BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“

This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare

Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ prošlosti, deceniji Blera, Klintona i srećnih lepih ljudi, (nezvanični) vođa inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ (NDBG) nudi trećeputašku, zdravorazumsku artikulaciju neoliberalizma i, kako voli da kaže, borbu na duge staze. Sa blagim osmehom, uvek nekako iznad situacije, Dobrica ostavlja utisak flegmatika kome je dobro, koji živi svoj dečački san i kome se nigde ne žuri.

Slušajući Veselinovića nekako deluje da nam jako malo fali da iz blata pređemo u raj: „Nismo uspeli da nateramo protestima, ma kako masovni bili, da se vlast, kao što joj Ustav i zakon nalažu, transparentno odnosi prema građanima koji je plaćaju da obavlja taj posao za njih... Na nama je da postavimo temelje da je drugačije od ovoga što je sada mulj moguće. A mulj se može pregaziti samo ako postavimo dobre osnove, što leži u jasnim planovima i procedurama i transparentnosti upravljanja.”

Pored fetišizacije transparentnosti, NDBG stoji i iza ideje „vrtnog društva“, zajedničkog sadržaoca svih zapadnih vizija modernosti. Čistoća prostora na kome treba da procveta ovakvo društvo po pravilu podrazumeva nevidljivost onih koji nisu cool i emancipovani. Reč je o većini, subalternima koji imaju „loš“ ukus i „pogrešne“ strasti, „belačkog đubreta“ čiji je glas danas jedan od najzaglušenijih. „Obojeni“ Romi bar imaju one koji tvrde da govore u njihove ime.

Hercegovačka ulica je u hiperestetizovanom NDBG svetu prisutna samo zato što je nestala, kao što i radnik na horizontu beogradskih marksista može da se pojavi samo kao leš. Ova dva jalova otpora hrane se srodnim samorazumevanjem. Tu ni nije reč o promenama, traži se potvrda cool-a i smiso života. Zato ovakav otpor redovno mutira u produženi obred prelaz. Tako u marksističkoj igraonici za „adolescente“ kojima se, ponekad, već smeše sede vlasi, Ratibor Trivunac izigrava Boška Buhu, svi su pomalo Suslov, a nekoliko njih mašta o ulozi Staljina.

Odbijajući da komunicara sa „nacionalističkim“ okruženjem, bežeći od distopije realno postojećeg sveta, marksistička antipolitika na otuđenje „masa“ odgovara samootuđenjem. Smeštajući sebe na doksom iscrtanoj pretankoj „crvenoj liniji“, uronjena u praksu obožavanja „univerzalne“ teorije ona, kao i podjednako elitistički NDBG azil, nudi samo jednu estetiku cool-a. To što umesto vernosti (transparentnom) kapitalizmu nosi značku antikapitalizma više je stvar distinkcije nego smisla – što potvrđuje i lakoća s kojom se pretrčava između dva tabora.

Ipak, liberalizam je danas kvočka koja nosi najviše jaja. Iako su se mnogi ponadali, marsksizam ni posle „velikog povratka“ 2008. godine nije obezbedio dovoljno dugačke merdevine za „levičarske“ društvene penjače. Zato ne čudi ni da su posle neizbežnog Borkovog fijaska (neka čuda nisu moguća) ka „građanskom“ NDBG-u krenuli nestrpljivi karijeristi iz takozvane „Levice Srbije“, danas redovni učesnici retkih poludnevnih izleta u Karađorđevu ulicu, ground zero jedne kilave (anti)političke borbe.

Dobrica i njegovo „urbano“ jato oličavaju jednu, u najboljem slučaju, sumnjivu podređenost. Iako je, verujem, i na Vučićevom Prajdu i na antiantivučićevskim NDBG šetnjama bilo nemalo onih koji su siromašni, oba posela su odisala privilegovanošću učesnika. Još je upadljivija politička zbrka – jedan dan uz Vučića, pod zastavom u bojama duge, drugi dan sa žutim patkicama u ruci protiv njega. Biće da je lažnu dilemu o većem zlu zamenio ništa manje tragičan izbor većeg dobra. Zato je ovde vidljivost benignih LGBTQI manjina – danas miljenika skoro svih neoliebarala sveta, od Trampa do Hilari – proglašena za „veće dobro“ od demokratije i slobodnije štampe.

Na Prajdu su bili prisutni i brojni gosti – uglavnom putujući zapadni LGBTQI aktivisti, vitezovi-krstaši homokolonijalizma. Jedan od njih je bio i belgijski profesor Kujen Slotmakers. Za razliku od sunarodnika režisera Jana Fabra, glavnog gosta na ništa manje homonacionalističkom BITEF-u, Slotmakers se izgleda suočio s prošlošću i ne tvrdi da njegova ur-genocidna „država nikad nije bila niti je militantna, niti primenjuje politiku sile“. U Kongu su Belgijanci izvršili, da se zadržim na najnižim procenama broja žrtava, preko 1000 Srebrenica, ali to se nije moglo naći u briselskim udžbenicima koji su decenijama slavili civilizatorsku misiju voljenog kralja Leopolda II.

Slotmakers je zaslužan i za, ako izuzmemo Vučića prekrečenog u dugine boje, najveću kvir pobedu – Twitter trijumf u borbi protiv Facebook profila jednog nacionalističkog „bara“ na Dorćolu, izgleda nedovoljno homonacionalističkom delu Beograda. Istorijska bitka dva nacionalizma, jednog „lošeg“ (srpskog) i drugog „dobrog“ (pozapadnjačenog), počela je 18. septembra njegovim tvitom: „Have never seen such an explicit prejudiced bar in Serbia... this in Dorćol, supposedly the cosmopolitan part of Belgrade #chocked“.

Usledila je krataka rasprava o geografiji beogradskog kosmoplitizma (i lažne subalternosti): „Upsetting indeed, but I wouldn't call Dorćol an it's bars 'cosmopolitan', not the place where young (progressive) Serbs would hang out“, šta je naprednog Slotmakersa nateralo da se ogradi rečima „My local friend used those words for the area (especially given we were a few meters away from Blaznavac)“. Dan kasnije Kujen je čestitao beogradskoj kvir braći i sestrama na velikom sajber uspehu: „I'm amazed by the power of online LGBT community in Serbia. The fb rating of this bar in Belgrade plummeted after sharing this! #keepitup“.

Nažalost, o našoj budućnosti se ne odlučuje na društvenim mrežama. Reč je o borbi u kojoj je malo toga cool i koja zahteva odanost vrednostima koje danas nisu popularne – solidarnost, razumevanje, uvažavanje i širom otvorene oči. Priznajem, pogled nije uvek prijatan, ali (prava) politika zahteva brojne kompromise, nekada i partnerstvo sa snagama koje preziremo i rad u korist masa čiji svet i ukus mogu da izazovu gađenje. Ipak, oni obično ne deluju gadno ljudima koji nedovoljno poznaju Srbiju, njenu kulturalnu i istorijsku lokaciju, već slučajnim Srbima koji kada kažu Zapad misle na slatki plod svoje autokolonijalne imaginacije.

Ako razgrnemo gradske magle i na trenutak se manemo fikus ideologija postaje jasnije da se Beograd na „građanskom“ Marsu i njegove marksističke i homonacionalističke „komšije“ oslanjaju na isti ovozemaljski temelj – antinacionalizam, koji je, u stvarnosti, etnocentričan koliko i nacionalizam protiv koga se bore. Osa ove konvergencije je jako usko shvatanje kosmopolitizma, jednog od pojmova koji, kao i modernost, (hiperrealna i fluidna) prava „Evropa“, pa i sam cool, smeju da postoje samo u jednini. Oni zato teško da mogu da budu nešto više od sinonima za glazure kapitalizma, maske koje prikrivaju lešinarski poredak koji ne priznaje društvo kao smislen pojam i tvrdi da njegov današnji avatar nikada ne može dobiti alternativu.

Tri (slučajno) srpska cool plemena ujedinjuje i verovanje da žive u zemlji koja nije cool i, sve više, da to nikada neće postati. Sva tri su, iz ugla onoga zašta se deklarativno zalažu, antipolitička, odnosno, ako ih posmatramo iz vizure dominatne ideologije, saveznička. Nažalost, to nisu samo tri individualističke, antidruštvene i, u suštini, konzervativne poze već moćne ućutkujuće antipolitičke mašine. Pokreće ih samopravednost i umutrvljujuće verovanje u spoznaju konačne istine. Cool vlasnici bolje budućnosti su tu negde, na korak od nje – samo treba „čitati“ svete tekstove, Marksa, Arent, Altisera, Arent, Džudit Batler... Predavanje kraljice kvir teorije u Dvorani kulturnog centra imalo je atmosferu Drugog dolaska. Nedostajalo je samo da neko uzvikne „Holy Spirit in da House! Fully on Fire...“ pa da eksplodira naboj pregrejane kvir pastve.

Tu, nekako, ni nije bilo mesta za Srbiju. Poseta koncertu Sinana Sakića mu dođe kao egzotika – manje suočavanje sa Srbijom, mnogo više nalik poseti zoološkom vrtu, redak susret sa „zverima srpskim“ u višerasnoj publici. Nema sumnje, bezbedan izbor. U komercijalizovanoj Guči su pravoslavne „životinje“ puštene s lanca dok na koncertima Ace Lukasa oće i da ujedu. Nažalost, tri otuđena cool-a nisu proizvela ni svojoj zvuk. Među slučajnim Srbima nije ni mogao da se pojavi neki pesnik nalik Feli Kutiju, devesternizovanom čoveku crne boje kože, koji je odbacio privilegije, uspeo da povrati svoju crnačku dušu i zapeva – „Suffer suffer for world, Enjoy for heaven“.

Ovde su odsustvo reakcija i insularnost postali potvrda uspeha, lažni dokaz izuzetnosti onih koji veruju da pripadaju negde drugde. Kao i cool „građani“ i homonacionalisti, i (slučajno) srpski marksisti preokupirani su fašizmom, mada bojim se da je uglavnom reč o „fašizmu“. Tu ima mesta samo za mrtve srpske radnike i radnice, one čija palanačka usta više ne mogu da zapevaju Lukasa i Cecu. Srpska Srbija, pak, redovno biva svedena na okrutnu kolonijalnu silu (albansko Kosovo je srce ovog etnocentričnog anti-imperijalizma) i falsifikovana kao avangarda nove fašizacije sveta (Milošević i njegovi „koncentracioni logori“), prikazana kao kolektivni anti-istorijski Gavrilo Princip. Mi smo krivi jer smo, ovaj put umesto u telo jedne klonule imperiju, zapucali u meso demokratske imperije i kraja istorije. Njega, doduše u sledećoj iteraciji, obećava i marksistička kritika omiljenog liberalnog mita.

Kao i za nekadašnje „bele listiće“, čija su nam briselski snovi i „desna skretanja“ darovala Vučićevo samovlašće, ni za NDBG, sklon benignim, politički korektnim „levim skretanjima“, Vučić nije najveće zlo. Samo sa Beograda na Marsu moguće je isticati da je Dragan Đilas deo „jednog miljea prevaziđenog političkog delovanja, centralističkog donošenja odluka, netransparentnog uvođenja javno-privatnog partnerstva (setimo se samo Bus plus sistema), isključivanja građana iz političkog života. To što se on danas čini čak i kao bolja opcija od trenutne političke opcije, svojevrsni je paradoks ove gradske vlasti. Podsetiću vas da su građani protestovali i protiv njega i protiv njegovih homofobnih ispada i protiv rasističkog raseljavanja, diskutabilnih odluka oko rekonstrukcije bulevara ili mahinacija sa javnim gradskim prevozom“.

Ne znam koja količina odvojenosti od realnosti je potrebna da bi neko rekao da mu se „čini“ da je Đilasova vlast, koliko god da je bila loša, gora od Vučićeve. Ili je, biće, i za NDBG Prajd važniji od svih platana, parkića, Bus plusa, slobodnijih medija, uzbunjivača, Olje Bećković... Nažalost, Parada ovde nije, kako nam je redovno sugerisano od strane naših homokolonijalnih gospodara i njihovih glasnika, ni mera ljudskih prava, ni lakmus test „evropeizacije“ ni potvrda da smo prihvatili novi „standard civilizovanosti“ – već altka neokolonijalnog pokoravanja i desubjektivizacije u „kvir vremenima“, politički jeftina dozvola za ukidanje sloboda i uspostavljanje još gušćeg mraka.

Beogradski Prajd nema veze sa pravima LGBTQI osoba i njihovom vidljivošću. Kao i lažna premijerka Ana Brnabić, on postoji samo zato što je zapadnim gospodarima naših života potreban smokvin list koji prikriva verovanje da naša nesloboda predstavlja prečicu do regionalne stabilnosti i kosovske nezavisnosti. Pravi lakmus test je činjenica da moćna infrastruktura prinude ovde brine isključivo o vlasti i njenim polugama. Kada je prisutna na radničkim protestima ona je tu da čuva vlast i dragi joj kapital od radnika, kao što na Prajdu čuva njene dragocene saveznike, koji, nažalost, uglavnom nisu samo korisni idioti naše današnje neslobode.

Tražiti nemoguće je nekada isto što i podržati najgore od svega što je moguće. Zato smo dobili Prajd i izgubili i slobodu i ponos – ne „srpski“, on je sasvim nebitan za ovu priču, već ljudski. Prajd je šminka na licu autoritarnosti, priručni Vučićev karmin, dok je NBDG sitna iritacija. Ona povremeno bukne na licu autoritarne „evropeizacije“ koju podržava Brisel – i, kao i mnoga adolescentska bubuljica, brzo nestane, posebno ako se previše ne cedi.

Bojim se da Dobrica i njegove patkice ne treba da se zavaravaju. Pretnje i brojne neprijatnosti, činjenica da je vlast uključila „čitavu mašineriju” protiv NDBG-a, ukazuju da je Vučić dobro naučio jednu važnu lekciju sa kraja Miloševićeve vladavine. Prethodnom voždu je glave došla jedna „kombi stranaka“ pa njegov najbolji đak ne želi da mu se ponovi Koštunica i da ga jednog dana sruši neka „kombi inicijativa“. Nažalost, slično kao i Koštunica, Veselinović je sebe smestio u oblak principijelnosti, urbani manastir koji lebdi iznad naših života.

Ipak, mnogo više nego na Koštunicu Dobrica Veselinović me podseća na Sonju Biserko. Ne zbog ideoloških sličnosti i zajedničkog cilja već prvenstveno zato što toliko autistična, antipolitička politika oličava savršenog neprijatelja. Iako nije otvoreno autokolonijalna, kao ona koju je za vreme Miloševićeve vladavine nudila Sonja Biserko , Dobričina verzija odlično ilustruje moć i domete kolonijalizma uma. Kao i Miloševiću sa Sonjom Biserko, tako ni u Vučiću uz neprijatelje kao što je Spaceboy Dobrica ni ne trebaju saveznici.

Nažalost, dobre namere u našoj složenoj realnosti teško postaju nešto više od utehe i izgovora. NDBG se ovde ponaša kao skrajnuto evropsko pleme, skup zagubljenih okcidentalca koji odolevaju zovu EU matice. Njihova slatkasta (anti)politika bi možda funkcionisla negde na Zapadu, čiji istoriju, odnose i problematiku veruju da žive na jednom, u najmanju ruku, defektnom mestu. Ali, ovde takva „politika“ ostaje samo jedan prilično benigni lični gest, igrica koja ima jako mali, bojim se zanemarljiv, potencijal da preraste u nešto veće i smislenije.

