Један од изазова са којима се суочавала историографија је био како објаснити велике промене – рађање нечег суштински новог, радикално различитог од онога што је претходно постојало. Питање са којим су се историчари неретко мучили било је зашто је дошло до историјске промене, ко су биле „бабице“ великих догађаја, били она светски, као што је рађање капитализма, регионални, као што су „Арапско пролеће“ и пад социјализама у Источној Европи, или национални, као што је тријумф Исламске револуције у Ирану.
Наиме, пре или касније можемо да сазнамо шта је претходило промени и шта је она донела, да видимо што је нестало и оно што је настало, али није лако препознати зашто је настало нешто ново онда када је настало. То историчари пречесто нису умели да нам кажу.
Откриће чињенице да постоје велике историјске промене чији је узрок спољни, нешто чега нема у историјској слици стања, поретка односно система, што, на први поглед, често делује као неки неважан и невезан процес или догађај, представља вероватно најважнији допринос једног од највећих умова модерне друштвене мисли – социолога Макса Вебера.
Вебер је први препознао улогу „нестајућег посредника“, „спољног“ катализатора промене. Нечега што се појави или промоли „главу“ негде на маргинама, тамо где историчари нису били склони да гледају, што су обично иста она места која учесници, „писци историје“, касније воле да игноришу, да би затим то нешто нестало из историјске слике – што не значи да је престало да постоји или постало по себи неважно. Придев „нестајући“ говори само да се посредник између два стабилна стања изгубио, да је изветрио из историјског тока.
ПРОТЕСТАНТСКИ АСКЕТИЗАМ И МУХАМЕД БУЗИЗИ: „Нестајући посредник“ може да се појави у различитим облицима. То може да буде протестантски „манастир“, тачније протестантски аскетизам, може се рећи и процес односно препознатљива друштвена локација, а може и да се зове Мухамед Бузизи, чињеница да је 17. децембра 2010. године запалио самог себе, могло би се, дакле, рећи само један човек односно један тренутак у његовом животу, који је пре тога био, као и (скоро) сви други, историјски безначајан.
При томе, немогуће је установити да ли је општинска инспекторка стварно ошамарила Бузизија, или је у Сиди Бузиду, малом граду у Тунису, само „пукао глас“ да га је ошамарила и пљунула. Било како било, овај серијски понижавани 26-годишњи улични продавац воћа – човек без будућности и живота кога је вредно живети ако из њега избаците част, изгубио је образ. Једну од пар вредности, при томе највећу које је имао, и одлучио је да јавно запали самог себе. Један „шамар образу“ је навео Бузизија да изврши самоубиство спаљивањем и, сасвим сам, претвори 2011. у историјску годину. Не само арапске историје.
За разумевање зашто је баш тада дошло де велике промене мало је важно ко је све желео да се деси нешто велико и шта је све урађено да би дошло до тога. Велике промене у арапском свету тада не би било без тог једног догађаја у маленом Сиди Бузиду.
Бузизи је био, у његовом случају буквално, нестајући посредник, човек који је и физички нестао – катализатор, прекретница односно шибица која је запалила арапски свет и, уместо у демократију и један западнолики рај, одвела га у серију паклених ужаса којој се не назире крај, што јесте јако важно али је небитно за разумевање улоге „нестајућег посредника“.
Потребно је истаћи да он само обезбеђују настанак нечег суштински новог – не дефинише, мада понекад условљава, шта ће бити то што је нове. Често је било потребно да прође неколико година, некада и деценија, да би видели шта је тачно настало, да ли је реч о нечему што препознајемо, или је појава толико нова да захтева нови појам.
На пример, тек касније је постало јасно да Бузизи није био „нестајући посредник“ демократије у арапском свету, већ серије крвавих унутрашњих ратова, пакла који је претходно био незамислив становницима недемократског Јемена, Сирије, Либије и Судана.
У Србији, пак, специфични облик антиратног активизма је био катализатор нове појаве, која је „наследила“ социјалистичко југословенство и појавила се половином деведесетих, али је било потребно да прође десетак године да би схватили да је она толико нова и екстремна да је потребан нови појам – аутошовинизам. Да старији, као што је ауторасизам, нису ни довољно јаки нити указују на суштину нове појаве.
Другим речима, „нестајући посредник“ укида постојеће, доноси нешто суштински ново, појаву, поредак или (не)ред ствари кога не би било да није деловао. Он нам открива позадину, указује на копчу која повезује два препознатљива стања, и, истовремено, објашњава зашто су све замисливе „алтернативне историје“ постале немогуће, колико год да су биле изгледне или деловале неизбежно, и припремане од стране различитих актера.
Иако обично постоји много разлога и чинилаца који су утицали на то шта ће настати, припремали терен и мењали окружење, обично је само један, не увек лако препознатљив, догађај, феномен или однос тај који је омогућио да се деси оно што се десили онда када се десило – и њега је, следећи моћну Веберову идеју, Фредерик Џејмсон назвао „нестајући посредник“. А он је, препознао је то касније Славој Жижек, не само потребан већ је био неопходан како би се догодила велика промена онда када се догодила.
У наставку ћу синтагму „нестајући посредник“ писати без знакова навода, иако су јој они потребни из бар два разлога. Први, реч је само о нашој слици, „менталној репрезентацији“ стварности. Други, за разлику од Бузизија, овакви посредници, по правилу, не нестају у кључном смислу те речи – да престају да постоје односно да физички нестану. Штавише, осврнућу се касније на то они да могу да се „врате“ и поново појаве у историјској слици.
Може се рећи да нестају из слике онога што је настало, а неретко и из слике историје. Наиме људи, чак и они који су свесни значаја нестајућег посредника, склони су да забораве историјску улогу коју је одиграо – онда када стварност којој је кумовао постане одомаћена.
Наравно, ми не можемо а да не размишљамо шта би било када би било, и престанемо да плетемо бајке које причамо самима себи и другима како би објаснили неухватљивост света у коме живимо. Обликованог мешавином судбине и свести, спојем каприциозности историје и нашег деловања, случајног и пажљиво грађеног. Није лако суочити се са разлозима зашто се не дешава оно што сматрамо извесним или што прижељкујемо.
Не само да је нестајући посредник обично неочекиван, нека непозната „сила“, која, на први поглед, по правилу не делује као велика и моћна, већ он често не доноси „решење“, оно што смо очекивали, а неретко не донесе ни нешто што познајемо, мада би боље било рећи нешто чега се сећамо. Ново је често, у стварности, само нешто старо што смо заборавили.
У Србији, на чију стварност сам фокусиран, данас се све врти око једне силе, која је постала очекивана – надстрешнице. Од ње се очекује да донесе не само пад Александра Вучића већ и нешто што ћемо лако препознати – као нормално, добро, срећно, лепо, поштено... – једном речју „европско“, у свету фундаменталиста надстрешнице којима је посвећен овај текст.
