"САМО СИНАН СРБИЈУ СПАСАВА"

Већ недељама у Србији бесни прљави музички рат. Сукобљене стране, укопане у два блатњава рова, као симболе истакле су заставе Гуче и Еxита. Гучофоби су на самом почетку посегнули за дехуманизацијом непријатеља, омиљеном тактиком балканских медијских ратника. Коментатор једног угледног београдског недељника је посетиоце драгачевске феште упоредио са свињама. Овај новинар сматра и да Гуча није ништа друго него промоција имиџа Србина као доброг дивљака у “шљиварско-малинарској западносрбијанској провинцији”.

Укључили су се и србофобични медији из окружења. “Ферал трибјун”, некада светла тачка на балканској медијској сцени, већ месецима води прљаву антисрпску кампању, поредиву са антихрватском хистеријом у неким београдским медијима почетком деведесетих. Пишући о Коштуници који се “с трубом у руци... (баца) на вруће печење с пања”, сплитски недељник сугерише да је “масовно лудило у Срба опет... добило размере колективне поремећености”.

Прошлог петка сте у Србији могли наћи два доказа о оспореној нормалности Србије и небулозности оваквих аргумената. Један је било отварање јубиларног Битефа. Још уверљивији је био концерт на другој обали реке, на оронулом стадиону на Ташмајдану. Тик поред Пете београдске гимназије, “српског Итона”, главног инкубатора елите која се исте вечери с разлогом окупила на сјајној канадској представи у Сава центру, певао је Лозничанин Синан Сакић са својом гошћом Шемсом Суљаковић, Бошњакињом из Маглаја. Одлично посећени концерт на коме је био приближно исти број “беле” и ромске публике у једној од расно најхомогенијих престоница у Европи, представља прави показатељ колико се далеко Србија одмакла од милошевићевског безумља.

 

Синан (што значи “копље” на арапском) и Шемса (“Сунчица” на арапском) проболи су и загрејали срца више од пет хиљада присутних. Сарајевски “Дани” пишу да је Синанова музика лек за “бол овдашњих социјално угрожених категорија”, а његова биографија доказ “да се и на Балкану може доживети амерички сан”. У петак на трибинама ташмајданског стадиона није била ни прва, ни друга, ни трећа Србија. Екстаза је наступила када је Синан запевао стихове свог највећег хита: “Еј, од када сам се родио, среће нисам имао, еј, од када сам се родио, с муком сам се дружио”. С њим су заједно на Ташу певале хиљаде људи који нису профитирали ни од Карићевих милиона, ни од Сорошевих донација, ни од диловања ДБ хероина из сефова београдских банака, ни од Милове “демократизације” шверцом. У публици су углавном били млади људи, радничка класа чија згодна тела нису обликовали ни пластични хирурзи ни справе у фенси теретанама, већ физички рад и празњикави тањири.

Негде не крају другог сата, када је Синан по други пут запевао хит “Лепа до бола”, Циганка голишавог стомака је пријатеља са деведесетдвојке и мене (посета концерту нам није била “радни задатак”) полила пивом. Било је у хипнотисаној, на моменте екстатичној публици и набилдованих ликова у уским црним мајицама на којима је био текст химне “Боже правде”, али и циганских трансвестита из “картонских насеља”. Ако сте на Балкану одрастали током несрећних деведесетих, често са баластом туге као једином својином, мало шта вас може више зближити од Сакићевих стихова: “Хајдемо даље, моја туго, тамо где нас не зна нико, причо моја из детињства, на тебе сам навико”.

У Синановим песмама наћи ћете одраз, не само наше туге, већ и његове велике породичне трагедије. Сакијева популарност широм језиком (и тугом) уједињеног полуострва је последица тога да он – за разлику од “овдашњег самодовољног и аутистичног политичког естаблишмента” (“Дани”)  и већине својих колега – уме да с лакоћом тугу о којој тако искрено и отворено пева, претвори у наду, вулкан позитивне енергије, прославу радости живљења, али и да, када пожели, натера цео стадион – било да су на њему ратни инвалиди Изетбеговићеве Армије БиХ, Арканови “тигрови”, или обични Београђани и Сарајлије – да заплаче. “Дани” пишу да је Синан “народ... научио уживати у болу”. Некадашњи електроварилац из Лознице је данас свестан да га “публика гледа као Бога” – често ћете на концертима видети транспарент “Бог на небу, Синан на земљи”. То је огроман успех ако се има у виду да Сакић представља истински андерграунд, да је омражен међу “софистицираним” музичким уредницима и деценијама игнорисан од стране медија.

Једини транспарент на концерту на Ташу било је велико црно платно са четири оцила и натписом “Само Синан Србију Спасава”. Синан каже да му је највећа жеља да “остане здрав и нормалан” и у томе његова публика види и своје спасење. Сакијева гошћа Шемса пева: “Издали ме пријатељи, издао ме брат, изгубила све сам битке, ал’ још водим рат.” Њихов рат за нормалност је битка против оних који би да нам политика остане (зла) судбина. Омалени, харизматични Сакић, фанови га зову “Сике Саке”, тако је постао ултимативни антидот за све сејаче отровне балканске магле – била она неонацистичка, псеудограђанска, фундаменталистичка или ултранационалистичка. Овај Ром и муслиман се окренуо Саи Баби – хришћански фундаменталисти би рекли “постао је секташ”, а они исламски да је постао апостата и тиме учинио највећи од свих грехова. Пред рат у Босни је одбио да пева за СДА – Сафет Исовић је зато његов концерт у Сарајеву 1999. године на коме се окупило 12 000 људи прокоментарисао речима: “Још само треба да се на Илиџи организује гусларска вечер и да се на њој појави Радован Караџић па да схватимо како смо ниско пали.” За исламисте тешко је бити муслиман и изговорити нешто горе од Синанових стихова: “Пијем на екс, до дна, до дна, пијем на екс, тако ми се пије јер ми до живота није.” Због сличних речи Чеб Хасни, Синанов алжирски колега, убијен је 1994. године.

Синанов концерт је нудио много лекција. На пример, бројним напаљеним, “урбаним” становницима једине српске метрополе пружао је могућност да коначно схвате значење речи “урбано” и “рурално”, “да виде народ” (“Дани”), да сазнају да није стока, да буду међу Циганима или да открију истински нераскидиве везе (српског) Београда и (муслиманског, некада мултиетничког) Сарајева. Могли су да се упознају и са блискостима Србије са Индијом и Алжиром – Синан своју музику, коју компонује Лесковчанин Миодраг Илић, зове једноставно “оријентал”. Циганин који је још пре рата осумњичен да је први “увезао оријентални мелос”, “исламизовао музику” у Србији, започео “магребизацију Балкана” и омогућио Алжирцима “да покоре наше уши”, објаснио би им и “да све што човек ради, треба да ради из срца”.

Многи су пропустили и ову прилику. “Хоћеш да идеш на Синана Сакића, па ти ниси нормалан”, био је коментар девојке једног угледног Београђанина на (неостварену) идеју да у петак увече уместо у Сава центар оде на Таш. Ватрена чедисткиња из круга “двојке” коју је нервирала бука са трочасовног Синановог концерта која се чула у њеном стану (и која је знала да сам био на Ташу) питала ме “да ли ћу сада да одем да печем прасиће на Палама”? Овде се, наравно, не ради о музици.

Са Синаном и Шемсом на Ташу су наступили и сасвим турбо Инди и Ацко Незировић, претварајући овај концерт у ретроспективу звука чије се трајање и популарност у Србији лажно представља као “генератор зла”, које је представљено као синоним за клање не-Срба, наводни је доказ непромењивости “брлога у коме живимо” и показатељ “стања (које) је најблаже речено одвратно и по свему (сиц!) подсећа на период мрачних деведесетих” (форум “Замисли Србију”).

Стално се “доказује” наводна веза између разних инкарнација неофолка, схваћеног као “малигни” оријентални шунд (за разлику од ваљда лековитог западног шунда), са злочинима у Милошевићевим ратовима и “Коштуничином визијом Србије. Блато, каљуга, тор за стадо...” (“Замисли Србију”). Тако за заслепљене следбенике проповедника “урбане” мржње из магазина “Република” и радијске емисије “Пешчаник”, чак и посета концерту једног Циганина, муслимана, одлазак на најмултираснији и најмултиетничкији масовни скуп одржан у Београду у последњих петнаест година, постаје допринос “оживљавању” политике ратних злочина и знак подршке Ратку и Радовану. Ако већ треба наћи нешто у Србији што је стварно болесно, онда су оваква, перверзна схватања одличан пример.

“Што се тиче данашње музике, ја не одлучујем о томе. Одлучује народ и публика којима се то свиђа и који то слушају”, каже Сакић. За разлику од њега све гласнији заговорници бизарне неомилошевићевштине презентиране као борба против “гучанства” у суштини захтевају укидање различитости. Или “кука, мотика, плуг и Гуча” или “Еxит, младих, насмејаних и прогресивних индивидуа... Избор је сасвим једноставан”, пише на форуму “Замисли Србију” у похвали текста Ивана Торова “Звецкање – српском трубом”. У диктатури су сви избори једноставни. Те ружне истине се већина читалаца сећа и без подсећања и увида у рециклиране рецепте за испирање мозга које шири овај форум “грађанске” антидемократичности и његов водећи коментатор.

С једне стране, Торовљево подсмевање и вилификација “доброг национализма” неодољиво подсећају на трактате о “лошој демократији” који су често служили као аргумент за најгоре диктатуре. Још је опасније што овакво дисквалификовање “доброг национализма” и “националне саборности” у Србији, њихово изједначавање са екстремизмом у време невероватног раста верског и етнонационализма широм (не само) западног света – од САД до Шведске, представља неодговорно, салонско гурање бирача у наручје радикала. Неукост или добронамерност ту не могу бити изговори. У најбољем случају, ово безумно звецкање тешким речима ће још више удаљити бираче од либералне Србије, која је већ забрињавајуће слаба. Овим виталним политичким крилом доминирају аутистични и саможиви ауторитети који је – донкихотовски ратујући против Гуче, Цеце и прасетине, на пример – гурају у самодеструкцију и даљу маргинализацију.

Да би једног дана можда успели да очисте “Коштуничину Гуча Србију”, наводно загађену “готово свакодневним појавним облицима нераскинутог континуитета са Милошевићевом политиком” (Торов), наши деконтаминатори би морали прво себе да деконтаминирају. Није потребно да заволе народњаке или Гучу, како је неспретно сугерисао српски премијер у августовском говору који је узет као повод за ову последњу агресију грађанских екстремиста на српско-ромски поп. За почетак би могли да пробају најстарији рецепт са спаљивање свих, па и најгорих параурбаних, култур-расистичких илузија: сусрет са реалношћу. Дакле, прво један Синан уживо. (Ако не могу да нађу Синана, може и “замена” у облику Шабана или Шемсе. Делују и Цеца и Гуча. А помогло би им и недељу дана у Алепу, Џаисалмеру или Орану.) Треба нагласити да посета Еxиту или Битефу, као и конзумирање прасетине и пива, не утичу на ефикасност ове терапије.

Док овај или неки други “лек” не почне да делује, они ће бити у сукобу и са бројном Синановом мултиетничком публиком и са најугледнијим светским институцијама које, као на пример њујоршки Фреедом Хоусе, тврде да је (Коштуничина) Србија (за разлику од Милошевићеве) “слободна земља”. Све док се некако не сусретну и са Србијом и са светом, свако њихово ратовање, и музичко (против “дрндигуза и сисотреса”) и политичко (против “вожда нове, Гуча Србије”), представљаће оно што Енглези зову “проповедањем обраћенима”. Или, да парафразирам српску пословицу, неуки поп и јариће крсти.

Зоран Ћирјаковић

(Текст је објављен 21. септембра 2006. године у 2908. броју недељника НИН: https://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=28099&#txt28099)

HAG, PRAJD I „PRIŠTINA“: KAKO ZAPAD I NJEGOVI AUTOKOLONIJALNI MINJONI UBIJAJU DEMOKRATIJU U SRBIJI

Liberalna demokratija – sistem za koji nam odavno govore da predstavlja ako ne baš vrhunac dobra, onda zasigurno najmanje zlo – ima brojne moćne neprijatelje. U Srbiji to nisu bili samo Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić.

Demokratiju ovde već godinama melje i razara moćna mašina kojom upravljaju zapadni centri moći. Ovu drobilicu su tokom prethodne dve decenije vukla tri neokolonijalna imperativa. Na početku beše Haški tribunal, zatim Beogradski Prajd i, poslednjih godina, prihvatanje nezavisnosti albanskog Velikog Kosova.

Spoticanje krhke srpske demokratije počelo je ubrzo posle 5. oktobra. U senci zahtevane „pune saradnje sa Tribunalom“, politika je ovde godinama bila svedena na pitanje izručenja optuženih za ratne zločine. To nije bila glavna već jedina stvarna tema i kriterijum. Ubrzo je postalo jasno nešto što se u Srbiji i dan danas redovno gubi iz vida – onog trenutka kada se zapadna pomoć i podrška slabim vladama ovoliko snažno veže za jedno pitanje, onda sva druga postaju nevažna.

Skoro sve ono do čega nam je stalo, politički je tada prestalo do postoji. Štaviše, čak i samo iznošenje ideje da nešto može biti važnije od „suočavanja“ i „kažnjivosti“, ključnih reči neokolonijalnih bukagija nazvanih „tranziciona pravda“, činilo vas je sumnjivim, legitimnom metom za odstrel.

Vremenom, šansa da se bavljenjem ključnim pitanjima naših života i budućnosti uzdrma, a kamoli obori vlast, postala je zanemraljiva. Kada je Hag postao merilo svih merila, i korupcija i medijske neslobode i pljačkaška privatizacija i sva druga zla – postala su važna koliko i poslovični lanjski sneg.

To je pomoglo Demokratskoj stranci da, između ostalog, u potpunoj tišini serijski sakati ovdašnje otvorene medije, odane interesu javnosti a ne Briselu. U njima je prvo ponestalo pluralizma ideja i stavova. Zatim i najvažnijeg sastojka svakog smislenog novinarstva – izveštavanja, ključnog oružija u borbi protiv lažnih spasilaca i ciničnih spin doktora. Da bi konačno, na primer, umesto B92 i NIN-a dobili falsifikate, bastione novog jednoumlja i Potemkinova sela uravnoteženosti i objektivnosti.