Verujem da je lepo biti građanski astronaut. Sve te pohvale, lepe reči upućene toplom lideru patkica, otelotvorenju uspešne evropeizacije i slatkog balkanskog cool-a za koga bi danas da oženi urbana Srbija. „Čeda 2.0“ je mnogo prijatniji i skromniji od originala, kome je „ima se može se“ mikonoski san oduvek virio iz nezasitih očiju. Jovanović danas živi u balkanskoj verziji neoliberalne inkarnacije komunizma za 1% i prilepke – meni prema potrebama, ostalima kurac od ovce.

Dobričin cool može delovati kao prihvatljiviji i moralniji azil od neoliberalnog raja na Paklenim otocima, ali, nažalost, nije ništa manje antipolitički. On beg od ovdašnjeg musavog orijentalnog haosa smešta u dozirano aljkavi obod „čistih ulica“ i „nulte tolerancije“, individualističku secesiju u fikciju zapadne margine. Ona kao da se oko Dobrice nekako zapatila nezavisno od Srbije. Ova zemlja tu figurira kao neprepoznata kulturalna lokacija, praznina, pre nego objekat drugosrpske mržnje koja se redovno kristališe oko Prajda. NDBG uglavnom deluje, u žargonu JNA, na „higijenskom rastojanju“ od Srbije. Odatle se izgleda ne vidi da je, koliko god mnogima delovao nedostižno, Vučićev Beograd na vodi mnogo stvarniji od NDBG Beograda na Marsu.

Dobrica je pozvao opoziciju da stane iza njega, odnosno „nas“ kako voli da tepa sebi. To bar nije ono pretenciozno kraljevsko Mi, kakvo neguje Saša Janković, Vučićev mentalni, duhovni i etički klon u kome se nije razvio instikt za politiku. Reč je, u suštini, o kriptokomunističkom Mi levičarske avangarde, znalaca bolje budućnosti koji baštine viziju o modernosti koju nam može doneti samo napredna elita. Izgleda da ostajemo deca samoupravnpg socijalizma čak i kada nam se pod kožu uvuku omiljene tranzicione floskule.

Opozicija je u jako lošem stanju. Na čelu su joj nezasiti čuburski pastir Šutanovac, jurodivi moralni invalid Janković i umišljeni Vuk Jeremić. Tu Veselinović, u jednini ili kamuflažnoj NDBG množini, mnogima s razlogom deluje kao (istinsko) manje zlo. Ipak, verujem da Šapić ima mnogo veće šanse. Iako ga je elitistički Beograd, koji ljude meri pismenošću (i trudi se da prikrije strast prema fiziognomiji), „sahranio“ jer je Namibiju prekrstio u Nambiju (i nema „poželjni“ oblik lobanje koji odaje kulturnost) – čini mi se da je baš Šapić prava mera demokratije u Srbiji, tačnije onoga šta ona ovde jeste i može da bude.

Dobrica Veselinović još ima vremena da odgovori na zov Srbije i sleti. Verujem da mu neće biti lako da izađe iz „kapsule“ takozvanog civilnog sektora u kome je godinama vešto plivao i uđe u političku arenu. Bojim se da mu to što je pohađao „veći broj letnjih škola, seminara i debata u zemlji i inostranstvu te održao velik broj predavanja, treninga i prezentacija“ predstavlja više kamen oko političkog vrata nego što od toga može imati koristi. On je lider koji se iz nekog razloga pretvara da to nije u zemlji koja sve političke opcije, i leve i desne, u velikoj meri posmatra kroz vođe koje ih reprezentuju. Da parafraziram jednu našu (negrađansku) poslovicu, Dobrica je pojeo govno i ušao u politiku, ali odbija da poliže kašičicu.

Nažalost, ne bih se iznenadio ako se ispostavi da je služba u fiktivnom „ministarstvu prostora“ bila prava mera njegovih mogućnosti. Ali, ako nekako uspe da prežali antinuklearne i skvoterske godine koje su mu pojeli skakvci, ako, kao Šapić, bude manje cool i prizemlji svoj Beograd na Marsu, možda ima neke šanse da postane jedan od onih koji mogu da (iz)vuku Srbiju iz mulja. Verujem da dosadašnji hvalospevi prijaju negovom egu, ali major Dobrica je zauzeo važan politički prostor i ne bi valjalo da ostane Space Oddity...

...Far above the moon
Planet Earth is blue
And there's nothing I can do.
_____________________________________________

Inspiraciju su, između ostalih, obezbedili maršal Tito, Džazbir Puar (Terrorist Assemblages), Robert Faris Tompson (An Aestetic of the Cool), Džejms Ferguson (The Anti-Politics Machine), Zigmunt Bauman (Modernity and the Holocaust) i neiscrpni Rastislav Dinić (Zveri srpske). Hvala im.

Zoran Ćirjaković

ODLAZAK POSLEDNJE PANKERKE

Sali Džons je mrvta. Londonski „The Sun“, nedostignuti uzor „Kurira“ i „Informera“, tekst o njenoj smrti je objavio pod dugačkim naslovom „Kako je bela udovica Sali Džons prešla put od pank rok gitaristkinje rođene u Kentu do ISIS borkinje nazvane 'gospođa Teror'“. Publika je „gladna“ informacija i britanski ur-tabloid je u podnaslov stavio poziv „Da li znate belu udovicu Sali Džons? Želeli bi da vas čujemo. Kontaktirajte...“. Već smo saznali da je njenom bivšem dečku, sa kojim ima dvanestogodišnjeg sina, drago što je mrtva.

„Džihadistkinja iz Kenta“ je gitaru zamenila kalašnjikovom i britanski mediji pišu da je postala važna u vođenju ISIS-ove propagande, regrutovanju i „koordinaciji i planiranju“ desetak krvavih napada. Ove nedelje je saopšteno da je ubijena još u junu nedaleko od Rake, kako piše „The Sun“, „od strane američkog drona dok je bežala iz ISIS-ovog pakla“. Brojni tekstovi ističu različitost dva sveta – mirnog Midveja u Kentu iz koga je otišla i brutalnosti na teritoriji samoproglašene Islamske države, kao i neshavtljivost odluke bišve pankerke. Seli je odgajana kao smerna katolkinja, a kasnije je radila kao L'Oreal-ova prodavačica.

Ali, koliko je logika pank bunta stvarno različita od privlačnosti islamističkog nasilja? Da li su pankerska gitara i ISIS-ov kalašnjikov stvarno nespojivi kako tvrde britanski mediji?

Pank je bio poslednja potkultura. Na Zapadu, ali i na Balkanu, njegovom poniženom i oklevetanom predvorju, pobedio je ne samo stav da „za ideale ginu budale“ već i da se bune samo budale. U skladu sa duhom konformističkog, kontrarevolucionarnog vremena, marksizam je i ovde postao prvenstveno obred prelaza za adolescente iz srednje klase, „levičarska“ poza začinjena zdravom hranom, manjinskim politikama identiteta i slobodnim seksom.

Osedeli srpski „pankeri“ su danas ugledni građani, kolumnisti, urednici, čak i mačo političari u tesno krojenim brendiranim odelima. „Buntovna“ prošlost im je postala omiljena tema u tabloidnim medijskim nastupima, lažni dokaz da su nešto više od onoga čemu odavno služe. U njihovoj „evropskoj“ Srbiji, oazi zaljubljenika u imaginarni Zapad i nedemokratsku modernizaciju, moralne panike danas izazivaju „Parovi“, „Zadruga“ i islam, večni zapadni bauk.

Uostalom, bojim se i da zgražavanje što je Ivica Dačić ovih dana pevao „novom sultanu“ Erdoganu na „jeziku janjičara“ više vezana za to da su publika iskusnog ministra bili moćni muslimani iz Azije nego to što se ponižava pred jednim od naših okrutnih gospodara. Mislim da bi se mnogima u Beogradu dopalo da je Dačićeva (post)kosovska „duša gorela“ dok je na jeziku jedne „visoke“ evropske civilizacije i kulture pevao – Danke Deutschland, meine seele brennt.

U umrtvljenom, prividno postideološkom Zapadu, fikciji u kojoj su svi (sem 1 % superbogatih) već srednja klasa ili će to koliko sutra postati, čak je i kvir(stvo) pretvoren(o) u normu, novi „standard civilizacije“ i izraz uzorne zapadne normalnosti. Transgresiju su postale očekivane i poželjne, simbol najnovije inkarnacije u dugačkoj istoriji zapadnog suprematizma. Ne postoji više stvar koju možete uraditi sa svojim odećem, telom ili seksualnošću da bi relevantna količina „postmodernih“ ljudi postala skandalizovana ili uplašena i okinula moralnu paniku kakvu je izazvala pojava panka.

Čak i Donald Tramp, najveći bauk koji danas kruži Zapadom, veruje da je trans OK – i u „Trampovom tornju“ žene koje imaju pišu mogu otići u ženski WC. Ni naša penzionisana majorka Helena, ikona lažnog otpora u Srbiji, više ne mora da se plaši diskriminacije ako joj se pripiški na Petoj aveniji. Čak i ako se desi da Trampova kula bude zatvorena, u obliženjem Pret a Manger-u, McDonald's-u za hipstere i ostalu decu „postistorijskog“ vremena – svi WC-i su inkluzivno uniseks.

Udarna pesnica panka i ranijih potkultura bila je njihova sposobnost da šokiraju i uplaše prelazeći granice dozvoljenog i prihvatljivog. Ali, Dilan Klark piše da je odavno ovakva slika potkulturne pobune „postala jedan od dominantnih narativa u pejzažu korporativnog kapitalizma: 'loš momak' je rekonfigurisan kao prototip konzumenta“. Ne zna se šta je danas lakše kupiti i (pre)prodati – zapadne i pozapadnjačene buntovnike ili simbole i estetiku njihovog lažnog otpora.

Kada se pojavio, pank je bio izraz verovanja da može da postoji istinski neprihvatljiva potkultura, pobuna i stil koji je toliko ružan i nedopušten da ga nije moguće normalizovati i ponuditi na prodaju u sve brojnijim hramovima konzumerizma. Nažalost, kako piše Klark, „čak je i pank uhvaćen, gurnut u kavez i smešten u potkulturni zoološki vrt, izložen da svi mogu da ga vide. Istrgnut iz svoje društvene džungle i bezbedno izrugivan od strane posmatrača zaklonjenih iza barkodova, pank, poslednja potkultura, bio je mrtav“.

Kasnije, lažne potkulture su od samih početaka bile samo načini za bolju prodaju raznih roba. „Odstupanje od norme je postalo sasvim normalno... Uobičajeno je da mlada osoba izabere prefabrikovanu potkulturu sa rafa, nosi je nekoliko godina, i zatim se vrati u mejnstrim kulturu, koju, u stvari, nikada nije ni napustila... Potkultura (mladalačkog, disidentskog, kostimiranog tipa) je postala koristan deo održavanja statusa kvo.“ U meri u kojoj ih ima, ili u kojoj volimo da verujemo da ih ima, potkulture više nemaju nikakve veze sa smislenim buntom, otporom koji, makar u naznakama, može bilo šta da ugrozi ili uzdrma.

Klark ukazuje da je „u srcu panka bio kalkulisani bes“, i to tako da bude nešto što „građansko društvo ne može da proguta“ – nesvarljivo odvratan, „nedodirljiv, nepoželjan, nezamisliv“, naročito u svojoj britanskoj verziji koja je nastala među radničkom klasom. Kada su, neočekivano, posle kratkoživeće moralne panike (skoro) svi počeli da pevaju „Bože spasi kraljicu, ona nije ljudsko biće“, mnogi pravi pankeri su, kako piše Klark, „prešli rubikom stila“ i okrenuli se prihvatanju „bilo čega što mejnstrim društvo nije volelo, uključujući silovanje i logore smrti; neki su skliznuli u fašizam.“

Ipak, koliko god da je verbalno osuđivan, fašizam i nacizam su ostali „naši“, zapadni. Svi fašisti sveta mogu da računaju da će njihove – samo deklarativno neprihvatljive – stavove štititi prvi amandman američkog ustava. Dovoljno je da svoj sajt registrujuju negde na Floridi i, dok god ne nameravaju da u gasne komore guraju stvarne osobe sa imenom i prezimenom, ne moraju da brinu.

Jedini granica koju danas nije dozvoljeno preći – i sa čije „pogrešne obale“ nema povratka – jeste rubikon militantnog političkog islama. Koliko god nam se gadio novi svet koji obećava, to je jedina pobuna koja je ostala istinski revolucionarna. Nju, kako je u kontekstu panka napisao Klark, „kapitalistički kontrarevolucionari ne mogu da ubiju kešom“. Ona ne može da se „proda, sanitizuje i zadavi... kao još jedna društvena roba“ i pretvori u novu „konzumersku religiju“.

U neoliberalnom vremenu stalne sekuritizacije, „nulte tolerancije“ i fetišizovanja „čistih ulica“ mnogi gube iz vida da tamo gde nema straha nema ni potkulture. Uostalom, i (pravi) pank je pretpostavljao preplašeni mejnstrim. Sve drugo je bilo samo „performans nekontrolisane mase“, manje ili više efektno dozirana simulacija anarhije na (post)pankerskim poselima.

Sali Džons nije samo poslednja pankerka. Ova engleska pevačica i gitaristkinja je jedna od retkih koje su se usudile da pređu stvarni rubikon – i, za razliku od The Ruts i ostalih kolega, odu u Vavilon koji stvarno gori. Postavši Uma Husain al-Britani ona je prigrlila jedini identitet, stil, estetiku i ideologiju koji su u njenom svetu istinski neprihvatljivi. Sviđalo se to nekome ili ne, čini mi se da njen odlazak u Raku, prestonicu al-Bagdadijevog kalifata, jedan od najdoslednije pankerskih gestova. Iako verujem da se „pankeri“ Dobrica Veselinović i Borislav Stefanović, tadićevska mala habsburška pank prevara, ne bi složili – „gospođa Teror“ je možda bila jedina prava pankerka.

Zoran Ćirjaković

ČEKAJUĆI NEVUČIĆEVSKE UTISKE OLJE BEĆKOVIĆ: KAKO SMO OSTALI BEZ B92 I (PRAVOG) NIN-a

O tome zašto novinari i urednici ćute o ubijanju B92-ke. O dva NIN-a – pravom i lažnom. O ulozi Olje Bećković u održavanju iluzije da pre Aleksandra Vučića nije bilo cenzure na B92 i da danas postoji NIN. O medijskim perverzijama u Drugoj Srbiji i nekim od razloga zašto kada govorimo o neslobodi u medijima, nažalost, ne možemo da govorimo samo o Vučiću

Pametna, brza, hrabra i borbena, Olji Bećković nema mnogo ravnih, ne samo među novinarkama i novinarima u Srbiji već na celokupnoj javnoj sceni. Tu su negde Biljana Srbljanović i Ljiljana Smajlović, ali to je manje više to. Za razliku od Srbljanović otvorena za različita mišljenja i televizičnija od Smajlović, Olja je godinama bila kraljica kritičke javnosti.