СРЕБРЕНИЦА И НАДСТРЕШНИЦА: Све у вези Вучића, па и несклад између речи и дела, одавно је постало прозирно. У наставку желим да укажем на антирежимске перверзије и притворности које карактеришу стање у Србији на крају 2024. године, тринаесте од почетка Вучићеве владавине, и чиниоце који обликују необичну динамику политичке борбе – уоквирене као судбинска надполитичка борба за „нормалност“ и против „бруталности“.
Покушаћу и да олакшам „посао“ онима које, као и мене пре неколико година, заголица моћна али неинтуитивна идеја о нестајућем посреднику – и можда се питају који су све „писали“ нашу историју и како. У наставку ћу још говорито о инспиративном Веберовом увиду, и поменути неке од промена, у Србији и остатку света, које се захваљујући њему могу боље разумети. Али, прво ћу се позабавити са два директна повода за писање овог текста.
Први је изјава коју је Аљбин Курти дао у Сарајеву: „Да није било геноцида и масакра у Сребреници и опсаде Сарајева, тих 19 држава НАТО савеза те 1999. године не би донело одлуку да бомбардирају Србију толико рано. Ипак, мислим да би кад-тад они морали бомбардовати Србију јер је било потребно зауставити геноцид Милошевићевог режима.“
Курти је препознао суштину, догађај који је променио историју Косова и Метохије. Сребреница је била нестајући посредник, катализатор историјске промене – коју је, четири године касније, донело НАТО бомбардовање – преласка Косова из српских у албанске руке.
Било је још важних догађаја, на првом месту анархија, друштвени колапс у Албанији 1997. године, који је омогућио пљачкања касарни и „прелазак“ оружја на Косово. Али, тај догађај није био катализатор суштинске промене стања, која се догодила јуна 1999. у Куманову.
Промена коју је Косову донео „вакуум моћи“ у Албанији – велики „грађански немири“, током којих је животе изгубило више од 2000 људи, изазвани колапсом „пирамидалних шема“ – није била мала. Опљачкане касарне и складишта оружја албанске војске директно су довеле до отпочињања оружаних напада и борби на Косову, рата Албанаца против Србије, који је почео 1998. године. Али, колапс „пирамидалних шема“ у Албанији није постао нестајући посредник велике, историјске промене на Косову и Метохији.
Тај „догађај“ јесте отворио врата серији терористичких акција и утро пут крвавом иредентистичком рату, који је убрзо почео – али не и суштинској промени стања. „Судбина“ Косова и Метохије није запечаћена у Албанији, ни у Бриселу, већ у Босни. Да би се судбина Косова поново променила, вероватно ће бити потребан неки нови нестајући посредник.
Курти је вероватно у праву и када каже да би НАТО, и без Сребренице, бомбардовао Србију, али препознавање нестајућег посредника нам омогућава да видимо оно што је важно: зашто се десило оно што се десило када се десило. Односно, зашто се ствари нису дешавале у неком другом ритму, пратиле другачији след догађаја и водиле неким другим исходима.
То да је баш Курти, данас један од највећих, ако не и највећи, српски непријатељ, тај који нам је отворио очи, указао на оно што, чини ми се, нико од наших историчара и аналитичара није умео да види, може да омете прихватање ове за нас важне и поучне чињенице.
Како год називали „оно“ што се око Сребренице дешавало јула 1995. године – уосталом и сам Курти је употребио и одредницу „масакр“, одличну, иако у његовом случају подсвесну, илустрацију мере у којој је климава (пара)правна дезигнација „геноцид“ – Сребреница је била та која је, бојим се задуго, „запечатила“ судбину ефективног српског суверенитета, може се рећи и вршења суверенитета или поштовања Устава Србије, на територији Косова.
Другим речима, Сребреница је омогућила да Косово јуна 1999. пређе у албанске руке. Једноставно, без масакра у Србреници не би се догодило потписивање Кумановског споразума, уз помоћ кога је Србија, неколико дана касније, изведена из Косова и Метохије.
Стајао сам испред историјског шатора, на ветровитој ливади недалеко од Куманова, и први западни дипломата, Британац који је раније службовао у Београду, који је изашао из шатора рекао ми је да су добили оно што су желели и да се Србија никада неће вратити на Косово. Ја никада нећу заборавити његове речи; ни задовољство на његовом лицу.
Други,
данас важнији повод – тачније важнији само ако игноришемо чињеницу да у Србији
одавно ништа није важније од Кумановског споразума – јесте „догађај“, који
(још) није постао нестајући посредник прижељкиваног „српског пролећа“. Надстрешница
и њено наличје, недовољно „крваве руке“.
Односно, употребићу још очитију метафору, надстрешница (још) није постала Вучићу оно што је Бузизи био Бен Алију, Мубараку, Гадафију, чак и (суданском) Омару ел Баширу 2019. године – иако је петнаест Новосађана, баш као и Бузизи, и физички нестало. (У Сирији, Бузизијев чин је кумовао „само“ крвавом грађанском рату. Нестајући посредник недавног Башаровог одласка са власти је била акција „Хамаса“ 7. октобра 2023. године.)
При томе, у Србији су људски животи, по правилу, много „скупљи“ него у Тунису. Наиме, у Африци, чак и битно животнијој, северној, арапској, много тога је много „јефтиније“ него у Европи – чак и овој нашој, другој, балканској, по многима недовољно и неисправно европској Европи, у којој је много тога, па и људски животи, „јефтиније“ него на Западу.
Али, тих петнаест људи, које је у Новом Саду 1. новембра 2024. године убила надстрешница, нису исти људи као Бузизи. Они су исти људи као оних 70 које је убила ватра 14. јуна 2017. године у „Гренфел Торњу“ у Лондону.
Страдали у Новом Саду и Лондону су жртве капитализма, модерности, модернизације – и корупције. Ње има свуда, али је ван Запада, дакле тамо где модернизација касни, где мора да се „хвата корак“ (са Западом), да се јури туђе уз помоћ туђих средстава, као овде, она амбивалентна. Истовремено лоша, криминална, и добра, развојна. Зато 15 у Новом Саду није (око) пет пута мање него 70 у Лондону, већ је, суштински, седамдесет пута мање.
Разлози зашто је петнаест живота 2024. године у Србији, (некро)политички мање „вредно“ од једног у Тунису 2010. године – јесу исти они разлози који су учинили да надстрешница не постане „нестајући посредник“ велике промене, одласка Александра Вучића са власти.
Неки прижељкују да постане, па да Вучић крене Асадовим путем у Москву. Неки да следи Гадафија, и пресели са „дуњалука“ на „ахирет“. Док неки „протестанти“, чини ми се најбројнији, да, попут Мубарака и ел-Башира, заврши у затвору. Не знам да ли би им за то било довољно и „киша“ од 150 мртвих тела, које студенти призивају некрополитичким додолама по факултетима, али знам да су се и много већа чуда дешавала у 21. веку.
