NAZAD U 1847. SA JOVOM BAKIĆEM I DUBRAVKOM STOJANOVIĆ

o društvenim i prirodnim činjenicama i privlačnosti vremenskih mašina; o teoriji kao poslednjem utočištu levičarskih protuva; o tome zašto je za bakićeve pionire rumenog autokolonijalizma blok 70 veća misterija od čada; o dubokom „civilnom društvu,“ koje je nadvisilo duboku državu; o razlozima zašto je danas antilevičarski deklarisati se kao levičar; o tome zašto sit (levičar) ne veruje gladom (radniku); o nacionalizmima kojima ne daju da postanu patriotizmi; o udesu zemlje koja je prviše blizu evropskoj uniji a predaleko i od boga i od marksa; u stvari, ponovo o slučajnosrpskim „levičarima“ i zašto, ne samo u srbiji, još zadugo neće biti nade za levicu zombiranu antinacionalizmom

(dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 40 minuta)

***

Ne sećam se više kada su nas učili da postoje društvene i prirodne činjenice. Kamen je, na primer, prirodna a nacionalizam društvena. Neke društvene činjenice su značajnije i prisutnije od drugih. Ima i onih koje su postale, nekako, skoro pa prirodne – kao nešto što nam je dato, a ne stvoreno od zajednice. U takve odavno spadaju nacija i nacionalizam, njena verna senka. Zato je danas, a čini mi se da se to zadugo neće promeniti, biti protiv nacija i nacionalizama – dakle ne samo protiv njegovih sramnih ekcesa – smisleno koliko i biti protiv kamenja ili Sunca.

Uprkos tome, nacionalni identitet je na levici sistematski satanizovan i trivijalizovan, i na kraju proskribovan. Iako je ostao jedna od dve ključne odrednice naših stvarnih životnih šansi, mogućnosti da živimo život dostojan čoveka. Često važnija od one druge – ekonomskog, klasnog položaja naših roditelja. Iako se svetovi Palestinaca i izraelskih Jevreja često dodiruju, u smislu standarda i životnih prilika jako su daleko. Čak i jedno klasno prilično privilegovano dete u Čadu – koji je postao relevantna referenca u orijentalističkoj imaginaciji i umetničkim praksama naših „levičarskih“ rasista – verovatno živi lošije od klasno krajnje deprivilegovanog deteta u Italiji.

Na žalost dece Čada – tamo već decenijama previše retko dolaze i kapital i kiša. U ovoj saharskoj državi, čiji stanovnici troše manje struje od sedišta Svetske banke, dve nestašice su isprepletane pa građane Čada niko ne želi ni da eksploatiše. Cena rada u Čadu je globalno manje relevantna od cene čašice Four Roses u „levičarskoj“ zadruzi Oktobar, smeštenoj u dorćolskoj „silikonskoj dolini“, simbolu svesrpske želje za društvenom mobilnošću bez rada, budženjem raspoloživog resursa.

Daleko je Čad od naše realnosti, u kojoj se burbon sa četiri kapitalističke ruže odlično meša sa zrelim Marksom i društvenim kapitalom. Levičari tamo nemaju ni za burbon ni za crvene ruže, koje u (ne)evropskoj Srbiji posle kose drugarice Mire Marković krase flaše, kojima se, tokom u nedogled produžavanog obreda prelaza, podgrevaju revolucionarne fantazije mlađanih saboraca druga Jova.

Neki fetiši su večni, a neke evropske privilegije na Balkanu bivaju još lakše poricane i ignorisane u vremenu koje istovremeno prihranjuje narcisoidnost i obezvređuje pojedinca. Ovde je „strašno“ i „dno“, „nema nigde“ i „katastrofa“ – u velikoj meri zato što je, na sreću, ovde jako malo, zanemarljiv broj, onih koji su osetili ili videli kako se živi na pravom dnu i ispod njega.

Za razliku od slučajnosrpskih „levičara“, buntovni adolescenti u Čadu ne mogu da popiju burbon kada nema vode. Tamo „vaginalno preduzetništvo“, ukrašeno crvenim ružama i tetovažama, ne donosi uredničko mesto u lokalnom izdanju Le Monde diplomatique – već, najverovatnije, HIV virus. U afričkiim državama u kojima važi da je (skoro) svaka trudnica jednom nogom u grobu, kao opcija ne postoji ni „rentiranje“ materice, surogat majčinstvo, koje je i na Zapadu sve češće jedini način da se, makar na kratko, bedom unižene žene izdignu iz neljudskosti društvenog dna.

Nacija nije samo geografski i kulturalno obeležena odrednica. Ona je i jedna od nosećih osa, ponekad beskrajnih, ličnih identitetskih bitaka i nevolja sa samovrednovanjem. Te nevolje nas u Srbiji mogu voditi ka različitim, pa i, bar za neke, udobnim samomrziteljskim ili antipolitičkim izborima. Oni su, ne primer antinacionalizam, često izraz privilegija, način da ušuškane urbane elite pobegnu od neprijatnih realnosti i onih sunarodnika, prezrenih u Srbiji, koji ne mogu da izbegnu suočavanje sa poniženjima ili njihovo življenje. Zato su „iskorenjeni“ drugovi dr Jova Bakića i učenice dr Dubravke Stojanović – čak i kada nisu dovoljno privilegovane, a nekima, na primer dr Radini Vučetić, nikada nije dosta – ovde sklone da u svakom pozivanju na srpstvo vide isključivo fašizam i mržnju i, pri tome, redovno ignorišu da ona ne mora biti progoniteljska.

I šovinistička mržnja je često jedan odbrambeni mehanizam, način da budu izmešteni neki neizdrživo bolni lični lomovi. Ona nekada isijava iz onih koji nemaju taj luksuz da se povuku u udobne lične svetove, u kakvim se baškare „kosmopolitske“ elite i ježe na neistuširane, seksiste, krezube i fašiste, koji, jelte, nemaju mozak pa gutaju svinjoide i glasaju za svinjsku huntu. Dakle, pojavljuje se i kao autošovinistička, proizvod projekcije unutrašnjeg nereda u mozgovima Slučajnih Srba na (svoj) narod. Redovno sveden na krvožedne, kontaminirane i nepismene, na Peščanikove „zveri srpske“ – sintagmu u kojoj se kristalisao sav jad i beda našeg „liberalizma“.

U ozverenim svetovima u kojima su i klasa i nacija i dalje važne, vizija zajedničkih korena nudi obećanje preko potrebne solidarnosti, štit i kakvo-takvo sklonište, lako dostupnu kotvu ili štaku u narcisoidnom vremenu, koje melje i sakati one koji nemaju ni stvarne šanse ni brižnog sponzora. Dakle, ni mamu ni štiftung „Rozu“ ni Soroša ni Vučića, a kamoli nekoliko njih u isto vreme – kao antipalančki filosofi, teoretičari roda i imperijalne feministkinje iz dženderizovanog držvanog instituta protiv društva i brojnih katedri, koje su okupirali kolonizovani umovi.

Dok se naši „revolucionarni socijalisti“ napajaju američkim viskijem sa crvenim ružama, njihovi, po pravilu privilegovaniji, levo-liberalni saborci preferiraju crveno vino dok prezrene u Srbiji zakivaju za društveno dno pomoću ideologije roda i homonacionalizma, njenog najnovijeg izdanka. Ova dva antinacionalistička miljea s lakoćom razmenjuju kadrove, što ne čudi jer ih ujedinjuje prezir prema narodu i autokolonijalna vizija jedinog puta u bolju budućnost.

Van njihovog čegevarisanog i dženderizovanog političkog horizonta su dva važna polja. Jedno je lokalno, srpsko, a drugo internacionalno, na kome su ovim Slučajnim Srbima sasvim nepojmljivi i njegovi trećesvetski, razvojni, i četvrtosvetski, raz-razvojni delovi. Konfabulacije o položaju radničke klase i subalternih u ovom drugom, internacionalnom, služe im kao jedan od izgovora za ignorisanje ili falsifikovanje realnosti i imperativa koji oblikuju prvi, srpski. I jedni i drugi vole da kažu da je Srbija „mimo sveta“, ali, u stvari, oni su ti koji misle mimo stvarnog sveta, odvojeni od njegvovih paradokslanih relanosti, i zato deluju protiv bolje i pravednije budućnosti u Srbiji.

Šta nam dakle poručuju ovi „levičari“, otuđeni i od Srbije i od sveta, dekontaminirani kulturom i okovani neumrlim „postistorijskim“ dogmama i fantazijama? Šta – sem manjinarenja i „teorije“, poslednjeg utočišta „levičarskih“ protuva – oni danas nude dok pijuckaju revolucionarni burbon i rodno osveštano crveno vino?

Bojim se da je glavna poruka koju realno postojeća, selektivno antinacionalistička i deklarativno antifašistička levica danas nudi jeste – šta da se ne radi. Štaviše, ona je ovde – uporno spajajući jedan tako lokalni autošovinizam i elitizam sa sasvim univerzalnom arogancijom i bahatošću – učinila da u Srbiji svako javno deklarisanje levičarstva postane antilevičarski čin.

Lažna levica je ovde toliko otuđena i privilegovana da, bojim se, mnogi od njih veruju da svako ko za Prvi maj nije bio na Krojcbergu i zakukao da je u Srbiji strašno – nije levičar. Naravno, oni kojima je ovde stvarno strašno bi bili srećni da su za Prvi maj čistili njihov urin (i kokain) u nekom berlinskom WC-a. Ono što ta lažna levica nudi kao „novi plamen“ je jedna odavno ugašena vatra, ugarak prošlosti i nostalgije za prohujalim vremenom. Tu iluzija razgorevanja levičarskog žara služi prvenstveno da nešto jebozovno namami u krevet. Nije sve u parama i ideologiji. Štošta je u seksu.

Zahvaljujući njihovim „rezultatima“, nova levica ovde ne može da se pojavi kao levica. Ona će morati da krene kao nešto što će – ne samo levičarskim fikusima već i svim robovima opojnih „postistorijskih“ dogmi – delovati kao desnica ili još proskribovaniji klerikalizam. Mada, ne samo marksizam, i liberalizam je vremenom postao sekularna religija, natopljena istim avramovskim dihotomijama i željom za izvesnošću. Ona je danas u mnogim zemljama ne samo državna već i više dogmatska od (prave) crkve.

Nažalost, crkva i vera su za naše otuđene aktiviste i ukanaljene „levičarske“ intelektualce veći denkverbot čak i od nacifikovanog srpskog nacionalizma. Njihov puritanizam čini da „Rista Sotona“, koga toliko mrze, deluje kao odmeren i sasvim razuman čovek. Pri tome, crkva je ovde odavno – sem kada zatreba vlastodržcima, Miloševiću koliko i Đinđiću – suštinski razdvojena od, posle Kumanova, još više nacionalne države, ali država nije razdvojena od nacionalizovane crkve.

Zapadne, prosvetiteljske ideje, u čijem temelju je bio nacionalizam, razorile su „pravoslavni komonvelt“ i pretvorile pravoslavne crkve u ovo što su danas – uglavnom sluškinje politike, srećne kada im se dopada, ponižavane kada su protiv. Kako piše Siniša Malešević, nacionalizam, noseća ideologija odbegle modernosti i prosvetiteljstva, uspešno je porazio pravoslavni univerzalizam i usput transformisao „tradicionalnu religijsku ideju mučeništva“ u etno-nacionalističku. Lazar je „postavljan“ na tron pored Hrista, dok Sveti Sava danas neretko biva shvaćen kao da je apostol neke posebne, Srbima namenjene vere.

Mesto Srpske pravoslavne crkve u društvu i državi oblikovano je modernizacijskim impulsima, koji su i ovde stizali sa Zapada. Ali, u susretu sa drugačijim okolnostima i našom ne-zapadnom istorijom, oni su dali rezultate koji se nekim autoritetima u crkvi dopadaju još manje nego našim „levičarima“, sklonim da reprodukuju korozivne liberalne mitove i zapadnocentrizam na koji se oslanjaju. Ta činjenica redovno izmiče lažnim liberalima i marksistima koji, uglavnom, ne vide samo mitropolita Amfilohija već i skoro celu pravoslavnu crkvu kao „Sotonu“. Nažalost, ni prošlost ni budućnost se ne mogu spoznati iz knjiga Latinke, Dubravke i Radine, ikonica rahmetli anarho-liberalizma, vitalnog autošovinizma i kvazireligioznog socijalizma.

„Moderne nacije nastoje da ’emancipuju’ sveukupni život društva od uticaja crkve, jer je ona sama pseudocrkva. Boga i crkvu potčinjavaju nacionalnom egoizmu uključujući ih u kodove sopstvene mesijanske nacionalne ideologije. Stapanje vere sa takvim pojmom nacije je jeres poznata kao etnofiletizam (religiozni nacionalizam),“ pisao je protojerej-stavrofor dr Radovan Bigović. „Svaka nacija ima pravo i mogućnost da uđe u crkvu s mogućnošću da u njoj sačuva svoj nacionalni identitet, ali nijedna nema pravo da ima ’svoju’ ekskluzivnu ’nacionalnu crkvu’, koja bi ’nacionalizovala Hrista’, učvršćivala nacionalni egoizam i obogotvoravala samu naciju.“

Nedavno započeto, bolno suočavanje sa užasima globalizacije – koji sve jasnije dolaze do izražaja ne samo na poluperiferijama već i u jezgru svetskog sistema, originalno oblikovanog prema interesima i shvatanjima zapadnih subjekata – čini da diskreditovanje državnog nivoa kao važnog poprišta političkih borbi postaje sve teže i politički skuplje. A on je, ne samo na jugu i istoku Evrope, često neodvojiv od verske komponente. Naravno, mnoge determinante ostaju globalne, ali nacija je ponovo važna. Tačnije, ignorisanje činjenice da je važna još od 1848. godine, „proleća naroda“ u Evropi, danas je, bojim se, nikada bliže političkom samoubistvu.

Pri tome, nacionalizam je, sviđalo se to nekome ili ne, posebno značajan u svetovima radnika i siromašnih. Antinacionalizam je u Srbiji, iznad svega, klasna, elitistička odrednica, po sebi antiradnička i antinarodna platforma, čak i kada je jako naivan. Uostalom, levičarska okupljališta, marksistička koliko i liberalna, implicitno ali jasno poručuju da tu radnici i „nepismena“ sirotinja nisu dobrodošli. Sa, ponekad, izuzetkom Roma. Ali, njih je Soroševa lična opsesija pretvorila u jednu od manjina-batina za delegitimisanje potreba ponižene i osiromašene većine, kojoj se ne može pomoći bez ugrožavanja premisa neoliberalnog poretka.

Još sporniji od antinacionalizma je ovdašnji „antifašizam“, čija je ključna reč dekontaminacija. Nju je, pre beogradskih i banjalučkih „liberala“, upotrebio Adolf Hitler, što je nekako uspeo da „iščeprka“ Boris Kovačević. I da nije hitlerovska, ne verujem da bi je bilo u diskursu „denacifikacije“ Zapadne Nemačke, koju su, inače, sprovodili nacistički kadrovi. Razlozi zašto tragovi ovdašnje „levice“ toliko smrde nečoveštvom da taj smrad ubija i nju samu, mogu se nazreti i posmatranjem razlika između srpskih i nemačkih antifašista. Ako ništa, ovi drugi se ne raduju nemačkim nesrećama. Ni Aušvic, a kamoli Srebrenica, ne može biti opravdanje za jedan autošovinizam.

