ХАЛУЦИНАЦИЈЕ О НОРМАЛНОСТИ: МИСТЕРИЈА ГРАЂАНИСТИЧКОГ ОРГАЗМА

 „Треба нам нормалност у политичком животу“; „За нормалан живот. За Србију против насиља.“ „Да вратимо нормалност и одговорност“; „Да нормалност победи! Доста је било овог лудила!“; „За нормалност и слободу!“; „Нормалност се изгубила. Огуглали смо“; „Заслужујемо да живимо нормално. Нормалан живот у Србији је могућ. 17. децембра гласамо за то – да нормалност победи“, писали су током предизборних дана оптимисти из опозиције.

Било је на „Твитеру“ овог децембра и резигнираних реалиста, који су побркали демократију и нормалност, што је једна од најчешћих заблуда српских елитиста – и левих, многобројнијих, и десних, све бројнијих – који се не мире са реално постојећом Србијом: „Заборавили су људи како нормалност изгледа“; „Нормалност је увек у мањини, десетак до 15 посто и пар посто генијалаца“; „Дотакли смо дно. Поштени људи страдају, потпуно аполитични само желе нормалност а ми је тренутно немамо“; „Лажно пријављивање на адресу где не живиш је кривично дело. У земљи где је кривично дело нормалност, нема демократије“.

Може ли Србија после овог изборног процеса да се нормализује?“, пита се у „Данасу“ један од селебрити хипнотизера, који грађаноидима објашњава да је гостовање „Ћуте на Хепију“ било „паранормална медијска појава“. „Нормалност“ се помиње и у бројним статусима објављеним поводом интервјуа који је Александар Вучић дао времешном уреднику лажног НИН-а: „Од јуче то говорим и наглас признајем да сам бесна на себе што ми смета његов интервју за НИН! Сваку нормалност нам је огадио“; „Што сте шокирани НИН-ом? Двехиљадитих су онолико држали страну ДСС-у. Бушили нормалност где су стигли“, смиривао је бес шокираних и озлојеђених један од ударника културне деконтаминације.

„Нормалност“, што је крајем деведесетих постала једна од кључних речи у прозападним наративима, временом је мутирала у једну од лозинки не толико антирежимског говора колико селективног, фундаменталистичког антинационализма. Он је данас важно обележје културе аутошовинизма, која од 2012. године, када се рађа фантазија о „повратку деведесетих“, више не станује само у отуђеним елитистичким круговима већ се разлила по ткиву „урбане“ средње класе, све отуђенијих добитника у транзицији и србофобичној преевропеизацији. Али, „нормалност“ је стекла и неслућени екстатички потенцијал. Да ли је реч о случају колективног пријапизма, или ће антирежимски грађанисти 17. децембра коначно осетити сласт политичког оргазма, мистерија је која ће ускоро бити разрешена.

Ово је дугачак текст на јако незахвалну тему – нормалности, што је, иако има неке важне неспорне чиниоце, јако субјективан појам. Његов смисао није само обележен нашим идентитетима, онима које привилегујемо колико и онима које смо склони да одбацимо или игноришемо, већ и нашим идеолошким и, овде, на оклеветаном, другачије европском ободу Европе, повезаним „цивилизацијским“ изборима. Зато, да би појам нормалност био смислено и доследно коришћен у опису средине у којој су снажно присутна неспојива схватања нормалности, потребно је стално нешто прецизирати и објашњавати. Зато је и текст који следи пун понављања и ограда, од којих је, на самом почетку, потребно истаћи да је ово, у суштини, текст о халуцинацијама о нормалности – које су истисле опипљиве, подразумеване али не и неуништиве аспекате сваке иоле нормалне нормалности.

При томе, што тему овог текста чини још више незахвалном – ово је текст о ономе шта ће бити ако буде. Тачније, о ономе шта ће се вероватно догађати у Србији ако се деси нешто што је јако мало вероватно. У најкраћем, шта Србију и њену (не)нормалност чека ако Александар Вучић, којим случајем, изгуби републичке парламентарне изборе 17. децембра. Шта би у том случају, вероватно, била наша нова (не)нормалност и зашто?

ИЗГУБЉЕНИ У НОРМАЛНОСТИ: У овом тексту покушавам да истакнем величину и природу илузија наших западнољубаца, који инсистирају на ненормалности Вучићеве Србије и који се више не налазе само на грађанистичкој „левици“. Кључно питање на које покушавам да одговорим може бити формулисано на неколико начина. Формулације питања су, у овом случају, део сугерисаног одговора, али и одговора на чињеницу да је реч о питањима која се тичу могућег.

У наставку реч „нормалност“ користим у смислу у коме се данас најчешће користи – као западнолика и нарцисоидна нормалност, из чије слике је или избрисано Косово или та слика нормалности бива конструисана тако да статус Косова и стање на Косову нису њени релевантни чиниоци. Оно што је за разумевање аргументације коју нудим најважније – из те слике српске нормалности, у којој Косово постоји као вакуум, избрисани су и људи који верују да не може и да не сме да постоји српска нормалност у којој Косово није део Србије, и који су спремни да на различите начине делују у складу са тим својим убеђењем, које, наравно, ослонац има у Уставу. То су људи које је Вучић пацификовао, поткупио, маргинализовао или их на неки други начин држи под пуном контролом. Та контрола је једини гарант димензија нормалности које западнољубиви и самољубиви подразумевају. Другим речима, Александар Вучић је име и презиме унормаљивања кровне ненормалности која релативизује све друге српске ненормалности.

Доминантна, западноцентрична и егоцентрична схватања нормалности присутна у јавности имају исто наличје. И прва, декларативно цивилизацијска али примарно материјалистичка, и друга, мање или више отворено нарцисоидна и нескривено материјалистичка схватања нормалности, испреплетана су и само замотана у велике идеје и идеале. Зато је равнодушност према Косову – што значи и према Србији и српству – колико год да је порицана, по правилу садржана у свим овим схватањима нормалности. Уосталом, чак и најмањи материјални ударци врате ту националну равнодушност на површину и оголе је.

Српске патриоте, они који су због статуса Косова спремни не само да једу корење већ и да гладују, имају, пак, једно друго, јако једноставно и прилично транспарентно схватање нормалности, и зато оно није тема овог текста. Такво схватање нормалности се последњих недеља на друштвеним мрежама помиње скоро искључиво као одговор на доминантно, грађанистичко схватање нормалности – које не мари за Косово и српство.

Зато је „нормалност“ на друштвеним мрежама лакше наћи ако је тражите на латиници. Много пре него што је постала кључна реч кампање водеће западнољубиве коалиције, „нормалност“ је постала један од синонима за „ја“ у речнику људи који су, забављени собом и заслепљени светлом и богатствима Запада, заборавили Србију. Мариника Тепић је на „Твитеру“ написала „И Ужице и Чачак спремни за промене које долазе 17. децембра! За правду, за живот без страха, за нормалност!“. Као један од одговора је стигло питање: „А која је то 'нормалност'? Да будемо слуге свакој шуши из Европе и Америке? Да нам странци уређују државу? Да нам ојаде и овако опљачкану државу? Да нам дође НАТО и окупира РС? Само се ти клањај Хилу, навикла си. Ми остали не продајемо образ“.

Главни циљ овог текста је да сугерише одговор на једно хипотетичко питање: Зашто је – из угла западнољубаца и егоцентрика који инсистирају на успостављању „нормалности“, што, скоро без изузетака, поистовећују са рушењем Вучића – нормалност под Вучићем битно нормалнија од стања западнолике и нарцисоидне нормалности које се може очекивати после Вучића – у Србији из које Косово није или већ уклоњено или у њу реинтегрисано?

Исто питање може бити формулисано и на један други начин: Зашто рушење Вучићеве власти не мора да буде пут ка нормалности, онаквој како је схватају наши западнољупци и/или нарциси, већ, што је много вероватније, може постати странпутица ка јако болном и непријатном – не и самоубилачком – суочавању са много ружнијим последицама српске стварности у којој је уставност обесмишљена одлуком Запада?

Сматрам да је Вучић ублажио и унормалио последице кровне ненормалности, коју је овде наметнуо и забетонирао Запад, односно НАТО, и да би његово рушење 17. децембра представљало увертиру у суочавање са деструктивним потенцијалом, спољним колико и унутрашњим, и последицама те кровне ненормалности. Наиме, када као предуслов „исправне“ бриселоидне нормалности поставите кршење одредби Устава, онда не можете очекивати да се то неће одразите на све друге аспекте законитости и уставности. Једно такво мора се – урезано у Кумановски споразум, кога је корисно посматрати као српски над-Устав, „Устав“ Устава Србије –  условљава сва друга српска мора се, може се и треба се.

Вучић је такву ненормалност унормалио, имајући у виду величину улога, по јако малој друштвеној и још мањој развојној цени, и претворио у, имајући у виду уставни значај те ненормалности која се надвија над Србијом, запањујуће нормалну (не)нормалност – и то баш по западноцентричним и егоцентричним параметрима српске нормалности. Али, демократија је највећи непријатељ те и такве нормалности. Зашто?

Косовски улог је овде онтолошки чинилац, важан колико и забашурен. Демократизација  би дала простор не само онима који желе да кажу још једно историјско „не“ већ и онима који мисле да Србија треба да се припрема за нови косовски рат. Другим речима, демократија у Србији по себи отвара питања са којима не може да се избори демократски – а да не буде не само угрожени већ, можда, и девастирани стубови западнолике нормалности које је Вучић заштитио и који су, из угла присталица грађанистичке опозиције, много важнији и темељнији од оних које истичу вође грађанистичке опозиције и два луксембуршка канала – којима су пуна уста нормалности. Нећу их набрајати зато што ће, онима који верују да ово што имамо у Србији није нормалност, деловати као вештачко конструисање слике већег зла.

Питање које води овај текст може бити стављено у историјски контекст и формулисано из два дела:

Први: Зашто је Слободан Милошевић, из угла достизања најразличитијих облика западнолике и егоцентричне нормалности, био један од најгорих могућих владара који су Србију могли да задесе у „постисторијским“ деведесетим – у деценији глобалног тријумфа Запада, где су идеје (норме) биле примарне а војна моћ секундарна, који је поредив само са ером западног колонијализма, када је моћ била примарна а идеје секундарне?

Други: Зашто је, за разлику од Милошевића, Александар Вучић вероватно најбољи могући српски вођа за време у коме је – гледано, поново то наглашавам, само из самољубивог и западнољубивог угла – неопходно прикупити и увезати репове деведесетих, али, истовремено, и одговорити на смрт краја историје, чињеницу да је Запад, не само на Балкану, одустао од великих „постисторијских“ идеја, посебно норми као што су демократија и борба против корупције, и вратио се циничној реалполитици?

И, коначно, ако ствар посматрамо само из угла демократије, коју и десни, национални западнољупци (ала Мило Ломпар) и леви, грађански западнољупци (ала Латинка Перовић) виде као корелат нормалности, истовремено алатку за достизање нормалности и њено централно својство, исто питање – које се више тиче могуће српске будућности, и то не неке дистопијске будућности већ оне будућности која се помаља из поништеног Устава Србије, него садашњости –  може да буде преформулисано и постављено на још један начин:

Зашто је Милошевић – опет, нажалост морам то стално да понављам, из угла достизања захтеване западнолике, „има се може се“, „гејеви жене се“, „крезуби туширају се“ нормалности – био најгори могући српски вођа деведесетих, у времену када је демократија, не само у Европи, била не толико „највећа западна вредност“ колико „једина утакмица у граду“, како воли да каже Небојша Владисављевић, водећи српски професор (теорија) демократије и демократизације, што је културално слабовида, западноцентрична наука која је, признајем, овде више научна од алхемије, док је Вучић данас вероватно савршени западнољубиви српски вођа у времену у коме је демократија само флоскула, коју је Запад осудио да овде буде најгора позоришних представа „у граду“, пошто је независност Косова, претворио не само у највишу већ, за Србе, једину помена вредну европску вредност?

Деведесете су биле године када је и за Србију важило мора демократија; данас за Србију важи само мора независност Косова – што овде искључује сваку одрживу демократију која не би донела отворено или прећутно одустајање од потраге за косовским компромисом или „компромисом“ – што значи и одустајање од чланства у ЕУ. А њега фундаменталисти западнолике и нарцисоидне „нормалности“ виде као једини гарант српске „нормалности“.

ЧЕКАЈУЋИ ЗАТВОРСКУ НОРМАЛНОСТ И УДРЖАВЉЕЊЕ: На „Твитер“ ламент академика и једног од (серијских) селебрити „спасиоца“ Србије Душана Теодоровића, који је написао само „НИН ми је, све некако, био уточиште“, један од одговора каже „Оно што очекујемо од РТС-а, то треба да очекујемо и од НИН-а. Не желимо ваљда наш Пинк“, на шта је уследила занимљива демонстрација неутаживе српске страсти према пречицама и оријенталној деспотији, која води и овдашње борце за демократију: „Тако је, али дај прво да уљудимо и вратимо на нормалност РТС, угасимо Пинк, процесуирамо све који су допринели овој ситуацији, а ту обавезно и медијској, па ће лако један НИН разговарати и са робијашем Вучићем, са насловницом: ОСУЂЕН НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ! Е тада!!!!!!!!!!!!!!!!“.

Један од мојих фаворита међу халуџама оних који ових предизборних дана захтевају или „очекују промене и нормалност“, долази од љутите маме: „Докле планирате да шаљете децу у школу и даље, упркос дојавама о бомбама? Нисте ли помислили да једноставно деца не иду у школу док се држава не удржави? Да ли сте ви уопште родитељи ваше деце? Ви учите децу да прихвате ненормалност као нормалност! Ето, тако расту у грађане који трпе насиља!“. Свиђа ми се реч „удржави“, јер је суштина начина како нам је Запад укинуо право на нормалнију (не)нормалност садржана у њој. Србији није дозвољено да се „удржави“.

„Нормалност“ је и један од синонима за Запад и све западно, стварно и замишљено, и све геј, што је, такође, постао један од синонима Запад, па смо, после хомоколонијализма спакованог у „Прајд. Нормално.“, добили и „Матичар. Нормално.“. Нашла се ту и грегоријанска реторичка запитаност, где један твитераш пише: „Волео бих да ми неко благе нарави одговори на питање, зашто Срби не славе Божић и Ускрс кад и сав нормалан свет, и да ми одмах после нетачног одговора каже, где Румуни, Бугари и Грци греше“. Један од одговора је садржао питање, које је наши имагинарни Западњаци виде као сувишно: „Ко одређује ту 'нормалност'? Нико није рекао да они греше, то је њихова ствар као што је наш Божић и Васкрс наша“. Запад је срце грађанистичких нормалности и повезане отуђености.

ПОЛИТИКА КАО СЕКСУАЛНА СУДБИНА: „Нормалност“ у грађанистичком имагинаријуму првенствено значи – ја, моји класни и естетски клонови и наш свет. „Ненормалност“ је овде постала синоним за различитост. При томе, за разлику од деведесетих, када је појам „ненормално“ примењиван на стање Србије и последице Милошевићеве владавине, његове присталице нису схватане као ненормални људи, а камоли као животиње, како је уоквирена „ненормалност“ Вучићевог „зверињака“.

Зато мислим да су шампиони ове јесени извесна Гордана Јанковић, на твитеру познијата као ГОЦА др ЗМИЈА, и њени бројни сајбер рођаци и твитер следбеници. „Ћерка(19) се изгледа заљубила. Да бих је испровоцирала кажем јој: Ко зна с ким се виђаш кад не смеш да га пријавиш", објавила је др ЗМИЈА, и одмах затим цитирала ћеркин либидинални одговор на смртну политичку претњу:  "Ма немој! Баш је супер. И родитељи су му супер. И да знаш, родитељи су му против ВУЧИЋА!“, па је, баш задовољна оваквим политичко-сексуалним избором, урбана др ЗМИЈА закључила – „Изгледа да је фин дечко“.

У новој, ваљда постмодерној, инкарнација френологије, те велике, никада прежаљене љубави европских елита, у Србији не мере само лобање и облик уста већ и политичке и естетске укусе. Зато наши изборни избори нису само мерило човечности већ и еволуцијског потенцијала.