Крв је описивана као „магична супстанца“ и „специјални сок“, и гледајући „Утисак недеље“, по први пут после неколико година, чинило ми се да учесници не могу да се одлуче да ли би Вучићу, поистовећеном са надстрешницом, крв пили на сламчицу или из чаше. Уосталом, црвена фарба, односно крв коју симулира, не симболизује крв оних које је убила надстрешница већ Вучићеву. То је суштина крвожеђи која се излила на новосадском тргу.
Могло би се то рећи другачије, али мислим да је проблем у томе што режимске руке нису довољно „крваве“. И у томе да они који су „гладни“ промена (и „жедни“ крви) не само да не морају да раде као улични продавци воћа већ многи воће купују на „Каланцету“, или у још скупљем „Малом Каленићу“, ако не успеју да се пробуде пре четири по подне; у томе да Вучића хистерично руше углавном они који су растројени њиме – и којима је у његовој Србији „страшно“ само на речима; који су бесни, ушушкани и којима је досадно.
При томе, мада то, нажалост, не спада под тему овог текста – они Вучића руше убеђени да не може горе. Баш као и Асада сиријски питомци Срђе Поповића, и других тренера „обојених револуционара“ из КАНВАСА. Њих су наши „отпораши“, који су постали крсташи демократије – тачније онога у шта су на не-Западу склоне да се изроде илузије о могућности демократизације по западној мустри – 2011. године „обучавали“ на једној плажи у Турској.
Данас та нова инкарнација старе, белолистићарске илузије о неминовности мањег зла вришти и из твита који је Ђорђе Вукадиновић одавно закуцао на врху свог профила, где га „следи“ безмало 100.000 припадника једне збуњене врсте – поносно српских фундаменталиста демократије: „Неће ни после СНС-а на власт доћи све сами анђели небески. Нити ћемо сви бити паметни, лепи, млади, срећни и богати. Али биће једно зло мање.“
То веровање о неминовности једносмерног кретања „постисторијске“ историје се, између осталог, овде укоренило зато што је Србија у Европи, па наши „револуционари“ са шакама офарбаним у црвено, и њихови селебрити гуруи и ложачи, верује да се нас ужаси Сирије не тичу. Да је, уз помоћ у црвено офарбаних тргова и шака, неопходно надокнадити мањак крви у Вучићевој Србији и фалсификовати оно чега нема довољно – мртвих тела, иако их је у Новом Саду новембра 2024. било петнаест пута више него у Сиди Бузиду децембра 2010.
ВУЧИЋ И ВЕБЕР: Упада у очи једно лукавство политичке судбине. Пошто се удобно сместио на српском трону, Вучић 2.0 је Србији новог себе, могло би се рећи и „деконтаминираног“, огласио уз помоћ Веберове књиге у којој је описан „свилен гајтан“ који би његови, данас уједињени, елитни непријатељи да затегну око његовог врата. Не само политичког.
Поврх свега, надахнут Вебером, Вучић је исписао, из мог угла, најтужније, ауторасистичке странице своје биографије. Но, његови политички непријатељи су ем бахати и неталентовани ем склони да проклизавају или у аутошовинизам или још више у култур-расизам, па није платио политичку цену чињенице да је „Вебер“ засенио поносног Србина у њему.
Вучић јесте једно време говорио као случајни Србин, али је наставио да делује као егземпларни Србин. Нећу овде улазити у питање да ли су ини – овде не толико недостижни колико непримерени – веберовски идеали нестали само из његових речи, или и из визија.
Деценију касније, надстрешница није довољно „веберовски“ пала. Није произвела довољно крви и мртвих тела да би могла да постане нестајући посредник нове власти. Тај замишљени режим, који су заједнички „пројектовали“ елитисти са грађанистичког Врачара и националистичке Мокре Горе, данас нам се нуди као, у суштини, „Тепић-Ломпар режим“.
Назвао сам га тако следећи логику путовође зомбираног српског национализма, натегнути дублет „Вучић-Брнабић режим“ на коме инсистира. У њему је вођи доделио прво, а његовом „фикусу“ друго место. Једна од непријатних чињеница српске политичке стварности је да, после Вучића, на власт могу да дођу само грађанисти. Не знам колико је велика утеха што, чини ми се, не могу да дођу на власт без националистичких „фикуса“.
КРВОЖЕЂ И ЉУБАВИ ПРЕМА КРВАВОЈ ЖРТВИ: Оно што се овог новембра дешава у Србији можемо описати као силовање надстрешнице. Реч је о серији покушаје да се из ње исцеди оно чега нема – још крви и лешева, како би некако постала Вучићев „Бузизи“.
Подсећам, ово није прво, не толико политичко колико „спасилачко“, месијанско силовање и ботоксирање мртвих тела; није прво некрополитичко увећавање страдалих и махнито цеђење крви из посмртних остатака невиних жртава – претходно се звало „Рибникар“. Али, испоставило да је тај „свилен гајтан“ био превише танак. Пукао је пре Вучића.
Питање је времена када ћемо, ако ни овај покушај не успе, у Београду, Новом Саду или негде другде добити нове некрополитичке оргије, ново неуротично исисавање крви из мртвих тела. Питање је и које ће нове методе тада бити коришћене како би се фалсификовао (евентуални) недостатак „револуционарне“ крви.
Црвена фарба и Вучић су данас главни актери срспке политике, али „бојење“ бесом набијеног незадовољства није довољно да би успела нова привидно постисторијска револуција.
Друго, овогодишње извођене је обогаћено некрополитичким еквивалентом ботокса. Има нечег јако бедног и јефтиног – и даље не знам да ли им може постати (довољно) политички корисно, мада ми се чини да не може – у покушајима лажирање крви црвеном фарбом од стране нарциса, који нису видели мртво тело нити осетили укус туђе крви у устима.
Крвожеђ је овде хир. Луксуз презаштићених нарциса, углавном студената и оцвалих селебритија, које судбина није терала да једу ни своје речи ни своја говна. Можда њихову крвожећ не бих тако видео да ме на рецепцији хотела у Техерану, пре две деценије, није дочекао пергамент на коме су биле речи „басиђа“ који је у устима осетио мирис крви најбољег пријатеља, кога је, поред њега у рову, убила ирачка граната: „Нема бољег парфема од укуса крви шехида“.
Убрзо сам открио да је у Ирану јавна сфера натопљена живим, „крвавим“ сликама љубави према смрти за велики циљ. То није ботоксирана, цеђена и лажирана крв, коју производи спој крволочне мржње и средњекласне досаде у „урбаној“ Србији, али у њој се огледа и сва перверзност хистеричне, фингиране некрополитике, на коју се свела борба против Вучића, и мера у којој свака некрополитика, па и овдашња, лажирана, може постати успешна. Уосталом, чини ми се да је опозиција сасвим одустала од избора и да „игра“ само на крв.
