Ово је први део најдужег текст на блогу – укупно има скоро 30.000 речи, као омања књига – и зато сам га поделио на четири дела. Поднасловима је сваки од њих издељен на мање целине, које се могу читати независно. Узети заједно, та четири дела садрже моје виђење културе поништавања и њених специфичности у Србији, као и много тога другог што сматрам релевантним. Други део је доступан овде, трећи овде а четврти овде
„Ја
сам ја и нико други. Шта год људи рекли да јесам, то нисам јер не знају ништа о
мени! Бог зна шта сам ја”, Алан Силито (реплика из филма Субота увече и недеља
ујутро)
Незахвално је писати о себи, нарочито ако себе видите као жртву. С једне стране, код нас царује култура кукања. Тешко је и када нам је јако лако. Обично је и страшно. И они којима је најбоље ће на питање како си чешће одговорити са није лоше него са добро сам. Али, с друге, неписана правила о изношењу ставова у домаћим медијима и живе конвенције српског језика – у коме је, као и у језицима многих других „источних“, колективистичких култура, јако лако и пожељно избећи „ја“ у бројним исказима – налажу безлични поглед са висине. На Србију, на ситуацију, појаву или процес, на све оно о чему пишемо и говоримо.
Очекује се да увиди у друштво долазе с неба, где, ваљда, станују „просвећене“ елите и њихова знања, и зато су или прожети небеским „зна се“ или, обично не заједничким већ краљевским, „Ми знамо“. Није пожељно сугерисати да сазнања углавном стижу из овоземаљског блата. Да, по правилу, крећу из нашег искуства, скромног чак и када је јако богато, и мусавог, самозаинтересованог сопства – из ја које је склоно да омаловажи и дисквалификује све оно што му је незамисливо. Зато ћу почети напоменом.
Ово је први део текста о мојим размишљањима о култури поништавања после, реч је о синонимима, мог поништавања, отказивања односно канселовања јула 2019. године. Наравно, (ја) верујем да кроз њега, због искустава таквог брисања, могу да кажем и неке ствари које се не тичу само мене, али разумем оне који ће рећи да је то изговор нарциса. Као и у другим текстовима људи који себе виде као жртве, биће у наставку ствари које ће звучати бљутаво и иритирати чула једног броја читалаца, не само оних који воле да верују да сви увек морамо да показујемо да смо изнад ситуације.
Нисам ни помишљао да пишем овај текст пре него што сам схватио да је Слободан Антонић, ретко оригиналан мислилац и, што је овде још ређе, зналац културе поништавања, заједно са изабраницима, на научном скупу у Андрићграду прошлог лета са мојим друштвеним лешом урадио нешто што сматрам еквивалентом уништавања физичког леша. Он је поништио моју поништеност, што је кључни аспект живота после друштвене смрти.
Када је избришете, остаје мало тога сем прошлости. У инверзној животности поништености важи где нема „дела“ нема ни „тела“. Зато је поништавање поништености – наравно, не као поништавање поништавања, као „оживљавање“, што је немогуће, већ као брисање поништености као атрибута преостале животности – врхунац кансел културе. На њега ћу се вратити у последњем, четвртом делу када будем анализирао више тужну него минорну улога коју у култури поништавања могу да играју губитници у културном рату.
Али, истовремено, ово је текст о томе да, када из слике културе поништавања у Србији избаците мој лик од ње остане јако мало, што се види и из излагања учесника тог скупа – који је Антонић организовао под називом „Култура поништавања и поништавање културе: српски случај“ – доступних на „YouTube“ каналу „Портал Искра“. То није последица важности и изузетности мог лика, па ни дела које га надилази, односно, гледано из угла случајних Срба, злодела, већ чињенице да је култура поништавања овде била непотребна.
Више је разлога зашто је, колико год да је грађанистима корисна и добродошла, у Србији била сувишна – неки су неодвојиви од разлога зашто у Србији говоримо о аутошовинизму и случајним Србима – али ћу овде истаћи само један. Он можда није главни али, верујем, представља одличну илустрацију извора неких других аспеката српске стварности у коју се овде сместило и моје поништавање. Тај разлог се зове Војислав Коштуница. Он је на Србију натакао Устав земље мањина, земље по мери не-Срба и случајних Срба.
Опчињен западним нормама и идејама, сасвим несвестан чему је кумовао, Коштуница је, пре рађања културе поништавања у САД, направио онакву Србију каква је требала да буде створена уз помоћ поништавања; Србију по мери Динка Грухоњића, Алексеја Кишјухаса и Весне Малишић. Вучић је, политички, само наставио путем који је Коштуница трасирао Уставом – којим је право на аутошовинизам претворено у најважније српско право.
Да није мене, нисам сигуран да би у Србији поништеност било много више од празног означитеља и помодне фразе. Знам како овај закључак звучи у првом лицу једнине, али он је израз моје суочености са чињеницом да сам постао главни јунак једне не толико споредне колико сувишне српске приче. Послужио сам за демонстрацију надмоћи случајносрпских победника и илустрацију исхода културног рата.
Његова централна димензија се огледа у чињеници да Александар Вучић постао име наше садашњости. Коштуница – поносни Србин ума колонизованог западним, у коме су (западна) „начела“ серијски затирала (српске) визије – један је од припадника просветитељски самопорекнуте десне елите који су омогућили успостављање и одржавање прајдољубиве стварности у којој нема потребе ни за културом поништавања, а камоли репресијом.