Ubrzo pošto su se svi optuženici našli u rukama patetičnog parasuda, Prajd je zamenio Hag. Na nesreću Demokratske stranke, Dragan Đilas je poverovao da o tome ko će vladati Srbijom odlučuju njeni građani i da se ovde može sprovoditi neka koliko-toliko odgovorna politika vođena racionalnim argumentima – i zabranio planirani Prajd.

U velikoj meri oko baš ove „Đitlerove“ odluke kristalisala se kritična masa slučajnih Srba. Tada su prvi (i verovatno poslednji) put ovi samopravdeni autorasisti odlučivali o tome ko će vladati zemljom. Jedni su u međuvremenu promenili stranu (Vesna Pešić), drugi su promenili državu (Vladimir Pavićević), a treći su – verni shvatanju da su Srbi i demokratski rezon nešto kao ulje i voda – ostali uz Vučića i njegovu sve čvršću ruku, predvidivo nezaistu, ali, imajući u vidu lični ulog i apetite „evropskih partnera“, i dalje neočekivano benevolentnu.

Ipak, ne verujem da bi „žuti“ zadugo odložili svoju propast i da, poneseni hubrisom, Đilas i Boris Tadić nisu prevideli dve važne promene. Prvo, u postistorijskoj i postideološkoj fantaziji, koja prožima pogled na svet briselskih, vašingtonskih i berlinskih gospodara naših života, LGBTQI preokupacije predstavljaju poslednju granicu i lakmus test svih ljudskih prava i sloboda. Tamo gde je gej OK, sve je Ok, kaže vjeruju novog, kvir kolonijalizma.

Drugo, takozvane nevladine organizacije – i ovde u velikoj meri fokusirane na rodne i seksualne manjine i njihovu „vidljivost“ – nisu izraz decentralizacije i disperzije moći, znak da ona postaje raspršena, „atmosferska“, već predstavljaju maglu koja skriva građansko društvo. NVO i u Srbiji prvenstveno deluju kao važne poluge rekolonizacije sveta i ključne transmisije u službi zapadnih centara moći, voljnih da „osnažuju“ i „spasavaju“ samo pažljivo odabrane manjine.

Ako je to „žutim“ vedetama za neku utehu, u novom globalnom kvir poretku se nisu najbolje snašle ni prekaljene građanke, veteranke dozirane tolerancije kao što su Biljana Kovačević Vučo, Vesna Pešić i Sonja Liht.

Za razliku od demokrata, Vučić je, sam ili uz pomoć svojih novostečenih prijatelja, odlično savladao LGBTQI lekciju iz realpolitike za novi milenijum. Ubrzo smo dobili njegov Prajd, a zatim i homokolonijalnu premijerku. Napredak se u velikoj meri sveo na, osloniću se na sagu o Kaliguli i njegovom najvernijem pratiocu, razliku između strejt „konja“ i gej „kobile“ – ali u ovim kvir vremenima to je bilo više nego dovoljno.

Prajd i priključenija nisu bili samo zamajac novog antidemokratskog buldožera u bojama duge, koji je pomogao novom vođi da raščisti domaći politički teren. Bez Parade i kvir premijerke, predsednik Evropskog saveta Donald Tusk ne bi mogao da kaže: "Stojim ovde pored svog prijatelja i vašeg predsednika, Srbina od krvi i mesa, predsednika Aleksandra Vučića. Mislim da je nemoguće naći većeg Srbina od njega... U njemu prepoznajem srodnu dušu... Aleksandar Vučić je živi dokaz da možete u isto vreme biti veliki patriota i racionalni pragmatičar".

Tusk je ovim rečima srpskoj javnosti poslao jasnu poruku – EU neće imati ništa protiv ako Vučić nađe za shodno da nastavi da pravi ne samo demokratsku i medijsku već i političku pustinju. Njegov prenaglašeni, skoro karikaturalni, epski izlivi ljubavi prema srpskom predsedniku potvrđuju da ovde više nije reč samo o antidemokratskoj već i razornoj antipolitičkoj mašini. Zato sve drugo što još postoji u političkoj sferi, samo vegetira u senci „istorijskog kompromisa Beograda i Prištine“.

Tuskova izjava je ocrtala koordinate naše još manje slobodne i demokratske budućnosti. Pri tome on nije samo dao carte blanche režimu već je obesmislio svaki otpor. Građanski, zato što „Evropa“ onima koji veruju da „Evropa nema alternativu“ poručuje da je samo Vučić taj koji ovde nema alternativu. Patriotski, zato što je uspela da regrutuje jednog od najtvrđih nacionalista. Štaviše, čini mi se da je Tusk želeo da potvrdi Vučića kao ne toliko faraona koliko našu sudbinu. Povrh svega, za razliku od Miloševićeve, za Vučićevu dugu vladavinu radi i duh vremena, obeležen žalom za jednostavnošću i izvesnošću u svetu umornom od bujanja normi i novokomponovanih identiteta.

Njegov režim, nažalost, ne predstavlja glavni razlog zašto o svemu ovome nije pametno govoriti. Vučićeve slučajno srpske neprijatelje vređa ne samo drugačiji stav već, neretko, čak i puko konstatovanje stvarnosti. Nazivanje stvari pravim imenom redovno biva pobrkano sa zalaganjem za ružnu stvarnost, a njeno objašnjavanje, pokušaj da je bolje razumemo, izjednačeno sa opravdavanjem.

Lako je razumeti „prave Srbe“ koji smatraju da je „Evropa“ antisrpska, ali jako je teško pojmiti da slučajni Srbi i dalje odbijaju da priznaju da je njihova voljena „Evropa“ toliko jasno i nedvosmisleno antigrađanska i antidemokratska. Možda su, jednostavno, neke istine suviše bolne. Ali, ako stvari pogledamo sa vedrije strane, „Evropa“ je konačno ujedinila našu pocepanu domovinu. Najveći građanski prijatelji ispadoše najveći neprijatelji svih nas.

Neke stvari, pak, mogu imati više legitimnih, pravih imena. „Beogradski Prajd“ je jedna od njih. Siguran sam da bi mnogi istakli neka druga značenja, ali za mene je on spomenik naše neslobode i šarena laža demokratije. Prajd uverljivo svedoči o smislu i važnosti kolonijalizmu uma i predstavlja živi simbol potčinjenosti Srbije.

Ali, ono što se redovno gubi iz vida jeste da je Parada bila i rodno mesto „fantoma iz Savamale“. Naime, Prajd je bio vatreno krštenje i legitimisao je antidemokratsku politiku doziranog nasilja. Jednostavno, da je Srbija sama odlučivala o svojoj budućnosti, da se ovde može govoriti o nekoj smislenoj demokratiji i suverenitetu – u njoj i dalje ne bi bilo Parade. Zato, ako je Milan Ćulibrk već želeo da na naslovnu stranu posustalog lažnog NIN-a stavi lice koje se krije iza fantomki i buldožera, onda je trebalo da izabere fotografiju Angele Merkel ili nekog od njenih EU dvorjana.

Aplaudirati Prajdu i istovremeno zviždati oko Hercegovačke je tužno, mada verujem da se Vučić naslađuje ovim poltičkim idiotizmom. Sila koja svake godine biva demonstrirana na sve brojnijim Paradama (i koja tiho radi u nedeljama koje im prethode), zarad ostavrivanja jednog desubjektivizujućeg homokolonijalnog imperativa, jeste ista ona sila koja je rušila u Hercegovačkoj, zarad zadovoljenja nomenklature koja mora da vodi računa samo o „Prištini“.

I Prajd i Hercegovačka izviru sa istog izvora i imaju iste ideološke i geopolitičke, lokalne i globalne suvlasnike – mandarine zamišljene modernosti i budućnosti o kojoj nam nije dozvoljeno da odlučujemo. Da ne bude zabune, Vučić je među manje bitnim akterima na spisku na kome su Donald Tusk i Sebastijan Kurc, Latinka i Dubravka, Florian Biber i Erik Gordi...

Naravno, Hercegovačka je tu blizanac koga se svi odriču, i zapadni „očevi“ i srpske „majke“. Ali, da li neko stvarno misli da se besplatno može ići za nas jedinim „putem u Evropu“, koji vodi preko nezavisnog albanskog Kosova. Hercegovačka, rupa bez dna zvana „Er Srbija“ i ini slučajevi koji pune strane Dražinog „Danasa“ i Miškovićevog „Vremena“ samo su mali deo cene koja mora biti plaćena za nešto što nije moguće uraditi ni demokratski ni pošteno ni u građanskim rukavicama. To Donald Tusk i Angela Merkel savršeno razumeju, a ni Vladimir Putin nema pomena vrednih primedbi.

Ne znam koja količina odvojenosti od – ne toliko naše koliko „evropske“ – realnosti je potrebna pa da neko ne bude u stanju da shvati da ovde „fantomi iz Savamale“ nisu toliko bili izraz samovolje jedne loše vlasti koliko slika i prilika režima koji nam Brisel ne predstavlja kao dobar već kao odličan, skoro idealan. Fantomke su bile najava onoga što nam je „Evropa“ namenila kako bi ostvarila svoje ciljeve u oklevetanom regionu, koji je istovremeno suviše blizu da bi bio ostavljen po strani i suviše dalek da bi jednog dana mogao da postane njen „punopravni deo“.

Pokušaću da budem još jasniji. I da Vučić stvarno želi da „udavi Beograd“, za EU bi to bilo sasvim u redu – dok god postoji napredak ka ostvarivanju njenog glavnog, „prištinskog“ cilja. Ne bih se iznenadio ako u Briselu ima i onih koji pomišljaju da NATO treba da bombarduje niški aerodrom i reši ove (ne)očekivane iritacije Tuskovog najvećeg Evropljanina među Srbima.

Opozicioni Niš koji sanjari o jednom delotvornom „iš“, razmrvljeni pločnik oko Slavije, „sladak život“ Siniše Malog u Rimu, „Kikindske“ i „Vranjske“... političke su teme o kojima slučajni Srbi govore samo zato što odbijaju ili nisu su stanju da prihvate da te teme, u suštini, više ne postoje. Samlela ih je antidemokratska i antipolitička mašina koju su godinama i sami prilježno hranili tražeći Evropu i njene najviše vrednosti, suočavenje i kažnjivost, Prajd (bez ponosa) i priznavanje realnosti na Kosovu...

Pri tome, bojim se da je danas neodgovorno biti optimista i pomišljati o nekoj svetlijoj budućnosti za demokratiju i medijske slobode u Srbiji. Ako se, kako nam uporno najavljuju, uskoro na Kosovu umesto naroda dogodi istorijski kompromis, to neće biti kraj mrcvarenja i obesmišljavanja naše izubijane i unižene demokratije. Ne treba imati previše mozga da bi se videlo da će, ako ova „prištinska“ odradi posao, sledeća antidemokratska mašina biti vezana za Bosnu – skupu, krhku i nevoljenu iluziju od države.

Prošlo je već 18 godina tranzicije. Ostaviću po strani činjenicu da je reč o pojmu koji je bolje ne definisati, koji, što dublje u njega ulazimo, postaje sve ružniji i neslavniji. Pominjem ga ovde onako nevinog kakav je u svesti mnogih postojao 4. oktobra, odnosno – za one koji su prepoznali pravo srce ovdašnje medijske, demokratske i političke tame – pre spaljivanja iluzija o „Evropi“.

Nažalost, mnogi od onih koji su se „suočili sa srpskim zločinima“ i dalje nisu na ti sa smislom i stvarnom destinacijom naše tranzicije, odnosno agendom i ciljevima zapadnih centara moći koji su na tom bolnom putu bili jedini pravi putokazi. Valjda slučajnim Srbima nije lako da spale iluzije i prihvate da je ovo prvenstveno bila tranzicija ka Maloj Srbiji – jedinoj „evropskoj vrednosti“ koja nam se smeši.

Na javi, slučajne Srbe čeka suočavanje sa, priznajem, preverznom činjenicom da je, ovakva kakva je, Vučićeva Srbija već „evropska“ – čak i ako on na kraju ne pristane na albansko Veliko Kosovo i Malu Srbiju, koja, pri tome, ne sme da postane „srpska“. Nažalost, kakav god da bude konačan ishod „dijaloga Beograda i Prištine“, Srbija ostaje bez pravde, ponosa i demokratije. Demokratska Evropa je tako odlučila. Oni su za nas odabrali.

Zoran Ćirjaković

KOSOVOKRATIJA

Balkan nije samo ostao moćni globalni bauk već nas ubeđuju da nastavlja da proizvodi nove utvare. Poslednja u nizu, koja je podgrejala i mnoge posustale slučajne Srbe i njihove zapadne pastire, jeste „stabilokratija“. Iako je sam pojam smislen i koristan, ono što je problematično jeste njegova relevantnost za razumevanje snažne podrške koju Aleksandar Vučić dobija sa Zapada, kako od konzervativaca kao što je Angela Merkel tako i od zakletih liberala kakav je Džordž Soroš. Nažalost, primenjena na Srbiju, reč stabilokratija mnogo više skriva nego što otkriva.

„Podrška EU stabilokratiji u Srbiji je... kontraproduktivna, a čini mi se da je to sve jasnije i partnerima iz EU“, kaže dr Marko Kmezić, predavač na Univerzitetu u Gracu, na kome se smestio Centar za studije Jugoistočne Evrope, jedna od ključnih akademska poluga neokolonijalnog mešanja zapadnih centara moći u našem oklevetanom regionu. Bojim se da je profesor Kmezić, tipičan izdanak beogradskog „nevladinog“ sektora, pobrkao stvarne i deklarativne ciljeve naših, nastaviću da im tepam, „partnera iz EU“.

Postoji važan razlog zašto se Vučićeva vladavina ne može porediti sa stabilokratskim režimima „mekane autokratije“, koji se na jedan ili drugi način pupčanom vrpcom vezani za Brisel – i on se zove Kosovo. Ključ za razumevanje zašto je, kako u tekstu „Kako je Vučić postao omiljeni autokrata Evrope“ piše Aleks Eror, „ćutanje o Vučićevom nedemokratskom ponašanju zaglušujuće“, nije stabilnost već nestabilnost. Uostalom, kako tvrdi bečki profesor Vedran Džihić, stabilokratija može samo da „proizvodi polovična rješenja bez jasne vizije“, a, kada je reč o Vučiću, razlog gromoglasne podrške Zapada jeste vizija Balkana koja je sve samo ne polovična.