Ako je to nekome bitno, za razliku od slučajnosrpskih, fašističkih antifašista, firer nije govorio o kulturnoj (Beograd) ili informativnoj (Banja Luka) već o političkoj dekontaminaciji. Ipak, njegova rečenica iz 1933. godine – gde novi nemački kancelar kaže: „Što se tiče političke dokntaminacije našeg javnog žvota, vlada će započeti sistematsku kampanju obnove moralnog i materijalnog stanja nacije“ – neprijatno podseća na misaoni repertoar redovnih gostiju CZKD-a i autora Buke.

Realno postojeća levica, i liberalna i (post)marksistička, ovde je antinarodni i antiradnički korov. Bojim se da još zadugo nećemo moći da ga iščupamo – iako on ne dozvoljava da izraste bilo šta što bi moglo da istovremeno odgovori na, priznajem frustrirajući, splet kulturalnih, istorijskih, geografskih i (geo)političkih okolnosti i ponudi viziju egalitarnijeg i pravednijeg društva za sve. Dakle, ne samo za rodne, seksualne i njima srodne, politički benigne manjinice po ukusu lešinarskog kapitalizma i njegovih elokventnih apologeta na desnici i korisnih idiota na levici.

Dok god ovde važi dogma „antinacionalizam jednako levica“, smislen levičarski angžman mora biti prikriven, za početak spakovan u ketman oblikovan u skladu sa parametrima prihvatljivog u jednom surovom autokolonijalnom miljeu. Njih, između ostalog, diktiraju metastazirano manjinarenje i narcisoidni, „lično je političko“, ideološki otrov, a, kao i svuda u Evropi, i imperativi homokolonijalnih, „kvir vremena“. Nacionalizam je taj koji danas – ako neko ne želi da priziva svoju nacifikaciju i javni linč „nezavisnih medija“ i „liberalnog“ tviterijata – mora da ostane skriven „u plakaru“.

Ljubica Gojgić predstavlja paradigmu položaja nacionalizma u našem „građanskom“, „kulturnom“ i „evropskom“ mejnstrimu. Dobra je i prihvatljiva, mada i to jedva, jer je nacionalistkinja samo kod kuće, „u svoja četiri zida“. To bi bilo sasvim u redu kada, istovremeno, građanisti ne bi mogli uvek i svuda da budu građanisti, da spinuju, navijaju, pa i lažu i psuju bez pardona. I pri tome budu prihvaćeni i u javnosti i u relevantnim zapadnim krugovima kao objektivni, dostojni, pristojni i uzorni – arbitri prihvatljivosti svih nas koji nismo „njihovi“.

Levičarski ketman danas u Srbiji zahteva teško izvodivu mentalnu akrobatiku. Suviše je policajaca misli i pasa čuvara, od kojih su najkrvoločniji „nevladini“. Ipak, nadu daje činjenica da nijedna antipolitička mašina, koliko god da je moćna i da deluje nepobedivo, ne može da izbegne repolitizaciju. Tu se treba oslanjati i na sve one strategije koje su korišćene kako bi bila uspostavljena antinarodna „diktatura“ političke korektnosti. Sve više antidemokratska i cenzorska, iako se stalno poziva na slobodu govora i demokratiju, ona prožima amalgam potčinjavajućih izama – neoliberalizma, globalizma, dženderizma i neokolonijalizma, koji se preklapaju i stapaju u jednu, prividno ne-ideološku ili post-ideološku, dehumanizujuću matricu.

Smislene levičarske borbe u današnjim uslovima – kada se konačno pojavljuju prvi znaci deglobalizacije, a time i osnovane nade da će se ubrzati preko potrebna repolitizacija – moraju da preuzmu sve raspoložive alatke, pa i „strateški esencijalizam“. Dakle, skrupuloznu instrumentalizaciju nacionalnog i drugih većinskih identiteta u cilju ostvarivanja ključnih levičarskih političkih ciljeva, jer oni, usled delovanja različitih ideoloških aparata i njihovih korisnih idiota, ne mogu biti ostvareni na neki drugi način. Uostalom, strateški esencijalizam je već kumovao neslućenom, u velikoj meri dobrodošlom i, do jednog trenutka, istinski emancipatorskom, uspehu feminizma, koji je, kao i nacionalizam, mekana, pomoćna ideologija. Ni dobra ni loša – na raspolaganju svima koji požele da je prigrle, i na levici i na desnici.

Kao što je Boris Tadić, verovatno najtužnija karikatura u istoriji „visoke politike“ u Srbiji, pobedio na predsedničkim izborima 2008. godine u velikoj meri zato što se – po savetu Srđana Šapera, mada uz snažno protivljenje nekih drugih, „iskorenjenih“ savetnika – marketinški „umotao u srpsku zastavu“, tako je ona danas neophodna i Aleksandru Vučiću na jednom neuporedivo težem političkom poslu. Uz ogromne rizike, i po Srbiju i po Šešeljevog diplomca koji je postao miljenik Angele Merke, vodi se borba oko najtežeg pitanja za jednu državu – koja je njena „prava mera“? Kada već nije uspela da postane velika, da li je bolje da postane mala ili da ostane malo veća?

Naravno, pošto je suočen sa toliko velikim kosovskim izazovom – teško je čak i zamisliti neki koji bi bio veći, Vučiću, ako odluči da nastavi putem kojim je malo ko u istoriji išao, nacionalna zastava neće biti dovoljna kamuflaža. Ali, ostaje činjenica da je nacionalizam jako plastična, savitljiva i podatna ideologija, bez koje se ne može, ni posle Kumanova. Ako je u veštim rukama, a „globalne“ okolnosti su „pogodne“, on pomaže da se napravi i jedna manja koliko i neka veća Srbija.

Realno postojeća levica uporno odbija da vidi da i za nju ima mesta pod barjakom državnosti, nacije i nacionalizma – koji je, voljom Zapada, prvo prekrio a zatim i okovao celu planeta. Posle nedavnog, nažalost zakasnelog, suočavanja sa razornim posledicama globalizacije – koja nas je prvo anestezirala jeftinoćom ala Zara i kineske pijace, da bi onda natanane mogla da ubija budućnost i životnost ovdašnjih života – voditi političku borbu bez „pomoći“ nacije i nacionalizma ravno je tome da u boks meč uđete sa vezanom rukom. Zato glavno pitanje za svaku pomena vrednu, funkcionalnu levicu ne sme da bude zašto treba reći ne nacionalizmu već kako mu reći da.

Izjednačiti nacionalno sa desničarskim je pogubno, možda po levicu razornije čak i od zavodljivog deridijansko-fukoovskog potonuća u diskurs i dekonstrukciju, i pratećeg bega na uglavnom tanušne ili lažirane margine. Ne znam da li je pogubnije potcenjivanje ili satanizacija nacionalizma, ideologije na koju je Zapad osudio ceo svet – istovremeno ga zaslepivši svojim bogatstvom i podredivši ga svojoj moći.

Da, kao i država, ideja nacije jeste razvejana imperijalizmom i kolonijalizmom, ali je pustila jako dubok koren. Realno postojeća levica može da nastavi da ga čupa, ali to neće odvesti svet u anacionalnu 1847, već će znojavu i potrošenu levicu ostaviti daleko od koridora državne moći. A oni su jedina mesta u kojima se nešto može menjati u aspiracionom vremenu nezasitih potrošača, društvenih penjača i lenjih, „tviter revolucionara“. Danas niko ne radi na okretanju globalizovanog sveta naopačke – sem, naravno, krvoločnih ali pravih, ISIS-ovih i Al Kaidinih revolucionara.

Iz „proleće naroda“ se razvila gusta, duboko ukorenjena šuma nacija, dok je proleće globalizacije izrodilo dugačku „jesen nezadovoljstva“, koja drma zbunjenu Evopu i SAD. Razočaranje u globalizaciju, mera štete i poniženja koju je nanela u velikom delu sveta, stvorilo je političku prazninu, koju će popuniti oni koji umeju da se prilagode i odreknu zavodljivih fantazija. Dakle oni koji umeju da se bore uz pomoć nacionalizma, možda jedinog raspoloživog kontra-tega razornim silnicama globalizacije.

Na žalost naših narcisoidnih „marksističkih“ utopista, 1847. se neće vratiti. Ni pokušaji slučajnosrpskih „liberala“ i njihovih hrvatskih idola da falsifikuju istoriju i uokvire nacionalizam kao neku balkansku patologiju, građanima Srbije ne može doneti ništa dobro, pravednije i solidarnije. Zato će sve njihove akcije, ideje i vizije ostati, u najboljem slučaju, nevažne, beda filosofiranja i štrapaciranja. Politički relevantne koliko i poslovični lanjski sneg.

Srbocentrični antinacionalizam je mnoge mlade marksiste pretvorio u slučajne/ne/anti-Srbe i odveo ih u prezir prema srpskim radnicima – koji vole da viknu denkverbot „Kosovo je Srbija“, i brigu za albanske radnike na Kosovu. Iako su oni, u najmanju ruku, podjednako veliki nacionalisti kao i srpski. Ali, njih ovdašnji, selektivno antinacionalistički „marksisti“ vide kao dvostruke žrtve – i globalnog imperijalizma i srpskog „sub-imperijalizma“. Oni srpski „kolonijalizam“ na Kosovu tumače slično albanskim lobistima – kao zasluženi kamen oko vrata ne samo Srbije već i srpskog radništva, nezaposlenih, odbačenih, prezrenih, poniženih... U suštini, kao („desničarsko“) samopovređivanje jedine „kontaminirane“ nacije.

Instrumentalnu podele na „dobre“ i „loše“ nacionalizme „Ostalih“ iz kolonijalne ere zadržala je zapadana levica, kao i, naravno, njena današnja, autokolonijalna kopija u Srbiji. To se desilo u velikoj meri zahvaljujući palestinskim, a kasnije i kurdskim nacionalistima, koji su zacrveneli svoju oružanu borbu. Tako je „sprpski kolonijalizam“, odnosnu „sub-imperijalizam“ na Kosovu, ovde postao jedan od omiljenih lenjinističkih izgovora lažnih levičara za klasizam i nesolidarnost.

Ali, njega je moguće učitati u skoro sva nezapadna, uključujući i postkolonijalna stanja – Indija (Kašmirci, Naga...), Kina (Tibetanci), Kenija (Somalijci, Luo...), Mjanmar (lista je predugačka), Šri Lanka (Tamilci), Etiopija (Oromo), Egipat (Nubijci), Južni Sudan (Nueri), Uganda (Ačoli), Mali (Tuarezi)... Naravno, Srbija nije jedina u kojoj je „levičarski“ anti-kolonijalizam samo jedna od jeftinih neokolonijalnih perverzija. Na oklevetanoj periferiji Evrope, čitanje Franca Fanona sa autorasistikim amovima može biti fatalnije od idolatrije Hane Arent, koja je, ne samo ovde, neodvojiva od njene sofisticirane degermanizacije nacizma.

U Srbiji su ućutkujuće nekropolitičke floskule, kao što su „sub-imperijalizam“ i „genocid u Srebrenici“, postale i neka od brojnih opravdanja za samomržnju, nečinjenje i davanje legitimiteta neokolonijalnom mešanju. Doduše, u slučaju „levičara“, koji vole društvo druga Bakića i tvrde da su jedini pravi, i za „aktivizam“ koji se uglavnom svodi na opuštenu pripremu za prokreaciju uz burbon i pivo, prošaranu (samo)kritikom druga alfa-mužjaka iz Užica, koji je serijski nasrtao na drugarice koje nisu slabe na „levičarsku“ nerast. Biće da je i seks postao kontrarevolucionaran.

Otuđena od naroda i siromašnih slojeva, samogetoizovana „levica“ pomaže u održavanju autokolonijalnog plamena. Pri tome, iako se poziva na internacionalizam i kosmopolitizam, ona reprodukuje i kulturni obrazac i ključne društvene slabosti. Naravno, i sve one na koje se poziva kada patologizuje Srbiju i brani svoj retrogrdani i dogmatski, antinarodni odnos prema političkom.

Realno postojeća „levica“ je svoja udobna, ponekad i jako profitabilna, gnezda uglavnom našla u lažnom neprofitnom sektoru i fikcijama građanskog društva. Tu deluje ili kao pomenuti pseudomarksistički korov, koji sprečava obnovu levice, ili kroz, još opasnije, liberalne „nevladine organizacije“. Oličava ih takozvana Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je postala udarna pesnica naših zapadnih gospodara i glavni inkubator (auto)nacifikatora Srba, uzdanica svih pomena vrednih anti-srpskih politika.

Ovakve organizacije danas čine duboko „civilno društvo“, koje je postalo ključna alatka desuverenizacije Srbije i različitih oblika potčinjavanja njenih građana. Ova antidemokratska sila je odavno nadmašila čak i duboku državu, a vremenom se infiltrirala i u njene brojne pipke. Renacionalizacija srpske politike, koliko god da je ne samo jako teška već i donekle rizična, predstavlja delotvorni odgovor na ovu neokolonijalnu pošast.

Treba to stalno ponavljati – nacionalizacija predstavlja jedan od preduslova oživljavanja levice. Dok se ovde ne pojavi levica koja nije antinacionalistička, ona neće postojati kao pomena vredna politička činjenica. Uostalom, nacionalizaciji ovde – na ruševinama multikonfesionalnog osmanskog ekumena i u ritmu istorije koju usmerava moćan tok našeg, drugačijeg, nezapadnog razvojnog vremena – nije uspela sa odoli ni pravoslavna crkva.

I ona je ranije imala samo dva izbora – ili da se nacionalizuje, uskladi sa najmoćnijom silnicom oslobođenog prosvetiteljstva u Evropi i postane srpska, ili da počne da vegetira, kao Vaseljenska patrijaršija u Stambolu. Što znači da postane prijemčiva za ostvarivanje zapadnih ciljeva, koji nemaju veze s verom.

Duh nacionalne države, pušten u Zapadnoj Evropi i vremenom globalizovan, ne može se vratiti u bocu. Pri tome, on ne nudi etnički homogenu, nekada davno homogenizovanu, originalnu državu-naciju kao alternativu već kao razvojni ideal. Od njega su zapadne države počinjale da odustaju tek onda kada su postale stabilne, jako prosperitetne i iskoristile brojne prednosti.

Zato Mario Kalik greši kada, verovatno sputan neosvešćenim zapadnocentrizmom, ističe razliku između „dobrog“ patriotizma, lojalnosti državi, i „lošeg“ nacionalizma, odanosti naciji. Zapadne države su nastajale nasilno, pre masovnih medija, pa se lako gubi iz vida da je „uništavanje manjinskih nacija“ različitim sredstvima bilo ključna alatka u izradnji oglednih zapadnih država kao, uglavnom, prilično homogenih država većinske nacije.

Naime, na celom Zapadu do polovine dvadesetog veka postojale su samo dve države u kojima manjinske nacije nisu bile ili uništene ili stavljene u „sub-imperijalni“ odnos. Zato je na Zapadu država, sve dok nije ojačala i postala ne bogata već prebogata – bila država-nacija, u kojoj je sasvim zanemarljiva razlika između patriotizma i nacionalizma, kako ih, prilično pojednostavljeno i usko etimološki, ali ne i pogrešno, definiše Kalik.

Štaviše, Evropska unija, upokojena Jugoslavija i (nažalost) neupokojena Bosna ilustruju kakve sve nevolje nastaju kada ne može da se stvori krovni nacionalni identitet, koji bi omogućio da nacionalizam i patriotizam budu isto, baš kao u oglednim zapadnim državama. A one su, u „medijskom mraku“ kojim je bilo obeleženo rađanje modernosti, vekovima ratovale, klale, nacionalno se „čistile“, različitim zakonima i kvazilegalnom pravosudnom gimnastikom prvo odrođavale a zatim renacionalizovale „neodgovarajuće“ građane – sve dok nisu postale države-nacije.