Нажалост, за разлику од јектичавости српске културе поништавања, у Србији не мањка поништавања српске културе. Вероватно једина помена вредна раван у којој се и даље води културни рат у Србији је везана за чињеницу да би једни, победници, да пониште српску културу зато што је српска, док би други, губитници, да пониште ону српску културу која је – као и српство – оријентолика. Зато овде, на јавној сцени, међу елитама, данас има премало оних који нису или „против дома спремни“ или „за дом(овину) неспремни“.
Мислим да су параметри моје (прво)канселованости неодвојиви од ове слике (анти)српске елитистичке поларизације, коју сам исцртао. Било је још мање простора за моје касније инсистирање да се оваква, друштвено и идентитетски разорна, панидеолошка згађеност националним домом јавља зато што елите, са јако мало изузетака, нису желеле да уваже последице чињенице да је матица Срба и српства вековима била у османском царству – чије је срце било у Азији и које је карактерисала снажна центрипетална сила. (За разлику од модерне Турске, успостављене као „центрифуга“, која је убрзо „избацила“ Грке и Јермене, што је опис који је дао грчки новинар, потомак неких од оних које је „избацила“.)
После грађанистичке, мене је одмах после отказивања дохватила и националистичка „центрифуга“. Не чуди ме да је, на крају баш Антонић, који ме после поништавања најбоље бранио, дошао у ситуацију да заврши ствар и уклони обележје поништености изнад моје запишане друштвене раке. (Ко мисли да су ово прејаке речи нека погледа пост „Одјеци и реаговања“ на мом блогу – постављен новембра 2018. године.)
Лична страна моје поништености није главна тема овог текста, али прича о мом животу после друштвене смрти се протеже кроз сва четири дела и увезује размишљања о стварности у коју се сместио живот мог серијски запишаваног, овераваног и дорађиваног друштвеног леша. Оно што следи је поглед на културу поништавања изнутра, из позиције поништеног. Сувишног у Србији.
ОД ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ ДО ПОВРЕДЕ: Канселованост има тенденцију да буде доживотна, по чему се разликује од ранијих, по правилу много болнијих облика остракизма. То је, између осталог, последица чињенице да човека не поништава режим, неки пролазни, (све)моћни али орочени актер, ауторитарна власт која има животни век, иако је многима, за време њеног политичког живота, умела да делује вечно и непролазно, већ отуђена, декларативно просветитељска и спасилачка, сила, умотана у сплет заводљивих, западноцентрично „универзалних“, наводно трансисторијских и привидно надидеолошких идеала.
Оно што је разорно, а то сам прво научио, култура поништавања – поред оних који намећу и захтевају поништавање и поништеног – има и трећу страну, која је, не само овде, кључна за успешност и постојаност отказивања. Публика је, пак, у овој причи најмање битна, четврта страна. Поништавање је процес који тече у горњим ешалонима друштвене моћи, који овде делују у сенци неоколонијалне наддетерминације, и јавност је ту само посматрач.
Разлог зашто је отказивање можда бољи назив него поништавање тиче се чињеница да садржи и отказ и отказивање, у мом случају апсолутно свих, других уговора о сарадњи, али и прилика да се појавим на некој трибини или скупу – чак и без било какве надокнаде. Од отказивања пре пет година, учествовао само на само два скупа / трибине / предавања / округла стола… Један је организовала Амбасада Ирана, други, пре пар месеци, била је трибина у оквиру Сајма књига и графике у Пироту. У оба случаја, позив сам добио зато што су у организацију били укључени моји пријатељи.
Трећу страну је у мом случају чинила, на првом месту, мада не и најзначајнијем, власница факултета на коме сам био запослен. Она ми је дала отказ, тврдећи да је то зато што нисам докторирао – иако су на том факултету тада, и касније, предавали и оцењивали не само људи без мастера већ и они који немају завршен факултет. Реч је о једном од два приватна „факултета аутошовинистичких наука“ у Србији (већином су државни), што је инструментално (само)позиционирање неодвојиво од жеље власнице, највеће а можда и прве српске тајкунке, да либералним правоверјем опере и забашури (дуго времена профитабилну) „мрљу“ из биографије – чињеницу да је била Милошевићева министарка.
Ништа у вези мог канселовања, па ни тај отказ, не може се разумети без узимања у обзир две чињенице. Прве, да сам творац (не само) синтагми „аутошовинизам“, „култура аутошовинизма“ и „Случајни Срби“, и да сам се усудио да почнем да пишем о идеолозима и мајци (српског) аутошовинизма, и „Другој Србији“, његовој колевци. Мој највећи грех је што сам онима који су ме од тада, наредних тринаест година, свакодневно вређали, линчовали и клеветали одговарао користећи њихове ружне речи. Окретао сам их против њих и уживао у томе. Али, у културном рату, као и сваком другом, оно што могу победници није дозвољено пораженима. У мом случају је до изражаја дошла и чињеница да моралисти који предводе „моју“, поражену страну уживају у поразима. Штавише, хране се њима.
И друге, да сам аутошовинизму и сродним феноменима приступио из позиције бившег инсајдера, некога ко не мора да намаштава како и зашто све човек у Србији заврши на путу, истовремено разорног и самоуздижућег, дубинског самопорицања и кроји питке теорије завере о овом српском удесу. У тој причи сам био својом вољом, блажено несвестан да је реч о причини измештања обликованој оним из чега сам поверовао да сам се изместио, и из ње изашао пратећи промену својих ставова, без жеље да уновчим било оне које сам имао било оне које сам пригрлио. И штета и корист су у мом случају биле колатералне.