Mogli ste da provedete prethodnu sedmicu izolovani od sveta negde na Staroj planini, zatim odgledate „Utisak nedelje“ i saznate sve što je vredelo znati. Pri tome, „Utisak“ je bila je zanimljiva emisija u kojoj su uživale i „nepismene“ mase iz autokolonijalne imaginacije naše „građanske“ elite i otuđeni umovi (i poluumovi) koji veruju da je Srbija septička jama. Oni koji su je mrzeli gledali su njenu kultnu emisiju pasionirano koliko i oni koji su joj se divili. „Utisak“ je bio otvoren i za mnoge od onih koji su bili na crnoj listi B92, retko mesto gde su dve Srbije ponekad razgovarale.

Nažalost, ova svetla priča ima jedno veliko i neprijatno „ali“. Pažnju na njega je skrenuo intervju koji je Olja dala „Danasu“. Povodom tri godine od zabrane „Utiska nedelje“, ona je rekla da veruje da televizijskih debata na B92 „između ostalog nema i zato što su urednici i novinari B92 svih ovih godina ostali dosledni u ćutanju i čuvanju tajne o uslovima pod kojima su radili. Nije prirodno očekivati da o ukidanju ’Kažipsta’, ostavkama urednika informativnog programa, otpuštanju novinara, ukidanju radija, pa konačno i cele televizije, govore svi osim njih.“

U velikoj meri, oni ćute baš zbog Olje i njenog ćutanja dok je „Utisak“ išao na televiziji B92. Te dve tišine su povezane pupčanon vrpcom. Oni najhrabriji, koji su u vunenim vremenima devedesetih dokazali da ih nije lako zaplašiti i da su spremni na ogromne rizike, oterani su dok je tamo bila Olja Bećković. Sa nekoliko izuzetaka, Vučićevo samovlašće je dočekala novinarska boranija, poslušni, samozaljublejni i netalentovani, treća postava u timu zbog koga je B92 postala B92.

Ko je smeo nešto da kaže o neslobodi u mediju na kome su bili Olja, Brankica i Veran Matić, dobitnik francuske „Legije časti“ i inih nagrada, omiljena tema bezbrojniih hvalospeva koji su o Drugoj Srbiji recitovani na Zapadu? Bilo bi to lično i profesionalno samoubistvo, suludi čin koje bi im zatvorio mnoga vrata. Uostalom, svako ko je pokušao nešto da kaže o mraku i neprofesionalizmu na B92 bio je javno kamenovan. Nažalost, ponekad je mnogo teže i uzaludnije boriti se protiv cenzure koju sprovode (i kamufliraju) ikone demokratije i „evropeizacije“ nego kada to čine osvedodočene autokrate i neprijatelji slobode.

Ono što je jako tužno, i što je neophodno imati u vidu kada pokušavamo da razumemo ćutanje oteranih sa B92, jeste da je Olja odbijala da sa svoje moćne platforme nedeljom uveče progovori o onome šta se dešava. Gledao sam emisiju kada je jedan od gostiju u studiju pitao da prokomentariše tihu, pažljivo doziranu čistku B92, gde su iz informativnog programa godinama nestajali najbolji novinari i urednici. Olja je rekla da nije zaposlena na B92 i jasno stavila do znanja da je se to uopšte ne tiče. Uvek se toga setim kada danas lamentira nad nesolidarnošću kolega. Nažalost, nesloboda ovde nije počela sa ukidanjem „Utiska nedelje“.

Olju, koja danas nije zaposlena u NIN-u, izgleda podjednako ne zanima zašto je dobila toliki prostor, zašto u skoro svakom broju ima previše predugačkih intervjua, dosadnih tekstova i ispraznih kolumni. Da li se zapitala gde su svi oni koji su nekada pisali u NIN-u? Zašto su posle privatizacije dovođeni glupi i dosadni, ali pravoverni briselski zavetnici? Teško mi je da poverujem da su za Olju Bećković odgovori na ovakva pitanja ostali tajna.

B92 i NIN, u suštinu, nisu dva prodata medija – mada, naročito u slučaju NIN-a, o ovoj tranzicionoj transakciji treba pre razmišljati kao o poklonu. Reč je o dva ukradena medija, prostorima slobodnog govora otetih od Srbije. Jedan od skoro isključivo „građanske“ (B92), drugi od pretežno „nacionalne“ (NIN).

Današnji, lažni NIN je bar postao nešto kao nova 92-ka, mada krezuba i uplašena, bojim se više od svojih „evropskih“ gazda nego od Vučića. Zato u njemu nije bilo mesta za Antonelu Rihu, jednu od najhrabrijih i najtelentovanijih novinarki B92, koja je svojevremeno bila izbor redakcije za urednicu – ali ne i Verana Matića. I medijske kopije su, po pravilu, mnogo bleđe od originala. Šupalj i sa sve tabloidnijim naslovnim stranama, uključujući i poslednju, jeftinu homofobičnu aluziju „Ja sam tetka“, (lažni) NIN je, uz „Danas“, „Vreme“, „Peščanik“ i „Cenzolovku“, postao jedan od vodećih čuvara B92-kine vatre. Nasuprot tome, ubijeni (pravi) NIN danas nema naslednika. NIN su Tadićeve „Vranjske“.

Okupiran i otet, NIN je danas samo jedna od ilustracija netolerancije, hipokrizije i perverzije koje neguju brojni antivučićevski vučićevci u Drugoj Srbiji. Još transparentnija slika i prilika ovog neobičnog sveta na našem obodu Evrope su „Peščanik“ i „Cenzolovka“. „Peščanik“, najperverzniji od svih klubova obožavalaca Đinđićevog leša, prestao je da rafalno „puca“ po premijeru Srbije tek kada ga je ubio Zvezdanov metak. Ne bih se iznenadio ako bi danas, da je živ, jedna od glavnih meta „Cenzolovke“ bio Slavko Ćuruvija.

Godinama je omiljena meta udarnika netolerancije i primitivizma sa „Peščanika“ bila Olja Bećković. Ali, ona je istovremeno bila jedan od grudobrana koji su omogućila da informativna redakcija B92 bude očišćena, zaglupljena i deprofesionalizovana u potpunoj tišini. Mnogi obožavaoci Danice Vučenić su zaboravili da je ona dobila da vodi „Kažiprst“ samo zato što su ranije bile oterane, ili su zgađene prirodom pritisaka same otišle, novinarke koje su bile i hrabrije i talentovanije.

Danas u NIN-u, Olja nije Olja sa B92 već više nalik članovima trećeg timu u čijem je društvu na B92 dočekala Vučićev uspon na vrh. Iako su joj vrata zanimljivih sagovornika širom otvorena, njeni tekstovi ne zadovaljavaju mnoge kriterijume dobrog intervjua. Koliko god da amaterima mogu delovati slično, dinamične televizijske pričaonice i dugački magazinski intervjui su dva jako različita formata. Bojim se i da Olja u NIN-u nije zato što joj otpuštenoj i satanizovanoj treba pomoći, što bi bio plemenit potez, koji treba podržati koliko god da se slabo snalazi u svom novom izdanju. Čak i kao Olja Bećković, ona može da piše u NIN-u samo zato što njena sasvim razumljiva opsesija Vučićem obećava da neće udarati na „evropske“ dogme, koje se u ovdašnjim izdanjima nemačko-švajcarske tabloidne medijske kuće ne smeju osporavati.

Oljina reputacija je potrebna lažnom NIN-u da popuni prazninu nastalu time što su iz ovog nedeljnika rasterani skoro svi koji umeju da pišu i intervjuišu. Ona je jedan od fikusa koji služe da prikriju drugu od naše dve neslobode. Problem nije što je dozvolila da bude ponovo (zlo)upotrebljena – bojim se da skoro svako ko poželi da morališe treba prvo da pogleda u ogledalo, već to što je počela da pridikuje drugima, hrabrim i telentovanim novinarima čija sudbina nju, sve dok i sama nije postala žrtva, uopšte nije zanimala.

Nažalost, Vučić, koga s razlogom prezire, nije jedini epicentar naše zajedničke, ne samo medijske, neslobode. Neslavna lista je dugačka, pa ću se zadržati samo na B92. Pri vrhu su nemilosrdne pseudouredničke transmisije, prezrene od mnogih sa pokojne B92, prvenstveno novinarki i novinara koji tamo nisu ni dočekali Vučićevu nedemokratsku stabilokratiju. Sanda Savić i Jelena Kosanić-Podunavac su izvršile zadatak i sada, zaštićene „zlatnim padobranima“ i srećno uhlebljene, uživaju u plodovima minulog „proevropskog“ rada. On je uključivao kroćenje B92 i „nestranačku“ strast prema DS-u, tačnije jednoj od alavih „lobi lista“ koje su se borile za prevlast u ovom otužnom političkom preduzeću. Ispred njih dve na listi je pali medijski anđeo Veran Matić, koji se posle rušenja Miloševića transforimsao u uzornog drugosrpskog „cenzora“. On deluju toplo i ne navodi na prezir, ali je odgovorniji od svojih najbližih saradnica.

Iako, za mnoge, žrtva koju je najteže prežaliti, Olja Bećković nije sasvim nevina u priči o tri godine bez „Utiska“. Možda se desi čudo i Srbija se nekako izmigolji iz kandži postdemokratskog vremena, ali danas ne deluje da će se ova odlična emisija uskoro vratiti na male ekrane. Uostalom, da ovde postoje stvarno slobodni antivladini mediji, da je problem samo Vučić, da neki moćnici na Zapadu ne vole kosovsku nezavisnost više od naše slobode i demokratije, Olja bi i tokom prethodne tri godine vodila svoju emisiju. Ali, bojim se da razloge zašto je nije bilo ni na „nezavisnoj“ televiziji N1 treba tražiti u činjenici da ovo nezavisnoj može da stoji samo pod jako debelim znacima navoda. „Sloboda“ koju hrani „on nas/mi ambasadu/Vašington njega“ pokretna traka nije prava sloboda. To je samo drugačija zavisnost.

Ne verujem da sloboda može biti osvajana tako što će žrtve naše prve neslobode zauzimati mesta žrtava naše druge neslobode, u Oljinom slučaju novinara i urednika koji su oterani iz NIN-a. Kad se već usuđuje da bilo šta zamera kolegama koji su tokom godina njene slave proterivani sa B92, bilo bi fer da Olja konačno nešto kaže i o ovoj drugoj neslobodi – kako onoj staroj na B92 tako i ovoj novijoj u NIN-u.

Nije joj ostalo mnogo vremena. Bojim se da će ljudi brzo zaboraviti i nju i „Utisak nedelje“ i upokojenu B92 i klinički mrtav NIN. Nažalost, čak i najlepše uspomene ne žive beskonačno. Šta god da je o tome nekada pevala „Kozmetika“, kada se glava prepuni utiscima oni postaju ili prolazni ili bezopasni.

Zoran Ćirjaković

JEDAN VUČIĆ I ČETA MEDIJSKIH NEVUČIĆA

„Potrebno je napraviti jasnu razliku između novinara i partijskih glasnogovornika, a ta organizacija koja sebe naziva Udruženje novinara Srbije je ništa drugo do udruženje propagandista“, rekao je Željko Bodrožić, potpredsednik takozvanog Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Član sam Udruženja novinara Srbije – ali ne svojom voljom. Iz NUNS-a sam istupio kada se „moje udruženje“ priključilo odurnoj hajci zbog jednog teksta koji sam objavio u „NIN-u“. Na tom ružnom iskustvu sam naučio da, iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći.

NUNS ne postoj zbog svih novinara već samo zbog novinara koji – svojevoljno ili zato što su plaćeni, to je sasvim nebitno, a i o motivima ljudi nije uputno suditi – služe jednoj viziji srpske budućnosti. Neko bi to nazvao propagandom, ali upotreba te etikete je prečesto puki odraz samorazumevanja onoga ko je lepi, po pravilu narcisoidnog „vlasnika istine“ koji voli da veruje da je njegov stav jedini ispravan i racionalan, izraz „normalnosti“.

Danas bi, da se UNS priključio „Grupi protiv medijskog mraka“, istupio i iz ovog udruženja. Moji razlozi su drugačiji od onih koje je uprava UNS-a navela u svom saopštenju. Vezani su ne toliko za ogromne spoljne pritiske na redakcije koliko na ništa manje unutrašnje – one koje dolaze od „pravovernih“ kolega, urednika, vlasnika i „nevladinih“ sponzora koji ih održavaju u medijskom životu. Reč je o endemskoj zatvorenosti i netoleranciji koja, nažalost, nema veze ni sa Vučićem ni sa zlim lokalnim moćnicima ni sa zaplašenim oglašivačima.

„Grupa protiv medijskog mraka“ nije protiv medijskog mraka. Reč je o medijima i NVO koji unutar redakcija održavaju odnosno aktivno podržavaju jedan nešto drugačiji medijski mrak. Oni su otvoreni isključivo za autore koji Vučićevo samovlašće kritikuju sa jedne jako uske platforme. Ovi mediji i NVO, u suštini, nisu za slobodu izražavanja već žele malo lepše upakovanu i mnogo selektivniju cenzuru – drugačije doziranu i jasnije probriselsku neslobodu.

Mantra ovih medija i organizacija je da je sada jako loše, mnogo gore nego ranije. To je tačno, ali ako želite da vas neko podrži u borbi za „medijsko svetlo“ morate prvo da demonstrirate da vam cilj nije da to svetlo jednog dana počne da gori samo za vas. Da bi danas imalo bilo kakvog smisla boriti se za medijske slobode oni koji su tu borbu ovih dana počeli da vode moraju prvo da demonstriraju da nisu ne-Vučići, da njihove redakcije ne predstavljaju malene mračne komore, vučićevsko jednoumlje bez Vučića.

Politički i ekonomski pritisci su i mnogo pre Vučića bili „neizdrživi“ – i oni se uvek moraju meriti samo prema onima koji ih trpe, a to su dugo vremena bili skoro isključivo neNUNSovski i neNDNVovski mediji i novinari koji nisu želeli da budu „na liniji“ tada omnipotentnog predsedničkog kabineta. Dok su se jedni kupali u tadićevskom svetlu ovde je uporedo postojao i gust medijski mrak. Tada su i novinari koji ni na jedan način nisu bili ukaljani bliskošću sa Miloševićevim režimom i pratećim polugama moći bili ne samo otpuštani već su DS politički komesari (uglavnom sa srcem u LDP-u) pokušavali da spreče da dobiju novi posao.

Današnji Vučićev mrak je samo nastavak Tadićevog „filma“, nova režija zapleta razrađenog u „Bokijevom“ kabinetu. Ako ste za slobodu onda ste za slobodu izražavanja i otvorenost prema onima sa kojima se ne slažete. Ideja da može postojati „dobar“ (Tadićev) i „loš“ (Vučićev) mrak je neprihvatljiva, kakve god da su i koliko god da su velike razlike između te dve tame.

Iako nikad nisam bio (niti ću biti) urednik, više vremena sam posvetio ubeđujući moje prijatelje i poznanike urednike da objavljuju stavove autora sa kojima se ne slažem, pa i onih čiji mi se svetonazor gadi, nego onih čiji mi je pogled na Srbiju (i svet) blizak. Vodim se shvatnjem da ako su nečiji stavovi superiorniji i uverljiviji od mojih to samo znači da nešto nije u redu sa mojim pogledima ili načinom kako ih izlažem - a ne da suprotstavljenu, ali nadmoćnu misao treba zabraniti, cenzurisati ili izopštiti iz jednog medija.