„Наше идеје о крви су обликовале, и настављају да обликују, свет у коме живимо“, подсећа зборник текстова објављен под насловом који као да је кројен по мери антирежимских зилота у Србији – Крв: уметност, моћ, политика и патологија. Купио сам ову књигу, објављену поводом истоимене изложбе, неколико месеци по повратку из Ирана. Мада, очекивано, „свет“ о коме аутори пишу не протеже се источније од Москве, која, подсећам, културално и „цивилизацијски“ лежи „западно“ не само од Техерана већ и од Београда. Историја је у Србији поништила географију.
Овде више није реч само о студентима и селебритијима. У очима великог дела средњокласне Србије, првенствено оне која је опседнута скупљањем друштвеног капитала и емитовањем знакова који говоре да га поседује, Вучић је схваћен као падајућа надстрешница. Та Србија верује не само да је културна, урбана и кул већ и да је еталон нормалности. За њих, у њиховој свести, Вучић жив убија и зато његову смрт, небитно је да ли само политичку или и физичку, виде као смрт убијања.
Таква слика је армирана и смештена у (друштвено)медијску собу одјека. Не дотичу је одрази стварности Србије и (целог) света, нити питања логике и смисла њиховог вјерују. А оно, као и сам Вучић, по њима није нешто о чему се може расправљати.
Тај део Србије је политику изједначио са борбом против смрти, али састоји се од мање или више привилегованих зилота који нису спремни на велику жртву, ка којој их гура њихово вјерују. Отуд ово мрцварење и кривотворење, црвена фарба и, често очајнички, покушаји да натерају Вучића да „настави“ да буде „надстрашница“. Да почне, односно из њиховог угла настави, да убија.
При томе, метафора крви је једна од најмоћнијих и најпластичнијих. Крв и мртва тела могу да изазову супротне реакције, оне које смо склони да видимо као неспојиве, чак и када посматрамо актере који, у суштини, имају исте циљеве. На пример, за разлику од београдских, које боли и фрустрира недостатак мртвих тела, њихових (употребљивих) хероја, студенти у Техерану су се 2006. године борили против сахрањивања мученика, (употребљивих) хероја из угла режима, унутар универзитетског комплекса.
У Техерану су се тада студенти супротстављали „наметању мртвих тела“ световима живих, и просторима живљења, док њихове београдске колеге данас верују да су мртва тела новосадских мученика оруђа која раде у корист живљења. Они желе да их наметну Србији верујући да ће бити катализатори бољег и слободнијег живота. Док су у Ирану власти желеле да искористе тела мученика како би тако истакли „девијантност“ студената, овде су студенти ти који жуде за телима мученика како би могли да истакну „девијантност“ режима.
Данашњи Иран, исламска република, изграђен је на култу мученика, њихове ултимативне жртве, колико и уз помоћ кетмана, његовог прагматичног наличја, моралних лажи изговорених у име опстанка у непријатељском окружењу.
Биће да ни ирански левичари ни високо образована средња класа, која се углавном изместила из срца „крезубог“ Ирана и сместила на обронке Дамаванда, главни Хомеинијеви ривали у првој години после победе револуцији, нису добро стајали ни са кетманом ни са љубављу према жртовању – у земљи у којој кроз историју обично постојао вишак (праве) крви.
Парафразираћу Алдебаран, смрт је била „врт“ у коме се исламски Иран „пробудио“ после свргавања шаха Резе Пахлавија и ирачке агресије. Овде петнаест смрти бива ботоксирано, а крв лажирана, како би се Србија „пробудила“ у европејству – без Вучића, иначе српског „најевропљанина“, па и (много) већег „Ђинђића“ од Ђинђића.
Што се, пак, кетмана тиче, имам утисак да овдашњи виртуози, а они у Србији могу да се појаве само ако дођу из Босне, раде за „Непоменика“, који, иначе, влада као ага – али не босански. Изгледа да Чипуљић у Вучићу није преживео Блок 45.
АНТИРЕЖИМСКИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ „ПИЧКЕ“: На жалост нестрпљивих крворукаша, тешко је пројектовати нестајућег посредника. Мада, учи нас историја, ЦИА није једина која је умела. Вратићу се касније не толико на њене несумњиве вештине колико на „колатералне користи“, које је неретко имала. Оне нас наводе да закључимо да је вештија него што јесте.
Још је теже цедити, силовати и ботоксирати догађај како би га претворили у нестајућег посредника, у окидач једне замишљене шљаштеће будућности. Њу нам данас обећавају наши динароидни надљуди, путовође два дела српске, донедавно закрвљене, елите. Мислим да их је корисно посматрати као „Јова Бакића-Капичића“ и „Мила Мајдана“ – пошто ти „надимци“ упућују на величину и природу њихових политичких потенцијала.
Они су се јавно измирили током „ја теби војводо, ти мени сердаре“ перформанса у „Утиску недеље“, телевизијском диносаурусу у коме се данас кондензује елитистичка растројеност Вучићем колико и његовим „крезубим“ гласачима. Зрачио је из екрана током емисије – и поред Јовове оде „пички“ као мери (мушке?) нормалности – карактеристичан црногорски хомоеротски набој, какав се излива и из последње књиге Ђиласовог дневника.
Читајући Милованове топли речи о Матији, мрзело ме да бројим колико пута се понављају и вагам како му је све у мозгу и срцу, закључио сам да код тих надљуди, који верују да су рођени да буду господари Србије, ипак није све у „пички“.
Имам утисак да је – и када је поносно анти-геј, као Јовов („пичка“ или смрт) или Милов (не Вучићев, већ Вучић-и-лезбејка режим) – (све)црногорски мачизам склон да се чеше о тарабу хомосексуалности. Избор нације, Перовићевог латиничног „L“ односно Амфилохијева три прста, је ту небитан. Што се више труди да истакне своју мужевност и чврстину, Црногорац, био згодан или не, више нагиње ка карикатури онога што види као своју супротност.
Тако је и Јовово нападно инсистирање на сопственом фундаментализму „пичке“, верглање по чињеници да му је Она толико света да га вређа Њено везивање за Вучићев лик и дело, указује на неку дубоку, онтолошку празнину; неку ненадокнадиву ускраћеност прикривену егзибиционизмом, који самосвесно осцилује између интелектуалног и дрипачког.
Његов извештачени, поносно претерани, истовремено мачистички и кринџ наступ у „Утиску“, који представља добру илустрација специфичног, динарског кемпа – указује да је нешто у њему кастрирано. Не знам шта тачно, мада наслућујем.