Али, људи су склони да верују да је то немогуће, да су такви избори или ствар користољубља или принудни. Многи верују да нешто налик мени, не само када је реч о мотивима, саморазумевању и пратећој страсти, не може да постоји. Да у позадини мора да има нечега што је ружно, профитерски или људски јефтино. Сви смо склони да робујемо замисливом. Зато ја нисам оно што Мило Ломпар, Јована Глигоријевић и други лажљивци кажу да јесам.
Вратићу се касније на ограничења и специфичности културе поништавања у Србији, разлоге зашто је овде остала много више претња него продуктивни механизам, али мислим да је мој „минули рад“ – прво у именовању и разобличавању аутошовинизма „против дома спремних“, високо специфичне локалне метастазе средњекласног самопорицања и елитистичког ауторасизма, а затим у вивисекцији централне улоге Мила Ломпара у стављању српског национализма у службу губитничке, нарцисоидне идеологије „за дом(овину) неспремних“ елитиста, поносних на своје колонизоване мегаумове и згрожених живим, оријентоликим српством – важан разлог зашто сам постао „првоканселовани“ и зашто примена културе поништавања овде није отишла много даље од мог затирања.
Иако наставља да се надвија над друштвеним животом, наравно, скоро искључиво над поносно српским делом јавности, култура поништавања није била ни приближно успешна у каснијим извођењима овог либералног јавног линча. Чини ми се, срећом, чак ни у случају писаца Милоша Илића, који је био мета најозбиљнијег покушаја.
Лик #MeToo „поништеног“ Рамба Амадеуса је, пак, „Проглас“, отуђени елитистички ентитет основан средствима србофобичних власти у САД, користио у својој пропаганди током изборне кампање децембра 2023. Марко Видојковић и Ненад Кулачин су пар месеци касније у својој емисији јавно „анкенселовали“ Ђорђа Микетића. Елитни случајни Срби, једини који овде могу да бирају мете поништавања, брину чак и о свом отпаду.
Елитни поносни Срби, пак, имају осетљиве носиће, а ја, нажалост, нити миришем на тамјан нити владам кетманом, плус одавно сам почео да се гнушам пристојних и пристојности, омиљене маске сваког великог зла. Елитистички презир се овде раширио, однедавно и удвојио, и на крају сам схватио да нада у светлију будућност Србије лежи у, не само као метафори, разузданој „Елити“ Жељка Митровића и њеној крезубој публици, а не у свезубој, прдопудерашкој елити која се не гнуша само „Задруге“ која је постала „“Елита“ – већ и неелитне, народне Србије, посебно њеног, данас приградског, тела.
Много важније од улоге српске левичарске тајкунке на тој одлучујућој, трећој страни мог поништавања јесте саучесништво, у чије мотиве овде нећу улазити, мојих „сабораца“ у културном рату – без кога моје канселовање не би било ни темељно ни овако успешно. На првом месту Љиљане Смајловић, кетманке каква се, чак и у багдадском вилајету, срцу ове моћне „такије“, ретко рађа, моћнице која је командовала испаљивањем не пословичног метка већ шаржера у остатке моје животности, и њених секунданата, међу којима су и кетманчићи Горислав Папић и Мухарем Баздуљ, послератна пенис избеглица из Сарајева. Поред њих, желим да поменем Ђорђа Вукадиновића и Маринка М. Вучинића, двојицу ретких биљки – елитних српских националиста по Сорошевом србоскептичном укусу.
Слика стварности у којој вегетирам, која неупућенима и добронамернима може деловати као производ непримереног песимизма, неодвојива је од чињенице да је, само неколико дана пошто сам „отказан“ од стране грађанистичких медијских моћника, Љиљана Смајловић, сива еминенција поносно српске стране овдашње медијске сцене, организовала јавно оверавање мог друштвеног леша, који је тада још давао знаке живота.
ДИКТАТУРА У ИМЕ МАЊИНА: Кансел култура је настала у условима метастазе политичке коректности, све интензивније деполитизације важних политичких питања и друштвених избора и радикализације политика, по доминантни поредак бенигних, мањинских идентитета, које охрабрује ослобођени, привидно пост-класни капитализам. Он је и даље без алтернативе, све је нетранспарентнији, ушушкан иза „личних избора“ и аспирација, па не чуди да је зауздан само стегама које сам себи намеће да би могао да се ревитализује.
Културу поништавања каналише скуп, на први поглед минорних, али друштвено све моћнијих актера вођених егоцентричном визијом савршеног, вртног друштва, ослобођеног бола, повреда и траума. У срцу њиховог светоназора је дериват једне од централних марксистичких идеја, веровања у ослобађајући потенцијал диктатуре пролетеријата, „претворене“ сада у диктатуру у име изабраних мањина. Њиховој друштвеној позицији, која је представљена као угроженост по себи, приписана је улога огледала друштвеног зла и неправде. Оне су произведене у мерило ваљаности владајућих режима и ударну песницу редефинисане, високо селективне „друштвене правде“, коју истичу као свој главни циљ.
Идентитетски, те привилеговане мањине нису свуда исте, иако постоји либерална нит која их повезује. У Србији су кључне антинационалистичке и западнољубиве мањине. Њихов носећи идентитет није родно- и етно-мањински већ константиновићевски антисрпски.
Самопроглашени гласоговорници тих „добрих“ заједница, по правилу, овде цвиле и кукумавче као србофоби, не као гејеви, феминисткиње или припадници етничких мањина. Они и оне себе, идентитетски, виде као, у суштини, вечно угрожену мањину цивилизованих (над)људи унутар српства, кога су озверили и нацификовали. Западнолико схваћену цивилизованост виде као свој носећи мањински идентитет и зато, и када нису (ауто)шовинисти, они су (ауто)расисти. Желе да пониште не толико српство колико схватање да српство није срамота и белег кога треба (само)ампутирати; да уз српство може да иде било какав понос, нешто што не укључује клечање, кајање и (само)засипање говнима.