„Нормални“ Срби, ваљда пре једно две-три генерације „припитомљени“ па више не уједају, почели су да верују да је ненормалност садржана у генима. Сем, надам се, када на Ади Бојани, или у Будви, августовска врелина отопи стеге припитомљења и накратко поништи учинак упоредне културне деконтаминације (Борка Павићевић) и политичке деконтаминације  (Адолф Хитлер) – па прегрејани „нормални“ млади човек заборави да изабраном пенису или вагини пре знојаве ноћи „прегледа“ гласачки листић маме и тате – политика је, изгледа, постала и српска сексуална судбина.

Има ли уопште мешаних бракова између нормалних и ненормалних Срба? Јебу ли се међусобно две Србије, данас раздвојене културом аутошовинизма и фикцијама „европеизације“ које су је обликовале? Додирују ли се негде, сем у аутобусима и на „Твитеру“?

Тешко је одабрати најусхићеније од 79 коментара на срећу и радост др ЗМИЈЕ: „Изљубите ћерку у моје име“, пише Игор Авжнер; „Добрим путем је кренула“, закључио је Ковач Иштван; „Паметно дете, има критеријуме.“; „То се прво пита. Ако су макар сумњиви нису за нашу кућу.“; „Лепо васпитано дете“, поручила је госпођа Мила Вићентијевић; „Фина кућа, подржавам“, задовољан је и Зоран Торбица; „Провокација дала резултате, срећом добре, пао је камен са срца Теи Селенић, која је пар сати касније написала „Neko je čovek  #NemanjaVidić👍A neko je ljudsko dno #NikolaJokić👎; „Очигледно девојка зна да бира.“; „Дечко је прошао на провери и без упознавања“, констатовала је Љиљана Вујовић; „Очигледно је дечко из добре породице.“; „Дајте јој 'зелено светло'“, посаветовала је Зора Николић и – прдопудерашки драгуљ међу елитистичким бисерима – испоручен без било какве искупљујуће, иронијске ограде: „Јединица мере за нормалност постало да си против Вучића! Одлично! Има наде за нас, кад су нам млади толико паметни!“.

БРАЋА ПО ИСТОРИЈИ И УЧИТЕЉИЦЕ БУДУЋНОСТИ: Пре него што пређем на питање – Зашто је „ненормалност“ Вучићеве Србије не толико нормалност колико, у задатим неоколонијалним условима, које Србија не може да промени, једна збуњујуће велика и баш нормална српска нормалност? – желим да истакнем главни проблем са веровањем  да после „ненормалности“ може да дође само нормалност, које је било „повод“ за писање овог текста. Да не може горе. Да су у корену проблема „пицоусти“ и његов „зверињак“.

Илузија да после лошег може да дође само боље се налази у срцу неких од највећих трагедија 21. века – Либије, са чијим становница су становници данашње Србије, од доласка Словена на Балкан, живели више од три века у истој држави, Јемена, са чијим становницима смо још дуже живели у истој држави, Сирије, са чијим становницима смо, поново, још дуже живели у истој држави, и Судана, са чијим становницима смо само пола века живели у истој држави. Блиска прошлост те четири земље је много важнија учитељица српске будућности него наша недавна историја. Сем у Босни, залихе државотворних страсти које су покретале ратове деведесетих су потрошене. Српске илузије су постале непријатно сличне блискоисточним, али оне овде нису подједнако скупе. Уосталом, такве илузије су 2012. довеле Вучића на власт и сада га угрожавају више од свих других антирежимских страсти.

У те четири не толико унесрећене колико унакажене земље, покушаји рушења режима, који само у Сирији нису били успешни, створили су такву ненормалност да (не)нормалност Гадафије, Салехове, пред-обојено револуционарне Асадове и Баширове владавине данас делује као недостижни сан. Као, буквално, „Дизниленд“. Штавише, покушај да се врате у нормалност, тачније у неку огољену али животну „ненормалност“, у Либији је спречио Запад – који је минирао изборе на којима би, то је било извесно, победио Гадафијев син.

Веровање не да је лоше, што јесте било тачно – мада то је, како је научио сваки становник Либије, Јемена, Сирије и Судана који ту лекцију није платио својим животом, по себи, баш као и нормалност, јако релативна и растегљива ствар – већ да не може горе одвела је грађане ове четири земље, буквално, у пакао.

То су била четири национална самоубиства – почињена у име демократије, слободе и западноцентрично схваћене нормалности. Оно што је кључно, она нису плод западног мешања, које није неважно али није ни кључно нити је било окидач, као што је претходно био случај у Ираку и Авганистану, већ плод културалног слепила и фатално осиромашне и изобличене политичке имагинације домаћих елитних актера, који нису уважавали кључне параметре непријатних стварности, и њихове заслепљености ушећереном и деконтекстуализованом сликом Запада и западног. То је оно због чега су та четири примера не само релевантна већ и јако важна за Србију. Не због количине крви којима су обележени.

ИСПОД МАЈИЦЕ И КОЖЕ: Постоје два главна разлога зашто то овде мало ко види. Први се тиче чињенице, која није неважна али смо склони да је драматично прецењујемо, да је Србија у Европи. Зато нам западноцентрична, „има се може се“ слика нормалности – што је, понављам, овде изнад свега другог синоним за Запад и западно –  делује као нешто што је близу и доступно, и зато нам слике, само мало удаљенијих али неевропских, ружних и болних (не)нормалности делују сасвим неважно. Иако смо са њиховим разваљеним стаништима у истој држави живели неколико пута дуже него са најближим западним метрополама и њиховим имитацијама, као што је Загреб. При томе, Александра Пријовић је ове јесени оголила лаж која се налази у срцу хрватског саморазумевања и показала да ни Хрвати нису западни народ – да су, изнад свега, не-Срби, који су коначно добили оно за чим су жудили три деценије. „Цецу“ која се не зове Цеца, што је једна од кључних речи наше реално постојеће, оријентолике, поносно српске не-елитистичке нормалности.

Илузију блискости Србије са (правим) Западом појачавају две повезане друштвене чињенице. Прва је илузија коју производи веровање да оно што је неухватљиво не постоји. Друга, која боде очи, тиче се чињенице да је све оно што је овде видљиво западнолико, а оно што је у нама и у нашим институцијама, што је унутра, што је невидљиво, у великој мери оријентолико. Зато смо склони да поверујемо да нисмо оно што јесмо.

Кожа бела, умотана у западно, а испод, и мајице и коже, Оријент и, све чешће, аутошовинизам – кога производе метастазиране фрустрације свезубих што, колико год се трудили, не могу да убију оно што су Азијате вековима уписивале испод наше европске коже, антерије, гуња, бодија од микрофибера и свега другог што се на њој смењивало. То исто, мада не подједнако снажно и дубоко уписано, иначе, у Хрватима није успела да убије ни њихова, огледно западна, католичка црква, иако их је, срећом, бар пелцовала од зала налик аутошовинизму, највећем проклетству посткомунистичке Србије.

Не треба да чуди да је та, наравно само привидна, али, бојим се, суштински неразрешива противречност – не само између (више нијансе него) боје коже и онога што је испод коже, већ и између географске карте и менталне мапе – учинила да када људи, нажалост одавно не само они који су „грађански“ отуђени од Србије, овде кажу „цео свет“ или „у свету“, они по правилу мисле само на Запад – не чак ни на целу Европу.

Другим речима, друштвено биће нам је (непорециво) оријентолико а друштвена имагинација нам је (самопорекнуто) западнолика. Зато смо склони да немогуће видимо као нормално а стварно као ненормално. Колективно, предали смо се илузијама и презрели потку реалности и многи су постали склони да живе у својим халуџама. То је рецепт за унесрећивање.

ЂАВО НОРМАЛНОСТИ: Вучић је учинио да несрећа, овај пут, за разлику од деведесетих, остане мајушна. Да буде минорна, невероватно срећна и нормална, у односу на потенцијале ненормалности која би се, вероватно, материјализовали убрзо после његовог прераног рушења с власти. Наиме, овде само националисти, сви, па чак и Шолакови и Ђиласови „зачински националисти“, као што је Ђорђе Вукадиновић, могу да кажу „Неће ни после СНС-а на власт доћи све сами анђели небески… Али биће једно зло мање“ – и очекују да ће пад СНС-а стварно донети једно зло мање. Ни могу овде да замислим горег и већег непријатеље националистичке агенде. Нажалост, подједнако је тешко замислити боље и бенигније националистичке непријатеље Вучићеве агенде од моралистичких ломпароида.

Грађанисти, чак и да на власт – пре времена мереног статусом Косова, што је за нас једино релевантно мерило времена и аршин за процену свега другог, од демократије до медијских слобода – дођу њихови највећи анђели, могу да очекују не толико (веће) зло колико мање или више брз суноврат у бројне супротности онога што виде као атрибуте нормалности.

Наиме, стање у Србији, у којој је Запад укинуо Устав као правну и политичку категорију, од суноварата у ненормалност – првенствено по грађанистичким критеријумима, мада не по онима које обично помињу већ па онима чије задовољавање подразумевају, па, као и њихови идеолошки близанци у Либији или Сирији, не могу  ни да замисле да то могу постати недостижни стандарди нормалности – може да одбрани само неко ко не мари много за Устав и ко ни не помишља да се закона држи као пијан плота. А камоли да медији буду битно слободнији.

Запад Србији није само наметнуо ненормалност као „кров“, који се надвија над сваким и свиме у Србији, већ нас је осудио на јако узак круг могућих вођа. Неко би рекао да су то „лоши људи“, али свако време пре или касније добије своје људе. Требало је више од деценије пре него што је време које почиње Кумановским споразумом добило свог човека. Тај споразум је, за нас, важнији од свега, чак и од Устава Србије, а камоли од Резолуције 1244, која је, иако није безначајна, скројена као Милошевићев смоквин лист. Тај војно-технички споразум је Србију увео у време, које није посткосовско већ, могло би се рећи, налаже надилажење и заобилажење Косова, или, у најбољем случају, његово пресељење у срце. Синтагме „Косово је срце Србије“ и „Косово је у срцу Србије“ од потписивања Кумановског споразума нису синоними. Прва је постала аспирација многих, друга је постала стварност (нажалост само оних) Срба који ове јесени нису склони да зазивају „нормалност“.

Једино политички „ђаволи“ могу да одговоре на фундаменталну, суштински неразрешиву ненормалност којом је Запад обележио ово ново, посткумановско српско време. При томе, не било какви „ђаволи“.

У тај „ђаволски“ калуп се удобно сместио хиперинтелигентни вођа, добар ђак који није сањао да једнога дана постане учитељ, моралиста или зналац, искусни политички играч коме је, с једне стране, мало шта свето, али који, с друге, уме да убеди људе да му је највише свето оно до чега најмање држи. Колико је Запад све закомпликовао, подржавајући истовремено и овог прозападног вођу и прозападну опозицију, илуструје чињеница да је овде највећи „ђаво“ хипнотисаних западнољубаца истовремено највећи западни „анђео“.

Не треба губити из вида да одговор на ненормалност, чак и неку много мању од ове на коју нас је осудио НАТО, није ненормалан вођа, већ јако специфичан вођа. На жалост декларативно „нормалних“ – „шизоје“ је само једна од халуџа које производе њихови мозгови.  Веровање да може да буде некоруптиван је, ипак, још већа илузија. Будаласто је очекивати да политичар који задовољава критеријум који је Србији наметнуо НАТО (и које је, у Куманову, оверио Милошевић), буде спреман да иде посткумановским, благо речено, јако незахвалним путем а да се, ослањајући се на исти принцип, легитимно кршење српских закона које је уписано у Кумановски споразум (и од тада безброј пута оверено од стране водећих западних лидера), не побрине за себе и добробит својих људи.

Али, још је будаластије очекивати да ће Срби – а то су, углавном, овде грађани – кроз неки суштински демократски процес, уз помоћ битно слободнијих медија него данас, одлучити да у вези статуса Косова буде урађено оно што Запад намеће као предуслов сваке нормалније западнолике и/или самољубиве српске нормалности. Нажалост, зомбији и хипнотисани људи су склони да поверују и у будалаштине. Буђење обично дође прекасно.

Овде, коначно, стижемо и до другог разлога зашто нисмо у стању да уважимо цену заобилажења стварности – што је наличје грађанистичког уоквиравања Вучићеве Србије као ненормалности – и уважимо не неке историјске већ живе, опипљиве примере Либије, Јемена, Сирије и Судана.

Несрећа може да буде јако велика, као тамо, а може да буде и много мања – али је то и даље несрећа. У Србији рат – прави, велики, дугачки, свеприсутни рат, онај који ништа не оставља по страни – више није могућ. Наше страшно не може да постане пакао, колико год се многи од нас трудили. Србија нема снаге да ратује ни са другима ни са самом собом, али то не значи да ствари не могу бити битно горе него данас, на шта ћу се вратити мало касније.

ИЗБОРИ 17. ДЕЦЕМБРА И СУОЧАВАЊЕ СА НОРМАЛНОШЋУ: Запад је Србију сместио у околности у којима Устав Србије није ни демократско ни правно питање, нити он то може да постане на демократски начин. У условима такве,  фундаменталне ненормалности, престаје важење свих здраворазумских и подразумеваних схватања нормалности. То је призма кроз коју морамо да посматрамо Србију и процењујемо све елементе њене (не)нормалности.  Зато ћу се у наставку осврнути на две повезане чињенице.

Прву, зашто је над-косовска и мимо-косовска „нормалност“ Вучићеве Србије, можда не најбоља могућа, али фантастично добра; зашто је он, по јако малој грађанској цени, унормалио ненормалност, коју је Србији наметнуо Запад. Другу, зашто постоји само један начин да се фундаменталисти немогуће нормалности схвате да је она недоступна и да је ово што имамо близу максимума – да СНС изгуби републичке изборе 17. децембра.

С једне стране, желим да се стадо хипнотисаних зомбија, које хорски призива „нормалност“, суочи са нормалношћу Вучићеве Србије – из њиховог угла. Са мером у којој је нормална и са оним шта би у Србији значило демократско и медијско „ослобађање“ не Србије већ „ослобађање“ последица темељне уставно-правне ненормалности на коју је Запад осудио Србију, а које је Вучић својом (прилично меканом) чврстом руком држао „заробљеним“.

С друге стране, ем сам довољно одговоран, или недовољно нарцисоидан, да бих својим гласом допринео суочавању грађаниста, које прижељкујем али их много више презирем, ем сам довољно суочен са потенцијалима и могућностима – који нису ствар тренутног односа моћи – националне односно суверенистичке опозиције. Верујем да ме – не толико моје претходно „ја“, колико „поништеност“ мог садашњег „ја“ – ставило у положај из кога се види да је пораз националне стране и у културном и у политичком рату историјски. Он је неодвојив од одредби Кумановског споразума, који је, по неколико јако важних аспеката, поредив са исходом Косовског боја, који није означио крај већ један нови почетак.

Зато је данас оптимистичко мерило будућности националне идеје „Догодине у Призрену“ – што значи да се  проток времена поново мери не деценијама већ вековима, као после Косовске битке. Волео бих да ме догађаји демантују, али – пошто сам, као, нажалост, мало ко у Београду, сем шачице оперативаца, аналитичара и функционера ДБ-а и једног броја косовских Срба – суочен и са Албанцима, бојим се да постоје чуда која нису могућа.

Срећом, наша друга, поносно српска, суверенистичка нормалност – 5. октобра је у Србији све што је национално постало „друго“ – у стању је да апсорбује ненормалност, колико год она била болна и велика, па и пораз, као што је учинила после Косовског боја. Статус Косова – које је у Србији али је Србија ван њега – само је његов најболнији симптом. Оно што многе збуњује јесте чињеница да Србија Косово није изгубила на бојном пољу – већ га је Милошевић предао у Куманову. Оно је тада постало залог његовог о(п)станка на власти.

Али, колико год да је велики, то није национални пораз. Србија је, и када је јако слаба, довољно велика и јака, али, ипак, то је више од пораза српског национализма и српске великодржавне идеје, какву су имали или имају скоро сви народи у окружењу. Другим речима, реч је јако болном, и зато многима неприхватљивом, поразу живе националне идеје, која ће се временом ревитализовати и кристалисати на једном новом, нама одавно блиском, оптимистичком нивоу. Обриси те оживљене националне идеје назиру се у гласу Данице Црногрчевић, стиховима митрополита Амфилохија  и у новом, призренском завету, дару „Београдског синдиката“ и групе „Траг“, којим је Косово премештено у догодине.