Није лако звати се на „о“, бити Мило или Јово а не Миле или Јова, бити Црногорац у предмилођукановићевском, дубоко-културалном, дакле не у националном, смислу речи, при томе бити један од оних који желе да буду први у Србији – али не могу.
Биће да су и Мило и Јово мањкави као надљуди. Нешто у њему самом кочи Јова, унука Јова Л. Бакића, сахрањеног у Доњој Морачи. Као и Мила, унука Мила Ломпара „из Бокова, села у непосредној близини Цетиња“. Хоћу пишким, нећу пишким. Хоћу да спасавам Србију, не спасавам Србију. Хоћу да буде „Непоменик“, не дам да буде „пичка“… Можда су се само нагутали теразијског ваздуха и пресисали. Ко ће га знати шта све тишти самообожене.
„Вођство С. Милошевића у Србији и Р. Караџића у Српској сведочило је да су ствари дошле на своје место: најбољи Срби, тј. Црногорци владају свим Србима. Но, током рата десиле су се бламаже и злочини у Вуковару, Дубровнику, Сарајеву и Сребреници. Мило Ђукановић је купио опроштајницу грехова растајући се од својега ментора после осам заједничких година… Такође, први пут у историји, десило се да Србија живи, можда, и сиромашније од Црне Горе. Бедом, криминалом и сивилом притиснути Београд није више деловао онако привлачно као некад“, ламентовао је Јово 2006. године, „са понешто сете“, у „Политици“
Плаши ме „о“ на крају имена. Не верујем „о“ људима који емитују нагон да спасавају Србију. Јер, и онда када мисле да су од нас – они истовремено мисле да су изнад нас. То „о“ можемо посматрати и као скраћеницу за црногорски супрематизам; слово којим се оглашава нешто што у Србију обично стиже са стране. Наиме, окренут ка унутра, супрематизам се овде јавља или као лична патологија или изданак једне од најдеструктивнијих последица (дубоко-културалне) полицентричности српства, нашег великог али неотклоњивог усуда.
Тврдња да различитости обогаћују је заводљиви, питки мит, изведен из неколико изузетака. На Балкану важи правило – дубоко-културалне унутаретничке различитости су деструктивне колико и међуетничке. Непријатна чињеница, коју многи одбијају да уваже, јесте да су две најбогатије земље на простору бивше Југославије, и једине које су примљене у такозвану Европску унију – оне које су (п)остале и етнички и дубоко-културално хомогене.
Неко ко то одбија да уважи је или роб политичке коректности или има неку агенду, која је, бојим се, неспојива са српским и другим националним интересима на Балкану – који су, ту се рађа „баук“ балканизације, остали неспојиви. Предуслов да се изборимо са дубоким унутарсрпским различитостима јесте да се суочимо са величином и природом проблема – и што већим бројем аспеката друштвеног и политичког живота у којима он у Србији – и посебно Београду, најснажнијем српском магнету и матици српства – долази до изражаја.
Волим дигресије. Уосталом, Јово нам је сам, са само изнуђеним пардоном, у епизоди „Утиска недеље“ претворене у „спектакл“ помирења надљуди, демонстрирао и да нема тог некрофилног танатоса, колико год да је интелектуални, историјски и спасилачки, који може да заживи без овоземаљског, по себи приземног; без ероса.
Изгледа да и када се натчовек-интелектуалац из сутерена подигне горе, „на високо“, када се попне на мансарду, Ловћен, Србију или небо – његов фундаменталистички, пичкољубиви уд, ипак, остаје принуђен да се за живот бори „доле“, у блату свакодневице, у сутерену или негде близу њега. Можда се, подсвесно, Јово плаши да његов не наиђе на Вучића?
Много пре мог поништавања, мегаинтелектуалца није било у близини, за столом на Мокрој Гори смо седели Ћулибрк, Бакић-Капичић и још неки угледни или моћни људи, углавном јавни и сродни интелектуалци. У једном тренутку – тамо где се опуштено помиње „пичка“ стићи ће се, пре или касније, и до „курчева“ – неко од присутних је изразио сумњу у тачност „стереотипа“ о величини афричких.
Ја сам, као из пиштоља, рекао да то није стереотип већ чињеница, што је навело пичко-фундаменталистичког Бакића-Капичића да ми упути запитани поглед, мислим и пар прикладних, жовијалних речи, не сећам се добро. Али, ако сте били у прилици да упознате Африку, црни (под)континент који је, нећу много претерати, без текуће воде и струје, и на коме половина становника живи по селима, пре или касније ћете су суочити са њиховом величином – чак и ако вам је, као Јову, „пичка“ једина нормалност коју признајете.
Немогуће је, наиме, да се крећете по афричким пространствима а да, више пре него касније, не наиђете на мушкарце који се купају голи, не у смислу пливања или разоноде, поред неке доступне, а вама обично незаобилазне воде – језера, резервоара, реке, често близу моста, или остатака речице која је пресушила. Није потребно да загледате да би видели величину.
Црна Африка је још кориснија ако желите да разумете Србију – оно чега у њој има много, Вучића на пример, и оно чега у њој суштински нема, опозиције на пример. Али, тада морате да загледате. Не види се лако, као величина са којом сам се суочио.
МЕЛЕМИ ЗА МОДЕРНИЗАЦИЈУ И КАТАЛИЗАТОР АУТОШОВИНИЗМА: Нестајући посредници су пре две године постали једна од моја централних преокупација. Прочитао сам, прилично сам сигуран, све што је на ту тему објављено на енглеском пре 2023. године.
Од будаластих увида, попут аргументације једног научника пореклом са ових простора, крајишког случајног Србина који тврди да је турбо-фолк био „нестајући посредник“ национализма. У стварности, ако пажљивије посматрамо новију историју, могло би се рећи да је презрена звучна подлога оклеветане модерности у Србији (и окружењу) два пута деловала као катализатор, ако не баш нестајући посредник, онда једна од бабица које су помагале у тегобном и „закаснелом“ рађању модерности у Србији. Она је, са закашњењем у односу на западни, нажалост нормативни и „нормализујући“ ток историје, стизала у сва незападна друштва, па и српско. То је погодовало стварању различитих хибридних феномена, који су упадљиве одлике другачијих, „алтернативних“ незападних модерности.
Модернизација је, наиме, увек насилан, трауматичан процес. Прво је новокомпонована народна музика „посредовала“, олакшавала прихватање туђег али неизбежног, модерног, и ублажавала ине болове и понижења изазвана насиљем модернизације, „машине“ која је по страни остављала не само мало који аспект друштвеног живота већ и личне сфере.
Касније, деведесетих, турбо-фолк, хибридни жанр, и пратећа култура, налик онима које су тада појавиле у бројним незападним друштвима – од јако блиских, Бугарске и Румуније, до мање или више удаљених, Египта и Мексика – олакшавао је натурализацију најсуровије, неолибералне инкарнације капитализма. Важна, друштвено корисна, штавише драгоцена улога турбо-фолка у времену када више није било расположивих алтернатива, остала је у сенци ратова и санкција и склоности отуђених елита да Србију самеравају само са Западом.