Марксистички фокус на (не само физичку) експлоатацију радничке класе замењен је „постисторијском“ либералном опсесијом мањинарењем и идентитетском повредом. Њу, наводно, изазива „говор мржње“ и „микроагресије“, речи-окидачи „повреда“ и сећања на ине трауме и „трауме“ ових цвилећих нарциса, које свакодневно бивају проналажене на друштвеним мрежама и у популарној култури, колико и у Шекспировим драмама и канонским филозофским делима. Те „микроагресије“ су представљене као болније од рада у најгорем руднику, где улазак у јаму наликује игрању руског рулета које налажу императив физичког преживљавања. (Све је више трагалаца за окидачима „траума“ који верују да Шекспирове „мизогине“ и „антисемитске“ драме треба да доживе судбину Мајн кампфа.)
„Говор мржње“ је појам који није само раздвојен од смисла и смислености, као и његов корелат „прогон“, већ је искоришћен за криминализацију мржње, осећања прирођеног људском постојању колико и љубав. Тако смо уместо „криминализације“ експлоататорског друштвеног односа, што су, у суштини, захтевали марксисти, добили (високо селективну) „криминализацију“ једне емоције, што захтевају данашњи друштвени либерали, поново рођени у Маркузеовом елитизму, спасилачком жару и политикама мањинских идентитета.
ЕСЕНЦИЈАЛИЗОВАЊЕ (ДРУШТВЕНИХ) КОНСТРУКЦИЈА: Култура поништавања настаје у САД и као резултат суочавања либерала – који су тријумфовали у културном рату али још нису цементирали победу у политичком – са мртвоузицама друштвеног конструктивизма.
Несклад између прокламованог (конструктивизам) и примењеног (есенцијализам) представља важан аспект културе поништавања, који је кумовао најперверзнијим речима политички коректног новоговора који намеће, где је можда највећи бисер „менструирајућа особа“ (уместо жена). Другим речима, њени кључни актери се хвале да су конструктивисти, али друштвеним конструкцијама прилазе као есенцијалним. И то као најрадикалнији есенцијалисти – који верују не само да постоји суштина већ да је та суштина непромењива.
Култура поништавања нам, у ствари, говори да је могућа само самоконструкција сведена на „шетњу“ између есенцијализованих (родних) идентитета, прелазак из једног идентитетског оклопа у други. На пример, ове године сте „квир“, следеће, можда, „родно флуидни“, онда сте неко време „жена“, да би, на крају, завршили као „мушкарац“. Конструишете и реконструишете себе али не и идентитете које бирате. Они су редефинисани тако да у њих свако може да се упише, без обзира како изгледа и шта му се налази између ногу.
Суштина редефинисаних родних идентитета није да они немају суштину – већ да они јесу оно што неко мисли да јесу. Њихова есенција је сада лични избор, став, осећање, оно што неко мисли о себи, дискурс недоследно одвојен од материјалности, пошто не може од себе да одагна сенку класних привилегија. Зато се у САД 2022. године кандидаткиња за упражњено место судије Врховног суда није усудила да током „слушања“ у Сенату смислено одговори на питање: „Можете ли да дефинишите реч жена?“. Рекла је само – „Не могу“. (Дозвољен, „безбедан“ одговор би гласио – жена је особа која се осећа као жена.)
Позивање на биологију и анатомију су неки од главних окидача механизама каснеловања у САД, а није много мање ризично позивање на материнство, пошто је мајка претворена у „рађајућег родитеља“. Зато би многе истакнуте случајносрпске феминисткиње у САД биле мете поништавања, што је тема на коју ћу се вратити у наставку, када будем говорио о специфичностима културе поништавања у Србији.
Као и демократија или правна држава, ни култура поништавања није кројена по нашој незападној мери. Зато желим да овде, на почетку, истакнем да су њене јединствене карактеристике везане за, изнад свега, чињеницу да је српско друштво незападно. Затим за то да је овде већ 12 година на власти хомонационалистички режим, као и чињеницу да се у Србији, за разлику од велике већине западних земаља, у културном и политичком рату на истим странама нису исте „снаге“, па зато оне не могу да делују у синергији каква постоји на Западу. То је, иначе, важан узрок слабе „продуктивности“ културе поништавања у Србији и појаве „пукотина“ у мојој поништености. Неке од њих нису мале, штавише толико су велике да стварају илузију да нисам отказан, да не живим живот после друштвене смрти.
Есенцијализам, веровање да постоје суштинска обележја идентитета, што не подразумева да се та њихова суштина не мења, остао је проказан, али оса око које се у САД кристалисала култура поништавања одаје схватање да (родни) идентитети имају неспорну, недодирљиву суштину, коју није дозвољене преиспитивати и „деконструисати“. Норма је промењена, па је сада и транс жена, дакле (биолошки) мушкарац који каже да се осећа као жена, „постала“ жена, али та нова норма је још ригиднија од претходне, засноване на биологији, која је не толико одбачена колико стигматизована.
Може се рећи да је потка културе поништавања есенцијалистички конструктивизам. Наиме, док су друштвени конструкционисти обавили „растварање реалности“, не само родних, култура поништавања је сада не толико очврснула колико армирала те „друштвене конструкције“ и третира их као не толико неспорне колико недодирљиве, у суштини натприродне реланости. Штавише, ако се осудите да у САД јавно кажете да је транс „пливачица“ очито мушкарац, можете да очекујете не само поништавање већ и физичко насиље нових, милитантних либерала ако се касније појавите на неком скупу.
