карактеристичном за америчке „постидеолошке“ либерале. Зато његова апокалипса није обликована само Вучићевим дугим прстима и Сорошевим и сродним парама већ и бедом путовођа и гласоговорника. Они чине корпу елитистичких „бедника“ поредиву са корпом похлепних „бедника“, која даје такт владавини СНС-а.

Колико је потребно постати одвојен од српске стварности да те велике патриоте, који себе виде као мислеће, начитане и просвећене, више не буду у стању да препознају да суштина „сендвичара“ нису сендвичи већ алтернативе не узимању сендвича? Да онда када сте близу дна, не бити „сиса“ уме да значи постати још више понижена и сиромашна будала?

Да не улазим сада у чињеницу да их политички импотентни елитисти из опозиције, који не толико очекују колико захтевају њихову подршку, серијски вређају. Нити у питање чему се Вучић више радује – када о „колонама џибера“, „полусвету“ и његовим „нагонима“ говоре грађанистичке или националистичке иконе. Њихове будалаштине одавно није потребно спиновати. Они нису невини у причи о пропаганди режима. Немогуће их је надботовати.

Једна од претпоставки успеха у политици, демонстрирао је то Трамп, јесте да покажете да сте различити од владајућих. Што и у Србији значи да на уверљив и недвосмислен начин покажете, макар на речима, дела, ионако, постају важна тек када се докопате власти, да волите оне који за вас треба да гласају или протестују, шта год интимно мислили о њима.

Теодоровић је само експлицитно изразио надидеолошку суштину односа према бирачком телу, где је Несторовић једини помена вредан изузетак. Српска опозиција је, наиме, почела да види решење „проблема“ са „плебејцима“ као и, још пар месеци владајуће, Демократе у САД и источнонемачки стаљинисти 1953. године. Брехт је његов опис сместио у слатком иронијом натопљене стихове песме коју је назвао „Решење“:

„После устанка од 17. јуна

Секретар Удружења књижевника

Делио је летке  у Стаљиналу

У којима се каже да је народ

Изгубио поверење владе

И само га је могао вратити

Удвострученим напорима.

Зар не би било лакше

У том случају за владу

Да га распусти

И себи изабере неки други народ?“

„Стаљинале“ је било име улице у Берлину, а „народ“, маса коју би да замене овдашњи незадовољни елитисти, политичке и духовне (путо)вође опозиције, је српски, углавном раднички и незапослен; презрени у Србији.

ОДСЕЦАЊЕ (ОД) НАРОДА: Данас Александар Вучић, првенствено дужина и лакоћа његове владавине, није постао само главни генератор српског аутошовинизма већ је чињеница да његова владавина има демократску глазуру, која је танка али није фикција, представља „секиру“ којом елитни српски националисти себе серијски одсецају од јединог што име је остало – од народа.

Србе не виде као „белачке црнчуге“, како је приметио Слободан Антонић, само у западним центрима моћи. Са Оријентом под белом кожом и у свакој ћелији мозга, нас више овде тако не виде само самопорекнути грађанисти, међу којима има аутооријенталиста, на речима најбенигнијих али најразорнијих, ауторасиста, са којима се данас „такмичи“ о. Ђого, и аутошовиниста, најмалобројнијих али најиндикативнијих за разумевање куда води елитизам на нашој оклеветаној, оријенталној крајини Европе, (пре)обликованој утицајима из Азије – па зато наша унутаревропска различитост многима делује као тешка патологија.

Албанска историја и стварност, не-западна као и српска, обликована је сличним силницама и произвела унутаревропску различитост која име немало додирних тачака са нашом. Посматрајући је, прво годинама „уживо“, као преводилац и извештач са Косова, затим из даљине, преобликован личним искуствима, дошао сам до закључка да оно што би могло да врати српски национализам у политички живот није не-Коштуница, „Коштуница“ који се не презива Коштуница – већ не-Курти, поносно српски политичар који се не зове Аљбин.

Знам да је метафору која следи још теже сварити, али чини ми се да је Курти српском национализму данас оно што је Дуа Липа била Анастасији Ражнатовић. Додуше, Арканова ћерка је бар покушала да имитира не прошлост, (своју и) „српску мајку“, Цецу, иначе један од „надимака“ не-елитног, живог српства, већ данашњи, истовремено глобални и албански, модел онога што је желела да постане – жена на српском врху; попкултурни „Вучић“. Или, да се вратим на метафору од које сам кренуо, да овде постане естрадни „не-Курти“.

Верујем да је од Куртија као владаоца за нас много важнија, штавише драгоцена, чињеница да је претходно, као активиста, интелектуалац, не и елитиста, и један од вођа опозиције, на Косову годинама деловао као супротност Мила Ломпара – десног елитисте и моралисте.

Ломпар је постао најјача (опозициона) националистичка политичка снага у Србији, али глуми да није у политици, па то чини да поређење њега и Куртија, професионалног политичара, на први поглед делује као бркање баба и жаба. Нажалост, мора тако. Курти је врхунац албанског национализма, а Ломпар је, практично, све што је на политичкој сцени у Србији остало од „правог“ српског национализма – истовремено његово дно и врх.

Несторовић и његови саборци су ту уоквирени налик слици коју овдашњи марксисти имају о либералима, као „лажни“. Остали српски интелектуалци на политичкој сцени и око ње, за разлику од албанских, склони су да врх не виде као нешто што је могуће сместити и ван њих самих, у стварност српства, која је, као и све незападне стварности, мусавија од западних.

Ломпар је само један од оних, такви су и Миша Ђурковић и Владета Јанковић, који себе доживљавају као истовремено ур-Србина и српски Олимп. Он верује и да једини заслужује да буде „мост“ између данашње „две Србије“, случајне и поносне, и постане не толико „нови Коштуница“, (мега)интелектуалц-вођа, већ спасилац – нешто као повратак „Његоша“, који је, у међувремену, баталио стихове, или два доласка модерног „српског Исуса“ сабијена у један. Све што је до сада успео, јесте да смањи шансе да неко други исплива и покуша да уздигне оно што је на политичкој сцени остало од српског национализма.

БОРБА БЕЗ БОРБЕ: Окупација, коју као народ одлично познајемо, и колонијализам, онај прави, који нисмо искусили, имају један број важних додирних тачака. Једна од њих је да се ни против првог ни против другог не можете борити ни „пасивно“ ни „демократски“, како захтева (над)политички вођа српског национализма, „Бин Његош“ сам почео да зовем овог професора, који наступа више као власник него тумач Његошевог наслеђа. Он није једини који је у Вучићеву владавину учитао спој три највећа зла – велеиздају, окупацију и колонијализам.

Пошто су у срцу слике о овом тројном националном ужасу налази Косово, ђавољи адвокат у мени не дозвољава да наставим без да се запитам над беседом уваженог професора, који је ове године, на Цвети у манастиру Златица, рекао: „Нема косовске традиције ако се на њеном исходишту и у њеном смислу не смести подвиг“:

Ко је био вођа „пасивног отпора“ 1389. године? Која је веза између косовске традиције и „пасивног отпора“? Ко је био (неактивни) „српски Ганди“ на Косову пољу? Мисли ли, можда, на „подвиг“ Вука Бранковић? Или таквог „подвига“, ипак, нема у традицији; нити га је било у историјској стварности Косовске битке?

Да се вратим у садашњост, у којој испод сенке Вучићевог исклизавања из власти провирује само Ђилас-Тепић режим: Ко је све допринео да Косово постане оволико јефтина српска реч? У Београду јефтинија од замрзнутих пилића у „Лидлу“. Види ли ту утицајни професор и себе? Да ли је његово дефетистичко становиште постало смисао „српског становишта“? Кoји се подвиг сместио у „пасивни отпор“?

Стварност српског национализма намеће и пар фаноновских питања, на која ћу указати индиректно, тако што ћу понудити мој одговор: Ако неко, из позиције огромне референтне моћи, од које, од смрти Латинке Перовић, у Србији не постоји већа, каже да овде имамо велеиздају, окупацију и колонијализам, и не позива на отпор свим средствима, укључујући насиље, онда тај неко лаже. Једино је питање колико лаже. У овом тексту „вагам“ истинитост само једне трећине овакве сатанизације Вучића – колонијализам.

Али, да кажемо да не лаже, и то спада у опис „посла“ заклетог ђавољег адвоката, да је референтна мегамоћ у праву, да Вучић јесте непоменик, да је све што каже, и велеиздајник и окупациони управник и колонијални намесник, онда је тешко замислити већу и страшнију апокалипсу српског национализма као политичке снаге од ове.  

На толико љуту рану, не само националистичку већ и националну, потребна је јако љута трава. Мислим да политички лик и дело Аљбина Куртија, који је велики српски непријатељ колико и велики борац, садржи њену најдоступнију слику.

Нажалост, она се овде суочава са чињеницом да носеће снаге српског национализма, оне које му диктирају ритам, у јавној сфери више не наступају као грађански националисти већ као – грађанистички националисти. Идеолошка баба-девојка, „ботоксирана“ Његошевом „модерном“ и светосављем.

АЛБАНИЗОВАЊЕ ФАНОНА И НАЦИОНАЛИЗОВАЊЕ ЛЕВИЦЕ: Једна од препрека да лекција садржана у Куртијевој политичкој борби буду уважена на закржљалој, поносно српској страни политике у Србији јесте чињеница да је Курти дуго времена био, не знам да ли је остао, један од идола прво „других“ затим, пошто се сасвим изгубила њихова „другост“, случајних Срба, либералних колико и (пост)марксистичких.

Куртијево место је ту (било) поредиво са оним који су добили Борис Дежуловић, Виктор Иванчић, Игор Штикс и, однедавно, Антом Томићем; те, за њихов хрватски дом, не сасвим спремне иконе нашег грађанизма, који је корисно посматрати као секуларни криптохрватизам, атеистичко хрватсво које говори екавицом. Придев „српски“ је сувишан у слици тог саморазумевања.

Високо селективни и недоследни, случајносрпски антинационалисти су деведесетих пригрлили Куртија из разлога који су неодвојиви од титоистичког схватања о негативној српској изузетности односно јединствености, и његовог прилепка, става да на Балкану постоје добри и лоши национализма, што, наравно, сугерише и добри и лоши народи.

Оригинално коришћен као важан али помоћни ослонац владавине колонијалних сила, овакав, „биполарни“ однос према незападним национализмима данас има важно место у обликовању активизма и ангажовања западних (пост)марксиста у постколонијалној Африци, на пример у Етиопији, где је приоритет подршка народу Оромо, који чини трећину становништва, али треба га имати у виду ако желимо да разумемо колико је на Западу била и остала разуђена, панидеолошка подршка косовским Албанцима.

Антиколонијализам на Балкану је, на Западу, али и међу београдским „марксовцима“ и сродним политичким мртворођеништвима која себе виде као једину праву левицу у Србији, одавно изједначен са албанском борбом против Србије и Срба. Такво уоквиравање се ослања и на тумачење идеја Франца Фанона, којима су натопљени Куртијеви успеси – и унутар Косова и када је реч о отпору притисцима западних моћника и борби против Србије.

Курти није само успео да „албанизује“ Фанона, већ и да учини нешто што је у Европи много теже – да „национализује“ левицу. Она је у Трећем свету била много отворенија за антиколонијалне идеје, што треба имати у виду када размишљамо о новокомпонованом, десном „антиколонијализму“ у Србији. Али, истовремено, левица је у (деколонизованом) Трећем свету у великој мери била и остала националистичка, посебно она која је имала успеха у политичким борбама, што је чињеница која се свуда у Европи, паралисаној сенком национал-социјализма, лако губи из вида.

Огроман терет нацизма и сестринских идеологија је довео да снажног стигматизовања национализма, првенствено у Европи, али социјализам, без национализма, у многим земљама као жива алтернатива није преживео слом Совјетског Савеза. У свету националних држава, „грађанске“ само другачије схватају и дефинишу своју „нацију“, глобализација је њихове границе истовремено оснажила и учинила порозним, што је допринело јачању национализма, који је у различитим деловима света (п)остао закован за десницу.

На дуге стазе, инструментално именовање национал-социјалистичке партије, и упорно игнорисање не само „придева“ радничка већ и „немачка“, као и чињеница да је основана као „Немачка радничка партија“, али то име није било довољно „инклузивно“, оковало је потенцијале и имагинацију левице у Европи – снаге која се, пре безмало једног века, најснажније супротставила различитим инкарнацијама фашизма.

Да не би било забуне, мислим да је, можда једина, нада левице, да се, не само у Србији, окрене социјалистичком национализму и постане „куртијевска“. Наравно мислим на левицу која није (нео)либерална, посвећена мањинарењу, родним, сексуалним и другим бенигним, политички коректним мањинама и мањиницама, и згађена „масма“ презрених на свету – дакле  онима који се не могу угурати у тако схваћене маргине, све више одвојене од класних одредница и уважавања оних понижења која нису идентитетске повреде.

Има оних који охрабрење данас налазе у клицама популистичког „конзервативног социјализма“ у Немачкој, у коме чак ни „Њујорк тајмс“ није успео да пронађе нацистичке и сродне ставове. Али, чини ми се да ће тако нешто у Србији ићи много теже. Чињеница да сам пре неколико година написао текст о потреби да се у Србији на страначкој појави синтеза социјализма и српског национализма, која не би била анти-популистичка, учинила је да се на мене на друштвеним мрежама сручи лавина оптужби да сам „српски нацбол“.

Наравно, и у политичкој сфери важи да је једино право које људима нико не може да одузме јесте право да себи одсеку пословични „њежник“. Робовање морализму и упрошћеним, деконтекстуализованим сликама западне историје, у Србији није десничарски забран.

При томе, на Константиновићев отров се надовезала Хана Арент, која је понудила још један, трећи изговор да „српски нацизам“ буде посматран као културалан, много опаснији од (немачког) национал-социјализма. Наиме, после ружне идеологије и Хитлерове патологије, чињеница да је Арент холокауст везала „за ефекат бумеранга империјализма на отаџбину“, „деконтаминаторска“ авангарда случајних Срба је схватила као још један аргумент у прилог Константиновићевог схватања да су (само) Срби нацисти на стендбају. 

Србија нема свој еквивалент Намибије. Није имала „афричке колонијалне поседе“, који су  могли да послуже као „најплодније тло за процват онога што је касније постало нацистичка елита. Тамо су својим очима видели како се народи могу претворити у расе и како се, једноставним преузимањем иницијативе у том процесу, може сопствени народ гурнути у позицију главне расе“.

Надовезала се касније Шејла Бенхабиб, која пише да је „Арент анализирала 'јагму за Африку' из перспективе њеног утицаја на изопаченост европског морала, манира и обичаја; била је заинтересована да истражи како се искуство безакоња, цивилизацијске регресије, претње идентитету коју представља другост, враћају кући са 'тамног континента' да би створили срце таме у самој Европи.“

Овде се ништа није „вратило“ из црне Африке, није било никакве „цивилизацијске регресије“. Срби, шаптала је „Другој Србији“ и Хана Арент, нацифилно „тло“ имају у себи; није само српски национализам „нацифилан“ – већ је и српство „хумус“ нацизама.

ФАНОН И АУТОШОВИНИЗАМ: У САД, Фанонове идеје су имале важну улогу у галванизовању студентских протеста, који су, од почетка бруталног израелског рата, више против палестинског народа него Хамаса, колико-толико довели у питање америчку безусловну помоћ Израелу и утицали на исход новембарских председничких избора.

Било би претерано рећи да је област Газе постала „Бајденов Вијетнам“, како се у једном тренутку  очекивало, али упада у очи да је Трамп, који је преместио америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, победио Камалу Харис у Диерборну, највећем граду са арапском већином у САД.

И у Палестини и у активистичким круговима на Западу, многи верују да је „веродостојан пут до ослобођења поплочан Фаноновим идејама“. Ту има и оних који кажу да се, за разлику од „Марксове комунистичке револуције која се није догодила“, данас у Палестини дешава „Фанонова национална револуција“. Инспирисан његовим идејама, и вођен ставом да област Газе више није „отворени затвор“ већ „отворени гроб“, у редовима „радикалне левице“ у САД завладао је „култ силе“, пише Адам Шац у тексту „Осветничке патологије“.

Амерички студентски активисти су постали склони да у Палестини виде „насељенички колонијализам“ који је Фанон, иако синтагма није његова, видео у Алжиру, а Курти на Косову. „За Палестинце у Гази и шире, за презрене наше заједничке Земље, као и за Фанона, ’борба је једино решење‘“, написала је група студената Универзитета Колумбија. Питање је шта би било боље Фаноново „друго име“ – да ли акција, борба, револуција или насиље?

Промена перспективе у САД није остала везана само за спољну политику. На америчкој „посткласној“ студентској левици, углавном незаинтересованој за сиромашне и поседнутој мањинарењем, прошле године, под утицајем Фанонових идеја, није само превреднован ционизам, и убачен у колонијални „рам“, резервисан за „опресоре“, већ су и амерички Јевреји, раније схватани као „савезничка“ мањинска заједница, „избачени“ из рама жртве, што није шокирало и уплашило само многе припаднике јеврејске заједнице у САД.

Ипак, најзанимљивије од свега ми је да су неки млади Американци, не само Америку већ и своје сународнике, почели да виде онако како Курти и други албански националисти, али и многи од оних који овде „плешу“ око српског аутошовинизма, виде Србију и Србе.

Ова појава, иако нова, кристалисала се прошле јесени, после 7. октобра, има узроке који су битно различити од корена саморазумевања које у Србији завршило у аутошовинизму, али постоји једна упадљива сличност. „Газу“ један број активисти не види само као „израелски геноцид“ већ и као амерички. Као, преведено на балкански контекст, последњу у низу, прилично буквално, америчких „Сребреница“.

Либерални победници у културном рату су на америчким универзитетима одшколовали нове генерације које и Америку виде као насељеничку колонију – насталу серијом геноцида над аутохтоним, урођеничким становништвом, и затим оснажену трговином робљем, што је створило услове да су у САД, међу студентима, појаве први знаци (америчког) аутошовинизма.

Постали су препознатљиви у неочекиваној, радикалној промени односа према ставовима Осаме Бин Ладена о Америци и Америкацима, која је, у сенци америчке војне и финансијске помоћи Израелу и ужаса у области Газе којима је кумовала, пре годину дана накратко експлодирала на ТикТоку, да би бројни вирални видео записи били експресно уклоњени. (Кинески власници су их сами цензурисали, како не би дали нове аргументе америчким политичарима који тврде да ТикТок контролише Комунистичка партија Кине, и да га зато треба или забранити у САД, где доноси највећи профит, или Кинези морају да га продају.)

Наиме, Бин Ладеново „писмо америчком народу“ из 2002. године, „документ који описује зашто су исламски терористи напали САД 11. септембра, убивши отприлике 3.000 људи“, који је тада био доступан на сајту „Гардијана“, заједно са снимком Осаме који га чита, постало је вирално и неки амерички студенти су га пропратили реакцијама као што су „ово писмо ми је сулудо отворило очи“ и „био је у праву“.

Ова „епизода“ је шокирала амерички естаблишмент, пошто је слика коју Американци имају о Бин Ладену овде поредива само са нашом сликом Анте Павелића. Али, та „епизода“ верно одражава чињеницу да многим младим људима у САД више није спорна само америчка моћ, и њена злочињења, већ и саме Сједињене Државе као демократска држава, чије политике, укључујући злочиначке и подршку туђим злочинима, извиру из слободно изражене воље гласача, америчког народа. Дакле, њима „смета“ им и амерички народ

Ова нова перспектива, која битно надилази параметре оикофобије и ауторасизма, коме су одавно постали склони добростојећи, високо образовани сталежи у мегалополисима на обалама два океана, неодвојива је од утицаја који су, у контексту слика ужаса у области Газе, међу америчким студентима – који данас говоре о „неподношљивом насиљу израелског геноцида и његовог вишедеценијског насељеничког колонијализма“ – имали Фанонови ставови о насељеничком колонијализму и оправданости антиколонијалног насиља. 

Фаноонв фокус на насељенички колонијализам, посебно тамо где га је могуће, на било који начин, осенчити „геноцидом“,  чини да његове идеје не буду подједнако конструктивне у сваком националном односно етничком контексту. Фанон у Србији може бити споран из истих, (ауто)отуђујућих разлога као у САД, мада не у истој мери.

У Србији одавно јачају, а у САД су се недавно појавили, актери који верују да су њихови / „њихови“ вредни презира, односно да њихова заједница не може бити посматрана ко заједница у којој има презрених – сем када је реч о деловима, мањинским заједницама политички коректних „других“, родних, расних, сексуалних, политичких…  Не и класних.

Иако маргиналан, првенствено захваљујући потпуној окренутости (случајно)српских грађаниста ка Западу и западној историји, утицај неких од Фанонових идеја на обликовање аутошовинистичког и сродних становишта у Србији није занемарљив. Зато је он за нас много кориснији као мислилац борбе, снажно усмерен на улогу насиља и његову корисност, и због истицања важности улоге „маса“ и значаја класне димензије политичких борби.

Штавише, мислим да се Фанонова прва књига Црна кожа, беле маске боље „римује“ са стварношћу Србије него Презрени на свету, али препознавање те „риме“, а камоли њено тумачење и реконтекстуализација, овде не би ишло лако – не зато што је књига захтевна већ због доминантно аутоокциденталистичног саморазумевања унутар класно, статусно и образовно препознатљивог миљеа, где је чека најбројнија потенцијална публика.

Главни проблем назирем у томе да многи од претпостављених читалаца вероватно не би препознали свој лик у огледалу моћне књиге, чији би наслов могао да буде „посрбљен“ као – бела кожа, западне маске. (Фанонове идеје су водиле ауторе књига Црвена кожа, беле маске, фокусиране на Северну Америку, и Браон кожа, беле маске, на Блиски исток.)

Не чуди да су Презрени на свету у Београд прво стигли преко Загреба, где је хрватски однос према Југославији био јако сличан албанском односу према Србији, а да се превод овде касније појавио у миљеу склоном да Србија посматра као регионалну колонијалну силу.

Наиме, превод ове књиге, кључног Фаноновог антиколонијалног текста, објављен је прво у Хрватској, 1973. године, затим на албанском, 1984, док га је у Србији 2017. године објавио Факултет за медије и комуникације, бастион српског хомоколонијализма и аутоколонијализма. Реч је о једном од два приватна факултета које би могли да опишемо као „факултете аутошовинистичких наука“ – остали су државни, где се истичу Филозофски факултет у Новом Саду, Факултет драмских уметности и Факултет политичких наука.

Фанон се у Београду данас углавном „чита“ у помодним, статусно привилегованим или јако мобилним („на горе“) академским и активистичким круговима, где је добио важно место у перверзији која се може описати као антиколонијални аутоколонијализам; међу актерима склоним да Вучића виде као фашисту а борбу за српске интересе као више геноцидну метастазу колонијализма него његову нову инкарнацију. Ту су се сместила и оправдања за „антиколонијализам“, који воли Запад а ужасава се „злог“ српства, и велика љубав према Куртију и „добром“ албанском национализму.