Наравно, открио сам много више оригиналних и јако инспиративних увида у нестајуће посреднике. Попут Жижековог тумачења које каже да су они који су „социјализам схватали озбиљно“ кумовали његовом крају у Источној Европи. Или сазнања да су ирански марксисти, који су „на свом врхунцу“, у другој половини седамдесетих, „задобили лојалност милиона“ Иранаца, били нестајући посредник револуције 1979. године – која је остала запамћена као (искључиво) исламска. Наиме, људи ајатолаха Хомеинија су учинили да многи од њих убрзо и физички нестану, док је сам Хомеини њихову улога избрисао, наметнувши једну инструменталну, „ревизионистичку историју“ револуције.
Тек 35 година касније, ирански цензори су дозволили да буде објављена књига фотографија Марјам Занди '79: Револуција Ирана – без предав „исламска“ у наслову. Она садржи моћне „алтернативне слике револуције“ и указује на величину у значај (марксистичког) нестајућег посредника. Мада, (непотписани) приређивач књиге тврди да је „бабица“ револуције коју данас посматрамо као исламску била „друштвена средња класа“.
У краткој белешци издавача се каже да је „вођство имама Хомеинија једина чињеница око које се сви слажу“ у вези једне „од најпопуларнијих револуција у 20. веку“. Наиме, и сам верујем да ниједна друга није имала толико широку подршку и да се нигде није удружило толико различитих снага. Убрзо после њеног тријумфа, показало се да су неспојиве.
Има и у фотографијама, које се разликују од званичних, до тада јединих доступних у Ирану, и у уводној белешци, много тога поучног за српске „револуционаре“. Иранска револуција, чији је један од главних слогана био „Ни Запад, ни Исток“, описана је – нема придева „неуспешна“, мада се помаља између редова – као покушај да „модерности процвета на тлу традиционалног друштва“, „утопијски покушај да буде промењена природа политике, етике и људског понашања“ и покушај да буде „подстакнута духовност у времену у коме је се осећало да га је посео материјализам с једне стране а хуманизам с друге“.
Мој велики интерес за концепт нестајућег посредника има једноставну позадину.
Именовао сам 2006. године нову појаву, аутошовинизам, али нисам умео да објасним ни зашто се тачно појавио ни зашто се појавио онда када се појавио, деведесет и неке у Београду – док нисам наишао на тумачење Веберове идеје које је дао Џејмсон, и коју је затим бриљантно разрадио Жижек, мислилац за кога би се, не само ако имате српско име и презиме и поносите се њиме, могло рећи да је одвратан колико и генијалан.
Тројица великана су ми омогућила да напишем мој најбољи и најоригиналнији текст „АНТИРАТНИ АКТИВИЗАМ КАО НЕСТАЈУЋИ ПОСРЕДНИК АУТОШОВИНИЗМА: ОД СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО СРБИЈЕ КОЈА СЕ НЕ МИРИ СА СРБИМА И СРБИЈОМ“. Захваљујући Филу Хамонду овај уклети текст је доступан и на енглеском као „ANTI-WAR ACTIVISM AS VANISHING MEDIATOR OF AUTOCHAUVINISM: FROM SOCIALIST YUGOSLAVISM TO SERBIA THAT DOES NOT RECONCILE ITSELF TO THE SERBS AND SERBIA“.
Тај текст сматрам важним јер се, с једне стране, редовно губи из вида да је аутошовинизам један од феномена који имају кратку историју и јако дугачку прошлост – која креће од Доситеја и чињенице да је, добронамеран, српство преобликовано учинком оријенталних, османских утицаја, несвесно уоквирио као „мрак“. Наиме, једини начин да у Србији „востане“ из њега – јесте да изађемо, „востанемо“ из самих себе.
С друге стране, појам аутошовинизам се данас растеже на непримерен и често контрапродуктиванан начин – и тако се тривијализује његов смисао и багателишу његове импликације – како би описао старије појаве, који су овде јављају битно раније, као што су самопорицање, самомржња, самопрезир, ауторасизам, култур-расизам и различити облици оикофобије. Само „национал-нихилизам“ Бојана Јовановића, и донекле „родомржња“ Зорана Аврамовића, упућује на суштину и екстремну природу ове нове појаве.
Када говорим о нестајућем посреднику аутошовинизма, што је деведесетих у Србији био антиратни активизам вођен идејама и тумачењима Радомира Константиновићева, и покушајима увеличавања надстрешнице, мислим да је потребна једна напомена.
Мене су, наиме, претходних година првенствено занимали они (историјски) нестајући посредници у којима је улога иних „ЦИА“ била релативно мала или секундарна. Некада зато што нису могли (довољно) да се умешају, некада зато што нису желели. Ствари које им одговарају се често не десе због њихових напора, а у догађаје који се нису десили спадају и неки од оних који су желели да се догоде, и учинили много како би се десили. Али, вратићу се на „ЦИА“ и сроднике, и њихове везе са надстрешницом, мало касније.
Ја сам главну „чар“ нестајућих посредника препознао у њиховој споредности и спонтаности. У чињеници да је обично била реч о ситним, (наизглед) маргиналним лукавствима историје. У чињеници да су, по правилу, радили своје без (пуне) свести о ономе што чине – чак и онда када су, као у случају Бузизија 2010. године и „Друге Србије“ деведесетих, прижељкивали или жарко желели да се деси (и) оно што се, захваљујући њима, на крају десило.
Уосталом, ружноћу инструментализације новосадске надстрешнице производи мера у којој су јадни и патетични напори да она буде силом претворена у нестајућег посредника. Зато говорим о серијском силовању надстрешнице, њеном некрофилном ботоксирању и крвожедном фарбању стварности у црвено. Много тога је у свету ових (само)лажираних српских „вампира“ лажирано – и надстрешница, и слика Србије, и страхотност Вучића…
Углавном је реч о младима и лепима – мада, „млади и лепи“ је у Србији плеоназам – који фалсификују ружноћу, убеђени да ће им, робовима кула и самоокцидентализованима, та ружноћа донети чисту, „праву“, западнолику лепоту, без оријенталних и класних флека. А оне су, бојим се, у њиховој свести постале једносуштавне, нераздвојиве, и постоје више као људске (ботови, сендвичари, крезуби…) него политичке (довољни су иницијали AV).
Младост је, наиме, на срећним местима, а Србија је једно такво место, по себи лепа. Са чињеницом да може да буде ружна суочио сам се на неким од најнесрећнијих кутака Трећег и Четвртог света, на местима где су животи (и младих) беживотни, која су овдашњим младима-лепима незамислива, па су им, мада само делом зато, постала непојмљива.