U našem, po mnogo čemu jedinstvenom slučaju presedana koji nekako treba da deluje kao rutina, ako je već potrebno tražiti neku novu reč onda bi to pre mogla da bude nestabilokrtaija ili, još preciznije – kosovokratija.

Svakako, ovo nije prvi put da se vladavina Srbijom legitimiše ili održava uz pomoć Kosova. Ali, za razliku od Miloševića, koji je prvi nakratko „zajahao“ Kosovo kako bi važan deo domaće publike zaključio da namerava da pravi ako ne veliku onda bar nepodeljenu Srbiju i zatim mu pomogao da učvrsti vlast, Vučić se nevoljno hvata u koštac s Kosovom, preimenovanim u „Priština“, kako bi njegova nestrpljiva zapadna publika poverovala da ćemo uskoro pristati na malu Srbiju.

Naši „partneri iz EU“ su svesni da je svuda, pa i na Balkanu, glasačima neuporedivo lakše „prodati“ vizuju veće nego manje domovine, čak i kada oni deo teritorije koga bi trebalo da se odreknu ne doživljavaju kao svoju kolevku. Vučić uživa zapadnu podršku jer i Berlin i Brisel i Vašington očekuju da će, ako zatreba, on biti i spreman i sposoban da lomi kosti nacionalista nezadovoljnih „istorijskim kompromisom Prištine i Beograda“ i da kao takav nema alternativu.

Svi ostali koji se „nude ambasadama“ ili ne bi umeli (Saša Janković) ili ne bi mogli (Vuk Jeremić) ili ne bi želeli (Dragan Đilas) da pripreme teren za težak posao na kome Zapad – ali i ona danas uglavnom mnogo ćutljivija polovina slučajne Srbije i autokolonijalnog „nevladinog“ sektora – veruje da mora da se temelji, po njima, jedina dobra, „evropska“ budućnost Srbije.

Zato podrška Vučiću ni nema veze sa stabilnošću – već sa beskompromisnim, autoritarnim menadžmentom očekivane nestabilnosti, sasvim predvidih posledica ultimativnog poniženja koje je „međunarodna zajednica“, kako neki vole da tepaju Zapadu, danas u stanju da servira jednoj državi.

Naravno, Zapad želi i da najavljivani „istorijski kompromis“ prođe sa što manje neprijatnih slika iz, ipak, evropskog Beograda – i zato sistematsko gušenje medijskih sloboda u Srbiji vidi kao neuporedivo manje zlo. Svesni su i da Vučić ne namerava da izvrši političko samoubistvo i mogu da razumeju potrebu hiperkinetičkog predsednika da obezbedi ostanak na vlasti i u godinama posle neprijatnog i, za mnoge u Srbiji, neprihvatljivog kompromisa.

Štaviše, ako bi danas nešto trebalo da brine Zapad i njegove slučajno srpske fanove, onda to nije manjak već višak medijskih i političkih sloboda u Srbiji, činjenica da je, kako (rasistički) ističe Aleks Eror, „Vučić relativno umeren po srpskim političkim standardima“. Imajući u vidu ogroman lični ulog s jedne i neodmerena zapadna očekivanja s druge strane, Vučić je i dalje zbunjujuće blag i tolerantan prema ovdašnjim kritičarima.

Profesor Kmezić ističe da u Srbiji „imate režim personifikovan u jednom čoveku koji je urušio ili obesmislio sve nezavisne državne institucije, potčinio najveći deo medija, stvorio partokratski državni aparat u kome se državna funkcija doživljava kao partijski plen, a lukrativni poslovi su nagrada za politički podobne tajkune“. Ali, to je ono što morate da očekujete kada se odnos prema jednoj vlasti i snažna podrška istoj veže za samo jedan kriterijum, koji ste, pri tome, uokvirili kao istorijski i kao kompromis.

Sasavim je moguće da je Kmezić u pravu i kada kaže da „najveća opasnost i glavna mana tog matriksa jeste to što će upravo takav politički sistem koštati Srbiju članstva u EU“. Ali, to bi značilo da Srbija ne može u EU ni sa Kosovom ni bez njega – da je naša „evropska budućnost“ samo jedna skupa i bolna fikcija.

Ekspert iz Graca, naravno, nije jedini koji dovodi u pitanje popularno verovanje da Srbija danas mora biti nedemokratska ako misli da jednog dana postane „evropska“, koje dele brojni pripadnici nekada Druge Srbije, važni akteri koji su se prethodnih godina, manje ili više javno, svrstali iza Vučića.

Takozvani istorijski kompromis, čije je ključne parametre odavno izdiktirao Zapad, u Srbiji može da bude prihvaćen samo nedemokratski. Imajući u vidu ustupke koji se zahtevaju, medijske i političke slobode i pristanak naše države na „stolicu u UN za Prištinu“ su sasvim nespojivi. Nažalost, bilo kakav stvarni kompromis, koji bi u Srbiji mogao da dobije kakvu-takvu demokratsku legitimaciju, za Zapad je sasvim neprihvatljiv.

Vučić se tu suočava sa dva ogromna problema, koja su pred ubistvo frustrirala i Zorana Đinđića. Iako su snažno isprepletani, jedan je prvenstveno spoljni a drugi u značajnoj meri unutrašnji.

Prvi je duboko ukorenjeno, balkanističko shvatanje, po pravilu implicitno, ali jasno izraženo, da Srbi ne samo da postoje sa one strane (evropske) „civilizacije“ i njenih demokratskih vrednosti već i da su, u suštini, nepopravljivi i „nepripitomljivi“.

Drugi je vezan za činjenicu da ovako uokvirena pretnja antidemokratskih „zveri srpskih“ svakodnevno biva potvrđena i legitimisana od strane autokolonijalnih elita, imaginarnih „tikvi bez korena“. Jer, da prafraziram jednu, valjda neukorenjenu, Tviter „influenserku“ – naši „zli koreni“ ne mogu da proizvedu ništa drugo do „zla vremena“.

Ima nečeg perverznog u činjenici da neumorni borci za demokratiju iz konstantinovićevske slučajne Srbije zahtevaju da „istorijski kompromis“ o statusu Kosova bude napravljen nedemokratski. „Jedino u čemu podržavam Vučića je zatvaranje ove mučne kosovske priče. I to baš zato što ga boli dupe za vaše mišljenje, jer ništa pametno i ne možete da kažete“, poručio je opozicionarima sa Tvitera jedan rado praćeni i često „retvitovani“ slučajni Srbin.

Iz istog srboskeptičnog Tviter rova dolazi i ova antidemokratska poruka: „Rešavanje pitanja Kosova je za Srbiju najvažnije političko pitanje. A ono može da se reši samo na jedan način. Ako Vučić odluči da ga reši, cela opozicija bi morala da ga podrži. Svaki oportunizam, ili istrajavanje u ludačkom nacionalizmu, zaslužuje kofu govana. I bukvalno“.

Ovakva, sve šire prihvaćena logika nam je, umesto demokratije, već nametnula kosovokratiju – za koju ovdašnji „građanski“ antivučićevci, ljubitelji prejakih reči, odavno ne koriste reč stabilokratija. Na primer, profesor Rastislav Dinić, strasni lovac na „zveri srpske“, govori o „fašizmu u nastajanju“, dok Nadežda Milenković, njegova saborkinja sa portala Peščanik, tvrdi da živimo u „parlamentašizmu“. Ipak, verujem da im nije lako da pomire svoj zamišljeni antifašizam sa podrškom koju najmoćniji zapadni antifašisti uporno daju ovde vladajućem „fašizmu“.

Moć ove (ne)principijelne malosrpske koalicije je danas ogromna. Ostaje da vidimo da li će metastazirani (auto)rasizam domaćih i inostranih „evropeizatora“, kako iz Graca prorokuje profesor Kmezić, „koštati Srbiju“ ne samo demokratije već i članstva u EU. Bila bi to vrhunska ironija ako se pokaže da su nas, kako vole da kažu slučajni Srbi, na mračnu i siromašnu, „neevropsku budućnost“ i „živi pesak“ prezrenog Orijenta osudili Brisel i njegovi beogradski miljenici, verni prijatelji i zagovornici iluzije o tolerantnom i slobodarskom „Kosovu 2.0“ – a ne, danas sasvim marginalizovani, „klerofašisti“ iz SANU i njihovi „gospode podiluj“ saborci iz oklevetane i ponižene „Srpske travoslavne crkve“.

Zoran Ćirjaković

Čekajući presudu Šešelju u Hagu... (tekst iz 2008.)

Најтежи посао у Србији

(Колумна објављена у недељнику НИН 2008. године, пре него што га је Борис Тадић поклонио парановинарима за које је знао да ће га осакатити)

Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.

Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело представља најсрамније странице наше историје у којој војвода Шешељ, што смо знали много пре фарсичног суђења, није имао занемарљиву улогу. Врхунски домет тужилаштва је, ипак, у чињеници да ту нема иронијске дистанце, ограде која би могла да послужи као смоквин лист. Да би суђење за неке од најтежих злочина које можемо замислити доживели као забаву, није потребно да сте набијени дозом перверзије, шовинистичке мржње, непоштовања према жртвама српских злочина или љубави према лику и делу оптуженог војводе. Можда је најстрашније од свега то што нам трибунал не дозвољава да када говоримо о Хагу говоримо о злочинима.

У изузетно ретком споју Шешељевих особина један је од кључева за разумевање зашто многи други неславни балкански ликови, од генерала Готовине до генерала Младића, беже, или су упорно бежали, од Хага. Да би оптуженик успео да покаже право, первертирано лице Трибунала, неопходно је да буде спреман да годинама у затвору чека на суђење, да лажи и фалсификате тражи тамо где их нико нормалан не би тражио и да себе изложи милости правног система осмишљеног да арбитрарно игнорише главне постулате свих постојећих, конзистентних и функционалних правних система на свету. Поврх свега, Хаг је успео да постигне да сама оптужница буде довољна да оптужени, у очима огромног броја својих сународника, буде промовисан у свеца, националну икону и недостижан идеал.

Писање хагиографија није предвиђено као један од задатака Трибунала. Суштина хашког правног неуспеха није у Шешељевим талентима или безобзирности. Није се у хашким судницама нека високоморална међународна правда и узорна процедура сусрела са “злим генијем” и изгубила тешку битку. Трибунал је поразио сам себе. И онда када су хашки “шешељи” и “милошевићи” били лоши и јадни, тужилаштво је успевало да буде још јадније и горе, уносећи при томе увек нове елементе јефтине лажи и неприкладне комике.

На дугачкој листи савезника зла почасно место припада онима који су га преувеличавали и банализовали – и тиме релативизовали и доводили у питање. Бранити и правдати једно овакво суђење, травестију правде и права, значи бити, било свесно или ненамерно, савезник бивших и будућих злочинаца, непријатељ помирења и кажњивости на Балкану и користан члан – ако на тренутак прихватимо да су речи “Хаг” и “право” синоними – правог “антихашког лобија”.

Ако постоји било каква корист од Шешељевог суђења, онда је то могућност да научимо колико велики креативни потенцијал настане када се у телима неколико правника сједине неспособност, галактичка ароганција, болесна амбиција и одсуство способности за емпатију према жртвама злочина на, када се гледа из Хага, вероватно ружном, прљавом и злом Балкану. Тужиоци-алхемичари, који су суђење за ратне злочине претворили у комедију, тврде да “раде независно од Савета безбедности, било које државе или међународне организације”. Али, стиче се утисак да је тужилаштво независно и од морала и од правде и од права и од свега онога што је потребно да би се суочили са злочиначким поглављем балканске историје.

Да би једно суђење, што нам је донедавно био синоним за досаду, постало еталон добре забаве потребна је, поред паратужилаца, и галерија урнебесних ликова. Ту до изражаја посебно долазе креатуре које су најављене као сведоци и експерти, затим арогантни и самоуверени главни судија, од кога можемо очекивати да ускоро пресуди и да је Земља равна плоча, и суткиња која својим, на срећу, ретко израженим интелектуалним способностима помаже да појмимо универзалну природу људске глупости.

Уместо да, како су идејни творци овог процеса планирали, Хаг заувек избаци Шешеља из политичке Србије, тужиоци су омогућили да се херцеговачки ултранационалиста врати на мала врата. Бројни Шешељеви непријатељи могу се утешити чињеницом да је војвода током претходне две деценије доказао да – можда му је то највећи од многих талената – уме да прокоцка највеће шансе и при томе спржи мостове који су му обезбеђивали одступницу. Али, заговорници принудног суочавања и демократског испирања мозга требало би првенствено да захвале Александру Тијанићу што је урнебесну хашку срамоту “сакрио” у касном, скоро еротском термину на најмање гледаном јавном каналу.

Телевизијски Шешељ је поново поделио становнике Србије – овај пут у три групе. У првој су они који уторком, средом и четвртком, негде после десет увече, седну испред телевизора и чекају да им, уместо истине или катарзе, буде сервирана хашка верзија “Монтипајтона” – и то не крију. У другој групи су они који ураде исто, али их је срамота да то јавно признају. У трећој су они који не гледају “суђење” – и не знају шта пропуштају.

Ако сте у стању да гледате Шешеља – а многи нису, још увек није касно да надокнадите пропуштено. Погледате ли, после ноћног снимка суђења, неку од дванаест играних серија које се тренутно емитују на домаћим каналима, можда закључите и да је посао сценаристе данас најтежи у Србији.

Зоран Ћирјаковић

GOVOR MAJORA ANASTASIJEVIĆA SA ANTI-SPUTNJIKA

„Vučić u poslednje vreme putem zapaljivih izjava i podsticanjem nacionalističke retorike pokušava da skrene pažnju sa činjenice da rok za potpisivanje ’sveobuhvatnog i pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom’ ističe... Predstava se toliko otrcala da je verovatno dosadila i glumcima, koji šmiranjem prikrivaju nedostatak entuzijazma. Dosadilo je i publici, ali nema kud“, piše Dejan Anastasijević u neobičnom tekstu koji je objavljen na sajtu „BBC na srpskom“ pod naslovom „Spasavanje redova Đurića sa Kosova“.

I u prilično jadnim medijima postoji pravilo da na neki način budu jasno obeleženi prilozi koji izražavaju lične stavove. Čak i kada nisu ovako jaki kao gromki glas ovog neustrašivog medijskog ratnika, najboljeg đaka Miloša Vasića, uzora „nezavisnih novinara“ koji su postali fascinirani bezbednosnim strukturama i njihovim istinama.