Нико није потписао капитулацију умируће форме националне идеје, реч је о антиклимаксу, али пет мушкараца, тројица политичких вођа и два „оца“, били су путовође жалосног дела националног пута, који је започет експлозивно и са великим надама. Редом, то су Слободан Милошевић, Добрица Ћосић, Војислав Коштуница, Александар Вучић и Мило Ломпар. Чињеница да је првог, властољубивог, било превише, а да последњег, самољубивог, нема нигде, илуструје колико је овакав исход историјски. Ту Вучић, према коме ће, вероватно, историја бити најсуровија, делује као стечајни управник националне идеје, што је темељна, „надверска“ вера која, по себи, не допушта промишљање „стечаја“, краја или пораза.

Нови успон – и наставак културног рата – не делује као ствар догледне будућности, иако се пупољци, који обећавају успон ревитализоване националне идеје, већ назиру. Нажалост, упадљивији су у „Задрузи“ него на страницама дугоумируће „Политике“. Наша боља будућност ће доћи из света Милене Качавенде и Миљане Кулић, не из прдопудерашке богомданости и каријеризма Александра Апостоловског и Мише Ђурковића, или света њихових ушушканих голупчића, којима је Србија већ тесна, блатњава и ружна. Као и аутошовинисти, који су се испили испод шињела Коче Поповића, и крем наше националистичке елите овде види мало тога сем башибозлука, багре, брабоњака – и себе.

Један мали пример из америчког миљеа, коме се диве класно и статусно привилеговани пастири и барјактари клонулог српског национализма, поседнутог ломпаризмом, који овде виде само себе, своје клонове и „дрипачке колоне“. Мајка Хенрија Кисинџера служила је госте на породичним окупљањима жене чији је унук, новинар, написао Кисинџеров некролог у „Њујорк тајмсу“. Присетио се подсмеха испомоћи, мајци која је, док је секла пилетину и трчкарала около, говорила да има јако паметног сина, Хенрија.

ПОСЛЕ 6. ОКТОБРА: Један од разлога зашто многи грађанисти не виде колико је цена Вучићевог унормаљивања Србије –  из угла ствари које сами уважавају – мала, суштински занемарљива, везана је за чињеницу да су се ментално одрекли Косова и да више нису у стању да појме, мање или више ушушкани и забављени собом, колико је Косово важна – и скупа – не толико српска реч колико одредница српског бића. Другим речима, ниједна српска нормалност се не може ни калибрисати ни процењивати без узимања у обзир величине и импликација ненормалности коју је Запад наметнуо Србији – истргнувши Косово из Србије суштински и, истовремено, оставивши Косово у Србији уставно-правно.

Зато је сада, вероватно, могућ чак и „6. октобар“ али то не значи да ће прижељкивана реприза „5. октобра“ бити нешто битно више од историјског 5. октобра – дакле више од почетка нове демократске заграде српске историје, која је временски орочена уставном ненормалношћу коју Вучић још није разрешио ни на један од могућих начина.

Чини ми се да би рушење Вучића у таквим околностима, Србији донело мало шта сем мање или веће нестабилности, детерминисане чињенице да се српски косовски-бриселски чвор не може разрешити демократски, и нове године које су појели скакавци – пре него што се појави неки не-Вучић. Тај чвор може пресећи само недемократски, док га је демократски могуће само цементирати на један од два начина – циљано или последично. Зашто?

Запад је 1999. године одлучио да Косово не одузме од Србије већ да нам га узме. Чињеница да Србија у Куманову није капитулирала, да се није одрекла Косова, створила је унутрашњу уставну ненормалност која може да буде или цементирана, на шта ћу се осврнути у наставку, или разрешена на два начина. Један, да нека српска власт Косово једноставно да, и тако „убије“ ту ненормалност, или други,  да се дође до „компромисног“ решења којим га Србија неће дати али га више неће ни активно потраживати, што је можда могуће, а можда је само начин да се терен или припреми за „коначно“ разрешење уставне ненормалности, која условљава све друге српске (не)нормалности, стварне колико и могуће, или да се та ненормалност цементира – да стварност Србије и карта Србије остану (дуго)трајно раздвојени.

Оно што је кључно, цементирање ове тројне – уставне, територијалне и идентитетско-онтолошке – ненормалности може да буде свесно односно циљано, ствар политичке одлуке, коју може да донесе било вођа било нека будућа, вероватно коалициона, демократска власт одлуком да одустане од „компромиса“, који Србији, као заступник и заклети пријатељ Албанаца, нуди Запад, што је мало вероватно, било као ствар политичке парализе, дакле последично, што је много вероватније уколико Вучић не предупреди такав исход. Однос гласача и релевантних актера демократске утакмице према Косову чини да је јако мало вероватно, да не кажем да је немогуће, да „демократски“ исход ових избора може донети нешто сем политичке парализе. Илузорно је очекивати меру стабилности која је потребна да би била успостављена одржива западнолика нормалност.

Чак и нека прелазна влада, која би само створила више фер услове за наредне демократске или битно демократскије изборе, може само да одложи суочавање Србије са последицама кровне ненормалности коју је Србији наметнуо НАТО пакт. Свако ко верује да демократија може водити Србију ка чланству у ЕУ је, благо речено, будалетина. Демократија овде обећава само нормалност која, из угла зилота позападњачења, није „европска“. Једини српски пут који Србију, можда, може одвести у Брисел је недемократски, мада, наравно, ЕУ може, иако сумњам да ће желети, да у случају Србије понови кипарски случај. Али он је, гледано из Брисела, и поред неких важних сличности, суштински различит од српског.

Вучић ненормалност коју је Запад наметнуо Србији – није одвео ни у један од праваца у које Србију гура та ненормалност, од којих су неки од тих праваца они правци у коју би Србију, без много размишљања и са врло рационалним разлозима, одвели суверенисти, чак и јако умерени националисти. Напротив, Вучић је Србију водио против струје и инерције, и главни разлог зашто Запад овде подржава његове грађанистичке непријатеље је жеља да он буде што слабији и да морају да дају – не толико Вучићу колико Србији – што мање. Вучић Србију упорно покушава да одвоји од кровне ненормалности, што је тешко, болно и непријатно, између осталог и зато што је Запад непоправљиво и безгранично антисрпски. Једина олакшавајућа околност јесте чињеница да, из различитих разлога, није сасвим јединствен.

ГРАЂАНСКО „ЈА“ И НАЦИОНАЛНО „МИ“ ИЛИ ХИСТЕРИЈА И ЕКСТАЗА: Ако стварно гласају за одрживу „нормалност“ – присталице опозиционе коалиције којој је кумовао Коста Кецмановић – морали би да гласају за Вучића. Они немају никакав други избор. Вучић је овде непријатељ само суверенистичке нормалности. Иако је, у стварности, она само картографска а не ствар суверенитета, њена онтолошка димензија чини сваки аргумент који се позива на стварност неважним. Суверенистичка и грађанистичка нормалност искључују једна другу. Оне су неспојиве. Зато коалиција грађаниста и националисти може да траје само један дан. Једино питање је колико дуго може да вегетира када се заврши тај дан.

Имам утисак да је хистерија око „нормалности“, и крвожедне нетолеранција којом је праћена, последица чињенице да су, негде дубоко у себи, грађанисти свесни колико је „ненормалност“ Вучићеве Србије нормална. Њихову конструкцију ненормалности би урушио чак и дашак аргумената, који, иначе, не захтевају ни посебну политичку памет ни поседовање било каквих ексклузивних увида. Одатле и помама за појмовима као што су „ботови и „зверињак“ – свако ко не мисли као они, који су, иначе, себи забранили да мисле па им се гомила пена на устима и крвожеђ у срцима, мора да буде претворен у нечовека или нацисту.

У том лудилу „нормалности“ нема разлике између Аушвица и рушења уџерица у Савамали, између стотина хиљада лешева невиних и једног: „Како, са ове временске дистанце, гледамо на све оне који су тридесетих година прошлог века у Немачкој подржавали Хитлера и нацисте? Нико не покушава да их оправда да су били уцењени или су морали. Не би смело да буде никакве разлике ни са овима. Исто зло, друге околности“, написао је Никола Спасић као одговор на твит Биљане Лукић: „Вест о канселовању [Николе Пејаковића] Коље ми улива огромну наду - не можемо да се бранимо од зла правдом, законима, силом, ловом... али можемо да престанемо да правдамо/разумемо колаборационисте зла. Нека иду својима, нема од нас, што рече @PredragVostinic, ни 'добар дан'.“

Нажалост, више не мисле само албански и бошњачки шовинисти да је Србија земља нациста. То мисли половина Срба, који су присталице грађанистичке опозиције и зилоти десрбизоване „нормалности“. Мање од три деценије од појаве аутошовинизма, суочили смо се са феноменом који је далековиди Слободан Антонић назвао „аутонацизам“. Остала је још само једна „ауто“ степеница случајносрпске еволуције – аутогеноцид.

Наше грађанистичке „демократе“, у суштини, овде не виде толико лошу власт колико вишак лоших људи – који су Срби. Зато, колико год да се декларативно залажу за демократију, опсесија грађаниста чланством у такозваној Европској унији је у великој мери везана за чињеницу да оно битно смањује број тема, питања и друштвених односа о којима би одлучивали српски гласачи – већина коју презиру и коју посматрају као нацифилни људски отпад. Они су антидемократске демократе. Зато толико воле Јова Бакића, јуродивог голобрадог четника са петокраком на челу, који им у руке гура каму и позива на вешања.

Не знам, мада наслућујем, да им мање смета Вучић него Срби. Као робови слике о себи – „доброг укуса“, „културности“ и других састојака илузије о сопственој изузетности и западности – они не могу да пристану на Србију, која је, наравно, њихово огледало, једино кога није могуће разбити. Зато они не желе да покољу „зверињак“ колико да закољу Србију.

Аутошовинизам је, великим делом, један од одговора на такву фрустрацију. Не на чињеницу да су, како многи истичу, физички заробљени у Србији-смрдији већ на чињеницу да је њихово биће слика и прилика српства, његових кључних, неидентитетских димензија; да је то њихово врло, „нормално“, нападно западњачено сопство заробљено у српству кога се гаде. То је база на коју се надовезала, антинародна колико и антирежимска, хипноза Н(ДХ)1 и Новог SS-а – и зато ће они, и 17. децембра, масовно гласати против себе и нормалности о којој халуцинирају, углавном за листу чији је стварни носилац Коста Кецмановић. Њихово политичко лешинарење је успаљено, често хистерично, одраз тог натегнутог, лажираног  сопства које се храни лешином српства. Зато га многи, симболички, свакодневно кољу кроз плетору, мање или више експлицитних, аутошовинистичких дијагноза и смртних пресуда.  

Истовремено, имам утисак да је тишина суверениста у великој мери последица чињенице да су, дубоко у себи, свесни да је суверенистичка нормалност постала недостижна. Сем у футуристичком домену на који упућује аспирационо „Догодине у Призрену“. Али, за разлику од грађаниста, националисти умеју да живе са митовима. Они су склони екстази, не хистерији, коју код грађаниста изазива нарцисоидна димензија њихове идеологије. (Грађанско) ја је пролазно, стално се измиче и истиче, (национално) ми је вечно, умирујуће.

ЋЕВАПЧИЋИ, НОРМАЛНО: Занима како би изгледала следећа инкарнација не-хибридне демократије, „демократије без придева“ који би упућивали на њену релативизовану или обесмишљену суштину – у Србији којој Запад не дозвољава да Косову буде не толико демократско колико српско питање.

Подсећам, да би београдски „Прајд“ – једно од претходних „мора се“ које је Србији наметнуо антисрпски Запад – био одржан у миру и реду, било је потребно ангажовати људе спремне и вољне да друге људе, који су били против „Прајда“ и спремни да га силом онемогуће, претворе у ћевапчиће, ако то покушају. „Прајд. Нормално.“ је овде могао да постане стварност само уз „Ћевапчићи. Нормално“ – хомонационалистичке догме и неоколонијална агенда извору меса у зубе не гледају. „Прајд“ овде није тековина демократије, људских права и владавине закона већ њихове супротности – од које је тешко наћи ружнију.

Занима ме како би се нека нова, демократска прозападна власт изборила са применом било које одлуке везане за статус Косова која није сасвим у складу са преамбулом Устава Србије? Како би се обрачунала са онима који би, можда, покушали да запале скупштину или неку другу важну институцију? Како би скршили њихов отпор? Ту дељење ћевапчића не би било од помоћи, а сумњам да би Радомир Лазовић и проф. др Јелена Јеринић умели да се „послуже“ онима којима је овде политички и цивилизацијски легитимитет обезбедио НАТО.

Шта би грађанисти радили са слободним медијима, које данас наводе као важно обележје нормалности коју захтевају и обећавају? Да ли неко стварно верује да је овде могућ било какав консензус о статусу Косова? Није ваљда да верују да је могуће демократски донети одлуку о статусу Косова која је прихватљива Западу и Албанцима? Шта би урадили са отпором одлуци да, како најављују, експресно уведу санкције Русији?

Ипак, још више од ових питања, занимају ме две ствари које можемо сазнати само ако СНС изгуби изборе 17. децембра. Тај пораз – који је јако мало вероватан, али сваки такмичарски избори представљају ризик за власт – би на врх пирамиде моћи довео опозиционе западнољупце, који од расписивања избора реч нормалност не ваде из уста. Али, он би дао крила суверенистима, који би, чак и да не учествују у тој новој власти, имали корист од отварања медија, колико год оно било дозирано, што је важно за разумевање „дана после“ сваке „преурањене“ репризе 5. октобра.

Прво, оно што ме највише занима: Колико би трајала та исправна, права, западнолика нормалност – са, што је кључно, преговорима о статусу Косова у стању у коме су данас? Седам дана? Месец дана? Пола године? Колико дуго би Србија живела од „хлеба и суђења“ и како би живела? Колико брзо би неко од ових што данас твитују о ненормалности пожелео повратак у данашњу ненормалност и неког новог „Ататурака“? Дакле не-Вучића, „Вучић“ који се не презива Вучић и који није „пицоусти“; који може да прође френолошки тест.

Друго, у шта би се претворила та нормалност? У свињац или у циркус? Ђилас ни „Прајд“ није успео да организује. Да ли неко стварно верује да је данас у стању да организује нешто неупоредиво скупље и болније, чак и да му Запад да више него што даје Вучићу?

НАЈБОЉИ ЉУДИ: Наравно, избори могу имати само један исход, и имам утисак да моја знатижеља неће бити задовољена. Као и увек, само једна од две могућности постане стварност, она друга остаје хипотетичка, и у овом тексту сам промишљао само ту другу могућност, која највероватније неће постати стварност.

Овде поново стижемо до још једног важног разлога зашто верујем да неће. Реч је о једном од кључних корелата данашње, јако нормалне ненормалности – владавине лоших (Вучићевих) људи. Они су, бојим се, толико „лоши“ у свој својој прозападној „доброти“ да ми се чини да за Вучића, као и многе од оних који су му најближи, власт одавно није ствар владања већ нечега много важнијег.

Да би људи на власти у Београду били добри Западу – не лепи, Добрица Веселиновић и Мариника Тепић су им вероватно много лепши и дражи, али не и довољно добри – они не толико не смеју колико не могу да буду добри људи. Питање колико су ти људи лоши за нас, или за неке од нас, можда чак и већину, много је мање важно.

Запад нас је осудио не само на недемократију већ и на „лоше људе“. То је један од кључних аспеката ненормалности коју је Запад наметнуо Србији. Запад је учинио да овде „лоши људи“ буду не толико најбољи колико, за Запад, једини добри људи. Једноставно, оно што Запад каже да мора не може „добар момак“. При томе, а то је подједнако важно, са „добрим момком“ се не може рећи ни не Западу. Самлео би га Запад и овдашњи западни играчи – чак и ако би био много способнији и повезанији са реалношћу од, многима овде јако доброг, али невероватно неспособног Војислава Коштунице. При томе, и Коштуница и Вучић су производи српског национализма и били су омражени међу грађанистима. Један је више изветрио са политичке сцене него што се политички „самоубио“, други се поново родио у својој негацији. За једне је то реалнационализам, за друге велеизадаја.

ПУТ ЗА НИГДЕ: И ако одлучи да стане, и ако се определи да настави да иде ка „Бриселу“, где највероватније никада неће стићи, Србија може да остане у том положају – у антизападном мировању или у порозападном кретању – само вођена јако способним и на све и свашта спремним, верујем пре човеком него људима. Таквих је при врху свих страначких пирамида јако мало, што не значи да се ту не крије неки нови Вучић. Наш будући свеминистар, следећи српски „цар баћушка“, инокосни вођа по мери не само наше дубоке културе већ и неоколонијалних подешавања које је одредио Запад.