КАДА „МИ“ ПОСТАНЕ „ЈА“: Актери културе поништавања су мржњу истовремено проскрибовали и претворили у златни стандард свог либерализма. У том, углавном статусно надмоћном и високо образованом, „просвећеном“ миљеу, мржња – усмерена не само на оне који су проглашени за прогонитеље већ и на „корпу (крезубих, неистушираних, неписмених…) бедника“ – претворена је у лозинку цивилизованости и припадајућег правоверја, смештеног испод обланде културности у коју се умотала декларативно космополитска, антинародна урбана средња класа, склона да поистовети „ја“ и „ми“.
Она је постала глобална, али су њене важне одреднице локалне. Реч је о појединцима који себе виде као истински западне, више „универзалне“ него над-локалне особе, али је такво саморазумевање свуда условљено локалним из кога су се, како воле да верују, истргли. Култура поништавања се, у незападним друштвима у којима може да се конституише, рађа као симптом, рефлекс оваквог саморазумевања – ако је задовољен један број предуслова.
Одрођена средња класа је у Србији углавном настајала као спој велике и брзе друштвене мобилности на горе и две србофобичне и нетолерантне идеологије – прво титоистичког југословенства и, после његове смрти почетком деведесетих, селективно антинационалистичког грађанизма. Бастард који је тако настао има неке важне сличности са илибералним либерализмом, који се касније кристалисао на Западу. Зато се многима чини да је култура поништавања у Србији старија и присутнија него што јесте, што је једна од тема на које ћу се вратити у наставку, када будем говорио о чињеници да она, таква-каква је, овде следи логику поделе на „две Србије“ из деведесетих – окренуту наглавачке.
Некадашњи „други“ су, наиме, овде одавно постали „први“ и много их сврби кама „цивилизовања“ и „европеизације“ по сваку цену. Култура поништавања је додатно разгорела стари, крвожедни инстинкт, који су њихови србофобични титоистички очеви и идоли овде развили половином четрдесетих – „кужне јединке се одстрањују“.
Историја се не понавља, али се, кажу паметнији, често римује. Тита је, тако, заменио НАТО, колективистички тоталитарни комунизам је уступио место нарцисоидном тоталитарном либерализму и, у складу с тим, леш је само друштвени; не и физички. Битан је прогрес. И чистоћа, Европа је ово. Уосталом, док се распадају, кужни друштвени лешеви не испуштају јако непријатан, киселкасто-слаткасти мирис физички мртвих тела.
ДЕКРИМИНАЛИЗАЦИЈА И ПОНИШТАВАЊЕ: Зилоти културе поништавања и сродних, закивајућих идеолошких апарата нису натопљени презиром само према онима који користе „говор мржње“. Очекује се активно саучествовање у брисању таргетираних људи. Реч је о тоталитарној идеји, приметној у позадини свих визија „вртног друштва“, укључујући и нацистичку, само сада забашуреној и укорењеној у миљеу који смо склони, погрешно, да узимамо као по себи непријатеља тоталитаризма, његову највећу жртву и главну мету.
Испод површине се крију и други парадокси, од којих ћу истаћи један који сматрам посебно важним. Кажњавање и криминализацију је ту потребно схватити у контексту инсистирања на декриминализацији и преименовању бројних кривичних дела и злодела, што је уграђено у темеље новог, нелиберално либералног нормативног поретка – који је кренуо да се шири и јача ослоњен на најпластичније, родне и сексуалне норме. Оне имају не само највећи антиполитички потенцијал већ и антидемократски, што је јако важно јер је друштва, и вољу већине, требало подредити не толико мањинама колико мањинама међу мањинама.
Добар пример ове нове, „квир“ нормативности је инсистирање да педофилија буде посматрана као варијација редефинисане родно-сексуалне „нормалности“, као сексуална привлачност према деци, што је нуспроизвод успона хомонационализма – где је фобија од норми завршила у претварању квир(ств)а у норму, док је, на „постидеолошкој“ левици, борба против „институције брака“ завршила у сакрализацији истополног „брака“.
Инсистирање на декриминализацији – препознатљиво у САД, родном месту и врелу културе поништавања, и у инсистирању да полицијске снаге буду демонтиране и лишене фондова, као и да прекршиоци закона не буду гоњени и да буду ослобађани после хапшења уз „кауцију од нула долара“ – потребно је имати у види када говоримо о подмуклој логици и перверзним механизмима деловања кансел културе. Она је налагала увођење облика кажњавања за које се на колико-толико уверљив начин може тврдити да не представљају кажњавање и развој пратећег новоговора, који прикрива стварност. Као када у САД поменута непопуларна мера експресног пуштања на слободу све већег број починилаца насилних кривичних дела без кауције бива представљена као „кауција од нула долара“.
У истом контексту је измишљен и илустративан израз deplatforming – где је цензурисање појединаца ускраћивањем што већег броја „платформи“, што значи одузимањем или радикалним смањивањем могућности да делују у јавности кроз медије и на друштвеним мрежама, уоквирено као неидолоишки механизам заштите носилаца привилегованих идентитетских позиција од критика, уоквирених као „прогон“, „повреде“ и „мржња“, а не као кажњавање човека који се нашао на мети ударних песница културе поништавања. Канселовање тако бива представљено као заштитна а не казнена мера, иако је реч о санкцији која, као у мом случају, по правилу укључује губитак посла и других, споредних извора прихода.