Da ne pominjem opet primere iz Podsaharske Afrike – „mi smo u Evropi“, pa je to veliki no-no i za naše terijaki kosmopolite i za marljivo nemarne marksovce. Mlade afričke države, čije je, uglavnom pravolinijske, granice-okove povukao Zapad, nisu uspele, iako su mnogi frustrirani lideri i intelektualci to želeli, a ponekad i, manje ili više figurativno, pokušavali – „da ubiju pleme da bi napravili naciju“. U Podsaharskoj Africi postoje samo tri zemlje za koje se može reći da su države-nacije, a o „demokratiji“ možemo govoriti skoro isključivo ako ispred stavimo pridev, koji je, po pravilu, toliko relativizuje da bi bilo smislenije govoriti o nedemokratijama ili lažnim demokratijama.

Demokratija i višenacionalna država se ne mešaju lako, a nekada, bojim se, nikako. Zato tamo gde (još) nije bilo (pokušaja) „genocida“, ili oni nisu „uspeli“, glavni odgovor na nepodudarnost između patriotizma i nacionalizma jeste – diktatura. Odgovorna i uzorna, kao ona u malenom Singapuru, ili musava, kažu odnedavno i „genocidna“, kao ona u mnogo siromašnijem, multinacionalnijem i većem Mjanmaru.

Sve siromašne i nedovoljno bogate višenacionalne države su sklone da proklizaju u „genocid“. Ali, „genocidi“ su na nezapadnim prostorima po pravilu bili pokušaji da se ponovi zapadna istorija „uništavanja manjinskih nacija“ – koja je postavila temelje razvoja zapadnih država-nacija, čije bogatstvo zaslepljuje nezapadne mase i elite, ne samo na Balkanu. Te krvave državograditeljske „merdevine“, koje je Zapad iskoristio da bi se lakše i brže razvijao, više nisu dostupne. Kriminalizovane su, mada, naravno, prilično selektivno. Bivaju nazvane „genocid“ samo onda kada to odgovara zapadnim interesima.

Jedna od posledica je da oni koji nisu Zapad – a to je i dalje, kao i modernost, prvenstveno ekonomska odrednica, sinonim za bogatsvo – pokušavajući da proverenim zapadnim sredstvima postanu „Zapad“, znači da konačno budu privilegovani, siti i rastrošni, rizikuju da budu opisani kao „genocidni“ i time izbačeni i iz takozvanog međunarodnog prava i iz „civilizovanog sveta“. Jedno od lukavstvo neokolonijalizma je da dominaciju ostvaruje tako što nekim nacionalizmima ne dozvoljava da postanu patriotizmi, a nekima, kao što je albanski na Kosovu, svesrdno pomaže. Nažalost, uz terciranje slučajnosrpkih „marksista“ i udarnički rad konstantinovićevaca.

Kakva god da je „palanka“, svaki oblik kolonijalizma je gori i destruktivniji, a danas je i jako podmukao, posebno u našoj, „neevropskoj“ Evropi. To čini da će preko potrebna dekolonizacija mozgova ovde biti mnogo teža i neizvesnija, jer ona u Srbiji podrazumeva devesternizaciju. Ali balkanizacija ovdašnjih umova, paralisanih ne toliko slikom Zapada koliko jednom kandiranom fikcijom, predstavlja pretpostavku i smislene primene termina razvijenih i definisanih na Zapadu, u jednom bitno različitom, drugačije evropskom kontekstu. Mislim da tu ima nade za Kalika, da on može da se otrgne iz zavodljivih okova tumačenja zasnovanih na tuđim, zapadnim iskustvima – koja su podjednako provincijalna i neuniverzalna kao i svaka druga, pa i naša.

Ali, bojim se da nema nade ni za Bakićeve marksovce ni za liberalne mrzitelje kaldrme. Nažalost, i jedni i drugi imaju asfaltirane umove. Ne verujem da su u stanju da uvaže posledice činjenice da smo živeli jednu bitno drugačiju istoriju i da, čak i kada moramo da „ponavljamo“ tuđu, zapadnu – to možemo da činimo samo na naš način i u našem ritmu. Nesklad koji tu neizbežno nastaje, posledica je različitosti a ne neke naše navodne patologije ili bolesti iz desubjektivizujuće autorasističke fantazije na koju su Dubravka Stojanović i njeni levi liberali oslanjaju kada medikalizuju našu različitost i nacifikuju srpski nacionalizam.

Bajka o poželjnom patriotizmu nasuprot opasnog nacionalizma ovde je, ako razmišljamo o oživljavanju nečega što bi ličilo na levicu, jedna preskupa, ali, nažalost, jako zavodljiva iluzija. Pri tome, ne samo „liberali“, već su ovde i mnogi relevantni „marksisti“ – autonomaši. I kada izgovore patriotizam – oni, po pravilu, zamišljaju nezavisnu, mirišljavu, crno-žutu, K&K Vojvodinu. Ne misle na blatnjavu, osmansku i azijsku Srbijaniju, „Srbistan“ koji kleveću i preziru.

Koliko znam, poslednji u nizu pokušaja prepariranja ovdašnjih mozgova oslonjen na dekontekstualizovanu distinkciju između patriotizma i nacionalizma bila je neokolonijalna turneja ambsadora nordijskih zemalja u Beogradu. Oni su pre nekoliko godina krenuli da pokroviteljski objašnjavaju odabranim glavnim urednicima „srpskih“ medija razliku između njihovog, „dobrog“ patriotizma i našeg, „lošeg“ nacionalizma.

Malo kasnije je, ne samo na danska vrata, zakucala neočekivano velika grupa izbeglica, azilanata i migranata – i pokazalo se da je taj patriotizam ume da bude mnogo odvartniji i nehumaniji od našeg oklevetanog nacionalizma. Represija i eksplozija netolerancije bili su u velikoj meri vezani za činjenicu da je priliv ljudi druge nacije (i vere i rase) pretio da stvori jaz između danskog nacionalizma i patriotizma, da razdvoji dva pojma.

Ovde je potrebno istaći da je u dobitničkoj zapadnoj formuli ’patriotizam jednako nacionalizam’ – ključan nacionalizam. On je imao instrumentalnu ulogu u stvaranju bogatstva, održavanju prosperiteta i relativno lakom sprovođenju različitih oblika emancipacije, mere poštovanja „ljudskih prava“ koja obezumljuje ovdašnje marksističke fikuse koliko i levo-liberalnu elitu.

Neoliberalizam je, uz pomoć globalističkih mitova i fikcija inkluzije, potpomognutih u Evropi i instrumentalizacijom holokausta, taktički razvojenog od svoje nemačke baze i kapitalističke nadgradnje, jedno vreme uspevao da pod sobom drži nacionalizam. Lako je bilo obezbediti saučesništvo i levih liberala i mnogih marksista, zabavljenih cuclama „ljudskih prava“ rastućeg broja politički benignih manjinica, opstankom nosoroga i ekološkim pitanjima.

Naravno, po pravilu na načine koji ne ugrožavaju temelje razularenog kapitalizma i sestrinskih ideologija. Na primer, retko su levičari svih boja i nijansi pominjali jedini koliko-toliko sprovodiv i efikasan odgovor na apokaliptični scenario klimatskih promena – masovni besplatni transfer čistijih tehnologija zaštićenih patentima, čija je sudbina, skoro bez izuzetka, u rukama zapadnih vlada.

Za razliku od ugroženih vrsta, neke ideološke „vrste“ imaju veće neprijatelje u sebi nego u okruženju. Štaviše, neretko deluju kao neprijatelji svog okruženja. Bakićevi voljeni marksovci su se ovde etablirali na jednom visoko kompetitivnom, iako relativno niskoprofitabilnom, lešinarskom „levičarskom“ tržištu. Tu je monopol uspostavila koalicija moralnih patuljaka, lenjih bukača i ciničnih oportunista. Oni vole da pominju „svetsku ekonomiju“, „cenu rada“ i „radničku solidarnost“, iako to poznaju i razumeju manje od Čada.

Kada je reč o svetskom proleterijatu, veri u njegovo ujedinjenje i mogućnost da budu ubrani politički plodovi internacionalizma – to je danas manje smisleno od dodola. Čini mi se da ključni problem sa ujedinjavanjem proleterijata i još poniženijih potklasa, pa i svakim anacionalnim pristupom njihovim potrebama i interesima, jeste jaz koji ih deli, ne samo na egzistencijalnom novou, već i u nekim drugim, jako važnim aspektima. On je toliko veliki i nepremostiv da čini da sama ideja ujedinjavanja danas bude ne toliko utopijska koliko bezumna. Čak i da je to moguće, prezreni na svetu bi, u nažalost globalizovanom ali sve „neravnijem“ svetu, bili teške budale kada bi se ujedinili i poveli bilo kakvu zajedničku borbu.

Zašto? I zašto razloge nisu u stanju ni da naslute ovdašnji samoproglašeni marksisti i marksističke feministkinje, koje sanjaju da se „ostvare“ i kao majke i kao revolcionarke i kao državne službenice?

Krenuću od drugog pitanja. Naravno, odgovora je više. Već sam pisao i o onima koji su vezani za naš kulturalni obrazac, iz koga niko od nas ne može da se „iskoreni“, i o onima koji su povezani sa činjenicom da, ako uopšte nešto čitaju, naši „levičari“ čitaju ne pogrešne knjige već pogrešno čitaju knjige. Oni pitke teorije izvedene iz zapadnog iskustva i društvene istorije redovno tumače kao univerzalno validne i relevantne.

Ipak, čini mi se da je ključni razlog nešto drugo. Po pravilu, naši „levičari“ mogu i da ne rade. Može im se da ne budu eksploatisani. Oni, ne samo da će jesti, već će, po pravilu, imati i za čašicu burbona, verovatno i za vansice, pa mogu da se bave teorijom i „feministički“ trabunjaju na Mašini – za šta, inače, bivaju celivani šačicom (dojče) evra.

U Srbiji ima struje. Ima i vutre. Imaju pristup kompjuteru. Imaju vremena da pišu i čitaju. Znaju kako da odmotaju lizalicu. I oni sami, i ljudi oko njih, ako su im potrebne, nose naočare ili sočiva. Bojim se da im je teško da zamisle da postoje oni koji ništa od toga nemaju, čija dece nikada nisu videla bombonu, pa ne umeju ni da je odmotaju. Oni ne znaju kako je živeti na pravom dnu, niti znaju da tako, priznajem van Evrope, živi više od pola milijarde ljudi. U celoj Srbiji ih ima „nula“, tačnije zanemerljivo malo. Unutar su statističke greške, što znači najviše sedam hiljada.

Na sreću, ne postoje „zoološki vrtovi“ bede u kojima bi slučajnosrpski „levičari“ mogli da se suoče i sa (pravim) Čadom i (pravim) dnom i sa činjenicom da životna „cena“ ne-rada može biti mnogo veća od najmanje „cene rada“. Bojim se da ni ne pokušavaju da, kada govore o radničkoj solidarnosti, zamisle decu sa naduvenim stomakom čiji otac plače da ga neko eksploatiše. Ili majku koja čeka pijačni dana da bi prodala kokošku i kupila antibiotik za dete, koja, pri tome, nije čula za Marksa i Gramšija pa se moli Bogu da dete preživi još tri dana. Ili decu, tamo gde nema onih koji mogu nešto da daju prosjacima, pa čekaju da popijete vodu i date im plastičnu flašu, ili jezikom seksualno „stimulišu“ mršavu krava kako bi dala malo više mleka...

Tako se živi u Četvrtom svetu – iako su gledaoci Utiska nedelje nedavno od Nenada Prokića mogli da čuju tvrdnju da je Srbija Četvrti svet. Mnogi su poverovali, iako je Srbija, prema stepenu ljudskog razvoja i životnom standardu, negde pri dnu Prvog sveta. Mogu, po ko zna koji put, još o Četvrtom svetu i drugim razlozima zašto radnička solidarnost i internacionalizam danas predstavljaju slatku iluziju sitih i gadljivih na preživljavanje. Stanovnika privilegovanog dela sveta u kome čak i najsiromašniji ne umiru od gladi, gde postoji šansa da se hleb ubuđa.

Suština naše evropske priviligije – koliko god da ona mnogima u Srbiji deluje mala, smešna, zanemarljiva ili nepostojeća – jeste da ovde ima kontejnera u kome može da se nađe nešto jestivo i što ima posla od koga se može utoliti zavijajuća glad. I oni koji su ovde stvarno jako gladni, jako retko su gladni sa osećajem izbezumljenosti pred ružnu smrt, mirisom ultimativnog beznađa, koji se vremenom ureže u mozak onih koji su ne jednom lavirali na ivici umiranja od gladi. Globalizacija je učinila da, iako odavde nevidljiv, taj, tako gladan svet po prvi put više nije razdvojen od našeg, koji je, po pravilu, relativno sit čak i kada je gladan.

Ako odemo istočnije od Čada, pravog Četvrtog sveta, suočićemo se i sa cenom (ne)rada u (pravom) Bangladešu, koji se, inače, navodi kao najnoviji primer uspeha jedne zemalje iz razvojnog Trećeg sveta. Ali, Bangladeš je ovde, na „levici“, lažiran i kao takav je postao sinonim za „katastrofalno“ stanje Srbije, navodno, „evropskog Bangladeša“. Srbija je, iako su plate ovde skoro pet puta veće a kvalitet života se ne može ni porediti, „postala“ Bangladeš u velikoj meri zahvaljujući lenjosti Nemanje Rujevića i neznanja sertfikovanih vlasnika autokolonijalnih „znanja“, koji imaju pristup „nezavisnim“ i „građanskim“ medijima.

U Bangladešu, Indoneziji, Vijetnamu i Kambodži, u neljudskim uslovima, za ubogu siću, od jutra pa do posle mraka – jer je to jedini način da im dete nešto pojede, da manje plače i ređe povraća – „oni“ prave patike koje nosimo dok tvrdimo da smo „mi“ nesrećni i na dnu. Preblizu stvarnog dna, „oni“ su srećni što nisu nesrećniji. Zalog njihove sreće u nesreći je naša nesreća u sreći – pa i činjenica da ovde i dalje ima mnogo onih kojima se može da ne budu eksploatisani. Globalizacija je uspostavila i učvrstila povratnu spregu između dva daleka sveta, gde dobitci radnika tamo jednostavno podrazumevaju gubitak poslova i radničkih prava ovde. Drugim rečima, oni tamo žarko žele ono što mi nikako ne želimo.

Da bi spalili iluzije, naši radikalni levičari ne moraju da idu u Čad, Bangladeš ili na Javu. Može drug Bakić da povede svoje pionire u Blok 70 – da, na primer, posete neke od stanova koje su iznajmili kineski radnici i vlasnici tezgi i radnjica. Kada vide na koliko kvadratnih santimetara oni žive i koliko mnogo rade, možda naslute nešto smisleno vezano za realnosti u Kini, ali i za „cenu rada“ i „svetsku ekonomiju. Nažalost, toga nema ni kod Altisera ni kod Šantal Muf.

Da probam još jednom. Svetlo u mraku za znojave i preumorne kineske i bangladeške radnike je – gledano iz burbonom zalivene silikonske perspektive Bakićevih „Oktobaraca“ – mnogo mračnije od srpskog mraka u svetlu. Dve percepcije su nepomirljive, toliko duboko ukorenjene u dve istovremeno jako daleke i isprepletane realnosti da je formuslianje zajedničkog interesa i ujedinjavanje jednostavno nemoguće. „Cena rada“ koju zahtevaju naši „marksisti“ je u Srbiji moguća samo ako ovde ne mogu da dolaze – ni pametni telefoni ni plastične kante ni kompjuteri ni vansice proizvedene u Kini ili Bangladešu. Ni Kinezi.