По многима, као и бошњачки, он је само реактиван, деривативан, настао као реакција на српски. Тешко је овде изабрати најперверзније, али мислим да је у негде при врху јаке конкуренције схватање да се национализам код Бошњака и Албанаца јавља као одговор на српски; да су они толико велики анђели да ни национализам нису имали; да има га је наметнуо српски национализам. Ово грађанистичко и глобалистичко схватање представља локалну метастазу „постисторијског“ лудила, које је, прилично буквално, обрисало и западни корен и западну историју национализма, оперативне идеологије модерности.

ФАНОН И СВЕТИ САВА: Читати Фанона у поносно српском Београду не може бити еуфорично искуство, као читати Фанона у Приштини и на Стенфорду, или Лолиту у (случајном?) Техерану. Овде књига Презрени на свету не клизи као по лоју. Косово се у њој много боље огледа.

Али и албански националисти су морали да затварају очи док су читали Фанона. Има пасажа, не само у поглављу „Неприлике националне свести“, у којима се посткумановско Косово препознаје као „млада независна земља“ у којој се дешава оно од чега је стрепео.

Фанон је, наиме, једно од зала видео у „егзалтираном тријумфу етничких група“ и у укопавању на „племенским позицијама“. За разлику од Фанона, који је „нативистичко“ односно националистичко саморазумевање сматрао јако важним и добродошлим, онда када није буржоаско, али је „потпуно“ ослобођење човека, ипак, везивао за окретање „хуманистичком“, „транснационалном“ (не глобалном, не само зато што тај појам није постојао када је писао књигу), Курти се, ни као победник, вођа који је довршио преокретање „колонијалне“ хијерархије, није окренуо ка „хуманистичком“ погледу на идентитет.

Оно што је за нас у Србији, нагриженој аутошовинизмом, вероватно најдрагоценије, нација није само једна од речи које Фанон најчешће користи већ и једна од најлепших речи – „треба учинити све да би нација могла постојати“. При томе, Фанон није учитељ који је преко потребан усахлом српском национализму само зато што је био, вероватно највећи, филозоф антиколонијалне и сваке друге ослободилачке борбе. Фанон је био и један од првих мислилаца који су препознали неке од великих опасности које вребају после деколонизације: „Не смемо допустити да нација постане посао у рукама једног силника“.

Зато, српски националисти који верују да је Србија колонија, требали би да склоне Дух саморицања, претенциозну керефеку, антиполитички знак поред пута ка моралистичком дефетизму, и поред узглавља ставе Презрене на свету.

Слично важи и за оне који су, уместо народа, „актуелизовали Завет“, све их је више, али их опус Жарка Видовића води у политичко беспуће. Смирена, светосавска заједница, којој је Видовић цементирао највиши, етички неоспорив ореол, састоји се од националиста који су, ушушкавши се у њој, окренули леђа овоземаљској Србији и, што је посебно важно, политици – и оставили је у наручју, њиховим језиком речено, богомрских.

Нема много људи са којима је пријатније попити кафу него са Милошем Ковићем, који оличава овоземаљску, политичку грану Видовићеве заветне заједнице, али не гласамо с ким би на кафу.

Важан је Свети Сава, који је у Ковићевом срцу и вери колико и у памети, али није довољан. Штавише, он је све време био уз српски национализам, па видимо где је стигао; где су га одвели неки од оних који су га узимали у уста. Само са Светим Савом може, тако је, нажалост, већ неко време, служба Богу, Завету и идеалима, која храни православни супер-его – колико и Вучићеву власт на земљи. Слично је завршио култ Доситеја, просветитеља који је, судећи по његовом елитном потомству, завршио као антипод омиљеног светитеља.

Светосавље је ушло у једну индикативну фазу, кроз коју је прошао социјализам и кроз коју и даље пролази неолиберализам. Обележена је тврдњама типа „Све би било супер да је било право / да смо га у потпуности примењивали / да га се нису докопали лоши момци“. Мало је битно да ли су искрене или јефтини изговори оних који су издали веру или тврде да је вера издала њих. Уосталом, светосавље је одавно, има томе скоро један век, постало и идеологија. Зато ни вера у његову потку, ни његова стварност, више није само хришћанска.

Фанон није једини „лек“, можда за Србију није најбољи, али „ране“ српског национализма су толико дубоке и гнојаве да ми се чини да „терапија“ не може да буде ни пријатна ни сасвим богоугодна. Ако, из садашње позиције, са Косовом иза кога провирује статус отписаног (не и потписаног), желе нешто да промене у политици, онда је српским националистима Куртијева поука данас, бојим се, кориснија од светосавске. Због Срба и српства на Косову и Метохији, између осталог.

Нажалост, знам како ће ово звучати, али из српског национализма, таквог какав је, у мери у којој је жив на јавној сцени, данас се, поред Завета и светосавља, преливају само политички порази, чије последице никада не остају само политичке.

При томе Курти, албански антиколонијалиста, који је на путу да овери највећи српски пораз, наслања се на Фаноново промишљања улоге „националне културе“ и односа колонизованих према западној култури, које је на фону идеја које везујемо за светосавље.

За Фанона, „полагање права на националну културну прошлост не значи само рехабилитацију, не служи само као оправдање за будућу националну културу. Оно је од пресудног значаја за психо-афективну равнотежу колонизованог“. Фанон је спојив са светосављем колико и са албанским национализмом, али само ако „путовође“ нешто знају о његовим идејама. Предуслов тога није само свест да Фанон постоји већ и да је говорити о отпору колонијализму без познавања његових идеја равно измишљању топле воде.

Корисно је појмити и неке од кључних разлика између колонијализма и неоколонијализма. Колонијализам је оличен у поседовању туђе територије, дакле и када је био глобалан он је увек био локализован, неоколонијализам је везан за демонстрацију моћи, „покоравање“ не туђе територије већ туђе политичке или економске сфере односно неког њеног дела, и по себи је глобалан, неомеђен, донекле налик империјализму. Неоколонијализам је много софистициранији и мање транспарентан. Руке му, по правилу, нису крваве.

О КОЛОНИЈАЛСРБИЈАНИЗМУ И ДРУГИМ МОКРОГОРСКИМ ДЕМОНИМА: Тешко је истаћи само једну идеју, али ако треба да кажемо шта нам Фанон говори о колонијализму, онда је можда најбољи сажетак дао Џон Драбински – „За Фанона, а то је критично важно, колонијализам је тотални пројекат. То је пројекат који ниједан део људске личности и њене стварности не оставља нетакнутим,“ штавише он „калцификује“ све облике живота.

Угурати садашњост Вучићеве Србије у ову „дефиницију“ је немогуће. Нема менталног вудуа који ту може да помогне.

Цитираћу поново Драбинског, његово тумачење једне „дијагнозе“ важног аспекта колонијалног стања, из прве Фанонове књиге Црна кожа, беле маске: „Ако говорити језиком значи учествовати у свету и усвојити цивилизацију, онда језик колонизованих, језик наметнут вековима колонијалне доминације и посвећен елиминацији или одбацивању других изражајних облика, говори свет колонизатора.“

На Балкану недостаје ослонац колонијалног пројекта – ми не само да не говоримо језиком колонијалне метрополе већ наши новопечени антиколонијалисти, на десници, и подгрејани, на левици, не могу да се договоре о којој метрополи, и ком језику, је овде реч.

Али, чак и ако занемаримо чињеницу да Снежана Чонградин, Јово Бакић и Слободан Рељић не могу да се усагласе чија је Србија колонија, „кинеска“, „мулти“ или колонија „Давоса“, а може се чути и да је „рударска“, колонија „колективног Запада“ и којечега још – тврдња да је Србија колонија подразумева да је реч о новом, јединственом, „суи генерис“ случају, без преседана.

Није лако именовати фикцију, пошто не постоји стварност за коју можете да је вежете, сем, у овом случају, имена „колоније“, Србија, па верујем да би се могло рећи да је реч о колонијалсрбијанизму. У супротном, потребно би било дефинисати „језик колонизатора“: Да ли је то кинески, мулти језик, давошки, рударски или неки пети?

Ако ћемо, ипак, да се играмо (анти)колонијализма, а и сам Курти, одраз „љуте траве“ преко потребне више искасапљеном него рањеном српском национализму, неретко се играо (анти)колонијализма, онда треба истаћи да се десни антиколонијални интелектуалци у Србији, за које би се, као и за случајносрпске левичаре, могло рећи бела кожа, западне маске, поносе чињеницом да, идејно и политички, говоре колективнозападни језик – и то да га говоре „чистог“, без запитаности, искакања, ограда, сумњи, реконтекстуализација…

Погледајте не толико списак извора у њиховим књигама колико „прекло“ теза на које се ослањају када говоре о Србији и однос који имају према њима. Западни канон је за њих „већи“ и од светосавља и од православља – он је овде, међу елитама, чак и на већем, ломпаровским делом десне, синоним за „бити и знати“.

Нажалост, има ситуација када је корисно поредити однос према бабама и жабама. Тада се открије смисао „колонијализма ума“ у српском, другоевропском контексту – епидермални карактер елитизма, што би, чини ми се, био добар контекстуални, „културални превод“ овдашњег, наравно несвесног, извртања једне од раних Фанонових идеја о епидермалном карактеру расе односно епидермалности боје коже. Фанонов смисао је, очекивано, овде, пре десетак година, прилично прецизно „убо“ један од идола презрених на Балкану, Дадо Полумента, у песми која каже: „На кожи Балкан истетовиран, у срцу мајка рођена“.

Фанон указује на изазове који стоје пред интелектуалцима у (правим) колонијама и пише о њиховој тежњи „да се дистанцирају од западне културе из страха пред опасношћу да се у њој не изгубе… пошто су свесни да су већ на путу да се изгубе, односно да буду изгубљени за свој народ“. То је склоност која је многима, посебно на левици, била и остала спорна и Фанон је, чини се, осећа потребу да је образложи и оправда.

У Србији, поносно српски интелектуалци, наше путовође, теже да се дистанцирају од „џибера“, крезубих српских маса, и поносе се чињеницом да им из „западне културе“ ни пертле не вире, сем, срећом, на литургији.

И на левици и на десници, у Србији има превише интелектуалаца који су се изгубили, али они су убедили, не само себе, да се њихов народ изгубио или да је изгубљен, и овде гаје оно у чему је Фанон видео једно од главних обележја колонијалне стварности – „презир према себи самима“. Да ли је искривљено огледало у коме ови нарциси, спасиоци на „стенд бају“, бркају „исправно“ српство са сопством небо, Запад или Његош , мало је битно.

Овде је кровна антиполитичка подела међу интелектуалцима на оне на левици, који народ толико презиру да су закључили да не треба да постоји, и оне на десници, који су се, чини ми се, располутили.

Једнима се реално постојеће српство гади, али верују да има наде и да ће се једног дана, догодине или мало касније, Срби поправити и постати исправни, „европски“ православци – дакле њихови клонови у сваком смислу сем, наравно, менталном, пошто су, не сви, склони верују да се њихов мегаум хегеловско-његошевских капацитета не може клонирати. Други, пак, гледају у небо и не виде Србе којих нема на литургијама и у манастирима.

О. Ђого није једини који је показао да ова подела међу кремом поносног српства није ни много дубока ни постојана. Не чуди да „Катена мунди“ идејно опслужује, укориченим еквивалентом политичког бенседина, и једне и друге.

МОЋ НАТОА И МОЋИ ДОБРОГ НАЦИОНАЛИЗАМ: Поред чињенице да је Енвер Хоџа био њихов Тито, албански националисти имају и друге важне предности у односу на српске.

Прва је да су кроз паралелне институције, деведесетих година на Косову стицали драгоцена искуства. Несловенски језик којим говоре је отежавао покушаје да оне буду контролисане, што је и раније, у време титоизма, погодовало челичењу албанског национализма у вишеструко непријатељском јужнословенском окружењу.

Друга, антинационалистичке снаге, које су овде кренула као „Друга Србија“ али су одавно нарасле и постале „прве“, могло би се рећи и једине помена вредне на опозиционој политичкој сцени, на албанском Косову једноставно не постоје. Национализам тамо није ружна реч. Српски национализам им је гадан само зато што је српски. У Свету косовских Албанаца политичке борбе се воде само између националиста. У посткумановској Србији националисти су постали статисти. Више личе на политичке духове него актере.

Трећа, албански националисти су имали Запад, великог непријатељ српског национализма, на својој страни. Док је српски национализам уоквирен као не толико „лош“ колико један од најгорих, албански је на Западу схваћен као „добар“, што је олакшало прихватање западних норми, чак и међу албанским актерима који им нису били склони. Бројни западни ауторитети, не само марксистички, дали су Албанцима „потврду“ да су (само) они презрени на Балкану. Не чуди да су постали највише проамеричка већински муслиманска заједница.

И четврта, постојање живог канона, који се везује за име Леке Дукађинија, погодовало је не само солидарности и одржавању националног јединства већ и укорењивању схватања о албанској (позитивној) изузетности, које представља брану бујању комплекса инфериорности. Нажалост, он је оковао српске елите и затим их је серијски отуђивао од српства. Једноставно, за разлику од српских, албанске елите нису згађене реално постојећим албанством и дубоко укорењеним, жилавим сиромаштвом у коме је смештено.

При томе, у политици је код Албанаца све много једноставније. Захваљујући Западу, посткумановско Косово на северу није добило своје „Косово“. Иако су аутоколонијализам и неоколонијализам означитељи који се, по правилу, јављају у оку посматрача, или незадовољних стањем или оних које се труде да га објективно опишу, пре Куртијевог успона, политичка сцена у Приштини је била таква да, ако би применили појмове који користимо да опишемо позиције актера у остатку Србије, видели би да су, из угла албанског иредентизма – суверенизам, неоколонијализам и аутоколонијализам били синоними.

Наиме, остваривање суверености Косова, главног албанског међу циља на путу до коначног циља, велике, „природне“ Албаније, пре Куртија је везивано за фанатични аутоколонијализам, окренут, наравно, Вашингтону, и потчињавање неоколонијализму. 

Курти је, ослонивши се и на огромно незадовољство становништва економским, политичким и државотворним плодовима победе коју је Албанцима донео НАТО, учинио да (западни) неоколонијализам, као и управа под кровом „међународне заједнице“,  почне да буде посматран налик начину на који су косовски Албанци посматрали (српски) колонијализам, што је крајем деведесетих било тумачење улоге Србије на Косову коју у интервјуима нису износили само активисти, мада сви су чешће помињали „апартхејд“.

Када сте „на ти“ са антиколонијализмом, много је лакше прећи на успешну борбу против (западног) неоколонијализма и његових полуга. У Србији је, нажалост, потребно подсећати да – колонијализам без метрополе није колонијализам. То је неоколонијализам, облик доминације који је заузео место колонијализма пошто су га – са неким важним изузецима – демонтирале саме западне силе, исцрпљене Другим светским ратом и неспособне да наставе да носе „терет белог човека“. Уосталом, он је, довољно је сетити се Барака Обаме и Ришија Сунака, у међувремену „потамнео“ – и постао западни човек.

ПРОТИВ КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА, БЕЗ ИСТОКА: Водећи албански националисти одавно, кључни српски однедавно, највећег непријатеља виде у „колонијализму“ и „колонијалној сили“ – Србији  односно (колективном) Западу, али само су албански посегнули за историјом антиколонијализма и идејама које су је писале.

Један од разлога је чињеница да су српски националисти склони да данашњу Србију посматрају кроз призме Европе сведене на Запад какав одавно не постоји. Проблем се не огледа толико у капиталној књизи Срби 1903 – 1914: Историја идеја, коју је приредио Милош Ковић, у којој нема ниједне незападне идеје, колико у чињеници да их ни век касније, практично, нема у Србији и да, изузеци су маргинални, студенти факултета друштвених, политичких и сродних наука слушају само о западним идејама и ауторима.

Нажалост, овде бивају уважене само западна и западноцентрична знања и искуства, схваћена, наравно, као (једина) „универзална“, понекад и руска, па не треба да чуди да наше елите политичке борбе, спољне и унутрашње, посматрају као борбе које се могу водити само алаткама примереним Западу и његовом понутрашњеном одразу, сопственом аутокциденталистичком саморазумевању – дакле демократски, не толико без крви и мирно колико нежно, пристојно, једном речју „европски“.

Фатално колонизованих умова, наше елите су презреле болне историје и искуства Истока и зато нису у стању да свој новокомповани антиколонијализам попуне нечим смисленим; нечим антиколонијалним. Уосталом, Фанон је тврдио да су „колонизовани интелектуалци“, у Србији ментално, постају по себи контра-револуционарни, савезници статуса кво.

Оно што може да донесе велике промене њима је неприхватљиво, пошто би угрозило не само темеље удобности њихових „грађанских“, „цивилизованих“ живота већ и саморазумевање. Западно им је колонизовало чак и машту, толико су им умови оковани. Зато они и овде, кад већ морамо да говоримо о колонијализму када говоримо о Србији, нису само „колонизовани интелектуалци“ већ и колонизујући интелектуалци, Вучићеви корисни идиоти. Мислим да у Србији не постоји ни већи ни бољи „бот“ од Ломпара.

Начин на који оспорава „западни универзализам“ је оно што ме највише привукло Фанону. Мислим да је у Србији, европској али незападној, као и у Африци – све питање мера, западних мера које не одговарају ни њима ни нама. У нашој, другачијој Европи, не пасује оно што је Запад кројио за себе, а што наше елите виде као универзално или свеевропско. То је тачка из које овде исходи аутошовинизам и сви други ужаси елитизма.

Другим речима, проблем је у модерним темељима и архитектури државе и друштва у Србији, слепачки копираних са Запада. Не у нама. Са, наравно, изузетком чињенице да наше елите ни дан-данас, век касније, углавном не покушавају да самере западне нормативне идеје, о којима пишу Ковић и његове угледне колеге, са српским контекстом, да их „културално преведу“, па их наша дубока култура, стварност од које не можемо да побегнемо, сама самерава, претварајући их успут у карикатуре и празне љуштуре. (Омиљени примери су ми „јавни медијски сервис“, „Регулаторно тело за електронске медије“, РЕМ, и „Агенција за спречавање корупције“.)

Албанске елите, пак, имале су много здравији однос према месту Албанаца у Европи. Бити Албанац и бити Европљанин не садржи у себи тензију каква је у српском случају постала ендемска. Она је у Београду редовно водила у комплекс инфериорности припадника елите према Западу – и осећај супериорности у односу према свему што стоји источно и јужно, не толико од Србије колико од прага елитног дома, схваћеног као бастион и последња линија одбране цивилизованости (у једнини). Такво саморазумевање на остављао много простора за уважавање искустава Сурдилице, Приштине и Зајечара, а камоли Алжира или Аруше.

Куртијевом политичком успеху је допринео однос Албанаца према својој свакодневици, традицији и живом канону, који је бивао оснажен чињеницом да елите нису могле да самеравају албанско друштво са западним моделима на фрустрирајући начин на који су то чиниле српске, иако су саме биле фрустриране сиромаштвом и „заосталошћу“. То је реч коју се као преводилац и („западни“) новинар у Приштини често чуо, али она није имала конотације ван економских. Односила се на квалитет а не на начин живота.

Међу Албанцима није успостављена унутрашња „цивилизацијска“ хијерархија, каква овде није уткана само у схватање поделе на „другу“ и „прву“ Србију већ је постала панидеолошка. Зато Емира Кустурицу, великог Србина и русофила, и Горана Марковића, великог грађанин и западнољупца, треба посматрати као близанце. Браћу по елитизму.

Уосталом, и идеолози његове две гране, Радомир Константиновић и Мило Ломпар су исти људи. Само најновије, треће српско самопорицање, чији је путовођа Жарко Видовић није, по себи, елитистичко. Само то самопорицање не подразумева самопрезир, мада, наравно, ни овај сегмент српске елите није пелцован од самомржње и елитизма, два антинародна зла која су овде, у нашој оријенталној Другој Европи, повезана пупчаном врпцом.  

Мислим да се у различитом односу према масама крије један од важних разлога зашто је Курти, не само не-елитиста већ и човек равнодушан према елитама, успео да смести владавину Хашима Тачија у оквир у који српски елитисти, Бећковићеви „најбољи“ – који харају антирежимском сценом, медијском колико и академском, и надређени су вођама опозиционих политичких странака у (скоро) сваком смислу – нису успели да угурају Вучића.

Нажалост, један сам од ретких који покушавају да нашим елитистима дочарају суштину тог неуспеха – да је кључ проблема у свезубим њима, не у крезубим Србима, како су убедили себе ови исти али завађени људи, елитни националисти и елитни грађанисти, зачаурени у два сродна мехура, могли би их описати као „врачарски“ и „мокрогорски“. Узети заједно, жалосни су колико и Јовица Тркуља, парафразираћу овде Биљану Србљановић, вероватно највећи „кинески интелектуалац“ у Србији, елитиста који има „пропусницу“ за оба мехура.

Могу да разумем грађанисте, верујем не зато што је у њима одраз претходног мене. Они се поносе чињеницом да је за њих Запад – „цео свет. Али не умем да се саживим са чињеницом да се командни национални интелектуалац, који свако јутро кукуриче „велеиздаја“, гади светова људи у Африци, Азији и на Карибима, који су имали најбогатија, драгоцена искуства, како колонијалног потчињавања тако и деколонизације – фрустриране неоколонијализмом колико и похлепом корумпираних вођа новонасталих држава.

Уосталом, где данас „Бин Његош“ данас каже „Вучић-Брнабић режим“, Нгуги ва Тионго је пре пола века говорио „Данијел Арап Мои“. Историју његове Кеније је писао (западни) колонијализам и оно што га је заменило – ослобођена, глобализована, тачније неомеђена и делокализована, матрица западне моћи, коју је Кваме Нкрума назвао неоколонијализам.

Знам да су Ловћен и Света гора далеко од Килиманџара и врхова Атласа, али ако већ верујете да је колонијализам, њихова прошлост, постала садашњост Србије, онда морате да гледате ка Акри, Најробију, Казабланци, Дилију, Порт-о-Пренсу, Џакарти или Аруши, граду који се сместио испод Килиманџара, у коме је 1967. године исписана једна од најсветлијих страница борбе против неоколонијализма.

Нажалост, фокус на Подсахарску Африку, ДР Конго је један од примера, намеће и једно непријатно, али у Србији, „опкољеној“ НАТО државама, јако важно питање: Да ли је неоколонијализам неизбежна судбина неких земаља и региона? Ја мислим да јесте, мада разумем корисне идентитетске и политичке аспекте укорењивања илузија да није.