Зато демократска алтернатива Вучићу није демократски друштвени мир и стабилност већ демократски неред и нестабилност – „нормалност“ која обећава хиперпродукцију иних ненормалност и болних удараца „нормалности“, која ће, баш из грађанистичког угла, бојим се, вапити за не-Вучићем који ће моћи да је унормали. Уосталом, ми смо дошли у данашњу ситуацију из два разлога. Први, зато што је авангарда грађанске Србије закључила да је овде смислена демократија одржива – да смењивање власти значи почетак смењивости власти. Други, зато што је Запад схватио да је демократија непријатељ његове агенде у Србији, где је Вучић најуспешније одговорио на ту околност. Верујем боље него што су сами очекивали.

Истовремено, боље него што су српски грађанисти могли и да сањају. Вучић је једини прави српски „Ђинђић“, стварни гутач великих антисрпских жаба. Убијени Ђинђић је био причин „Ђинђића“, (некро)политичка халуџа која се, иначе, појавила тек после његове ружне смрти. Зато ме не чуди да су се иза Вучића постројили – Беба Поповић и Веран Матић; Петар Луковић и Гордана Чомић; Јелена Триван и Ненад Чанак; Чедомир Јовановић и Срђан Богосављевић; Марко Благојевић и Бранко Радујко…. Не верујем да се све то може објаснити само парама, мада, с друге стране, знам да је веза Запада и пара најчвршћа веза на српској политичкој сцени. Оно што ме много више чуди је да многи други грађанисти, волели много паре или не, нису препознали да немају никакав избор.

При томе, питање је колико овде има демократских демократа. Неки од најбољих и најпаметнијих увида у српско друштво, па и наш однос према демократији, крију се тамо где их наше непоправљиво елитистичке елите по правилу не траже. У коментарима читалаца, у статусима „обичних људи“ и на друштвеним мрежама: „Питају особе Бориса Тадића како је дозволио да изгуби од Томислава? Кључна реч је дозволио, као да избори не зависе од гласања, већ од председника да ли ће дозволити или неће дозволити да изгуби изборе. Вучић треба да влада сто година, он не дозвољава да неко други победи.“

Наше демократе демократију углавном воле само као реч и идеју – стварност српске демократије их избезумљује. Бојим се да ни највеће српске демократе, дубоко у себи, не верују у демократију. Не без разлога. Српска историја нам говори две ствари: да смо ми и демократија уље и вода и зашто је то овде тако. Наше данашње „демократе“ су зато, са јако мало изузетака, ако их уопште има, или слепци или илузионисти. Демократија овде има смисла само у случају крајње нужде – када није догорело до ноката већ пошто су сви нокти изгорели. Нажалост, стварност неће престати да буде стварност зато што се некоме не свиђа, нити је њу могуће мењати без узимања у обзир параметара који је одржавају. То је још један од разлога зашто имам утисак да Вучић неће изгубити републичке парламентарне изборе 17. децембра.

ЗАДРУГА ЗА ЕВРОПУ: Запад је највећи непријатељ српске нормалности, док демократија, захваљујући параметрима које је поставио, може само да буде генератор још  ненормалније нормалности – по западноцентричним и егоцентричним критеријумима.

Другим речима, што буде више демократије – ако би се до ње дошло пре завршетка преговора о статусу Косова или пре него што власт „дефинитивно“ одустане од преговора – овде ће бити мање нормалности на једном много темељнијем друштвеном нивоу од онога на коме функционише данашња „ненормалност“. Ненормалност Вучићеве Србије – по свим критеријумима, сем суверенистичким, и ту не по мерилима стварног суверенитета већ легалистичког, суверенитета „на папиру“ –  нормалнија је од демократске нормалности.

Навешћу један пример – могућег које мирише на стварно. Грађанисти су прошлог лета викендом хрлили на улице, да протестују све са својим анђелима и кучићима. Бојим се да би их нормалност какву прижељкују натерала да стрепе од протеста на улицама – који се могу очекивати и који неће бити вођени њиховим бахатим прдопудераштвом већ њеном косоволиком супротношћу. „Косова“ на улицама ове године нема због магије затворених медија и идејног банкрота крема националне елите, заљубљене у демократију и „фикцију „демократских протеста“ – не због односа већине Срба према Косову. „Косово је срце Србије“, али чињеница да је данас могуће заглушити његове откуцаје не значи да је Косово извађено из срца Срба – што је, бојим се, поверовало стадо зомбија који халуцинирају о светлој, „европској“ поствучићевској будућности.

Зато ови нарцисоидни илузионисти не могу да препознају ни да је „Задруга“ у посткумановској Србији друштвени бенседин, њихов савезник који умртвљује политичко тело понижене Србије и скреће пажњу са рупе у Уставу и кратера на географској карти. „Задруга“ овде није толико супстрат демократије колико слатко, прилично моћно оружје одржавања друштвеног реда и стабилности. Она је непријатељ насиља, на које не толико позива колико за њим вапи статус Косова, а не генератор насиља. „Задруга“ може бити непријатељ само српским националистима, али и тада само под условом да је не виде као лошу по себи већ као политички лошу, дакле ако не дозволе да им њихов распомамљени елитизам убије сваки контакт са српском стварношћу.

„Задруга“ је један од важних савезника у борби за „највише европске вредности“ и одржавање данашње, у датим условима, збуњујуће нормалне и ненасилне српске грађанистичке нормалности – која може бити грађанистичка ненормалност само ако као критеријум узимамо нерелевантна мерила, као што су демократија, ниво корупције или убиство у школи која, поврх свега, представља слику и прилику прдопудерашке Србије, оне која живи мимо и против „Задруге“. Штавише, Митровић заслужује орден и споменик од грађаниста који би да га хапсе. Он је један од хероја борбе за грађанистичко унормаљивање ненормалности, коју је Запад наметнуо Србији. Свака српска западнолика и нарцисоидна нормалност би се без „Задруге“ урушила много брже него са њом.

Имајући у виду кровну уставну ненормалност – успостављену Кумановским споразумом и забарушену Резолуцијом 1244 – Србија пуца од грађанске нормалности. Цену одржавања те, реално могуће нормалности платили су само националисти и суверенисти, изнад свега својом, поносно српском нормалношћу. Запад је рекао Србији да треба да настави да лежи, да би, можда, једнога дана мога да „востане“ у бриселској нормалности и слици богатства којом зрачи. Пробаћу зато, за крај, да овај дугачак текст сместим у калуп који је патентирала „геј је ОК“ авангарда грађанистичке, прозападне Србије, која данас колективно халуцинира о нормалности – „Вучић. Нормално.“, „Демократија. Ненормално.“ 

Зоран Ћирјаковић

СРБИЈА ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ НА ЗАПАДУ И РУСИЈЕ ПРОТИВ ЗАПАДА: АНДРЕЈ ШЕМЈАКИН, ИЛУЗИЈЕ О „МАЈЦИ РУСИЈИ“ И ПОСЛЕДЊА СРПСКА РЕПЛИКА НА РУСКЕ ИДЕЈЕ

Ово је други, дужи део текста о руским ослонцима српског аутошовинизма, написан тако да се може читати независно од првог. Али културални приступ – уз помоћ кога је анализиран однос идеолога српског аутошовинизма и репрезента руских „западњака“ према модерности Србије – јаснији је ако се овај, главни део текста чита после првог, у коме су изложени аргументи у прилог схватања о постојању различитих модерности, као и смисао и импликације тезе о „модернизацији без модерности“ у Србији, кључне за разумевање полазних основа аутошовинистичког и сродних српских становишта

*  *  *

СРБИЈА МЕЂУ ИСТОЦИМА: Подела света на Запад и Исток је популарна али лоша метафора.  Она омета разумевање природе различитости Србије и других незападних простора у Европи. Произвела је гомилу илузија о положају Србије као „мосту између Истока и Запада“ и значају овог простора. Проблем није једино у томе да су смислене одреднице само Запад и не-Запад – пошто не постоји један Исток већ много различитих Истока – већ и у чињеници да географски помак ка Истоку не одговара увек културалном, може се рећи и цивилизацијском али то је клизав појам, пошто су многи склони да га схватају у западноцентричној једнини.

Бишкек је источно од Москве и географски и културално, док је Москва географски источно од Београда, али многи у Москви, не без разлога, мисле да је Београд, културално, много источније од Москве. Зато не треба да чуди да се, гледано из Москве, западно не налази само Запад већ и део Истока. Ова збрка, да Исток није само источно, кључна је за разумевање руских ослонаца скупа идеја и псеудонаучних тумачења од којих полази српски аутошовинизам.

Важна српска реплика на овај руски поглед, присутан у путописима, новинским извештајима и анализама објављеним од половине 19. века до данас, препознатљива је у радовима Латинке Перовић. Вођена саморазумевањем које полази од исте премисе од које крећу руски ауторитети, од „западног универзализма“, она Србију посматра из инсајдерске позиције и види је не као више различиту већ као више дефектну од Русије. Колико год да наши „либерални“ Европљани у западноцентричној једнини, као што је Латинка, презиру Русију, или да је се плаше, колико год да је виде као један од стожера, по њима, ружног, претећег дела света који се надвија над нама – Србија им је још гора, опаснија и болеснија.

То је важан део елитистичког (само)разумевања из кога је аутошовинизам настао у Србији пошто је задовољено неколико додатних услова, које ћу овде само назначити. Први, када је та привидна недостатност и заосталост представљена као културално детерминисана ненормалност. Други, када је, затим, та „патологија“ уоквирена као неизлечива, као непремостива „цивилизацијска“ (у једнини) заосталост односно окамењена културална ретардација. И, трећи, када на крају буде схваћена као убилачка.

РУСИЈА НА ЗАПАДУ: Као и када је реч о неким другим „српским репликама на руске идеје“, реч је је српској реплици на једну од руских реплика на западна саморазумевања, идеологије и идеје. Идеје о нама и Русима; идеје о себи; модерне политичке идеје; нормативне идеје… Релативно је мало оригинално „руских идеја и српских реплика“. Много је више западних идеја, руских реплика и српских реплика на те руске реплике.

Такво посредовање представља меру руског доприноса генези српског аутошовинизма, где је питање колико је био случајан и какве су биле намере руских саучесника мало важно. Тај допринос, чије је тумачење главна тема овог текста, неодвојив је од поделе на руске „славјанофиле“ и „западњаке“, где се нас, не само у академској сфери, докопало много „западњака“. Иначе, они су оваладали руском политиком много пре Бориса Јељцина.

Још почетком тридесетих је Стаљинов нови, културно културни совјетски човек постао упадљиво западнолик. Српска грађанистичка идеја културне деконтаминације вуче директне корене из руске, стаљинистичке идеје културности. Штавише, реч је о непријатно верној српској реплици, посредованој титоизмом, на важну руску идеју. А она је, наравно, била руска реплика на западну идеју која модернизацију и изградњу модерне државе везује за спровођење унутрашњег цивилизујућег процеса, под будним оком просвећене локалне елите.

Ова реплика је у Русији временом добила важно место на различитим деловима идеолошког спектра, али је улога њене бољшевичке верзије у Титовој Југославији  где је одбачен Стаљин али не и велики део стаљинистичког пртљага југословенских комуниста, укључујући схватање културности и улоге културе коме се Стаљин окренуо у првој половини тридесетих година овде сасвим занемарена. Један од њених главних баштиника у Србији је била Латинка Перовић, која је стаљинистичку (под)идеологију културности оживотворила и на Конгресу културне акције у Србији, што је српска реплика коју је, уз помоћ Живана Берисављевића, организовала у Крагујевцу, граду који је најближи селу у коме је рођена.

Може се рећи да је руска, стаљинистичка идеја културности добила неколико српских реплика  од којих је најзначајнија поменута идеја културне деконтаминације. Мада, треба истаћи да је она, истовремено, реплика на западну, хитлеровску идеју деконтаминације, због чега тај појам није коришћен у денацификацији Западне Немачке.

Наши русофили често губе из вида да у Путиновом окружењу има немало „западњака“. Вероватно је реч о већини. Они су, можда прагматични, можда каријеристи, можда сасвим искрени, постали антизападни „западњаци“, што је „реалполитички“ развојни парадокс на који ћу се вратити касније. Ту спадају и ови нама далеки, јако суздржани људи, који су у Београд стизали из Русије после фебруара 2022. године. Кажу ми да наша „мајка Русија“ има и децу која више личе на нас, која су топлија и отворенија. Надам се да је тако.

Може се рећи, не само из српске перспективе, да је чак и Путинова Русија – истовремено на Западу и против Запада. Ту се препознаје и један од разлога зашто на светској позорници – колико год да је велика и моћна, и културално и политички – наступа идејно сиромашна и неуверљива; зашто се задовољила не толико негацијама колико пуким разводњавањем модерних политичких норми које је преузела са Запада; зашто је незападном свету данас у стању да понуди мало шта сем руског гаса, наоружања и наде у једно другачије сутра.

ЧААДАЈЕВ И ШЕМЈАКИН: Кровна реплика, реплика под којом су се сместили сви други српски и руски одговори – јесте модерност. Модерност је са Запада кренула да стиже у Русију, европску империју која је свој печат утиснула у велики део Азије, раније него у Србију, малену, тешко проходну европску забит, у коју је једно азијско царство утиснуло свој културални печат. Зато се српска реплика на модерност више разликовала од руске и зато је овде лакше негирати модерност него у Русији. Али, зато и став да смо овде добили „модернизацију без модерности“, који представља кичму аутошовинистичког и сродних становишта – није постао само српска реплика на западне идеје, већ и на руске.

Оно што је кључно, српски аутошовинизам у себи не садржи толико реплику на руске идеје о Русији, које оличава Петар Чааадјев и које миришу на аутошовинизма, колико на руску школу академског и политичког мишљења о Србији коју оличавају радови Андреја Шемјакина, недавно преминулог историчара и главног (анти)јунака овог текста. Док нам Чаадајев помаже да боље разумемо о чему све говоримо када говоримо о српском аутошовинизму, Шемјакин нам помаже да разумемо колико су снажни и разуђени његови спољни ослонци, укључујући чињеницу да Запад није његов једини појачивач.

Реплике нису цитати и чини ми се да се у Русији не може говорити о руском аутошовинизму. Русија је само огледало важних аспеката српског и његов олако игнорисани, помоћни генератор. Руски аутори бивају навођени као потврда, често као крунски аргумент у прилог паранаучног утемељења аутошовинистичког и сродних становишта, што се види у радовима Латинке Перовић, где је једна од главних тема однос елите у Србији према модернизацији.

Реч је о руском „научном“ погледу на српску модерност кроз западне наочаре, који је, као и западни поглед, охрабривао тумачења која су постајала по нас више опасна што су била мање ружна. Она нам не говоре да смо лоши, неисправни, ненормални или нездрави – она нас упућују на такве закључке. Ту је кључна објективистичка претензија из које снагу црпи десубјективизујућа слика Србије, наше различитости и наше другачије, алтернативне модерности, коју је производио и оснаживао и западноцентрични руски поглед на Србију.

ШТА ЈЕ (СВЕ) НАМА РУСИЈА: У једном од последњих радова, „НИКОЛА ПАШИЋ И РУСИЈА. ИЗ ИСТОРИЈЕ ОДНОСА“, објављеном 2016. године, Шемјакин се у дугачкој фусноти подсмева проницљивом увиду који је историчар Предраг Марковић изнео у зборнику „Европа и Срби“, објављеном 1996. године, где каже да „на почетку Модерне… западни утицаји у Србију долазе бар из три правца, Русије, Аустрије и западне Европе у ужем смислу“.

Навешћу Марковићеве речи које је Шемјакин, склон омаловажавању неистомишљеника, квалификовао као „конструкцију“ и цитирао на начин који сугерише да верује да лупа: „Требало би раздвојити смер политичких и дипломатских опредељења од цивилизацијских утицаја. Бркање ове две области је вероватно и довело до раширене заблуде о руском утицају. Јер, русофилска политичка или дипломатска оријентација не мора да повлачи и антизападно цивилизацијско усмерење… Вербално антизападњаштво Светозара Марковића и радикала у фази конституисања њиховог програма, није довело до неке антизападне регресије у привредном и културном развоју. Елита се и даље окреће ка Западу…“. На крају фусноте, подругљиви Шемјакин иронише па каже „под његовим пером“ и цитира Марковића: „…Русија има улогу преносиоца вредности западне цивилизације“.