Tu, verujem, leži jedna od ključnih stvari po kojoj se razlikujemo, na primer, NUNS-ova gnevna pravednica Jovana Gligorijević i ja. Ova urednica u „Vremenu“ ovih dana ironično poručuje „Drugari iz UNS-a, svaka vam čast kako ne propuštate priliku da kolegama zabijete nož u leđa!“ ali to sme da kaže samo neko ko pre toga nije, kao ova „antifašistkinja“, zabijao i zatim vrteo ućutkujući nož klevetničke „nacifikacije“ u leđima. Jovana Gligorijević mi, u suštini, ne može biti koleginica – ne zato što se u mnogo čemu ne slažemo već zato što, koliko god voli da veruje da je nazavisna, predstavlja jednu od „građanskih“ cenzorki i cenzora koji u svom okruženju predano rade na održavanju sasvim vučićevskog mraka.

Nažalost, problem nije samo u prošlosti. Ono što rastužuje i čini da najavljeni protesti budu puka parada hipokrizije i netolerancije jeste sadašnjost – potpuna zatvorenost medija koji su postali pokretači ove ideje i njihovih NVO saboraca. Sasvim je svejedno da li neko ne može da objavljuje zbog Aleksanadra Vučića i njegovih čauša ili, na primer, zbog Dragana Janjića, Teofila Pančića, Jovane Gligorijević i Milana Ćulibrka.

Glavni urednik „NIN-a“ je, kao i njegov prethodnik, dobio nalog od svojih tabloidnih gazda da ovaj nedeljnik pretvori u slikovnicu za zamišljene generacije nečitača i da ga „pomeri ulevo“ – što mislim da znači „dekontaminira“, pošto apologija neoliberalizma i idolatrija NATO-a nigde, pa ni u Srbiji, ne može biti obeležje levičarske ideologije. Shvatanje da su neistomišljenici „pacovi“, „bubašvabe“ i neuništive „bakterije“, kao i da su oni koji su odmereni i racionalni opasniji i fatalniji od „kontaminatora“ koji to nisu, predstavlja zajednički sadržalac Grupe koja se lažno predstavlja kao neprijatelj medijskog mraka i onih „građanskih“ snaga koje iz raznih razloga nisu želele da joj pristupe.

Štaviše, njihov mrak je po nekim relevantnim kriterijumima mnogo mračniji od Vučićevog. Za „Vreme“ bar i dalje piše Đorđe Vukadinović, dok je „NIN“ pod bednim izgovorima posle privatizacije isterao ili ućutkao čak i svoje fikus „nacionaliste“. Štaviše, ne čudi me da „NIN“, kao i dozirano antirežimski „N1“ i homokolonijalni „Remarker“, nije pristupio novoformiranoj Grupi svoje braće po netoleranciji i zatvorenosti. Bojim se da bi – ako bi Vučič malo više zavoleo NATO i malo manje flertovao sa Rusima i ako bi nestao „Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu“ – iz „NIN-a“ odmah nestali i Olja i obe Danice i Petričić i da bi ovaj list preko noći postao, da parafraziram Erika Gordija, policajca naše akademske i medijske neslobode, „Informer u fraku“ - sa Ćulibrkom kao urednikom ili bez njega.

Izbor kolumnista i autora u „Danasu“ ilustruje jednoumlje gore od „Politikinog“ iz ere Žarka Rakića. „Cenzolovka“ bi pre mnogih drugih medija koji su joj na nišanu trebala da „ulovi“ sebe, naravno, samo ako joj je stvarno cilj borba protiv cenzure i neprihvatljivog novinarstva a ne prenošenje kleveta o neistomišljenicima. Pomenuti „Novi magazin“, „Peščanik“ ili „Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji“ u kontekstu dijaloga i slobode medija je perverzno, bezobrazluk ravan najgorim Vučićevim tiradama. Kada predstavnici ovakvih medija kažu da su za „slobodu medija u celini“ oni reč „celina“ razumeju kao sinonim za svoje istomišljenike, kao što kada kažu „ceo svet“ misle isključivo na Zapad.

U lažnoj „Grupi protiv medijskog maraka“ kolo vode mediji koji su zatvoreni za brojne autore – ne zato što loše pišu ili zato što ih niko ne bi čitao već isključivo zato što ima nemalo onih koji bi ih čitali i koji bi zbog toga, verovatno, doveli u pitanje ili napustili stavove koje im sugerišu „pravoverne“ kolege i ini briselski zavetnici iz autokolonijalnih NVO.

„Nezavisnost“ ne sme biti sinonim za drugačiju zavisnost i netoleranciju, „propagandu“ onoga što je „građanskoj“ babi milo. Nešto se ne sećam da je urednik „Vranjskih“ bilo šta govorio dok su Tadićevi kerberi otpuštali po „Politici“. Danas imperativ novinarske solidarnosti nije stati uz ovakve ljude već biti što dalje od njih, koliko god da su se ohrabrili i upinju se da postanu mučenici.

Uostalom, ako „nezavisni“ stvarno veruju da je Vučić toliko loš koliko govore, a to je jedana od stvari gde bih se složio sa „građanskim“ paranovinarima, onda je nedopustivo da ne čine sve da u svojim medijima daju prostor svim snagama i glasovima koji su za dijalog, demokratiju i slobodu govora. Nažalost, reč je o akterima koji misle da je i od Vučićeve autoritarnosti i od ultranacionalista opasniji otvoreni dijalog o ključnim političkim i strateškim pitanjima, uključujući i to koliko je izgledno članstvo u Evropskoj uniji i koliko je Srbija natolika.

Skoro bez izuzetka, članovi nove Grupe starih istomišljenika žele samo upeglanog, „lajt“ Vučića, koji ne očijuka sa Vladimirom Putinom i ne dira njih. Da parafraziram advokata Srđu Popovića, oca tesne izborne pobede SNS-a 2012. godine, za njih Vučić ni danas nije najveće zlo. To jasno pokazuju svakog dana u svojim medijima i zato ne mogu dobiti – verujem ne samo moju – podršku. Oni koji žele slobodu samo za sebe saveznici su neslobode u kojoj svi živimo. Zato neučestvovanje u najavljenoj „zajedničkoj akciji“ nije znak podrške Vučićevom režimu već nepristajanja na licemerje i perverzije odreda medijskih ne-Vučića – bili oni nečiji propagandisti ili ne.

Zoran Ćirjaković

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)

Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog predloška obično rešava ekonomičnošću sa istinom, retko zanimljiv tekst o „svecu zaštitniku kvir aktivizma“. Neka žitija su postala vredna i inspirativna svedočanstva, uporišta borbe, solidarnosti, moralnosti, ali i mržnje. Čak i ateistički teravada budizam i islam, koji ne trpi svece i užasava se bogočoveka, nisu mogli bez priča o životima svetih i obožavanih, iako su negirali da su oboženi i nazivali ih probuđenim ili savršenim ljudima.

Komunistička beatifikacija, oličena u sloganu „I posle Tita, Tito“, nije uspela da izrodi punokrvnog sveca i liberalna deca komunizma su ostala bez ikone. Pokušalo se sa Đinđićem, ali on je pekao paprike sa Dobricom i vola sa Radovanom, više je voleo „Armani“ odela od pisanja filozofskih tekstova, pa se pokazalo da njegove mošti, iako kanonizovane, nemaju traženi kapacitet. Vremenom je postalo jasno da će „otac Druge Srbije“ biti taj, iako kažu da se za života opirao obožavaocima koji su u njemu prepoznali harizmu i vidioca genocidne srpske budućnosti, navodno jedini mogući ishod naše patrijarhalne (anti)civilizacije.

Druga Srbija, koja je od 5. oktobra, čak i tokom nevešte Kostuničine vladavine, ostala „prva“ i dominatna, funkcioniše kao Građanska ortodoksna crkva. Malo kasnije ću se pozabaviti porodičnim sličnostima sa katoličkom crkvom i dezignacijom ortodoksna umesto pravoslavna. Grujica Spasović, jedan od predstavnika druge lige Druge Srbije koji su govorili na promociji Cvetićaninove knjige u Sarajevu, prvi je Konstantinovića javno nazvao prorokom, koji je valjda prozreo večni srpski mrak sa repetitivnim genocidnim klimaksima. Verovatno svestan da je reč o „klizavoj“ tezi, Konstantinović je sve reference na Srbiju i Srbe preselio u „beleške“. Ali čak i da nije mislio na „svoje“ Srbe, ključna ideja njegove „Filosofije palanke“ ostaje neprihvatljiva.

U Srbiji su građanski vernici zaključili da se eshatologija Konstantinovićeve mračne objave već odigrala u Srebrenici i novo vjeruju je postalo „ako vam je dobro onda ništa“. Kao i hrišćanski fundamentalisti u SAD, oni svoju svetu knjigu čitaju kao istoriju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Pojavio se i predložak za sledeću fazu – budućnost u kojoj pravoslavni Srbi više nemaju koga da ubijaju pa kreću na sunarodnike u prvom velikom autogenocidu posle Pol Potovog.

Gubitnici retko dobijaju hagiografije. Tekst koji je „The Washington Post“ objavio o Pol Potu izašao je pod naslovom „Čovek koji je pretvorio Kambodžu u pakao“. Konstantinović je pobedio. „Srpske zemlje“ su sve manje, a biće da će biti još manje. Ko nije gej nije OK za predsednika vlade. Srce Srbije se sa Kosova seli u Nemačku. SANU je pretvorena u prostrani penzionerski klub profesora medicinskog fakaulteta, a na njenom čelu se nalazi gnjecavi politički kamelon koji često zvuči kao da se se bori za naklonost Dinka Gruhonjića. Homonacionalistički personalni režim pokušava da etablira malosrpski nacionalizam, a vođa voli da veruje da se ponovo rodio kao ćirilična sinteza Ataturka i Lutera. Ključni govori novog predsednika zvuče kao da se nadahnjivao mišlju Dubravke Stojanović. Saobraćajni policajci se plaše gej aktivista, koji osećaju nelagodu što ih „postrojavaju“, kako je nedavno u CZKD-u priznao homokrata Goran Miletić. (Znaju radnici u plavom gde je centar gravitacije režima i kom sve prekršiocu nije uputno naplatiti kaznu.) Sudije su, pak, u paranoji od Inicijative mladih za ljudska prava.

Ipak, ima i nazadovoljnih konstantinovićevaca. Srbija nije dovoljno mala. Mileta Prodanović, Novica Milić i lažni disident Sreten Ugričić još nisu članovi SANU. Homokolonijalni „Remarker“ još nije promovisan u službeni glasnik. (Sudeći po promotivnom videu, jedan kompjuter u redakciji ovih udarnika netolerancije i nacifikacije Srba vredi više od celokupnog inventara mnogih beogradskih redakcija.) Narod i dalje umesto Cece Lukić sluša Cecu Ražnatović. Priča se i da se „dečak Vasa“, mlađemaloletni opinionmejker „Peščanika“, izrodio u nacionalistu, iako mu je treća Ceca još od pelena revnosno cenzurisla prvu Cecu. Saša Ilić još nije upravnik Narodne biblioteke. Srpski privrednici još nisu usvojili homokapitalističke norme i neće da plaćaju „pink“ reket – „brendovi čekaju da se promeni društvena klima da bi javno podržali LGBT zajednicu”, a od 90 kompanijama kojima je Parada ponosa Beograd uputila poziv za podršku Prajdu, “samo” je 16 odgovorilo. „Strašno, to nema nigde“, kako voli da kaže Konstantinovićeva Srbija, pre nego što nastavi okcidentalističku bajku – „U normalnim zemljama...“

Iako sve moćnija i brojnija, Druga Srbija je danas ta koja je iz tri dela, pa se novinaru „Nedeljnika“ letos učinilo da više ne postoji. Bilo je određene konvergencije i pomirenja, ali možda zbunjuje činjenica da ne deluje da u doglednoj budućnosti može postati cela. Jedni su besni i misle da ih je Vučić izdao, iako su mu 2012. godine kao lažnom „većem zlu“ poklonili Srbiju – mnogo pre uspona Donalda Trampa i njegove faranžovske bratije i lepenovskog sestrinstva. Priviđali su im se Vinston i Šarl, ali sada kažu da su progledali i podjednako samouvereno tvrde da je to, u stvari, samo mršavi i izduženi Benito. Drugi nikada nisu imali iluzije o „presvučenom radikalu“. Treći veruju da samo on može da evropeizuje „srbijansko“ orijentalno stado, utera ga u NATO i svede na „pravu“, mikrosrpsku meru. Ipak, glavna linija podele ostaje, konstantinovićevski rečeno, da li je Vučić plančanin ili penicilin za duh palanke.

U bogatoj istoriji političkog slepila konstantinovićevske elite jedno od počasnih mesta pripada retorski uokvirenom pitanju Vesne Pešić, postavljenom pred prelomne izbore 2012. godine. Ona tu SNS-u tepa kao „fantazmu većeg zla“ i upozorava one koji nameravaju da glasaju za DS, bauka iz belolistićarske igračke-plačke: „Da li bi bilo najzdravije da fantazam većeg zla postane realnost i da ga se tako otarasimo, klasično, frojdistički?... Za manje zlo se mora preuzeti odgovornost jer – ’nemoj posle da se žališ’, reklamacije se ne primaju.“

Veće zlo nije bilo fantazam, Brisel ignoriše reklamacije, a Frojd nije imao vremena da svrati u Beograd i reši stvar. Imitirajući (de)konstruktivistički duh (zapadnog) vremena, konstantinovićevci su regrutovali i Lakana, Deridu i Fukoa, čak i crvenkastog Altisera, ali avaj – sva ta zavodljiva misao (i „praksa otpora“ koju legitimiše) ovde je ostala politički ćorak, intelektualna cucla koja je umrtvila postsamoupravnu levicu. Izrodila je pseudokosmoplitsko inteletualno utrnuće koje oličavaju „marksista“ Vuk Vuković, Borkov stručnjak za Račak i „košmar jednog podneblja“, Rastislav Dinić, pasionirani lovac na „zveri srpske“, Stefan Aleksić, omiljeni levičar vršioca dužnosti glavnog urednika „Politike“, Dario Hajrić, kulturolog kolaboracije i „ženteljmen“, i istoričar Milivoj Bešlin – najverniji čuvar Konstantinoviće vatre, dvorski filosof Nenada Čanka i građansko izdanje lepušakstog Dragoša Kalajića, podjednako preko, mada uvek namrgođeno i nekako estetski neobično uobličeno. Ipak, samo minuli rad Vesne Pešić čini da doprinos Dragana J. Vučićevića deluje minorno. Kada se naša građanska Vanga nedavno ponovo oglasila sa, ovaj put, musolinijevskim vizijama, jedan čitalac „Danasa“ joj je poručio da preko usta zalepi beli listić i konačno zaćuti. Da joj se obratio na „Tvtiteru“ odmah bi ga banovala.