Ако кажете да се данас борите против колонијализма, онда ваш „цео свет“ треба да буде не-Запад, Трећи и Четврти свет. На може се говорити о „колективном Истоку“, јер, као и одредница „периферија“, ван Запада, односно „језгра“, „Исток“ постаје оперативна категорија тек у множини, или ако је јасно да када кажемо „Исток“ мислимо на скуп Истока; на Оријент, ако баш морамо да користимо једнину. Језгро и Запад су, пак, појмови који су смислени само у једнини, па је придев „колективни“ сувишан.

Али, ни места са источних простора, ни референци на радове у којима је промишљано њихово стање, колонијализам и деколонизација, нема у папазјанијама српских Калимеро антиколонијалиста. Антонић је изузетак, мада ни код њега их нема довољно, што илуструје питки конструкт о „колонији Србији“, (пре)натегнута теза с којом је овај редак идеотворни, вероватно најоригиналнији, српски интелектуалац протеклих година изашао у јавност.

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ИЗВАН ЕЛИТЕ:  Албанске елите историју антиколонијализма нису ставиле у службу плеторе аутоколонијализма, као српске, нити су је вође игнорисале. Албанци Америку нису пригрлили зато што су морали, или да би што мање изгубили – већ да би што више добили. Зато је, између осталог, Курти могао 2020. године да каже „не“ (колективном) Западу а да га то не кошта политичког живота – већ само девет месеци губитка власти.

Малићи је Куртија описао као „ретку биљку на Балкану“. „Некадашњег вођу протеста и интелектуалца изван елите“ у чијем „пажљиво ствараном наративу, који је убрзо присвојио и остатак опозиције, али и делови цивилног друштва, Хашим Тачи није био само издајник и марионета страних сила, који је Косову одузео његов албански идентитет, већ и главни кривац за заробљавање и пљачку државе“.

Цитираћу Куртија касније. Овде ћу навести речи Боикена Абазија, једног од његових сабораца из покрета „Самопредљење“, који у есеју „Плешући на Косову“, објављеном пет година пре него што је Курти, као премијер, по први пут преузео власт у Приштини, нагласак није ставио на „српски колонијализам“ већ на „нашу неоколонијалну ситуацију на Косову“.

Абази почиње анализом улоге Запада, и подсмева се једном од стубова неоколонијалне политике на Балкану – „улагању милиона евра у мултикултуралне програме цивилног друштва“. Цитираћу га у наставку нашироко, поштујући ред којим је низао непријатеље и колонијализме против којих су се Курти и он борили, пошто верујем да се у Београду укоренила једна искривљена, контрапродуктивна, једнодимензиона слика албанског национализма – обликована крајем осамдесетих, ако не и раније.

Текст почиње ставом, тешко је не сложити се, чак и мени, који сам развио алергију на помињање „периферије“ у једнини, да се у позадини приступа Косову налази „прикривени облик расизма са Запада према људима који живе на периферији. Ово уверење претпоставља да људи са периферије нису свесни логичких заблуда, као што су исхитрене генерализације, те да су стога склони етничким сукобима због своје историје, назадних погледа на свет, традиција и стилова живота, што је све обухваћено културом. Стога се нације Западног Балкана доживљавају као полуварварске етничке групе – неспособне да саме изграде одржива друштва. А пошто је култура идентификована као примарни извор проблема, политичка репресија и економска експлоатација остају неспорни“.

Абази каже да „упорни фокус на мултикултуралне програме не тежи да једноставно допуни политички активизам, већ да га сасвим замени. Политика тада бива препуштена онима изнад народа.“

Незадовољан неоколонијалним односом западних „ослободиоца“, који су Србима на Косову одузели скоро све, али Албанци нису задовољни што им нису дали апсолутно све, пише: „Косово је играло неоколонијални плес још од рата. Мелодију и ритам у скромној плесној сали наметнули су страни композитори, који су ушли као ослободиоци и успоставили три међународне мисије које владају Косовом: НАТО војне трупе (КФОР), привремену администрација УН (УНМИК) и Мисије ЕУ за владавину права (Еулекс)… Те три мисије су чувари који обезбеђују статус кво систем који осигурава да Косово не престане да плеше неоколонијални плес“.

Хашима Тачија је Абази уоквирио као, с једне стране, „Сејду Бајрамовића“ неоколонијализма, еквивалент некадашњег посланика СПС-а и члана Председништва СФРЈ, омиљеног Милошевићевог „поштеног Албанца“, а, с друге, као клептократу и конзервативца који је Албанцима ускратио плодове велике победе:

„Без обзира на форму коју има, ниједан (нео)колонијални систем не може се одржати без подршке локалних сарадника. Све албанске политичке партије, осим једне, десничарске су странке позициониране на различитим нивоима конзервативизма. Ове партије чине већину свирача у мултикултуралном балском оркестру/парламенту, који укључује представнике свих мањина које живе на Косову, који свирају дело које су написали страни композитори. Многи од ових албанских политичара су били део или су подржавали Ослободилачку војску Косова 90-их година. Међутим, музика коју данас свирају није она ослобођења, већ је то мелодија која прати основне покрете који дефинишу карактер неоколонијалног плеса: неолиберализам. Започето прво од стране УНМИК-а, Косово још увек махнито приватизује већину јавних средстава, доприносећи драстичном смањењу производње, док држи скоро половину становништва незапосленом и испод границе сиромаштва. То је цена коју плаћају грађани Косова за 'слободу', претварајући многе локалне политичаре, и неке међународне ослободиоце, у милионере скоро преко ноћи.“

После „профита глобалног капитала“, а „посебно еклатантних случајева као што је онај који укључује бившег америчког амбасадора на Косову, Кристофера Дела“, Абази је прешао на „суседство“ – Србију у којој, каже, „оркестар истих политичара који су били на власти у време Милошевића и даље свира српску колонијалну симфонију… На изненађење мултикултуралиста, када је у питању шверц и лична финансијска корист, чини се да се корумпирани албански и српски политичари сасвим добро слажу.“

„Што се тиче Косова, српски доминантни јавни дискурс се није много променио. Не може се променити тај колонијални начин размишљања без политичке интервенције да Србија призна Косово, да промени своју политичку/економску експанзионистичку политику и да промени схватање Косова које се огледа у уџбеницима српског јавног образовања. Постоје српски гласови, који се чују унутар Србије, који јавно подржавају признање независности Косова, али су они превише малобројни и слаби у поређењу са српском мејнстрим политиком“, па каже да је то служило Тачијевим интересима: „Оваква ситуација у Србији оснажује оправдање које користе владајући албански политичари како би људе на Косову држали у неоколонијални аранжману заснованом на њиховом новом мултикултуралном идентитету.“

Абази се затим осврће на „либералну“ пи-ар операцију са краја деведесетих, када су у западним медијима, по моделу новокомпонованих „Бошњака“, косовски Албанци бивали преименовани у „Косоваре“, чиме је име територије „уписивано“ у име једне од заједница, оне која је драга Западу и коју треба „спасавати“. Али, албански национални циљ је ем различит од бошњачког ем њима није требала мултиетничка копрена. Бошњаци желе да створе (једно)националну државу, док Албанци желе да се прикључе постојећој. Како би дискредитовао косоваризацију Албанаца (и Косова), Абази се директно позива на Фанона:

„Неоколонијална доминација глобалног капитала на Косову, подржана од три међународне мисије и локалних надзорника, намеће стварање једног новорођеног неисторијског друштва, које се састоји од космополитских грађана – Косовара, празних идеализованих људских шкољки (како би то рекао Франц Фанон), које не постоје нигде осим у пројектованој слици међународних ослободилаца. Као резултат тога, албанска већина, која чини 92% становништва, претворена је у пуку културну етничку припадност, политички и историјски одвојену од нације која се цео један век борила за ослобођење од српске колонизације. Ово наслеђе колонијализма је очувано на савременом Косову, како објашњава Фанон: 'Можда нисмо довољно показали да колонијализам није задовољан само држањем народа у свом стиску и пражњењем мозга домородаца од свих облика и садржаја… '.“

„Потопљени у лажне наде неоколонијалне идеологије, бројни сиромашни 'грађани света' произведени на Косову покушавају да плешу уз музику наметнутог политичког система. Они упорнији могу то да раде данима, као што су то чинили у средњем веку у Европи у масовним плесним манијама, у трансу. После сваког транса, сиромашни на Косову се буде у истој беди, коју су покушали да забораве прихватајући наметнуте ауторитете и идентитете који су такође разлог њихове беде. Дакле, још увек празног стомака, можете их наћи како просе за столовима резервисаним за неколико богатих и слабу средњу класу или како беже са Косова да би обезбедили јефтину радну снагу на Западу и послали дознаке кући. Једна разлика између сиромашних на Косову и сиромашних у европским плесним манијама у средњем веку је у томе што се 'лудима' на Косову сматрају они који не играју.“

И ту стижемо до кључног, најинструктивнијег дела Абазијевог текста – где неке реченице пасују случајносрпским антинационалистима, овдашњим мултикултуралним левичарима, неке новокомпонованим антиколонијалистима на десници, који се поносне српством али не и Србима, а корисне су чак и оне треће, написане по албанској мери.

Српски елитисти, умотани у различите идентитетске и идеолошке фолије, „луди“ треба да прочитају као „крезуби“, „неписмени“, „неистуширани“, „паланачани“, „џибери“, или како већ тај дан зову сиромашно српско „зло“ на које су пројектовали своју људску беду и политичку јаловост:

„Управо су 'луди' нада Косова – луди сиромаси који нити плешу, нити моле, нити беже, и луди припадници слабе средње класе који одбијају да прихвате неоколонијална правила. Они су ти који знају да се политички сукоб не решава кроз врсту културног разумевања која подстиче стварање деполитизованог мултикултуралног друштва. Они су се организовали. Сада су и они ушли у оркестар свирајући у дисхармонији поп симфонију, али ону која је у хармонији са принципом колективног самоопредељења. Они су научили из своје историје и историје политичких борби колонизованих људи широм света, и знају да народ Косова мора бити ослобођен не само хегемонистичких претензија Србије, већ и оних локалних и међународних ослободилаца који су се борили у рату против Србије само да би постали модеран тип угњетача.“

„Крезубе“ масе нису само нада Србије – оне су њена највећа нада. Нажалост, само се Вучић потрудио да их политички организује. Остале „путовође“ су их углавном презрели.

Девет година пошто је објављен овај текст, чини ми се да у Приштини конце није могао да преузме опаснији непријатељ Србије од бескомпромисног Куртија, који је, како је сам рекао „мењао стратегије али не циљеве“, што је супротност потке Вучићеве политичке биографије. Малићи највеће слабости види у ауторитарности и „чињеници да Курти понекада веома подсећа на тврдоглаву и саморазарајућу фигуру Џереми Корбина“.

Питање је да ли као такав Курти слаби или оснажује Вучићеву позицију. Дилема да ли је Вучићу бољи непријатељ Курти, некорумпирани „диригент“ сиромашних, него што му је „мултикултурни“ Тачи био партнер у покушају да нешто извуче из амбиваленције коју је Резолуција 1244 унела у Кумановски споразум, остаје у сенци чињенице да, верујем ни сам Вучић, не може да замисли боље непријатеље у Београду.

ИСЦРПЉЕНОСТ ИСТОРИЈОМ: Курти влада Косовом као анти-Вучић, што би могла да буде полазна тачка једног другог текста. Главна тема овог је национализам, стање српског и албанског, а Вучић, за разлику од Куртија, не влада као националиста.

Штавише, док је Курти на власт дошао као корупцијом неокаљани албански националиста, Вучић је успео да се попне на трон тек онда када је одустао од агенде српског национализма, што, бојим се, не толико охрабрује колико захтева коруптивне потенцијале.

Вучић је данас десничар због односа према капитализму, не због веза са национализмом. На пример, нисам сигуран да би Јосип Броз успео да „изабере“ патријарха који би био мање заинтересован за Косово. Вучићева реторика уме да буде екстремна и звучи националистички, али то је све. Сем воље за моћ, код Вучића 2.0 нема ничег екстремног.

Тешко је рећи шта све стоји иза његовог радикалног одмака од српског национализма. Чини ми се да је политички дебакл Војислава Коштунице, који није био последица само немалих личних слабости, допринео да у Србији Вучић и други националистички актери жељни власти преиспитају свој однос према национализму.

Верујем да је Коштуничина политичка судбина навела Вучића да изведе закључак да су дужа владавина посткумановском Србијом – где је 5. октобар корисно посматрати као почетак другог чин историје која је почела 9. јуна 1999. године, а Вучићеву владавина као трећи – и српски национализам постали неспојиви. У земљи уморној од историје, коју је Запад заробио и оковао „невладиним организацијама“ и другим трансмисијама, људи су се окренули себи. Косово данас стоји лошије на менталној мапи Србије него географској.

Запад је, можда пре 1999. године, одлучио да ће независност Косова бити за Србију не толико највиша колико једина релевантна „европска вредност“, што је антиполитичко становиште којим је писан Кумановски споразум. Једна од бројних последица је да је остало јако мало простора за успех некорумпираних политичара.

Наиме, корупција је после Куманова овде добила једну нову димензију. Постала је истовремено мамац, помоћно средство и амортизер који стоји на располагању онима који су, жељни власти, били спремни да поведу Србију путем којим сама не жели да иде, али који је, из западног угла, постао пут којим она мора да иде.  Нажалост, на таквом путу Србију  не могу да предводе ни демократе ни поштени, ни добри људи ни добри Срби.

Верујем да је чињеница да је баш Вучић најбоље одговорио на два противречна налога, да се уклопио у профил српског вође који је спреман да дреши српски „косовски чвор“, способан да „прогута највећу српску жабу“ и ухвати се у коштац са „најскупљом српском речју“, неодвојива од његове коруптивности колико и његове националистичке прошлости.

Мислим и да је, на пример, „Београд на води“ и најављено рударење литијума у Јадру, које ми делује све мање извесно, корисно посматрати као део „цене“ наше најскупље речи него у контексту „прикључивања“ такозваној Европској унији, што је овде друга најскупља реч.

Вучић је показао да је у стању да се носи са два противречна српска импулса – схватањем да је Косово „срце Србије“ и неспремношћу да данас нешто лично и породично буде жртвовано да би се сачувало то „срце“. Он је ту пронашао простор да Косово отпише без да потпише – што, између осталог, чини и да више не може да преда власт. Она може само да му исклизне или да му је неко отме силом, која, верујем, не може остати само демократска, што не значи да мора да буде (много) крвава.

Зато гласачи, а то су овде углавном Срби, представљају другу, нажалост мање важну, страну српске посткумановске политичке једначине. За разлику од косовских Албанаца, који албански национализам виде као идеологију која их је, између осталог, ослободила од болне, јако ружне историје, српски гласачи, верујем подсвесно, српски национализам виде као идеологију коју воле, али која их, преморене историјом и презасићене њоме, наставља да исцрпљује. Тај умор, који представља важан аспект Милошевићевог наслеђа у Србији, велики је, мада нетранспарентан, унутрашњи непријатељ српског национализма. Он је важан савезник новог, могло би се рећи „денационализованог“, Вучића.

Ако ово имамо у виду, лакше је разумети суштинску разлику између Куртијеве и Вучићеве владавине, супротне изборе који су их довели на власт и уз помоћ којих се на њој одржавају – а самим тим и могуће домете две опозиције. Ту је, чини се, кључна чињеница да је, после Куманова, демократија Куртијев савезник, док Запад од Вучића захтева оно што овде не може демократски. Зато су Вучић и Запад велики непријатељи демократије у Србији.

ПРОЛЕТЕРИ СВИХ ЗЕМАЉА, УЈЕДИНИТЕ СУ У ПЉУВАЊУ НА СРБЕ: Прићи ћу овом проблему из једно другог угла, који помаже да разумемо синергију западног антиполитичког мешетарења у Србији и одбојних, антиполитичких импулса унутар опозиције, који, такође, раде у прилог Вучићу.

Опозиција се стално спотиче на нереалним, нарцисоидним очекивањима припадника елита, и десних и левих. Они одбијају да се суоче са реално постојећим Србима и „Србијом на Оријенту“, и пристану на њу, првенствено када је реч о последицама чињенице да је другачије европска, географски близу Западу али дубоко културално јако далеко од њега.

Зато верујем да Вучић разуме, иако не верујем да би употребио исти појам, да је један од његових најважнијих унутрашње-политичких задатака – да спречи да се појави „српски Курти“. Талентовани политичар, био сам свезуб или крезуб, који воли сиромашну, „непросвећену“, џиберску Србију, дакле њено приградско, знојаво, неретко неистуширано „тело“, више него (либерална елита) Запад или (конзервативна) плодове Запада. 

При томе, како сам већ истакао, опозицију, чак и ону која је милитантно прозападна, стално спотиче сам Запад. Западно мешање је овде ем много безобзирније него на Косову ем су захтеви углавном такви да владари у Београду не могу да се ослоне на добру вољу гласача.

Зато ће у Србији сваки „не-Вучић“, и сваки „анти-Вучић“, морати да се носи са посткумановским политичким рашомоном, ако намерава да потраје као владалац. Потребно је, наиме, истовремено произвести две слике које су неспојиве. Једну у очима народа, већине, што је овде, да ствари буду још компликованије, појам који не укључује масовно самопорекнуте грађане, који себе разумеју као анти-народ. Другу у очима Запада.

Ову Вучићеву политичку акробатику олакшава чињеница да народ многим елитистима смета више него он и његова власт, па опозиција у „лошем“ народу, нажалост одавно не само лево-либерална, случајносрпска, налази изговор за своје неуспехе.

Да би указао не важан аспект проблема, који је овде, нажалост, панидеолошки, поћи ћу од несрећне синтагме „'наш' Чипуљић ага“, коју је на Твитеру употребио Ненад Пиваш. Реч је о социологу и активисти у коме препознајем једног од малобројних српских левичарских националиста и њихов велики проблем – робовање „универзалном“ и последичну немогућност да одговоре на диктат српског другоевропејства и његове носеће, оријенталне црте, и тако колико-толико оснаже свој дводимензиони, неиздиференцирани приступ „језгру“ и „(полу)периферијама“, проткан „класном анализом“. Вратићу се и на ово „наш“, чињеницу да је стављено под наводнике, и на Чипуљић агу мало касније.

Нажалост, мало је ауторитета који су толико презирали уважавање (дубоко) културалних чинилаца као Имануел Валерштајан, чија је елегантна светско-системска анализа заробила политичку имагинацију „праве“, (пост)марксистичке левице у Србији. Нажалост, што су велике теорије питкије, елегантније и лепше то склоне да проклизају, посебно на „лиминалним“ просторима, између светова („цивилизација“) или на њиховим крајинама.

Левичари су овде, још више него десничари, склони да игноришу и омаловаже специфичности простора на коме делују, дубоку, „командну“ културу којом је натопљен и друге интернализоване, нематеријалне, „невидљиве“ последице његове историје, често несамерљиве са светском и тешко уклопиве у њу. Оне га чине истовремено кохерентним и јединственом оквиром политичког и другог деловања – које није само себи главни циљ.

Док су поносни десничари, либерални националисти колико и конзервативци, склони да од стварности српства побегну у идентитетско и моралистичко, што укључује и небеско, „прави“ левичари уточиште од „ужаса“ налазе у материјалном, тачније у политички осиромашујућем схватању да су „културалне форме“ производи материјалних услова, односно да су економски односи једина релевантна наддетерминација.

Верујем да је један од ствари које су, свесно или не, Куртија, најуспешнијег балканског левичара од пада комунизма, привукле Фаноновим идејама јесте чињеница да је Фанон  инсистирао на „растезању марксизма“ како би могао да одговори на специфичне изазове „колонијалног света“, коме, по не само Куртијевом схватању, припада и Косово.

При томе, Курти одлази још даље, мада и ту остаје на трагу антиколонијалне и деколонијалне мисли, и инсистира да Албанци најбоље знају шта је добро за њих. Штавише, код Куртија је „чињеница албанства“ равноправна са другим левичарским „чињеницама“.

Захваљујући у великој мери Фанону, и његовом „јеретичком марксизму“, постало је могуће посматрати „проживљено искуство“, не само класно, као „одскочну даску политике“ – мада, имам утисак да „одскочна даска“, албанство, представља не толико средство колико главни циљ Куртијеве борбе, што је за велику већину марксиста остало јеретичко схватање.

Штавише, овде су левичари склони да такву српску борбу прогласе за „фашизам“ или „српски нацизам“, што је угао који би ме одвео далеко од овог текста, ка мојој главној преокупацији, аутошовинизму. Али, ослонићу се на прву реченицу његове „библије“, једну од малог броја неспорних ствари у тој књизи-убици, Албанци су поносни на своје „албанско искуство“ док се овде растући број Срба стиди нашег „паланачког искуства“ – у коме оно чега се највише стиде, и од чега беже, оличава чињеница да је блиско албанском.

Другим речима, са премало изузетака, наши левичари верују да „деидентифакација“ са српством представља предуслова сваке „истински“ левичарске политике у Србији. Дакле, док Куртија покреће и води „чињеница албанства“, и „праве“ и либералне левичаре у Србији паралише „чињеница српства“ – и зато их не називам српским левичарима. Не треба да чуди да су овдашњи марксисти одавно постали и остали Куртијеви корисни идиоти.

При томе, могу да разумем зашто су, пре Куманова, инсистирали на „замци (српске) националне културе“, али чињеница да су наставили то да чине је један од разлога зашто су данас у Србији део проблема, како год да га дефинишимо. Такав марксизам, тачније марксизам који тако наступа, овде је антисрпски и антинародни, самим тим и антираднички. Његов слоган би могао да буде – пролетери свих земаља пљуните на Србе. Не чуди ме да су Куртију одавно постали дражи од Латинкиних либерала, који су га, преко „Наше борбе“, свог првог посткомунистичког гласила, наградили за толеранцију.

УРОЂЕНИЦИ И НАСЕЉЕНИЦИ: У Фанонов опус није само много лакше сместити Албанце него Србе, већ у његовим идејама и Курти, поносно албански левичар, и случајносрпски левичари у Београду и Новом Саду могу много лакше да нађу оно што траже.

