ОД СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА ДО ДОНАЛДА ТРАМПА: ПУЗЕЋА „СРБИЗАЦИЈА“ АМЕРИКЕ

дугачак текст о неколико повезаних тема. о разлозима зашто се данас може говорити о србизацији (антисрпске) Америке; о закључку да се Доналд Трамп данас бори против „постисторијског“ западног зла које је своје лице прво открило на Балкану деведесетих, и о томе како су САД стигле од Осаме бин Ладена до Зохрана Кваме Мамданија, и зашто верујем да та неочекивана историјска путања, у ствари, представља пун круг

***

Само је индијски историчар Дипеш Чакрабарти више утицао на моје разумевање Србије и односа према нама, посебно током краткотрајне, али за нас трагичне, „постисторијске“ заграде историје, од Махмуда Мамданија, такође Индуса, професора на Универзитету Колумбија. И када га не цитирам, оно што пишем о оклеветаној Србији и презреним Србима садржи одраз његових тумачења.

На њих су, пак, утицала Мамданијева искуства припадника серије стигматизованих заједница. Прво муслимана из већински хиндуистичке Индије, при томе припадника мањинске шиитске заједнице, мањине унутар мањине, затим једног од неколико десетина хиљада Јужноазијаца, углавном привилегованих, много имућнијих од (црних) Африканаца, које је Иди Амин прогнао из Уганде, и, на крају, муслимана, тада угледног професора, који је у Њујорку искусио анти-исламску хистерије после 11. септембра 2001. године.

Њена позадина је, каже Мамдани, било схватање да када незападни људи, муслимани колико и Срби, раде нешто лоше, они то раде као експоненти своје незападне заједнице, наводно оковане њеном окамењеном културом, док, када западни људи раде нешто лоше, они то раде као појединци. Проблем је, наводно, само у њима, не у „узвишеној“, продуктивној западној култури. По том схватању, Аушвиц је небитан за разумевање Немаца, 11. септембар и Сребреница су отелотворење ислама односно српства; наше суштине.

Но, повод за овај текст је обрат који је Мамдани доживео четврт века касније, у својој 79. години. Његов син Зохран изабран је 2025. године за градоначелник Њујорка, и презиме Мамдани је постало отелотворење Америке мањина, родних, расних и верских, у којој је стигматизована већинска, белачка, стрјет, мушка, поносно хришћанска Америка.

Начин како је та стигма успостављена, и како бива представљана као заслужена, у себи садржи одраз тумачења које је Махмуд Мамдани критиковао, неретко и оголио, у својим књигама и текстовима. На мене су највише утицале идеје које је изнео у тексту „Политике називања“ и књизи Добар муслиман, лош муслиман. Купио сам је случајно, 2004. године на аеродрому у Ентебеу. Требало је да летимо УН-овим авионом из Букавуа за Киншасу, али на аеродрому није било довољно горива па смо морали преко Уганде.

У неколико текстова, инспирисан овом књигом, писао сам зашто je један Србин после Сребренице, колико и један муслиман после 11. септембра, морао стално да показује да је „добар“, и зашто је подразумевано да смо не само „лоши“ већ склони да се стално враћамо на, наводно, наша фабричка подешавања – поистовећена са ванвременском културалном, цивилизацијском односно верском „машином“ која производи нацолико зло.

Тако се стигло и до аисторијских слика „исламофашизма“ и српског „клерофашизма“, и повезаних халуцинација о „смртоносном сјају“ турбо-фолка из ауторасистичке имагинације Иване Кроње, слично тумачење су „армирали“ и „глобализовали“ ауторитети као што су Ерик Горди и Матијс ван де Порт, или, примера је много, медитација Александра Ђокића о „источњачким скупинама“. Ђокић је, иначе, један од резидент „видилаца“ српског зла, тачније српства као зла, у „Радару“, недељнику који је распршеној, средњекласној култури аутошовинизма оно што је „Пешчаник“ био аутошовинизму као много ужој, елитној појави.

Расистички однос према муслиманима, који има дубоке корене, на Западу је временом проскрибован, иако, наравно, и даље присутан, док је расистички однос према нама остао непромењен, иако је данас у другом плану. „Расизам без расе“, тачније без расне разлике, много је жилавији, плус у случају Срба – хришћана, оличења слике „гадног“, „крвожедног“ Балкана, која је деведесетих сведен на „гадне“, „крвожедне“ Србе – он нема омекшавајућу, егзотичну димензију, која је чинила да однос према муслиманима буде амбивалентнији.

ЗАПАДНО АНТИЗАПАДНО СТАНОВИШТЕ: Данас постоји један другачији Запад, не само једна другачија Америка – могло би се рећи и једна срболика Америка, колико год да су ешалони америчке моћи, плитки колико и дубоки, академски колико и политички, антисрпски. У њој, четврт века после историјског 11. септембра, један белац мора да покаже да је „добар“; не толико да је либералан већ да је стварно човек, па тако и да није Трампов.

После овдашње слике „националног парка Србија“, убеђени да су окружени људима-зверима, и амерички либерали су конструисали слику сународника који им се не допадају као нељуди. „Националног парка Америка“.

ГРАМШИЈА, БРАЋО СРПСКИ НАЦИОНАЛИСТИ, ГРАМШИЈА, НЕ ХАНТИНГТОНА И ШПЕНГЛЕРА

Текст је оригинално објављен на сајту "Видовдан", као одговор на текст Бранка Радуна "Ћирјаковић, Хантингтон и цивилизацијски сукоб међу Србима". 