Одлична мера, и важан критеријум, нечије поништености везан је за износе уплата и њихов број, али и број различитих рачуна са којих канселованој особи у току једне године бивају уплаћена зарада и хонорари – за послове који су сродни онима које је радила пре него што је поништена. Укидање не само постојећих извора прихода већ и реалне могућности да дођете до нових, представља, уз заглушивање гласа, главну одлику културе поништавања.
Чињеница да у (скоро) свим друштвима постоје супротстављени центри моћи чини да је канселованост ретко апсолутна, где су пукотине обично производ самилости неког моћног актера, или корисности поништене особе за неки центар моћи, а не њених потенцијала или мере у којој су ти потребни односно корисни некој заједници. У Србији канселованост омекшава асиметрија између културног и политичког рата, на коју ћу се вратити у наставку.
Наравно, у времену када је статус „жртве“ постао не само пожељан већ и потенцијално лукративан, у Србији су се појавили играчи на губитничкој, поносно српској половини јавног спектра, који тврде да су поништени – иако су ем фантастично плаћени ем је јако тешко, по правилу немогуће, уновчити статус стварне жртве културе поништавања. Пошто имам добар осећај колико зарађују, забавља ме чињеница да се један раскошно целивани, поносно српски уредник и један професор усуђују да кажу да су поништени.
Али, имајући у виду и своја искуства, свестан сам да за њих постоје олакшавајуће околности. Наиме, у Србији збрку ствара, с једне стране, чињеница да су се важни механизми „меканог“ остракизма, који карактеришу културу поништавања, појавили убрзо после 5. октобра док, с друге, Вучићева владавина има две различите фасаде за две публике, па он има интерес да „мути“ слику и зато није довољно веран савезник културе поништавања.
Ипак, неисплативост, и краткорочна и на дуге стазе, јесте једна од главних одлика поништености. Реч је новом облику остракизма без утехе – сем у самом статусу поништеног, о чему ћу нешто више рећи касније, пошто је поништавање моје поништености главни повод за писање овог текста. Култура поништавања не даје наду да ће поништена особа доживети рехабилитацију у будућности. Напротив. Она делује на начин који ту наду затире.
(НЕ)ОРВЕЛОВСКА СТВАРНОСТ: Тешко прозирна и парадоксална природа механизама поништавања, као и идентитетски уоквирена идеолошка матрица у коју су се сместили, чини да се помоћу оксиморона и удвојених квалификација – као што су антитоталитарни тоталитаризам, анти-антифашизам и илиберални либерализам – може илустровати потка овог новог идеолошког апарата, који је, прво у САД, успостављен у другој деценији 21. века.
Реч је о механизму који је истовремено орвеловски и представља супротност дистопијске визије коју је Орвел скицирао инспирисан старијим, много транспарентнијим облицима тоталитаризма, и механизмима контроле и кажњавања на које су се ослањали у 20. веку.
Култура поништавања не спречава „зломисао“. Она се њоме храни. Она намеће политички коректни новоговор са свешћу да би његов тријумф представљао смртну претњу доминацији филопаћеника чија друштвена моћ извире из илузије немоћи, која бива одржавана непрекидним јадањем и кукањем. Култура поништавања истовремено захтева укидање репресије, иако је њена срж репресивна, и тражи да државни апарат прихвати њену логику борбе против „мржње“ уоквирене као злочин, и постане њена продужена рука.
Култура поништавања је истовремено негација и реафирмација затворености и надзора оличеног у идеји паноптикума. И даље лавира између две крајности. С једне стране, као однедавно у Шкотској, она се изборила за једну врсту забашурене, посредне криминализације говора – што укључује чак и изношење очитих чињеница, као што је тврдња да мушкарац који изиграва жену није жена. Јако је тешко у времену сталног проширивања схватања шта је „говор мржње“ говорити о слободи говора као смисленој одредници и позивати се на ту, данас оклеветану, слободу.
С друге, неретко буквално, она би да укине затворе – пошто су зло и злочин, наводно, системски и структурални, у суштини „друштвено конструисани“, али само онда када нису „ретроградни“, што значи супротстављени новим нормама. То је срж схватања које налаже обликовање иновативних, перверзних и неинтуитивних облика кажњавања.
На пример, у САД црнац-убица данас редовно бива уоквирен као жртва „системског расизма“, док белац, који се опире овом схватању, бива уоквирен као неко ко је суштински „крив“ јер, наводно, жели да задржи „белачку привилегију“, лажно представљену као нешто што припада сваком белом мушкарцу, колико год био лично угрожен, сиромашан и понижен неживотношћу свог живота. То није далеко од схватања о колективној кривици / одговорности Срба, које се четврт века раније сместило у истом идеолошком миљеу.
Разлика је у томе да кансел култура скреће пажњу са кажњавања (појединаца) и потура идеју о излечењу (друштва). Она „дело“, наводни прекршај, мери осећањем повређености – и зато не допушта да „дела“ која санкционише буду дефинисана. Култура поништавања је кукајућа и зато она не толико призива „повреде“ колико их стално штанцује. Она прети цвилењем а не лајањем. Њена моћ се храни хиперпродукцијом слика сопственог бола и немоћи, и зато лаж и претеривање неминовно постају њена главна оруђа, а хистерија, „булинг у сузама“, тачније у потоцима хистеријом натопљених, лажираних суза, представља полазну тачку фронталног напада, поништавања као лешинарења, које охрабрује и слави.