Штавише, „Гардијанов“ портрет, који сам цитирао, почиње реченицом – „Свако види оно што жели да види у Францу Фанону.“ Тако и Рено Ками књигу Велика замена, у којој каже да се „уз саучесништво или сарадњу“ француске елите, „етничка француска и бела европска популација у целини демографски и културно замењују небелим народима, посебно из земаља са муслиманском већином“, отвара цитатом једног Фаноновог говора:

„Поробљавање, у најстрожем смислу те речи, староседелачког становништво је прва неопходност. Да би то урадили, морамо сломити референтни систем; експропријација, одузимање имовине, рације, објективна убиства су упарена са пустошењем културних оквира, или барем условљавају то пустошење. Друштвена панорама је уништена, вредности су презрене, сломљене, испражњене.“ (Данашњи) Ками сматра да је „староседелачко становништво“, које у Европи данас треба да буде „поробљено“ и „замењено“ – белачко

Фанонове идеје су страсне, понекад истовремено изричите и амбивалентне, док његови ватрени текстови, прагматични мада не увек и сасвим прозирни, обилују парадоксима и неспојивим тврдњама, па није лако ухватити и недвосмислено дефинисати ни његов однос према „нативистичком“, урођеничком, можемо рећи и националистичком. Донеле и зато што Алжир, главна „лабораторија“ Фанонових идеја, није репрезентативна, није земља у којој се може препознати сложеност младих, не-арапских нација јужно од Сахаре.

Када пише о Алжиру, где се као психијатар, карипски црнац образован у Француској, активно укључио у „алжирску револуционарну борбу“, његов поглед је обојен фокусом на расу, расну разлику између „урођеника“ и „насељеника“, и колонијализам. То треба имати у виду када размишљамо и о његовом залагању за инверзију улога на примеру Алжира, огледне „насељеничке колоније“, иако Фанон крајни циљ борбе везује за „хуманистичко“, универзалистичко односно транснационално, схватање идентитета.

Он истовремено охрабрује и критикује нативистичке (и националистичке) ставове, истиче њихова ограничења и ризике које носе са собом. Штавише, вероватно друга најцитиранија Фанонова мисао, намерно изражена граматички неправилно, јесте: „Црнац није. Ништа више него што бели човек није“, којом је желео да каже да нативистичка мисао, колико год да је корисна, не може човека да доведе до истинског ослобођења.

Неки од аутора који су преиспитивали значај Фанонових идеја, истакли су да, ипак, културално безмирисна, хуманистичка односно транснационална схватања идентитета ни данас не могу имати примат по себи. Они су прихватили став да, у специфичном контексту, таква схватања могу бити не само непрактична већ и контапродуктивна, пошто се и даље воде неке ослободилачке борбе које можемо посматрати и као антиколонијалне, у којима нативистичка схватања и национализам играју одлучујућу улогу.

Да би поистоветио Косово и север Алжира под француском управом и са француским колонистима, тачније да би учитао албанске борбу на Косову у Фанонову слику арапско(-берберске) борбе у Алжиру, Курти је морао да занемари три важне ствари – да је „нативистичко“, урођеничко становиште на Косову (и) српско, манастире који представљају жива сведочанства колико су дубоки српски корени и чињенице да су на косово пре српских колониста, који су досељавани од двадесетих година прошлог века, стизали албански.

Српски колонисти и двосмерно насиље представљају копче алжирске стварности, из које је Фанон извео неке од својих најмоћнијих идеја, и стварности на Косову и Метохији пре Кумановског споразума. Али, српски колонисти нису стизали на Косово, као француски у Алжир, да успоставе нову заједницу, која раније није постојала, и успоставе нову, насељеничку државу, која нема историјске корене већ се темељи искључиво на стварности коју је успоставио француски колонијализам. Зато, иако је на Косову било српских колониста није било српског насељеничког нити било каквог другог колонијализма.

Али, чак ни пуно уважавање ове разлике не одузима релевантност Фанонове мисли – ни за Куртијев албански национализам ни за оживљавање политичке снаге српског. Када говори о револуцији, Фанон говори о начину да се појави „ново“. Али то не подразумева „пуко одбацивање прошлости и суспензију сваке традиције“. Он нагласак ставља на „локације“ унутар традиције „које нуде револуционарне или тактичке могућности“.

Многи левичари су, при сусрету са Фаноновим радовима, били збуњени чињеницом да је направио синтезу, и задао „двоструку обавезу“, како каже Драбински, када је спојио „револуцију, која је увек за будућност, и 'народ' који је често дубоко привржен традицији.“

Колико је Фанонова мисао ишла на руку Куртију постаје јасније ако имамо у виду тумачење антрополога Луиса Валањеса Валдејулија, који каже да нам Фанон поручује да су нативистичка односно националистичка схватања корисна као покретачка, „инструментална“ и „стратешка“, дакле као важна средства у политичким борбама, као „дискурси који могу послужити за супротстављање неоколонијалним односима у савременом свету“, али да она не могу бити узимана као „описи како ствари стоје“.

Верујем да му се Куртију много допао и Фанонов израз „дезинтоскација“ у контексту насиља колонизованих, који користи тамо где би се могло рећи „чишћење“, на пример у смислу етничког чишћења Косовских Срба.

Говорећи у контексту злочина које су припадници Хамаса починила 7. октобра, Шац подсећа да су „практичари“ Фанонових идеја били склони да забораве да је, када је говорио о насиљу деколонизације, он инсистирао да је неопходно одолети „искушењу исконске освете“, али и да тај покољ Израелаца одражава Фанонов став да је „колонизована особа прогоњена особа која стално сања да постане прогонитељ.“

БИТИ И ЧИНИТИ: Покушаји дискредитације Фанона, „филозофа насиља“, углавном су били усмерени на стварање слике о „крвожедном слављенику насиља“, док је један од аргумената „одбране“ била да Фанона не можемо увек „држати за речи“, да је кључ често у контексту.  

Штавише, најспорније реченице из Презрених на свету написао је у уводу Жан-Пол Сартр, не Фанон: „У прво време побуне треба убијати: смакнути једног Европљанина значи једним ударцем убити два зеца — уклонити истовремено и једног тлачитеља и једног потлаченог: остају један мртав човек и један слободан човек; преживели осећа по први пута национално тло под својим табанима.“

Фанон није популаран у „главном току“ левице, не само због његовог односа према насиљу и беса који се излива из његових текстова, што је привлачило радикалнија и милитантна крила. Уосталом, важну улогу у дискредитовању Фанона је имала Хана Арент, која је временом постала једна од икона онога што после пада Берлинског зида зовемо левица.

Иако су били савременици, и заинтересовани за један број истих проблема, као што су насиље, припадање и сложени односи између „бити“ и „чинити“, њихови приступи су били различити. Фанон је био посвећен активизму, марксиста, мада необичан, антиколонијални, Арент је, пак, веровала да стоји изнад идеологија, односно да политичко (може да) стоји изнад идеологија, и буде несводиво на њих, као и да је насиље, у суштини, антиполитичко.

Мислим да се привлачност идеја Хане Арент у неким од најмрачнијих лагума „Друге Србије“, и разлог зашто је Фанонова антиколонијална мисао у њима имала мали утицај, огледа у жалосној реченици из другог дела Извора тоталитаризма, њене најутицајније књиге: „Колонизација се догодила у Америци и Аустралији, два континента која су, без сопствене културе и историје, пала у руке Европљана.“ Ми смо за грађанисте, и претходне, „друге Србе“, и данашње, случајне, народ са не толико погрешном колико патолошком културом и историјом, који треба да „падне у руке Европљана“, јединих правих, западних.

Тешко је „побећи“ од Фанонових флуидних идеја и завршити даље од Хане Арент, од њеног правдања колонијализма у књизи која је у Србији уткана у изворе аутошовинизма: „Свет домаћих дивљака био је савршено окружење за [европске] мушкарце који су побегли од реалности цивилизације. Под немилосрдним сунцем, окружени потпуно непријатељском природом, били су суочени са људским бићима која су, живећи без сврисисходне будућности и достигнућа у прошлости, била несхватљива као и штићеници луднице.“

БОРБА СА СУШТИНОМ: Једна од слабости Фанонових носећих увида је да, с једне стране, идентитетима актера, и у Француској и у Африци, често приступа есенцијалистички, али, с друге, његов однос према борби је доследно анти-есенцијалистички, па је види у једнини, неиздиференцирану. Зато је био склон да подразумева облике солидарности који су, у стварности, или недостижни или остају минорни, на Балкану колико и у Подсахарској Африци, где има много младих, вишеетничких држава у којима дубоке унутрашње поделе и тињајући „племенски“ сукоби лако прерастају у крваве обрачуне.

Наиме, закључак садржан у слогану једног од ослободилачких покрета, оптерећених фрустрирајућим унутрашњим поделама и неуспешном „национализацијом“ бивших колонија – који каже да треба „убити племе“, мислило се као одредницу, димензију саморазумевања свих становника, да би могла да буде „изграђена нација“ – често је јужно од Сахаре, чешће него на Балкану,  завршавао у „убијању“ једног од племена. Или неколико.

У ДР Конгу, на пример, живи око 250 „именованих“ етничких заједница / племена / народа. Чињеница да су делови те земље величине Западне Европе остали јако тешко доступни, чини да има и „неименованих“ – што нам је непојмљиво, као и параметри беде у којој живи велика већина становништва. Нажалост, и Фанону је остао непојмљив број заједница и степен етничке измештаности Подсахарске Африке, што је био јадан од разлога зашто су и неке од његових идеја завршиле на афричком „гробљу“ еманаципаторских и ослободилачких левичарских идеја, највећем од свих на свету на којима су се упокојиле.

Марксистичка левица се с муком носи са новим капиталистичким и много старијим, подсахарским стварностима. Почевши од огромне премоћи коју је, глобално, финансијски капитал успоставио над екстракционим, до тога да, регионално, јужно од Сахаре најгоре живе не експлоатисани већ они које нико нема интерес да експлоатише, који нису „сужњи“ иако их мори глад. Они, више непостојећи него презрени, преживљавају у највећој, „бескорисној Африци“, неретко чекајући неку прилику да се „очешу“ о капитализам. Мислим да назвати их лумпен(пролетер)има не би било смислено у подсахарском контексту, на огромним, изолованим просторима које развој и капитализам ретко посећују.

Чини ми се да левица данас, ипак, најгоре стоји са нацијом, њеним партикуларним суштинама, колико и улогом коју нације играју у интернационалном и светском, које је постало глобално. Оно што се и на Западу и самоозападњаченој левичарској Србији често заборавља, амнезија је важан прерогатив моћи и богатства, колико и заљубљености у њих, национална држава се налази у темељу модерности – и богатства, данас „мултикултуралних“, западних држава, које су такве постале тек пошто су се обогатиле.

И сиромаштво, посебно екстремно, постојано, подсахарско, серијски убија леволибералне и марксистичке идеје, уоквирене као универзалне, колико и степен диверзитета који постоји у подсахарским државама. „Једнонационалних“ је само неколико.

Фанон је био један од првих великих мислилаца који су препознали неуниверзалност неких од „универзалних“ западних идеја. Постао је и један од идеолога који су, имплицитно, заговарали идентитетски приступ политичким борбама, касније назван „стратешки есенцијализам“, који, невољно, рекао бих више тактички него стратешки, мада успеси су им се осладили, креће од тврдње да, ипак, постоје суштине. Он је имао важну улогу у феминистичким победама и појави малигних облика мањинарења, који су од „краја идеологије“ постали ударне песнице неолибералних центара моћи, не само на Западу.

Наиме, постструктуралисти су појам „презрености“, и смисао њених структуралних узрока,  „пребацили“ на мањине, расне, родне, етничке и друге, и њихови данашњи баштиници су  постали неосетљиви према патњама и понижењима припадника већине – били то белци, Срби или мушкарци, које није могуће угурати у неку од мањинских „заграда“ круто, често једнодимензионо, схваћене структуре.

Зато, чак и многи од, на пример белих мушкараца у САД и радника у Србији, чији су животи неретко толико лоши да се може рећи да су неживотни – не само да више нису посматрани као део презрених на свету већ бивају представљени као „привилеговани“.

Иако је Фанонов циљ био да покаже да су сви људи „вредни љубави“, да је потребно „одгајати љубав“ према презренима, на неке од његових „еластичних“ идеја је временом накалемљена распомамљена мањинска мржња, каква је овде аутошовинистичка, према великом броју презрених на свету, који су припадници неке од већина. Она је оличена у мржњу НВО и сродних предузетника који су монополисали припадајуће идентитете, али и у мржњи класно и статусно привилегованих елита, које су свуда, па и у Србији, мањина.

Нажалост, елитни српски националисти су масовно презрели „сутерене“, Србе презрене у Србији, у великој мери зато што – углавном нарцисоидни и самоуздигнути, не толико до „мансарде“ колико до Олимпа, до неба или негде близу – слику српске „суштине“ виде као несамерљиву са стварношћу народског српства. Зато они овде не успевају да споје борбу за српство, коју проповедају, са суштином српства, коју презиру.

Они као полазну тачку политичке и сваке друге борбе узимају оно што мисле да би требала да буде српска „есенција“ а не оно што јесте наша, наравно динамична, суштина – од које у Србији креће свака успешна политика, па и Вучићева. Иако су јој неки од најснажнијих ослонаца спољни, дуго трајање Вучићеве владавине је неодвојиво од уважавања српске „суштине“, с којом је, иначе, јако незадовољан. Зато би и Вучића могли да посматрамо као једну врсту „стратешког есенцијалисте“, при томе неискреног и недоследног.

Левичари у Србији у Фанону углавном препознају једино другу половину његових разуђених, често самопротивречних, провокативних али недовољно развијених идеја. Само мислиоца који се, како пише Џамила Маскат, холандска професорка родних и постколонијалних студија, „одлучно борио против идеологија нативизма и аутентичности доказујући да су у супротности са еманципаторским циљевима и разоткривајући подмукле претње које су представљале антиколонијалним борбама, реакционарне и ратнохушкачке последице које су из њих произашле, и њихов наивни и опасан мрачњаштво.“

Маскат у закључку цитираног текста показује очекивану културалну слабовидост, неосетљивост на нематеријалне одреднице контекста, па каже „марксизми са периферије“, не „са периферија“, док је још у његовом наслову истакла „замке националне културе“ – у неиздиференцираној, „универзалној“ националној једнини.

Левица у Србији одавно оперише једним модификованим, ауторасистичким схватањем које би могли да опишемо као национална двојина – српска национална једнина и једнина која обухвата друге нације. Овде није само либерална, Константиновићева левица интернализовала мит о негативној српској изузетности, па у српској култури види највећу од свих замки. Она декларативно „права“, марксистичка, избегавајући „замку српске културе“, завршила је као продужени адолесцентски обред прелаза, осуђена да умре десетак година пошто се понови роди.

Оваква, асиметрична бифуркација схватања националне једнине учинила је да би београдска левица, пре него што је дошао на власт, а можда и данас, у својим просторијама као госта радије видела Куртија него радника који се поноси својим српством. Тај радник, углавном српски националиста, можда мизогин, вероватно недовољно „инклузиван“, у очима левичара у Србији, премало је изузетака, заслужује презир. Он за њих није један од презрених на Балкану – колико год његов живот био неживотан а понижења свакодневна.

ДВЕ ДЕКОЛОНИЗАЦИЈЕ СРБИЈЕ: Проблем са Фаноновим опусом је да он релативно лако може бити стављене у службу схватања Србије као колонизатора. И на Западу и овде, на само на марксистичкој левици, истицане су сличности, и занемариване разлике, између „српске владавине“ на Косову и Француске у Алжиру.

Томе је овде допринела и склоност путовођа „белих листића“, који су 2012. године довели Вучића и Дачића на власт, да их пореде са Де Голом, мада не верујем да су били свесни свих импликација овог упечатљивог поређења. Метафора коју садржи је овде много отровнија него што сугерише главни разлог због кога је коришћена – „прихватање реланости“.

Француска владавина је у Алжиру, за разлику од већине других француских колонија, укључивала је не само контролу над територијом и присвајање суверенитета већ и колонизацију – циљано, инструментално насељавање француског становништва у делу данашњег Алжира, који је тада сматран делом Француске. Фанон је дао важан допринос тумачењу алжирске „ситуације“ и обликовао је кључне лекције које су из ње извучене.

Жан-Пол Сарт је написао предговор, у коме, као и у Фаноновом тексту, овде свако може да нађе оно што тражи, и српски и албански националиста и (случајно) српски и (поносно) албански либерал. Ипак, ни код Сарта нема симетрије.

Он, с једне стране, показује да је француско зло у Алжиру било много веће, дубље и ружније него српско на Косову („Данас је довољно да се сретну два Француза па да је меду њима једна лешина“); да у милитантно етнификованом, српском „злу“ нема ничег изузетног или јединственог, па  и да је далеко од европских екстрема.

Наиме, док Фанон слави потенцијале незападних национализма, Сартр, инспирисан Фаноном, скицира, посматрајући Француску, његово јако ружно, западно лице. Нажалост, интелектуалци из самопроглашене „Друге Србије“ тврдили су да овде постоји јединствена „унутрашња веза између национализма и злочина“, да је национализам овде „ментално зло“ и да „зато, после свега, бити националиста данас у Србији значи бити отворен или опортун саучесник у злочину, добровољном злочину“,  како каже Ненад Даковић.

С друге, читајући и Фанона и Сартров предговор, више охрабрења и употребљивих мисли ће наћи српски „културни деконтаминатори“, и сродни актери који у српство и Србе не желе да учитају само слику „зла“, већ Србе и српство виде као „зло“ које заслужује насиље:

„Овој књизи није био потребан никакав предговор. Утолико мање што се она не обраћа нама“, пише Сартр, „па ипак, ја сам га написао, како бих довео до краја дијалектику: и нас, свет Европе, треба деколонизовати: што значи да крвавом операцијом треба да буде искорењен колониста који  чучи у свакоме од нас… Потребно је прво суочити се с овим неочекиваним призором: стриптизом нашега хуманизма. Ево га ту сасвим голог, нелепог: беше то само лажна идеологија, изврсно оправдавање пљачке; његове љубазности и његово каћиперство гарантовали су наше агресије…“

„…Али, ако је читав режим, укључујући и ваше ненасилне мисли, условљен стогодишњим тлачењем, онда ваша пасивност служи једино да вас сврста на страну угњетача. Ви добро знате да смо израбљивачи… Има нешто још горе: будући да се други људи окрећу против нас, испада да смо ми непријатељи људског рода… Наше драге вредности губе своја крила; гледајући их изблиза, немогуће је наћи једну која није умрљана крвљу…“

„…Јединство алжирског народа ствара нејединство француског народа… Терор је напустио Африку да би се сместио овде: јер постоје једноставно побеснели који хоће да платимо нашом крвљу срамоту што смо потучени од домородаца, а затим постоје и остали, сви остали, такође кривци… Нама влада пропали колонијализам, омлитавио и горд, он ће нас зајашити… И уверићете се, читајући посљедње Фаноново поглавље, како је боље бити домородац у часу најгоре беде, него бивши колониста.“

Оваква Сартова и Фанова слика колониста и колонијализма, допринела је и да Фанонове најважније идеје, о насиљу и отпору, почну да делују у синергији са албанским и случајносрпским схватањем „српске управе“ и „колонијалне ситуације“ на Косову, у великој мери обојене његовим тумачењем ситуације у Алжиру под француском управом.

Оно што је подједнако важно, Фанон је учврстио албанске националисте, не само левичарске – као и многе од оних који су их подржали, и у остатку Србије и на Западу, ако су дошли у контакт са његовим идејама или деконтекстуализованим, и затим селективно реконтекстуализованим, албанским интерпретацијама – у веровању да су не толико косовски Албанци презрени на Балкану колико да су само они презрени на Балкану.

Томе су допринели антиратни активисти у Србији који су још почетком деведесетих, ратове уоквирили као не само српске већ и геноцидне, и везали их не толико за Милошевића колико за народ, који је од „радног“ постао „српски“, и зато, по њима, заслужује не само презир већ и (скоро) свако замисливо зло. Зато се на левици, и „правој“ и либералној, укоренило схватање да су само косовски Албанци, жене Сребренице, квир Срби и Српкиње, и сродне несрпске и случајносрпске „жртве“ и „преживели“ – презрени на Балкану.

У суштини, овде су се запатила два дијаметрално супротна схватања деколонизације Србије, и повезаних појмова, као што су колонијализам и антиколонијализам, која су јасно препознатљива иако ретко бивају експлицитно изражена.

Прво је на фону Сартровог схватање које сам цитирао, о потреби деколонизовања „Европе“, које данас управља „деколонизацијом“ музеја и тргова у западним градовима. Оно је оличено у серијском рушењу и скранвљењу споменика кључним људима из историје САД и западноевропских колонијалних сила.

У Србији, активног ружења и ружења споменика (још) нема, али захтеви – да Србија „прихвати реалност“ и призна самопроглашену независност Косова; да у уџбеницима историје нагласак буде на сликама и епизодама „српског зла“ као суштине и позадине не толико „малог“ и „ружног“ колико онога што видимо као „велико“ и „лепо“ у српској историји; да Србија почне да живи „суочавање“ са Сребреницом… – престављају срж политички коректне помаме која се данас посматра као „деколонизација“ бивших колонијалних метропола и свих других тековина (западног) колонијализма.

Његово наличје је схватање да у Србији, да би ови циљеви било остварени, мањка „доброг“ (западног) неоколонијализма. Који не био био у сенци реалполитике, који би од Србије и Вучића тражио много више – без да даје било шта, сем подршке оваквој „деколонизацији“, и повезаним подухватима, и евентуално хуманитарне помоћи. И на Западу и у Приштини је „деколонизација“ Србије уоквирена као процес који не може имати крај, али мислим да би отварање амбасаде Србије и Приштини и исплата репарација Косову били схваћени као први позитивни кораци на (бескрајном) путу ка „деколонизованој“ Србији. 

Друго, новокомпновано схватање „деколонизације“ је много смисленије – ако на тренутак оставимо бесмисленост тезе о „колонији Србији“. Оно укључује успостављање пуног суверенитета над целом територијом Србије, али игнорише Кумановски споразум, којим је Милошевић српски суверенитет „зауставио“ на административној линији која дели Косово и Метохију од остатка земље, као и обарање режима „колонијалног намесника“.

Ако занемаримо чињеницу да Вучић није колонијални гувернер већ виртуоз седења на неколико геополитичких столица, од којих је неоколонијална његов главни ослонац, оваква деколонизација Србије је неостварива. Можда не баш тежа већ подједнако тешка као она на којој инсистирају грађанисти, који не захтевају само суочавање са ружном српском прошлошћу већ и забрану суочавања са ружним несрпским и антисрпским прошлостима.

У најкраћем, добар репер старијег схватања „деколонизације Србије“ је (признато) независно Косово, дакле суверенитет Косова, репер другог, новијег, је (стварна) сувереност Србије на Косову. Тако то бива када појам колонијализам растегнете, и тако обесмислите, па почнете да га примењујете у земљи која никада није била ни колонија ни колонизатор.