Koliko god da su i Aleksandar Vučić i „privredna politika“ loši, njihova uloga je relativno mala. Porast ovdašnjeg beznađa je pupčanom vrpcom vezan za nade bangladeških i kineskih radnika. Zato radnička borba ne može biti zajednička. U svetu država, ona se može voditi samo na nacionalnom ili, ako baš mora, patriotskom nivou. Pri tome, mislim da su srpski proleteri mnogo svesniji od slučajnosrpskih „levičara“ i implikacija globalizacije, koje osećaju na svojoj koži, i ljudske bede onih koji tvrde da ih zastupaju i da se bore za njihove interese. Zato bi se danas čak i priželjkivana pobuna okončala u rekordnom roku. Završivši kao, sasvim razumljiva, sitno-pljačkaška redistribucija, način da gubitnici u metastaziranom manjinarenju, tranziciji i globalizaciji konačno zadovolje bar neke uskraćene potrošačke strasti i aspiracije.

Najčešći odgovor koji sam dobijao kada sam ovde pokušavao da ukažem na relevantnost realnosti u kojima nastaju stvari koje nosimo i predmeti koje koristimo bio je – „Ali, mi smo Evropa“. To je, možda benigni, rasizam. On dolazi iz samorazumevanja da „mi“ ovde treba da korsitimo male i velike blagodeti globalizacije – od H&M, za kojim je godinama na društvenim medijima zavijala „liberalna“ Srbija, do moćnih Apple mašina, idealnih alatki za intelektualni rad – pod klimom ili sa grejanjem. Dok „oni“ tamo treba da se znoje i pate, radeći u fabrikama-logorima u Kini – i po 16 sati dnevno, šest dana u nedelji.

Svaka jeftinoća ima svoju cenu, koja danas, po pravilu, ostaje nevidljiva. Na primer, u Indoneziji u mnogim fabrikama ne treba postaviti žicu da bi bile logor. Ljude na „robovanje“ tera preživljavanje, koje nije figurativno, i deca, koja ne mogu da nauče da trpe glad i ćute. To su mesta gde internacionalna klasna solidarnost biva razbucana u sudaru sa imerativima ostajanja u životu. Možda je taj „sudar“ najupečatljiviji u Indiji i Bangladešu – gde žene i njihova mala deca od jutra do mraka tucaju kamen pored prašnjavih puteva i ulica. Njihov, čak i na jedan pogled sa strane, neizdživo bolnan rad beskrajno je jeftiniji od svake mašine, ali ne-rad bi za njih bio preskup, još bolniji i tragičniji. „Luksuz“ koji sebi ne mogu da priušte.

Imajući u vidu razliku u životnim okolnostima, proleteri svih zemalja žele isto samo na jednom prilično trivijalnom nivou. Oko njega ne može da se kristališe ni zajednička politika ni stvarna solidarnost. Radnička klasa više ne može da se ujedini, ako je ikada mogla. Istovremeno, sumnjam da će nestati nacije. Štaviše, mislim da će sa planete Zemlje pre nestati čovečanstvo nego nacionalizam.

Nema tog vudua koji može da vrati duh nacije u bocu i hipnoze koja može da pomiri aspiracije i interese kineskog i srpskog radnika, da ne pominjem ponovo očajnog (ne)radnika u Čadu ili (ne)srećnog „roba“ u Bangladešu. Kakav-takav napredak – sem kada se radi o fokama, transrodnim osobama i drugim „ljubimcima“ neoliberalizma – moguć je samo na nivou države. Nacionalna solidarnost je jedan od malog broja raspoloživih protiv-otrova, koji mogu da se koliko-toliko suprostave atomizaciji društva i razornim manjinskim politikama identiteta.

Dok god levicu parališe strah od nacionalnih skretanja, sve što ovde može da proizvede su neke lepe, umivene prakse. Estetizovani subotnji pseudobunt beogradskih orhideja, koje traže uzbuđenja a ne boljitak za prezrene Srbe. Nema tog dobrog ukusa i teorije koja tu može da pomogne. Nema ključa za promene u delu Marksa i Fukoa, koliko god da su genijalni. Oni danas nude malo šta sem opravdanja za nečinjenje, čekanje i kolaboraciju sa polugama kapitala.

Zato ne čudi da su slike alternative u današnjoj Srbiji oličene u slavnima, selebritijima čija ekranska aura kopni dok ih dosada melje, i lepima, fotogeničnim licima iz kojih se neretko kriju ružne ambicije. Meru ovdašnjeg političkog beznađa oličava bezlična i bezidejna karijeristička mašina, spakovana iza armiranog manjinskog identiteta i lepog lica Marinike Tepić. Nažalost, neki politički otrovi su em prilično netransparentni em bivaju predstavljeni kao poželjni, što dodatno smanjuje šanse da se pojavi alternativa nezasitima i autokolonijalnima.

Duh vremena je zavodljiv. Čak je i bivši politički analitičar Đorđe Vukadinović, valjda na osnovu sopstvenih analitičarskih uvida, razvio stretegiju političke borbe, spojio suverenizam i salebritizam – i postao političar. Nažalost, ovaj hibrid u Srbiji obećava mnogo manje nego u SAD, gde je Hilari Klinton 2016. godine selebritije postrojila iza samoživog feminizma desno-liberalne elite koju oličava.

Štaviše, bojim se da je, naravno ne samo Vukadinovićevo, oslanjanje na selebritije nedomišljeno i kontraproduktivno. Posebno kada se obraćate anti-elitstičkim srpskim glasačima, tradicionalno sumnjičavim prema svakom štrčanju i samoisticanju. Za Srbiju, a naročito za opoziciju, bolje bi bilo da je Vukadinović ostao analitičar, čak i „Vlah“, nego što je postao kompanjon srpskih verzija Roba Kardašijana i Emi Šumer. Ipak, dodir slave i oko kamera su lomili i mnogo čvršće političke kičme i jače analitičarske umove. Zato, iako me rastužuje, nekako ne čudi da Nova srpska politička misao kao da mutira u Novu selebriti političku misao.

Danas nema pravog izbora. Možemo da glasamo za nekog klovna i tako pokažemo da razumemo realnost. Ako ništa, čovek bar oseti sitno zadovoljstvo što se podsmehnuo političkoj farsi, koju ovde i na vlasti i u opoziciji oličavaju nezasite autokolonijalne karikature. Možemo da budemo kulturno „stado“. Vikendom prošetamo iza selebritija (i Đorđa) i glasamo za opoziciju – za koju je teško reći da li je više rastrojena Vučićem ili podrškom koju predsednik dobija sa Zapada. Možemo da se učlanimo u SNS i očekujemo (ne)demokratsku dividendu, ali tu već ima premalo resursa i previše gladnih usta. Onih koji su se prekasno suočili sa smislom „evropizacije Srbije“ i poželeli da nekako naplate spaljivanje iluzija.

Nažalost, svi ti izbori se svode na isto. U najboljem slučaju na biranje između kapitalističkog i društveno-kapitalističkog – ili cash ili cool. Pored globalnog, neoliberalnog, ovu zemlju prati još jedan usud. Da parafraziram bolnu spoznaju čuvenog meksičkog kaudilja – Jadna Srbija, preblizu Evropskoj uniji da bi mogla da se približi Bogu ili Marksu. I, da dodam, predaleko od Rusije. Niti poslovična majka može dovoljno da nam pomogne niti mi možemo dovoljno da je zamrzimo i prigrlimo Zapad. Zato EU nije samo naša najveća nada, odnosno iluzija, ako ste realista. Ona je postala i naše najveće prokletstvo. Srbija je previše blizu toj „Evropi“ da bi ovde mogla da bude shvaćena kao nešto dobro i poželjno od strane važnog segmenta populacije i političke klase.

Nesreće retko idu same. Jedno od najvećih političkih dostignuća Margaret Tačer je Toni Bler. Činjenica da je na čelo nekada levičarske Laburističke partije dovela svog ideološkog klona. Nažalost, u globalno nasleđe ove nemilosrdne žene – koja se proslavila shvatanjem da lešinarski kapitalizam nikada ne može dobiti alternativu i tvrdnjom da ne postoji društvo, treba ubrojati i slučajnosrpske levičare, crvenkaste manekene dr Jove Gevare koliko i ružičaste kerbere dr Dubravke Gevare.

Njihovo delovanje ne doprinosi potrebi da se pojavi alternativa i odaje sliku antidruštvenih preduzetnika ega i manjinarenja, robova distinkcije i politika identiteta. Ta dva lepo upakovana otrova predstavljaju potku narcisoidnog i nesolidarnog sveta koji je proizvela sinergija tačerizma i nihilizma. Armiran antinacionalizmom – koji ovde može biti samo antisrpska ili antipolitička platforma – takav angažman je naličje našeg udesa. Umesto o vraćanju u carsku (srpsku) 1388. godinu, on sanja o povratku u anacionalnu (evropsku) 1847. Zato je nesreća koju prikriva ova vizija budućnosti možda malo manja, ili manje retrogradna, ali ne i manje tragična.

Zoran Ćirjaković

UTISCI O VASKRSLOM „UTISKU NEDELJE“: ZAŠTO JE PUKLA (Z)OLJA BEĆKOVIĆ?

razmišljanja o paradigmi našeg razornog elitizma, (jednodimenziono) talentovanoj selebriti žurnalistkinji, koja je konačno dobila svoju bitku – gazeći usput preko leša srpskog novinarstva

Pre desetak godina, tada nepodeljena Druga Srbija mrzela je gospođu Olju Bećković koliko i Vojislava Koštunicu. To znači da jedno ljudsko biće nije moguće mrzeti mnogo više. Danas njene građanističke sestre po podjednako velikoj mržnji prema Aleksandru Vučiću, a čini se i nove prijateljice, koje je nedavno nagradila prestižnom nagradom – Svetlana Lukić i Svetlana Luković su tada na svom uticajnom internet portalu objavile tekst pod naslovom „Pukla Zolja Bećković“. Prokazana „Zolja“ je za deo, u međuvremenu upokojene, Druge Srbije ponovo postala Olja, ali je grčki mešetar, kapitalista neslavne preduzetničke biografije, ubrzo sprečio da nastavi da sa njegove televizije „puca“ po Vučiću.

Tu počinje tužna i ružna priča o otuđenoj elitistkinji, koja je nekoliko puta pokazala da ne mari za novinare. Štaviše nisam siguran ni da je ova talentovana i izuzetno inteligentna selebriti ćerka, koja je i sama uspela da postane selebriti, novinare ikada istinski videla kao svoje kolege. Ne mogu da zaboravim kada je na B92 rekla da je uopšte ne zanima šta – po nalogu njenih moćnih prijatelja iz Demokartske stranke – lojalna partijska urednica radi unutar informativne redakcije. Ako se ne varam, otprilike, prezrivo 'ja sam na Produkcijskoj grupi Mreža' bilo je mera njene sramne nesolidarnosti.

Štaviše, pisao sam o tome u nekoliko navrata, gospođa Bećković je direktno služila, baš kao i kasnije Zoran Kesić i Ivan Ivanović, kao selebriti kamuflaža za etičko i profesionalno čišćenje dve ugledne (i ogledne) redakcije informativnog programa. Svesna toga ili ne, ona je saučenica u činjenici da je novinarstvo u Srbiji svedeno na spoj selebritija, mešavine dvorskih luda i umišljenih misonara „evropeizacije“, i (selektivno) istraživačkih novinara, u suštini pukih autokolonijalnih batina – uz par izuzetaka zanemarljivog društvenog i političkog značaja. Mržnja, izgleda, hrani amneziju, pa je neophodno stalno podsećati gospođu Bećković i njene fanove da je temelj ovdašnjeg medijskog zla postavljen za vakata njenog Borisa i kreativnih joj prijatelja.

Ako je na B92 i mogla da ima neki izgovor, za karijeru u lažnom NIN-u ne postoji opravdanje. Tu me podseća na njenu selebriti koleginici Aneđelinu Džoli, koja, za razliku od gospođe Bećković, svoj mesijanski impuls nije ograničila na samo jednu državu – već je poželela da spasava ceo (ne-zapadni) svet. Naime, dok su Džoli nazivali „kradljivica muževa“, gospođa Bećković je u lažnom NIN-u prethodnih godina zarađivala kao – kradljivica novinarskih poslova.

Pri tome, ona je u lažnom NIN-u uverljivo, i prilično bahato, demonstrirala dve stvari. Prva, koliko su dve, samo naizgled srodne, konverzacijske forme različite – bila je loša u novom žanru, u lažnom NIN-u, onoliko koliko je bila dobra u starom, na B92. Drugo, takođe korisno za sve novinare, koliko je važno da, bez obzira na iskustvo, počnu da uče kada se nađu na novom novinarskom terenu.

Naravno, gospođa Bećković nije ukrala NIN od Srbije. Ali, ona nam se skoro svake nedelje smešila iz kružića na naslovnoj strani samo zato što je zauzela mesta, koja su, kao i sam NIN, ukradena. Ona je – bez izvinite, bez bilo kakvog izraza solidarnosti i razumevanja prema proteranim novinarima „nacionalistima“ – oportunistički i sasvim nekolegijalno, prigrlila priliku potpuno ignorišiću način kako je NIN otet i razloge zašto je baš tu dobila prostor da utoli selebriti žeđ.

Da je podsetim. Ubijeni, pravi NIN su od Srbije ukrali „njeni“ ortaci – predsednik Boris i ekipa. I to dok je ona sa Tadićevim najbližim savetnikom godinama, pred skoro svaku emisju prethodne inkarnacije „Utiska“, sedela u kafiću u ulici Gospodara Jevrema, na „gornjem“ Dorćolu. Prikupljala informacije i čeprkala po mozgu vlasti; režima koji je, kao i današnji, Srbijom vladao iz jednog kabineta. Sve sa fikus premijerom i fikus ministrima i, zazvučaće poznato šetačima zaslepljenim prezentizmom, svemoćnim zamenicima i državnim sekretarima. Ne bih da nabrajam imena tih intelektualnih i moralnih patuljaka – Tadićevih karikaturalnih „ministara“ i „ministarki“. Samo se nešto ne sećam. Da li je i njih crtao Dušan Petričić – jedan od selebriti falsifikatora (zatrte) NIN-ove otvorenosti?

Posle patetičnog bivstvovanja na mestu selebriti intervjuerke u lažnom NIN-u, gospođi Bećković su moćni neprijatelji njenog danas najvećeg neprijatelja konačno vratili „Utisak nedelje“. Ponovo je u novinarskom žanru u kome je vrhunska – nažalost i jedinom kojim je ovladala. Ipak, možda najtužnije u priči o njenom povratku jeste da je emisija loša, parohijalna i dosadana – u istoj onoj meri u kojoj je gospođa Bećković prethodnih nedelja pokazala da je ostala ona stara, uglavnom istinski odlična.

Zašto?

Za početak, na njenu žalost, ovde nemamo jedno već dva „ali“. Prvo, nekako razumljivo, jeste Vučić. Drugo je elitizam, jedna od najgorih patologija srpskog društva, težak kamen oko naših vratova. Gospođa Bećković je tu jedan od šampiona, verovatno slučajnih, blaženo nesvesnih daviteljki, ali ipak daviteljki. Zato me ne čudi da je – i dok je radila i dok je bila bez televizijskog posla (i pripadajuće mu slave) – karijeru gradila gazeći preko leša srpskog novinarstva.