Иако је стекла важне орвеловске димензије, култура поништавања је кренула као не-орвеловска. То је стварност која је, иако све репресивнија и све транспарентнија ослоњена на државни апарат, и даље битно различита од Орвелове дистопије. Не постоји потреба да будете стално надзирани. А чак и када сте надзирани, и даље, по правилу, државни апарат не управља „полицијом мисли“ која вас надзире и прати – већ невладинићско-активистичка паукова мрежа, која је одавно наткрилила и нека незападна друштва, као што је српско.
Многе западне земље и земљице, не само Канада и Шкотска, убрзано се крећу ка орвеловском идеалу, али и даље вас ретко затварају, чак вас у многим случајевима ни не ућуткују – већ заглушују. Обично можете да говорите, чак и да се дерете и урлате колико вам је воља, али не можете да будете чути. Поништеном су, по правилу, таргетирани домет гласа, не само друштвена репутација и знања који га условљавају, и приходи, али ретко када слобода – мада оно што тада остаје је, у стварности, само јефтина илузија слободе.
Хапшен сам и претресан ми је стан, што је у великој мери последица чињенице да је, поред степена прагматичности и контакта са стварношћу, главна разлика између Вучићеве власти и његових, јединих помена вредних, грађанистичких непријатеља, који су обавили моје поништавање и који настављају да ме затиру – естетска, везана за лепоту процеса захтеване (пре)европеизације. Он и они данас деле исту визију српске будућности, не само њен кључни, геополитички и „цивилизацијски“ репер, и перцепцију значаја идентитетских оса око којих се опредмећује култура поништавања.
Иако, за разлику од његових прозападних непријатеља у опозицији, Вучић никада не проклизава у аутошовинизам, ставови о реално постојећем српству које је износио су повремено били ауторасистички. За разлику од милитантно западнољубиве опозиције и њене селебрити авангарде, Вучић уважава већинско гласачко тело и његов поглед на Србију и свет – мада то не значи да га поштује. Чињеница да се чланови „Странке слободе и правде“, и већине других у коалицији „Србија против насиља“, нису колективно учланили у СНС је антиполитичка лудорија, нарцисоидни перформанс отуђених предузетника сопства, одвојених од бројних чиниоца српске реалности, од којих је кључни Кумановски споразум.
У Србији, симбиоза неоколонијалног хибридног режима и антирежимских грађанистичких снага, њихова конфликтна, све непријатнија узајманост („мутуализам“) коју наводи западно антиполитичко мешетарење, кључни је чинилац одабира мета за поништавање и главни разлог зашто ствари са културом поништавања нису отишле много даље од мог – захваљујући скоро искључиво Миломиру Марићу – касније умекшаног затирања. Исти су узроци упадљивог мањка репресије и, имајући у виду околности створене потписивањем Кумановског споразума, збуњујуће ниског нивоа политичког насиља у Србији.
Наиме, националисти, који одбијају да уваже безалтернативност овакве симбиозе, и склони су да викну „издаја“, ретко су били мете јако мекане „чврсте руке“ режима, док су најгоре пролазили, по правилу неелитни, „узбуњивачи“, који нису препознали триангулацију моћи у Србији – прозападни хибридни режим / Запад / прозападни опозиционо-невладин комплекс. Овај троугао храни и одржава овдашњу високо специфичну, фрустрирану културу поништавања, чије „исправно“, продуктивније функционисање омета потреба Вучићеве власти да одговара на схватања и склоности већински антизападног гласачког тела.
КРАЈ ИСТОРИЈЕ И СЛИКА АНТИ-ИСТОРИЈСКОГ НАРОДА: Недодирљивост поништене особе је корисно посматрати у контексту односа какав имамо према радиоактивности, где, са јако мало друштвено релевантних изузетака, отказани бива схваћен као неко ко је „готов“, не само прљав већ неко ко ће запрљати свакога ко га дотакне. То је аспекат по коме се кансел култура разликује од ранијих, окрутнијих али коначних, историјски омеђених, пролазних, мада не увек за живота, облика остракизма.
Како је истакао Слободан Антонић, поништавање је механизам који је „сличан и различит у односу на класични феномен остракизма“. „Прво, удаљавање човека, појединца, из заједнице, из јавности пре свега, то је слично. Различито је што је тај остракизам врло често био на одређено време, значи протеривање из заједнице на одређено време. Овде имамо када једног човека ставите да не може да појављује у јавности, или неком делу јавности, као што је универзитет или факултет, то је трајна казна. Ти случајеви рехабилитације готово да не постоје“, речи су којима је Антонић описао централни аспект културе поништавања.
Санкције старијих облика остракизма су биле, по правилу, много болније, али гледано на дуже стазе, макар то било тек постхумно, неретко су постајале престижне, уздижуће осуде, практично „казне споменици“. Оне су обећавале именовање улица и тргова, понекад и „бесмртност“. Ту је кажњеник, упркос стигми који је наметнуо центар моћи који га је жигосао и остракизовао, често за живота постајао неко ко оплемењује оне који га бране и који се чешу о његову кажњеност. Канселованост, пак, стигматизује чак и одбрану. Чедомир Антић је завршио на „црној листи“ телевизије „Н1“ само зато што ме јавно бранио.
Чињеница да успешно поништавање не оставља много простора ни за ревалоризацију, а камоли рехабилитацију, великим делом долази из идеолошке сржи и постидеолошке копрене кансел културе, као и њене апсурдне али живе постисторијске потке.
Ту наставак историје – њено „буђење“ 11. септембра из деценију дуге омаме, заграде времена која је многима личила на зору новог доба, ере без историје – бива представљен као анти-историја која се супротставља једином могућем, срећном либералном „крају историје“ и одлаже га. Зато поништени бивају поништени као носиоци или симболи писање тако схваћене анти-историје, кочничари тог замишљеног, фукујамског, бесконфликтног, постисторијског прогреса, што је у Србији оснажено веровањем да су сви поносни Срби по себи непријатељи прогреса, а по многима и мотори крвљу натопљеног назадовања.