Kosntantinovićevci su netolerantniji prema različitom mišljenju i od Vučića i od Miloševića. Tu danas jedan slobodnomisleći čovek koji nema „alergiju na (srpski) narod“ ne može da se nada ni da će (p)ostati poslovično krme u Teheranu. Oni danas konontrolišu ne samo „Danas“ i „Vreme“ već i „NIN“, pretvoren u lepo dizajnirano, ali dosadno i bezidejno, ćirilično „Vreme“. Od privatizacije, u nekada vodećem nacionalnom nedeljniku (u oba smisla reči) nestalo je otvorenosti i autora sa različitim pogledima, svega onoga što u ovdašnjoj autokolonijalnoj i neoliberalnoj imaginaciji miriše na nacionalno. U krilu ponosno antičitačkog i urođeno tabloidnog „Ringijera“, „NIN“ je tretiran kao neželjeno dete, koje im je, verujući da njegov cezaristički film neće imati kraj, poklonio Boris Tadić. Ali, izgleda da ponekad važi ona stara – „oteto prokleto“. Iako danas ima jako pristojnog, mada, nažalost, podjednako pravovernog glavnog urednika, unakaženi, danke dojčland „NIN“ je ostao medijska crna rupa u kojoj tavore podobni otpadnici iz etički počišćene „Politike“ i B92, zatim novodovedeni, plitkomisleći, ali samouvereni briselski zavetnici i sve malobrojniji ostaci onoga što je „NIN“ nekada bio – uz sve mane i ponekad kapitalne promašaje.

Što se, pak, „Vremena“ tiče, njega je u uzak konstantinovićevski kalup ponovo ugurao politički komesar Teofil Pančić. Mada, nova „linija“ je ovih dana došla u pitanje. Bradata čierlidersica Saše Jankovića je iznenada promeila vizuru. Izgleda da jurodivi Lozničanin više nije Teofilov „foto-robot kvalitetnog kandidata“ i da „racionalno političko ponašanje – pod uslovom da vam je stvarni cilj slabljenje, krunjenje i rušenje Vučićevog ličnog režima, a ne vlastito što bolje pozicioniranje unutar njega“ više ne „nalaže da stanete iza“ Saše Jankovića. Ne znam samo da li je Pančić sada – podsetiću šta je tvrdio pre desetak meseci, pred kraj Nikolićevog predsednikovanja – postao „nepopravljivi diletant ili radi za onog čoveka koji je, što reče Draža Petrović, predsednik i predsedniku Srbije“. Ali, Dragan J. Vučićević sigurno zna mogo više i Teofil Pančić je već postao velika kolumnistička nada „Informera“. Uostalom, red je da se dva rastavljena evropska oka u našoj balkanskoj glavi konačno sastave. Obradovaće se Devenport, iako su nam u međuvremenu poslali novog prokonzula. Još samo da se ubojita altlevičarka Jovana Gligorijević pojavi u jutarnjem programu „Pinka“ – i miran Brisel.

Đorđe Vukadinović je u „Vremenu“ ostavljen kao fikus nacionalista, Žarkovićeva „Ana Brnabić“ koja treba da posluži za falsifikovanje otvorenosti za lepezu kritičkih stavova, onoga čega nema u nekako vučićevski antivučićevskom „Vremenu“ – glasilu kome se ne sviđa Vučić i njegov ukus, ali se monohromatskoj redakciji dopada i sasvim vučićevsko jednoumlje i njegova strateška destinacija i njegove tranzicionopravdaške posete Srebrenici i njegov Prajd i neke od njegovih omiljenih metoda. Izgurani su Grujičić i Bazdulj, i Slobodan Georgiev – „istraživački novinar“ u zemlji u kojoj se taj posao zvučnog naziva uglavnom svodi na pružanje poštanskih, fotokopir i daktilografskih usluga različitim evroatlantskim vlasnicima tajni i svedočanstava o ljudskim slabostima – ne govori istinu kada kaže da je Bazdulj „našao bolje plaćen posao“.

Zašto su naši liberali toliko neliberalni? Zašto je dijalog greh a uvažavanje različitog mišljenja ravno zločinu? Zašto je privatizovani „NIN“ oterao svoje čitaoce? Zašto je „Vreme“ danas zatvorenije čak i od Rakićeve „Politike“? Kako treba razumeti uređivačku politiku „Remarkera“, raskošnog paramedija kome u „Prvoj Srbiji“ smeta sve sem Vučića? Mislim da je odgovor prilično jednostavan, mada ću krenuti naizgled izokola.

Na beogradskoj promociji glavna govornica je bila matrijarh(a) Latinka Perović. Uspon nekadašnje političke komesarke Srbije na vrh građanske hijerarhije pratio je jednu prepoznatljivu versku trajektoriju – kardinala Jozefa Racingera. On je zahvaljući slepom dogmatizmu i veštinama vođenja podzemne politike postao papa Benedikt XVI. Današnji papa emeritus je njaveći „uspeh“ ostvario u Latinskoj Americi, gde je smoždio teologiju oslobođenja, sve one koji su zalagali za primućstvo ortoprakse, ispravnog postupanja u skladu sa Jevanđeljem, nad ortodoksijom, slepom odanosti dogmi. (Neo)liberalka Latinka se na vrh uspela zahvaljući tome što je upostavila lokalnu verziju Kongregacije za doktrinu vere, koju je u Vatikanu kardinal Racinger vodio od 1981. do 2005. godine – i delegitimisala i stigmatizovala ortopraksu, primenu principa liberalizma, svoje nove ideologije. Na promociji u „Parobrodu“, govorivši o Cvetićaninu, Latinka je rekla da je ohrabruje da se pojavila „nova generacija koje ume da misli“ – ali bojim se da su za nju oni „koji umeju da misle“ samo ljudi koji misle isto što i ona. Kako je to rekao Gojko Tešić, jedan od nadahnutih govornika o Konstantinoviću kao „epohalnoj figuri“, nasuprot „mislećih“ istomišljenika stoje „oni koji su prosuli đubre po humci Radomira Konstantinovića“.

Kao i Racinger, prvosveštenica konstantinovićevske crkve smatra da je važno samo verovati a ne praktikovati veru. Koliko god mrzela Srpsku pravoslavnu crkvu, dogmatska, kvazireligiozna ortodoksija predstavlja Latinkin modus operandi. Zato je prezirala Đinđića dok je bio živ i gadila se svakoga ko je vodio pragmatičnu politiku, čak i kada je delio njenu viziju srpske budućnosti. Nadovezujući se na Konstainovićevu nacifikaciju „srpstva“, koja ne dozvoljava izlaz sem u nekoj od varijacija metastazirane samomržnje i prateće „kosmopolitske“ secesije u imaginarno evropejstvo i civilizovanost, Latinka je ovde cementirala mračni neliberalni liberalizam i ultranacionalistički antinacionalizam, neretko sliku u ogledalu i perveznu kopiju (klasičnog) šovinizma. Elitistima i privelegovanim „kosmopolitama“ je obično kriv narod, „masa“ koja mora da se oslanja na solidarnost, ljude koje ih okružuju. U tom pogledu na svet se redovno smesti i neka od savremenijih, antidruštvenih varijacija socijalnog darvinizma, neretko uparena sa samoviktimizacijom. Ne čudi da Latinka svetog Radomira (a verujem i sebe), kako je rekla na promociji, vidi u kontekstu „brze evolucije pojedinaca u kolektivističkom društvu koje je njih odbacilo“. „Moderni liberalni intelektualac“ je za nju jedna izuzetno retka i nepostojana biljka u Srbiji – čovek „koji se ciklički javljao i nestajao“.

Dijalog u Latinkinoj Srbiji iliberalnog (njena praksa) liberalizma (njena dogma) nije dozvoljen. Svaka kritika i različito mišljenje bivaju diskavalifikovani kao neprijateljski čin, „obračun“ i „hajka“, čak i kada ga iznosi pojedinac. Odgovor je uvek ad hominem, nema hvatanja u koštac sa iznetim argumentima. Kao i u dugačkim osudama (rano)hrišćanski jeresi, možete čitati samo o „zlom“ jeretiku – ali nećete saznati ništa o njegovoj navodnoj jeresi. Tako i svako ko pokuša da dekonstruiše ili ogoli ovaj neliberalni i antidemokratski liberalizam može da očekuje ne samo (pravu) hajku već i obilje psovki i uvreda, kao i nacifikaciju i ekskomunikaciju iz domena čovečnosti.

Hajka, po pravilu, kreće sa „Radija Slobodna Evropa“, bastiona autokolonijalne žudnje i sasvim negrađanske mržnje. Tu nam se skoro svakodnevno sugeriše zaključak da Srbi nisu za demokratiju i da je napredak moguć samo uz starateljstvo Zapada i čvrstu ruku diktatora koga voli Brisel. U ovom antidemokratskom miljeu se uobličavala neočekivana drugosrpska ljubav prema Vučiću, kao i posledična tišina američkih megafona na „Remarkeru“ i zov „Vučiću oženi me“, koji Latinkin Čeda samo što ne istetovira na čelu.

Konstantinović je srozavši palanku (i njen duh) u ne samo neuništivo već i najfatalnije zamislivo zlo omogućio ukidanje svakog obzira prema „palančaninima“. Ovo je jedan od razloga zašto je njegov naporni pamflet danas etički, kulturalno i politički neprevodiv. „Filosofija palanke“ može da prođe samo na „jeziku“ ljudi čiji bi svetonazor svaki pravi zapadni liberal, ako već po njima moramo da se ravnamo, opisao kao jeftin, devetnaestovekovni, konzervativan... Konstantinovićeva bolno nečitljiva objava večnog srpskog maraka je vremenom „prevedena“ samo na jezik („urbanih“) ulica, gde ima mnogo onih koji veruju da su slučajni, „suši“ Srbi i da su im pravi, „matijevićev parizer“ Srbi krivi što ne žive u neoliberalnom Diznilendu, kako ovi „postmoderni“ Balkanci vide takozvanu Evropsku uniju.

Ali, izgleda da se čak i u najantipalanačkijem građanskom mozgu krije informerovski impuls – želja da se svaki „neprijatelj“ javno nabije na kolac i „crveni ban“. Od samoubistva „E-novina“, ovaj grdi jezik je najprisutniji baš u „Danasu“, listu čiji je ogranak zajedno sa jednom šabačkom fondacijom izdavač Konstaninovićevog životopisa. Glavni adut „Danasa“ je njegova poslednja strana – konstantinovićevska misao uparena sa primitivizmom gorim od vučićevićevskog. Nisam siguran šta se postiže ovakvom uređivačkom politikom. Distrubuteri štampe se ne šale kada kažu da znaju kada umre neki od čitalaca – pa kiosk umesto tri počne da naručuje dva primerka „Danasa”.

„Danas“ je taj koji je legitmisao pišanje po grobovima i Srbiji – i koji svakodnevno nastavlja da nas uverava da su urinarno i fekalno novinarstvo OK, da su gadosti dozvoljeni sastojci kolumni i građanski čin koji nas može odvesti u neku bolju budućnost. Ovde ne treba zaboraviti original, ulogu „Feral tribjuna“, gde su primitivne šale o hrvatskim moćnicima vremenom mutirale u sredstvo dezavuisanja i klevetanja svakoga čiji se stavovi nisu dopadali nekom od saradnika prvog „ozbiljnog“ postjugoslovenskog psovačkog medija.

Urinarni otpor nije bez presedana u novijoj istoriji – irski borci su 1976. godine koristili telesne izlučevine u svom „prljavom protestu“ protiv mrske vlasti. Ali, u Srbiji ne zbunjuje toliko bizarna činjenica da njihovi naslednici, novi konstantinovićevski „Otporaši“, koji su opustili pesnicu i premestili desnicu u gaće, merkaju grobove, koliko namera da pišaju po „svojiti“, priželjkivanoj humki vođe koji ka zajedničkom „evropskom“ cilju grabi malo drugačijim, homonacionalističkim putem.

Više od svega, dve zakrvljene frakcije evropeizatora ujedinjuje jedan grob – što valjda obećava da po njemu niko neće pišati. Pokojni advokat Srđa Popović je jedan od svetitelja građanske Srbije, ali i arhitekta „većeg zla“ i „belih listića“, građanska babica tesne izborne pobede SNS-a 2012. godine, promene na kojoj je vredno radio od 2008. Uz njega su bili i brojni „urbani“ korisni idioti. Među njima i Ksenija Radovanović, ultimativna zapadnobalkanska hispterka, tamnija verzija Kloi Seveni. Ova slučajna „revolucionarka“ se, umesto urina, danas opredelila za vodu koja štrcka iz žutih patkica. Za ultrahomonacionalističku Kseniju, jednu od liderki (neliderskog) pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“, „homofobični“ Dragan Đilas je i dalje etalon zla. Udavivši DS zbog zabarana „Prajda“, Ksenija i njeni današnji NDB saborci otvorili su vrata Vučiću, homokolonijalnoj Paradi ponosa i – davljenju mnogo čega što Đilas i Tadić nisu želeli da podave. Zato ne treba da čudi da su protesti ovih političkih idiota samo jeftini performans, da se nadovežem na njihovu metaforu, davitelja protiv davitelja, gradska šetnje otuđenih egocentrika zaokupljenih kulturnim kapitalom.

Tu negde stižemo i do promocije Cvetićaninove knjige u Sarajevu, održane prvog radnog dana sarajevske filijale upokojenog beogradskog kafića i centra za visoku kulturu i elitističke ivente. Čak i takav, originalni „Mikser haus“ je, kao i veliki deo Savamale džentrifikovane po hipsterskom ukusu, postao samo jedna od brojnih žrtava homonacionalističkog zaokreta vođe koga optužuju da ima loš ukus – mada ništa gori od njegove nove mentorke Angele Merkel, koja je odmenila potrošenog Vojislava Šešelja. Sveti Radomir Građanski i njegova kulturrasistička lobotomija trebalo je da pomognu da ovaj srpski biznis (ugostiteljtvo plus „kreativne industrije“ plus sponzorisana kultura) preživi transplantaciju i zaživi u desrbizovanom Sarajevu, gde kada čuju reč Srbin mnogi imaju samo dve asocijacije – četnik i agresor. Ne znam šta je tužnije, da li ova „Vanish“ promocija, gde je Konstantinovićev autorasizam trebalo da skine „genocidne“ boje srpske zastave, ili stalno isticanje da „srbijanski“ preduzetnik koji stoji iza ove „neprijateljske“ investicije ima politički korektne ratne rane, koje nije zadobio ratovavši uz „srpske naciste“.

O knjizi i Konstantinoviću u Sarajevu nije govorio nijedan bošnjački intelektualac, dok o medijskim dometima i interesu javnosti svedoči i činjenica da je sarajevska privatna televizija „TV1“, lokalna verzija Veranove B92, u prilogu koji je trajao minut i po Cvetićanina uspela da preimenuje u Cvetanovića, a Grujicu Spasovića u Spasojevića. (Tu stoluje Senad Pećanin, u očima zapadnih diplomata i ohaerovaca bošnjački avatar Verana Matića, koji se marta 1999. godine kao glavni urednik „BH Dana“ naslađivao što Beograd pati i objavio naslovnu stranu dostojnu Mile Štule: „NATO NAD BEOGRADOM: LEPA SELA LEPO GORE“.) Oni koji su bili u publici u ovom „kultivisanom ambijentu“ samo su prijatna glazura, fosilizovani ostaci prošlosti u beskrajno napaćenom, ali istovremeno etnički očišćenom gradu, čija stvarnost, još uverljivije od beogradske, ilustruje bedu Konstantinovićevog filosofiranja o duhu palanke.