Objava vidovitog Anastasijevića je bila drugi potpisani, „autorski tekst“ objavljen na 2.0 verziji glasa zapadne nomenklature koja s ponosom ističe da „radi za Kraljicu“. Prva se 25. aprila oglasila Aleksandra Nikšić tekstom pod naslovom „Dobro došli na BBC na srpskom“. „Lestvica nam je visoko postavljena – naš sadržaj mora da čini originalno novinarstvo visokog kvaliteta, zasnovano na uredničkim smernicama BBC-ja... Naš zadatak je istovremeno i izazov i inspiracija: da stvorimo prostor na medijskoj sceni u kome će slobodno i nepristrasno novinarstvo procvetati. A mi obećavamo da ćemo vrhunski raditi svoj posao“, poručila je glavna urednica.

Anastasijevićev premijerni doprinos je ilustrovao koliko je bilo teško dovoljno spustiti očekivanja od ćiriličnog avatara upokojenog britanskog megafona, nevoljno podignutog iz mrtvih kako bi se odgovorilo na činjenicu da Rusija ovde više nije spremna da toleriše potpunu hegemoniju NATO trabanata.

Nažalost, bojim se da će reči „slobodno“, „nezavisno“ i „vrhunski“ ostati u bolnom neskladu sa rezultatima, mada verujem da će Dušan Mašić, (nepotpisani) politički komesar redakcije, ostati zadovoljan. Njegov lik proviruje u pozadini zvaničnog portreta, ispod koga stoji rečenica koja zvuči kao da je izvađena iz nekog (lošeg) seminarskog rada na temu „Individualni brendovi u medijskom sektoru“ iz predmeta „Strateško brendiranje“: „Tim BBC-ja na srpskom čine mladi entuzijasti upućeni u tajne modernih tehnologija i iskusni novinari, uvek spremni da preispituju sopstvene granice u novim izazovima“.

Nikšić je jedna od najiskusnijih i najtalentovanijih srpskih novinarki, dugodišnja dopisnica „Tajm“ magazina iz bivše Jugoslavije i šefica beogradskog biroa AFP-a. Nažalost, stiče se utisak da ona ili nije uspela da se sasvim izbori sa prethodnim novinarskim izazovom, pa su joj se pobrkale „uredničke smernice“, ili je pravi zadatak redakcije nešto što nema veze sa novinarstvom, iako je upakovano u glamuroznu medijsku oblandu.

Donedavno jedna od urednica u srpskom „Vajsu“, čije su prakse i standardi u svakom smislu suprotnost BBC-jevim, pustila je Anastasijevićev tekst – koji ne bi mnogo štrčao iz hrpe homonacionalističkog i elitističkog đubreta po kome je „poročni“ portal ovde postao prepoznatljiv. Jeste da nedostaje slenga i vulgarnosti i da je iskusni autor izostavio hipertrofirano vajsovsko „ja“, ali i profesionalno i stilski i ideološki ovo ambiciozno štivo je bliže „Vajsovom“, ponosno neuravnoteženom i srboskeptičnom, „sve može“ novinarstvu nego nekome uz koga bi išla reč dobro, da zaboravimo na „vrhunsko“.

Forma tu nije nebitna. Anastasijevićev uradak bi bio sasvim primeren jednom blogu. Mogao bi da prođe i u „Vremenu“, listu u kome je donedavno radio i u kome je izveštavanje vremenom sasvim ustupilo mesto komentarisanju, propovedanju, elitističkim žalopojkama i masturbacionim izlivima „urbanog“ besa. Istini za volju, plate u „Vremenu“ su bedno male i neredovne, pa ne treba preoštro suditi o jednoumnoj redakciji koja daje oduška svojim niskim ideološkim strastima i tamo gde im u jednim ozbiljnim novinama nije mesto.

Ipak, bojim se da problem nije u činjenici da sveznajućem Anastasijeviću verovatno nije lako da se navikne da više ne piše za, istovremeno ponižavajućih i oslobađajućih 150 evra mesečno niti da su plate na BBC-ju za „neukroćene“ Srbe mnogo manje nego što pretpostavljate.

Ono što je u priči o BBC-jevom neslavnom povratku u Srbiju mnogo važnije jeste suština. A ona se ne razlikuje od stavova koji su se prethodnih dana mogli pročitati u pletori autokolonijalnih medija i na Tviteru. Jasna poruka ovih imaginarnih Evropljana je da – posle „genocida u Srebrenici“ i „puzajućeg genocida“ nad Albancima, koji je nedavno „otkrio“ Miloš Ćirić – Srbija može da vodi samo politiku spuštenih gaća, da sve i ne traži ništa, i da nema potrebe da ishod ove politike bude „prodavan“, objašnjavan i racionalizovan glasačima, koji bi ga masovno doživeli kao vrhunsko poniženje.

Na tom medijskom frontu već ratuje „Al Džazira Balkans“, agresivni „Dojče vele“ i – to, nažalost, odavno nije moguće drugačije izraziti – antisrpska „Slobodna Evropa“, čiju uređivačku politiku otelotvoruje autorasistička fiksacija Branke Mihajlović, Mile Štule Male Srbije. Anastasijević je samo dodao BBC-jev pečat perveznom razumevanju demokratije i kompromisa, koji promovišu i kome daju legitimitet ovi propagandistički paramediji. Naravno, uz pomoć volontera sa Tvitera, koje nervira činjenica da Srbija, ipak, želi nešto da dobije i da iždžikljalo čedo de Gola i Čerčila ne planira da izvrši političko samoubistvo.

„Dosta mi je izmišljačina ovog Marka Đurića. Svi smo mi statisti u njihovoj predstavi čiji scenario nam nije poznat”, piše Vesna Pešić, koja je nekako uspela da zaboravi da govori o ekranizaciji kosovskog scenarija na kome je, ne samo figurativno, godinama i sama prilježno radila. Ipak, teško je na njenom Tviter profilu ne prepoznati pritajenu ljubomoru drugosrpske veteranke: „Eto čemu služi unutrašnji dijalog, za zajebanciju, za scenario da se Vučić izvuče i slavodobitno dobije SZO“. Svima je odavno postalo jasno da se na dodeli očekivane nagrade u Oslu može pojaviti samo jedno mesto za aktere iz postprištinske Srbije.

Dario Hajrić je, pak, u komentaru na sajtu „Dojče velea“ uspeo da previdi glavnu rediteljku, Angelu Merkel, ali je zato ponosan što je otkrio toplu vodu: „Iste večeri smo videli i novi bizarni adut iz propagandnog špila. Jedna od televizija sa nacionalnom frekvencijom, inače neuvijeno naklonjena vlastima, obukla je učesnike svog vrlo gledanog rijalitija u maskirne uniforme i rekla im da biraju komandanta. Tako smo nakon hibrida vesti i zabave dobili hibrid zabave i propagande“. Biće da je Hajriću promakao ne samo film Top Gun već i značajan deo srpske i hrvatske produkcije, da ne pominjem zavodljive spojeve eskapizma i propagande koji haraju indijskim bioskopima.

Povodom hapšenja Đurića oglasio se i neumorni Miloš Ćirić, „politikolog, master studija kulture i medija“, nova zvezda televizije N1, aktivista po meri („pravog“) BBC-ja i milosrdni anđeo „zemlje skrivenih masovnih grobnica i oronulih ratnih zločinaca“. „Ma koja su mu prava ugrožena, zar Vi ne vidite da je sve namešteno i da je sedeo satima čekajući da ga ’iznenada’ privedu da biste Vi mogli da se primate kao hepo kocka i padate u nacionalistički fras ceo dan?“, poručio je prosvetitelj Ćirić. „Idite da Vas opet potpaljuju da mrzite i prave predstave. Spasite se tog ludila.“

Spasenje posrnulog naroda je, po Ćiriću, jako jednostavno: „suočavanje srpskog društva sa njegovom zločinačkom prošlošću i beskompromisne reformame koje garantuju priključenje Srbije EU i NATO u ovom veku“, „poštovanje i promocija ljudskih prava u današnjem rasističkom i desničarskom srpskom društvu“, „priznavanje Kosova kao nezavisne države i javno izvinjenje kosovskim Albnacima za višedecenijsku torturu i masovna proterivanja i ubijanja, kao i negovanje dobrosusedskih odnosa između Kosova i Srbije“, „priznavanje odgovornosti za genocid u Srebrenici i reparacija žrtava agresorskih ratova koje je Srbija vodila u regionu“, „otklon od podrške rukovodstvu Republike Srpske nastale na genocidu i etničkom čišćenju, i sprečavanje napora bosanskih Srba da razbiju jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu“...

Bili plitki kao Hajrić ili ukanaljeno celebralni kao Anastasijević i Ćirić, slučajni građani Srbije imaju puno pravo na svoje dijagnoze i recepte. Štaviše, prilično sam siguran da su većinom iskreni i dobronamerni, čak i da su patriote, iako verujem da bi mnogi snažnije odbacili ovakav opis sopstvenih stavova nego neprijatelji koji ih smatraju „izdajnicima“. Mala Srbija je legitimna politička vizija koliko i Velika, ali biti ostrašćeni politički idiot tuđih ekstremnih nacionalizama nije ništa manje nečasno od služenja sopstvenom, koliko god nekome zaslepljeni antinacionalizam delovao benigno i kosmopolitski.

Ono što ne mogu da razumem je paljba slučajnih Srba po „izmišljačinama“, „nameštaljkama“, „predstavama“, „izvlačenju“ i „ludilu“. Šta ti razjareni „Evropljani“ stvarno žele?

Što se Srbije tiče, sve je jasno. Ona je u ovom čudnom svetu zauzela mesto poslovične komšijske krave. Uostalom, profesionalni „evropeizatori“ su im govorili „da komšijina krava bude žive i zdrava“ – niko nije zahtevao ljubav prema našim, valjda genocidnim kravama. One su ostale legitimne mete autorasitsičke i autošovinističke pizme.

Ali, da li bi hteli i novi rat? Da podsetim, u jednom od najsličnijih slučajeva, secesiji Južnog Sudana od Sudana, obavezujući sporazum je nedavno postignut posle 39 godina ratovanja i dva miliona žrtava. („Sudan nije u Evropi“, već čujem autokolonijalne ikone koje, po potrebi, u istom danu drugoevropsku Srbiju smeštaju u svoju zamišljenu Evropu i izbacuju iz nje.)

Možda bi zamrznuti konflikt? Ali, on bi zbrisao čak i male, danas samo teorijske šanse da Srbija jednog dana uđe u brislesku uniju bogatih i njhovih postkomunističkih prilepaka, o kojoj sanjaju i kojoj se mole. Ili je to mržnja antirežimske polovine slučajne Srbije prema Vučiću postala veća od ljubavi prema „Evropi“?

Zato, pokušaću da stvari sagledam iz njihovog ugla, ovde nije reč ni o patriotizmu ni o evropeizaciji – već o idiotizmu. Pomešanom sa perverznom količinom zluradosti, koja neretko miriše na bes zilota kojima je neko ukrao veru pa sad hoće da spale sve, čak i svoju crkvu.

Zaslepljen kao i ini pravednici i vlasnici istine, Anastasijević se podsmeva jednoj jako teškoj ličnoj odluci – ne verujem da može postojati teža, čak i da je neko Vučiću garantovao i doživotnu vladavinu i Nobelovu nagradu, sve sa globalnom besmrtnošću koju ona obećava. Ipak, kolega iz anti-Sputnjika tu nekako uspeva da vidi samo rutinu, politički luk i vodu, i ističe da su mu već dosadile loše predstave. Tvrdi da predsednik glumata i traći njegovo dragoceno vreme. Valjda nije zanimljivo kada vam rediteljka unapred ispriča rasplet.

Dobro. Zapitao sam se šta bi onda, po Anastasijeviću, trebalo da uradi Vučić? Šta treba da kaže? Šta bi zadovoljilo Dejana Anastasijevića? Šta bi odagnalo dosadu koja ga toliko pritiska i lošu glumu koja mu udara na preosetljiva čula i istančani ukus? Šta on, direktno ili indirektno, savetuje omraženom vođi?

Da bi što jasnije ilustrovao koliko je Anastasijevićeva analiza – koja jasno sugeriše da je u ovom slučaju moguće, praktično omah, pristati na sve, bez pripreme i skretanja pažnje, bez dosade i uzbuđenja, bez nasilja, trikova, predstava i manipulacija – jadna, zaslepljena i idiotska, smestiću njegov „recept“ u istorijsku matricu majora Gavrilovića, govora koji ume da motiviše Srbe, bar one koji nisu slučajni i koji su skloni da vole ostale Srbe više od belih nosoroga.

Koliko sam razumeo Anastasijevića, Ćirića i njihove sve brojnije, ostrašćenije i nestrpljivije sličnomišljenike – a bojim se da sam ih prilično dobro razumeo, Vučić bi trebalo da, koliko večeras, izađe pred srpsku publiku i kaže otprilike ovo: „Gubitnici i zločinci! Vi koji ste ili ćutali ili bacali cveće na tenkove JNA. Noćas u ponoć treba da se oprostite od Kosova. Srbija će biti ono što zaslužuje. Obraz Beograda, naše najveće palanke, mora da postane svetao. Evropska unija je izbrisala Kosovo sa naše karte, Kosovo je žrtvovano za mir Beograda i Evrope. Vi nemate, dakle, da se brinete za Kosovo, ono za vas više ne postoji. Zato napred u bolju budućnost! Za Evropsku komisiju i Srbiju po pravoj meri! Živeo Brisel! Živela Priština!“

Zoran Ćirjaković

obelodanjivanje mogućeg konflikta interesa: u prvoj polovini devedesetih, dve godine sam bio prevodilac i „fikser“ u dopisništvu („pravog“) bbc-ja u beogradu. otpušten sam (zajedno sa bošnjakinjom koja je radila u birou u golsvordijevoj ulici) telefonom kada je novi dopisnik shvatio da nisam blizak vlastima u beogradu i na palama i da mi je zabranjen ulazak u republiku srpsku (a ona zato što je imala „muslimansko ime“). poslednji put sam radio za bbc sa ekipom koja je poslata iz londona kako bi izveštavala o potpisivanju sporazuma u erdutu. posle toga sam nekoliko puta bio plaćen da komentarišem događaje na balkanu u emisijama bbc-ja. nisam sarađivao sa starim niti konkurisao za neko od mesta u novom „bbc-ju na srpskom“.