Као и све моћне, велике тезе, и Хантингтонова о сукобу (између) цивилизација ће наставити да живи. Засигурно на Балкану и Блиском истоку. Али, колико је постала секундарна и мало значајна, илуструју и релативно тривијалне ствари и историјски догађаји. Бугарска ћирилица на кованицама евра као и однос арапских земаља према кланици у области Газе.

„Нови светски поредак“ који је промишљао Хантингтон, можда боље од других, одавно није нови већ је постао умирући. То да о њему неко још размишља као о нечему „новом“, делом је последица чињенице да још нису јасни обриси новијег новог светског поретка, који ће га заменити. Свет је данас у међуфази чију је суштину изразио Антони Грамши у својим Затворским белешкама: „Криза се састоји управо у чињеници да старо умире, а ново се не може родити; у овом међувлашћу појављује се велики број морбидних симптома“.

СУМРАК МОКРОГОРСКОГ УМА: КАКО ЈЕ ЗАВРШИЛА РАВНА ГОРА СА „ТЕМУА“

Не иде српском национализму са Горама. Осам деценија после оригиналне, Равне, страдала је њена танушна копија на Мокрој. Било је то медијско самоубиство са два „метка“.

Први је 24. децембра 2024. године „испалио“ Слободан Антонић, једна од, тада, две друге мокрогорске виолине. Стигао је у форми колумне „Не бити ником корисни идиот“, објављене на сајту „РТ Балкан“, српске филијале утицајног руског државног медија. Кључна реч је ово „ником“, не синтагма „корисни идиот“.

На „РТ Балкан“ је пре тога име Мила Ломпара, прве мокрогорске виолине и главног јунака ове тужне националистичке приче, било поменуто само два пута. Од тада је поменуто само једном, 29. јуна. У серији будалаштина које су последњих месеци написане о Ломпару, неке као хвалоспеви неке као дисквалификације, вероватно је највећа да је „руски човек“. Мислим да је чак и Милан Антонијевић у Србији више „руски човек“ од Ломпара.

Мило Ломпар је „човек“ Слободана Георгијева. Толико су „горе“ овде постале уклете да је и „Горски вјенац“, кога Ломпар схвата као једну од својих прћија, завршио као украс – неки су у дилеми да ли у бугарском или у луксембуршком венцу. Чини ми се да „субкоманданте“ Драгана Шолака и Александре Суботић није имао много избора када је одабрао Ломпара као националистичку икебану обојене револуције којој су кумовали „Јунајтед медији“.

ПРАВОСЛАВЉЕ И СУМРАК ТЕЗЕ О „СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА“: У УКРАЈИНИ, СРБИЈИ И САД – СУКОБИ УНУТАР ЦИВИЛИЗАЦИЈА

како је србија, оптуживана да је била „атентатор“, земља која је прва „пуцала“ у мит о „крају историје“, постала „авангарда“ одумирања тезе о „сукобу цивилизација“

***

„Вера се не стиче расуђивањем. Човек се не заљубљује у жену, нити улази у утробу цркве, као резултат логичког убеђивања. Разум може да брани чин вере – али тек након што је чин почињен и након што се човек обавеже на тај чин“, Артур Кестлер

***

Жаргоном Самјуела Хантингтона, сведоци смо „православног“ крволиптања у Украјини, и звецкања оружјем између „конфучијанске“ Кине и Тајвана, колико и „будистичке“ Северне и Јужне Кореје. Све су трагичнији сукоби на граници Камбоџе и Тајланда, такође „будистичких“ земаља.

У Сирији, Асадову диктатуру је заменила серија покоља алавита, заједнице „необичних“ муслимана. Грађански рат у Судану, најкрвавији оружани сукоб који се данас води, рат је између муслимана, где иза једне стране најснажније стоји Египат, а иза друге Уједињени Арапски Емирати.

Хантингтон је Латинску Америку посматрао као једну од „три главне компоненте“ западне цивилизације, и „изданак“ њене европске, најстарије компоненте, па је Трампову интервенцију у Венецуели корисно посматрати као наставак хладноратовског чишћења западног „дворишта“, његовог потенцијално најисплативијег ћошка.

Ниједан од ових сукоба није хантингтоновски – међуцивилизацијски. Штавише, ако савремени свет, и светски поредак који поново бива преобликован, посматрамо кроз призму „сукоба цивилизација“ разумећемо мало тога.

Ипак, историја, која је одавно свирала крај „крају историје“, није одлучила да оконча „сукоб цивилизација“. Али, на пример, чак и одлука Доналда Трампа да на Божић нареди бомбардовање исламиста на северу Нигерије више је ствар његове „жеље да добије публицитет“ и створи утисак да нешто чини против пробуђене „Исламске државе“, чија су главна упоришта данас у Африци, него одговор на „нападе на хришћане“ – који су много учесталији, и погубнији по хришћанско становништво, у ДР Конго и на северу Мозамбика.

Прве озбиљне пукотине у Хантингтоновој тези, чинило се пророчанској, појавиле су се унутар „православне цивилизације“, у Грузији 2008. године. Али главни повод за њено преиспитивање, па и одбацивање – и то унутар конзервативних академских, медијских и политичких кругова који су јој били склони, неретко се и клели у њу – везан је за брзину и меру у којој је рат у области Газе, који је почео Хамасовим злочиначким нападом на Израел 7. октобра 2023. године, од огледног хантингтоновског, интерцивилизацијског, прерастао у главни интрацивилизацијски – сукоб унутар западне цивилизације.