U Sarajevu ni dan danas ne postoji nijedna nevladina organizacija koja u svom imenu ima bilo šta što asocira na LGBTQI identitete. Sem, možda, po kosovskom receptu, dakle manifestacije lažirane za zapadne medije i neokolnijalne prokonzule u „najvećoj tajnosti“, bojim se da će Parada ponosa pre biti održana u Bobanovom Zaječeru nego u gradu koga je slavni američki filmski kritičar upredio sa San Franciskom i Parizom i izneo zabludu da je u njemu u vreme bivše Jugoslavije vazduh „bio slobodniji“ i privlačio slobodarske umove i disidente iz cele zemlje. Ni Amerikanci ni mnogi Drugi Srbi, koji su redovno pogrešno poistovećivali Sarajevo sa elitističkom publikom liberalnih posela, kakva je bilo promocija u raseljenom „Mikser hausu“, nisu razumeli „bosanski lonac“ logiku predratne, represivne (u svakom smislu reči) troiponacionalne tolerancije u Sarajevu. Ona i dalje opstaje u etnički homogenizovanom gradu, i to ne samo kada je reč o kvir identitetima.

Pre rata devedesetih, svako ko se nije ukuvao i obezličio bivao je kažnjen zato što štrči i nije ostao bezimen. Bio nobelovac, dobitnik Zlatne palme ili („upadljivi“) homoseksualac, morao je biti ili ukucan u ravnopravnost, shvaćenu kao ravna ploča iz koje niko ne sme da viri, ili izguran, obično ka Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, što se često završavalo u Amsterdamu i Londonu. (Setimo se rodno nenormativnih Hamdije Demirovića i Slobodana Blagojevića, poznatog i kao Aristid Teofanović, za koje nije bilo mesta u sarajevskom svetu jednodimenzione tolerancije.) U gradu u kome je bezmalo svako u imenu ili prezimenu nosio jednu od tri nacionalnosti – svaka vrsta izuzetnosti je predstavljala pretnju. Uz gomilu užasa i stradanja, rat je Sarajevo rešio ovog balasta i učinio ga jednonacionalnim, bošnjačkim. Posleratni Oskarovac Danis Tanović više nije morao da brine. On je jedan od jedinih i „naš“ (skoro) svih koji danas žive u Sarajevu. Više nema potrebe za pravljenjem lažne simetrije, svako zlo i dobro danas ne zahteva srpskog i hrvatskog „parnjaka“ – ali gej ni u zamišljenom (post)jugoslovenskom San Francisku nije postao OK.

O gradu na Miljacki, koji je danas manje multietnički čak i od „četničkog“ Beograda, mnogo toga govore dva paradigmatična srbolika fikusa njegove postmultietničnosti. Jedan je „lakanovac“, doučen na Centralnoevropskum univerzitetu u Budimpešti, koji je u regionu preuzeo ulogu partijske škole u Kumrovcu. On tvrdi da se Druga Srbija ne razlikuje od Prve. Moram priznati da ideja da između Konstantinovića i Šešelja nema razlike pogađa metu koju verovatno nije nišanio. Drugi je kolumnista sarajevske, mnogo starije i uljudnije, verzije „Danasa“, koji ima dve priče. Biće da ketman u Bosni nije samo „muslimanska stvar“.

Jedna je ušećerena zvanična verzija o raju sveopšte tolerancije, koju javno „prodaje“ ovaj najbolji od svih dobrih sarajevskih Srba, (zvanično) pravoverni Konstantinevićevac, trbuhozborac sveca koga je jedan njegov sarajevski sunarodnik opisao kao „elitu elite“. Ali, pre petnaestak godina bio sam zbunjen kada je uglednoj američkoj novinarki i meni ispričao drugu, pravu i tužnu priču, u kafiću pored svog ogromnog stana, na par metara od glavnog sarajevskog trga. Ništa ga o životu i suživotu nismo pitali, ali izgleda skupilo se jeda pa je hteo da sebi da oduška po završetku intervjua. Ne može kolumnista sebi da oprosti što je ostao. Mnogo je propatio, sve je dao za multietičnost, ali mu se sada jedva jave čak i stare bošnjačke komšije. Ne zovu ga više na kafu, a ne razdvajaju se od Bošnjaka proteranih iz zabiti Istočne Bosne, koji su se u zgradu doselili nekoliko godina ranije. Više ne oseća da je ovo njegov grad... Bolan način da budu spaljene iluzije o prirodi razlika između bošnjačkog i srpskog nacionalizma.

Ono po čemu se dve etnije razlikuju su antinacionalizmi. Srpski je konstantinovićevski, koji je pored pišanja po grobovima izrodio i homošovinizam, oličen u tvitu aktivistkinje koja bi da udavi celu Srbiju. Ne verujem da bi neki bošnjački kvir antinacionalista tvitovao, zamenio sam samo reč u zagradi: „Za [Bosnu] je idealno kišno vreme non-stop, da se ne tripuje da će sa suncem nešto biti bolje. Čim grane sunce, nema ni homofobije ni nasilja, ničega. Samo bleja.“ – bilo kada, a kamoli na dan kada počinju možda najveće poplave u novijoj istoriji zemlje. Ne mogu da zamislim ni da bi Senad Avdić, hrabri bošnjački antinacionalista poganog jezika i moćnog uma, posle bujica koje su uništile živote stotina običnih ljudi, pa makar to bili roditelji i deca „srpskh agresora“, mogao da izgovori: „I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu“.

Konstantinovićeva „Filosofija planke“ je, kao navodni „manifest naše nužnosti“, postala neiscrpni bunar na kome se napajaju srpski autoorijentalizam, autorasizam i autošovinizam. Ima tu i obrazovanih i nenačitanih i pametnih i onih koji to nisu, kao što je opinionmejker „Politike“, „Republike“ i „Prolettera“, ambicioznog glasila podlovćenskih, temeljno desrbizovanih Milovih konstantinovićevaca: „Temeljne vrednosti demokratskog i građanskog društva, da bi se proizveo u epistemološki održivu kategoriju, nacionalizam mora da odbaci, pa i nije slučajno da on nužno mora da završi kao anticivilizacijska fantazija nacističke Nemačke. Nacionalizam, to je ideologija glupana.“

Uz pomoć svetog Radomira umesto „suočavanja“, šta god to značilo, dobili smo diskurzivnu nacifikaciju Srba i kompleks Srebrenice, koji je postao kamen oko vrata građanske Srbije. Okovana Konstantinevićevom mišlju i Latinkinom ortodoksijom sve što može da je da izviče „dobroćudnog diktatora“ i gura Srbe da robuje svojoj sramnoj prošlosti. Uostalom, kako je na sarajevskoj promociji podsetio Miljenko Jergović, „treba samo pogledati ko se sve danas poziva na Konstantinovića i ko ima potrebu da svoju rečenicu podeblja spominjanjem njegovog imena. To je jedna fantastična galerija ljudi, od levičara do Aleksandra Vučića glavom i bradom, i to ne jednom nego više puta“. Konstantinović je ostao važan sastojak predsednikove ideološke čorbe, začin koji joj daje poželjan probriselski ukus, koji se toliko dopada Čanku, Čedi i drugim preduzetnicima evropeizacije.

Ne znam za evropeizovanog Vučića, ali bojim se da Cvjetićaninov životopis svetog Radomira Građanskog ovde neće čitati većina građanskih vernika koji su ga kupili i kao ikonu ponosno izložili na modernim „Ikeinim“ policama. Ovakve knjige uglavnom služe da potvrde pravoverje, naročito kada je ono novo i nedomišljeno, vođeno mržnjom a ne ljubavlju. Svaka priča o Konstantinoviću se, pre ili kasnije, svede na „Filosofiju palanke“. Filip David je, govoreći o „drugačijoj Srbiji“, u „Parobrodu“ rekao da je to „naša Biblija, naše Sveto pismo“, priručni antimemorandum grupe intelektualaca, koja, kako kaže, nije imala snage da napiše svoj odgovor nacrtu memoranduma SANU, i „anticipcija nevremena koje nas je tek čekalo“. Oluja još nije gotova. „Plemenski duh nas strašno opterećuje... Palanka je u centru, ne na periferiji“ ali, tvrdi David, „dok je Rade prisutan za nas ima nade“. Milslim da ne treba da brine – sveti Radomir se mnogima uvukao pod kožu. Pomenuti su oni koji su „pelcovani Konstantinovićem“, pa su valjda imuni na „otrov za tu zajednicu“, koji, kako je rekao Milan Vlajčić, proizvodi palanka. Vlajčić se pohvalio da je „inficiran Konstantinovićem“ i opčinjen „Filosofijom palanke“ – „koja svoju aktuelnost pokazuje svake godine“ i „deluje magično“.

I dalje nestrpljivo iščekujem da u SAD izađe prevod ovog magičnog teksta. Samo mi se nešto javlja, iako ne praktikujem veštine Ljubiše Trgovčevića, da će, kao i Cvetićaninovu knjigu, i njega na kraju izdati „Dan Graf“ i „Fondancija Stanislav Vinaver“ iz Šabca. Nije ni „Routledge“ ni „Oxford University Press“, ali „Bibliji“ svetog Radomira na engleskom se u zube ne gleda. Onda ostaje samo da se Rastisalv Dinić nadoveže na Hilari Klinton (i samog sebe) i u „The New York Review of Books“ obajavi tekst „Zveri američke“, a da Branki Arsić u „The New York Timesu“ izađe uvodnik u kome će pisati da bi u Trampovoj Americi „vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita ’Filosofiju palanke’ i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha” – i eto prvog mesta „Amazonove“ liste najprodavanijih knjiga i velikog srpskog izvoznog uspeha.

Ne znam šta Amerikanci čekaju. Ili je autor „Filosofije palanke“, ipak, pisao samo o Srbima – i to, ne samo za američki ukus, dosadno, retrogradno i rasistički, bolnim stilom i sa sasvim neprihvatljivijom suštinom. Uostalom pravu temu knjige je i na beogradskoj promociji potvrdio Filip David, koji je rekao da „duh palanke pre ili kasnije vodi srpskom nacizmu“. Pošto u Americi nema dovoljno Srba, možda još može da pomogne Toni Švarc, autor Trampove „autobiografije“ objavljene pod naslovom „Tramp: umetnost pogodbe“. Švarc piše mnogo zavodljivije od Cvetićanina. Ako je od Donalda uspeo da naparavi uzornog čoveka možda i Radomira pretvori u američkog sveca. Mnogo toga može da uradi jedna knjiga, čak i kada falsifikuje biografiju jednog ambicioznog mračnjaka ili sliku svet oko nas.

Zoran Ćirjaković

RUKOMET I UBIJANJE B92

PRIGODNI TEKST - UMESTO IN MEMORIAMA

Veran Matić, lažni „topli meda“ koji svojim likom i delom uverljivo demonstrira zašto fiziognomija nije nauka (Siniša Mali ilustruje zašto su ljudi toliko dugo verovali da jeste), bio je jedan od gazda koji ne vole da prljaju ruke. Njegove najbliže saradnice i saradnici morali su da imaju dva kvaliteta – bliskost centrima moći (i novca) koji vole Brisel i spremnost da „seku glave“. Kako one neposlušne, novinara i urednika koji su poverovali da je antirežmskimski B92 iz devedesetih stvarno postao nezavisni medij, tako i onih koji je trebalo otpustiti zbog Matićeve nesposbnosti da vodi firmu nad kojom je želeo da ima punu kontrolu. (Ne treba zaboraviti da je sa par saradnika, praktično, prisvojio B92, što nije otreznilo neke od „korporativnih“ idolopoklonika koji su kasnije redom dobijali otkaze.) Kao i mnogi drugi srpski biznismeni i tajkunčići „evropske“ orijentacije, Matić je ispravno zaključio da su žene mnogo efikasniji, lojalniji i nemilosrdniji izvršioci od muškaraca. Pozitivna feministička esencijalizacija žena onemogućila je da smisleno opiranje samovolji ovih fantastično plaćenih „građanskih“ direktorki i menadžerki.

Najbolja prijateljica i dugogodišnja mentorka štedljivo intelektualno dimezionirane i uvek ljutite Danice Vučenić je kao partijska (DS, Pajtićeva „lobi lista“, kadar bez članske karte) „direktorka informativnog programa B92“ priželjno započela temeljno etičko i profesionalno čišćenje informativne redakcije ove kuće. (Brankica Stanković je bila šokirana kada su joj novi, tada zvanično kiparski, vlasnici pokazali da njena šefica zarađuje skoro šest puta više od njene plate, koja je bila mnogo skromnija nego što zamišljaju oni koji je preziru.) Kad su se u DS-u, u kome je uvek bilo jako krilo „srcem u DS-u, novčanikom u LDP-u“, promešale kadrovske karte, dovršaila ga je, čini mi se da su to mnogi zaboravili, jedna druga „penzionisana“ rukometašica.

Posrnuli „Tviter“ anđeo je svoju raskošnu medijsku karijeru – od Miloševića, preko obožavanja Šešelja i ludila za Đinđićem, do dubokog naklona Vučiću – počeo tako što je jedina bila spremna i voljna da čita vesti Studija B na dan kada je Miloševićev režim oteo i ovu medijsku kuću. Vučić je odoleo njenim pokušajima da prepliva na novu, autoritarniju i briselskiju obalu. Ipak, za uložene napore na gušenju novinarskih sloboda i integriteta na B92 televiziji nagrađena je zaustavljanjem pripremljene bujice tabloidnih istina. (Tabloidi ne lažu uvek, što predstavlja jedan od temelja njihove destruktivne moći.) Ipak, našu najgrublju medijsku rukometašici ne treba otpisati. Ne bih se iznenadio da se ova beskrupulozna krljačica,(ne)sportski tip za sve sisteme, ponovo vrati u nekom novom prestrojavanju veberovskih, malosrpskih nacionalista koje voli Brisel.

Rukomet je jedan od najgrubljih sportova. Izgleda da na parketu umeju da se ženi/muškarcu pod kožu uvuku i neke ružne navike. Uostalom, iz istog sportskog šinjela izašla je još jedna B92 grubijanka – druga najuticajnija Ceca u Srbiji, Svetlana Lukić, koja nam svakodno pod sloganom „Ako vam je dobro onda ništa“ servira obilje autoorijentalizma. Ne smem da pomenem „moj“, nažalost u oba smisla reči, autošovinizam. Srđan Dragojević reče na „Tviteru“ da je to glupost, i to nekoliko puta. Mada, „„čuveni““, kako ga je opisao naš veliki reditelj urbanog senzibliteta, autošovinizam je mnogo više bio domen „prijateljskih“ „E-novina“ i portala „Autonomija“. Valjda ne može drugačije – kada temelji tražne autonomije ne mogu biti etnički ili verski, autošovinizam se nameće kao idealna maska za ekonomske i klasne privilegije koje obećava secesija bogatijih habsburških delova zemlje od prokazanog (i siromašnog) osmanskog juga. Inače, kad smo već kod zapadnobalkanskih metastaza samomržnje, autorasizam „duži“ pseudograđanski „Danas“. Tamo se pitaju vickasti alfa mužjaci koji nisu igrali rukomet.

