СУОЧАВАЊЕ СА НАМА: СРПСКИ КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ И (НЕ)СЛОБОДА ГОВОРА

слатке илузије Бориса Малагурског и Часлава Д. Копривице, и горчина дубоког српства

 

„Сад ова одисеја кроз Европу показала ми је да не-не, ми смо исто део света, само дајте нам мало времена да се очистимо од свега, да се мало позабавимо собом, и кроз неколико година имаћемо народ који ће бити способан да кроз још неколико година изгради неки систем који је сличан овим државама кроз које смо прошли на нашем путу“, Студент Виктор Ђорђиоски, један од српских (држава то смо ми) „Лејева“, после одисеје бициклом кроз Европу до Стразбура, дуге 1400 километара, 6 држава и 12-14 дана, у „Утиску недеље“, 20. априла 2025.

 

У Србији не постоји друштвена слобода говора – и зато ово није текст о осамнаест људи са седамнаест индекса пред једном камером. Нагласио сам ово друштвена из два разлога.

Први је чињеница да се не (само)цензуришем због режима – он није извор неслободе говора са којом живим. Напротив, верујем да нема много људи којима би се оно што мислим о том непоказаном осамнаестом индексу, а што немам друштвену слободу да јавно кажем, допало више него Александру Вучићу.

Други разлог се тиче твита Бориса Малагурског, који је повод за овај текст:

„Океј је подићи индекс у позоришту.

Океј је не подићи, попут Јездића.

Океј је хвалити оне који су подигли индекс.

Океј је критиковати их.

Океј је хвалити оне који не подигну индекс.

Океј је критиковати и њих.

Кад ово научимо, схватићемо шта значи слобода говора.“

Мало је необичан смисао у коме Малагурски користи појам „слобода говора“, али је јако инспиративан. Наиме, када каже „слобода говора“ он мисли на слободу говора као слободу и од друштвене репресије, не само од државне. То помаже да боље разумемо важан апсект наше различитости у односу на Запад – различитости која редовно бива или инфантилизована (да „научимо“) или представљана као болест (да се „излечимо“).

ЦЕНА ТРОЈЕДНОГ СРПСТВА

Није добро када елите не пристају на свој народ. Једна од последица је самопорицање, које је у Србији добило неколико облика, саздано на илузијама о српству. Малигно, случајно српско, склоно да проклиза у аутошовинизам, сместило се у елитне кругове које је корисно посматрати као против дома спремне. Али, њихове успехе не можемо разумети ако не узмемо у обзир отуђеност дела елите који се поноси својим српством; чињеницу да се насупрот против дома спремних стоје за домовину неспремни.

Главни разлози зашто су једни спремни а други нису су, у суштини, исти. Оно што многе елитне „левичаре“ у Србији гура ка самопрезиру, што је деструктивна емоција, не разликује се много од онога што „десничаре“ води ка самогађењу, које је паралишуће. Нажалост, деловање велике већине политичара и јавних интелектуалаца у Србији је вођено оним што нисмо, и што не можемо да постанемо, а не оним што јесмо.

На први поглед, олакшавајућа околност је да оно што јесмо није једнозначно. Српство је идентитетски интегрално, јединствено, али оно је подељено, где најважнији аспект поцепаности није везан за упадљиве, државне границе. На просторима српства постоји више „центра“, од којих су данас два у Србији, и препознатљиво је неколико српских културних образаца. Историја је учинила да унутарсрпске разлике постану дубоке, „цивилизацијске. Нисам сигуран да се у један народ могу уселити много дубље и подмуклије од оних које су учиниле да српство постане троједно.