Таква слика овдашње крвожедне младости, обликована схватањима које је искуство уписало у мене, чини да ми лажирана ружноћа, потцртана црвеном фарбом, у коју желе да уваљају своју младост-лепоту, делује не само перверзно већ ми она, у свој својој раскошној, разузданој животности, постаје одбојна. Делује ми понекад као ружноћа-лепота.
ЦРВЕНА РЕВОЛУЦИЈА: И као таква, она је егземпларно наша. Кринџ, раније блам, а још раније брука, овде нису културално безмирисне одреднице. Нове речи говоре о промени времена, али те промене не прати промена начина како они који у Србији настањују то променљиво време виде себе и оно што воле да верују да је њихова супротност.
„Државни посао“ се данас каже „опуштено“, „сакриј баби личну карту“ је постало „ми (студенти) смо будућност Србије“ – српска дубока култура, која се споро мења, таква је да допушта да се суштинске ствари, оне које обликују саморазумевање и (не)деловање, само јако споро мењају. И Иранска је таква. Лоше „тло“ за пречице и радикална „решења“.
Зато је и међу новим „обојеним“, надстрешница-револуционарима, у саморазумевањима те у црвено обојене „револуције“, све остало црно-бело, сведено на њих саме, младо-лепе, и „Непоменика“, који је име свих оних који не мрзе, не мисле и не раде као ти младо-лепи.
Младо-лепи „пленумаши“ су тоталитарни, никакво неслагање се не толерише. Захтева се једноумље у поређењу с којим Вучићеви механизми друштвене контроле делују као егземпларно толерантни.
Деведесетих је у Србији било много више слободе мишљења него данас на факултетима, који су „ослобођени“ тако што их је окупирала мањина. „Деведесете“ су се „вратиле“ само тамо, нема их у остатку Вучићеве Србије. Они који се жесте када неко каже да су „плаћеници“ тврде да су сви они који их не подрже Вучићеви плаћеници.
Младо-лепи и њихова селебрити потпора не само да не толеришу неслагање, они захтевају јавну подршку. Није упутно остати по страни и ћутати, иако одлуке, по правилу, не само да доноси мањина већ оне бивају доносене акламацијом, старом батином ућуткујућег, антидемократског једноумља.
Уосталом, сви смо деца исте дубоке културе, која нас охрабрује да неслагање доживљавамо као увреду и сатанизујема онога ко се усуди да га изнесе. Не чуди да протести све више подсећају на колективну хистерију, налик оној којом је било обележено једнонационално „тровање“ албанске деце у школама на Косову 1990. године.
Не
треба губити из вида ни да када декани и професори, или Ђорђе Вукадиновић, угледни
бивши професор, на „Твитеру“, кажу, на пример, „ДУЖНОСТ професора је да стане уз своје
студенте ЧАК и ако се не слаже са њима“ – у том њиховом зихерашком „сигнализирању
врлине“, јефтином елитистичком увлачењу у дупе ових младих-лепих тоталитараца, „студенти“ нису означитељ
множине, скупа људи који различито мисле.
Да не улазим сада у дубоко-културалну позадину овог вриштећег, истакнутог великим словима, толталитарног „ДУЖНОСТ“, „студенти“ у том пркнољубљу са звучним титулама постоје само као (нарцисоидна) једнина, реторички изражена у множини. „Студенти“ му ту дођу нека хомогена, безоблична маса, која мисли исто, углавном исто као они („ЧАК и ако“) – јер је такво, обезличено разумевање студената, множине, предуслов да један професор „стане уз своје студенте“.
Ни они сами, младо-лепи, када кажу „ми смо будућност“, не уважавају будућности оних који нису свезуби, кул, начитани и који немају добар укус. Ти „студенти“ би данас, бојим се, „крезубе“ да истерају и из садашњости и из будућности.
Ти „студенти“, та једнина која је изражена у множини, углавном су склони да верују да су сви који су гласали за Вучића тиме окрвавили руке. Њихова крв је зато садржана у Вучићевој крви, за чије пуштање младо-лепи везују достизање исправне, нормалне будућности; будућности по њиховој мери. Будућности у којој им се нико неће уносити у лице и викати „Косово је Србији“, нити их узнемиравати уз помоћ три прста поружњене прошлости.
И борба против Вучића, као и много тога другог у његовој Србији, у сенци је културе аутошовинизма, чијем „рађању“ је кумовао повратак, тачније нова инкарнација, истог нестајућег посредника – која после 2012. године урла „повратак деведесетих“.
Две главне одлике расплињавања и одомаћивања аутошовинизма, што постаје приметно негде 2014. или 2015. године, када је прерастао у самоодрживу, капиларну културу аутошовинизма, јесу чињенице да је класна димензија елитистичке мржње надограђена на националну и да је Вучић, не више Сребреница или „Прајд“, постао главни генератор аутошовинистичких и сродних ставова.
Зато је ова нова „црвена револуција“ фрустрирана, и носи баласт који раније „обојене револуције“ нису имале. У њој, и даље, има релативно мало српских националиста, који имају највише разлога да буду бесни на Вучића. То је одраз једног од централних парадокса опозиционог активизма – Вучића највише не воле они би морали да га воле, грађанисти, а у протестима је премало националиста, који имају разлога да га презиру. Штавише, чини ми се да Вучића мрзи мало оних од којих би се, због Косова, очекивало да га мрзе.
ЦЕЦА И НАДСТРЕШНИЦА: Док у Тунису, Египту и Сирији пре тринаест година класне поделе нису ометале бунт, оне у Србији представљају његову кочницу. То је у немалој мери последице не толико елитизма колико начина како он овде функционише.
Ослоњен је на једно милитантно, више сакрализовано него окамењено, схватање захтеване дистинкције и „доброг укуса“ међу сталежима чији припадници воле да верују да су (једини) нормални, урбани и кул. Као и на чињеницу да „лош укус“ сиромашнијих сталежа има презрену и озврену оријенталну арому, оличену у Цециној музици.
„Зверињак“ и „звери српске“, из имагинације барјактара „Прогласа“, Шолакових медија и Зелено-левог фронта, јесу „звери Цецине“ – и Карлеушине. (Топалко је добио индулгенцију.)
А онда када верујете, можда само подсвесно, да ваши сународници припадају не толико другачијем колико инфериорном и претећем, ако не и убилачком, цивилизацијском кругу, тешко је направити заједнички фронт, посебно када се борите против „зла“ за које тврдите да је не само много веће него што јесте већ и да му нема равног; да је овде „страшно“.
Ранко Пивљанин, један од медијских „чиерлидерсица“ протеста, није у праву ни када тврди да Вучић користи „бруталну силу“ ни када каже да је Вучић „стратификовао ово друштву“. Асадизација Вучића је још већа будалаштина од садамизације Милошевиће, која је била мега-будалаштина. Србију су цивилизацијски „стратификовале“ друштвене снаге које данас оличава и усмерава таблоидни шолакоид чији је уредник овај новинар-мисионар.