Што се праксе деколонизације тиче, треба подсетити да је деколонизација била једна од кључних речи у првим реакцијама на покољ Израелаца, који је Хамас спровео 7. октобра. Истицан је као пример да „деколонизација није метафора“, а једна амерички активисткиња, пореклом из Сомалије, на Твитеру је поставила питање, које је уоквирила као реторичко: „Шта сте сви ви мислили да значи деколонизација? Вибрације? Текстови? Есеји? Губитници.“

ЧИПУЉИЋ АГА И МАРКИЗ ОД ЧИПУЉИЋА: Један од последица збрке, која је производ чињенице да је историја (п)оставила Србију на једном незгодном месту, које погодује супротстављеним цивилизацијским (само)разумевањима, како самог себе тако и (скоро) свих нас, учинила је да ћете овде, међу елитама, у истој особи наћи аутокциденталисту (који „каже“ ја и мени слични смо Западњаци) и ауторијенталисту (који је склон да „каже“ Срби ,који нису мени налик, су „звери српске“, „зверињак“…).

Оријентализам, оцрњујући поглед на не-Запад, одавно уједињује Европљане, укључујући и оне не-западне, који живе на Балкану, колико и две највеће од свих највиших европских вредности, Голфска струја, која нам је подарила умерену климу, и Средоземно море, практично непрелазни природни бедем, који спречава да овде стигну милиони глањикавих људи, који нису благословени климом.

Али он у Србији, на најближем, унутаревропском истоку Запада, у својој аутооријенталистичкој инкарнацији – окренут ка унутра, ка нама, односно, у мозговима самопорекнутих Срба, „нама“ – представља једно од предвораја српског аутошовинизма и паралише не само левичаре у Србији, већ и немали број десних елитиста.

Нажалост, реч „ага“ се у Пивашеву антирежимску страст није уписала као синоним за оно што један успешан српски владар, изаберите сами, мора или може да буде. Чини ми се да је она симптом подмукле, углавном неосвешћене, склоности, која је у великој мери кумовала брзом успостављању културе аутошовинизма у Србији – да све што овде видимо као зло увећавамо и доцрњујемо тако што ћемо га исламизовати, арабизовати или османизовати. Фрустрирани Немања Шаровић, десни националиста, који, чини ми се, не уме да се наљути на себе па је бесан на Србију, отишао је даље – и препознао „Србистан“.

Наравно, проблем није у речима по себи већ у конотацијама и импликацијама које су стекле. У вредносне неутралном, „денотативном“ смислу, Србија може да постоји само као Србистан, кога или води ага или се она вуче кроз неку од заграда (српске) историје док чека повратак на фабричка дубококултурална подешавања –  што значи и на следећег, новог агу.

Нажалост, речи „ага“ и „Србистан“ Пиваш и Шаровић не користе зато што оне верно изражавају оно што овде постоји, дакле због њиховог денотативног значења. Они их, бојим се, користе искључиво због њихових ружних конотација – и зато оне одају меру у којој су чак и многи елитни српски националисти, и међу шачицом левих и унутар мноштва десних, згађени стварношћу српства. То је један од разлога, можда и најважнији, зашто се бојим да међу њима не може да се појави оно за чим српски национализам вапи – наш Аљбин Курти.

Вратићу се сада на посткумановски политички рашомон, који сам поменуо. Да би неко у Србији могао да влада дуго и срећно, као Вучић, он мора да влада као наш, без наводника – дакле као ага. Али, у посткумановској Србији – у којој су слика на карти и стање на терену постали раздвојени захваљујући споразуму који је 1999. године прихватио, мада не и потписао, Слободан Милошевић – тај наш ага ће моћи да влада дуго и лако само ако западни арбитри српске стварности у њему виде нашег Де Гола односно, следећи Пивашеву логику, нашег ерла, маркиза, барона или грофа од Чипуљића.

Вучић се уклопио у тај рашомон – у две међусобно искључиве слике политичке стварности у Србији – и влада више од дванаест година, дуже од постпетоктобарских претходника,  тог жалосног споја случајних Срба и случајних политичара.

Ова Србији наметнута, политичка шизофренија, дубоко укорењена у стварности, још један је од разлога зашто Вучић влада као анти-Курти и препрека да се овде пробије неки будући, данас непостојећи, српски Курти – борбени некорумпирани националиста, да заборавимо на тренутак оно левичарски, одредницу која греје моје срце.

Албанци су, наравно не сви, уз Хрвате, не све, и Запад, практично цео, највећи српски спољни непријатељи, али та чињеница је постала секундарна. Нажалост, после дебакла које је српство доживело у двадесетом веку – његови главни симболи су Јасеновац и Куманово, при чему све више верујем да тај историјски потпис, који само формално није био Милошевићев, треба посматрати као одложену, и Резолуцијом 1244 омекшану, капитулацију Србије – највећи српски непријатељ је унутрашњи: елитизам.

Аутошовинизам је само његова најмалигнија инкарнација, ружно зло које маскира величину надидеолошког проблема, елитизма, који је у Србији изродио два заокружена самопорицања – случајносрпско и просветитељско. Треће, заветно, није елитистичко, али се, зачињено новим издањима „Катене мунди“, још крчка на поносно српским „Јутјуб“ каналима и после литургија, па ми стрепња није много мања од наде.

Зато је, у Србији, можда највећа препрека да Фанонове идеје буду озбиљније разматрана присутна у наслову његовог главног дела – „презрени“, реч преузета из првих стихова „Интернационале“, коју је корисно посматрати као не само као левичарску већ и народнољубву, популистичку химну.

Наиме, када каже

„Устајте презрени на свету

Сви сужњи које мори глад!“

„Интернационала“, као и Фанон, преко потребне промене и решење везује за људе на дну друштвене хијерархије, у „блатишту“ капитализма и различитих друштвених односа којима је кумовао. А елите у Србији „дно“, презрене у Србији, виде као препреку решењу и извор (својих) највећих проблема. Они свакодневно у јавности „певају“ не толико „лезите недовољно презрени у Србији“ колико нестаните, „поцркајте“ што пре.

У стварности, наши леви и десни елитисти масовно верују да је Србију „колонизовала“ крезубост и неистушираност џибера и сродних, Грамшијевим речима „субалтерних“, понижених врста. Главна разлика је у томе да они на левици суштину овог класног „проблема“ виде у томе да су то „добри Срби“, где је српство оно што је по себи лоше, а на десници у томе да су овде „субалтерни“ (постали) „лоши Срби“, лоши у добром српству. 

НАСИЉЕ И ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА: Питање да ли је Србија колонија или не, није само академско. Ако неко верује да јесте, да форма није битна, да је Србија суштински колонија, то условљава који потенцијално делотворни облици отпора су на располагању.

Фанон је заговарао употребу насиља, што је неодвојиво од његових директних, личних искустава током првих година крвавог Алжирског рата. Штавише, најцитиранији увид из његовог целокупног опуса каже: – „деколонизација је увек насилан феномен.“

Свако ко заговара ненасилан пасивни отпор стању које види као колонијално, требало би да претходно процесира ову идеју и контекст у коме је Фанон увео. Штавише, Фанон је отишао још даље када је рекао да насиље деколонизације није само неизбежно, већ и да је добро, да има терапеутску улогу, да је „сила чишћења“ која „ослобађа колонизоване њиховог комплекса инфериорности, и обнавља њихово самопоуздање“.

Мислим да је у Куртијевом антиколонијалном мозгу посебно снажан утисак оставио следећи пасаж, у коме, у контексту колонијалног Алжира, Фанон говори о насиљу деколонизација, мада он је употребљив и у контексту политичке борбе у Србији, али нећу улазити у то како би се у Београду могле посматрати две „врсте“ људи о којима говори:

„На којем год нивоу да је изучавамо… деколонизација је једноставно замена одређене 'врсте' људи другом 'врстом' људи. Без икаквог прелазног ступња, та замена је потпуна, свеобухватна, апсолутна.… Свакако, могли бисмо указати и на искрсавање једне нове нације, успостављање једне нове државе, њене дипломатске односе, њену политичку и економску оријентацију. Али нама је на уму управо она tabula rasa која у почетку одређује сваку деколонизацију. Њен неуобичајени значај огледа се у томе што од првог дана представља минимални захтев колонизованог човека. Истини за вољу, доказ њеног успеха лежи у потпуно и свеобухватно измењеној друштвеној панорами.“

Фанон је и друге закључака о улози и значају насиља извео из посматрања специфичне, алжирске „колонијалне ситуације“, али кроз њих се  провлачи једна нит која се намеће и када размишљамо о Вучићевој Србији. Она нам каже да, ако је његова владавина стварно колонијална, ја мислим да није, онда би борба противе ње морала да буде насилна.

Српска опозиција, опет као и Курти, склона је манихејском погледу на свет, који сада, у односу према Вучићу, има и (анти)колонијалну димензију. Ево како Фанаон тумачи импликације оваквог схватања, и које одлике може добити, све гласније, инсистирање да је време да се борба против Вучића и полуга његове власти води свим средствима:

„Колонијални свет је манихејски свет… Понекад овај манихејизам иде до логичног закључка и дехуманизује домородца, или га, отворено говорећи, претвара у животињу. У ствари, термини које насељеник користи када помене староседеоца су зоолошки термини“, каже се у енглеском преводу, док у српском гласи: „Понекад то манихејство иде до крајњих граница своје логике и дехуманизује колонизованог човека. Тачније речено, анимализује га. Када говори о колонизованом човеку, језик колонисте је де фацто језик зоологије.“

Ако применимо његов деколонијални дискурс на колонијално тумачење српске ситуације, онда опозиција Вучићу постаје еквивалент домородаца / колонизованих , а Вучићев режим и његове присталице еквивалент насељеника / колониста. Али, овде су припадници опозиције ти који су склони да користе „језик зоологије“ и „анимализују“ када говоре и о Вучићевим гласачима и о поносним Србима, што су, углавном, сиромашнији, унижени слојеви, презрени у Србији – и помињу „зверињак“ (Драган Бјелогрлић и Жаклина Таталовић ) и „звери српске“ (професор Растислав Динић, данас посланик).

И овде је, презреност презрених у Србији добила додатну, озверујућу димезију, која, када је примењују наши либерални елитисти, одаје окретање Фанонове логике наглавачке.

Цитиране реченице, наравно, много снажније одзвањају у контексту не толико Куртијеве колико (све)албанске слике тих односа, посебно ако имамо у виду како је Фанон уоквирио однос између домородаца / колонизованих и насељеника / колониста:

„Као да жели да илуструје тоталитарни карактер колонијалне експлоатације, колониста од колонизованог прави неку врсту квинтесенције зла. Колонизовано друштво није описано само као друштво без вредности. Колонисти није довољно да тврди како су вредности нестале из колонизованог света, или, још боље, да га никада нису ни насељавале. Домородац је проглашен непропусним за етику; он представља не само одсуство вредности, већ и њихову негацију. Он је, усудимо се да признамо, непријатељ вредности. У том смислу, он је апсолутно зло.“

Чињеница је да ова логика има свој одјек у односу према Албанцима, како код дела националистичке елита у Србији тако и једног броја Косоваца, не може бити посматрана без узимања у обзир чињенице да је изазивање поступака који дају основа за такав однос српских „домородаца“, „колониста“ и других актера у Србији, било важан, вероватно најважнији, део стратегије албанских „ослободилаца“. Они, за разлику од алжирских, нису ишли на самоослобођење већ им је главни циљ био да наведу НАТО да их „ослободи“.

Мада, када говори о отпору у Алжиру, сам Фанон има разумевања и за примену суровог, неселективно насиља: „Представљена у својој нагости, деколонизација допушта да се у свим њеним порама назру црвена ђулад и крвави ножеви. Јер ако последњи треба да буду први, то може да се деси само након одлучне борбе на живот и смрт двају протагониста.“ Овај став треба имати у виду и у Србији, када размишљамо о уоквиравању Вучићеве владавине као „колонијалане“ и стратегијама отпора које оне сугерише.

За разумевање логике Куртијевог отпора (западном) неоколонијализму и колонијализму (међународне заједнице), где је и сам, пре него што је дошао на власт, користио насиље и заговарао његову употребу, колико и за процену смислености „отпора“ колонијализму какав овде налаже „Бин Његош“, посебно су корисне следеће Фанонове речи:

„Кад год се помену западне вредности, код колонизованог човека се јави нека врста укочености, грчења мишића. У периоду деколонизације позива се на разумност колонизованих људи, нуде им се сигурне вредности, опширно им се објашњава да деколонизација не сме да буде корак уназад, да се треба ослонити на проверене, солидне, признате вредности. Међутим, догађа се да на говор о белачкој култури колонизовани човек исуче мачету или се бар увери да му је при руци.“

(На неким местима где у енглеском и хрватском преводу стоји „западњачки“, у српском стоји „белачки“, као у француском оригиналу. Чини се да је Фанон два појма користио као синониме, мада је разлика од тада постала суштинска – пошто се у 21. веку на највишим позицијама у хијерархијама моћи западних сила све чешће налазе људи који нису бели. У Србији је разликовање та два појма још значајнија, пошто су Срби белачки али не и западни народ. Сличан проблем, за нас посебно важан, тиче се чињенице да аутори канонских постколонијалних текстова, као што је књига Провинцијализовање Европе, који долазе из бивших колонија у Африци и Азији, када кажу „Европа“ обично мисле само на западни део.)

Фанон затим каже, „управо због насиља са којим се учврстила премоћ белачких вредности и због агресивности којом су оне извојевале победу над начином живота или мишљења колонизованих људи, колонизовани човек, у жељи да врати мило за драго, почне подругљиво да се смеје када те вредности неко помене пред њим. У колонијалном контексту, колониста се на путу исцрпљивања колонизованог човека заустави само када овај гласно и јасно призна премоћ белачких вредности. У периоду деколонизације, колонизована маса се руга истим тим вредностима, вређа их, повраћа на њих на сва уста.“

Овде не треба губити из вида да наше десне, конзервативне и националистичке елите „повраћају“ само по западној моћи и двоструким стандардима, не по западним вредностима. Штавише, оне их нису само прихватиле и посвојиле већ помоћу њих мере и вреднују стварност у Србији, и калибришу дозвољене стратегије отпора и политичке борбе.

(НЕ)НАСИЛНА (НЕ)ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА: Мислим да је закључак о нужности насиља, који сам цитирао, корисно посматрати у контекст у коме га је Фанон извео, на почетку поглавља „Насиље“ у књизи Презрени на свету, објављеној 1961. године:

„Национално ослобођење, национални препород, враћање нације народу, Комонвелт – коју год рубрику да употребимо или нову формулу уведемо – деколонизација је увек насилан феномен… Изузетна значај те промене је у томе што се она жели, позива, захтева. Нужност те променом живи у свести колонизованих мушкараца и жена у њеном сировом, спонтаном и необликованом стању. Међутим, могућност те промене је у форми застрашујуће будућности проживљена у свести једне друге 'врсте' мушкараца и жена: колониста.“

У наставку се препознају неки од разлоге зашто је схватање о „колонији Србији“ апсурдно, а схватање отпора, на коме у том контексту инсистирају наши инстант антиколонијалности, произвољно:

„Деколонизација, којом се намерава променити поредак у свету, јесте, као што видимо, програм апсолутног нереда. Она не може пак да буде резултат неке магијске операције, природног потреса или пријатељског споразума. Деколонизација је, као што знамо, историјски процес: то значи да се она може разумети, да може постати разумљива и јасна самој себи само тачно у оној мери у којој се буде појавио историјски делујући покрет што јој даје форму и садржај. Деколонизација је сусрет две силе које су међусобно супротстављене по самој својој природи... Њихово прво сучељавање одиграло се у знаку насиља, а њихова кохабитација – тачније речено, ситуација у којој колониста експлоатише колонизованог – наставила се уз велику подршку бајонета и топова. Колониста и колонизовани су стари знанци. И колониста је, de facto, у праву када каже да 'их' познаје. Колониста је произвео и наставља да производи колонизованог човека. Колониста своју истину, што ће рећи свој пробитак, налази у колонијалном систему.“

 „Деколонизација, дакле, захтева да се на свеобухватан начин преиспита колонијална ситуација. Њена дефиниција може, ако желимо да је опишемо прецизно, да стане у веома добро познату изреку: 'Тако ће последњи бити први.' Деколонизација је потврда те реченице. Због тога је, на равни описивања, свака деколонизација успешна.“ И овде су „последњи“ презрени у Србији, али „деколонизација“ бива схваћена, и на елитистичкој десници и на левици, мада из различитих разлога, као чин који треба да их не толико закуца за последње место колико избрише – из политичког живота и јавности, колико и свести.

Наредни извод илуструје зашто је Фанон насиље сматрао нужним обележјем деколонизације: „Ако последњи треба да буду први, то може да се деси само након одлучне борбе на живот и смрт двају протагониста. Та чврста воља последњих да избију на чело колоне, да се попну (у пребрзом ритму, кажу неки) уз фамозне лествице које дефинишу организовано друштво, може да тријумфује само ако се у том циљу употребе сва средства, рачунајући и, наравно, насиље.“

Пасивни отпор колонијализму није отпор – то је ментална егзибиција, неодговорна играрија. Уосталом, да је Ганди водио пасивни отпор, а не ненасилни активни отпор, Индија би још дуго остала колонија, а он би, вероватно, постао енглески лорд, војвода или сер. Домете пасивног „отпора“ у Србији оличава бојкот шопинг центра „Галерија“ у Београду на води – у чијој гаражи је све чешће немогуће наћи слободно паркинг место.

Резултат „демократског отпора“ је, пак, препознатљив у Скупштини Србије – где у опозиционим клупама има више аутошовиниста и њихових мегафона него националиста. Такво стање је супротно односу снага у антирежимском гласачком телу, где је, сем у Београду и Новом Саду, број националиста десетак пута већи од броја аутошовиниста и оних који су непријатно близу.

Фанон је веровао да отпор колонијализму мора да буде активан, што, по њему, неизбежно укључује насиље, док је Ганди веровао да он у Индији треба да буде активан али ненасилан. Место насиља је јако важно питање, на које би свако ко се залаже за ненасилан отпор требао да има јасан и утемељен одговор – макар га задржао за себе.

КУРТИЈЕВА ПОЛИТИЧКА ЛЕКЦИЈА: Оно што Куртија разликује од осталих албанских националиста је и чињеница да је целокупну политичку борбу схватио као, превенствено, антиколонијалну. Активан отпор не само усмерен против српских „колонијалиста“, српске државе, и српских „колониста“, како види Косовце, већ и против диктата западних сила, које су Албанцима, у име „стабилократије“ и сродних маски западних интереса које производе двоструки стандарди, на Косову нудили мање него што верују да им припада.

Његове ставове су обликовале неке од најмоћнијих теза из Презрени на свету. За Куртија, Србија је колонијална сила, при чему је та слика оснажена чињеницом да је, и у Алжиру и на Косову и у Палестини, коришћен исти појам – „колонисти“. Вође алжирског, албанског и палестинског отпора су их схватали као страна тела, која треба да пусте корен на алжирској односно албанској земљи и учине да она постане француска, српска односно израелска.

Једна од последица, коју треба имати у виду и када размишљамо о насиљу над косовским Србима, као и о бруталности Хамасовог напада 7. октобра 2023. године, јесте да схватање да је реч о насељеничком колонијализму охрабрује закључак да „колонисти“ не могу бити цивили, да нису невини – да су само једно од оруђа колонијалне окупације; да су окупациони „војници у цивилу“. Уосталом, речи „колонијализам“ и „окупација“ су, и међу Палестинцима и међу косовским Албанцима, обично коришћене као синоними.

Речено данас помодном верзијом деколонијалног жаргона, сада растегнутог, што је кључно, да појам „деколонизација“ обухвати и „колонијалне силе“, дакле не само, као раније, њихове „колоније“ – Србија је на Косову практиковала „комшијски насељенички колонијализам“, како је ту „верзију“ недавно назвао један израелски аутор, док је француски насељенички  колонијализам у Алжиру, као и данас јеврејски у Палестини, у деколонијалним круговима остао схваћен као „прекоморски“, могло би се рећи и класични.

Нажалост, склони да омаловаже Албанце, идеолози посрнулог српског национализма од ружног, антисрпског дрвећа нису били у стању да на Косову виде драгоцену политичку шуму – Куртијеву стратегију политичке борбе. При томе, она није само лако доступни спој класно освешћеног и антиколонијалног приступа борби, већ им је он био „сервиран“ самерен са балканским другоевропским контекстом, битно другачијим од постколонијалног.

Донекле је сличан латиноамеричком – свиђа ми се Рељин стих „кажу да је Балкан латино Европа“. Латиноамеричка различитост у оквиру историје (прекоморског) колонијализама и деколонизације везана за чињеницу да су антиколонијалну борбу водили потомци колонизатора. Али земље Латинске Америке, ипак, нису постала део Запада, као што је то случај са државама западних дијаспора у Северној Америци, Аустралији и Новом Зеланду.

Да би илустрова зашто је Куртијева лекција корисна за нас, цитираћу нашироко његове речи из интервјуа, који је дао  сараднику европског издања портала „Политико“ 2016. године, када је био вођа опозиције.

На образложење одлуке да „Самоопредељење“, које предводи, тада одбаци захтеве такозване Европске уније, уследило је питање новинара „Дакле, то је националистички отпор?“. Курти је одговорио:

 „Па, то је питање суверенитета, питање ослобођења, антиколонијалистичко питање и отпор још увек није готов. Боримо се, дакле, и у име нације. Али то није не нека врста десног национализма. Ако видите неке националистичке тенденције у нашем покрету, оне су оне типа [антиколонијалног активизма] Франца Фанона, а не типа Шарла де Гола.“

У одговору на следеће питање, „Сматрате да је прикладно бацити сузавац у парламент. Није ли ваша земља уморна од мржње и насиља?“, Курти каже:

„Па тихи протести не воде никуда, поготово у нашем случају где се народ буни против владајуће аутократске власти коју подржава нека међународна дипломатија. Било какве мирне демонстрације би се само претвориле у карневал који би власт исмевао. Једноставно окупљање људи није довољно, морате постати активнији од тога.“

На питање „Зашто то није довољно?, Курти је одговорио:

„То функционише овако: док смо ишли на мирне скупове приметили смо да неке од стотина канистера сузавца које је полиција непрестано бацала на нас једноставно нису експлодирале. Ове канистере смо онда узели, ставили у џепове и отишли ​​до парламента где сам их ја, као посланик, пустио са упаљачем. Када пустите сузавац пред милионерима у парламенту, то се сматра отровом или хемијским оружјем. Али ако га баците на сиромашне или средњу класу – као што то ради полиција – то је самоодбрана. Дакле, онај ко прима сузавац је онај ко томе даје смисао... Сузавац који смо распршили у парламенту је нестао после 30 минута. Али ако би српски ентитет био инсталиран у нашој земљи, он не би нестао 30 година.“

Цитираћу овде делове три Куртијева одговора, које сматрам илуминативним за разумевање његове (р)еинтерпретације антиколонијалног приступа и начина како је у њих уткао демократију и друге западне преокупације и норме, схваћене као универзалне панацеје. (Треба истаћи да данас не постоји нека свима примерена, „универзална“ демократија већ само скуп партикуларних западних поднорми и помоћних норми које конституишу различите варијације једине реално постојеће, неуниверзалне али глобализоване, западнолике стварности парламентарне демократије.)

