слатке илузије Бориса Малагурског и Часлава Д. Копривице, и горчина дубоког српства
„Сад ова одисеја кроз Европу показала ми је да не-не, ми смо исто део света, само дајте нам мало времена да се очистимо од свега, да се мало позабавимо собом, и кроз неколико година имаћемо народ који ће бити способан да кроз још неколико година изгради неки систем који је сличан овим државама кроз које смо прошли на нашем путу“, Студент Виктор Ђорђиоски, један од српских (држава то смо ми) „Лејева“, после одисеје бициклом кроз Европу до Стразбура, дуге 1400 километара, 6 држава и 12-14 дана, у „Утиску недеље“, 20. априла 2025.
У Србији не постоји друштвена слобода говора – и зато ово није текст о осамнаест људи са седамнаест индекса пред једном камером. Нагласио сам ово друштвена из два разлога.
Први је чињеница да се не (само)цензуришем због режима – он није извор неслободе говора са којом живим. Напротив, верујем да нема много људи којима би се оно што мислим о том непоказаном осамнаестом индексу, а што немам друштвену слободу да јавно кажем, допало више него Александру Вучићу.
Други разлог се тиче твита Бориса Малагурског, који је повод за овај текст:
„Океј је подићи индекс у позоришту.
Океј је не подићи, попут Јездића.
Океј је хвалити оне који су подигли индекс.
Океј је критиковати их.
Океј је хвалити оне који не подигну индекс.
Океј је критиковати и њих.
Кад ово научимо, схватићемо шта значи слобода говора.“
Мало је необичан смисао у коме Малагурски користи појам „слобода говора“, али је јако инспиративан. Наиме, када каже „слобода говора“ он мисли на слободу говора као слободу и од друштвене репресије, не само од државне. То помаже да боље разумемо важан апсект наше различитости у односу на Запад – различитости која редовно бива или инфантилизована (да „научимо“) или представљана као болест (да се „излечимо“).