Kao i za većinu njenih sadašnjih obožavalaca, manje ili više privilegovanih pripadnika otuđene građanističke elite, za nju kao da ne postoje „obični“ novinari. Ne postoji ni izveštavanje, kamen temeljac svakog odgovornog i društveno relevantnog novinarstva. Postoje samo selebriti žurnalisti i „istraživački novinari“, koji su postali selebritiji. Kako je u uskršnjoj emisiji nehotice pokazao Dobrica Veselinović – privlačni hipsterčić po meri veselih devedesetih u berlinskom Krojcbergu, za ovo, valjda, na Balkanu zagubljeno pleme „pravih Evropljana“, Srba koji su se iskorenili, istraživački novinar je sinonim za dobrog novinara.

Mnogo strašniji je bio drugi gost. Arhitekta, „akademik“ Dragoljub Bakić – koji je narod nazvao „ovcama“. Da odgovorim njegovim rečnikom, ovaj elitistički ovan je, pored sopstvene bede, istakao i veliki problem vaskrslog „Utiska nedelje“. To je emisija koja se uglavnom obraća onima koji ne govore istinu kada kažu „Srbija je svet“. Za njih je ovde Beograd, samo Beograd – i Srbija i svet.

Gospođa Bećković i njeni dosadašnji gosti, sa izuzetkom dvoje, prevideli se ne toliko koliko je cela Srbija danas svet već koliko je današnji, stvarni svet drugačije od njihovog imaginarnog sveta zamrznutog u prošlosti – sveta koji je nestao 11. septembra daleke 2001. godine. Mehur armiran nostalgijom i amnezijom u koji su se zatvorili je bizarni elitistički rijaliti, vremenska mašina. U tom svom imaginarijumu, ne-Zadruzi, mogu da gaje slatku iluziju da i dalje vode smislene političke borbe i da se zavaravaju da neko napolju, u realnom svetu, mari za njihovo stvarno ili lažno žrtvovanje i njihove žalopojke. I to je to.

„Utisak nedelje“ je danas metuzalem, dinosaurus koji je oživeo. U ubrzanom ritmu gugla i društvenih medija, devedesete deluju kao doba Jure, daleka era pre nego što su spaljene slatke postideološke iluzije, zagrada vremena u kojoj se još moglo govoriti o stvarima važnim za elite i sanjariti o estetizovanoj, „lepoj“ politici. Nažalost, tragedija Srbije nije samo u tome što su, kao u ostatku sveta, iluzije nestale a ostao idejni bankrot političkih elita, koje održavaju sve tabloidniji mejnstrim mediji.

Živimo u zemlji izloženoj jedinstvenom nekolonijalnom zavrtanju ruku i uvrtanju mozgova, kome je ovde malo ko u stanju da se odupre. Zato misleći čovek u Srbiji može ili da pokušava da živi i da se raduje u nekom svom svetu ili da besni lamentirajući nad onim što, bojim se, nije ni moglo da bude. Da ne bude zabune. Ovaj skromni izbor nam je prepisala „Evropa“, baš kao i samog Vučića, vođu po meri njenih interesa, ali, sve je jasnije, i duha populističkog 21. veka. Zato ko u Srbiji ćuti o „Evropi“ – neka ni ne progovara o Aleksandru Vučiću.

Iako njeni gosti vole da pominju „svet“ i „normalnost“, oni, za razliku od Vučića i njegovih zapadnih prijatelja, ne razumeju ni novi svet ni novu normalnost koja ga karakteriše. Skoro sve o čemu se u aprilu govorilo u „Utisku nedelje“ bilo je, u suštini, nebitno, van sveta i vremena. Gospođa Bećković je, zaslepljena mržnjom prema Vučiću, iz nedelje u nedelju navodila goste da govore o utiscima, koji se, u suštini, svode na jedan isti utisak. Nažalost, to nije bio onaj ključni, za nas jedini relevantan utisak. Milje u kome gospođa Bećković pliva i skuplja lovorike ne može da govori o „Evropi“. Suviše bi bolelo. Spalili bi iluziju koja ih pokreće. Srušio bi im se svet.

Duh vremena je gospođu Bećković vratio tamo odakle je krenula. Njenim aprilskim utiscima je bilo mesto na nekoj lokalnoj, ne toliko beogradskoj koliko vračarsko-starogradskoj televiziji. Naravno, ugurala je u emisiju i prezir prema predsedniku Srbije, koji nije u stanju da kontroliše, ali sve što smo dobili u novom „Utisku“ je ventil za manje ili više privilegovane elite – kojima se i dalje može da žive mimo sveta. Kao i prijatne subotnje šetnje kilavih, lažnih revolucionara, mnogo više željnih da uzdignu sebe nego da podignu Srbiju, „Utisak nedelje“ deluje kao večernje poselo selebriti zgubidana. Oni jako ozbiljno i strasno analiziraju nebo, ali uporno ignorišu da postoji Sunce. Kada sami sebi ne bi bili toliko važni, zasluživali bi sažaljenje. Ovako – možda samo sendvič od SNS-a, ako je išta ostalo.

Od svega što smo čuli i videli u nedelju, mimo elitističkog pljuvanja naroda kakvo se već godinama reciklira po društvenim mrežama, vredan pamćenja je samo pad heroine građanističke Srbije – koju je neko u brojnim komentarima prekrstio u „Bilja Čorba“. Gospođa Bećković je, bez mnogo napora, prizemljila Biljanu Srbljanović – koja se, pokušavajući da stupi u kreativni ekonomski odnos sa antielitističkim režimom a da joj ništa ne uđe u urbanu distinkciju, zapetljala u kučine sopstvenog elitizma i narcisoidnosti. Ali, to je bila samo još jedna estradna predstava, skraćeno izdanje „Zadruge“ po meri pismenih i urbanih. Ne znam tačno ko je tu hteo da bude Luna a ko Stanija, ali vidim da ni Beograd, a kamoli Srbija, od svega nije imao nikakvu korist.

I uskršnji pucnji gospođe Bećković su bili ćorci. Ona em nastavlja da gađa pogrešnu metu em voli da se zavarava da puca sama, da je tu gde je samo zahvaljujući svom talentu. Zato čak i njena nesumnjiva hrabrost ostaje u dubokoj senci otužne samopravednosti i neprijatnog elitizma, koji je prethodnih godina metastazirao i sada bode i oči i uši. Iako joj aplaudiraju što ponovo „puca“ po Vučiću, smelo i, kao i ranije, uglavnom pametno, jedino što je ovog aprila stvarno puklo na misterioznom kanalu, zakovanom za „dvojku“ na mom daljinskom upravljaču – jeste Olja Bećković. Nekada ubitačna „Zolja“ je ostala bez municije. Ne pravi se više taj kalibar.

Zoran Ćirjaković

DAN PRE

o bolnom sudaru građanističkih fantazija i političke realnosti; o nevoljama sa (zamišljenim) 6. oktobrom i godoovskim čarima (stvarnog) 4. oktobra

Da se malo poigramo. Vratio nam se „5. oktobar“. Svedoci smo najvećeg političkog uspeha građanističke Srbije – od velikog trijumfa „manjeg zla“ 2012. godine, poznatijeg kao „beli listići“.

Gotov je! Aperol špric pršti. Radost. Nema sendviča. Parizer je u frižiderima. Srećni građani jedu suši i kolače. Umesto Zadruge, na „Pinku“ su Janko Baljak, Balša Božović i (ponovo) Tanja Vojtehovski. Ljubodrag Stojadinović ulazi u generalštab, u civilu na beloj Vespi. Žikina šarenica postaje Hristinina torbica. Ivan Ivanović kreće u Mitrovicu da krčagom humora napoji onemoćali narod. Umesto Kosovke devojke, stiže im Kosovac momak po meri tabloidnih sličica selebriti vremena.

Vesna Mališić postaje VD glavne urednice „Politike“. Ana Novaković je poslednji put tvitovala „Dobro veče, ko je rušio u Savamali?“. Vladimir Pavićević se vratio iz Crne Gore. Gordana Suša farba kosu. Jovo Bakić oštri kamu. Vera Didanović plače, ovaj put od sreće. Slaviša Lekić sprema dokumentarni film. Boško Obradović je na „službenom putu“. Đorđu Vukadinoviću niko iz redakcije „Vremena“ više ne odgovara na pozive. Srđa Popović je u šoku. „Revolucija“ uspela bez njegovih treninga? Da li je to moguće?

I onda dolazi 6. oktobar. Bojim se da nam tu više ne treba bujna mašta.

U Srbiji, gledano iz perspektive „evropeizacije“, „priključivanja EU“, kako god da tepamo destruktivnom briselskom mitu – koji je već poslao u nokdaun kosovski – postoji samo jedna pomena vredna politička tema. Samo jedan problem – „konačni status“ Kosova. Sve druge teme i problemi, koliko god nama bili važni, pa i životni, iz ugla vizije Srbije u EU, jednostavno ne mogu da postoje. Sem u nečijimm besovima ili snovima. Oni su politički na nivou trla baba lan.

Odlukom Brisela, Kosovo je ovde mera svih mera. Kao takva, ona isključuje i istinsku demokratiju i smislene medijske slobode i mnogo toga drugog. Teško je čak i pobrojati pitanja koja se mogu postavljati samo ako pitanje Kosova bude rešeno – ili tako da njegov najveći deo više ne bude u Srbiji ili ako suveren odluči da je Ustav Srbije to pitanje već rešio. Ovo drugo rešenje bi značilo da je Srbija ne toliko odustala od članstva u EU koliko odlučila da joj Brisel, Vašington i Berlin budu neprijatelji. Ne baš smrtni, ali tu negde. Svakako mnogo veći nego danas.

Podsećam, ovde ne govorim o uspehu opozicije već o zamišljenoj pobedi imaginarnih 2,5miliona „građana“, koji ne vole da ih zovete „narod“, a na pridev „srpski“ umeju da dobiju ospice. Ipak, verujem da bi, ako se dovoljno potrude, i njihovi selebriti ložači uspeli da shvate da bi Brisel već „6. oktobra“ počeo da podmeće nogu tim novim, imaginarnim „proevropskim“ vlastima.

Iz ugla Brisela, ti cool građanistički „Evropljani“ su ovde već bili na vlasti – i ni jedan običan Prajd nisu uspeli da organizuju. Kako od njih Johanes Han i drugi čuvari najviših evropskih vrednosti da očekuju da će uspeti da odrade nešto neuporedivo veće, složenije i spornije, proguraju „stvar“ koja je toliko važna za EU? I to „stvar“ koja nikada ni od koga nigde nije zahtevana u modernoj istoriji.

Zato, bez odustajanja od „evropeizacije“ – poglavlja, „pristupa EU fondovima“ i svega što ide u tom paketu – pobeda opozicije bi bila protraćeno vreme, ne samo razvojno. Ona bi se svela na čekanje nekog novog ne-Vučića, i podmuklo rušenje svake vlasti u kojoj Brisel ne vidi jednog takvog vođu.

Od ideje da Brisel ovde danas želi da vidi lidere odane „evropskim vrednostima“ gluplje je samo verovanje da bi ulazak Srbije u EU zastavio odlazak mladih iz Srbije. Java koja se krije iza snova o pridruživanju bi bila obeležena sa dve bolne relanosti. Prva, urbana, gradovi kao živa groblja za nas koji smo prestari da odemo, i druga, ruralna, živo podsećanje zašto je Šumadija dobila baš to ime.

Nažalost, politička imaginacija slučajnosrpskih elita je okovana jednom višestruko naučno-fantastičnom vizijom našeg „evropskog“ puta. Pokušaću da po ko zna koji put ovim mitomanima istaknem neke od realnosti. Voljom EU, Srbija ne može postati „evropska“ demokratskim putem. EU mari samo za nešto nešto što isključuje medijske slobode.

Bojim se da samo jedan profil lidera može ovde da progura „kompromis“ vezan za Kosovo, koji će i u najboljem zamislivom slučaju predstavljati poniženje. Svaki sporazum ovde može biti posmatran kao uspeh samo uz punu svest o tome koliko su alternative gore. A, pošto one uvek ostaju hipotetičke, to je ne baš nemoguća, ali jedna jako teška medijska misija.

Odlučivši da i ona Vučića ruši na pitanju Kosova, građanistička opozicija je pokazala teško razumljivu dozu autizma, što ne može ostati bez posledica. Jedna, manje važna, jeste da ni iole uverljiva iluzija dijaloga o pitanju Kosova nije moguća. Druga, oni em vređaju Vučićevu inteligenciju em pokazuje ozbiljnu političku kratkovidost, što politički ne može proći nekažnjeno.

Građanisti danas pokušavju ono što nacionalistima nije uspelo krajem osamdesetih. Dominatna logika u SANU je tada bila otprilike: „Pustimo Miloševića da završi prljave poslove. Kada ih završi, mi ćemo ga srušiti – komunisti ionako svuda padaju sa vlasti kao kruške, i zadržati sladak plod“. Nažalost, srpski nacionalni interesi i Srbi van Srbije su bili jedna od poslednjih rupa na Miloševićevoj političkoj svirali.

Vučićev ulog je mnogo veći od Miloševićevog, ali ima saveznike van Srbije o kakvima Milošević nije mogao ni da sanja. Razumevši prvo, vođe ovdašnjih „pravih Evropljana“ ne gaje iluzije da će im Vučić očistiti put prema Briselu i zatim dozvoliti da tek tako bude uklonjen. Ali, iako nemaju iluzije o vođi kakve su gajili sedokosi akademici, ignorišući drugu činjenicu građanistički pastiri pokazuju da dele geopolitičko slepilo očeva i stričeva nacije, koje je Milorad Vučelić kasnije sabrao i ovekovečio u knjizi „Razgovori sa epohom“.

Štaviše, činjenica da su građanističke vođe Prvog srpskog selebriti ustanka ostale zaglavljene u devedestim, u jednoj vremenski toliko bliskoj, „postistorijskoj“ prošlosti, samo smanjuje šanse da će uspeti da se suoče sa veličinom promena i uvaže njihove ključne implikacije. Meru u kojoj se svet 2019. razlikuje od sveta iz 2000. godine - poslednje pre nego što je Osama bin Laden u Njujorku i Vašingtonu simultano obnarodovao kraj kraja istorije.

Rušiti danas nekoga ko ima zapadnu podršku pozivanjem na demokratiju i medijske slobode je toliko naivno da se graniči sa glupošću. Ovo političko bezumlje naših nestrpljivih „Evropljana“ je još teže razumeti ako se ima u vidu koliko je Vučić u boljoj (geo)političkoj poziciji od Miloševića. Uz Angelu Merkel i Johanesa Hana njemu ni ne treba neki novi Jovica.

Vučić ima profil koji svetski moćnici – od Maovih komunista do američkih realpolitičara – vole da vide kod svojih partnera kada je reč o rešavanju „nerešivih“ pitanja. Čvrstorukaš je. Na sve je spreman. Ranije se dokazao kao nacionalista i više ne mora mnogo da dokazuje da nije „izdajnik“. Tu se krije i jedan od razloga zašto je Vučićev antipod, žovijalni Boris Tadić – samozaljubljeni slučajni predsednik, koji je poverovao da će moći da šarmira i „zavede“ i Angelu Merkel – u Berlinu dočekivan kao neprijatni zadah u toaletu na železničkoj stanici.

Probaću da budem još jasniji. Biti protiv Vučića i istovremeno videti jedino rešenje u članstvu Srbije u EU je na nivou nekoga ko puca sebi u potiljak nadajući se da će ostati živ. Način kako je Srbija danas podeljena, i donekle protivrečan odnos koji veliki broj ljudi ima prema statusu Kosova, čini da rešenje po meri zahteva EU može da donese samo političar kome ništa nije strano i koji ume da nemetne svoju (samo)volju. Gutanje velikih žaba, a ovde Brisel ne može da servira mnogo veću, u stvarnosti se može očekivati samo od onih koji su sve učinili da se ne udave. Dobar apetit i velika usta nisu dovoljni.