U POTRAZI ZA NE-VUČIĆEM

Prošli su izbori, pa se valjda ponovo može govoriti o stanju stvari. Još kevće poneki NUNS-ov pas, ali to je lavež krezubih, kakofonija koja sve što može jeste da iritira vođu, koga se ne zna ko više voli – da li „neevropski Srbi“ ili „civilizovana Evropa“? Ako se ne desi neko veliko čudo, naša politička sudbina je zapečaćena na duži rok. Nada jeste jedna jako žilava biljka, ali bojim se da je vreme čuda za nama i da će se čak i deo slučajno srpskog tviterijata vremenom saživeti sa „svinjskom huntom“ – mada, naravo, biće ljutitih „deda“ koji će sebi odseći poslovični ud.

Buka i bes protiv Vučića se u nedelju preko noći pretvorila u buku i bes protiv Srba. Potraga za rezultatima izbora u „mojoj“ glasačakoj jedinici ili opštini rezultirala je povlačenjem novih granica „civilizacije“, „Evrope“, „zaostalosti“... Neki su tako stigli i do svog praga, mada ima i onih koji krhku nadu vezuju za oživljavanje lapota. „Sve mi je teže da se bilo kako identifikujem sa narodom kome nominalno pripadam”, poručila je „urbana“ influenserka Vanja Bahilj, koja se sa Tvitera oglašava pod pseudonimom „Koza na štiklama“, i retorički se zapitala: „Pa kad će više pomreti penzioneri koji glasaju za SPS, serem vam se u produžavanje životnog veka!“.

Iz istog sajber rova nam je stigao i zaključak da „Srbija nema građansku, nacionalnu, društvenu, političku, socijalnu, kulturnu... Ima samo poslušničku svest! To smo po ko zna koji put danas pokazali! Jebo nam pas mater!“. Na to se saborac nadovezao tvrdnjom da je Srbija „primitivna, zaostala, dekadentna, zaglavljena u prošlosti, sa udvoričkim mentalitetom, svetlosnim godinama udaljena od evropske civilizacije i demokratskih vrednosti. Plivajte za ’časni krst’ i postite“, da bi zatim jedan Novosađanin dodao: „I ližite jaja Irineju i ostalim crkvenim idiotima“.

Prekaljeni beogradski autorasista je rezultate izbora iskoristio kao povod da sa sajta katarske Al Jazeere poruči da je Beograd „ostao najveća srpska palanka“ i da je demokratija „kod Srba moguća otprilike kao uzgajanje vinove loze na Himalajima“. (Mada je, mukica, smetnuo s uma da je mnogo više moguća i stvarna nego u Kataru.) Biljana Srbljanović je bila jezgrovitija: „Nije do krađe. Do Srba je.“ Ima neke slatke ironije u činjenici da je naše antisrpstvo toliko srpsko.

Ipak, pored lapota i emigracije, starih rešenja, slučajni Srbi su na ovim izborima otkrili i dve nove nade – profesora Jova Bakića i Dobricu Veselinovića, čije imovinsko stanje i (nedostajuća) radna biografija upućuju na jedno od dva zanimanja koja su jako popularna na ovdašnjoj preverznoj levici – rentijer i sponzoruša, odnosno kako se to već kaže u sve prisutnijoj, muškoj verziji ostvarenog silikonskog sna.

Prvi od dvojice novih heroja nastavlja srpsku vatrenu tradicuju žestokog uzvraćanja i prženja mozga, koja je, na suprotnom kraju političkog spektra, iznedrila Ratka Mladića – i njegovu istorijsku komandu „Raspameti!“. Druga velika nada deluje u skladu sa podjednako starim, umrtvljujućim apsektom naše kulture „bruke i časti“. Ona nam je, pre političkog zabavišta za adolescente zvanog „Ne da(vi)mo Beograd“, podarila tri čvrsta sidra, koja su u velikoj meri omeđila naše mesto i moguće razvojne domete u neoliberalnom svetu – opušteno, iskuliraj, sigurica.

Upadljivo preopušten, Jovo Bakić mi zvuči kao podmlađeni Šešelj. Napadno bahat i neuviđavan u javnim nastupima, uživa dok udara rečima kao maljem, bez mere i prsitojnosti. Podjednako samouvereno saopštava prijemčive istine i sipa potpune budalaštine. Ono što je, ipak, ključno za njegovu rastuću popularnost, Bakić ne ostavlja prostor za amabivalenciju i sumnju, najveće neprijatelje (skoro) svakog Srbina, ponosio se on svojim genetskim materijalom ili ga prezirao.

Da parfraziram jednog uglednog intelektualca – koga kriza srednjih godina nije, kao neke od kolega, odvela u mržnju prema Zapadu već prema Srbiji – Bakić voli da grokće, ali valjda tako saopštene svinjarije prijaju našim imaginarnim Evropljanima. Suši i ćeviće su cool, ali, da se ne zavaravamo, i u elitnom urbanom Beogradu prasetina je prasetina, čak i kada je jako masna.

Teško da ima išta srpskije od neodmerenog i histeričnog povraćanja po korenima i slepe potrage za spasiocem, dva impulsa koja su prethodnih dana pokuljala sa društvenih mreža i iz brojnih komentara besnih čitalaca. Nažalost, podlegao Bakić iskušenju ili ne, potraga za proevropskim hazjajinom – nekada ne-Miloševićem, danas ne-Vučićem – već je iznedrila seriju razočaranja.

Čedomir Jovanović, jedan od prvih u tužnom nizu, ilustruje činjenicu da će mnogi imaginarni Evropljani ovde kao spasioca izvikati čak i jednu moralno hendikepiranu protuvu – samo zato što ponavlja Latinkinu malorspsku mantru, koja jedina može da, makar nakratko, odagna kosmičku strepnju slučajnih Srba.

Ipak, mnogo je tragičnija jedna novija inkarnacija – Saša Janković, politička i ljudska karikatura sašivena po mustri Siniše Malog, mada sa upadljivim manjkom inteligencije i opasnim viškom ambicija. Podsmevati se danas „sendvičarima“ a videti spasioca u Jankoviću može da posluži i kao lakmus test potpunog političkog idiotizma.

Iako su oštro kritikovani iz brojnih razloga, mislim da je ključni problem Zorana Đinđića i Dragana Đilasa to što nisu odgovorili na očekivanja oblikovana političkim obrascem koji ujedinjuje dve Srbije. Prvo, oni nisu ozbiljnije pokušali, a možda nisu ni mogli, da se uklope u ideal vođe-spasioca – da budu dovoljno ne-Milošević odnosno ne-Vučić. Drugo, i Đinđić i Đilas su, uz sve mane, pragmatičani političari koji nisu delili puritanizam i ostrašćenost važne ciljne grupe – umova krojenih po uskoj autorasističkoj meri Radomira Konstantinovića. Zato nisu imali prođu kod „građanske“ Srbije, one koja se ne miri samo sa Srbijom i srpskim zločinima.

Druga Srbija – u čijoj je „pešadiji“ bila i ponosna homonacionalistkinja Ksenija Radovanović, prva hipsterka u srpskoj politici i (neuspešna) kandidatkinja NDMBGD za gradonačelnicu – srušila je, zbog „Prajda“ i dva reda platana, sa vlasti Đilasa i DS na izborima 2012. godine, jedinim na kojima su njeni glasovi odlučivali o budućnosti zemlje. Deceniju ranije, Druga Srbija je prigrlila samo „Zoranov grob“. Po živom Đinđiću, rečeno antivučićevskim žargonom urbane Srbije, pišala je neumorno i neumereno, tvrdeći da je reč o rezervi sa Dobričine i Jovičine velikosrpske klupe.

Ovde je neophodno stalno podsećati da je Đinđićevo ubistvo imalo i drugu „političku pozadinu“. Slušajući kao novinar i prevodilac šta su sve posle 5. oktobra za zapadne medije o Đinđiću govorili uticajni Drugi Srbi (i posebno Srpkinje), teško je bilo ne zaključiti da jedan takav srpski vođa – ukviren kao netransparentni „novi Milošević“ i Karadžićev omiljeni partner za okretanje volova – ne treba da postoji.

Ostrašćene „građanke“ su, nadam se blaženo nesvesne šta čine, mesecima „omekšavale metu“, razredile vazduh za dva (ili tri) metka koje su ispalile Legijine ubice. I dan danas se pitam da li se u tome kriju neki od razloga zašto zapadna obaveštajna služba koja je, bukvalno, nešto ranije spasila život Biljani Plavšić u Banja Luci nije na isti način pomogla Zoranu Đinđiću? Možda stvarno nisu mogli, a možda su poverovali da nije vredan truda.

Među onima koji svakog 12. marta na Novom groblju nariču nad propuštenom šansom ima previše novokomponovanih, nekro đinđićevaca. Pored građana koji iskreno žale, okupljaju se i ovi članovi fan kluba Đinđićevog leša, Konstantinovićevi i Latinkini sledbenici koji u tom ubistvu, u suštini, ne vide jedan („srpski“) zločin već još jedan (lažni) dokaz o srpstvu kao zločinu.

Nažalost, iz istog ideološkog kruga – prividno „evropskog“, ali predvidivo armiranog našim kulturalnim obrascem – dolazi i NDMBGD, parastranka u kojoj sve značajniju ulogu imaju mladi „konvertiti“ iz Levice Srbije. Oni su lako odbacili Marksa i priklonili se Dobričinoj pomodnoj, „postideološkoj“ mantri, koja prija ušima galantnih štiftunga i srodnih neokolonijalnih transmisija. U idejnom galimatijasu koji je proizveo ovaj brak iz sitnih računa i velikih ambicija, Đinđić je ostao omražen kao „neoliberal“ a Đilas kao „homofob“, dok su skoro svi drugi relevantni akteri na srpskoj političkoj sceni diskvalifikovani kao „fašisti“.

Bojim se da u mogućnost da „postideološki“ Dobrica – druga velika nada beogradskih ljubitelja malo drugačije doziranih medijskih nesloboda i prozapadne nedemokratije – „spase Srbiju“ ne veruje ni njegova familija. Patetični upad u napuštetni vojni objekat u ulici Cara Uroša poslednjih dana kampanje samo je ilustrovao koliko su se Dobrica i ekipa borili za lepa lična iskustva, svoj slatki cool i društveni kapital, umesto za bolju, humaniju i prosperiteniju Srbiju.

Neki ljudi se u životu glupiraju zato što nisu ludovali kada je trebalo, Dobrica ovog marta zato što mu „palanka“ nije dala da bude skvoter kada je to bio „ceo svet“. U meri u kojoj je jurodivi Janković drugi Siniša Mali, Veselinović je vedriji avatar Koštunice, s tim da, naravno, umesto „Riste Sotone“ i ćiriličnih parafenalija ide solidarnost sa albanskim žrtvama „srpskog imperijalizma“, koju su u NDMBGD doneli namrgođeni perebezi iz Borkove kombi stranke.

Naš novi Dobrica i ekipa su zaslužni za verovatno najjadniji trenutak u kampanji koja je obilovala jadom i patetikom – kolektivno cupkanje i podvriskivanje kojim su na bini proslavili svoju imaginarnu (i Vučičevu stvarnu) pobedu. Teško je bilo ne osetiti transfer blama. Ako već neko želi da traži argumente u prilog beznađa, može mirne duše da se zaustavi na snimku njihove „žurke“, segment na YouTube-u traje samo 39 sekundi, gde se ovi moroni u nedelju uveče raduju i skaču sa limenkama piva u ruci.

Pogrešio sam kada sam nedavno napisao da Dobrica i ekipa žive u Beogradu na Marsu. Oni su, nažalost, odavno odleteli na Sirijus, mesto sa koga se ni planeta Zemlja ne nazire. Iako sam i sam bio sklon da pogrešim i glasam za ova nova, mlada i (valjda) nekorumpirana lica, danas mislim da je glas za SNS bio mnogo racionalniji i smisleniji izbor od ušećerene NDMBGD antipolitike. Ona je bila izbor „kulturnih“ nojeva kojima je samo važno da je pesak cool. „Dobar ukus“ je u tom miljeu vredniji ne samo od Srbije i Beograda već i od demokratije i „Evrope“.

Umesto da specifičnosti koje utiču na sve aspekte našeg političkog života i sve oblike aktivizma tumače kao različitost, nešto što treba da uzmu u obzir i poštuju, slučajni Srbi ih, po pravilu, posmatraju kao patologiju, nešto ružno i „neevropski“ što treba eliminisati i što, kako vole da se zavaravaju, stanuje samo van njih – tih uverljivo falsifikovanih, dozirano nemarnih, postmodernih i sofisticiranih, ali i dalje tako naših, balkanskih lutkica.

Seleći se sa Čedomira Jovanovića na Sašu Radulovića, pa na Sašu Jankoviću i zatim na Dobricu Veselinovića, Srbija koja voli da veruje da je druga i drugačija stalno ponavlja istu grešku. Ona serijski izvikuje spasioca, da bi ga podjednako brzo i lako odbacila i „sahranila“, ali nije u stanju da prepozna da se baš tu vidi koliko je ista, „srpska“, koliko je izdanak ove naše toliko druge i drugačije, ali ništa manje prave (i „evropske“) Evrope.

Zato, i kada tako „evropski“ skaču i podvriskuju, kada ponosno psuju SPC i SANU i seire o praziluku i seljačinama, kada pred zoru lamentiraju nad svojom zlom sudbinim i idealizuju svoj sprčeni „ceo svet“ – naši Drugi Srbi samo pokazuju da su ne samo „pravi“ već , bojim se, i najveći od svih Srba.

Ako nekako uspeju da se suoče sa svojim drugačijim evropjestvom i merom svog neiskorenjivog, „ontološkog“ srpstva, unutrašnjeg praziluka – da pokušam da prevrednujem ovaj jako jeftin sterotip, možda će konačno moći i da prepoznaju pravog ne-Vučića, spasioca za kojim već decenijama tako očajnički tragaju.

Inašala, rekla bi ovde braća Arapi.

Dok pokušavam da nazrem u kome li se krije taj drugačije netolerantni hazjajin – vođa koji će čitati Vreme i Danas, napajati se kolumnama Slaviše Lekića i Teofila Pančića i umeti da otkrije mudrost čak i u šupljim mislima Vesne Mališić i Isidore Petrović – teško mi je da odagnam vragolasti Bakićev lik. Možda je samo reč o nedostatku mašte, a možda bi, ipak, tako nekako na javi izgledao taj slatki „građanski" san.