Оба „краја“, тачније илузије о крају историје и идеологије, наставила су да живе у натурализованој равни у којој се сместила култура поништавања, схваћена као помоћно оружје борбе против анти-историјских снага – оних који не желе јавно да делују у складу са веровањем да је историјска историја окончана (илибералним) друштвеним либерализмом.
Таква позадина културе поништавања је овде оснажена веровањем да смо 1992. године у Сарајеву извршили атентат на крај историје; да су Срби први који су „пуцали“ у његово месо. Може се рећи да је у темеље аутошовинистичког и сродних становишта, која овде каналишу културу поништавања, као и антисрпских политика западних сила, тешко је рећи тачно када, дефинитивно после Сребренице, уписано схватање о нама као анти-историјском народу. Једином на Балкану, поредивом само са Русима, још моћнијим „кочничарима“ историје.
ПОНИШТАВАЊЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ: Све у вези нас је представљено као колективно и ружно, сем радикалног самопорицања, јединог прихватљивог личног одговора на „паланачко искуство“. А оно, поручују нам Константиновићева аутошовинистичка деца, у нас бива убачено при зачећу, па морамо накнадо сами да се расрбимо и „очовечимо“, и тако одбацимо последице, по њима, јединствене епигенетике, која само у оријентолике, „паланачке“ Србе урезује трансисторијско, највеће и најпостојаније овоземаљско зло. Ово тумачење нам говори да зло чинимо као Срби, као то ми без ја у нама, а добро тек као расрбљени и тако „очовечени“. Има још незападних заједница, народа и вера, које су тако уоквирене, али тешко је наћи друге заједнице које тако види значајан део њихове елите.
Док нам српски националисти говоре да у нас бивају уписане трауме претходних генерација, од Косовског боја, преко сеоба, до Јасеновца и Јадовна, аутошовинистичка инверзија овог националистичког наратива нам говори да у нас бива уписано зло, које појединац касније може избрисати из себе само радикалним одбацивањем српства.
Другим речима, док се у позадини Хитлерових прокламација о потреби „деконтаминације“ налази веровање о јеврејској генетској „прљавости“, која „прља“ и немачке гене и немачко друштво, Радомир Константиновић (у Борки Павићевић) је овде понудио легитимитет схватању о „деконтаминацији“ као ослобађању од српске епигенетске запрљаности злом, која нас, остављена сама са собом, води у серију геноцида и других масовних злочина. То је један од разлога зашто овде аутошовинизам можемо посматрати и као српски аутонацизма, и зашто је „деконтаминација“ немогућа мисија – сем као (ауто)истребљење.
Културу поништавања у Србији, и посрбљавање ружних, два века старих балканистичких стереотипа које јој је претходило, не можемо разумети ако немамо у виду тумачење које каже да „смо“ у првој половини деведесетих урадили нешто много горе него онда када „смо“ у Сарајеву 1914. године убили принца престолонаследника „мултиетничке“ империје – данас представљане као не само „добра“ већ и као авангарда важне димензије „краја историје“ и „европског јединства“.
Другим речима, говоре нам да је поносно српство по себи антиисторијски историјско, непријатељ западноликог краја историје који је, наводно, и даље на видику. Да зато и само заслужује да буде поништено, уништено и затрто, што је данас кључна димензија логике либералног поништавања српске културе и повезаног схватања да је аутошовинистичко ја једино исправно, нормално и здраво, штавише једини аутономно, „истинско“ ја у Србији.
Нажалост, то је тумачење које оснажују и његови, привидно највећи, непријатељи – поносно српски елитисти, који би да пониште оријентолико српско ја. А оно је важан чинилац сваког – па и њиховог, колико и аутошовинистичког, ја у Србији, где се налази матица полицентричног српства из три (и по) дубоко културална дела. Ради једноставности, назваћу их по кључним обликотворним односно трансформативним утицајима, који су подвојили заједнички српски идентитет и обликовали битно различите српске културне обрасце: османски, хабзбуршки и племенски (плус „и по“ кетмана Срба у Босни).
Једна од последица синергије између новог, културе поништавања, и старијег, поништавања српске културе, јесте да су поништавања у Србији склона да буду дводимензиона, поништавања „на квадрат“. Моје поништавање је добило и трећу димензију. Она је последицу саучесништва, не само у верификацији мог поништавања као заслуженог и неидеолошког, актера са „моје“ стране културног рата. Зато се оно претворило у затирање и тешко га је поновити. То је учинило да његова поука буде снажна и упадљива.
Забавило ме када сам први пут чуо – „Нећу да будем поништен као ти“ – од уредника једног поносно српског медија. Повод је био тривијалан, али „порука“ мог поништавања је јако моћна, пошто је нису „послали“ само случајносрпски ауторитети, па ме не чуди да има оних којима се урезала у свест. Тај уредник, један од последњих који су се прикључили мом брисању, из разлога који су ми сасвим јасни и разумљиви и који нису одраз кукавичлука, свестан је колико сам темељно, „надидеолошки“ затрт – не „другосрбијански“ већ „бисрбијански“, и колико је мало значајна медијска копрена која повремено оснажи утисак да нисам, да постојим као нешто битно више од остатака сопствене прошлости.
Зоран Ћирјаковић
(Крај првог од четири дела. Други део је доступан овде. Трећи овде, а четврти овде.)