Ако занемаримо непријатну чињеницу да не постоје вредности руске цивилизације које су релевантне за разумевање политичке модерности, већ само руске реплике на западне норме које је конституишу, Русија је онима који су, као Никола Пашић, у њој видели узор, омогућавала и да појме како је могуће одговорити на изазове наше различитости. Она овде, још више него руска различитост, омета очекивано – „исправно“, што значи онакво какво је на Западу – функционисање модерних политичких и других институција, које су настале као одговор на нормативне заповести које су стизале са Запада. Нажалост, Шемјакин је ту различитост сводио на локалне традиције. Видео их је као препреке модернизацији, која, по њему, легитиман, прихватљив крај може имати само у западној слици модерности.

Ако већ морамо до говоримо о „константама“ када говоримо о историјским процесима, да би видео колико је остао тачан важан део закључка Предрага Марковића коме се подсмева, Шемјакин је требао да уради само једну ствар – да погледа у огледало. Што се тиче остатка „конструкције“ с којом се спрда, било је потребно да се ослободи западних амова, истих оних са којима су Србију посматрале Латинка Перовић и Олга Поповић-Обрадовић, историчарке чије је увиде видео као „истине“. Као слике историјске стварности које не постоје само „под пером“ историчара – и које је промовисао као лупу за посматрање модернизације Србије.

Шемјакин је значајан јер нам олакшава суочавање са непријатним питањем шта је све нама Русија, земља о којој је, не без разлога, огромна већина Срба склона да има идеализовану, кристално белу слику. Шемјакин је руски историчар који је, као и велика већина истакнутих Руса чије је путописе, репортаже и забелешке цитирао, прикупио и на крају објединио у зборнику, овде наступао као западни човек који говори руски и ауторитет који нас самерава са западним критеријумима – и тако вреднује исходе наше другачије европске историје.

ЉУДИ, МАЈМУНИ И ЗВЕРИ СРПСКЕ: Русима је из неколико разлога лакше да прођу тај западноцентрични тест модерности – од којих је кључни да они нису натопљени Западу географски блиским, османским и арапским Оријентом, које је вековима посматрао као истовремено инфериоран и највећу, смртну претњу. На западним представама тог (дела) Оријента, Едвард Саид је засновао своју разорну критику „оријентализма“, клеветничког погледа на различите неевропске Истоке кроз призму Запада и западне историје. У односу на историју не-Европљана, историја Запада је посматрана као кључ или, како каже Марксов оријенталистички „афоризам“ – оно што је „анатомија човека“ за „анатомију мајмуна“.

Следећи Карла Маркса, можемо рећи да се данашња Србија, тада европски рукавац османског царства, у овој западноцентричној слици светске историје појављује век или два после Оријента као станиште истовремено унутрашњих и страних, европских „мајмуна“ – без егзотике и изговора на које могу да се ослоне они који нису ни „бели“ ни Европљани, и зато достојни нескривеног презира и гађења. Деведесете су протумачене као потврда ове старе, расистичке слике, доказ да је Београд а не Кисангани право „срце таме“. Центар гравитације неуништивог, зверотворног и нацифилног „духа паланке“. Постисторијског „ужаса“, што је реч којом одзвања Конрадово ремек дело.

Зато не треба да чуди да аутошовинистичка „реплика“ на овај западни поглед, Србију не види као балкански кавез за мајмуне већ као – зверињак. При томе, ти врли, припитомљени Срби све ређе долазе из „круга двојке“ већ, како воле да кажу следбеници Радомира Константиновића, прекаљени комунистички и грађанистички дресери и кротитељи Срба – из паланки. Из места као што су Зајечар, Параћин, Босански Петровац, Прокупље и Гацко.

Они илуструју учинак демократизације, друштвеног ширења и метастазе самопорицања, која креће, прилично стидљиво, „6. октобра“ 2000. године. Тај датум је убрзо, у осионом „либералном“ имагинаријуму грађанског фундаментализма, митологизован као једино избављење, спасоносни „други долазак“ друштвеног чишћења, лустрације и фул деконтаминације. Екстаза, којој се не назире крај, почиње пар година после победе СНС 2012. године, уоквирене као „повратак деведесетих“. Главни резултат је да аутооријентализам, најподмуклији, ауторасизам, најприсутнији, и аутошовинизам, најупадљивији – више нису само елитни феномени; домен „урбаних“ прдопудераша.

САРМА-ГИБАНИЦА-ЦЕЦА: Постколонијална теорија, коју је утемељио Едвард Саид, нам помаже да боље разумемо логику и позадину оваквих ставова; зашто су неприхватљиви и када не звуче ружно, али, ово је једно јако велико „али“, истовремено каже да је проблем у нама. Поручује нам не толико да нисмо „други“ колико да морамо да постанемо „исти“ – да морамо да постанемо оно што не можемо да будемо и да не смемо будемо своји, оно што јесмо. Једна другачија, „друга“ Европа, која је подређена „првој“, западној, чак и онда када, опкољена и заробљена али поносна, маше заставом свог окрњеног суверенитета.

Саидова критика није уважавала унутаревропске разлике, остала је западноцентрична, и зато је лош и непоуздан савезник када се примењује на тумачење Србије. Јако је корисна када је реч о разумевању западног (и руског) погледа на Србију и Србе, као и поменутог погледа наших отуђених елитиста на светове сиромашнијих сународника натопљених оријенталним. Открива нам и да се иза старог „југословенског“ погледа, који каже што јужније то ружније и тужније, не крије само то сиромашније већ и то оријенталније.

Али, деривати постколонијалне теорије постају отровни ако се примењује у контексту разумевање наше унутаревропске различитости – света оклеветаних, сарма-гибаница-Цеца Срба колико и саме Србије. Они претварају оно што јесмо, ако не баш у патологију, онда у терет кога морамо да се ослободимо, и тако постколонијална теорија овде постаје саучесник зла против кога се декларативно бори. Она је Србији натоварила подмукли, антиоријенталистички аутооријентализам.

Не знам, можда Руси јесу православни западњаци или западњаци са душом – ми сигурно нисмо. Србија и Запад су два много више, темељније и суштинскије различита света него што су то Запад и Русија. У немалој мери зато што у српској историји, за разлику од руске, Цариград не постоји само као Цариград већ и као Стамбол – где, наравно, његови слатки светови и ини репови нису остали само у прошлости. Данашња, грађанистичка слика „звери српских“ неодвојива је од одјека старих слика „звери“ османских, исламских и арапских.

Чињеница да је и Русија на Западу била представљана помоћу јако затамљених  оријенталистичких слика није одраз величине руске различитости колико величине Русије, чињенице да је као таква била велика претња Западу која долази са Истока. Али Русија није ни отелотворење ни дериват поредив са, из западног угла, најружнијим и најпрезренијим оријенталним „злом“ – османским. Оно је опседало Беч и себе је уписало у ткиво Србије и њених становника, колико оних који су му се вековима опирали толико и оних елитиста који су данас згађени „оријентоликим“ српством из кога воле да верују да су се истргли.

Не треба заборавити да су ружни оријенталистички стереотипи у Европи коришћени за описивање сваке унутаревропске различитости лоциране источно и обележене незападним традицијама. Чак су их и немачки Јевреји користили када говоре о пољским Јеврејима, који се у 19. веку нису облачили на западњачки начин и носили су дугачке, „оријенталне“ браде. Западни оријенталистички и балканистички стереотипи примењени на Србију су остали посебно снажни пошто ми у западним очима оличавамо симбиозу два (транс)историјска „зла“, редовно схватана као истовремена антиевропска и неевропска – руског, данас акутног, и османског, одавно уписаног у колективну свест Запада као највише нељудско и најкрвожеднијег, испреплетаног са суседним, блискоисточним „злом“.

САСЛУЖЕЊЕ ЗАПАДУ: Често се заборавља да историјска наука није само једна од највернијих слушкиња идеологије већ и позападњачења, вишедимензионог претварања света у илузију глобалног Запада. Наизглед екстензију западног, украшену локалним традицијама и, из угла Запада схваћеног као арбитар и мерило, оптерећену окамењеним незападним „патологијама“. Оне су тумачене као културалне, док западне, наводно, могу бити само индивидуалне или одраз идеолошких скретања са светлог пута унилинеарног марша прогреса и продуктивне, стваралачке културе која га прати само на Западу.

Нажалост, свуда на не-Западу, са, и даље, премало изузетака, историчари су, обично добровољно и поносно, производили увиде и тумачења која су робовала западној историји и њеним производима. У јакој конкуренцији, стиче се утисак да је историја више западноцентрична од свих других друштвених и хуманистичких наука. То је посебно изражено на незападним ободима Европе, редовно, неретко подсвесно и махинално, поистовећиване са Западом. Зато данас најподмуклија српска саслужења неоколонијалном покоравању Србије почињу речима – „Ми смо, ипак, у Европи“.

Европа је, истовремено, највећи српски благослов и највеће српско проклетство. Она нас напаја благодетима које су учиниле да постане оно што јесте, најбогатији део света, и затире вером да европејство постоји само у једнини, да га је могуће ухватити за главу и реп. За Србију би се, налик лекцији извученој из болне судбине Мексика, земље у којој „амерички сан“ постаје америчка ноћна мора, могло рећи: Сувише близу такозваној Европској унији, превише далеко не толико од Бога колико од онога што јесте и што може да буде.

Чак и код многих незападних историчара, који важе за велике националисте и не оклевају да критикују Запад и западно мешање, робовање западноцентричности и „западним универзалностима“ је остало неокрњено и, углавном, сасвим неосвешћено. И када критикују неоколонијално мешетарење, они задржавају Запад као аршин – не толико главно колико једино релевантно мерило модернизацијских процеса које посматрају, тумаче и вреднују, као и њихових исхода у незападним друштвима.

Запад не само да није једини генератор позападњачења већ одавно није ни најважнији. Кључну улогу у окивања света западним су добиле локалне елите, заслепљене светлима Запада и заљубљене у различите димензије западног – од идејних и идеолошких до материјалних, најупадљивијих али не и најотровнијих. Још је разорнији учинак српских имагинарних западњака – склоних да верују да нису позападњачени већ да су прави, исконски западњаци, што боји и њихов однос према „истинама“ које нам сервирају и „конструкцијама“ које би да уклоне из српског видног поља и са менталног хоризонта.

Како је приметио Славој Жижек, „западни универзализам“ више није укорењен само у веровању да су западне вредности „универзалне у смислу да захватају све културе већ у једном много радикалнијем смислу, да се појединци односе према самима себи као ’универзалнима’, да они директно учествују у универзалној димензији, заобилазећи своју партикуларну друштвену позицију“. Тако и у Србији, и на левици и на десници, Запад „постоји“ и као интернализовано цивилизацијско саморазумевање појединаца, оличено у односу, на различите начине отуђених, елита према западним вредностима и праћено веровањем да се оне овде могу усвојити на неком суштинском нивоу и унети у срж сопства. Дакле, да је могуће одсећи самог себе од формативних утицаја – дубоке, неидентитетске, националне – културе, културног обрасца односно менталитета у коме смо социјализовани.

ПИСАЊЕ ПАРАИСТОРИЈЕ: Бојим се да се Шемјакин или није био доследан или се није ни трудио да пише о српској историји следећи тежњу коју је Џејмс Билингтон истакао у предговору своје „интерпретативне историје руске мисли и културе“ – да не испитује нашу прошлост „првенствено у категоријама идеја, институција и уметничких облика Запада“. Не треба чуди да је завршио као оличење потпорног стуба на који се наслонила „научна“ потка аутошовинистичког и сродних српских, случајносрпских и антисрпских становишта. Шемјакин није само један од Латинкин ослонаца колико симбол, овде јединствено важне, руске потврде „исправности“ њених десубјективизујућих идеја и закључака.

Зборник Института за славистику Руске академија (наука) Човек на Балкану: Социокултурне димензије процеса модернизације на Балкану (средина 19. - средина 20. века), отвара превод текста Латинке Перовић „Србија у модернизацијским процесима XIV i XX века“. Перовић рад почиње цитатом П. А. Кулаковског из 1880. године, који садржи лапидарно изражену варијацију стандардне аутошовинистичке дијагнозе српске болести („'Душаново царство не да Србима да спавају, – недавно сам сам то негде прочитао, и то је истина“) и, на крају тог цитата, нуди лек у виду бенигније, деветнаестовековне инкарнације „културне деконтаминације“, што је Норберт Елијас назвао „цивилизаторски процес“ („Србија… мора пре свега да васпитава озбиљне карактере и људе, који раде разумно и прецизно“).

Данас је на доминантној слици исправно модерног Србина, огољеног, Латинкиног, колико и декорисаног, Вучићевог, лако препознати „озбиљан карактер“ о коме је писао Кулаковски. Само он није ни Србин ни Рус. Он је Немац. Такав „балкански човек“ овде не може да постоји.

Проблем није толико у Латинкиној слици прошлости, прелаза између 19. и 20. века, колико у начини како је, на крају (и) овог рада, растеже и пребацује у садашњост. У томе како ту слику прошлости претвара у константу, у слику „историје Србије у последња два века“; како замрзава српску историју; како од слике тадашње српске елите стиже до, уоквирене као ванвременске, „специфичности српске елите“; како од отпора променама стиже до „отпора свему страном“. На последњим страницама овог рада немогуће је разабрати, а имам утисак да то није случајно, када Латинка говори само о прошлости, о теми рада који је очарао најутицајније руске историчаре Балкана, а када ту слику развлачи до садашњости.

Занима ме како су Шемјакин и његове руске колеге разумеле следећи део рада који су превели, и, посебно, како су тумачили ово „никада“, које је Латинка прошверцовала умотано у цитат своје највољеније ученице и идеолошке принцезе-наследнице:

„А тако формирана интелигенција, елита или слој, како примећује Дубравка Стојановић, 'није никада могао имати ону снагу у демократизацији земље коју су имале друштвене групе којима је у западној Европи допао задатак да, у име друштва и грађана, приморају државу на постепено повлачење'. Отуда су политичке и интелектуалне елите у својој изнимно могућој дељивости направиле помаке у модернизацији али нису прешле границу која раздваја патрјархално и модерно друштво. Политичке елите су претежно тежиле популарним мерама. И сам израз тоталитарне демократије, оне су тај модел демократије и учвршћивале. Кратка раздобља политичког плурализма увек је карактерисало постојање странке хегемона, то јест одсуство алтернативе.“

Да ли се ту говори само о прелазу између 19. и 20 века? Да ли је поменуто „никад“, никад у том периоду или је то никад никад? Такође, који је смисао овог „увек“ у последњој реченици? Зашто не стоји „тада је“ него „увек је“? Може ли се из слике тадашњег, „појединачног“, извлачити закључак о свагдашњем, „општем“? Да ли је индукција легитиман научни метод помоћу кога се може писати историја?

Нажалост, реч је о једној јако подмуклој параисторији – где префикс „пара“ нисам уметнуо због непрофесионалног или неетичког односа према чињеницама и документима, о чему не могу да судим, већ због отворене инструментализује историјске слике. Латинка на неколико места у закључку цитираног текста, који је, изгледа, хипнотисао руске академике, проклизава из историјске слике у трансисторијску дијагнозу, у једну неисторијску слику.

Ако се у једној таквој, утилитарној, антиисториској историји нађе угледни Рус, који 1880. године каже оно што је колико до јуче говорила Латинка, па то онда 2007. године у „мајци Русији“ верификује Руска академија, шта још треба да чека један елитни случајни Србин, на пример млади историчар који верује да је надвладао наше колективно „паланачко искуство“ и да се истргао се из, наводно, не само  антимодерне већ и геноцидне гравитације српства? Како да одоли да се одмах не преда магнетизму слике о сопственој (позитивној) изузетности услед српске окамењене (негативне) изузетности – коју је, уз помоћ једног другог Руса, А. П. Ровинског („…свуда је у другим земљама… а у Србији је супротно…“), насликала Латинка – и не постане станиште или генератор аутошовинистичког становишта?

Иначе, Латинка је једини српски аутор чији је рад објављен у овом волуминозном зборнику Руске академије. Њена „истина“ је ту једина српска верзија. Латинка је ту и светионик и путоказ. Иза њене зломисли су се постројила руска тумачења „човека на Балкану“.