Zoran Ćirjaković

GENOCID S LEVA: NACIFIKOVANJU SRBIJE I DRUGE STRASTI SLUČAJNIH SRBA

povodom dva 27. januara, dugačak tekst o nemcima i shvatanju da su njihovi zločini slučajni; slučajnim srbima, koji veruju da su približno nemci i da zločini koji čine srbi nikada nisu slučajni; toksičnom nasleđu radomira konstantinovića i povezanim akterima i temama koje su važne za bolje razumevanje života u senci autošovinizma


Mog dedu, jednog od malobrojnih predratnih seljaka-komunista u dragačevskom kraju, 1941. godine su u Požezi ubili Nemci – nenaoružanog, blizu pijace. U kući u kojoj mi je rođen otac bila je 1941. godine radio stanica Vrhovnog štaba – opštinski SUBNOR je kasnije postavio spomen ploču. Deda-stric, koji je sam živeo u istom domaćinstvu, ubrzo je postao politički komesar Drgačevskog partizanskog odreda, bista mu se nalazi isperd škole, na ulasku u Guču, i moj gladnjikavi otac je, iako tada još nije bio ni tinejdžer, često morao da beži uz Moravicu, kroz sneg do pojasa – od četnika, Nemaca i Bugara, koji su, po njegovom sećanju, bili najokrutniji od svih Hitlerovih (sa)boraca.

Baka se posle rata neko vreme držala, ali je vremenom „obolela od živaca“. Bio je to mučan život, bez muža prvoborca i dve ćerke. Umrla je na neuropsihijatriji u Užicu. Otac nikada posle rata nije ušao u crkvu. Verujem da bi ustao iz groba da mu se na sahrani pojavio pop. Ni ja nikada nisam postao hrišćanin. Istini za volju, nakratako sam flertovao sa prvoslavljem (Badnje veče ispred Saborne crkve i tako to) pred kraj srednje škole – ali u tim buntovnim i zbrkanim godinama čak je i Latinkina postmoderna miljenica Olga Manojlović bila ljutita zemunska „četnikinja“.

Jedini u Virovu, moji slavu nisu slavili ni pre „onog rata“. Za 52 godine života bio sam ne nekih dvadeset. Mislim da me, pre petnaestak godina, prvi na slavu pozvao Vuk Šećerović, u porodičnu kolevku (i dugogodišnju centralu „Spektre“), dom Jevrema Grujića. Beba i Čeda su već bili otišli kada sam stigao. Ponovo rođeni kao „liberali“, ostavili su gigantski buket crvenih ruža.

Ali – sve u životu ima jedno, često veliko, ali – stradanje ubijenih i muke preživelih iz moje porodice se u svetu novokomponovanih drugosrpskih antifašista ne računaju. Istorija za Konstantinovićeve Srbe – kako one iskorenjene, koji veruju da su se pelcovali protiv „duha palanke“, tako i one neukorenjene, koji valjda imaju urođeni imunitet – počinje 11. jula 1995. godine u brdima oko Srebrenice, „svete zemlje“ našeg autorasizma.

U drugosprskoj nekropolitici, armiranoj sindromom Srebrenice, nema mesta za partizanski leš mog dede i pakao bake Danice. Možda je ona nekako i mogla da bude „žena Virova“ (ili Arilja) – da se na trenutak poslužim savremenim žargonom selektivnog suočavanja, koje zahteva brojanje krvnih zrnaca u leševima nevinih – da su joj muža i sreću ubili četnici. Ali, nisu.

Čudno antiratna, Konstantinovićeva Srbija se, u stvarnosti, ne miri samo sa srpskim zločinima. Oni koje su ovde ubili Nemci i Hrvati se ne računaju. Za naše „približno Nemce“ – da parafraziram naslov filma koji ističe odnos jednog malog naroda prema mnogo moćnijem – ur-Evropljani Adolfa Hitlera i njihovi omiljeni, nedavno „evropeizovani“ balkanski saborci, nisu ubijali kao Nemci i Hrvati već, mukice, kao žrtve ideologije i neobuzdanosti kapitalističkog sistema. Zato, ako vam članove porodice, u strašnom ratu iz koga Druga Srbija bez rezervi računa samo romske i jevrejske žrtve, nisu poklali četnici – „onda ništa“, što bi rekla Nadežda Milenković, spin-doktorka Peščanika, službenog glasnika slučajne Srbije.

Ono što zabrinjava je da važnu ulogu u podupiranju i legitimisanju ovakve revizije naše prošlosti – i posledičnoj, danas politički posebno korisnoj, negativnoj esencijalizacije naše „jedino moguće“, krvožedne budućnosti – odavno igraju različiti nemački akteri, od državanog propagandnog kanala Dojče vele (DW) do onih od kojih bi se nacifikacija Srba najmanje očekivala, crvenskaste Fondacije Roza Luksemburg (LRS), nažalost važne neokolonijalne poluge čije je delovanje u Srbiji čak i antiradničko.

LRS usmerava našu pažnju (i svoj novac) na ambiciozne poduhvate koji u istu ravan stavljaju upotrebu fašizma u Srbiji i Nemačkoj, kao što je višegodišnji projekat „Poseta Starom sajmištu“. U okviru njega je održan i seminar o „kontekstima nastanka fašiz(a)ma“. Vrišteće „a“, koje bode oči i iskače iz zagrade, treba da istakne (pseudo)naučnu osnovu rasističke nekropolitike koja izjednačava „nemačke“ desetine miliona i „srpske“ desetine hiljada.

Domaći akteri ove pervertirane, „postgenocidne“ nacifikacije Srba su dobri Kosnatinovićevi đaci – koji su prihvatili njegovo shvatanje da je „srpski nacizam“ kulturalni i zato mnogo opasniji od nemačkog, udobno smeštenog u kulturalno bezmirisne koordinate Hitlerovog ludila i moći kapitala. Kako tvrdi Latinka Perović, na Zapadu, pa i u Nemačkoj, ne može da se ukoreni „duh palanke“, navodno vrhovno, neuništivo globalno zlo za koje je Konstantinović vezao neuništivi, vanvremenski i neideološki „srpski nacizam“.

U očima građanskih svetitelja i njihove elitne pastve, palanka je senka od koje, kao društvo i zajednica, ne možemo pobeći. Među antipalančanima, koji, u suštini, Srebrenicu vide kao zlo veće i od Aušvica i od 8000 Jasenovaca, ukorenio se snažan otpor poređenju. Čest argument u prilog ovakvog, obično implicitnog ali jasno prepoznatljivog razumevanja, jeste da moramo da se bavimo samo svojim „dvorištem“. Ali, svaka upotreba reči „fašizam“ i „nacizam“ u kontekstu našeg zla već uključuje poređenje – paralelu kojom se zločini koje su počinili Srbi stavljaju u istu ravan sa zločinima koje su u 20. veku počinili Nemci.

Praviti simetriju između srpskog i nemačkog zla, da progovorim jezikom koji Druga Srbija razume, mnogo je veća svinjarija nego izjednačavati nevine bošnjačke i srpske žrtve u Srebrenici i okolinim opštinama.

Ne znam gde se denulo poslovično trnje, ali u zakivanju i Srba i našeg nacionalizma za nacizam nije reč samo o tome da „srpski“ i „nemački“ balvani nisu isti. U Nemačkoj, jednostavno, ne postoji jevrejski ekvivalenta Sandžaka. Nemačka vizija konačnog rešenja nije samo originalna već ona ne toleriše izuzetke – ni „velike“ ni „male“. U Trećem rajhu nije bilo Jevreja vođa stranaka, gradonačelnika, ministara i poslanika. Ekvivalent Rasima Ljajića, Sulejmana Ugljanina ili Muamera Zukorlića bi krajem tridesetih, čak i decenijama posle četrdesetih, u Nemačkoj mogao da postoji samo kao leš. Ipak, očekujem da će Radivoj Cvetićanin, Milivoj Bešlin, Ivan Milenković ili neki drugi zilot Konstantinovićevog Vjeruju pokušati da relativizuje i ovu istinu.

Štaviše, bojim se da su za uspeh nemačke denacifikacije ključne dve povezane činjenice, koje malo ko pominje. Prva, Jevreji su toliko temeljno istrebljeni da više ne postoji dovoljno veliko iskušenje da se najstrašnija istorija ponovi. Druga, posle Drugog svetskog rata nije bilo povrataka izbeglica, niti je bilo pomena vrednog broja Jevreja koji su želeli da se vrate. Kako nas je nedavno podsetio BBC, u Velikoj Britaniji nije malo potomaka Jevreja, koji su uspeli da se spasu, za koje dan danas čak i razmišljanje o poseti kolevci predstavlja traumu i korak na koji se jako teško odlučuju.

Na sreću, niti su Srbi u ratovima devedesetih bili nacisti niti su Bošnjaci bili „Jevreji“, kako nas ubeđuju brojni „nevladini“ ispirači mozgova i preduzetnici sakatog suočavanja. Iako redovno osnaživane u najuticajnijim globalnim medijima, ove navučene paralele gube snagu. Zato ne čudi da se i fokus građanskog revizionizma – kao i nekropolitičke „Devete ofanzive“ u sklopu koje su se naši „približno Nemci“ (i njihovi nemački saveznici) ukopali čak i oko 27. januara – polako pomera na prave Jevreje, sa Srebrenice ka Starom sajmištu.

Balkan je i dalje na zapadnoj agendi i mnogima ovde se čini da, koliko god da su šanse male, vredi probati – i podići „srpsko zlo“ na najviši nivo. Uostalom, ne treba gubiti iz vida da je takozvana Inicijativa mladih za ljudska prava, tada pod komandom „subkomandantea“ Dragana Popovića, već pokušavala, i ovde prva, pre desetak godina, Srebrenicu javno nazvala holokaustom. I ovaj stariji, kao i skorašnji, mnogi sofisticiraniji pokušaji, sasvim su očekivani. Oni nastaju na zavodljivom spoju duha vremena, Konstantinovićeve dogme i trižne logike, i, pri tome, sasvim su u skladu sa svesrpskom ljubavlju prema prejakim rečima i preterivanju.

Šta nova iteracija nacifikacije Srba znači i podrazumeva? Na kakvo samorazumevanje zapadnih centara političke, medijske i naučne moći može da računa?

Uz reč Srebrenica, skoro po automatizmu, ide „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“. Srebrenica, u paketu sa Starim sajmištem, lociranim sa siromašne, „neevrospke“ strane bedema „tvrđave Evropa“, objedinjuje dve utvare („Drugosti“) sa kojima Zapad voli da veruje da ništa ne deli – ružni, prljavi i zli Balkan i sopstvenu mračnu prošlost.

Drugi svetski rat, globalna klanica čiji je epicentar i motor bio na Zapadu, u bajci o „kraju istorije“ je, s jedne strane, izmeštena u praistoriju i, s druge, vezana za neke druge ljude, „prošle Evropljane“. To shvatanje čini suštinu, na Zapadu široko prihvaćenog, samorazumevanja o (sopstvenoj) „prošlosti kao Drugom“, fikcije koja danas hrani amneziju i, nadam se samo privremeno i prividno, abolira i moćni Zapad i njegove „najviše vrednosti“. Tako u „postistorijskoj“ konfabulaciji Drugi svetski rat – i sve pre njega, i sve posle, zla koje su Evropljani činili van Zapada, na primer u Keniji, Alžiru i Indokini – postaje slučajna greška, nešto što je, u suštini, nebitno i nereprezentativno, puka zagrada svetle istorije modernog Zapada.

Naša najveća sramota, Srebrenica je vešto umetnuta da poništi i zameni, ne samo Jasenovac, već i Aušvic i sve druge zapadne zločine počinjene pre zapadnocentrične i narcisoidne objave „kraja istorije“. Bojim se da ne vredi gubiti vreme na činjenice i logiku – moć radi ono što moć želi. Zato, dok su nam pre sedamdesetak godina Savom iz Jasenovca stizali leševi, među kojima su najbrojniji bili srpski, danas slučajni Srbi i njihovi zapadni sponzori pokušavaju da rekom koja izvire u EU u Beograd prošvercuju ne samo Jasenovac već i sabrano zapadno zlo.

Beograd je u zavodljivim narativima „naučne“ i medijske istoriografije savremenosti konstruisan kao savršena lokacija za evropski rezervoar zla. Ako iko na Zapadu posumnja, ovde će se uvek naći neko ko će svojim „autentičnim“ glasom insajdera biti spreman i voljan da odagna sumnju. Skoro svakodnevno se mogu čuti upozorenja sledbenika Kosntantinovićevog mračnog proročanstva, nestrpljivih tragača za znacima vremena i neumornih vidioca buđenja neuništivog, genocidnog „srpskog zla“ posle kraće postmiloševićesvke dremke.

Na primer, profesor Filip Ejdus je povodom zabrane održavanje Parade ponosa, 30. septembra 2011. godine tvitovao „Vajmarska Srbija je na kolenima. Na narednim izborima favoriti su crkva i pivnica.“ Ali, umesto ponižene i podeljene crkve i oklevetane srpske pivnice, na izborima 2012. su pobedili Prajd i dobra nemačka pivnica, dizajnirana po denacifikovanom ukusu Angele Merkel.

Istini za volju, u Drugoj Srbiji ima i onih za koje evropski mrak ne stanuje smo u Srbiji i kojima su estetika i elegancija jako važne. Oni ne veruju da su braća Hrvati „evropeizovani“ i da se balkansko zlo može sveti na istočnu, većinski pravoslavnu polovinu takozvanog Zapadnog Balkan: „To što su hrvatski nacisti bili primitivno brutalni u poređenju sa nemačkim nacistima govori o razlici između srednjoevropske i balkanske kulture. Mrtvima je svejedno kako su ubijeni, ali ljudskoj rasi nije. Dok se svi zajedno ne rešimo našeg najvećeg problema - primitivizma - nećemo kao region krenuti napred.”

Priznajem, visokotehnološko ubijanje u gasnim komorama (i kamionima) je mnogo manje musavo od streljanja i klanja kamama. Nažalost, i neuporedivo efikasnije. U primitivnim ratovima na Papui Novoj Gvineji ubijanje prestaje ubrzo pošto padne prve žrtva. Modernim Evropljanim je trebalo nekoliko desetina miliona leševa pre nego što su 1945. godine zaustavili svoju civilizovanu klanicu. Biće da je danas ljude legitimo uokviravati kao primitivne divljake i zveri – kada imaju bele kožu i kada ste, kao, na primer, profesor Rastislav Dinić, tako pitomi i moderni nekim slučajem rođeni među njima.