Први, „Не постоје само велики империјалисти на овом свету. Србија је увек била мала империјалистичка сила на Балкану. Мала сила која је убијала своје суседе, у име борбе против великих империјалистичких сила. Србија имитира једну од великих империјалистичких сила, а то је Русија. Имате [Владимира] Путина са прокси државама у нашем комшилуку.“

Други, „'Нормално' Косово значи избацивање ове владајуће политичке елите из власти и постизање суверенитета и економског развоја… И у Србији треба да дође до промене режима. Као што сада можете видети у источној Европи, диктатуре су готове, али се аутократија вратила. Очинске фигуре попут [Виктора] Орбана, [Александра] Вучића, Тачија и Путина су, нажалост, у моди.“

И трећи, „Међународној заједници је стало до краткорочног мира, стабилности и безбедности. Ставили су нас у исту категорију као Босну, Ирак, Авганистан или Палестину. Можете бити држава, али сте и даље у кризи и кризом се мора управљати. Дакле, оно што нам је потребно је правда, развој, демократија, попут 'нормалних' земаља.“

Корисно је овде навести и један, такође фаноновски, „психијатријом“ обојени аспект Куртијевог односа према политици, који је дошао до изражаја у одговору на питање о „нормализацији односа“ са Србијом, „Зашто се Влада Косова слаже са овим споразумом о нормализацији?“, и зато ћу га цитирати у целости:

„Из два разлога. Први разлог је корупција: сувише су корумпирани да би били слободни као политичари и поштени према сопственој нацији. Они су покорни и послушни према међународној заједници, која толерише њихову корупцију, јер очигледно служе неким вишим циљевима — попут стабилности. То је срећан брак интереса. Други разлог је комплекс инфериорности који изгледа да имају политичари потлачених нација. Чињеница да сте ослобођени и да је проглашена независност не значи да сте заиста слободни. Наши политичари имају комплекс инфериорности и према Бриселу и према Београду.“

АНТИКОЛОНИЈАЛНИ ВУДУ: Успешан отпор који предводи Курти не може се посматрати само кроз призму подршке коју су косовски Албанци добијали са Запада. За његово разумевање је важно да је Курти своју политичку борбу, чији је важан део била и остала борба за албанску националну идеју, водио ослоњен на не-европску историју антиколонијалне борбе. Курти је упио кључне антиколонијалне идеје, за разлику од нашег главног антирежимског политичког путовође, који се није ни срео са њима.

„Бин Његош“, и путовође које вегетирају у његовој сенци, грађане Србије данас убеђују да је Србија „колонија“, али да се борба против западног „колонизатора“ и Вучића, кога виде као њиховог „намесника“, мора водити уз помоћ западних политичких алатки и оних стратегија које, гле чуда, Запад сматра прихватљивим и јединим легитимним.

При томе, пошто Србија није колонија, то становиште отежава суочавање са стварношћу, што је обично, дакле не увек, представљало један од предуслова каквог-таквог успеха политичке борбе. Српски „антиколонијалисти“ не раде ништа на рушење Вучића, ту нема ни „о“ од отпора, већ наде полажу у један, у суштини, магијски чин – да ће успешно фалсификовање стварности покренути људе да сруше стубове на које се ослања стварност. Они не верују ни у борбу ни у демократију ни и отпор – они верују у политички вуду.

У суштини, „Бин Његош“ оличава политику – боље би било описати је као „политику“ – која се своди на дискурзивну колонизацију српске стварности. Она следи логику дискурзивне нацификације не толико српског национализма колико српства, коју је пре безмало пола века обавио Радомир Константиновић. „Колонија Србија“, као и „српски нацизам“, постоји само на речима. То нису појмови помоћу којих се може именовати стварност Србије.

„Бин Његош“, и они који, све чешће као папагаји, инсистирају на „колонији Србији“, „рударској колонији“ и „колонијалном управнику“, не воде антиколонијалну борбу – они не само да не знају како је она вођена у (правим) колонијама већ они не промишљају како би она овде могла да буде вођена. Њихов „отпор“ се своди на стварање што заводљивије илузије, једне не толико лажиране колико лажне слике.

Лаж је, уз мртва тела, главно оружје такве „политике“ и она зато не добацује даље од неуспешне инверзије Вучићеве политике, која је, такође, ослоњена на сталну производњу лажи и полуистина. Окренута је против Вучић, али без свог „Вучића“ у незападној земљи у којој су вештина и таленат вође важнији покретачи од његове идеолошке матрице и смислености онога што нуди. При томе без најмасовнијих, „некабловских“ електронских медија, који би могли да допринесу да антирежимска лажа прерасте у политику без наводника.

Политички проблем је двојак, мада ми се чини да његове две компоненте нису подједнако нерешиве. Прва, решивија и очита, јесте недостатак харизматичног вође, некорумпираног, поносно српског вође – налик Куртију. Друга, већа и нажалост повезана, јесте укорењеност елитизма и презира према презренима у Србији, где поново стижемо до српског не-Куртија.

Мислим да је највећа политичка несрећа – и српског национализма и (случајно)српске левице, „праве“ колико и либералне – у томе што у Србији није презрен елитизам. Мислим да је то одавно постала и највећа несрећа Србије.

Овде су презрени погрешни људи. То, наравно, није само српски „специјалитет“, довољно је сетити се Хилари и Бајдена, али данашњи статус Косова јесте. Као и, имам утисак, данашња, „стелт“ политичка борба српских националиста за Косово. Бојим се да овде оно кључно, темељно „догодине“ није у Призрену – већ у национализму.

Зоран Ћирјаковић

СУОЧАВАЊЕ СА СУОЧАВАЊЕМ: (НЕ)ГЕНОЦИД И ГАЗА

Један од стереотипа о модерним ратовима каже да су то кланице. Рат који је 7. октобра 2023. године почео као једнострана, Хамасова кланица, у којој су жртве били Јевреји, углавном цивили, и они који живели или радили с њима, наставио се после 8. октобра као једнострана израелска кланица, чије су жртве Палестинци, углавном цивили.

Рат против Газе је добар, вредносно неутрални опис те кланице којој се не назире крај. Многи антиратни активисти и други актери верују да злочине над Палестинцима, којима је натопљен, треба именовати геноцидом. Очекивано, друга страна се труди да геноцидизује једнодневну Хамасову кланицу. „Реч геноцид се често провлачи. По мојој процени, била је само једна геноцидна акција и она се десила самог 7. октобра. Не по свом обиму, већ по својој намери“, рекао је Рајан Крокер, бивши амбасадор, описиван и као „амерички Лоренс од Арабије“, у интервјуу Кристијан Аманпур, исповедници глобалне либералне елите.

Нећу у наставку улазити у питање зашто је све убијање у овом делу Блиског истока данас толико масовно и сурово, налик кланици, и зашто му се и даље не назире крај. Нећу се бавити израелским лобијем, улогом хришћанских циониста, војно-индустријским комплексом, понижењима Палестинаца, исламофобијом, ни осећајем немачке односно америчке кривице за (не)чињење у прошлости, што су неки од бројних чинилаца које треба узети у обзир када размишљамо о трајању кланице у којој страдају становници Газе.

Нећу се детаљније бавити ни „индустријом холокауста“, мада тема овог текста има важне додирне тачке са том проблематиком. „Догма холокауста о вечној нејеврејској мржњи… дала је потпуну дозволу Израелу… Јевреји имају свако право да се заштите, како год сматрају прикладним. Чему год сврсисходном Јевреји прибегли, чак и агресији и мучењу, то представља легитимну самоодбрану“, написао је Норман Финкелштајн.

Из угла убијања у Гази, кључне речи су „потпуна дозвола“ и „како год сматрају прикладним“. Наиме, ако је нешто уоквирено као „дозвољено“ и „прикладно“ онда „то“ не може бити названо геноцидом – колико год некоме изгледало као неспорно, очито геноцидно.

„Геноцид“, у стварности, није, ако је икада био, универзално примењива, правна квалификација већ етикета која добија легитимитет у контексту политика називања, које су, по правилу, западне, виско селективне и инструменталне. Као таква, примењивост етикете „геноцид“, и могућност да она заживи и у уђе у колективну свест ван оквира заједнице којој припадају жртве, добила је историјска, цивилизацијска, етничка и друга ограничења.

Та ограничења су значајна јер је начин како су постали схваћени злочини именовани као геноцид такав да чини да се жртве „мањих“ злочина – чак и сами ти злочини – често не рачунају. Другим речима, етикета „геноцид“ данас истовремено „открива“, истиче једне масовне злочине и „прикрива“ друге, често тако што их, у суштини, брише и поништава.

ГЕНОЦИДАШИ И НЕГЕНОЦИДНИ: У овом тексту покушаћу да дам изнијансираније одговоре на неколико повезаних питања, о којима сам већ писао, везаних за схватање, које не мора бити експлицитно изражено, о „геноцидности“ односно „негеноцидности“ народа и других заједница представљених као, углавном „добровољни“, извршиоци масовних злочина, и да, упоредо с тим, вођен сликама масовних злочина над палестинским Арапима, додам још један аргумент против именовања злочина геноцидом. Он је везан за чињеницу да у области Газе масовно убијају припадници заједнице уоквирене као невина, што чини и да жртве њихових злочина, колико год да су стварне и масовне – у суштини не постоје.

Разлика између заједница уоквирених као „геноцидаши“ и „негеноцидне“ није суштинска, ни квалитативна ни квантитативна. Она није последица различите природе, механизама и размере масовних злочина које чине, организују и / или наређују актери везани за тако уоквирене заједнице – већ за односе моћи у „међународној заједници“. Односно, ако заобиђемо ту флоскулу, за интересе и преокупације САД и других западних сила. „Геноцид“ је злочин који се јавља у очима западних посматрача – не у ужасавајућим стварностима.

Именовање једног злочина „геноцидом“ данас подразумева, с једне стране, селективну примену схватање о трансисторијској колективној кривици односно одговорности заједнице из које долазе извршиоци, и, с друге, схватање о трансисторијској колективној невиности свих заједница из које долазе жртве. Чињеница да припадници једне тако схваћене заједнице убијају од 8. октобра 2023. године у области Газе чини да, у суштини, њихове палестинске жртве не постоје, колико год да су стварне и масовне.

Питање – само хипотетичко али то не значи да није легитимно и важно – јесте да ли би политике називања масовних злочина у области Газе биле исте и имале исти исход да Палестинце не убијају људи који долазе из заједнице која је уоквирена као двоструко колективно невина – као западна и као заједница-жртва злочина који је назван геноцидом? Вратићу се касније на природу те њене удвојене, кровне невиности.

Етикета „геноцид“ је добила такав смисао и конотације да чини да, на страни извршилаца масовних злочина, само незападне заједнице могу бити уоквирена као „геноцидне“; као идентитетске, онтолошке заједнице „геноцидаша“; као колективно криве односно одговорне – где је разлика између та два појма постала суштински неважна.

Наиме, инсистирање на разлици између „кривице“ и „одговорности“, када се говори о злочинима названим геноцид, представља један од начина да буде замагљена препознатљива „цивилизацијска“ бифуркација последица називања једног злочина „геноцидом“. Тај расцеп је, пак, неодвојив од схватања западног зла као индивидуалног, „резултата“ личне патологије, у најгорем случају идеолошког, а незападног као колективног, пуког израза културалне патологије, где улога идеологија може бити само секундарна.

Махмуд Мамдани је то сажео у тумачењу која каже да један муслиман – као и сваки други не-западњак из чије заједнице долазе актери злочина који је уоквирен као еталон или симбол зла, какав је била Сребреница, затим 11. септембар, а по многима и 7. октобар – мора не толико да докаже да је „добар“ колико да стално доказује да је „добар“. Он мора да живи то доказивање, које, када је реч о Србима, укључује „суочавање“ са изабраним, не толико ружним колико поружњеним, страницама геноцидизоване српске историје.

Насупрот томе, један западњак мора да покаже да је „лош“, односно да је сам постао лош међу „добрима“. Ако то не учини, подразумева се да је „добар“.

Ми смо схваћени као по себи „лоши“, робови наше окамењене културе, склони злочињењу. Штавише, злочинотвроство је уоквирено као централна димензија наших културалних односно цивилизацијских „фабричких подешавања“. Западњаци су, пак, схваћени као по себи „добри“, произвођачи „праве“, модерне, „културне“ културе, људи који су културално односно цивилизацијски пелцовани од злочињења. Доброчињење, везано за наводно спасилачки импулс, уоквирено је као отелотворење њихових „фабричких подешавања“ – мада данас није схваћено као „терет белог човека“ већ као „терет западног човека“. То саморазумевање, наравно поред интереса и емоција, ако их има, а у случају Срба, Руса и Арапа их има, у позадини је и НАТО агресије 1999. године и огромне помоћи Украјини.

Немци су, каже располућени наратив о извршиоцима масовних злочина, требали само да се денацификују, ослободе окова идеологије, док ми треба да се културно деконтаминирамо – што је уоквирено као немогућа мисија, процес који не може имати крај. Зато Немци не могу бити геноцидни, колико год да је велики геноцид који су извршили, док Срби не могу престати да буду геноцидни.

Оно што је тамо, на Западу, у сенци мита о крају историје уоквирено као случајност, геноцидна грешка једне велике историје, овде, на не-Западу, тумачи се као потврда правила, отелотворење једне геноцидне историје, говори нам та бифуркација кривице и одговорности која цивилизацијске разлике не само вреднује већ их смешта у црно-бели ментални рам.

Реч „геноцид“ се изгубила у конотацијама и изгубила је своју невиност и када се говори о жртвама. Она заједницу из које долазе жртве злочина названог геноцид уоквирава као заједницу-жртву. Та заједница постаје схваћена као не толико колективно невина већ, практично, бива створена слика идентитетске, у суштини онтолошке, невиности заједнице из које долазе жртве злочина названом геноцидом. Невиност постаје схваћена као датост, једна од централних идентитетских одлика те заједнице – налик вероисповести, језику и писму. То схватање се данас примењује на Бошњаке и Тутсије, скоро колико и на Јевреје.

Зато, све чешће и упадљивије, етикета „геноцид“ није слуга добра већ алатка за производњу новог зла – које је склоно да буде поредиво са оним злом које је именовано геноцидом.

Газа је место где се данас сусрећу ружно лице, бифуркација схватања кривице, и још ружније наличје, армирање схватања колективне невиности, овог све популарнијег и све деструктивнијег неологизма. Квалификација „геноцид“ је тако од „непријатеља“ масовног убијања, средства да оно буде заустављено, обесхрабрено или предупређено, постала „масовни убица“ – „дозвола“ за некажњиво масовно убијање и друга злочињења.

За разлику од области Газе, ужас у Босни и Херцеговини одавно није акутни. Многима делује као далека прошлост, али крвава прошлост је само замрзнута у тој несрећној земљи, коју половина становника не доживљава као своју. Не верујем да „мирна Босна“ може преживети рађање следећег светског поретка. Босна живи дугачко примирје, које одржава западна „мировна окупација“. Оно може да потраје, али мора имати крај. Иако је главни повод област Газе, ово је, истовремено, текст о томе зашто је историјски споразум – који би могао да гарантује мирну Босну, без још једног крволиптања – постао немогућ.

Над садашњошћу којој се не назире крај у делу Леванта, који поред области Газе укључује окупирану Западну обалу (реке Јордан), Либан и исечке Сирије, као и над будућношћу Босне, надвије се чињеница да један од страна има ореол жртве геноцида. Зато Босна не може имати светлу будућност и зато становници области Газе немају животну садашњост.

Оно што их масовно уништава није израелско насиље по себи колико чињеница да га врше припадници заједнице која је уоквирена као жртва геноцида – као колективно, вечно, надисторијски невина. Тврдња коју сам одавно изнео – геноцид је убилачка, геноцидна реч – не произилази само из анализе прошлости, механизма „спојених судова“ колективне кривице који карактерише масовне злочине назване геноцид у другој половини двадесетог века на Балкану и у Централној Африци, где су бинарно уоквирене заједнице наставиле да живе заједно, већ се аргументи у прилог ове тезе могу нађи и у стварности Блиског истока.

Зато би суочавање са злочином именованим као геноцид морало да обухвати и суочавање са тим суочавањем; са чињеницом да суочавање са геноцидом трасира пут – да ли новом геноциду да ли неким мањим масовним злочинима, који могу укључивати „етничко чишћење“, остаје техничко питање, више ствар политика називања него живљења. 

Другим речима, потребно је суочити се са чињеницом да суочавање са геноцидом односно „геноцидом“, дакле са чињеницом да је претходни масовни злочин именован као геноцид, обећава будућност, на пример у Босни, у којој је главно питање: Да ли масовне гробнице, или тракторске приколице, или и масовне гробнице и тракторске приколице?

Чињеница да, пак, израелски злочини у области Газе не могу бити схваћени као „геноцид“ неодвојива је од чињенице да су извршиоци тих масовних злочина претходно уоквирени као део заједнице-жртве геноцида. Стварност, логика, природа и суштина масовних злочина које припадници те заједнице данас чине сасвим је секундарна, ако уопште има било какав значај, када је реч о политикама називања израелских злочина у области Газе.

Та невиност објективно кривих људи је други, подједнако важан, аспект потребе да будемо суочени са последицама називања једног злочина геноцидом – без обзира да ли је неспорно геноцид, као злочин на Јеврејима, где, подсећам, касније нико није био осуђен за геноцид, ни у Нирнбергу ни у Јерусалиму, или се он може оспоравати, као када је реч о општинском, једнополном „геноцидчићу“, где су се парасуд у Хагу и западни медији утркивали у геноцидизацији почињених масовних злочина над бошњачким мушкарцима.

Не треба губити из вида да је прва особа која је проглашена кривом за геноцид био Хуту, политичар и бивши учитељ, 1998. године, на суђењу у Аруши. Прва особа која је у Немачкој осуђена за геноцид је била српске националности, 1997. године. Скоро све, ако не све, особе које су до сада оптужене или осуђене за злочин геноцида су припадници незападних заједница, оних који важе за непријатеље (колективног) Запада.

ИМЕНОВАЊЕ ГЕНОЦИДА И СРПСКО ИМЕ: У Србији и окружењу је одавно заживела обилато финансира „индустрија геноцида“. Њен „производ“ је садржан у једном од бројних слогана – именовати „то“ геноцидом. „То“ је заменица која се у Србији и Републици Српској користи када се говори о Сребреници односно масовном злочину у околини Сребренице – који је ова моћна „индустрија геноцида“, истовремено локална и глобална, уоквирила не само као синегдоху српске историје већ и као синегдоху „српског зла“ као осе балканске историје.

Али, „то“ је заменица која се намеће и када говоримо о злочинима у области Газе, не-геноциду који садржи инверзију политике називања примењене у случају Србренице.

Главни циљ овог текст – иако ми је повод суочавање са злочинима у области Гази, које су за Запад „то“, и улогом етикете „геноцид“ не само у (глобалној) перцепцији израелских злочина у Гази већ и у (локалној) стварности тих злочина – јесте да допринесе суочавању са суочавањем са сваким злочином који је назван геноцидом.

Пошто не само имам српско име и презиме, већ сам почео – између осталог и зато што сам се временом суочио са својом суоченошћу са Сребреницом и политикама њеног називања – да истичем да сам (постао) српски националиста, осећам потребу да истакнем да све што се у овом тексту односи на називање Сребренице односи се и на називање Јасеновца, који је постао симбол масовног страдања Срба у првој хрватској независној држави.

Другим речима, тема овог текста није оправданост називања једног злочина геноцидом већ последице називања било ког злочина геноцидом. Или, да будем још директнији, желим да сугеришем да је пут до Сребренице поплочан (и) сећањем на Јасеновац, а пут до Газе (и) сећањем на Аушвиц. Једноставно, геноцид се геноцидом не избија. Напротив, називање злочина геноцидом наводи на следећи злочин који би могао да буде назван геноцидом.

Желим да уз помоћ једног актуелног, не-балканског, „неопипљивог“, нама далеког случаја масовних злочина у области Газе – који овде немају личне димензије и не тичу се директно људи на овом простору; не обликује наша носећа, „надидеолошка“, идентитетска саморазумевања – сугеришем два повезана закључка.

Први, да ниједан злочин не треба именовати геноцидом, и други, да чињеница да су неки злочини већ именовани геноцидом генерише нове геноциде и „геноциде“, масовне злочине који су налик геноциду или поредиви са схватањем неспорног, „правог“ геноцида. Упоредо с тим, оно охрабрује суштинску равнодушност према жртвама таквих злочина. Раније према Хуту цивилима у источном ДР Конгу, данас према Арапима у области Газе.

Може се, чак, рећи да је претходно именовање масовног злочина над Јеврејима геноцидом, које је, ако га посматрамо из угла чињеница, несумњиво било оправдано, важан део онога што данас у области Газе „убија“ Палестинце у тишини која је заглушујућа.

Исто важи и за жртве „другог руанданског геноцида“, покоља десетина хиљада Хутуа који се 1996. и 1997. године дешавао на истоку Конга – али, захваљујући дипломатским и другим интервенцијама САД, никада није објављен извештај УН о том масовном злочину као, вероватно, геноциду. „Процурео“ је тек 2010. године. Важан чинилац тишине којом су ови злочини били обавијени је чињенице да су их извршили припадници Тутси заједнице, која је две године раније уоквирена као заједница-жртва злочина названог геноцидом, и снаге Руанде, државе над којом је та заједница-жртва преузела пуну контролу.

ЗАЈЕДНИЧКИ АНТИСРПСКИ ПОДУХВАТ: Нажалост, да бих могао да напишем један овакав, јако клизав и деликатан текст, он је морао да садржи не само јасне тезе о питању које је, по себи, јако сложено, вишеструко условљено и контраинтуитивно, већ и одговоре на бар нека од сумњичења која могу да наслутим. Она се тичу тумачења мојих мотива, изнад свега чињенице да овај текст пише неко ко је Србин – „после Сребренице“, што је први пут, у мом случају, искоришћено крајем деведесетих, од стране једног Аустријанца, дакле Хитлеровог сународника, званичника ОХР-а, администратора „мировне окупације“ Босне, када сам неке од ових теза изнео у још неискристалисаној и много блажој форми.  

Да бих што јасније изложио тему овог текста, изразићу је индиректно, као серију питања која могу да допринесу бољем разумевању псеудоправне перверзије – која у Гази није само ствар називања већ и убијања:

Зашто, чак и у самој Србији, када се каже Јасеновац, мало ко помисли на Хрвате? Зашто су масовни злочини Хрвата и њихове државе током Другог светског рата схваћени као усташки, деетнификовани, и, практично, ван „српског света“ или не постоје или имају занемарљиво место у свести људи који су склони да размишљају о геноциду?