САЗРЕЛИ У НЕЗРЕЛОСТИ: Кажу да је Шемјакин много волео Србе и Србију и да су му намере биле племените. Али, колико год да је волео Србију, бојим се да српски аутошовинисти имају још више разлога да воле њега. Имајући у виду како, колико и у ком контексту цитира Дубравку Стојановић, Олгу Поповић-Обрадовић и Латинку Перовић, мислим да је заслужио њихову безграничну љубав. Њихови непријатељи у Србији су Шемјакинове главне мете.

Проблем није у томе да ли су они то заслужили или не. Можда је важан део Шемјакинове критике на месту, на пример када истиче да „стварни живот у Србији у последњој трећини 19. века и у раном 20. веку није одговарао 'модерним форма' у које су многи српски истраживачи покушавали да их угурају“. Проблем, и разлог зашто сам уметнуо ово „можда“, јесте у том како је схватао „модерне форме“, али и у нечему где није потребно можда.

Шемјакин није препознао ненаучни оквир и закључке текстова са чијим главним тезама се слагао; лакоћу с којом је унутар „научних“ радова Латинке Перовић и следбеница „немодерна“ прошлост растезана до садашњости и чињеницу да је данашња Србија „угурана“ у Шемјакинову (и Латинкину) слику прошлости Србије. Постао је, у најбољем случају, корисни идиот те (друго)српске агенде и верификатор ненаучног закључка уметнутог у „научне“ радове. Њихов адут, не само у научној јавности. Мада, не бих се изненадио да су ствари стојале много горе од оваквог „идиотлука“ – да је и Шемјакин овде видео оно што оне овде виде на почетку 21. века.

Навешћу један пример његовог утицаја. У приказу књиге Руси о Србији и Србима, Шемјакиновог „ауторског пројекта“, зборника текстова руских аутора о Србији и Србима, путописа, извештаја и репортажа писаних од 1860. до 1914. години, објављеном у „Политици“, Зорислав Станковић каже „Шемјакинов пројекат је полемички усмерен према правцу и закључцима националне српске историографије“ и истиче да, за разлику од њих, Шемјакин тврди да „се у овом случају ради о модернизацијским процесима, а не о завршеном процесу“, што је истовремено на месту и тривијалан закључак ако се има у виду да је реч о процесима који не могу имати крај. Нигде, чак ни на Западу, па ни овде.

Шемјакин, за разлику од Латинке, у својим радовима не растеже то тумачење. Он експлицитно не замрзава српску политику у слици краја 19. века, али је гледа клеветничким и десубјективизујућим западним очима, што доприноси стварању утиска да она јесте замрзнута. Добар пример је његова тврдња, истакнута и у сажетку рада објављеног у 2015. године, „да је национални консензус у Србији сазрео на чисто традиционалним, патријархалним (и никако модерним) основама“, где је кључна реч, која је чини отровном – „сазрео“ (вызревал), што сугерише да је развој завршио у не-модерности. Да не улазим сад и у ово „чисто“ и „никако“. Плаше ме „чисте улице“, која се цакле у ушећереним сликама Запада у аутошовинистичким умовима, а камоли чистоћа закључака у друштвеним наукама.

Ако поистоветите модерног човека и западног човека, што имплицитно али јасно чини и Шамјакин, онда ће различитости, па и схватања, појаве или односи обликовани контекстуалним чиниоцима и оснаживани у дугом периоду као оптимални, најбољи или прихватљиви одговори на околности, деловати као изрази заосталости, патологије, цивилизацијске ретардације или ненормалности, где је лако проклизати из страшног суда о „лошем“ феномену у страшни суд о „лошим“ људима. Из зашто је тако у зашто су такви.

ИЗЛАЗАК ИЗ ИСТОРИЈЕ У ЗАПАДНОКРАТИЈУ: Подсмевајући се идеји да су у независној Србији постојали модерни човек и грађанин, Шемјакин као илустрацију цитира „непотписани српски рукопис из 1914. године“: „Секташтво и интриге су саставни делови нашег политичког морала. Ниједна српска странка није водила своју борбу руководећи се принципима изложеним у свом програму, лични интереси доминирају политичким животом“.

Тако је, мање-више, и данас. Странке овде, углавном, настају тако што њихови оснивачи пронађу празно место на идеолошком или аутоколонијалном спектру на коме могу да „паркирају“ своју личну амбицију – и оне, до смрти, било странке било њих самих, остају „њихове“. То одлично илуструје страначко предузетништва два јако амбициозна, властољубива „левичара“, Александра Вулина и Борка Стефановића, привилеговановог татиног сина који је кренуо као комунистички „панкер“.

Мислим да се може расправљати о питању да ли је такав однос према странкама, које је корисно посматрати као конститутивну под-норму модерне (западне) политичке норме демократије, више последице наше различитости или западног – и руског – мешања, али то не може бити „илустрација“ тврдње да овде не постоји или да није постојао грађанин односно политичка модерност. Таква природа српских странака је један од израза различитости која настаје када норма демократије буде угурана у наш незападни контекст, у коме активно делују две јако моћне, динамичне наддетерминације, које имају важне историјске димензије – културална, унутрашња, и неоколонијлна, генерисана споља.

Другим речима, и та одлика страначког живота настаје у судару локалних и западних норми, само привидно универзалних и примерених свима, где су локалне норме по себи жилавије и отпорније, пошто су органски обликоване и укорењене су у (локалном) контексту. И једне и друге норме бивају превредноване и преобликоване под утицајем спољних чинилаца, првенствено западног мешања које има снажан антисрпски печат. Оно је подмукло и уоквирено појмовима као што је „стабилократија“, који скривају његову суштину.

Наиме, подршка „стабилократији“ није одговор на нестабилност или склоност нестабилности унутар Србије већ на ендемску нестабилност коју генерише континуирано западно мешање. На првом месту схватање да Косово за нас не може да буде не „демократско питање“, над чим је ламентирао Зоран Ђинђић, не знам да ли више фрустриран Србијом или Западом – већ да Косово не сме да буде српско питање. Појам „стабилократија“ само прикрива суштину – западнократију, која није само антидемократска већ и антиполитичка. Она је изборе у Србији, да се ослоним на метафору Мире Богдановић, претворила у поделу политичких карата за нову партију бриселског пасијанса. Она је главна наддетерминација свега што постоји (и не постоји) у политичкој модерности у Србији. Тек када и ако западнократија нестане, овде можемо размишљати о стању демократије и слободи медија.

При томе, демократија је и у Србију стигла са једним бројем неизговорених претпоставки, подразумеваних у западном контексту у коме је ова норма обликована. Те невидљиве букагије, терет западног који оптерећује привидно универзално, треба имати у виду и када размишљамо о разлозима зашто су Латинкини „либерали“ постали не само незадовољни већ и згрожени Србима. Зашто су завршили као заговорници једне не толико нелибералне демократију колико демократије против воље гласача, на шта је указала Мира Богдановић.

Не чуди да заговорници те мисионарске, цивилизаторске „демократије“, коју је Слободан Антонић одавно скицирао у тексту о мисионарској интелигенцији објављен у, тада много отворенијем, „Времену, сваки облик демократије који не доприноси остварењу визија елитистичке мањине – самоуздигнутог, наводно исправно модерног народа-грађана који верују да једини знају шта треба свима нама – уоквиравају као супротност демократије, као „популизам“. Потреба да буде заобиђена воља већине, оклеветаног, наводно анти-модерног народа-народа, прожима хистерију која прати инсистирање на „европском путу“ Србије. Оличавао га је ангажман Чедомира Јовановића, највољенијег Латинкиног политичког сина, пре него што је похлепа убила његове политичке инстинкте.

ГРАДАЦИЈА ЕВРОПЕЈСТВА:  Схватања исправног, нормалног и модерног која сам назначио, извиру из десубјективизујућег центрирања историје и порицања различитости. Зато је оно што нам налажу Шемјакин и Латинка – да изађемо из српске историје и да уђемо у западну, где тај процес замишљају као престројавање кола из десне, спорије, у леву, бржу траку, док је Латинкина лења принцеза-наследница ову немогућу мисију уоквирила као прелазак са калдрме на асфалт. Оно што је ту најружније јесте да у тој културално слепој слици ми не можемо да постојимо као ми, као другачије европски, незападни људи – већ само као заостали они, као патолошки западњаци, које, иначе, воле да зову „европљани“.

При томе чак и, за нас, јако важан позитиван, можда најважнији, драгоцени Шемјакинов допринос, да се до модерности не може стићи серијом трансплантација институционалних оквира, бледи у сенци једног другог схватања које сугерише. Да када се у Србији појави тај његов „модерни човек“, тај имагинарни православни балкански „Европљанин“, клон западњака умотан у плашт српства – даља модернизација постаје серија трансплантација.

Сличности са идејама либералног национализма односно националног либерализма Мила Ломпара нису случајне. Производи их западна нит која повезује однос према Србији руских „западњака“, Латинкиних, декларативно левих, „либерала“ и Ломпарових футуристичких, десних либерала. Наиме, они су се ушушкали на Мокрој гори и чекају да се упристојимо, преваспитамо и његошевски модернизујемо у косовској традицији, овереној западним печатом, па да нас такве, као ваљда аутохтоно цивилизоване Европљане, уз помоћ либерализма и демократије једнога дана уведу у део западног раја окићен сликама Светог Саве, Његоша, Црњанског и Амфилохија и картом Аутономне покрајине Косово и Метохија.

Шемјакин пише о разумевању „степена 'европејства' земље која је недавно почела да излази из сфере османске цивилизације“, пошто за њега питање није какво је српско европејство већ колико је европејство – што, чак и да је реч о смисленом питању,  не може да зависи од посматраног историјског периода. Сем у папазјанији у коју сте удробили модернизацију, позападњачење и преевропеизацију – коју западнољупци упорно зову „европеизација“, па не чуди да је постала кључна реч и једна од оса српског самопорицања.

Зато, и када говори о „амбивалентном карактеру друштва“, Шемјакин говори о нечему што је потребно превазићи у име, наводно, пуног и исправног „европејства“ и „модерности“, а не уважавати. Ту се препознају обриси западноцентричне дихотомије која српство изједначава са традицијом а европејство са модерношћу, што је једна од полазних тачака аутошовинистичког и сродних становишта, где српска традиција бива (дис)квалификована у распону од антимодерне и антиразвојне до нацифилне и геноцидне.

Резултати анализа српског друштва и његове историје која полазе од параметара западног контекста – које као критеријуме узимају дефиниције изведене из њега и које посматрају Запад и западно као синоним за „европско“, као не само нормативно већ и као мерило нормалности – не могу да се уграде у неку ширу нерасистичку слику, сем тривијалне. Једноставно, све смислено што западна мерила могу рећи о нама јесте да ми нисмо оно што не можемо да будемо и да овде може да постоји само оно што овде може да постоји.

Веровање да овде све, или скоро може и мора да буде исто као на Западу, оснажује илузију да ће модерни човек овде бити западни човек. Да западно у нама може да оде много даље од имитација, које временом могу да постану све уверљивије, и западног на нама и око нас, изабраног тако да истакне пројектовану софицираност и пожељан укус. Ту карикатуру је могуће илустровати на разне начине, али мени је посебно драга једна лакрдија урбаног мајмунисања и папагајисања ликова који су се самодоживљавали јако озбиљно; мање или више привилегованих београдских и новосадских „панкера“ током година титоистичке декаденције обележене очајничким, некрофилним слоганом „И после Тита, Тито“.

Шта производи то веровање може се видети и у чињеници да овде не постоји јавни сервис, а нисам сигуран ни да може да настане, већ само државна телевизија која су наши лажирани западњаци, леви колико и десни, натерали да се лажно представља као јавни сервис. Зато не треба да чуди да, на пример, на његово чело, иако нису одлучивали они које је изабрао Вучић, није постављена особа која је „независнима“ који су одлучивали деловала као најбоља и најквалификованија за тај посао – већ она коју је Вучић желео да поставе.

НЕМОГУЋЕ ПРОТИВ СТВАРНОГ: Шемјакинова схватања „модерне особе“ и „политике у модерном смислу речи“ су толико уска и западноцентрична да се као легитимно намеће питање – које аутошовинистичко становишта посматра као реторичко – да ли овде уопште могу да настану модерни човек и модерна политика. Он не оставља простор за модерност незападних „традиција“, неуклопивих у визију која се налази у срцу западноцентричне телеологије коју репродукује, као што су „модерност вештичарења“ и модерност исламског и других верских фундаментализама, у које спада и „јеврејски“. Наиме, он у својим канџама држи израелско друштво, које су тамошње „латинке“ и „шемјакини“ склони да виде као западно, најмодерније или једино истински модерно друштво на Блиском истоку.

Шест година раније, у закључку рада „Политичка култура у независној Србији“, Шемјакин пише да је, у периоду од 1978. до 1918. године, у Србији „политички човек европског типа спавао дубоким сном“ и као, једну од „карактеристика српског друштва“, наводи да се „економски човек још није појавио упркос 'квазиевропских' облика свог постојања“.

Схватања да у Србији може да постоји човек који није европског типа, или који оличава неку квазиевропску форму, један је од важних генератора оба облика српског самопорицања и порицања српског европејства, на шта су ослањају и западне антисрпске политике. Чињеница да Шемјакин, када се занесе, не стигне до 21. века, не значи да није одлутао од Србије. Иако су писали о различитим временима, може се рећи да је западноцентрични Шемјакин био „српски“ анти-Билингтон. Зато његова културално слепа слика прошлости не мора да буде (експлицитно) растезана да би деловала у синергији са Латинкином сликом садашњости, умотане у систематски деконтекстуализовану и оцрњивану прошлост Србије. 

За разлику од Шемјакина, баш као Латинка у својим текстовима, Станковић у приказу у „Политици“, који сам цитирао, лако прелази из прошлог у садашње време – па уместо могла се описати пише да се „може описати“: „Преузимање готових форми често није пратио одговарајући садржај, тако да се српска ситуација може описати као 'модернизација без модерности' (Л. Перовић)“. Наши нестрпљиви „европеизатори“, заљубљени у слику Запада у себи, склони су да увођење демократије схватају у распону од увођењу кажњеника у ћелију до првог увођења маминог синчића у никада довољно топлу воду на плажи у Бечићима.

Не чуди да „Политикин“ аутор није осетио потребу да повуче границу између Шемјакинових и Латинкин идеја. Ауторство идеје о трансисторијској негацији српске модерности се везује за Латинку, што је неодвојиво од чињеница да је она, уз помоћ Јовице Тркуље, жовијалног „естрадног“ јавног интелектуалца у покушају, који је до бесвести понављао, кумовала фантазији да у Србији – и даље – имамо „модернизацију без модерности“. Неистину да је оно што је можда било тачно 1873. године, можда чак и 1914, тачно век и по касније.

Станковић у „Политици“, опет као код Латинке и њених псеудонаучних саборкиња, у само две реченице, од „у разматраном периоду“, дакле од 1860. до 1914. године, стиже до у „новијој историји“, избацујући при томе Србију из Европе: „Док се код нас као аксиом узима схватање о европској природи српског друштва у његовој новијој историји, Шемјакин, на основу чињеничне грађе, показује да то није сасвим тако.“ Како год да вреднујемо „природу српског друштва“, не може бити спорно да ја она увек била и да ће увек бити – европска.

Теза о „модерности без модернизације“ би, да није толико широко прихваћена, овде била само једна од жалосних (ауто)оријенталистичких конструкција. Модерност, Модерна односно модернитет је, по себи, не толико стање колико незавршени пројекат, и данас је једини ослонац те потчињавајуће тезе разлика између, с једне стране, српске реплике и, с друге, западног оригинала и руске – кажу „боље“ и „верније“ – реплике.

Проблем са таквим приступом је да, како је истакао историчар Дипеш Чакрабарти, мало ко ван Запада може да постане модеран. Такво мерило чини да сугерисано „још нисмо“ модерни у стварности значи „никада нећемо бити“ модерни и говори да смо осуђени на живот у „чекаоници историје“. Схваћене, наравно, као она, наводно једина права, западна и западнолика, историјска историја. При томе, од почетка рата у Украјини, све су гласнији западни и западнољубиви ауторитети који тврде да се ни Русија није ишчупала из канџи своје незападне историје; да и она „још није“ / никада неће бити модерна; да њена прошлост није умрла или да се вратила. Поново је оживљена и стара теза да (само) у Русији важи Фокнерово – „Прошлост никада није мртва, она чак није ни прошла“.