Turbomoderni i efikasni Nemci su se jedini pitali i u fabrici smrti na zemunskoj obali Save. Lažno, posrbljeno Staro sajmište je potrebno bi se (auto)rasistička fantazija o navodno hroničnom i neizlečivom, genocidnom srpskom zlu urezala u tkivo Beograda. Ovo stratište slučajni Srbi danas nude kao glavni adut, „potvrdu“ i „podsećanje“ da je u našem glavnom gradu pravo „srce tame“ – one navodno najgušće, palančke, koja se opire istoriji i civilizaciji u zapadnocentričnoj jednini.

Zato, nažalost, na levoj obali Save ne treba samo da bude uređen i dostojno obeležen jedan spomen-kompleks teško pojmljivog stradanja. Uz sećanje i podsećanje, drugosrpska nekropolitika pokušava da podmetne i servira nešto što je zlokobno i nedopustivo – svedočanstvo o neuništivim „srpskom nacizmu“ i upečatljivo upozorenje svakome ko ovde dođe da treba što pre da ode, ili bar razmisli u kakvu crnu rupu čovečanstva je stigao. Dominatni narativ o Balkanu i Srbima, „najgorim momcima“, jeste takav i toliko hegemon da će, najverovatnije, mnogi memorijalni kompleks na mestu metastaziranog nemačkog zla „instiktivno“ pripisati nama.

Ne čudi da je i DW dobio mesto u nekropolitičkoj ofanzivi na Beograd, koja je intezivirana na Dan sećanja ne žrtve holokausta. On se obeležava od 2005. godine – i poklopio se sa jednim malo starijim datumom. Srpska pravoslavna crkva 27. januara obeležava dan smrti svog osnivača, ali to je i „crveno slovo“ koje naši neumorni nacifikatori, kao što je Petar Luković, vole da obeleže pominjanjem „simfonije politike krvi i tla i svetosavskog klerofašizma“.

Iza koincidencije kojoj mnogi konstantinovićevci ne mogu da odole – i globalnog povoda nastalog kao proizvod nemačke istorije, koji je iskoristio i „srspki“ DW – smestili su se i duboko ukorenjena briselsko-vašingtonsko-berlinska shvatanja da Srbija nikada ne može biti dovoljno mala, slaba i „nacifikovana“ da bi bila bezopasna. Zato, pored (srebreničkim) genocidom, na Srbiju, slabu ali prejaku i preveliku čak i za svoje dobro, treba udariti i (jevrejskim) holokaustom.

U prigodnom tekstu (nije reč o Savindanu), koji je DW objavio pod naslovom „Zaboravljena stradanja“ i sa podnaslovima „Umesto spomenika – tržni centri“, „Memorijalni kompleks na čekanju“ i „Novo lice fašizma“, novinarka Sanja Klajić je izabrala da nas podseti da „na mestu gde je bila logorska bolnica, SNS je razapeo veliki baner“. Njen glavni sagovornik, Latinkin istoričar Milovan Pisari, rekao je da su „u Srbiji danas jači neki drugi rasizmi – prema Romima i Albancima, a fašistička ideologija prepoznatljiva u dnevnoj politici“. Iako ovde vidi „iskru antisemitizma“, pa i „ponovno otvaranje puta ka tome“, valjda svestan da govori za medij koji u nazivu ima „dojče“, Pisari nas nije smestio u Nemačku 1932. godine već je bio malo milostiviji i našli smo se u Italiji jedanaest godina ranije.

Ipak, ne bih se iznenadio da neko od Pisarijevih drugosrpskih kolega, angažovanih istoričara, uskoro „dokaže“ da je Nedićeva Srbija bila nezavisnija ne samo od NDH i postpetoktobarske Srbije već i od Severne Koreje – i da Dragoljub J. Petrović jedno takvo „otkriće“ stavi na naslovnu stranu svog neobično erotizovanog medija, u kome se na poslednjoj strani svaki dan neko nabija i vrti na Basarinom večno gladnom, crvenom nježniku. Svašta može da iskonstruiše aktivistička nauka, naročito danas, u svom postmodernističkom izdanju.

I novinari imaju važnu ulogu, naročito kada funkcionišu kao „korisni idioti“ – koji mogu biti i fanatstično i sramno malo plaćeni. Ne znam koliko se zarađuje na DW – nadam se bar da ne žive, poput Tamare Skroze, kao „poluprosjaci“ i „belo roblje“, ali kolege su udarnički obaradile „reviziju Drugog svetskog rata“ u Srbiji. Naravno, tu ne misle na reviziju o kojoj govori ovaj tekst.

Našli su vremena i da deluju na društvenim mrežama, nažalost u skladu sa shvatanjem da istorija počinje negde početkom devedesetih – posle obajave kraja istorije. Iako smo odavno postali svedoci haotičnog kraja „kraja istorije“, čini se da je Fukujamina zavodljiva zabluda prošle jeseni ohrabrila Nemanju Rujevića, koji pored DW piše i za Vreme, da meru srpskih političkih neuspeha i inferiornosti ilustruje tvitovima „Broj gradskih četvrti porušenih noću tokom njihove vladavine dok se policija pravila mrtva: SPD: 0 SNS: 1“ i „Glavni koalicioni partneri u poslednje četiri godine: SPD: Angela Merkel SNS: Ivica Dačić“.

Koliko god da je neuviđavno i besmisleno porediti srpske i nemačke stranke, imam empatiju za solipsizam kolege Rujevića. Mogu da uvažim i njegovu slabovidost za nemačku urbanu destrukciju – koja je samo na prostoru Savamale neuporedivo veća od one koju su počinili Vučićevi „fantomi“. Daleko su i 1941. godina i Rujovićev udobni Bon. Ali, ne mogu da shvatim da nova nada Vremena, zvezda „srpskog“ Dojče velea i neumorni Tviter borac ne vidi da je u Srbiji „glavni koalicioni partner“ i SPD-a i Angele Merkel – Aleksandar Vučić, sve u paketu sa Ivicom.

Iako je Rujević sam sebe na Tviteru nazvao „Strani plaćenik“, prilično sam siguran da nije. Koliko god da je plaćen, njegov autoorijentalizam deluje spontano, svakodnevno i banalno – ali to ne znači da je po sebi manje opasan od osvešćenog, malignog autorasizma Petra Lukovića. Oba legitimišu autošovinističke ispade i prihranjuju opake šovinizme u redovima naših komšija.

Resurse na koje se oslanjaju nije teško prepoznati. Sve brojniji domaći preduzetnici i volonteri dekontaminacije su jako slabi na neočekivano poetičnu logiku Mihalja Kertesa, najboljeg Miloševićevog Mađara. U konstantinovićevskim obradama, koje su postale i naučne i aktivističke i svakodnevne i ozbiljne i tabloidne, brojni solisti i hor drugosrpskih „devojčica“ uporno poručuju svima koji žele da slušaju – ako se ja kao Srpkinja bojim Srba, zašto se i vi ne bojite Srba?

Mnogima ovde nije lako da gledaju u neprijatelja u ogledalu, pa vredno konstruišu ili falisfikuju različite lične izuzetnosti, profinjeni dobar ukus i znake koje signaliziraju nepripadanje i sopstvenu iskorenjenost. Uostalom, njihov „sveti Sava“, osnivač građanističke crkve, jeste čovek koji je – kako je istaknuto i u reklami za minucioznu hagiografiju iz pera Radivoja Cvetićanina, kojoj bi, istini za volju, više pristajao naslov „Radomir Beketov. Hronika“ – „progovorio prvo na francuskom, pa na srpskom jeziku“.

Konstantinović, originalni „neukorenjeni“, slučajni Srbin, učinio je da ovde – čak i za mnoge od onih koji nisu ni čuli za njegovu bolno dosadnu, elitističku filosofiju – antifašista i antisrbin postanu sinonimi. Odatle, što je mnogo strašnije, nije dugačak put do shvatanja da su Srbin i nacista sinonimi.

A gde su tu Nemci? Iako se srpski servis Dojče velea pita „Ko je za Srbiju pobedio, četnici ili partizani?“, mislim da ovaj jeftini pokušaj revizionizma u potpunosti maši metu. Možda ne onako kako bi to želela drugosrpska princeza prestolonaslednica Dubravka Stojanović, ali meni se danas čini da su ovde pobedili Nemci. Pitanje koliko je to pobeda „za Srbiju“ može da posluži i kao lakmus test nečije pripadnosti „prvoj“ ili „drugoj“ Srbiji.

Ipak, ostalo je još nekoliko prepreka pre nego što bude moguće proglasiti uspeh „Devete ofanzive“. Drugosrpski optimisti se, s razlogom, hrane shvatanjem, jednim od retkih koje ujedinjuje višestruko rascepljenu zemlju, da je sve nemačko najbolje. Za očekivati je da su „vrh vrhova“ i njihovi lokalni igrači. Uostalom, Nemci su toliko dobro organizovali i izveli originalni genocid da sumnjem da će iko uspeti da dostigne taj najviši od svih „evropskih standarda“.

Znao je za nemačke kvalitete i moj deda Pera – koji nije mario ni za Svetog Savu ni za njegovu crkvu – i pre svog, tada čestog, fatalnog iskustva brojnih srpskih antifašista, žrtava Nemaca. Na njih ovde malo ko pomisli 27. januara kada govori o holokaustu. Njihove sudbine je „Filosofijom palanke“ izbrisao ružni autokolonijalni um Radomira Konstantinovića, palog svetitelja i prosvetitelja sve brojnije slučajne Srbije. Nažlost, ona se – da parfraziram najpoznatiju parolu ovog filosofa kancerogene mržnje prema našim korenima – ne miri sa Srbijom.

Zoran Ćirjaković

DVE SRBIJE 2.0: SA VUČIĆEM ILI IZA AMFILOHIJA

Možda se na martovskim izborima dogodi čudo. Možda opozicija uspe da osvoji Beograd i neočekivano promeša političke karte. Čak i kada je pripitomljena i kastrirana, demokratija je opasna životinja. Mnogo strašnija od gnua, koji je nedavno ušao u našu politiku zahvaljujući tabloidnom fićfiriću sklonom da veruje da je sve što živi u Africi krvoločno.

Demokratija se već nekoliko puta osvetila i bolno „ujela“ one koji su poverovali da su je ukrotili. I mnogo veća čuda su se dešavala od onoga koje priželjkuju Dragan Đilas i rumeni prvi pastir Čubure. Ali, tragedija srpske „građanske“ opozicije je danas u tome što njen usud najbolje ilustruje slogan koji je jedan moj skrupulozni prijatelj istetovirao na svom muževnom telu – „zaštite me od onoga što želim“.

Ne znam gde se zaturilo „srce Srbije“, ali Kosovo je ponovo srce srpske politike. A tu se suočavamo sa činjenicom da je, onog trenutka kada je odlučio da kosovsko pitanje u Srbiji nije demokratsko pitanje – Zapad osudio našu demokratiju, ako ne baš na smrt, onda na dugačku komu. Zato, dok god kosovsko pitanje ne bude rešeno, u Srbiji ne može biti demokratije. Ako Vučićevi miljenici EU u martu izgube biće to znak da je ovde bilo previše demokratije i medijskih sloboda da bi mogli da se smestimo u okvir koji nam je odredio nestrpljivi Zapad.

U velikoj meri zbog senke Kosova, koja je odavno počela sve jasnije i jasnije da se nadvija nad našu zamišljenu briselsku budućnost, Aleksandar Vučić je već izazvao tektonske poremećaje u dve Srbije. Iako je stara podela ostala duboka, a i dalje je izuzetno relevantna, ona je danas u senci dve političke činjenice. Prve, da Srbija ne može „u Evropu“ sa Kosovom – Brisel ne zanima demokratska već samo mala Srbija. Druge, zasnovane na iskustvima zemalja širom sveta na kojima je Zapad učio realpolitiku, da bolne nacionalne rezove možda – naglasak je na ovom možda – mogu da naprave samo dokazani nacionalisti spremni da koriste ne samo čvrstu već, ako zatreba, i čeličnu ruku.

Raspad obe originalne Srbije stvorio je nered u kome mnogima nije lako da lociraju kotve na koje su navikli. Ipak, ne mogu reči da me ne zabavlja činjenica da su danas u istom rovu Milorad Vučelić i Dragan Bujošević, a da nasuprot njih zajedno ratuju vladika Atanasije i Svetlana Lukić. Ko je mogao da zamisli da će se Petar Luković i Miša Vacić ujediniti protiv neprincipijelne koalicije Vesne Pešić i Sande Rašković Ivić?

Mnogi govore o „povratku u devedesete“, ali reč je pre o svojevrsnom povratku u kasne osamdesete – „drugom dolasku“ Svete srpske zemlje u politiku, u kome su ispremetane uloge ključnih snaga iz antibirokratske revolucije. Rolu buntovnika unutar nomenklature preuzeo je mitropolit Amfilohije, ali nam on, umesto Miloševićeve „olako obećane brzine“, danas nudi „olako obećanu sporost“. Ne čuju se ratni pokliči; zahteva se nečinjenje. Daleko je Tirana, u NATO paktu, ali, čak i da ima rime, ne verujem da neko pomišlja da zapeva „Amfilohije rukom mani vidimo se u Prištini“.

Stereotip da se istorija ponavlja kao farsa, potvrđuje činjenica da se Vučić danas nalazi u ulozi Ivana Stambolića. Ali, čini se da neće biti razrešenja u formi neke nove „Osme sednice“ i da nas čekaju mnogo složenije i neizvesnije „godine raspleta“. Ako već moramo da pravimo paralele i sa devedesetim, onda je to prvenstveno sve jasnija, nova, 2.0 verzija podele na dve Srbije. Verujem da ona mnogima deluje zbunjujuće, prvenstveno solipsistima koji su Srbiju posmatrali oslanjajući se na Latinkin autorasistički mozak. Danas dominantnu „Prvu Srbiju“ oličava Vučić, a „Drugu“, ljutitu, podređenu i poniženu, preki Amfilohije Radović.