Imajući u vidu da proevropska opozicija nije kooperativna, da, bilo cinična bilo zaslepljena zavodljivim fikcijama, deluje protiv svog glavnog cilja, čini da demokratija i medijske slobode u današnjoj Srbiji i perspektiva priključivanja EU budu sasvim nespojivi. Svako kome je Savamala ključna, ko govori o fantomkama i ironiše o fantomima, ako ima zrnce odgovornosti u sebi, treba koliko danas da počne da uči ruski. Ili bar krene da pohađa neki kursić iz zapadne realpolitike – perverzne, ali bogate istorije dvostrukih standarda, licemerja i izneverenih obećanja.

Ja znam da sam dok ovo pišem Vučićev korisni idiot. Nekad ume da bude klizavo govoriti javno. Ali, samocenzurisati se iz straha gde će vam završiti misao jeste jedan posebno jadan oblik autocenzure. Nadam se da je i Slobodan Georgiev, dok govori o pretnjama koje dobija, svestan čiji je koristan idiot. Mada, imajući u vidu mentalne kapacitete uvaženog gospodina, da citiram onog Dobricu koji nije pokušavao da postane „dobri načelnik“ – strepnja mi je tu mnogo dublja od nade.

Ipak, najiskrenije se nadam da ovaj „istraživački novinar“ – koji, mukica, nije istražio „Evropu“ pre nego što je krenuo da istražuje onu Srbiju koja nije dovoljno po meri „evropskih“ interesa – neće na svojoj koži osetiti kakva sve sredstva plaćanja podrazumeva sintagma „Kosovo je najskuplja srpska reč“. Nažalost, Bog uvek ne čuva budale.

Na nesreću zaslepljenih građanista, njihov neprijatelj nije samo EU već i slobodno izražavanje volje građana Srbije. Bez izvrtanja mozgova i karikiranja demokratskih procedura, njihov „evropski san“ ovde nikada ne može postati java. Naravno, nacionalisti imaju istog neprijatelja – EU. Ali oni, za razliku od građanista, ako su iskreni i dosledni, ne mogu da posluže kao korisni idioti Brisela i zato jedini osećaju pravu „težinu lanaca“. Na nesreću, iscrpljena globalna Imperija koja davi Srbiju umreće suviše kasno da bi od toga naši satanizovani nacionalisti mogli da imaju bilo kakvu korist.

U Srbiji danas postoje dva pola. Jedan, koji misli da je priznavanje „realnosti“ – što je drugo ime za nezavisno Kosovo – nešto kao dobar dan Vesni Pešić na Paliluskoj pijaci. Oličavaju ga pismene „kosmopolite“ sa svih 32 blajhanih zuba u glavi. Oni ili ne poznaje nikoga ko misli suprotno ili u takvima vide „fašiste“, iako ih nikada nisu videli. Na suprotnom polu su oni koji na Kosovo vide srce Srbije. Ne bih se iznenadio da tu ima i onih koji ne samo da žele da ubiju „izdajnika“ već to i umeju.

Između je velika većina, čija su shvatanja u rasponu od „ne treba dati Kosovo“ do „ma to je gotova priča“. Ona uglavnom ne bi dala glas za promenu Ustava bez ozbiljne medijske i referendumske akrobatike, niti bi lako progutala političku akrobatiku koja bi podupirala svako rešenje koje Kosovu daje „stolicu u UN“ bez promene Ustava.

Odavno je rečeno „istorija je kurva“, ali ne dešava se često da na tom planu prevaziđe samu sebe. Koliko li je teško suočiti se s činjenicom da je 2000. godine preduslov ostvarenja „evropskog“ sna bilo rušenje Miloševića, a da je 19 godina kasnije to ostanak na vlasti jednog od Miloševićevih ministara? Ipak, ne čudi me da su se i građanisti, naša braća po mentalitetu, opredelili za još jedno istorijsko „ne“ – koje obično ispadne „ne“ istoriji.

Verujem da će glavna reakcija šetajućih urbanih revolucionara – anesteziranih kombinacijom sopstvenih iluzija o „Evropi“ i našeg mentaliteta, koji im je urezan u mozak pa su u stanju da vide samo crno-beli svet – i na ovu moju viziju ishoda sudara građanističkog mita i globalne istorije, političke fantastike i realnosti, biti serija serija uvreda i kleveta.

Još mi Jugoslav Ćosić, Ivan Ivanović i njihovi selebriti saborci nisu spakovali otkaz, ali, i ako uspeju, naćiće se za sendvič i nešto ukusnije od parizera. Mortadela i šolja jogurta, više nego dovoljno za kiseli lament nad samopravednim zombijima, koji rade u korist svoje štete verujući da ponovo žive 4. oktobar. Kažu zli jezici da se nekada desi da – i duže od veka traje dan.

Zoran Ćirjaković

NEUSPEH PRVOG SRPSKOG SELEBRITI USTANKA

kratak tekst o tihom odumiranju mita o "5miliona", bizarnog spoja (slučajnosrpske) građanističke kontrarevolucije i (srpske) nacionalističke revolucije – i ulozi koju je odigrala "evropa", sve nestrpljivija vučićeva čierlidersica

Mnogo pre dva prošlonedeljna, frustrirajuća antirežimska ćorka – malog, pred Pinkom, i velikog, 13. aprila pred Skupštinom Srbije – postalo je prilično jasno da protesti ne idu nigde. Aleksandar Vučić je ostao sam sebi najveći neprijatelj.

Nevolje su krenule već sa imenom. Naziv „Stop krvavim košuljma“ ubio je manjak – krvavih košulja. Vučić nije ispunio „optimistička“ krvavo-košuljaška očekivanja svojih neprijatelja – koji i dalje vole da ga potcenjuju. Onda je, iz iste potcenjivačke sklonosti, izvučeno nesrećno ime „1od5miliona“. Nažalost, steroidi su u politici opasniji nego u sportu. Pomisli „masa“ da jeste ono što nije, i što možda ni ne može da postane.

Na samom početku proteste sam nazvao Prvi srpski selebriti ustanak. Mislim da njihov problem nije višak uspaljenih selebritija koliko višak pogrešnih selebritija, onih koji su zgađeni Srbijom i koji vole da veruju da jako malo dele sa narodom kome pripadaju.

Razumem da su, ohrabreni Trampovom pobedom, i naši selebritiji poželeli da se dokopaju vlasti, ali promakla im je jedna važna činjenica. Trampa njegovi siromašni i poniženi glasači vide kao ideal na nekoliko relevantnih identitetskih i simboličkih nivoa. Na primer, ne samo da voli sendviče više od skoro svega drugog, već voli i da sve sija - baš onako kako mnogi od njegovih osiromašenih glasača veruju da bi se ponašali kada bi postali bogati. Trampov patriotski populizam zaboravljenima i oklevetanima uliva nadu, čak i onda kada predsednik ne čini ništa za njih.

Ne može se istovremeno biti cool i heroj radničke klase i siromašnih – što je „građanka“ Hilari Klinton naučila na najbolniji način, a naši današnji instant selebriti revolucionari i spasioci, tada zavaljeni po vračarskim restoranima, prevideli.

Oni koji ovde predvode antirežimsko „stado“ – što je pojam koji je u javni govor, u nestočarskom smislu političkih sledbenika, uveo neko drugi – daleko su od sendviča. Ali bojim se da su, za dobro Srbije, preblizu Aperol špricu i sušiju, koji je jedan prosečni, „primitivni“ srpski glasač sklon da ispljune već posle prvog zalogaja. Drugim rečima, nije problem to što, možda stvarno, jesu „kulturni“, pismeni“ i imaju dobar ukus, već to što, privilegovani i siti, veruju da ljude treba vrednovati i uvažavati prema njihovoj „kulturnosti“, „pismenosti“ i ukusu.

Na žalost ustanika i njihovih selebriti vođa, nisu im se priključili selebritiji u kojima poniženi i oklevetani narod može da učita svoje aspiracije. Kija Kockar je uz Vučića. Gastoz se bavi revolucionarnim radom, ali on je na tragu preko potrebnog oživljavanja seksualne revolucije. Luna i Miki iz Kupinova su u hiper-realnoj Zadruzi – koja je, takva-kakva je, realnija od sveta u kome žive cool, „ispravno“ urbani selebritiji i u kojoj (ne-građanski) sendvič sa parizerom ima status delikatesa. Na Vučićevu sreću, ovakav odnos Mitrovićevog rijalitija i realnosti onih koji u javnosti i na društvenim mrežama najglasnije govore u ime protesta – jako malo govori o improvizovanom imaginarijumu u Šimanovcima.

Ipak, najveći problem Prvog srpskog selebriti ustanka nisu zgađeni, anti-parizer selebritiji.

U postkumanovskoj Srbiji nije moguće spojiti nacionalističke revolucionare i građanističke kontarevolucionare. Građanisti – koji su sami proglasili EU za svoj ideal i vrhovnog arbitra dobra i zla – sada odbijaju da se suoče sa činjenicom da EU i povezani minjoni, kao što su Norveška i Švajcarska, smatraju Aleksandra Vučića ne toliko „drugim“ koliko, u suštini, jedinim „pravim“ Đinđićem. „Evropa“ je presudila da je Vučić danas onaj „Đinđić“ iz sklerotične građanističke imaginacije – jedini pravi i legitimni „čuvar vatre“ 5. oktobra.

Naravno, kada pišem „Đinđić“ pod navodnicima to je zato što mislim na onog lažnog, falsifikovanog Đinđića, pretvorenog u „Drugog Srbina“, što on nikada nije bio. Dakle, mislim na konotacije koje su ubijenom premijeru i njegovoj politici posle smrti prikačili cinični obožovaoci njegovog kovčega, uglavnom isti oni ljudi koji su ga klevetali, omalovažavali i vređali do momenta kada su saznali da je ubijen. Povrh svega – ako na trenutak zanemarimo činjenicu da oni koji su stvarno znali Đinđića tvrde da on nije imao prijatelje – oko Vučića je danas više „Zoranovih prijatelja“ nego među voždovima selebriti ustanka i vođama opozicije.

Iz ugla Brisela, Berlina, Londona, Osla i ostalih zapadnih metropola, Vučić je ovde najveći i najispravniji od svih „Evropljana“, a status Kosova jedina za nas relevantna evropska vrednost, mera svih mera i kriterijum svih kriterijuma. Zato su građanisti danas kontrarevolucionari, a nacionalisti revolucionari – oni koji žele da odbace sistem u kome je, ako zaboravimo (zapadnu) alergiju na Putina, jedino važan dovoljno kooperativan odnos prema (zapadnoj) viziji „konačnog statusa“ Kosova.

Protesti predstavljaju skup rogova u vreći. Slučajni Srbi, oni koji se, po pravilu, sete da su Srbi samo kada nas treba pljunuti ili omalovažavati, i Srbi koji nisu inhibirani svojom etničkom pripadnošću, teško razgovaraju čak i na dečijim rođendanima.

Pri tome, Slučajni uglavnom više mrze svoje nacionalističke saborce u ovom kilavom ustanku, ljude koje vole da zovu „fašistima“, nego Vučića. Njihov bes pojačava činjenica da, makar podsvesno, politiku „Evrope“ doživljavaju kao izdaju. Ali, umesto da se suoče sa realnošću, oni očajnički tragaju za zaturenim tekstićima o protestima u zapadnim medijima i rastuće frustracije iskaljuju na suverenističkim saborcima i sirotinji, „sendvičarima“ – i tako rade u Vučićevu korist.

Nažalost, bojim se da će ovde suočavanje sa „Evropom“ ići mnogo teže čak i od „suočavanja sa Srebrenicom“. Verujem da naše građaniste, prvenstveno „iskorenjene“, imaginarne Evropljane - upadljivo odvojene od evropskih realnosti i omađijane jednom lažnom, ušećerenom slikom „Evrope“, boli izjava norveškog ambasadora. Reč je o zemlji koju volimo da zovemo „starim prijateljem“, ne samo kada se sećamo Drugog svetskog rata, ali i državi koja je, nadam se slučajno, u ambasadi zaposlila jednog od besramnijih autošovinista sa Peščanika.

„Pokušavam da shvatim šta tačno ujedinjuje opoziciju, i kakvu alternativu ili alternative ona nudi. Liberalne ili konzervativne? Proevropske ili antievropske? Desni ili levi populizam?... Vlada, takođe predstavlja široku koaliciju, koja ponekad može da bude teška za razumevanje zbog različitih izjava nekih ministara, ali oni bar imaju program zasnovan na vojnoj neutralnosti, članstvu u EU i ekonomskim reformama“, izjavila je njegova ekselencija, verujem ne slučajno, za provladin Kurir.

Ova izjava odlično ilustruje da je važna razlika između dve frakcije antirežimskih ustanika u tome što samo nacionalisti imaju racionalan, smislen i ostvariv cilj – poštovanje Ustava, koji jasno govori o granicama i definiše ne toliko konačni koliko večni status Kosova. Oni Vučića, koji odavno ne krije da namerava da nastavi pregovore, s razlogom vide kao neprijatelja. Mislim i da ne gaje mnogo iluzije ni o „Evropi“ ni o mogućnosti da jednog dana postanemo članica EU.

Nasuprot njih, građanisti ne samo da ne dele kosovski cilj nacionalista, već njihovi ključni lideri, kao i nemali broj pristalica, žele nemoguće – i (celo) Kosovo i članstvo u EU. Imajući u vidu koliko je jasan stav Brisela, Bona i Vašingtona prema nezavisnosti Kosova, svako ko ga ovde ignoriše, a javno se zalaže se za ulazak u EU, u najboljem slučaju je licimer. O nepromenjivosti granica Srbije mogu da govore samo oni koji pokazuju da su spremni da traže uporište u Moskvi.

Pri tome, nisam jedini ko ima razloga da veruje da bi čak i neki od najglasnijih nacionalista i kosovobranitelja iz Saveza za Srbiju, kada bi došli na vlast, pre ili kasnije prihvatili Vučićev pristup pregovorima u vezi statusa Kosova. Zato se plašim da bi se danas čak i suvernistički uokvirena promena pretvorila u protraćeno vreme, godine koju su pojeli skakvci.

Nažalost, oni nacionalisti u čiju doslednost i moralnost vredi verovati suviše su slabi. Bojim se da i na nacionalističkom krilu protesta dominiraju akteri čiji glavni moto nije „Kosovo je Srbija“, koji su nestrpljivi da dođe „naš red da krademo“, prilika da i oni osvoje svoje „pašnjake“ na Čuburi. Mnogi od njih izgovaraju reči koje upadljivo podsećaju na Vučićeve od pre desetak godina. Krije li se iza nekih „dogodine u Prizrenu“ neutaživa strast prema dogodine na Dedinju?

Tu postoji i jedan drugi, još ozbiljniji problem. Nisam siguran da su svi suverenisti svesni da poštovanje Ustava – što je drugo ime za „zamrznuti konflikt“ – ne podrazumeva „zamrzavanje“ srpskog stanovništva na Kosovu. Odustajanje od pregovora, ili njihovo odugovlačenje u nedogled, otvorilo bi vrata potpunom etničkom čišćenju Srba, uz, bojim se ne samo prećutnu, podršku Zapada.