ZAŠTO ĆE VUČIĆ VLADATI VEČNO ILI ZAŠTO JE FUKO ZAOBIŠAO SRBIJU

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost i subjektivitet nerazdvojivi, i građansku, dom onih koji su valjda ovladali tehnologijama sopstva (ili njegovog samokonstruisanja) i izmestili se. Jednan od mostića pokušao sam da uguram u hiperbole u naslovu ovog teksta. Naravno, ni sveti Vučić neće vladati večno, a broj onih koji tvrde da su čitali, pročitali i svarili svetog Fukoa je impozantan. U tom smislu obožavani filozof ne da je stigao već je toliko prisutan da će drugo pitanje iz naslova mnogima delovati još imbecilnije od prvog [1]. Ali, hagiografija kojoj je sklona, izostaviću navodnike, pučka i neprosvećena Srbija i hagiografija kojom se kiti pismena i post-, „ima se IQ, može se“ Srbija, povezane su pupčanom vrpcom. Drugim rečima, Aleksandar Vučić će vladati predugo zato što je Mišel Fuko zaobišao Srbiju.

Postoje (pravi) Fuko, (neshvaćeni) „Fuko“ i Fuko kao metafora, u koju je neretko učitavan ne samo vrhunac već i, u skladu sa duhom vremena, sasvim fukujamski, kraj nauke i „teorije“. Kao trojeručica distinkcije, on odlično ilustruje prirodu (postkolonijalne) kolonijalnosti [2], ulogu misli i „teorije“ koja se nameće kao ultimativni kriterijum prihvatanja onih koji „još nisu“ moderni. „Čitanje Fukoa“ je pretvoreno u potvrdu da vanredni pojedinci mogu da, u žargonu francuske kolonijalne „civilizatorske misije“, „evoluiraju“ i prestanu da robuju svom provincijalnom iskustvu i okamenjenoj kulturi svojih nezapadnih sunarodnika. „Fuko“ koji je osvojio svet predstavlja istovremeno sliku zabašurene, „epistemološke privilegije“ [3] Zapada i ilustraciju kolonijalnosti znanja u svom „najvišem“ obliku – kolonijalnosti „teorije“. Aleksandar Vučić je samo lokalno naličje ovakve hegemonije. Kao sveministar, a uskoro verovatno i formalno predsednik, on je neodvojiv od iluzije da je Fuko stigao u Srbiju.

Naime, Vučić nije došao na vlast u sklopu populističkog talasa koji je zapljusnuo prvo evropski, bliski i daleki Istok, a zatim i sam Zapad. Srbiju je Vučiću, kao „manjem zlu“, predala njena liberalna, mada ne uvek i prodemokratska, elita. Zaokupljena Petim parkićem, platanima, Đitlerom i Prajdom, vođena neoataturkovskom vizijom ne-previše-zloćudnog diktatora kao jedinog rešenja („leka“) za neevropsku svest sunarodnika, prvi put kada je došla u priliku da odluči o sudbini Srbije – gurnula je u naručje Vučiću. Možda bi on, kao Tramp nedavno, pobedio par godina kasnije, ali njega ovde nije izabrao, izostaviću opet navodnike, krezubi i nepismeni šljam. Ustoličili su ga kulturni i načitani koji su, zagledani u konzumerska i „teorijska“ svetla Zapada, zaslepljeni bogatim životima koliko i bogatstvom misli, prevideli Srbiju, jedno nezapadno mesto i njegovu još manje zapadnu istoriju. Mislim da nije slučajno da takvih mesta nekako nema ni kod Fukoa.

Vučićevska moć je predvidivo predfukoovska. Kada razmišljamo o njegovoj vladavini, predvidivo bi trebalo da bude ključna reč. Činjenica da njenu prirodu nije predvidela izmeštena, „evropska“ Srbija, kojoj se priviđao srpski Čerčil i de Gol, da je prelomila jako glupo, odraz je zablude da naše (partikularno) može da bude ugurano u zapadno (pseudouniverzalno) – bez da bude plaćena cena u formi samovlašća. Ono je danas istovremeno oslonjeno na pravi šljam, ne onaj iz „korpe“ koju su proizvele elitističke fantazije Hilari Klinton i njenih saboraca iz privilegovanih identitetskih „korpica“, i evropeizovano, zabašureno homonacionalizmom i pinkvošingom, dakle blagosloveno od strane lokalnih izdanaka istih tih identitetskih „korpica“, koji su pored Srbije brzo zaboravili i „gejeve“ [4]. („Dobre“ politike identiteta su, kao i neoliberalna matrica koja ih je kanonizovala, u suštini individualističke.)

Skaradnije od dva pitanja iz naslova predstavlja hiperbolu inspirisanu naslovom teksta „Fuko jedva da je stigao u Afriku“ [5] – podrazumeva se podsaharsku, mada iz nje, po pravilu, treba izuzeti vekovima izbeljivanu, kolonizovanu i evropeizovanu Južnu Afriku. Da bi ilustrovao zašto je korisno gledati ka Africi (makar da bi se „uhvatio korak“ i stiglo u Evropu iz autokolonijalnih fantazija) citiraću Ašilea Mbembea, mislioca koji je jedan od najzaslužnijih što je Fuko, ipak, stigao u Afriku.

Fuko je, tačnije njegova popularnost i svetost, pak zaslužan što je Mbembe stigao u Srbiju, iako nije lako razumeti smisao njegove popularne (i fukoovske) nekroplitike [6] bez uzimanja u obzir njegove, ovde uglavnom ignorisane, (afrocentrične) knjige o postkoloniji [7]. Nažalost, Mbembeov status u Srbiji ukazuje da čak i kada deluje da gledamo ka Africi to je obično pogled ka (Zapadnoj) Evropi. Još je tužnije da je poželjno, ako ne i neophodno, legitimisati ne samo jednog crnog, neevropskog velikana već i pogled ka Africi evropskom veličinom kao što je Fuko da bi oni (ne samo ovde) uopšte mogli da budu percepirani.

„Kao ime i kao znak, Afrika je oduvek zauzimala paradoksalni položaj u modernim formacijama znanja. S jedne strane, u velikoj meri se pretpostavljalo da su 'afričke stvari' rezidualni entiteti, čije proučvanje ne doprinosi ništa spoznaji sveta ili ljudskog stanja u celini ... S druge strane, uvek je implicitno priznavano da u oblasti društvenih nauka i humanistike ne postoji bolja laboratorija od Afrike kako bi se procenile granice naše epistemološke imaginacije ili da bi se postavljala pitanja o tome kako znamo ono što znamo i na čemu se temelji to znanje; kako se osloniti na više modela vremena kako bi se izbegli jednosmerni uzročni modeli; kako otvoriti prostor za šire komparativne poduhvate; i kako objasniti mnogostrukost puteva i putanja promene. U stvari, ne postoji bolji teren od Afrike za naučnike koji žele da opišu novine, originalnost i složenost,“ piše Mbembe [8].

Pitanje kontinuiteta i promena je na Balkanu mnogo složenije nego u Africi. Jedna od posledica liminalnosti našeg prostora je da zbrka ovde nije samo vremenska. Naime, kao i u postkolonijama, 2017. je godina našeg kalendara ali ne i naše istorije. Ona je i prostorna, u Evropi smo, ali čak i sami svakodnevno govorimo da smo van nje. U onostranoj, „pravoj“ ili hiperrealnoj Evropi, uči nas Fuko, moć je kapilarna. Nasuprot tome, u njenim podsaharskim postkolonijama, ukazao je Frederik Kuper, ona je mnogo „više arterijska“, koncentrisana i u društvenom i u prostornom smislu, i potrebna joj je pumpa „da je pogura od trenutka do trenutka i od mesta do mesta“ [9]. Takva moć je totalizujuća i zaokupljena sobom, ona niti „hrani“ društveno tkivo niti pokušava da ga omekša. Oruđe je postkolonijalne države koja nije u stanju da gradi disciplinujuću moć kao fukoovsku „nespektakularnu normalnost, skoro nevidljivu u svakodnevnom životu“ [10].

Srbija ima jednu važnu sličnost sa afričkim postkolonijama. Ni ovde nije bilo ona tri veka tokom kojih je postepeno građeno „upravljaštvo“ (governmentality), „nova racionalnost vladanja“, i upisivano u „svakodnevicu svojih subjekata“ [11]. Van zapadne temporalnosti, pokušaji da vreme bude sabijeno, s jedne, i verovanje da na ne-Zapadu može postojati i ono što nije moglo biti građeno, s druge strane, stvorili su i „građanske“ iluzije koje su Srbiju 2012. godine predale Vučiću i prostor u kome se on danas samouvereno i nekažnjivo kreće. Naravno, u Beogradu, na obodu Evrope, moć je manje „arterijska“ (i artiljerijska) nego u Kigaliju, ali je i dalje jako daleko od slike kapilarnosti, samoregulacije i pripadajućeg „racionalnog subjekta“ koju ističe zapadni model.

Ruanda je imala pedesetak godina da pokuša da razvija upravljaštvo, Srbija dva puta više, ali raspoloživo vreme nije jedina relevantna odrednica kada razmišljamo o ishodima moderne dinamike vladanja i povinovanja. Trampova pobeda je, između ostalog, pokazala da je veza između liberalizma i demokratije mnogo složenija nego što se verovalo, da je ta „konačna“ destinacija, sugerisana i nametana kao univerzalna, snažno uslovljena partikularnim istorijama i činiocima – i time višestruko nedostupna Ostalima, od kojih se očekivalo da, ponekad preko noći, ponove zapadnu istoriju.

Opsesija zapadnim vremenom legitimisala je hegemoniju tranzicione paradigme. Bila ekonomska, društvena ili politička, a često ih nije moguće razdvojiti, tranzicija je vezana za shvatanje modernizacije kao ur-tranzicije od „tradicije“ i „zaostalosti“ ka jedinoj dobroj krajnjoj destinaciji, oličenoj, između ostalog, u fukoovskoj skici zapadne kapitalističke (post)modernosti. Takav teleološki utemeljeni tranzicioni narativ odvraća pažnju s važnog pitanja koje je bilo u fokusu nekih postkolonijalnih kritičara: Šta se dešava kada evropske ideje i norme doputuju i smeste se na prostoru koji se razlikuje od onoga u kome su se razvijale?

Shvatanje modernizacije kao tranzicije podrazumeva globalnu difuziju zapadnih fenomena, uključujući demokratiju i pripadajući set institucija i procedura. Ali, šta „stvarno“ pojmovi demokratija, (politička) stranka i građansko društvo znače i podrazumevaju u Srbiji, Indiji ili Ruandi ne može se razdvojiti od toga kako se uklapaju u specifične, duboko ukorenjene vrednosti i društvene prakse i kako su „postajali ukorenjeni u svesti običnih ljudi“ [12]. Način kako je ovde, ili na nekoj drugoj nezapadnoj lokaciji, demokratija „sticala društvene korene“ uslovljava to šta ona „jeste“ i šta „može da bude“ [13], pa i kako treba razumeti implikacije, značaj i smisao ključnih činioca, kao što su „smenjivost vlasti“ ili „izbori“. Ovaj redovno ignorisani proces nazivan je kulturalno prevođenje, i on rezultira „vernakularizacijom“ zapadnih normi i ideja [14].

Kulturalno prevođenje uslovljava demokratizaciju i celokupnu tranziciju, menjajući smisao svega, pa i neizbežnog, onoga što na neoliberalnoj planeti ne sme dobiti alternativu. Ono proizvodi nesklad između „univerzalnih“ označitelja i „našeg“ označenog, koji parališe mnoge uticajne liberale i pretvara ih u antidemokrate, tragače za „manjim“ – što za njih znači autoritarnim – zlom. Zapadnocentrični i sa viškom slobodnog vremena, oni su posle pada Berlinskog zida jedino rešenje zamišljali više ataturkovski (sa cilindrom, kao simbolom bogatstva i „civilizovanosti“, koji je trebalo da istera đavola, „pusto tursko“, i iz Srba) nego titoistički (pod petokrakom, pretvorenom u simbol navodno dvostruko poražene modernizacijske ideologije, koja nije uspela čak ni da pretvori Srbe u Evropljane).

Slepilo za ulogu kulturalnog prevođenja predstavlja drugi temelj naše nevolje s Vučićem i „građanskim“ elitama koje su ga 2012. godine ustoličile, ali sada ne samo da ne mogu da ga sruše već, što je mnogo poraznije, nisu u stanju da prepoznaju neprijatelja u ogledalu. Ova slabovidost je poduprla shvatanje o „zlu“, manjem ili većem, kao jedinoj opciji, izgrađenom na mitu koji Srbe/Srbiju i modernizaciju predstavlja kao spoj ulja i vode. Uostalom, i „dobri“ Zoran Đinđić je iz zamišljene vertikale istkane od manjeg i većeg „zla“ izdvojen naknadno, pošto je ubijen. Tek tada je pretvoren u izuzetak, „modernu“ zagradu genocidne srpske istorije – i gradivno tkivo temeljnog mita liberalne Srbije, koji, kao i kosovski, snagu crpi iz poraza.

U autokolonijalnoj imaginaciji naša različitost – iako vidljiva ne samo u strukturi i unutrašnjoj logici Đinđićeve i ostalih stranaka već i skoro svih (pa i najdekontaminiranijih) nevladinih organizacija – redovno biva shvaćena kao patologija, kulturalni defekt koji se mora lečiti mešavinom neokolonijalnih intervencija (koje treba da traju, kao i s lakoćom odbačena revolucija) i „dobroćudne“ diktature. To je logika kojom je jedno lako prepoznatljivo, opipljivo „veće zlo“ od 2008. sistematski pretvarano u lažno „manje zlo“ – danas jedinu političku opciju u Srbiji, armiranu posetama Srebrenici, Prajdom i zapadnim shvatanjem da je u „balkanskom buretu baruta“ jedino važno da niko nema šibicu.

Vučić vlada kao predfukoovski suveren. Ali, njegovo vreme je naše vreme, dok njegovi jalovi neprijatelji, nažalost, deluju ne samo vođeni tuđom istorijom već to čine u izmeštenim prostorima, oličenim u urbanom ostrvcetu unutar zemlje koju slabo poznaju, pa izgleda ne vide koliko ljudi ima razloga da veruje da je ona odavno udavljena. Nekako kao da ovi imaginarni Okcidentalci ne mogu da se odluče ko im je veći neprijatelj – Vučič ili ostatak Srbije, čedo tog drugog, orijentalizovanog prostora, vremena i (ne)istorije. Povrh svega, oni se ne bore protiv Vučićeve totalizujuće, arterijske moći, već protiv, za funkcionisanje njegovog mehanizma vladivine sasvim sporednih, fukoovskih, nesuverenih oblika moći koji deluju kapilarno, na mikro nivou.

Ovi uglađeni individualisti, čini se već instiktivno, sumnjičavi prema svakom širem zajedništvu i kolektivitetu, ponašaju se kao da je i dalje reč o drvoredu i komšijskom parkiću. Takva, pogrešno kalibrisana i, u suštini, makar to bilo sasvim neosvešćeno, egocentrirana i društvenokapitalistička borba [15], tviter revolucionarima i žutim patkicama pomaže da ostanu cool i nadograde svoje vrlo „Ja“ – ali Vučiću obećava dugačku i relativno bezbrižnu vladavinu.