Зашто се, када се каже Сребреница, пречесто не толико мисли на Србе колико на српску „геноцидност“? Зашто су извршиоци масовних злочина у околини Сребренице етнификовани, и зашто се Сребреница данас нуди као симбол геноцида, његово оличење?

Зашто када кажемо Аушвиц мислимо на Јевреје као заједницу жртву, али не и на Немце као „геноцидаше“? Зашто је њихов масовни злочин деетнификован и везан за идеологију? Зашто Немци и Хрвати, по правилу, нису посматрани као геноцидни, а Срби пречесто јесу?

И, коначно, ту је група новијих питања, која ме навела да напишем овај текст, фокусиран на то како данас бива схваћено и третирано страдање жртава масовних злочина које чине припадници заједнице схваћене као жртва масовног злочина названог геноцидом.

Зашто се, када се говори о масовним злочинима у области Газе, релативно ретко размишља о могућности да је реч о геноциду који траје, док је, на пример, фрљање речју геноцид у случају Дарфура постало ендемско и серијско? Зашто злочини, по правилу, бивају описани као израелски а не јеврејски? Зашто је денквербот промишљати геноцидност извршилаца?

Чини ми ње да је подједнако проскрибована могућност да о геноциду на дискредитујући начин пише један Србин. Овакви српски гласови,  и они Срби који их износе, постали су, у суштини, „субалтерни“ – они не могу да буду чути ван миљеа који је дискурзивно озверен, нацификован и фекализован, и тиме дискредитован, без обзира колико су њихови ставови легитимни и засновани на чињеницама које се не појављују само у оку посматрача.

Проблем са сваким српским именом јесте да су српски гласови заглушени и стигматизовани ако не доприносе наративу о Сребреници као не само геноциду већ о Сребреници као злочину онаквим каквим га је не насликао хашки паратрибунал.

А он је, уз подршку НАТО и повезаних антисрпских актера, не само пресуђивао већ је писао једну инструменталну, употребљиву, деформисану и уподобљену „историју“ ратова за југословенско наслеђе, коју нам Запад и његови српски пулени данас намећу као не толико званичну колико једину дозвољену. Та селективна, лажирана историја, у којој је „српско“ зло ботоксирано а антисрпско затомљено или избрисано, постала је једина „историја“ са којом траже да се суочимо. Геноцид, али не онај у НДХ, њен је кључни чинилац.

Део те историје је и конструкција предисторије Сребренице и других злочина, тачније наратив о историјској и културалној позадини „српских“ злочина. Они су уоквирени као, у суштини, предодређени, надполитички, као истовремено злочини српства и, по некима неизбежна по некима очекивана, „кулминација“ српске историје – па и као „име“ српства.

Реч је о подмуклом споју културалног, друштвеног и историјског есенцијализма, који је уткан у кључне пресуде хашког паратрибунала и учинак његове моћне медијске и академске подршке. Судећи појединцима, он је пресуђивао српству. Чак и када је неки Србин проглашен невиним по некој основи, и та пресуда је оснаживала хашку слику Срба као колективно кривог, геноцидног народа. Тај експериментални, дефектни трибунал – који је Сребреницу цементирао као „име српства“ – треба посматрати као важан ослонац заједничког антисрпског подухвата. Мит да међународна политика бива вођена интересима а не емоцијама је будалаштина. Србе је у „нацисте“ претворио спој емоција и интереса.

Једино суочавање које је Србима и Србији, разједеној аутошовинизмом, неопходно, јесте суочавање са оваквим суочавањем са Србереницом и њеним „пртљагом“, оним што она данас подразумева и сугерише. То укључује и суочавање са кључним речима и логиком коју, свесно или не, примењују предузетници тог високо селективног суочавања, као и са „лековима“ које бивају сугерисани, од којих је кључни „културна деконтаминација“.

Србији је данас преко потребно суочавање са расистичком потком захтева да се Срби суоче са Сребреницом и прикљученијима; са изабраним, не толико ружним колико систематски поружњиваним, страницама српске историје. Суочавање са суочавањем би нам помогло да препознамо расистичку суштину клеветања и серијског озверивања малог незападног народа, који је европски белачки и зато је могао да остане легитимна мета дехуманизујућих и сродних стереотипа – и заврши у загради политичке коректности.

Суочавање са суочавањем подразумева и суочавање са сликом Срба и српских злочина из које је изведена потреба за колективним суочавањем. Једноставно, ако је кривица индивидуална, нема потребе да се Срби суочавају са било чиме. „Суочавање“ је императив која представља лакмус папир схватања о колективној кривици односно одговорности Срба, пошто је у овом политизованом наративу разлика између та два појма неважна.

Наравно, суочавање са суочавањем би морало да обухвати и суочавање са (бе)смисленошћу тог појма, када се говори о злочинима, и са његовом сврсисходношћу. Пошто, све што нам се нуди као „аргумет“ је серија стереотипа, заснованих на логичкој грешци, поистовећивању постојања корелације, повезаности или следа догађа, са узрочношћу, постојањем узрочно-последичне везе („correlation implies causation“ fallacy).

Одличан пример је текст „Наслеђе деведесетих клица новог насиља“, објављен у магазину „Радар“, у коме нема ниједног „аргумента“ који не садржи ову отровну логичку заблуду. Она је један од главних генератора аутошовинистичког и сродних становишта у Србија.

Инсистирање на суочавању је неспојиво са тврдњама да се Хаг бавио само индивидуланим кривицама. Зашто би се колективно суочавали са кривицом ако је та кривица стварно, дакле не само паролашки, индивидуална? Ту је небитно колико је кривих и одговорних појединаца – десетине, стотине, хиљаде или више. Суочавање са Сребреницом је у Србији смислен захтев само ако је кривица схваћена као колективна, све-српска.

Суочавање са таквим суочавањем, и инсистирањем на њему, начин је да се суочимо са механизмима сатанизације, нацификације и озверивања српства, који имају своју погубну унутрашњу димензију – аутошовинизам склон да проклизава у аутонацизам.

Постоје и други проблеми са учинком хашког паратрибунала, кога је корисно посматрати као „копиле“ мита о крају историје, и његове активистичке подршке. Један од последњих који су дошли до изражаја је везан за чињеницу да је геноцид над Србима у Хрватској претворен у општински, „јасеновачки“. То је још један разлог зашто нам је потребно не само суочавање са суочавањем већ и суочавање са оним у шта се изметнула етикета „геноцид“.

ЈОШ ЈЕДНОМ У ИМЕ НИКАД ВИШЕ: Одавно сам схватио да овде, на Балкану, и у Централној Африци, „никад више“ у „културалном“ преводу – у контексту у коме су заједнице жртава и извршилаца наставиле да живе заједно (Руанда и источни Конго) или једни поред других (Босна) – значи „никад више нема“ и подразумева „још једном њима“. То „још једном“ у име „никад више“ може бити, мало је важно, превентивно, одбрамбено или осветничко.

Рационализација тог „још једном“ - деведесетих, у сенци сећања на Јасеновац и Јадовно, колико и данас, у сенци сећања на Сребреницу и Омарску - каже: „Чак ни овца не иде два пута на клање“.

Све у вези геноцида, могло би се рећи инстиктивно, данас бива схваћено као не само као једнодимензионо и колективно – и кривица и одговорност и страдање и невиност – већ и као вечно. „Геноцид“ је квалификација која не налаже само непраштање. Она налаже убијање. Зато именовање једног масовног злочина геноцидом, без обзира да ли је оправдано или не, постало је не толико путоказ ка следећем геноциду, или нечему непријатно сличном, колико „дозвола“ да геноцидолики злочини буду чињени.

(Историјска) Палестина је постала јединствена, незаобилазна  дестинацију у глобализацији појма „геноцид“, и она, баш зато, одлично илуструје његово ружно, злочинотворно наличје.

Као и многе друге западне нормативне идеје, посебно оне које имају моћ да преобликују постојеће субјективитете и успостављају нове, „геноцид“ је путујући концепт који не бива само „транспортован“ већ се трансформише у процесима његове глобализације. Он бива реконтекстуализован и преобликован на незападним дестинацијама. Оно што је кључно, дискурс геноцида на Балкану и у Палестини почиње да живи у контексту који није поредив са оригиналним, у коме је заживео као опис динамике масовних злочина у том контексту.

Наиме, ако на тренутак заборавимо меру у којој је Хитлерово односно нацистичко односно немачко „коначно решење“ (јеврејског „питања“) било успешно – ваздушном линијом је раздаљина између Тел Авива и Берлина 2850 километара, а најкраћи копнени пут је дуг 4020 километара. Зато, физички, није могуће никакво јеврејско-немачко „још једном“.

Али, то не значи да је „никад више“ стигло на Блиски исток непромењено, са оним смислом који му нова стварност гарантује у Немачкој и околини – где је „никад више“ цементирано као безусловно, као „никад више“ без субјекта и објекта. Не захваљујући „денацификацији“ Немачке, већ због стварности коју су обликовали логори смрти и бег Јевреја од погрома.

Босна и околина и Руанда и околина су нам већ демонстрирале да је, у Сарајеву јако популарна, теорија Грегорија Стентона о „десет фаза геноцида“ фатално мањкава. Сваки геноцид је прва „фаза“ следећег геноцида, док тај геноцид затим поставља темеље следећег. Наиме, сама квалификација једног масовног злочина као геноцида, његово именовање, постаје генератор следећег, олакшава да геноцид, или нешто што непријатно личи на геноцид, било по коришћеним методама било по последицама, постане стварност.

Именовање не само Јасеновца већ дугачке серије „усташких“ злочина у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини геноцидом, што је неодвојиво од чињеница да је та реч постала расположива и примењива у контексту страдања Срба у Независној Држави Хрватској, прва је „фаза“ покоља мушкараца после пада Сребренице, звали „то“ геноцидом или не.

Чињеница да су злочини почињени после пада Сребреници именовани као геноцид, утрла је пут следећем. То је, истовремено, последња, дванаеста „фаза“ претходног и прва „фаза“ следећег, очекиваног.  Поновићу, логику која га чини вероватним оличава схватање, која се може чути у босанским џамијама и око њих – да истог курбана можете клати само једном.

ЛИЧНЕ КРИВИЦЕ ЗАПАДА И КОЛЕКТИВНЕ КРИВИЦЕ ОСТАЛИХ: Из српског угла, још више него из угла становника Газе, значајна су она реална ограничења примењивости етикете „геноцид“ која се тичу поделе света на Запад и не-Запад – односно Оријент, често у западном канону и јавном говору називан „остали“, што је скуп различитих истока Запада.

(Као не-Западњак, с гуштом практикујем оријенталистику и себе видим као оријенталца. Свако ко ме овде због тога именује као „аутооријенталисту“ је аутооријенталиста који верује да Срби, и припадници други незападних заједница, не умеју сами да мисле; ни о себи ни о другима; већ да смо само у стању да репродукујемо западна мишљења. Оријентализам је домен који припада правим, западним, и замишљеним, српским, Западњацима.)

Чињеница да, с једне стране, само незападни народи могу бити схваћени као „геноцидни“, док, с друге, сви западни и само неки не-западни народи имају реалне шансе да буду схваћени као „жртве геноцида“, тачније да им тај статус буде признат у случају када насиље коме су изложени задовољава интуитивне и квазиправне критеријуме, додатно компликује анализу коју нудим и усложњава примену закључака које изводим.

При томе, аргументација коју износим се у Србија суочава са деструктивном, ослепљујућом илузијом да је Србија западна земља. Њој су командне националне, „десне“ елите у Србији склоне колико и доминантне а(нти)националне, „левичарске“.

Нажалост, мало шта у вези Независне Државе Хрватске, која редовно, обично несвесно, бива сведена на Јасеновац, као и уоквиравања Сребренице као синегдохе српства, можемо адекватно разумети ако не уважимо српску незападност, коју је, по аналогији са „другом Србијом“, корисно посматрати као другоевропејство, и његове ине импликације. Па ни разлоге зашто су „хрватски“ злочини (п)остали „усташки“, а „српски“ остали „српски“.

Без узимања у обзир наше незападности, и природе наших веза са Западом, који је власник механизма називања злочина геноцидом и „животног века“ таквог именовања, не можемо разумети зашто је истекао некрополитички „рок трајања“ много већег броја Срба убијених у Јасеновцу, да на тренутак оставим по страни друга стратишта у НДХ, и зашто се чине бројни напори да, суштински малобројније, сребреничке жртве не добију свој некрополитички „рок трајања“. Те напоре, између осталог, илуструје слоган: „SREBRENICA – IME GENOCIDA“.

Подсетићу „геноцид“ је појам, опис масовног злочина, који добија смисао тек поређењем са другим злочинима, квантитативном колико и квалитативном. Он функционише као англомерација, скуп ратних злочина, без суштински новог облика злочињења, не само када говоримо о конститутивним квалификацијама већ и када је реч о намери. Наиме, материјализована намера да буде уништен део једне заједнице постоји у бројним ратовима и војним операцијама које нико не посматра као геноцидне.

Сребреница, ипак, није „презиме“ српског аутошовинизма – то је достојевштина. Сребреница је нешто много горе – „презиме“ српског аутонацизма, екстрема унутар једног екстрема, који је именовао Слободан Антонић, и аутогеноцидне жудње којом је натопљен. Та жудња углавном није освешћена, иако бива јасно изражена, не само у баналним фразама типа залужујемо да не постојимо / нестанемо / да нас нема. Философија паланке је „Мајн кампф“ наше крвожедне самомржње, не знам има ли јој равне, која је Аушвиц гурнула у сенку Сребренице. И успут избрисала Јасеновац и његове нејеврејске страдалнике.

ИМЕ (ПОЛОВИНЕ) ГЕНОЦИДА: Оно што је истовремено збуњујуће и што открива подмуклу, „цивилизацијску“ бифуркацију, подвајање појма „геноцид“ – Аушвиц је постао само пола „имена геноцида“. Он је данас схваћен као „име“ јеврејских жртава, њиховог огромног страдања, али не и „име“ њихових немачких егзекутора, њихове огромне кривице.

Да на тренутак оставимо по страни „политике именовања“ злочина геноцидом, које су дошле до изражаја у случају Сребренице, а још су упадљивије су у области Газе, и серију повезаних, само привидно техничких питања. Као што су када један злочин постаје масовни или колико је лешева потребно да би једна гробница могла бити описана као масовна, када је „само“ колективна или заједничка. (На то питање није успео да одговори „конзилијум“ западних извештача током ископавања прве масовне / колективне гробнице Бошњака на територији Републике Српске, недалеко од Нове Касабе / Шешељева / Душанова.) 

Да заборавимо овде и на два главна аршина која интуитивно, здраворазумски – мада оклевам да користим ту реч, пошто је наш разум, био здрав или не, обликован нашим искуствима и условљен оним што нам је замисливо – везујемо за појам „геноцид“: намеру и број мртвих. Уосталом, никада нећу заборавити јутро када је пијани Војин Димитријевић на радију Б92 објашњавао да нико не мора да буде убијен да би један злочин био геноцид.

(Људи су склони да верују сами да знају шта јесте геноцид – било зато што га сами „виде“ било зато што су чули о њему. Тачније, зато што су видели како им је презентован од стране „сведока“, било медија било актера који имају лична искуства на простору захваћеном оружаним сукобима. Та саморазумљивост је делом последица чињенице да нико није проглашен кривим за први, сасвим неспорни, злочин именован геноцидом – над Јеврејима. Чињеница да сви знамо да је то био геноцид, иако никада није „пресуђен“, сугерише да можемо сами да знамо да је неки други злочин геноцид. Да не улазим овде у саморазумевање (припадника) заједница укључених у сукобе обележене масовним злочинима, и моћ менталних слика прошлости и будућности којима оперишу, ни у важно питање да ли себе и своје виде као жртве геноцида.)

Да на тренутак игноришемо и Хашки парасуд; и сав бућкуриш који је усисао и сву статутарну и псеудозаконску акробатику коју је сам стварао; и ко му је све, и по којим критеријума, сервирао односно ускраћивао доказе; и Дејана Анастасијевића и Флоренс Артман, па чак и Војислава Шешеља – који је свему томе поставио огледало и тако се искупио чак и за оно за шта је био крив, ако је уопште постојало нешто за шта је био крив. Уосталом, један Србин може бити крив само упркос пресуде тог Хашког парасуда – не због ње.

Стварност појма „геноцид“, оно што он јесте – дакле не оно што би требао да буде или што је могао да буде – личи ми на Неродимку, реку која воду шаље у два слива, дунавски и вардарски, и два мора. Она је обележила детињство моје мајке Марије.

Србе, све Србе, незападни народ, етикета „геноцид“ је послала је у „море“ колективне, свенародне кривице, а Немце, све Немце, западни народ, у „море“ колективне, свенародне невиности. Зато нам Сребреница, а не Аушвиц, може бити представљена као име геноцида. И зато у Гази не може бити израелског геноцида – чак и ако неки суд пресуди да га је било.

При томе, иако то није главна тема овог текста, али јесте важно за разумевање онога о чему данас говоримо када говоримо о „геноциду“, вратићу се сада на двоструку, кровну колективну невиност Јевреја – која релативизује или обесмишљава све њихове индивидуалне кривице. Израелци, сви Израелци, и они који буду проглашени кривим, ако буде таквих, у причи о „томе“ што се дешава у области Газе, и када говоримо о релевантним, делотворним политикама називања „тога“ што се дешава, двоструко су колективни невини.

Прво, сви Јевреји су невини као заједница мега жртава, жртава над жртвама, жртава не само ур-геноцида већ и геноцида над геноцидима. Њихова колективна невиност је неодвојива од чињенице да су као заједница постали неформална али подразумевана – у суштини неоспорива, пошто свако ко покуша да јој оспори статус еталона жртвености ризикује да тиме оспори себе – јединица страдања, где друге заједнице-жртве могу полагати право само на мањи или већи део јеврејске јединице колективне жртвености.

Друго, мање значајно али и даље јако моћно, штавише довољно за колективну невиност и без узимања у обзир колективне невиности која исходи из невиности жртава холокауста: Јевреји су колективно невини као западњачка заједница, заједница западних, „добрих“ људи, који не могу бити колективно криви, криви као заједница. Западњаци не могу бити „геноцидни“. Тако нису били схваћени Немци и тако данас не могу бити схваћени Израелци.

Понекад се западност Израела губи из вида зато што су Јевреји, вођени својом западном дијаспором, својим Ашкенази огранком, себе колективно уметнули у егземпларно незападно, блискоисточно окружење, из кога су као заједница претходно били изгнани много пре него што је подела на Запад и његове Истоке постала смислена одредница.

Затим су Јевреји своје, углавном касније придошле, незападне дијаспоре систематски окцидентализовали, што, наравно, без обзира на добру вољу и ресурсе, није могло да буде сасвим успешно. Мада, тај неизбежни дубоко културални „неуспех“ је, истовремено, постао важан савезних израелских војних и политичких успеха. Израел је једина западна земља не само на Блиском истоку већ и у Азији. (Мајушни Сингапур, Емирати и Катар, као и, нешто већи, Тајван, Јужна Кореја или Јапан, незападне су земље које спадају у богати „Први свет“.)

НЕВИНОСТ НАСЕРА ОРИЋА: Подсећам, тема овог текста нису јеврејске употребе и злоупотребе дискурса холокауста по себи. Не бавим се идеологизацијом и инструментализацијом холокауста као злочина над Јеврејима, мада она није ни наивна ни бенигна, већ последицама глобализације квалификације „геноцид“, једне од кључних речи дискурса холокауста, асоцијацијама којима је постала оптерећена и мере у којој је не само обесмишљена, инструментализована и девалвирана већ постала контрапродуктивна.

Шта год да су биле намере оних који су 1948. године кумовали несрећној „Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида“, посебно њеном другом члану у коме је тај „злочин над злочинима“ толико широко дефинисан да се поставља питање да ли је уопште могао да избегне инструментализацију и, прилично буквално, „вепонизацију“, као и намере западних, првенствено америчких, моћника који су после 1967. године утискивали тај појам у свест људи широм света – геноцид није (п)остао правна категорија.

Чињеница да етикета „геноцид“ има јуристичку копрену замагљује данас централну, идентитетску димензију те квалификације и њену политичку природу – која је ствар односа моћи у свету и „политика називања“ у служби интереса доминантних, западних актера.

Поновићу, када говоримо о геноциду, ми не говоримо само о колективној кривици односно колективној невиности свих припадника једне од две заједнице – већ и о идентитетској, трансисторијској невиности целе „заједнице-жртве“ и идентитетској, трансисторијској кривици целе „заједнице-извршиоца“ – „геноцидаша“, како воле да кажу у Босни и Руанди, где је заокружен савремени, могло би се рећи надправни, смисао појма „геноцид“, који су међународни паратрибунали касније уоквирили као злочин незападних људи.

Немце је, наиме, „аболирала“ њихова западност, што је у немалој мери везано и за мит о „крају историје“. Наиме, чињеница да су масовни злочин у Босни и Руанди почињени после објаве њеног „краја“ – који је био схваћен као „ресетовање“ историје, брисање прошлости која је претходила паду Берлинског зида –  дакле после „почетка“ нове историје, „историје 2.0“, допринела је да злочини у Босни и Руанди буду уметнути у рам колективне кривице односно одговорности заједница које, наводно, одбијају да живе у срећном постисторијском свету већ настављају да пишу, наводно завршену, унесрећујућу „историју 1.0“, оптерећену пред-постисторијским холокаустом, који је, наизглед парадоксално, кумовао савременом наративу о злочину названом геноцид али се тај наратив на њега не примењује, тачније не примењује се на начин на који се примењује у Босни и Рунади.  

„Геноцид“ је постао бинарно есенцијализујућа, онтолошка категорија – склона да производи илузије о постојању вечног врхунског зла и вечног врхунског добра, чиме не толико сугерише колико диктира закључак да не могу постојати кривци унутар заједнице-жртве нити невини унутар не-западне заједнице-извршиоца.

Зато Бошњак Насер Орић бива третиран као суштински невин, а чак ни и новорођена српска беба у Републици Српској не може бити посматрана као невина.

„Невиност“ Орића је у великој мери директна последица идентитетски схваћене, у суштини онтолошке, невиности припадника заједнице која је у Хагу, и у глобалним медијима, проглашена жртвом геноцида – који данас може да буде и општински, или на нивоу неке месне заједнице. Оног тренутка када је у својој пресуди хашки парасуд употребио реч геноцид, осудио генерала Крстића, а затим и Караџића и Младића, он није само прогласио све Србе (колективно) кривим, укључјући и оне које је сам ослободио кривице, већ је учинио све Бошњаке (колективно) невиним, укључујући и оне које је прогласио кривим.