Najveći od svih problema – i cele Srbije i antirežimskih protesta – jeste sama EU. Način kako nas je okovala, sapela mrežom antidemokratskih, paragrađanskih organizacija, takozvanih NVO, kao i način kako želi da ostvari svoje ciljeve u regionu. Posledica dvostrukih standarda i razmera anti-srpskog sentimenta u Briselu jeste i to da ovde ne može da postoji relevantna tema sem „konačnog statusa“ Kosova. Kako je shvatio i sam Đinđić, u EU veruju da u Srbiji ovo pitanje, kao i sva druga važna pitanja, ne sme biti demokratsko. Mislim da ga je to poražavajuće i ponižavajuće saznanje frustriralo više od svega drugog.

„Evropa“ je ta koja nam je zatvorila svaku demokratsku perspektivu. Kada je EU proglasila prihvatanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, koje pretpostavlja kršenje Ustava, kao uslov svih uslova – ona je time dala legitimitet svim drugim kršenjima Ustava i zakona. Zato su sve priče o „gondoli“, Savamali, Kalemegdanu, Pančićevom vrhu i sličnom, najblaže rečeno budalaste. Jedan tako veliki izuzetak – pri tome pretvoren u jedini relevantan kriterijum za vrednovanje režima u Srbiji – daje legitimitet manjim. Štaviše, on ih priziva. Zašto bi, inače, neko krenuo putem kojim niko u svetu nije išao u modernoj istoriji?

Zato su za Brisel ovde i medijske slobode trećerazredna vrednost. I onda kada se odluči da ih pomene i podrži, reč je prvenstveno o slobodama za autokolonijalne aktere. Dakle za one koji podržavaju priznavanje nezavisnosti pokrajine u sadašnjim granicama – i to vole da zovu „prihvatanje realnosti“. Dragi su im, i zaštite vredni, i korisni idioti – uglavnom selebriti žurnalisti i „istraživački novinari“ – koji mogu da posluže kao batina za kroćenje predsednika, kome ne veruju da je postao sasvim ili dovoljno „evropski“.

Tako su Olja Bećković i Milomir Marić postali dva selebriti medijska lica jedne iste politike. Oboje piju vodu sa istog realpolitičkog pojila. Ona, vraćena na „male ekrane“ prvenstveno kao kazna za Putina i usporavanje pregovora, jako narcisoidna pa zato i, uz svu pamet, blaženo nesvesna čemu treba da posluži, i on, podjednako pametan i beskrajno ciničan, lakrdijaš po meri okovane, postideološke Srbije, koji je odavno spalio sve iluzije i shvatio da najjači od svih globalnih i regionalnih vetrova koji duvaju u Vučićeva leđa – dolazi iz Brisela.

Da pokušam da sumiram. Članstvo Srbije u EU i poštovanje Ustava su nespojivi. Ne može i jedno i drugo – ko god da nas vodi. „Evropa“ je ta koja nam je ukinula mogućnost da živimo u demokratskoj zemlji sa odgovornom vlašću i suštinski slobodnim medijima. Zato je i ta silna „građanska“, „proevropska“ mržnja, koja se valja društvenim mrežama i ulicama, usmerena prema pogrešnom čoveku i njegovim sledbenicima.

Možda bi im pomoglo da se konačno snađu u rašomonu nedomokratskog pridruživanja EU, koje ne obećava članstvo, i prateće neevropske evrepoizacije, ako bi malo pažljivije pogledali ka Jugu, daleko od Evrope. Videli bi i da su u Kongu i okolnim zemljama predsednike njihovi „unutrašnji neprijatelji“ često nazivali „ambasadorima“. Znam, nismo u u Africi. Ali, i da izbacimo Kinšasu iz pogleda na Vučićevu Srbiju, ne znam šta bi građanističkoj polovini zamišljenih 5miliona bilo teže – da prihvati da se, u suštini, i ovde može govoriti o „ambasadoru“ ili da se okrene protiv onih koji mu redovno i s guštom overavaju mandat.

Zato za Vučićeve neprijatelje – i nesuočene, građanističke i dosledne, nacionalističke – ostaje malo šta sem nade da će predsednik pre ili kasnije sam sebi podmetnuti nogu. Nadam se samo da su u svoj optimizam, posebno oni koji, ne bez razloga, stalno pogleduju ka majci Rusiji, uračunali verovatnoću da će se EU svojski potruditi da mu pomogne da se pridigne. Čini mi se da smo i dalje jako daleko od podvlačenja crte. Bolne spoznaje koliko je Kosovo skupa srpska reč i čime smo je sve plaćali.

Zoran Ćirjaković

LEVICA IMA IZBOR: ILI POPULIZAM ILI NEBITNOST

teze za manifest nove srpske levice – sporne, kvir političke ideje i radikalne vizije za ružna i tužna politička vremena. verujem da će mnogima zvučati ne samo nelevičarski već i patetično. ali, ako vam je najvažnije da ste cool, ako uživate u sebi i sopstvenoj savršenosti – onda ništa. na "peščanik", ako ste zgađeni građanski foteljaš; u "marks21", ako volite da prošetate palestinsku marmu i petokraku urbane distinkcije

Bauk nacije kruži levicom u Srbiji. Činjenica da ovo nije samo srpski problem ne sme biti izgovor da se u ovde konačno ne pojavi relevantna i validna levičarska alternativa – levica koja ne bi vegetirala u postistorijskoj komi, na LRS i Soroševim aparatima, životarila svedena na zombi organizacije otuđenih adolescenata, pažljivo skockanih društvenih-kapitalista u raljama jednog u nedogled produžavanog obreda prelaza, i potrošene oportuniste, političke kosture istisnute iz užeglog autokolonijalnog mejnstrima.

Takva levica mora da bude srpska – bez kompleksa i izvinjavanja. Dakle, ne neka „levica Srbije“, koja bi već u imenu sadržala odraz odavno internalizovane, defetističke kulture inferiornosti, beskrajnog samobičevanja i samoporicanja. Reč je o kompleksu, koji je okovao umove srpskih elita, ne samo na levici, i podario nam politički (i selektivno antinacionalistički) korektne „Šume Srbije“ i „Železnice Srbije“.

Ako želi da ponovo bude bitna, levica treba da prihvati jedan inkluzivni i solidarni, „socijalistički nacionalizam“, koji, pod baš ovim imenom, u SAD promovišu čak i savetnici nekih od kandidata sa levog krila Demokrata, koji se bore za mesto rivala Donaldu Trampu na predsedničkim izborima 2020. godine. (Jeftine asocijacije na nacional-socijalizam, Ernsta Rema i ruske nazbol, uzete su obzir pri izboru pojma. Svako ko ih pomene, svojim likom i ne-delom ilustruje zašto je uopšte potreban jedan ovakav tekst.)

Ovaj, neskriveno populistički, levičarski nacionalizam – nalik onom koji je utro put neočekivanim uspesima levice u Latinskoj Americi tokom prethodne dve decenije – mora da bude fokusiran na obespravljene i ponižene mase i njihov svet, a ne na kompetitivno manjinarenje i diverzitet, manjinice-miljenice korporacija i njihovih (neo)liberalnih sluškinja. Nažalost, danas „diverzitet“, pretvoren u lakmus test političke prihvatljivosti, predstavlja oslobođeni zloduh tržišnog fundamentalizma, (anti)politički otrov, koji je i levica masovno progutala.

Zabrinjavajuće veliki broj onih koji u Srbiji sebe vide kao levičare danas bi stao iza stava - „gej je OK; trans je do jaja; radnik je stoka koja smrdi u prevozu“. Ovi homonacionalisti - dobri, (neo)liberalni „levičari“, aktivisti po meri homokolonijalnih, „kvir vremena“ - izgleda nisu u stanju da vide da je neekonomsko osnaživanje sve većeg broja sve manjih manjina, oličeno u njihovom „prepoznavanju“, „priznavanju“ i „vidljivosti“, falsifikovano i protureno kao indikator nečeg sasvim drugog. Ekonomskog osnaživanja, koje je preduslov smislenosti (i održivosti) svakog prepoznavanja i priznavanja različitosti.

Garant uvažavanja legitimnih interesa svih manjina – koji se ne mogu svoditi na interese preduzetnika, koji vode nedomokratske, nepotističke i otuđene, samo formalno neprofitne, paragrađanske „nevladine“ organizacije – ovde može biti ili (prozapadna) diktatura ili onaj demokratski poredak koji uvažava interese poniženih i obespravljenih masa, „korpe bednika“ iz elitističke imaginacije privilegovanih liberalnih „kosmopolita“.

Neko može reći da ovo što predlažem nema veze s levicom ili da je „desna“ levica. Možda. Nažalost, alternativa nije neka „prava“, levlja levica već „leva“ desnica, koja je već na vlasti u velikom delu sveta. U vremenu kada je spoj trodecenijskog privilegovanja manjinskih politika identiteta i „ekonomske krize“, koja je postala nova normalnost, omogućio bujanje većinskih politika etničkih i verskih identiteta - jedino pitanje je ko će ih prigrliti. Da li će to učiniti i jedna skrupulozna, solidarna levica ili samo cinična desnica, koja poniženima i prezrenima već nudi ili nešto opipljivo (Mađarska i Turska) ili, praktično, ništa, sem utešnih reči i obećanja (SAD)?

Ako želi da postane pomena vredan faktor u Srbiji, levica mora postati populistička, dosledno uvažavati potrebe onih koji se ponose što pripadaju srpskom narodu, pa i, ne samo taktički, podilaziti većinskom pogled na svet osiromašene, ali, nažalost, oklevetane i „nacifikovane“ srpske većine. Ona mora da prekine opsesiju poslovičnim trnjem i balvanima u srpskim očima i da prestane da robuje antinacionalizmu – koji, po pravilu bez osnova, pokušava da predstavi kao antifašizam. Štaviše, ona sebe time diskredituje i bojim se da, u velikoj meri baš zato, ne bi bila u stanju da pruži pomena vredan otpor (pravom) fašizmu, čiji povratak ne treba isključiti. Ako se vrati na svet, nisam siguram šta će biti njegova babica - razuzdani, oslobođeni kapitalizam ili nacionalizam?

Leve alternative danas nema, ali je mora i može biti. Ono što sada vegetira na levoj polovini srpskog političkog spektra, ili je salonsko-garažna, neprimetna, društveno irelevantna levica, ili je reč o militantnim, ne toliko levim liberalima koliko „levim“ neoliberalima, koji su i ovde trijumfovali u „kulturnom ratu“ i uživaju u plodovima svoje pirove pobede. Činjenica da su prigrlili neljudski diskurs (de)kontaminacije govori da nisu otuđeni samo od (srpskog) naroda već i od čovečnosti.

Reč je o narcisoidnim i destruktivnim političkim preduzetnicima, koji se na jednom malom, ali jako kompetitivnom, „levičarskom“ tržištu bore za korice i mrvice. Njih šalju, uglavnom neskriveno srboskeptični, zapadni donatori - koji glavnu pretnju na Balkanu vide u svemu što je srpsko, pa i radnicima. Nažalost, ovi naši netolerantni i elitistički politički manekeni su uspeli da uspostave duopol nad važnim političkim prostorom na levici. Svako iz svog armiranog mehura, oni deluju antipolitički i zato njihova diskreditacija predstavlja preduslov uspostavljanja validne, solidarne i narodne levičarske alternative.

Leve liberale, skrivene iza Marksovih postera, i „leve“ neoliberale, vođene shvatanjem da je samo lično političko, ujedinjuje ne samo sklonost nacifikovanju srpskog nacionalizma već i prepoznatljiva, antidruštvena ideološka matrica. Njene okosnice su parolaški antifašizam, puritanski, visoko selektivni antinacionalizam i ideologije roda i tranzicione pravde. U tom svetu samo ukazivanje da je sve izdašnije finansirano i napadno promovisano rodno preduzetništvo postalo važan ideološki aparat, dovoljno je da budete diskreditovani kao „(klero)fašista“. Pominjanje „dženderizma“ ravno je političkom samoubistvu, koje će aplauzom pozdraviti dr Adriana Zaharijević i njene sve brojnije idolopoklonice, „teoretičarke roda“ i druge praktikantkinje ovdašnjeg autokolonijalnog feminizma.

Bizarni spoj elitističke opsesije društvenim konstruktivizmom, loše svarenih deridijansko-fukoovskih uvida i prezira prema svemu popularnom što ima lokalnu, „orijentalnu“ aromu – po pravilu armiran autookcidentalističkim samorazumevanjem – stvorio je milje u kome se sa sumnjom gleda na prihvatljivost sopstvenih ideja u srpskom narodu. Verujem da bi, začarani konstantinovićevštinom, i kakav-takav izborni uspeh, da je moguć, doživeli kao lični poraz. Oni promene vezuju za zapadne centre moći i prepreke vide u sopstvenom narodu. Tu se krije žudnja za desubjektivizacijom masa, autokolonijalizam koji je ciničniji i perverzniji od onog koji emituje ustajala politička klasa.

Levici je ovde neophodna jaka, hijerahijski ustrojena organizacija i jako liderstvo. Mreže jesu zavodljive, bile stvarne ili virtuelne, ali fejsbukovanjem, tvitovanjem i šetnjama ne može se stići do stvarnih društvenih promena. Istovremeno, „Srbija je svet“ i zato ciljevi danas ne mogu biti dovoljno radikalni. Primeri Bolivije i Grčke ilustruje da će oni koji budu tražili previše – izgubiti sve. Levica mora delovati u korist naroda na jednom jako uskom političkim prostoru – između priželjkivanog sve i pretećeg ništa. Čekati na „prave“ okolnosti je samo jeftin izgovor.

Pojmovi kao što su srpski, srpstvo, porodične vrednosti, svetosavlje, nacionalni intres i Srpska pravoslavna crkva moraju da prestanu da budu levičarski tabui – denkverbot. Što više bude srpska i što više bude uvažavala pravoslavlje, kao duhovnu i životnu snagu naroda, levica će imati veće šanse da se konačno probudi iz (pre)dugačkog „postistorijskog“ vegetiranja. Uostalom, desni populisti na Zapadu danas žanju plodove strategije kojoj su legitimitet dale feministkinje i preduzetnici manjinskih, prvenstveno rodnih (politika) identiteta. Oni su ključne uspehe ostvarili oslanjajući se na „dobar“, strateški esencijalizam - i tako pokazali put i dali legitimitet liderima koji danas uspešno spajaju populizam i (većinski) etnički nacionalizam.

Levica mora da shvati da između zavodljivog globalnog i cool lokalnog nivoa postoji i, za mnoge, neglamurozni nacionalni. Na njemu se i dalje vode ključne, a posle Trampa i izglasavanja bregzita, ponovo sve važnije i važnije političke borbe. Nažalost, bilo je potrebno da se pojave desni populisti da bi mnogi ljudi širom sveta shvatili da su alternative moguće, da će ih biti još, da istorija i ideologija nisu umrle u tačerističkoj distopiji. Ova činjenice savršeno ilustruje veličinu (globalnog) poraza levice i koliko jeftino su se otuđeni „levičari“ prodali i – nema blaže reči koja bi bila adekvatna – izdali narod i subalterne.

Zgađena svojim narodom, srpskom radničkom klasom i drugim subalternim slojevima, sve što dogmatska „levica“ danas nudi jeste jedan hiperestetizovani, narcisoidni pristup politici. I kakve-takve promene usmerene na poboljšanje položaja siromašnih i deprivilegovanih slojeva, ovde se po pravilu dešavaju uprkos njihovog delovanja, a ne zbog njih.

Dok god naši levičari ne nauče da vole Srbiju i Srbe – one koji nisu slučajni, koji su verovatno seksisti i antigej, ali o kojima se prvo mora iskreno misliti i brinuti, da bi se mogli menjati – Srbi ih neće zavoleti. Dok god je za naše levičare „dobar“ radnik samo mrtav radnik – onaj čija usta više ne mogu da progovore „Šiptar“ i „peder – radnička klasa neće glasati za njih. Na to se, u velikoj meri, svodi politika. Sve ostalo je zabavište, neodgovorna igrica u kojoj su gubitnici neki drugi ljudi.