И ПОСЛЕ 19. ВЕКА, 19. ВЕК: Шемјакин је одиграо улогу академског арбитра спорова који нису везани само за тумачење српске историје већ, првенствено, за наметање српског пута у будућност – који не води у Москву, у тај лајт, разблажени, православни „Запад“ на Истоку, већ у Брисел, у само срце фул Запада, који је данас нескривено антируски. Не могу рећи да ме не забавља чињеница да су Шемјакин и други руски ауторитети, не само академски, утабавали тај антируски српски пут – поред кога је Латинкино псеудоакадемско јато поставило најупадљивије знакове.

У постпетооктобарској српској политици, Латинка није Латинка зато што познаје историју 19. века већ зато што је успешно пласирала тезу да су „руске идеје и српске реплике“ оно што Србију и даље држи у 19. веку. И да је средство које може да прекине то робовање прошлости и „руским идејама“ – којима је, наводно, ружну и антиевропску српску историју писала „доминантна елита“, што је флоскула чији је једини смисао: елита коју Латинка, серијски „прелетач“, није видела као „своју“ у последњој идеолошкој и цивилизаторској инкарнацији свог бурног србофобичног лутања – антидемократска либерална демократија. Другим речима, прозападна диктатура, челична песница неомеђене културне деконтаминације у име первертираног, недемократског „либерализма“.

Захваљујући, у великој мери, Латинки Перовић и, још више, Радомиру Константиновићу,  у Србији је све мање оних који верују да се различитост, „неадекватност“ или нефункционалност српских реплика може објаснити кашњењем, односно, како су волели да кажу у Централном комитету Савеза комуниста Србије, „заосталошћу“. Штавише, док је тада – пре Сребренице, културне деконтаминације и аутошовинизма – српска „заосталост“ углавном посматрана као узрок одсуства модерности, данас редовно бива тумачена као једна од последица неспособности за модерност, схваћене као израз српске патологије, ненормалности, контаминације и/или болести. Треба истаћи да су за разумевање ове промене кључне идеје Радомира Константиновића и да је ту Латинкина улога секундарна.

Она је много пре књиге Доминатна и нежељена елита, коју је Шемјакин цитирао само неколико месеци пошто је објављена, одустала од писања историје и почела, временом све отвореније, да фабрикује једну активистичку, инструменталну, идеологизовану параисторију. У тој књизи, која је представљена као круна њеног научног рада, изложила је тумачење скоро два века српске прошлости у коме нема места ни за споровозну еволуцију, а камоли за велике промене. Ту су два главна, наводно паралелна тока, две српске „вертикале“, које конструише фокусирана на себе и поделу елите коју је сама направила, вођена месијанском сликом о себи, у ствари две тачке – фиксиране још 1878. године.

Латинка Перовић је тако заједничку „амбицију“, коју је Дубравка Стојановић описала као потребу да буду повезане прошлост и садашњост односно „да би се разумевањем прошлости могла објаснити садашњост“, довела до крајње тачке – брисања разлика између прошлости и садашњости Србије, што је, између осталог, захтевало да фалсификује и своју биографију и идеје за које је изгарала.

Момчило Ђорговић, ударник аутошовинистичког прегнућа, надовезао се тврдњом о окамењеном менталитету, док Дубравка Стојановић овде види „никада довршену модернизацију“ и окамењени „предмодерни концепт политичке културе“.  Златко Паковић, пак, пише да „проблем запретене европеизације није савремен, он пред нас ступа управо из националне историје и, као такав, симптом је незрелости политичке културе. Овде је посреди некакво таворење у историји и спречавање повести.“ Ове паранаучне и публицистичке слике наводно окамењене српске историје настају ослоњене на веровање у позападњачење као једину историјску дестинацију живих друштава колико и људи.

Мира Богановић је Доминатну и нежељену елиту описала као „аутобиографију о другима“ и препознала да она спада у „српску епику, универзум јадања у српској традицији“, који оличава – такође испреплетани, истовремено идентитетски, цивилизацијски и идеолошки, само код њега књижевни уместо историчарског – месијански активизам Добрице Ћосића. Ћосић је оснажио митологизовану слику историје која је на трагу главних Латинкиних и Шемјакинових мета међу српским историчарима.

Замишљена као откровење али збрзана и збркана, та тестаментарна Латинкина књига оголила је разлоге, које Шемјакин није препознао или за које није марио, зашто није могуће раздвајати Латинки политички и цивилизаторски активизам и њено бављење науком. Шемјакин јој је, ипак, издао – не било коју, не неку јефтину, као што је западна, бошњачка или албанска, већ најскупљу – руску потврду да јесте. Да су Латинка као идеолог и политички комесар српског аутошовинизма и Латинка као научница две различите особе.

Шемјакин је, као и други Руси, овде, практично инстиктивно, добио ауру не само благонаклоног већ и просрпског ауторитета. Није мало Срба који гаје илузије да нам је цела Русија јединствено наклоњена и блиска, а још је више оних који верују да ако Рус каже да овде нешто ваља онда то баш ваља – и обрнуто. Не знам да ли је Шемјакин за живота схватио чему је овде (по)служио, нити, ако јесте, да ли је зажалио. Можда стварно није разумео шта значи када му текст у Србији изађе у „Хелсиншким свескама“, или у зборнику чији је издавач „Хелсиншки комитет за људска права“, и заврши на „Пешчанику“. А можда је „Друга Србија“ била Шемјакинов цивилизацијски избор – можда је ту препознао себе.

РЕМИТОЛОГИЗАЦИЈА КОСОВКЕ ДЕВОЈКЕ – ОД ХЛАЂАНЕ ВОДИЦЕ ДО УЉА НА ВОДИ: Миле Бјелајац пише да је Шемјакин „ушао у полемику са не малим бројем митова који су у историјски наратив ушли директно из политике“, али нисам нашао да нешто каже о томе да је Шемјакин допринео промовисању фантазија параисторије која је 19. век овде растезала све док га није превукла преко 21. Те фантазије нису ушле само у српску политику. Оне су девастирале националну свест и изгуравале су некада другу српску елиту из српства.

Њени припадници, данас путовође Случајних Срба, током претходне три деценије, један за другим, излазили су не толико из српског поноса колико из живог српства. Временом су обликовали једну нову, „грађанску“ (над)нацију – апартну „имагинарну заједницу“ која се самодефинисала као истовремено негатив и спас презреног српства, његово секуларно васкрсење у цивилизованости, модерности и нормалности. „У Европи“.

Ове параисторијске фантазије су за Шемјакиновог живота постале нови мит, који је истовремено српски, случајносрпски и антисрпски. Реч је више о реинтерпретацији него негацији и обртању косовског, где је могуће препознати сродну логику, ремитологизацију неких од кључних конструкција. У њему је, тако, посткосовска грађанка, деконтаминирана Дубравка од проте Вранићког, уранила у два поподне и засукала рукаве у бојама дуге да би у кондиру однела уље на води, док културно контаминирани Добрица Ћосић, Бранковић „европеизације“ Србије, издаје „Европу“ и цементира „модернизацију без модерности“.

Ако би исту аналогију, пак, правили помоћу теза из Шемјакиновог рада „Проблеми социокултурне трансформације сељаштва у процесу модернизације“, четвртом после Латинкиног у зборнику Руске академије који сам цитирао – где се, опет у подсмешљивом тону, овај надмени руски (су)власник важних (анти)српских „истина“ разрачунава са „многим српским историчарима“, који су „контекст“ у Србији у периоду од 1870. до 1914. године, када овде, по њему, почињу модернизацијски процеси, „озбиљно назвали 'модерним'“ – онда би могли да кажемо да тај нови мит говори, подједнако озбиљно, да се данашње стање, савремени српски контекст, не може назвати модерним.

Тај мит је обликован и заокружен, што не значи да не наставља да се развија. Колико је лажиран и неисторијски може се видети већ из површне анализа сугерисане дихотомије доминантна/нежељена елита, која је његов интегрални део. Како је приметила Мира Богдановић – која јој је посветила више од 300 проницљивих и промишљених страна књиге чији духовити наслов не одаје ширину и вредност понуђене аргументације – Латинка Перовић је ову бинарност сложила играјући „елитистички пасијанс“. Игру картама створену да би је играла једна особа, што је, ипак, много озбиљнији приступ историји од гледања у пасуљ или стаклену куглу, мада подједнако имун на чињенице, одговорност и логику.

ФУНДАМЕНТАЛИСТИЧКА ГРОЗНИЦА: Митови су друштвени лепак – стари, српски, и нови, случајносрпски, које се обезбедиле Латинка и њено јато. Ови нови мотиви, све присутнији, не само међу елитом, постали су доминантни у круговима који од 5. октобра више ходају испред Србије него што је воде. Они су саздани на једној истовремено дистопијској и окамењеној слици „предмодерне“ Србије у другој половини деветнаестог века. Ту је централно место добио поменути мит о „модерности без модернизације“, али он је само један од митова помоћу којих је утемељена та нова, срболика, грађанска нација-антинација. Она је из српства настала екстракцијом и кристалисала се око другосрпске авангарде.

Нови митови су уписани у колективну свест растућег броја тих Случајних Срба и постали су темељ ексепционалистичког саморазумевања псеудонационално уоквирене грађаније. Она себе види као (анти)народ изабран самом логиком свог успостављања – која каже да је сваки „нормалан Србин“ морао да је изабере. Нормалност је сестра близнакиња модерности у наративу те замишљене грађанске (позитивне) изузетности. Она фигуру свог конститутивног непријатеља, непријатеља без кога не може да постоји, види у народу натопљеном српством, схваћеним као симбиоза врхунског зла и неизлечиве болести. Српство је за њих оличење европске односно светске (негативне) јединствености.

Аутошовинистичка грозница, која данас тресе тај грађански српски свет, садржи све кључне одлике верског фундаментализма. Он је овде секуларни, милитантно антиклерикални и урбани, али робује истинама које су схваћене као верске догме и осећају ургентности. Све је страшно, крај је близу, звери су свуда около. Правоверни прави Европљани су у зверињаку, где хистерију појачава чињеница да звери не уједају. Али, као и две последње инкарнације верског фундаментализма, у исламском свету и у земљама „тропског“, теравада будизма, које су прегореле убрзо пошто су многи поверовали да ће горети довека, уминуће и антисрпска српска хистерија. Проблем је што се наше друштво више не може вратити на старо, на оно што је било пре успона аутошовинизма и антисрпских прикљученија.

Наду разгорева и чињеница да мит о „модерности без модернизације“, за разлику од косовског, мора да одолева не само историји већ и стварности. На Косову пољу се данас могу видети један споменик и једно турбе. Модерност је, пак, свуда око нас. Сви смо умотани у њу. Где год да гледате, не можете а да је не закачите крајичком ока. Ушла је и у српске пећине. Из „Задруге“, која је постала „Елита“, прелива се, куља у станишта (не само српске) аспирационе класе, коју је (и овде) створио „крај идеологије“; чињеница да одавно не постоји алтернатива; да неолиберални капитализам прети да надживи живот на Земљи.

Западни оригинали модерности, углавном направљени у Вијетнаму и Турској, данас су у „Зари“ и „Адидасовим“ радњама, али нису у Центру за културну деконтаминацију. У свим нашим „невладиним организацијама“, у „Задрузи“, у скупштини, на јавним наступима Дубравке Стојановић и концертима Александре Пријовић, огледа се њена вишеструкост – наша модерност коју смо уобличили да би у њој могли да се размахнемо и ушушкамо.

МОДЕРНОСТ И СРЕБРЕНИЦА: Главни ослонац новог мита је параисторијска фантазија о 19. веку као јако дугачком српском веку, који се не завршава ни 1914. године већ ту постаје истовремено последњи и вечни српски век. Не би сазнали ту „истину“ – која каже да се српска, не само политичка, историја одавно завршила, да је њен „крај“ био те 1914. године и да од тада живимо у замрзивачу историје, из кога, ваљда, изађемо само кад нас нажуља кама и притисне набрекли уд, па морамо нешто да прикољемо и силујемо – да нам је нису откриле Латинка и Дубравка. Што је затим оверио – не верујем да ћемо сазнати да ли површни, несмотрени, надмени, нарцисоидни, или нешто пето – Андреј Л. Шемјакин.

Наравно, ова улога Шемјакина (и руских сличномишљеника) у развоју нове, друге српске митоманије није остала непрепозната, али он у Србији није био изложен систематској критици, која се не би задржала само на појединим клизавим и десубјективизујућим тезама. Имајући у виду неоколонијалне околности и не толико значај колико јединственост руске алтернативе западном сатирању српства, није ми тешко да разумем зашто. Нажалост, поносни Срби су осуђени да балансирају између Русије на Западу и Русије против Запада.

При томе, не можемо знати да ли, када пишу о Србији, руски историчари пишу и о Русији. А камоли да ли, и колико, то пишу и за своју душу, само за историјску науку или и за неку од других публика у „мајци Русији“, о којој смо склони да гајимо један број илузија. Ипак, имам утисак да раширено веровање у београдским елитним круговима да сви руски стручњаци „раде за (руску) државу“ (и њене „службе“), представља непремостиву препреку преко потребном преиспитивању Шемјакинове улоге у кључном, културном рату у Србији. Зато, иако верујем да има српских научника који би о руским ослонцима српског аутошовинизма, из сличног угла, с лакоћом написали много моћнији и боље поткрепљени текст, сумњам да помишљају да га напишу. Није лако човеку да се одлучи да уједе руку која га истовремено храни и трује.

Штавише, надам се првенствено по логици „о мртвима све најбоље“, овдашњи ауторитети, укључујући и поносно српске, утркивали су се у похвалама Шемјакину. Исказано је и „уверење да ће његове књиге користити и будуће генерације руских и српских историчара“.

Иако је Шемјакин дао неке драгоцене увиде, бојим се да су они у сенци не само западноцентричне већ и неисторијске Латинкине слике српске историје коју је утврдио и пренео у Русију – чиме је оснажио повратну спрегу између српских и руских самоокциденталаца, која је одавно успостављена. Што се тиче често помињане тврдње да је био „велики пријатељ Србије“ и да је волео Србију, кажу да је и Радомир Константиновић много волео Србију. Не знам, можда је волео више него што српски непријатељи воле њега.

Шемјакин није једини руски историчар који је постао верификатор аутошовинистичког и сродних српских становишта. Реч је о руској традицији. Она није упадљива јер, за разлику од западних верификатора, као што су Флоријан Бибер или Ерик Горди, и српских научника који су каријеру направили ван Србије, као што су Дејан Јовић, најподмуклији, или бахата Јелена Суботић, руски ем нису експонирани у јавности ем пишу на страном језику који  разуме мали (и све мањи) број Срба. Али, као „православна браћа“ из „мајке Русије“, они обезбеђују крунске аргументе у академским спорењима у Србији, која се често прелију у јавност, на темељном нивоу – где кључна реч није Сребреница већ модерност.

Ослонићу се сада на мисао драгог пријатеља, на идеју коју није изнео у јавности па ће овде остати неименован. Аргумент у прилог тезе да нисмо достигли модерност би могла да буде чињеница да је број Бошњака убијених у брдима око Сребренице у хиљадама, а не у стотинама хиљада или милионима. Да се нисмо примакли највишем од свих највиших западних стандарда и да овде нисмо оживотворили немачку „модерност холокауста“, оличену у Аушвицу и другим модерним фабрикама смрти. Чак су и усташе ту подбациле, мада много мање од нас па ме не чуди да су другу независну државу Хрватску одавно примили у германолику ЕУ. Срећом, има западних подухвата и модерних стварности на које Срби и други незападни народи нису у стању да одговоре адекватном репликом.

ЦЕЦА И ДЕЦА: Руско „западњачко“ саморазумевање дало је немали број руских стручњака за Србију, не само историчара. Ипак, нисам сигуран да би те савремене руске „западњаке“ могли да назовемо „Друга Русија“ и подразумевамо да ће то имати импликације која је појам „Друга Србија“ имао током деведесетих – пре него што је 5. октобра постала „Прва“.

Визија будућности су сродне, али имам утисак да руски „западњаци“ нису склони да виде остале Русе као другачије и културно контаминиране. То није малигни поглед елита на „своје“, на обичне Русе и Русију. Чини ми се да није ни поредиво споран и да чак и Русима који познају наше прилике није лако да разумеју зашто говоримо о аутошовинизму. Можда се ту крије и један од узрока Шемјакинове културалне слабовидости.