Добили смо Србију, данас подељену на случајне и поносне Србе, намерних је јако мало, мада нису увек неважни, у којој две важне димензије оријенталног у нама раде једна против друге, и за Вучића – мада не знам колико ће то остати значајнајан чинилац његове политичке акробатике.
Једна је поп-културна, оличена у Цеци. Друга је дубоко културална, коју сви делимо, и која условљава однос „грађана“, који су склони да мисле да је не деле, да су бољи, цивилизованији, исправни и нормални, да су културни и да имају добар укус, да су изнад осталих, већине која ужива у поп-културној димензији Оријента у нама.
Зато грађанисте њихово саморазумевање истовремено покреће и кочи. Зато су склони и да своје слабости виде као врлине. На пример, још више него „постидеолошки“ митови, илузија да су морално и сазнајно супериорни и суштински различити од осталих један је од разлога зашто студенти који жуде за „крвавим рукама“ одбијају да изаберу своје лидере и гласоговорнике – и тако сами ограничавају могуће домете своје борбе против Вучића.
Цеца је метафора онога што не воле, али и одраз онога што јесу, што условљава и начин како и колико не воле њену публику. Штавише, питање је кога ту више мрзе и ко им се више гади – Цеца-Карлеуша или њихова публика, која је склона да, из различитих разлога, гласа за Вучића.
Постоји оно што дира младо-лепе, што је кул, али и оно што може да их дирне, што је кринџ, па та чињеница изазива неурозу. Многи на тај изазов наше оријенталне популарне културе, могућност да зацупкају на некој свадби, када попусте стеге кула, одговарају вођени нашом дубоком културом, коју смо сви овде, више или мање, свако на свој начин, интернализовали социјализацијом. Зато им се наша популарна култура не толико не свиђа колико им се гади.
Исто важи и за Вучићеве гласаче. Младо-лепи и њихове чиерлидесрсице нису робови кула по себи – они су склони да робују кулу на карактеристичан начин, који условљава наша дубока култура. То је кључна зауставна димензија њиховог доброг укуса и дистинкције.
Међу онима који протестују, главну улогу играју они, нажалост то нису само либерали, који верују да су бољи и вреднији од нас осталих, старих и ружних, непотребних људи, баласта на њиховој лађи. Они верују да су само они не толико синоним за будућност колико сама будућност. Да су „универзална“, у суштини надсрпска, синегдоха једине „нормалне“ српске будућности.
Ови протести студената, слебритија и њихове средњокласне, махом прдопудерашке, подршке, милитантно су случајносрпски, иако у њима има много оних, можда и већина, који себе не виде као случајне Србе. Зато најважнији аспекти протеста нису везани за питање да ли су, или колико, страначки. Уосталом овде су одавно ударне песнице и барјактари страначких интереса, тачније интереса онога или оних чије су партије, у суштини, власништво – нестраначке („Нисам члан ниједне партије“) личности. Нису везани ни за питање да ли, како учесници воле да истакну, нису или, ипак, јесу „политички“.
Кључно је да су несрпки. Зато на њима, практично, нема ни српских застава ни помињања Косова. Нарцисоидна будућност о којој говоре је обликована, у најбољем случају, равнодушношћу према Косову и ономе што симболизују три прста. То су – ја, и само ја, и исти као ја – протести.
ЦИА И НАДСТРЕШНИЦА: Можда се варам, али ја улогу иних „ЦИА“ и „МИ6“ у некрополитичком оргијању над надстрешницом видим у великој мери налик оној коју верујем да су ови и сродни актери имали у убиству Зорана Ђинђића. Наиме, ја мислим да је тада њихова помена вредна улога била везана за нечињење – чињеницу да нису урадили довољно, ако су ишта урадили, како би помогли да убиство премијера буде спречено.
На пример, верујем да јесте било трећег метка – али да су га испалили исти они који су испалили и прва два; а ти нису били људи ни „ЦИА“ ни „МИ6“. Чини ми се, једноставно, да је „ЦИА“, као и „МИ6“, била равнодушна према Ђинђићу. Можда је постала и гадљива.
Верујем је битно мање равнодушна према судбини Вучића, који је, иначе, прави Ђинђић – успешни гутач жаба и терминатор „монаха“, попут Ђорђа Вукадиновића, и других „туриста“ у српској политици. Не знам да ли ћемо икада сазнати колико мање равнодушна, што није небитно али имам утисак да мера у којој јесте равнодушна или ангажована нема централно место у очајничкој потрази за нестајућим посредником „Тепић-Ломпар режима“.
Мислим да ини „ЦИА-МИ6“ антисрпски, привидно „стабилократски“, актери желе што слабију Србију – што значи и Вучића, пошто он није постао само свеминистар и свевођа већ и друго име посткумановске Србије, и свега што у њој постоји, не само у политици.
Наиме, ситуација на „посмртним“ остацима српске опозиционе сцене је таква, толико случајносрпска и антисрпска, да Запад не мора да брине шта ће се овде дешавати ако Вучић закључи да је дошао (последњи) тренутак да крене пут Москве, Абу Дабија или неког трећег места – што би значило да је препознао ситуацију у којој алтернатива лежи два метра испод.
Зато их не занима много да ли ће надстрешница добити и 16., и можда још по коју, жртву. Западни центри моћи верују да, из њиховог угла, није само Косово „завршена прича“ већ и остатак Србије. Нисам сигуран да их овде неко може разуверити ни догодине, а камоли ове године. Нажалост, „студентска“ и западна слика „нормалне“ будућности Србије, у којој је „све како треба“, непријатно су сличне. Да не употребним неку јачу реч.
БОГ И ЕВРОПА: Циљ овог текста је да објасни политичку позадину силовања надстрешнице и оголи логику којом је вођено серијско некрополитичко иживљавање над жртвама Косте Кецмановића и надстрешнице. А то је логика која ће – ако надстрешница не доведе до „рађања“ Тепић-Ломпар режима, или сродног, састављеног од западних миљеника и националистичких фикуса – највероватније водити серијском силовању будућих мртвих тела.
Не знам да ли крвљу или црвеном фарбом, али верујем да ће наша будућност остати „обојена“, као и ова хистерична, поружњена јесен у Србији. Шта ће се догађати када закони природе, или сва та крв, у једном тренутку „спере“ Вучићеву власт, тешко је рећи.
Не можемо да знамо чему ће ова, или нека следећа, „надстрешница“ бити нестајући посредник. Да ли ће кумовати балканској „Швајцарској“, православној „Сирији“ или нечему што нам је данас незамисливо? Тешко је назрети будућност малене земље – која је отишла предалеко од Бога, а којој је „Европска унија“ дошла преблизу.
Зоран Ћирјаковић