Уосталом, Сретен Угричић је овде, у књизи коју је објавила „Лагуна“, паракњижевнички филозофирао о томе да се сви Срби рађају као „онечовечени“. То значи да, ако су заклани као бебе, пре него што постану свесни и дођу у прилику да се „очовече“, по Угричићу њихово клање не може бити третирано као злочин против људи. Поред (ауто)нацификације, (ауто)дехуманизација је кључна манифестација аутошовинистичког становишта у Србији.  

Постисторијско схватање заједнице жртава, где је историја ресетована, и тако „очишћена“ од ружне западне прошлости, упарено је са „цивилизацијском“ бифуркацијом коју сам поменуо – чињеницом да се оваква логика не примењује свуда на исти начин, па се говори о западним егзекуторима, као индивидуама, вођеним идеологијама и, евентуално, затрованим, „контаминираним“ институцијама, и незападним заједницама егзекутора, као колективитетима, контаминираних националном културом, где су идеолошке, институционалне и историјске димензије или суштински неважне или само потпорне, било као катализатори наводно културално условљене геноцидности било као њени појачивачи или окидачи. Прво схватање се тиче Немаца и Израелце, друго погађа Србе и Хутуе.

ГЕНОЦИД КАО ДРУГО ИМЕ МОДЕРНОСТИ: Оно што се, не само овде, редовно губи из вида јесте да је слика данашња западне модерности творевина историје Запада – њених мрачних страница много више него светлих. То се односи на све аспекте и димензије модерности, политичке колико економске, обележене обиљем, и све друге. Таква западна стварност је постала потка постисторијске слике света, али она се не може разумети – ни, што је још важније, достићи на не-Западу – ако не узимамо у обзир како ја настала, њену историју, чије брисање је обавила (пост)идеолошка операција. Она је испод тезе о „крају историје“ сакрила „брисање“ западне историје, која је створила глобализовану матрицу модерности.

Глобализација модерности, обликоване на Западу, по западној мери и уз помоћ западне историје, није била могућа као њено пуко пресађивање – репродуковање садашњости Запада, институционалног и свих других оквира и норми које у њему функционишу, на другим местима и у другачијим контекстима. Модерност, да би постала одржива на не-Западу, налаже понављање различитих, неретко најружнијих, страница историје Запада.

Геноцид односно холокауст су злочини конститутивни за обликовање огледне, оригиналне  западне модерности. Зато је модерност, свуда на не-Западу, стизала у сенци геноцида, који је, уз помоћ постисторијских илузија и „међународних кривичних трибунала“, које су породиле те илузије, постао схваћен као злочин незападних људи – обележје не-Запада.

Посматран у историјској стварности, не кроз призму њеног „постисторијског“ ресетовања, геноцид је, као и Запад или капитализам – један од „синонима“ модерности. Геноцид је уписан у срж оригиналне, нормативне и нормализујуће (западне) модерности. Холокауст је једна од оних чињеница које су учиниле да Запад постане Запад. Холокауст је огледало његове суштине, колико и име патологије од које је тешко замислити монструознију.

Зато не верујем да је глобализација модерности, тог тотализујућег друштвеног, економског и политичког оквира развијеног на Западу, била могућа без глобализације западних образаца злочињења, укључујући и ону „мустру“ која је, касније, названа геноцидом.

Није случајно да је – тек пошто га је  искористио као „мердевине“, једно од средстава које су му помогле да се, не само економски, „попне“ на развојне висине на којима данас „седи“ – Запад такво злочињење не само именовано и стигматизовао већ и бескрајно „растегао“ несрећном Конвенцијом. Она је допринела стварању илузије да је геноцид одлика не-Запада, а не западна „алатка“ помоћу које „они који касне“ могу да „ухвате корак“ са Западом и постану модерни на начин на који је Запад претходно постао модеран.

Жеља да постану западнолике, да буду богате, „уређене“ и са „чистим улицама“, јесте оно што незападне заједнице – у околностима које постоје у различитим земљама и деловима света, од Обале Слоноваче до Индије, од Бурме до Јужне Африке – гура ка геноциду.

Није на одмет подсетити ни да су Немци (под Хитлером) свету, упоредо са Аушвицом, даривали идеје „чистих улица“ и „нулте толеранције“, и да је идеја о обавезном рециклирању нацистичка. Штавише, реч је о идеји је кумовала стварности концентрационих логора, са којом су се суочиле савезничке снаге које су их ослобађале.

О томе говори књига Тотално смеће: Како можемо да поправимо свој отпад и излечимо наш свет: „Детаљи нацистичке обраде отпада су крвави: ту су папуче направљене од косе и одвратна 'кобасица од смећа' од које је било мука сваком затворенику који је био приморан да је поједе. Постоје сандуци златних зуба и планине одеће и обуће, предмети који су ушли у визуелне записе 1945. као илустрација убилачких планова нацизма. Гомиле наочара и зуба, са којима су се суочиле савезничке трупе које су улазиле у логоре, показују колико су координисани и свеобухватни били напори режима да извуче вредност из отпада, користећи рад оних које је осудио на смрт.“

ДЕЈТОН И ГЕНОЦИД: Нешто слично одвајању геноцида од његове западне, не само историје већ и суштине, покушано је и са национализмом – оперативном идеологијом не само модернизације Запада већ и глобализоване, а тиме и плурализоване, модерности.

Овде је и та „операција“ била успешна. Грађанисти у Србији су, наиме, склони бројним илузијама о Западу, па верују и да његова светла садашњост нема ружну и мрачну прошлост, без које не било тако и толико светле садашњости, већ да је на Западу, у суштини, реч о „безгрешно зачетој“, цивилизацијској датости. Они зато и национализам виде као незападну патологију, зло које је међу Србима доживело метастазу. 

„Геноцид“ нису једине развојне „мердевине“ које је Запад искористио и тек онда именовао, да би тако покушао да их ускрати другима. Али на Балкану је посебно важно имати у виду да је то, само на први поглед, нешто неспорно, по себи добро. Нажалост, реч је о „поклону“, именовању убер-злочина, коме се, не само овде, мора „гледати у зубе“.

Проблем није само у томе што нам историја таквог именовања злочина открива да је данас реч о дозираном, инструментализованом напретку, што је нешто чему, можда, не треба „гледати у зубе“, већ што нам област Газе, као и делови ДР Конго уз границу са Руандом, показују да такво именовање злочина није бенигно. Мислим да је само питање времена када ће то (поново) постати јасно и у расклиматаној Босни и Херцеговини, дејтонској крпењачи коју је хашки парасуд учинио неодрживом, тачније запечатио њену неодрживост.

Појам „геноцид“ је допринео и да масовни злочин који је њиме именован добије нову димензију. То више није остао злочин који може да послужи само заједници из које долазе извршиоци да оствари своју државотворну агенду, учини да становништво једне територије буде сведено на њену „праву меру“ односно да та територија буду уклопљена у „праву меру“ државе те заједнице, већ његово именовање постаје адут у рукама заједнице из које долазе жртве, која, пак, жели да оствари своју, неспојиву државотворну агенду. 

Босна и Херцеговина – не дејтонска, њу је Запад одавно сахранио, већ „дејтонска“ –  не може постојати оваква каква је данас, по својој величини и саставу становништва, и бити истовремено мирна и демократска. Од пресуда којима је злочин у Сребреници оверен као геноцид, нема те редејтонизације и предејтонизације која би могла да учини да Босна престане да буде пример „мировне окупације“ и постане самоодржива.

Да би ова скупа држава-илузија могла да постане истовремено мирна и демократска – или њене границе или њено становништво морају претходно бити сведене на једну од непомирљивих и несамеривих националних „правих мера“. Другим речима, или један део њене територије мора „отићи“ од ње, или један од народа мора „отићи“ из ње. Да ли тракторским приколицама негде другде, или уз помоћ ашова, лопата и багера у масовне гробнице, само је техничко питање; ствар операционализације.

„Мирна Босна“ може постојати само као окупирана и неслободна. Зашто? Зашто више нема другог решења, ако је оно икада постојало? Зашто је компромис постао немогућ?

Одговор је једноставан. Исти је као и одговор на питање зашто се убијању Палестинаца не назире крај и зашто, ако застане, то вероватно неће бити његов крај већ само пауза, дужа или краћа. У босанском примирју, као и у рату против Палестинаца, једна од страна има статус жртве геноцида, што значи да многи подразумевају да је имуна на вршење геноцида.

Примењена у Босни, реч „геноцид“ је запечатила њену судбину, која, вероватно, и без тога не би била много светла, али би постојале шансе да једног дана заживи без да јој претходно буде ампутиран део територије или један од народа. Свуда где се једна од страна може да се позива на искуство жртве „геноцида“, није само мир крхак већ и сви животи.

Пресуда за геноцид у Сребреници је дејтонски мировни споразум претворила у примирје, тако што је бошњачка страни дала изговор да одбије сваки компромис са Србима. Она хоће оно што види као „плод“ такве хашке пресуде – целу Босну. Зато је Босна данас квази држава на стендбају. Сви који тамо живе могу да очекују да ће сами, или њихови потомци, открити колико ће следећи рат бити геноцидан. Која страна ће више и брже одлазити у масовне гробнице или тракторске приколице.

Геноцид је државотворни злочин коме је Запад, после краја Хладног рата, само променио импликације. Именовање злочина геноцидом данас ради за оне државоградитеље и доградитеље који имају разлога да рачунају на (колективно) убијање својих сународника, уместо за оне који су способни(ји) да убијају. Данас постоје незападне заједнице чији вође имају разлога да рачунају да ће прижељкивану, етнички чисту државу добити масовним умирањем. „Геноцид“ је за њих квалификација налик „џек-поту“ на историјској лутрији.

Зато је за идеологе Велике Бошњакије, националисте, као и за исламисте који сањају босанско-санџачку исламску републику, што су, упркос бројних, упадљивих преклапања, две различите групе људи, главни проблем са Сребреницом то што није била довољно велики геноцид – да би могао да би натерао Запада да се још више, насилније и директније укључи као „бабица“, и „породи“ прижељкивану, довољно велику Бошњакију односно исламску републику. Из њиховог угла, Срби су подбацили; убијено је „премало“ Бошњака.

ОКАМЊЕИВАЊЕ „ЗЛА“ И „ДОБРА“: Реч „геноцид“ данас не ствара само слике две „поларне“, дијаметрално супротне, бинарне суштине, већ закива супротстављене слике те две „есенције“, које је њена примена претходно сама произвела.

Поновићу, именовање масовног злочина „геноцидом“ нам не сугерише само да сада, тачније у временском хоризонту тог злочина, постоје две „поларно супротстављене“ (етничке) суштине већ да су те две суштине, кривица једних и невиност других, вечне, трансисторијске, непромењиве. Наравно, оне могу остати тако схваћене унутар хоризонта будућности омеђеног релевантним маркерима постојећег светског поретка, где је његово трајање непредвидиво, колико год да је његов крај извесна, „позната непознаница“.

Као такав, појам „геноцид“ би требао да буде проскрибован. Нажалост, то није могуће. „Имиџ“ овог неологизма, који се појавио 1944. године, толико је позитиван да отежава покушаје суочавање са његовом убилачком или „геноцидном“ димензијом, чињеницом да та моћна етикета не остаје име једног масовног убијања већ постаје генератор следећег.

При томе, њени потенцијали су на Балкану препознати деведесетих, а у Африци, на пример у Дарфуру, још раније. У свету, у коме од краја Хладног рата постоји само једна суперсила, заједницама које могу да рачунају на подршку Запада, као што су Бошњаци или Албанци, и које своје државотворне циљеве могу да остваре само као жртве – на дуге, историјске стазе се исплати се да буду жртве „геноцида“. Или бар да, уз помоћ глобалних медија и западних „спасилаца“, своје страдање уоквире као геноцидно или само што није постало геноцидно.

Заједнице које, пак, као Палестинци или Хутуи у ДР Конгу, не могу да рачунају на подршку Запада, неће постати жртве геноцида чак и онда када јесу жртве геноцида. Штавише, и једни и други, као жртве заједнице-жртве злочина уписаног у „глобалну“ свест као геноцид, могу да рачунају на још ужасније и убилачкије „радње“ од оних којима су већ изложени.

Та реч-зло је постала неуништива и зато је користим како би истакао о колико великом злу је рече. Поновићу – геноцид је геноцидна реч. Њен очекивани учинак, наравно первертиран и тешко прозиран, лако постаје поредив са учинком најгорег говора мржње.

Именовање злочина „геноцидом“ налаже „још једном“ (њима) да би обезбедили „никад више“ (нама). То „њима“, у области Газе већ и на окупираним територијама Западној обали (реке Јордан), значи Палестинцима, док се „нама“, наравно, односи на Јевреје.

Оно што је деведесетих постало очито на Балкану и у Централној Африци, данас је очито и у Светој земљи – ни тамо не постоји безусловно „никад више“. И Блиски исток је постао талац чињенице да квалификација геноцид даје припадницима заједнице из које долазе жртве, и ентитетима који се за њу везују, дозволу за будућа убијање и друга злочињења, без последица каква она заслужују. Ако исти проблем посматрамо из угла жртава, у области Газе не може бити геноцида над Арапима, без обзира да ли га у стварности има или нема.

ЗАМРАЧИВАЊЕ „БЉЕСКА“: Колективна невиност схваћена као датост, обележје колективног идентитета, налик вероисповести, представља чињеницу коју је неопходно узети у обзир када размишљамо о политичкој парализи у Босни и Херцеговини, па „Дејтон“ више не можемо посматрати као мировни споразум већ као провизоријум који је донео дугачко примирје, о злочинима над Хуту цивилима у источном (ДР) Конгу, у ресурсима богатом делу велике земље који је под контролом руанданске војске и њених локалних Тутси савезника, или о „кланици“ у области Газе, коју спроводи израелска војска.

Али, та слика је настала као последица медијске операције са важним ослонцима у сфери односа с јавношћу и, још више, глобалне  реалполитике, где је „међународно кривично правосуђе“ играло секундарну улогу верификатора и оснаживача већ одомаћеног оквира.

Истине изведене из Конвенције о геноциду, и њене селективне, инструменталне примене, и истинитост злочинима обележених стварности широм света не морају бити синоними. Разлика се оригинално јавља као нуспроизвод инструментализације и „вепонизације“ појма геноцид, која креће 1967. године, када је, после јунског Арапско-израелског рата, Израел добио централно место у америчкој не само блискоисточној већ и глобалној стратегији, да би снажан подстицај добила захваљујући укорењивању мита о крају историје.

Механизми којима бива армирана њена најперверзнија страна, чињеница да у колективну свест не могу да уђу, и добију место коју заслужују, ни жртве које су усмртили припадници заједнице-жртве (у Палестини) ни жртве из редова заједнице која је уоквирена као заједница-изршилац (у Босни), постали су на Балкану препознатљиви пре Сребренице.

Рој Гатман, добитник Пулицерове награде за извештавање из Босне, објавио је 1993. године књигу Сведок геноцида. Она је понуђена не само као одговор на питање „Ко су Јевреји у овом рату?“, које су западни спасиоци кренули да постављају убрзо по почетку опсаде Сарајева, већ и на његово подразумевано наличје „Ко су нацисти у овом рату?“.

Колико је одговор на ово друго, углавном имплицитно али ништа мање присутно питање – Срби – био снажно и широко прихваћен међу новинарима западних и глобалних медија, који су извештавали из ратова на простору бивше Југославије и тако уписивали сукобљене стране у, тада хегемону, постисторијску слику света, постало је јасно маја 1995. године, после операције „Бљесак“, када су колоне српских избеглица почеле да стижу у Босну.

Стварност страдања Срба из Западне Славоније садржала је слику која је, у очима западних новинара и других „спасилаца“, била резервисана за заједнице-жртве, за не-Србе – и сматрана је недопустивом када се говори о Србима, заједници која је, практично цела, већ била уоквирена као не толико злочиначка колико геноцидна.

Наиме, у очима „ангажованих“ ратних извештача, „хуманитараца“ и других активиста, укључујући и растући броје селебрити „спасиоца“ чије су каријере биле клинички мртве, Срби, практично сви Срби, представљени су као анти(пост)историјски злодух ружне прошлости која је завршена – ако не у целом свету, пошто је злочин именован геноцидом у Руанди окончан десет месеци раније, онда, веровало се тада, сигурно у Европи.

Слике страдања српских избеглица из Хрватске подривале су већ успостављени, црно-бели наратив и, што је кључно, отежавала „спасилачку“ НАТО интервенцију, који су „ангажовани“ видели као једини начин да нацификовано српско зло буде заустављено.

Најугледнији западни извештачи су се тада обрушили на дописника радија Би-би-сија, и потписали петицију његовој редакцији, зато што је верно пренео слике стварности – које су страдање Срба, схваћених као културални односно менталитетски „геноцидаши“, ставиле у исту раван са страдањем Бошњака, „жртава геноцида“, који није био „судски“ именован али је од 1993. године редовно узиман као (панбосанска) чињеница. (Многи су касније сматрали да је Запад изневерио и издао бошњачке жртве зато што, поред Сребренице, није парасудски установљено још бар седам српских геноцида у Босни током деведесетих.)

Важно је истаћи да овог новинара, тада „паушалаца“, дакле некога ко није имао заштиту коју обећава „стално запослење“, нико није оптуживао за непрофесионалност, претеривање или стварање неке искривљене слике стварности већ за бескомпромисну професионалност  – чињеницу да је ствари представио онаквим какве јесу, и тако замаглио црну-белу слику која је погодовала отпочињању „спасилачке“ војне интервенције НАТО-а.

Како је ово ново, „ангажовано“, „спасилачко“ вјерују (западних) ратних извештача касније формулисала Кристијан Аманпур: „Увек морамо бити искрени, а не неутрални. Научила сам из рата у Босни да никада не извлачим лажну моралну еквивалентност.“

Већ тада, дакле пре Сребренице, постало је јасно да остале жртве, оне које нису жртве злочина уоквиреног као „геноцид“, могу постати не толико другоразредне колико непостојеће. Колико год да су стварне и велике, оне се не рачунају. Такве жртве су деведесетих били Срби и Хутуи а данас су то Палестинци у области Газе. Злочин именован „геноцидом“ је, нажалост, постао једини злочин чије се жртве безусловно рачунају.

Штавише, оне данас, у зависности од односа западних сила према сукобљеним странама, могу постати моћније од дивизија. Главно питање у многим данашњим ратовима није, следећи моћну Стаљинову мисао, колико једна страна има дивизија већ има ли она геноцида – и колико. Бошњаци нису успели да се договоре да ли им се у првој половини деведесетих „догодио“ десети или једанаести. Косовски Албанци, пак, верују да су Срби над њима починили безброј геноцида – крајем деведесетих и по неколико њих дневно.

Палестинци, пак, пошто их ем убијају актери који су везани за заједницу која је схваћена као највећа жртва геноцида, ем немају Запад на својој страни, не могу бити уоквирени као жртве геноцида чак и ако су, или ако постану, жртве лако препознатљивог, очитог злочина геноцида. Нажалост, та квалификација, а с њом и злочини над Палестинцима, изгубила се у конотацијама и асоцијацијама које су постале пртљаг именовања злочина „геноцидом“.

„Геноцид“ је постао инструментална квалификација, разлабављена и релативизована цивилизацијски колико и  геополитички – и у њој данас нема места за палестинско страдање. „Геноцид“ је етикета која се изгубила у лавиринтима западних интереса и не толико хијерархијског колико бинарног цивилизацијског (само)разумевања. То треба имати у виду када размишљамо о Аушвицу и Гази, колико и о Јасеновцу и Сребреници.

ДЕТЕ И 17000 ДЕЦЕ: Зло је у области Газе заглушено морама и реповима западне историје. Западношћу пресађеном на Блиски исток, колико и терористичким чином отписаних, људи заробљених у области-логору, гету за заједницу осуђену на животарење без будућности, обележено понижењима и само мрвицама наде. Јаја Синвар, вођа њиховог отпора, одлучио је да, ако већ морају да нестану, из животности колико и глобалне свести, онда неће нестати у тишини.

„Не браним Синвара. Браним палестински народ. Браним право палестинског народа да буде слободан… Да нисмо имали израелску окупацију, да нисам одрастао целог живота под израелском окупацијом, не бисте видели Синвара или Хамас. Да је Израел прекинуо своју окупацију и прекинуо систем насељеничког колонијализма и зауставио злочине, укључујући етничко чишћење више од 70 посто палестинског народа од 1948. године, не бисмо били у овој ситуацији. Дакле, ако мене питате, рекао бих вам да је последња ствар коју неко треба да уради јесте да окриви жртву. И последња ствар коју треба учинити је не видети нас Палестинце као равноправна људска бића. Ако је јеврејски живот драгоцен, живот Палестинаца такође треба да буде драгоцен. Ако није прихватљиво убити израелско дете, апсолутно је неприхватљиво убити 17.000 палестинске деце“, рекао је Мустафа Багрути, председник Палестинске националне инцијативе, на Си-ен-ену, у емисији „Аманпур“.

„Реалност је да палестински отпор постоји јер смо потлачени, под окупацијом, лишени живота, лишени наше слободе, лишени нашег права да будемо напредни и имамо мир. Борили смо се цео живот, било да се боримо на миран начин или на друге начине, увек смо потлачени, и то је оно што свет мора да разуме. Реалност је да 7. октобар, понављам, није био узрок, био је резултат, исход, бескрајне окупације, колонијализма насељеника, угњетавања и система етничког чишћења“, рекао је Багрути утицајној америчкој новинарки, медијских арбитарки именовања масовних злочина, у којој су јеврејске жртве Хамасовог терористичког напада 7. октобра пригушиле емпатију према палестинским жртвама.

Некажњивост у Палестини, и равнодушност према страдању Палестинаца, неодвојива од чињенице да супротна страна има ауру жртве геноцида, што је, пак, неодвојиво од чињенице да су заједнице које су биле жртве геноцида постале схваћене као невине по себи. Невиност је постала, неизречена али подразумевана, одредница њиховог идентитета.

Етикета „геноцид“ успоставља бинарну, неиздиференцирану, црно-белу слику заједница које се укључене у сукоб у коме су злочини једне стране именовани као геноцид. Она јесте, у принципу, постала доступна свима, али нема поредиву моћ када је користе, на пример, Израелци и Палестинци на Блиском истоку или Срби и Бошњаци на Балкану.

Насупрот заједница „геноцидаша“, Срба или Хутуа, којима ништа не треба дати, нити је с њима упутно преговарати, стоје заједнице „жртава геноцида“, која хоће све, што пре. У Руанди су Тутсији одавно узеле све, апсолутно све. Бошњацима у Босни то (још) није пошло за руком. Чини се да је у Палестини, пошто им могу узети све само ако обаве нови холокауст, циљ је да Палестинцима не остане ништа. Само спржена земља на којој се не може живети.

Зоран Ћирјаковић