Ako uskoro ode s vlasti, ako se pokaže da pitanje iz naslova ne prolazi ni kao hiperbola, biće to uprkos a ne zbog delovanja ovih zaturenih Evropljana. Ipak, treba ih razumeti – 2017. je a ni Fuko ni bogatstvo ne stanuju ovde. Nažalost, retko je cool i glamurozno smisleno se boriti protiv arterijske moći na ne-Zapadu, za manje ili više siromašnu, poniženu i oklevetanu domovinu, koju ionako sve češće doživljavamo kao stranu i izgubljenu, prokletu zemlju, tamnicu naših snova i aspiracija. Melanholične žute patkice nose dodatni teret, pa ne treba da čudi da protiv Vučića šetaju retko, najradije s psićem i po prijatnom danu, posle kafice. Nije lako pomiriti se s činjenicom da smo geografski tako blizu, a ipak – daleko je Fuko i sunce što sja.

[1] U jednom drugom, mada povezanom, smislu, može se postaviti pitanje koliko je sam Fuko smatrao potrebnim da uopšte krene ka perifernim i poluperifernim prostorima. Ne treba gubiti iz vida da je odavno uočeno da što se autor više odmiče od zapadnih iskustava i istorija to su manje elegantni i zavodljivi zaključci koje proizvodi. Ceo ne-Zapad, a posebno Podsaharska Afrika, ume da stvara „probleme teoriji“ i bude „neprijatna istina“ u tumačenjima koja imaju univerzalističke aspiracije.
[2] „The epistemic decolonial turn“, 2007.
[3] Nationalist Thought and the Colonial World: A Derivative Discourse?, 1993.
[4] „Putuj Bobane, ne misli na gejeve“, 2016.
[5] Entangled Histories: Reflecting on Coloniality and Postcoloniality, 2011.
[6] „Necropolitics“, 2003.
[7] On the Postcolony, 2001.
[8] „Africa in Theory: A Conversation Between Jean Comaroff and Achille Mbembe“, 2010.
[9] „Conflict and Connection: Rethinking Colonial African History”, 1994.
[10] „Foucault Hardly Came to Africa: Some Notes on Colonial and Post-Colonial Governmentality“, 2011.
[11] Isto.
[12] The Vernacularization of Democracy: Politics, Caste and religion in India, 2008.
[13] Isto.
[14] Različiti, ne samo postkolonijalni autori su uverljivo pisali i o vernakularnim modernostim i vernakularnom kosmoplitizmu.
[15] Kao i kada je reč o društvenom kapitalu, „društvenost“ društvenih medija je uglavnom ograničena na reč društvo u njihovom nazivu. Glavni razlog njihovog postojanja je naše kasnokapitalističko, aspiraciono „Ja“, metastazirano ali nikada dovoljno veliko.

Zoran Ćirjaković

(Tekst je napisan 14. februara 2017. godine, na zahtev urednice, ali ga taj internet medij nije objavio.)

KONSTANTE ANARHOLIBERALIZMA: I POSLE LATINKE – NE-LATINKA

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u strasnu (neo)liberalku.

Čini se da su mnogi fanovi britke i razorne kritike majke Druge Srbije bili zbunjeni činjencom da je glavni promoter knjige i pisac predgovora bio udarnik „dekontaminacije“ i dugo vremena neumorni promoter ideja Latinke Perović i Radomira Konstantinovića. Ali, Pakovićevo „konvertitstvo“ je u velikoj meri prividno, iako verujem da plaća cenu činjenice da je okrenuo leđa ikoni liberalne elite, čija je ideološka dominacija počela 5. oktobra i ne nazire joj se kraj.

Mira Bogdanović ne samo da ne osporava ono zbog čega je Latinka postala Latinka već reafirmiše njene ključne stavove. Omaž Latinkinom autoorijentalizmu našao je mesto i na omotu knjige i u pozivu na beogradsku promociju održanu 24. marta u Domu omladine. Izdavač je istakao „antiratno izjašnjavanje Latinke Perović u vreme vlasti Slobodana Miloševića i njeno dosledno suprotstavljanje politici velikosrpskog ekspanzionizma kao i visokokultivisani jezik njenih spisa“. Najava tribine počinje rečima – „Ne odričući nijednu od neupitnih zasluga Latinke Perović...“. Bogdanović je na promociji rekla da deli „Latinkina antinacionalistička stajališta“.

Oko knjige Mire Bogdanović već je počeo da se kristališe ideološki krug u kome nema mnogo toga ni za marksiste a kamoli nacionaliste. Štaviše, može se govoriti o sukobu dva „građanska“ elitizma. Bogdanović je lošem, malograđanskom i „palanačkom“ elitizmu Latinke Perović i njenih saboraca suprotstavila svoj dobri, „kosmoplitski“ elitizam intelektualke koja se držala van vlasti. U njemu nema naroda, ni u onom smislu u kome o njemu razmišljaju mnogi marksisti ni onakvog kakvim ga vide nacionalisti.

„Za mene je narod apstrakcija,“ rekla je na tribini u Domu omladine (i dodala da je „bez ikakvog nacionalnog osećaja“). Reč je o levičarki u čijem svetonazoru ne postoji pojam koji je imao ključno mesto u istoriji levice (Narodni front, Narodno-oslobodilačka borba...). Ne čudi da je deo beogradske publike, uglavnom dogmata i puritanaca koji u Miri Bogdanović ( i njenom „nekonvertitstvu“) prepoznaje novi stožer ideološkog okupljanja, spreman da svako pozivanje na narod rafalno diskredituje etiketama u rasponu od četnik levičar do fašista.

Način kako Bogdanović vidi svoju poziciju, ne internacionalistkinje već kosmopolitkinje koja postoji izvan svake društvene lokacije, pa i nacionalne i klasne, ne razlikuje se od samorazumevanja Latinkinog kruga. Tu takođe caruje insularno, armirano „Ja“ i sopstveni položaj se doživljava kao nevin i slobodan od društvenih i identitetskih veza i obaveza. „Ja sam kosmopolita, apsolutno, potpuno lišena svakog skupnog identiteta“, rekla je Bogdanović. Takvo samorazumevanje nam ukazuje da je reč o ne-Latinki, „sunarodnici“ koja, iako na to ne pristaje, pripada istoj naciji samoproklamovanih kosmopolita. Naime, njihova dva prividno vandruštvena „Ja“ dele jasno prepoznatljivu grupno-identitetsku, mada elitnu odrednicu.

Kako je ukazao Krejg Kalhun, donedavno dekan Londonske škole za ekonomiju i društvene nauke (LSE), kosmopoitizam u koji se umetnula Bogdanović ne prepoznaje „društvene uslove sopstvenog diskursa“. On se predstavlja kao „sloboda od društvenog pripadanja“ i, istovremeno, „pogled niotkuda i odsvuda“ iako je puki odraz „specijalne vrste pripadanja“ i pogled je iz „specifičnog društvenog prostora“. „Stavovi kosmopolistkih elita izražavaju privilegiju, oni ne predstavljaju neutralno razumevanje celine“, zaključuje Kalhun opis u kome je lako prepoznati i staru Latinku i novu ne-Latinku.

Bogdanović ističe svoju „neovisnost od bilo koga i svakoga“. Sebe vidi kao „najbližu anarhizmu“, ali odanu izvornim liberalnim vrednostima kao „suštinskoj formi liberalizma“. Za razliku od Latinke, koju slika kao konvertita uprljanog vlašću, ona nam se nudi kao pravi, autentični anarholiberal. To je krov pod kojim pokušavaju da se smeste i autor „božićnog oratorijuma Radomiru Konstantinović“ i cinična „deca devedesetih“, kao što je tatin anarhista Ratibor Trivunac, i otuđena „deca komunizma“, kao što je Branislav Branko Dimitrijević.

Dimitrijević, čije je domete kolumnista „Vremena“ pregnatno izrazio nazvavši ga „Aleksom Đilasom Druge Srbije“, demonstrira važnu ulogu knjige Mire Bogdanović kao Vanish-a, ideološke varikine na pseudoliberalnoj političkoj sceni. Privilegovani „Vojinov mali“ je već izbrisao iz biografije položaj pomoćnika ministra kulture u jednoj od najneoliberalnijih srpskih vlada i, ubrzo posle početka (poslednje) Svetske ekonomske krize, zakačio petokraku na cilindar, simbol ataturkovaca i antinacionalista okupljenih oko „Peščanika“. Nije jedini kome nije lako da iz sebe izbaci „malograđansku“ misao Dubravke Stojanović, kojom su prožeti njegovi najambiciozniji tekstovi. Dimitrijević, na primer, piše o „konstanti koja se kao nacional-kulturni imaginarijum preprečava bilo kakvoj formi transformativne društvene imaginacije.“ (Sledi, „Početkom 21. veka, kao i krajem 19...“ pa citat najvoljenije Latinkine intelektualne „ćerke“.)

Da bi se udobno smestili pod krov Mire Bogdanović, ostalo je da Dimitrijević i drugi „radnici u kulturi“, koji pokušavaju da se ponovo rode u Marksu bez da se odrode od Konstantinovića, nekako pomire svoj autorasizam sa kulturalno fluidnije pozicioniranom (i samim tim manje fatalističkom) „palankom“ na koju upućuje Mira Bogdanović. Rekavši na beogradskoj promociji da je Filosfija palanke „knjiga za sva vremena“, „pisana van konteksta“, i da se „može tumačiti shodno političkom trenutku“, ona je otvorila vrata svima koji bi da se distanciraju od svoje neoliberalne prošlosti i zadrže svoju fobiju od svega srpskog. Ipak, mnogo veći izazov će im predstavljati društvena (a neretko i materijalna) cena otpadništva.

Knjiga Mire Bogdanović je pokrenula prvi pokušaj konstituisanja „Treće Srbije“ kao nenacionalne. Ali, kao i prethodne lične i ideološke secesije na desnici, ona od samog starta deluje kao mrtvorođenče, rukavac Druge Srbije koji ne uspeva da se izdvoji iz dominantno malosrpskog i kultur-rasističkog toka. I ova krhka ne-Druga Srbija u sebi ima ugrađen isti antinarodni „antinacionalizam“ elite koji funkcioniše kao nova nacija izabranih. Kao što je u Drugoj Srbiji Zoran Đinđić mogao da postane „dobar“ samo kao leš, tako i u ovoj novoj, crvenkastoj „Trećoj Srbiji“ nema mesta za radnike od „krvi i mesa“. Štaviše, predstavljanje knjige u Domu omladine počelo je lamentom nad tragičnim samoubistvom radnika „Goše“. Živi radnici, koji su često homofobični, slušaju Cecu i čiji su očevi možda ubijali u ratovima devedesetih, ostaju van ove nove elitističke fantazije. Kao i Đinđić našim čudnim, neliberalnim liberalima, radnici su ovim podjednako neobičnim levičarima dobri samo kada su mrtvi.

Ne treba da čudi da se poznati „antinacionalista“ pre početka promocije požalio da se „prave spiskovi prisutnih“. Jedina istoričarka koja se nije uplašila „UDBE Druge Srbije“ je bila Radina Vučetić, originalno Latinkina ideološka (i naučna) „unuka“, nekada uz Olgicu Manojlović Pintar glavna uzdanica Dubravke Stojanović, autoriteta za koji je Mira Bogdanović rezervisala još neprijatnije reči nego za samu Latinku. Biće da je čitati Miru Bogdanović u liberalnom Beogradu opasnije nego čitati Ruždija u paštunskom Peševaru i subverzivnije nego čitati „Lolitu“ u fundamentalističkom Teheranu. Bogdanović je rekla da je izložena „umortsvu šutnjom“ – totschweigen, blaženo nesvesna da je liberalna Srbija sposobna da organizuje daleko neprijatnija „umorstva“.

Kao i mnogi „disidenti“ izopšteni iz horizonta Druge Srbije pre nje, Bogdanović je tek na svom slučaju shvatila da, na primer, „Peščanik“ nije „prostor slobode mišljenja“ kako „ovde slovi“. Podjednako su netolerantni i „Novi magazin“ i portal „Mašina“, koji su joj dali prostor. „Mašinu“, oko koje postoji najveći kapacitet za rast Mirine ne-Druge Srbije, finansira nemački Roza Luksemburg Štiftung. Nažalost, ova marksistička verzija „Fondacije otvoreno društvo“, kao i njena bogatija liberalna „sestra“ u SAD, u srpskoj radničkoj klasi vidi prvenstveno koljače u budućim ratovima i homofobe. „Opasnost fašizacije“ je crvena marama koja i ovdašnje „prave“ levičare sprečava da vide radničku klasu. Uostalom, „Blut und Boden nacionalizam“ je bio jedna od najčešće pominjanih floskula na beogradskoj promociji knjige koja olakšava prebacivanje autorasizma i, zarad otpora „populizmu“, antinarodnih stavova iz liberalne u levu Srbiju.

Sociolozi koji su govorili na predstavljanju knjige tvrde da se suprostavljaju i ideologiji liberalizma i ideologiji narodnjaštva i populizma. U njihovim istupima primetna je tendencija, koja odavno predstavlja važno obeležje levičarskog aktivizma u Srbiji, ka uporednoj samosubalternizaciji i ignorisanju živih radnika u korist fraza koje neprijatno asociraju na ljudskopravašku (neo)liberalnu paradigmu, kao što je ona o „pravima koja prostiču iz rada“. Stav koji najviše iritira Drugu Srbiju je sklonost Mirinih (i dalje jako malobrojnih) obožavalaca da u istu ravan stave, kako je Dragan Stojković opisao dva antipoda, Lomparovo „srpsko stanovište“ i Latinkino „srbijansko stanovište“, odnosno „Srbiju do plota“ kako je Latinkino mikrosrpstvo opisala Bogdanović.

Iako je promocija u Domu omladine podsećala ne skupove koje su obožavaoci Latinke Perović organizovali pre petnaestak godina, Mira Bogdanović ne može postati „nova Latinka“, što neki levičari neskriveno priželjkuju. Potreba da imamo političke očeve i majke predstavlja jednu od (pravih) konstanti naše politike. Nekako je za očekivati da bi posle ovako nemilosrdnog i javnog majkoubistva trebala da se pojavi nova „majka“ one Srbije koja o dobrom, progresivnom i modernom odavno razmišlja u ženskom rodu.

Problem nije samo u činjenici da je, kako je istaknuto na promociji, Mira Bogdanović u Beograd stigla „iz Amsterdama preko Zagreba“ i da je u ovde iznenađuje i ono što ne bi smelo da iznenadi nekoga ko poznaje ovu duboko podeljenu zemlju. Nažalost, njena kritika srpskog liberalizma nije ni dovoljno dosledna ni sveobuhvatna. Nevolja s knjigom Mire Bogdanović nije u onome šta je napisala o Latinki, tu se nema šta zameriti, već u onome što nije rekla. Drugim rečima, stvar nije u tome koliko se ova ne-Latinka ljudski, etički, idejno i naučno razlikuje od Latinke Perović već koliko su nekadašnje drugarice (ostale) iste.

Ni u kosmopolitskom anarholiberalizmu Mire Bogdanović nekako nema mesta za „masu“ – narod, radničku klasu, subalterne... kako god da nazovete srpsku većinu koja je na levici, i liberalnoj i anarhističkoj i „pravoj“, prečesto istinski neželjena.

Zoran Ćirjaković