Istorija je sklona lukavstvima, ali ovaj put je baš bila u elementu. Biti danas za članstvo u EU i ne stati iza najtalentovanijeg Šešeljevog političkog sina je stav koji stoji u raspon između naivnog i maloumnog. Koliko neko treba da bude odvojen od realnosti da bi poverovao da napirlitana metroseksualna mukica Borko Stefanović ili Saša Janković – najveća nesreća od svih personalnih nesreća koje su zadesile demokratske snage u Srbiji tokom prethodne tri decenije, mogu da odreše poslovični kosovski čvor i zatim uvedu Srbiju u EU?

Ne znam da li je Vučić odlučan da ga odveže. Ne znam, čak i ako jeste, da li će u tome istrajati. Nisam siguran ni šta bi, sem realnih šansi za Nobelovu nagradu za mir ili nekog moćnog „faktora X“, moglo da ga motiviše da donese najtežu odluku. Pri tome, u politici se često vremenom pokaže da se neke stvari jednostavno ne mogu rešavati, iako mnogima „jedino rešenje“ deluje ne samo očito već i jako jednostavno.

Ali, bojim se da je Vučić, koliko god bio nejasan, neodlučan i omražen u krugu dvojke, poslednja nada Konstantinovićeve Srbije. Da parafraziram rasističku viziju Borke Pavićević, ako on ne uspe ovim slučajnim Srbima ne gine Afrika, taj „živi pesak“ iz njihovih autokolonijalnih fantazija.

Na žalost mnogih nacionalista, novih „Drugih Srba“, već sama činjenica da naše političke elite nisu u stanju da same promišljaju alternativu članstvu u EU čini da Amfilohijeva Srbija – iako za nju danas radi i dezorijentisana antinacionalistička opozicija – može da ostvari kakvu takvu, možda samo Pirovu pobedu jedino ako se EU sama uruši ili ako se u regionu pojavi neka „neočekivana sila“ i uspostavi održivu „neevropsku“ alternativu.

Mada, bilo bi iznenađenje da Vučić ne bude taj koji će prvi zgrabiti i čvrsto zasesti i na tu „stolicu“. Ona bar ne podrazumeva stvaranje iluzija o demokratiji i „nezavisnim medijima“, a mnogi imaju razloga da veruju da bi tada Kosovo doživelo sudbinu Srbije i izgubilo deo teritorije.

Da se vratimo sa slatkih „građanskih“ i nacionalnih snova na paralele sa devedesetim. Bojim se da je, ipak, glavna sličnost u tome da ni danas nikakava „Treća Srbija“ nije moguća, čak i ako se 4. marta u Beogradu dogodi veliko čudo. Zato, da parafraziram vodeće urbane opinionmjekere i njihove prejake reči – ili „svinjska hunta“ ili „Risto Sotona“. Izaberite stranu.

Zoran Ćirjaković

FERAL I JA

glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu "montipajtonovsku sahranu", koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede. nažalost, izbegavajući "ja", skrivajući teret ličnih iskustava, frustracija i emocija, u ovakvim tekstovima prečesto samo želimo da našu misiju uvijemo u jeftinu oblandu objektivnosti i nepristrasnosti

Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije. Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta. Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga.

Presađena u kontekst Srbije, Feralova matrica posprdne dehumanizacije „loših momaka“ proizvela je plejadu drugosrpskih autora koji pišu kao medijski koljači, zloćudni i nemilosrdni ideološki egzekutori. Amerikanci nešto slično zovu „ubistvo ličnosti“ (character assassination) – i dalje postojite, ali vas nema; govorite, ali vaš glas se više ne može čuti. Feralovci su hrvatsku verziju začinili jakom dozom nama tako dragih i bliskih vulgarnosti. Ovaj medijski korov se u Srbiji ukorenio i raširio u obliku koji bi mogli nazvati psovačko kama novinarstvo.



Argumenti naših „građanskih“ medijskih ubica – „psujem, pišem, koljem“ novinara – odavno ne leže toliko u topuzu koliko u kami. Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, „najviših evropskih vrednosti“.

Naime, često se gubi iz vida da je u Srbiji, na sreću, lista slučajnih, „drugih“ Srba koji su, želeli to ili ne, značajno profitirali od linča u režimskim medijima tokom devedesetih neuporedivo duža od liste onih koji su stradali. Ali, kada vas u medijima posle 5. oktobra feralovski čereče lažni liberali – tu nema odbrane. Kada vas ikone autokolonijalne „građanske Srbije“ kleveću kao nacistu, neće biti nikoga – ni Soroša ni EU ni NDI ni inih zapadnih vlada, fondova i centara – da vas „zbrine“ i „zaštiti“, kao svojevremeno brojne neprijatelje (i „neprijatelje“) Slobodana Miloševića ili, nedavno, samožive LGBTQI autorasiste po meri homokolonijalnih, kvir vremena, kao što su Majda Puača i Boban Stojanović.

Kao „izdajnik“ iz devedesetih koji je pre desetak godina pretvoren u „nacistu“, prošao sam oba medijska topla zeca. Posle temeljnog feralovskog čerečenja od strane Petra Lukovića i pletore sledbenika iz Vremena, Peščanika, Danasa i inih „nevladinih“ organizacija, tretman koji sam svojevremeno imao na „bastilji“ Milorada Vučelića mi deluje benigno, kao najbolja usluga koju mi je neki stranac ikada učinio, stavka u CV-ju za koju bi, čini mi se, mnogi danas platili. Štaviše, dobro se sećam jedne drugosrpske mukice koja je par meseci posle 5. oktobra morala sama sebe u kolumni u Danasu da proglasi „izadjnikom“. Niko drugi nije hteo a falilo mu je.

U mojim tekstovima u Newsweek-u možda je i bilo moguće naći argumente za tvrdnju da predstavljam živi dokaz da u svakoj generaciji Srba postoji „Vuk Branković“, pa i da sam „pozivao na bombardovanje“, ali nigde u mom dugačkom tekstu o Latinki Perović, objavljenom u tada još neokupiranom, pravom NIN-u, nije bilo argumenata za linč psovačkih kama novinara kome sam bio izložen – započet, naravno, u „građanskom“, toliko uglednom Feral Tribjunu, jako ozbiljnom čak i u svojoj pažljivo doziranoj neozbiljnosti, da su mnogi ovde verovali da zaslužujete sve što vam rade ti jugonostalgični, srpsko-hrvatski medijski koljači.

Valjda u Srbiji ljudi koji su ubedili sebe – i nesrećnog Predraga Lucića – da su liberali veruju da ih to oslobađa obaveze da budu liberalni. Njihov perverzni liberalizam je staljinistički. Trebalo me je, jednostavno, zatrti, kazniti čak i članove porodice koji ne dele moje stavove. Večna komandantkinja jedne „nevladine“ organizacije je povodom tog portreta autorasističke „majke Druge Srbije“ (i priručnog mozga i ideološkog rezervoara ove neumorne haške sluškinje) poslala zahtev uredniku Newsweeka-a da, kao „ekstremni srpski nacionalista“, budem otpušten. (Od aprila 1997. godine bio sam „specijalni dopisnik“ iz regiona, što u prevodu sa pretencioznog novinarskog žargona znači paušalac.)

Mislim da je moje iskustvo „mete“ koja je bila na nišanu ekstremista iz oba tabora prilično retko. Ovde je mnogo češća trajektorija koju su pratili serijski birači meta, podguzne muve koje su se nepogrešivo selile sa „prvog“ na „drugi“ čmar svemoći, ljudi kao što su Svetislav Basara i Nikola Samardžić. Njihov je put od pregrejanih tragača za „izdajnicima“ do neumornih lovaca na palanačke „naciste“, od postjasenovačkog „Nož, žica, Srebrenica“ do Latinkinog „Nož, žica, Srbijica“.

Feralov medijski otrov, koji je u Srbiju preneo Petar Luković, nastavili su da šire Basara i Slaviša Lekić, ponosni medijski batinaš koji predstvalja sliku i priliku samorazumevanja članova paranovinarskog udruženja koje sebe zove „nazavisnim“. Nažalost, nije reč samo o kolumnama. Razorna feralizacija „građanskih“ medija - činjenica da, na primer, ono što može, a često ne bi smelo čak ni u Kuriru, može u Danasu - u Srbiji je prepoznatljiva i u onome čega u njima jedva da ima, izveštavanja, i u onome čega ima nedopustivo mnogo, krstaškog novinarstva, koje se, pri tome, obično svodi na nedomišljeno i manje ili više vulgarno pridikovanje, praćeno serijskim vređanjem inteligencije čak i najglupljih neistomišljenika.

Iako prisutan u brojnim medijima, glavno uporište ovakvog antinovinarstva je odavno postao dnevnik Danas, list koji je, uglavnom, bolno dosadan i isprazan – kada nije psovački i koljački, kada njegov glavni egzekutor ne nabija koga stigne na kurac („crveni ban“). Tabloidni glavni urednik em teško kontroliše svoje lešinarske instikte em štancuje bezbroj satiričnih antivučićevskih kolumni nedeljno, što u hiperseksualizovanim natolikim postajama što u lakiranim glasilima koja vešto opslužuju sve strane zakrvljene „čaršije“, pa nema vremena da se ozbiljnije posveti Danasu i zahtevnijim novinarskim formama.

Ne čudi da nesrećna novinarka ovog obilato sponzorisanog paramedija nedavno nije uspela da skrpi čak ni suvisli izveštaj sa otvaranja beogradske Ikee. Teško je u jednom tekstu demonstrirati više novinarskog neznanja i nesposobnosti – i ilustrovati šta sve spada u posao urednika u jednom pravom mediju. Saznali smo tako i da se „vox populi“, intervjuisanje običnih ljudi, u ekstremno elitističkom Danasu svodi na prisluškivanje razgovora onih koji čekaju u redu.

U nekim drugim okolnostima bila bi reč o retkom, dragocenom materijalu. Obično nije lako naći ozbiljniji medij koji je spreman da sebi dozvoli objavljivanje jednog ovako sveobuhvatnog, kondenzovanog skupa udžebeničkih primera lošeg izveštavanja. Ovakvi propusti se, po pravilu, dešavaju samo u izuzetnim okolnostima, uglavnom kada je reč o posebno važnim događajima pred samo zaključivanje lista.

Ali, Danas odavno predstavlja neiscrpni rudnik ovakvih tekstova – u kojim problem nije toliko ni ideološki ni politički ni etički koliko, jednostavno, novinarski. Nažalost, jurodivog skribomana koji se nalazi na čelu ovog lista ni novinarstvo ni sam Danas ne zanimaju. Njegov, čini se, glavni cilj je nespojiv sa uredničkim poslom, mada na putu je da postane „kolumnista Srbije“, tačnije bodljikavi trbuhozborac onog autističnog antivučićevskog jata „građanskih“ političkih idiota koji odbijaju da prihvate implikacije svog „evropejstva“ po svaku cenu i plate cenu svoje salonske igračke-plačke, belolističarske pomame koju je godinama razvijao advokat Srđa Popović, kiseli Dart Vejder „građanske“ Srbije.

Uostalom, prethodni urednik Danasa je smenjen kada je pokušao da suoči autokolonijalnu kliku Druge Srbije sa političkim (i medijskim) konsekvencama notorne konstantinovićevštine, najslađeg greha ovih slučajnih Srba, nepopravljivih autrorasista koji polovinom decembra, na jednom od brojnih „dijaloga“ istomišljenika u CZKD-u, nisu uspeli da se dogovore samo oko jedne stvari – da li su su se uspešno iskorenili, „presekli korenje“ (Branka Arsić) ili su ovde nikli neukorenjeni (Živojin Kara-Pešić).

Kratkoj raspravi je prethodilo jeftino pljuckanje Branke Arsić, profesorke na Univerzitetu Kolumbija, po Dobrici Ćosiću, naslovu njegovog romana i svima koji veruju da koreni mogu biti važni. Ali način na koji je profesorka Arsić govorila o svojoj zamišljenoj iskorenjenosti i neukorenjenosti iznad svega je uverljivo demonstrirao jednu stvar – koliko su njeni koreni ovde jaki i duboki, srpski da srpskiji ne mogu biti, koliko život na Menhetnu nije uspeo da ih rastrese, omekša i raskuva. Sviđalo se to našim autorasistima ili ne, i ovdašnji nacionalizam i njihov selektivni antinacionalizam imaju iste korene. Kada su nadmeni, jadni ili ostrašćeni oni su nadmeni, jadni i ostrašćeni na isti, tako balkanski način.

Ova privilegovana profesorka, koja je nekako uspela da ubedi sebe da je na „margini“ i da „marginalci“ danas o tuđem trošku putuju biznis klasom iz Njujorka da bi učestvovali na promociji jednog beskrajno dosadnog „građanskog“ žitija u CZKD-u, sprema novi prevod „Filosofije palanke“ na engleski. Prethodni, koji je uradio jedan njen slučajno srpski kolega, odbijen je od uglednih američkih izdavača. Bojim se samo da problem nije u prevodu i prevodiocima već u autoru – ali valjda svi ziloti radije krive sebe nego svog boga.

U publici u CZKD-u – u kojoj sam se osećao kao krme u Teheranu, a i činjenica da sam se usudio da postavim pitanje jasno mi je pokazala koliko ima onih koji žale što već nisam i fizički zaklan pa su morali da me „kolju“ zgađenim pogledom – bio je i neumorni promoter konstantinovićevskog bezumlja, Zoran Panović. Ukoliko, kako se očekuje, posle izbora postane glavni urednik Politike, raspolućena Konstantinovićeva Srbija će, pored RTS-a, ponovo preuzeti i najstariji dnevni list na Balkanu – dakle dva medija koja nisu samo oslonac već, mnogo više, potvrda svake stvarne ideološke dominacije u Srbiji.

Ostaje da se nadamo da svog zemljaka i prijatelja Basaru neće sa sobom povesti u jedan od retkih listova koji posle 5. oktobra nisu oboleli od Feralovog pogubnog virusa. Čak i ako uzmemo u obzir Politikinu sramnu prošlost, Panovićeva profesionalna biografija, obeležena hroničnom - i, da, sramnom - slabošću prema feralovštini, nameće potrebu da ga preventivno podsećamo da je gnušati se „Vojka i Savla“, Gorana Kozića ili „Odjeka i reagovanja“ i istovremeno objavljivati Basaru i Lukovića perverzno, bedno, licemerno... da nekako pokušam da ostanem pristojan. Ne bi bilo lepo da stelt glodura Žarka Rakića zameni nešto još jadnije. Ako Politici već ne gine Konstantinović, bar bi bilo lepo poštedeti je od tragičnog nasleđa Predraga Lucića.

Zoran Ćirjaković