У Русији не постоји еквивалент „пустог турског“. Ниједан део Русије у новијој историји није био део нечега налик „османској екумени“, а из татарске је Русија изашла три века пре него што се Србија ослободила османске власти. Монголи су себе уписали у руске физиономије и руска презимена, али Русија је била империја која је као истовремено руска и наднационална, дакле као супротност аустроугарске – касније себе уписивала у азијске, муслиманске и друге народе, док је османско царство себе уписало у Србију и „своје“ Србе.

Док у Русији данас живе милиони не-Руса који себе виде као „културалне Русе“, у Србији, ван београдских остатака комунистичке номенклатуре и потомака Јевреја који су преживели холокауст, има јако мало постјугословенских „културалних Срба“, који нису деца мешаних бракова. За разлику од српства, које је балканска историја подвојила и преобликовала у три дела – русијство је остало цело. Неподељено и конзистентно на огромном простору од Калињинграда до Владивостока.

Аутошовинизам и друге ружне и фрустрирајуће српске феномене је могуће разумети само ако не губимо из вида да се у Србији додирују, тару и преламају три цивилизацијска круга у која је балканска историја „распоредила“ српски народ – и где је сваки од њих себе уписивао у „свој део“ српства. Можемо их описати као „османски“, „хабзбуршки“ и „племенски“. Овај последњи је често занемариван и погрешно поистовећиван са „османским“, иако су се Османлије с муком носиле са таквом балканском различитошћу.

То долази до изражаја у сродним племенским световима у Албанији, посебно баш у Црној Гори најближем Малисору, и у далеком Јемену, што су били, иако географски удаљени, културално сродни простори, којима је Османлијама било јако тешко да ефикасно управљају па су за њих имали посебне кадрове. Ко се показао добро у Јемену могао је да очекује премештај у Малисор и околину и обрнуто. Русија се са оваквом различитошћу суочава на обронцима Кавказа – али то није, као овде, унутрашња, интраетничка културална различитост већ интеретничка, везане за неруске светове у Руској Федерацији.

Негативни стереотипи о људима из „племенске“ Црне Горе у Београду – и анимозитет на који многи од ових пробојних, надмених и снажно увезаних људи наилазе – неодвојиви су од чињенице да осталим Србима, као некада Османлијама, није лако да се изборе са својом „племенском“ браћом из Црне Горе. У Србији, велики српско-српски изазов представља и „кетман“, који Срби, као и Бошњаци и Хрвати, у великом делу Босне пију са мајчиним млеком. Реч је о стеченом инстинкту једне јако специфичне, инструменталне притворности, која не долази из карактера, што је опипљиво и многе у Београду фрустрира – иако нису у стању да именују проблем нити да појме његове дубоке друштвене корене у Босни. У најкраћем, кетман је настао из потребе људи да се заштите од таме „тамног вилајета“.

Не треба губити из вида да аутошовинизам није свесрпски феномен. То је феномен Србије, који се јавља и буја у Војводини и не толико у остатку Србије колико у Београду. У мери у којој га има у Републици Српској, он је и даље везан за донације и личне пизме, па је питање да ли се уопште може говорити о појави или је реч о скупу појединаца који бивају истурени и привилеговани у контексту западне мировне окупације постдејстонске Босне.

У Хрватској и Црној Гори српски аутошовинизам не постоји. Они који су били склони паду у аутошовинизам, себе су, баш као и њихов цар-баћушка Мило Ђукановић, исписали из српства и данас су то случајно православни Хрвати са албанским менталитетом. Зато, када говоримо о аутошовинизму и сродним облицима бега од српства – говоримо само о Србији.

Главни објекат аутошовинизма су они Срби, „народ“, које отуђене елите виде не само као баштинике наслеђа османске екумене већ и свега што долази са Истока, и што у себи има обележја Истока, укључујући писмо, заставу и веру. Зато је, на пример, упадљива оскудица српских застава и симбола на протестима „грађанске“ опозиције један од индикатора величине и природе пенетрације културе аутошовинизма у друштвено ткиво. Оличена је у, однедавно све присутнијој, склоности обичних „грађана“ да себе разумеју као не-народ и анти-народ и да сами генеришу аутошовинистичке и сродне ставове, раније карактеристичне за кругове припадника милитантно отуђене и самопорекнуте елите.

Руси немају своју оријентолику „рају“ нити „паланке“, које су нама оставиле Османлије. Руске дистинкције су статусне и класне, „бурдијеовске“. Сем када се говори о не-Русима у Русији и „блиском иностранству“, није неопходно у помоћ позивати Саидову критику „оријентализма“, која је корисна када размишљамо о култури аутошовинизма у Србији. У Русији, обични људи „смрде“ неким својим „еманципованим“ сународницима, али не „смрде“ на Оријент. Ни они који Путинову Русија виде као „оријенталну деспотија“, нису склони да у њу учитају „православну џамахирију“.

Све те, и многе друге, разлике између Русије на Истоку и Србије на Истоку се могу сместити у само једну чињеницу – Руси немају своју Цецу. Узбекистанци, Азербејџанци и други народи који живе источно од Москве их, као и Срби, имају безброј. Цеца је кључ за разумевање и српске модерности и отуђивања српских елита, и левих и десних, од српства.

ОДБРАМБЕНА И РОБОВСКА МОДЕРНОСТ: Источност Србије није само наша оријенталност, иако су њени важни византијски корени „испарили“ из националне свести и склони смо да их, погрешно, видимо као утопљене у православље. Оријентално наслеђе је друга жива, опипљива источност наша различитости, која једним важним, упадљивим колико и прикривеним, делом потиче од османског али је несводива на османско. Нажалост, робовање западној историји, где је историја „оријентализма“ само једна од њених бројних неславних „научних“ страница, учинило је и да многи овде оклевају да појам Оријент, који је истовремено много пластичнији и прецизнији, користе као једну од одредницу наше унутаревропске различитости и мере у којој се наша источност разликује од руске.

С тим у вези је и важна разлика између српског и руског друштва, коју сам већ поменуо али она има и неке друге важне аспекте. Српско је географски ближе Западу, али је, не само из историјских разлога, културално даље него што је руско. То доприноси и да руски контекст буде мање непогодан за функционисање западноцентричних политичких норми, као што је демократија. Поврх свега, Русија је имала снаге да се одупру Западу и слободније интерпретира модерне политичке и друге норме, које су свуда стизале са Запада. Другим речима, Русија је, и ако као мерило узимамо моћ, много ближа Западу него стешњена, крхка и опкољена Србија.

Империјална природа руске државе обликовала је „империјалну свест руске елите“, која је „стално бивала репродукована“. Русија је зато, пише историчар Андреј Булвински, била у могућности да „спроводи „стратегију одбрамбене модернизације чији је циљ да превазиђе војно технички јаз између Русије и напредних западних земаља“. Слободан Владушић овде одавно истиче потребу да користимо „одбрамбени модернизам“, да се бранимо преузимајући иста она модерна оруђа и модерни језик који су претходно стављени у службу нашег покоравања и унижавања. Али, за разлику од Русије, Србија не само да нема ресурсе који би омогућили да се ефикасно одупиремо, већ важан део елите, и растући део средње класе, верује да нам је неопходан – робовски модернизам. „Окупација, денацификација, едукација. Управо тим редом“, како је императив апсолутног покоравања формулисала историчарка Маријана Тома, једна од „манекенки“ малигног облика самопорицања.

Насупрот совјетско-руске државе, овде смо имали југословенско-антисрпску државу, која је у Србији створила услове који су погодовали настанку аутошовинизма. Наиме, док совјетски људи не постоје ван идеолошког оквира, Тито је југословенство у Србији, схваћеној као негативни изузетак који прети социјалистичкој (кон)федерацији, претворио не у генератор (над)националног идентитета, као у Босни, већ у пригушивач националног идентитета. Такво, титоистичко, истањено, идеолошко југословенство, много више анти-идентитетско (усмерено на српство) него идентитетско (усмерено ка југословенству), свој нови идеолошки дом је деведесетих у Србији нашло у грађанизму, карактеристичном облику много више унутрашњег антисрпског национализма него антинационализма по себи.

Како је истакао Вељко Вујачић, социјалистичко југословенство, из чијег пепела је деведесетих настао српски аутошовинизам, „било је идеолошки одвојено од његових српских конотација у послератној наднационалној идеологији 'братства и јединства'“. Њу је у Србији 1995. године заменила селективно антинационална (под)идеологија „културне деконтаминације“. Насупрот томе, како каже Вујачић, суочен са другачијим изазовима, иако је и у Русији постојала потреба да буде контролисана „хегемонија доминантне нације“, „Стаљинов званични совјетско-руски национализам је имао корене у тридесетим када се прво појављује као месијанска идеологија индустријализације дизајнирана да мотивише друштвено мобилисана бирачка тела (constituencies) у 'заосталој земљи'“.

Србија и Русија су биле жигосане подједнако ружним, оријенталистичким западним представама, које је, ослањајући се на чувени Черчилов опис Русије, Џејмс Браун сумирао као – „стереотип умотан у клише, унутар карикатуре“.  Оне се укључивали „преувеличавање различитости“, тврдње, које су, када је реч о Русији и Русима, нашле место и у западним уџбеницима, о „перверзији људске природе… богато прошаране ирационалношћу“ и „синдрому заосталости“, затим „медицинске метафоре“, укључујући тврдњу да се Русија „генетски разликује“ од остатка света и да је оболела од серије „поремећаја личности“, да је неевропска, анахрона, инфериорна и девијантна. Мање малигни западни ауторитети, опет као и када је реч о Србији, тврдили су да је било наде али да је Запад овог свог „ученика“ током деведесетих – „изгубио“. Питања ко је на Западу и како „изгубио“ Русију, и како је вратити на (једини) „прави пут“, и даље су неке од главних „научних“ тема.

Можда најважнија сличност је везана за поредиво ружну и болну историју српских и руских односа са Западом, што нас везује за Русију скоро колико и православље. Та крвава историја представља препреку усвајању много чега што стиже из западне идејне сфере. Као у Африци или исламском свету, у Србији много више него у Русији, иако нисмо искусили западни колонијализам, постоји провалија која дели однос према западним идејним и материјалним вредностима; према западним нормама и одразима западног богатства.

Све што у Србију стиже са Запада, од демократије до „геј права“, оптерећено је тегом те историје, која је овде истовремено дугачка и свежа: „Амери и ЕУ нису нити ће икада бити цео свет. Та екипа душебрижника нас је бомбардовала 3 месеца нон-стоп дан и ноћ... То им Србија никада неће заборавити.“ Делом је исписана чињеницом да непријатељство према Србији и Србима није било вођено само интересима већ мржњом и гађењем. Те две емоције су неодвојива од оријенталне димензије наше унутаревропске различитости и чињенице да њени преки арбитри нису били спремни да плурализују ни слику „исправног“ европејства ни модерности, али и од проруског осећања, које боји српски национализам.  

РУСОФИЛИЈА ИЛИ АУТОКОЛОНИЈАЛИЗАМ: Постоје важне разлике у саморазумевању српских и руских елита, али оне, пошто су слично подељене, овде многима делују сличније него што јесу. Тако руски „западњаци“, за разлику од српских грађаниста, који српску посебност виде као европску патологију, руску различитост не само да не виде као патологију већ је не виде ни као унутаревропску посебност. Они нису случајни Руси. Нису склони да верују да су неукорењени нити да су се искоренили. Руске „западњаци“ углавном своју биконтинеталну земљу виде као европску, док наши грађанисти у Србији виде неевропски део Европе.

За разлику од „славјанофила“, који инсистирају на руској посебности, водећи српски национални интелектуалци – од Јована Скерлића преко Слободана Јовановића и Михаила Ђурића до Мила Ломпара – нашу различитост не виде као посебност унутар Европе. Реално постојећа Србија, натопљена оријенталним, им је не само неприхватљива већ и гадна. Склони су да Србију виде као запуштено уточиште посрнулог европејства, што је нарцисоидна перспектива која захтева изнурујућу менталну гимнастику. Она чини и да неки од највећих српских „антизападњака“ истовремено буду неки од најмилитантнијих заговорника „европских“ – у стварности само западних вредности.

Међу поносно српском елитом доминацију су одавно остварили ти наши десни елитисти, отуђени антизападни западњаци – лајт самопорекнути родољупци чији је конфузни поглед на Србију (и саме себе) сличнији визури руских „западњака“ него „славјанофила“. Овде је то један ригидни, идеологизовани палеоевропејски поглед на српску садашњост и будућност. Он није много близак перспективи Путинових савитљивих антизападних западњака, много сигурнијих у своје европејство у западноцентричној једнини.

Да парафразирам покретачки поклич оснивача Хамаса, који су наши (не)моћни десни елитисти, наши светосавски (анти)западњаци, окренули наглавачке. Мило Ломпар верује да када су Србима сва врата замандаљена, само демократија отвара капију. Да је у складу са идејама које су се окамениле у мозгу овог новокомпонованог антиколонијалисте вођена борба за индијску самосталност – Индија би и дан данас била колонија. При томе, за разлику од Путинових, овде нико од тих јалових Вучићевих непријатеља, који воле да викну „велеиздаја“, није у затвору. Интравенозно су прикачени на по неколико државних „сиса“.

Чак ни Миша Ђурковић – западнолики конзервативац јако поносан на своју личну изузетност колико и на своје осиромашено српство, које је свео на спој идентитетског и перформативног – није изузетак од старог правила да међу нашим елитама „русофилија“ не подразумева „антизападно цивилизацијско усмерење“. Ђурковићева „русофилија“, коју милује и залива Вучићев режим, много је више геополитичка, везана за потребу да се нађе валидна алтернатива разорном упливу НАТО пакта, него цивилизацијска, православно „словенска“. То се види и по избору руских гостију које позива у „свој“ институт.

Исти утилитарни, аутоколонијални импулс се углавном крије и иза огромног интересовања за евроазијство у Србији. Реч је првенствено о жељи да Москва овде једноставно замени Брисел, али и о манифестацији величине вере и наде у други српски аутоколонијализам која је, истовремено, одлична илустрацији сиромаштва политичке имагинације српске националне елите. Њеног, не само идејног, банкрота. Не чуди да Вучић крем националне елите, која га последњих година проклиње, неки у себи неки наглас, не види као претњу, нити да Путинова Русија у њој не види помена вредан ослонац.

КОЛИКО МОСКВА ВЕРУЈЕ СРПСКИМ СУЗАМА: Понекад ми се чини да је Москва наше патриотске љубави још даља од Брисела наше патриотске резигнације. Шемјакинов упоредни афинитет према (целој) Србији, који истичу они који су овде јавно ожалили његову смрт, и (Латинкиној) контра-Србији, који избија из његове надмене западнолике научности, илуструје природу непријатне, чини ми се у Србији углавном неопажене, сенке која се надвија над нашом русофилијом, често наивном и безграничном.

Зато  верујем да ће многима бити тешко да прихвате да је Русија уписала себе у дугачку прошлост и кратку али јако деструктивну историју српског аутошовинизма – на њеној погрешној страни. Не само у Јељциновом неславном, политичком издању и овом другом, наизглед неспорном, неупадљивом научном издању, где бројни истраживачи као да су се заветовали западној историји и западној слици „исправног“ европејства. У њу је данашњу Србију немогуће угурати колико и „независну Србију“ о којој је писао Шемјакин.

Ретко анализирано руско „саучесништво“ овде истичем у контексту потребе да боље разумемо што више спољних и унутрашњих узрока беспућа у коме плутамо, сами и, пречесто с разлогом, тужни, бесни и фрустрирани. Оно представља много мање важан али отрежњујући и посебно болан чинилац – који је обележен збрком која боде очи.

С једне стране, сасвим очекивано, аутошовинистичко и антируско становиште више нису два ока у српским западнољубивим главама. Стопили су се. Немогуће их је разабрати. С друге стране се крије непријатно изненађење  чињеница да српски аутошовинизам и Русија нису остали два пола, два јасно раздвојена репера клонулог и серијски понижаваног и клеветаног српства. Помешали су се. Не само у делу Андреја Л. Шемјакина.

Зоран Ћирјаковић

Ово је други, завршни део текста. Први део је доступан овде.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ У ВЕНЦУ САМОПОРИЦАЊА: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА КА ИСТРАЗИ СРБА

Има тих ситуација када, бежећи на различите стране од нечега што им се гади, што не прихватају, што виде као претњу или загађење, људи заврш...