Na našu nesreću, bojim se da je danas najveći od svih velikih neprijatelja buđenja levice u Srbiji – relano postojeća „levica“. Teško je biti optimista, ali, zahvaljujući desničarima, Orbanu, Trampu i sličnima, bar ponovo ima izbora.

Budućnost srpske levice je vezana za jedno pitanje, koje je, bojim se, samo naizgled jednostavno. Trebalo bi da ga sebi postavi svako ko veruje u solidarnost, društvenu jednakost i pravednu raspodelu, kome je srce na strani onih koji su na društvenom dnu ili malo iznad njega. Šta mi je glavni cilj – vrlo, „građansko“ Ja ili dobrobit poniženog naroda? Nažalost, ne može i jedno i drugo.

Zoran Ćirjaković

DA LI SU I SVI ONI (POMALO) KARADŽIĆ?

Ni u Srbiji ni u Bosni ne manjka onih koji veruju da su svi Srbi pomalo Karadžić. Razlika je, naravno, u predznaku. Među srpskim nacionalistima ima i onih koji su na društvenim mrežama ponovo postavili poruke tipa Je suis Karadžić i „Svaki je Srbin Radovan“. Pojedini bošnjački liberali i nacionalisti su, pak, iza masovne radovanizacije Srba (ne padaju mi na pamet manje rogobatnni termini) pokušali da prošvercuju genocidizaciju srpstva – svoje, bojim se internalizovano, mada ne uvek i osvešćeno, shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu.

Nekada je dovoljno zagrebati površinu. „Jebi ga Bošnjaci, nisu svi Srbi četnici. Je li to toliki problem da zapamtite?!!”, zabrinuo se ovih dana čak i Srđan Puhalo, obično beskompromisni udarnik suočavanja, nesklon da razmišlja o implikacijama svog pravedničkog fokusa na poslovične balvane u srpskim očima. „Otprilike 7 od 10 Srba su četnici” – što je za Bošnjake sinonim za nejveće zlo, odgovorio je Puhalu Asmir, Zeničanin koji ističe da je biciklista „zaljubljen u prirodu“ i da je „uvek u toku sa najnovijim tech trendovima“.

Teško je prethodnih dana bilo pobeći od nepodnošljive lakoće genocidizacije Srba. Razlika su uglavnom bile vezane za veličinu srpskog „kolektiva“ kome je pripisivana kolektivna krivica – neslaganja po pitanju ko su tačno „zveri srpske“ iz samomrziteljske imaginacije profesora Rastislava Dinića i ideologije njegovih bošnjačkih sličnomišljenika, koji sanjaju o danu kada će „republiku šumsku“ osloboditi od tih „zveri“ i vratiti je prirodi i bošnjačkim biciklistima. Oni, za razliku od srpskih, po Asmiru, nisu „zaostali“.

Pripisivanje brutalnosti i „zverstva“ jednom kolektivu odavno je postalo opravdanje za brutalnost i „zverstva“ prema tom istom kolektivu. „Istrebite sve beštije“, uzvikuje Konradov junak u romanu „Srcu tame“, metafori zla kojim su bivali obeleženi susreti onih koji veruju da su civilizvani sa onima koje, navodno, treba civilizivati. Rečenica Konradovog junaka kao da je izašla iz usta nekih od Bošnjaka koji su se oglasili povodom, nažalost smo prividno, haške presude Karadžiću za genocid.

Zašto ovo prividno?

Politizacija sakatog Haškog tribunala, suda bez policije i konzistentne pravne logike, čini da Karadžić ovde može biti shvaćen kao zločinac samo uprkos, a ne zbog presude ove zombi institucije međunarodnog prava. Ne treba gubiti iz vida da za mnoge Srbe njegova krivica i nije sporna – sporna je ili presuda ili neokolonijalni, politizovani tribunal. Nije teško naći ovakve stavove na Tviteru: „I mnoga srpska deca su ostala bez očeva, braće, sestara, itd. Presuda Karadžiću nije sporna, sporno je što su oni drugi, npr. Orić, koji su činili zločine nad Srbima, oslobođeni.“

Haški sud je danas nemoguće amnestirati od, prvo, političkog greha sa kojim je rođen. A, zatim, ni od posledica političkim interesima vođene selektivnosti, sa kojim su zapadni akteri tribunalu servirali dokaze – i tako omogućili da neki zločinci budu oslobođeni a neki osuđeni, da jedni „zločinački poduhvati“ budu osporeni a drugi verifikovani. Zato i ono što tribunal jeste radio kako treba, ostaje u senci činjenice da je osmišljen i funkcionisao kako ne treba. Problem nije samo u tome što se, tako sakat i zavisan, trudio da piše istoriju, već i u jeziku koji je koristio.

Sama kvalifikacije „genocid“ ovde postaje ne toliko politička (odnosno nekropolitička) koliko antipolitička – ostavlja nas da robujemo prošlosti. Uostalom, i sam put do Srebrenice popločan je sećanjem na Jasenovac, koji je, nažalost, takođe kvalifikovan kao genocid. Zato bih se složio sa jednim Bošnjakom, koji Karadžićevu duživotnu robiju analizira prateći jednu drugu logiku, i zaključuje – „Presuda je sjeme novog rata, kao i taj sam sud.“

I na Balkanu i u Africi već ima dovoljno argumenata u prilog tvrdnje da smo bili svedoci neprimerena i nepromišljene globalizacije kvalifikacije „genocid“ i celog diskursa holokausta, njegovog olakog odvajanja od originalnog konteksta u kome je nastao. Nažalost, neki od moćnih argumenata su ostali skriveni zahvaljujući ogromnim naporima koje su SAD, vođene sopstvenim strateškim interesima, uložile da spreče UN da imenuje osvetnički genocid – „Drugi ruandanski genocid“. Njega su Tutsi snage iz Ruande, esencijalizovane kao „dobre“ i „žrtve“, počinile u susednom DR Kongu nad Hutuima, uokvirenim kao ne smo kolektivno već i večno krivi, zbog (Prvog) genocida u Ruandi iz 1994. godine.

„Genocid“ je i ovde jedna jako opasna, „genocidna“ reč, olako ubačena u već preteškim rečima i monstruoznim delima opterećenu balkansku istoriju. To je u balkanskom kontekstu dvostruko državotvorni zločin. Kvalifikacija na koju, čak i kada nije politički dozirana, mogu da računaju, uzdajući se u „povoljne“ geopolitičke vetrove i svoja strateška savezništva, obe strane – i žrtve i počinioci.

Uvođenje pojma „genocid“ u balkanska politička sporenja duplira nemale rizike vezane za želju aktera na različitim stranama da dograđuju, grade ili popravljaju svoj dražve, odnosno da dovedu bilo stanovništvo bilo teritoriju na poželjnu, „pravu meru“. Neophodno je podsetiti da nisu sve balkanske države ratovima etnički homgenizovana kao Nemačka, u kojoj od kraja rata, praktično, i nema Jevreja. Zato u Nemačkoj ni osveta ni „još jednom“ jednostavno nisu mogući.

Nažalost, u svim mešanim postkonfliktnim sredinama glavna asocijacija na reč genocid nije „nikad više“ već, što je suštinski različito, „nikad više nama“ – iza koga, po pravilu, proviruje pravedničko, osvetničko ili, jednostavno, državograditeljsko „još jednom njima“. Reči „genocid“ i „nikad više“ ovde ojačavaju dehumanizujuće stereotipe i prihranjuju ubilačku mržnju. Zato se bojim da svaka presuda za genocid na Balkanu preti da preraste u uvertiru u prvu fazu sledećeg.

Pri tome, za razliku od nepravde, koja je opipljiva, često telesna, pravdi je nemoguće uhvatiti pravu meru. Činjenica da je za jedne uvek previše a za druge premalo nikada nije bila tako jasna kao danas, kada smo došli u situaciju da se brojne žrtve ratnih zločina koji nisu uokvireni kao genocid, u suštini, ni ne računaju. Ne treba gubiti iz vida ni da, za razliku od Nemačke, ovde nije moguće staviti znak jednakosti između interesa žrtava i preživelih s jedne strane i interesa onih koji su (samo) živi, s druge.

I među Srbima i među Bošnjacima ima onih koji su, ne bez razloga, razumeli da presuda Karadžiću jeste – „konačna presuda svim Srbima. Doživotni krivci”. Neki kažu ne baš svim. “Presuda Radovanu Karadžiću nije presuda svim Srbima. Ona je presuda samo onim Srbima koji vjeruju da je to presuda svim Srbima”, kaže tvit koji zagrejao mnoga (bošnjačka) šovinistička i (srpska) autošovinistička srca.

Ne znam tačno koliko nas ovakvo tumačenje presude o Karadžićevoj krivici za genocid ostavlja daleko od shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu, ali jedan „bošnjački diplomata“ tvrdi da zna pravu meru naše kolektivne krivice: „Presuda Karadžiću nije presuda svim Srbima, nego 90% njih koji slijede njegovu ideologiju.“

Pitam se samo ko će, ako zatreba, da izdaje sertifikat nevinima, potvrde za ovih 10 %? Temeljno dekontaminirani „higijeničar“ Dragan Bursać ili Srđan Puhalo, Mladićev „dobar“, slučajnorspski zemljak? Možda neko od osvedočenih autoriteta sa ove strane Drine, koji su živote posvetili našim padovima i propadanjima? Na primer, Sonja Biserko ili Dragan Popović?

Koji bi bio rok trajanja naših potvrda? Da li bi isticale? Da li jedan Srbin može da bude doživotno nevin i negenocidan? Ili svako od nas mora da živi „suočavanje“ i redovno prolazi test „kulturne dekontaminacije“ kod stroge ekspertkinje Pavićević i „informativne dekontaminacije“ kod još strožijeg doktora Bursaća? Možemo li svako ko je među ovih 10 % da zadovolji Bursaćev kriterijum samoponištavanja – „biti na strani antifašista i odbaciti desničarsku pogan“?

Ne znam da li gospoda Bursać ili Puhalo imaju traktor, ali možda im to ne bi bila loša investicija. „Ako bog da, zastavu RS-a u traktor i lagano preko Drine. Sretno“, kaže Bošnjak koji, na sreću, ne sanja o genocidu. Zadovoljilo bi ga etničko čišćenje svih onih koji „građansku Bosnu i Hercegovinu“ ne vole najviše na svetu. Ne znam samo da li bi tada bilo prilike da Bursać ili Puhalo nekome objasne da su ponosni Bosanci – da ne vide Srbiju kao svoju „maticu“.

Na društvenim mrežama se među Bošnjacima oko presude Karadžiću kristalisala prepoznatljiva mešavina šovinističke mržnje, osvetničkog žara i velikodržavnih snova – vizije kojoj bošnjački nacionalisti danas vole da tepaju, pa je zovu „građanska BiH“. Nažalost, kao alternativu priželjkivanom nestanku ili obesmišljavanjau entiteta koga opisuju kao Karadžićevo „ovozemaljsko djelo tzv. Republika Srpska“, u Bosni ne bi nastala neka građanska država.

Naime, neretko isti oni Muslimani, danas bošnjački liberali i nacionalisti, koji su 1992. godine progurali nezavisnost Bosne i Hercegovine – tvrdeći da bi svaka Jugoslavija sa srpskom većinom bila drugo ime ze Veliku Srbiju – sada nas ubeđuju da može da postoji građanska Bosna sa bošnjačkom većinom, koja bi u stvarnosti bila nešto drugo do puki sinonim za Veliku Bošnjakiju. To bi bilo sasvim jasno i da Bošnjaci nisu izabrali „hrvatskog“ člana Predsedništva i da u kantonalnim i opštinskim telima u Federaciji nema inih „Srba“ koji se zovu Asim, Fikret ili Muhamed.

Nije malo onih koji su ovih dana postali optimisti. Neki čak veruju da će „četnici“ sami otići, mada većina je svesna da će tu trebati mala „pomoć“ (ne)prijatelja. Ne verujem da bi bilo mnogo onih koji bi javno protestovali. Čak ni najekstremniji bošnjački građanisti nisu „Slučajni Bošnjaci“. Oni rešenje o kome sanjaju ne vide kao suprotnost slobodno izraženoj volji naroda kome pripadaju – i zato mogu da se, za razliku od Slučajnih Srba, pozivaju na demokratiju.

Nažalost, u samom korenu raspada Jugoslavije nalaze se ista dva problema sa kojima ne može da se izbori Bosna. Teško je reći koji je veći.

Prvi, demokratija oličena u principu „jedan čovek jedana glas“ je nemoguća, a, kao i pred smrt SFRJ, nije zamisliv konsenzus koji bi omogućio da funkcioniše lajt verzija – konsocijalna demokratija. Bosna je danas mirna prvenstveno zato što je nedemokratska – zapadni protektorat sa prokonzulom, koji, istini za volju relativno retko, koristi diktatorska ovlašćenja. Drugi problem jeste, praktično potpuni, nedostatak bosanskog nacionalizma, koji bi možda mogao da poveže pripadnike tri zajednice.

Nažalost, ne samo u Bosni, „jedan čovek jedana glas“ demokratija jeste jedna jako opasna igračka. U svim multietničkim sredinama njena logika neke ljude prosto gurka u „genocid“ i „etničko čišćenje“. A, kada se stvore pogodne istorijske okolnosti, nije lako izbeći čari „naše države za naš narod“ – političke i razvojne dividende koju obećavaju funkcionalnija demokratija i homogenija sredina (kakva je stigla u Hrvatsku). Tada, inače, obično nema nikoga ko bi zasutavio državograditelje ili razgraditelje koji ne mogu da odole iskušenju.

Među Bošnjacima nije malo onih koji misle da priča „o kolektivnoj krivici na temelju nacionalne pripadnosti“ ne prestaje na Drini. „Cijena aboliranja Srbije je doživotna presuda paljanskome kasapinu Karadžiću. Postade Srbija nevina i sveta do tih razina da joj mogu pozavidjeti sve ’gospe’ amsterdamske Crvene četvrti“, piše jedan bošnjački doktor nauka. Ugledni sarajevski „liberal“, povodom reakacija na presudu Karadžiću, zaključuje da se celo srpsko društvo „od devedesetih godina prošlog vijeka pretvorilo u kulturu zločina i smrti“.

U manje ostrašćenim raspravama Bošnjaka i Srba na Tviteru razlika između – Nasera Orića, „borca Amrije BiH koji je oslobođen optužbi u Hagu” i „monstruma“ Radovana Karadžića – bila je važan argument u prilog tvrdnji da nismo svi isti. Tu je, uz kvalifikacije rata kao građanskog, najmanje prihvatljivo sve ono što „zaudara na ’svi smo isti’“. Nažalost, ova distinkcija po pravilu podrazumeva samo razliku između dva suprotno vrednovana „svi“ – istih, kolektivno krivih (skoro) svih nas i, takođe istih, kolektivno nevinih svih njih.

Pošto nikako ne uspevamo da pomegnemo od množine – nesrećnih „svi“ i licitiranja o 90 ili 70 % – kada govorimo o presudi Karadžiću, jedinki, onda mislim da se može reći da, jesmo, svi smo isti. Ne bi me začudilo da neko, prateći logiku šovinista, zaključi da su i svi Bošnjaci pomalo Karadžić. U svemu, i u dobru i u zlu, mnogo smo sličniji nego što volimo da verujemo.

Zato, da iskoristim ovde pesimističku misao Srbina koji je među Bošnjacima (i Slučajnim Srbima) omraženiji čak i od samog Karadžića i ostanem đavolji advokat – strepnja da jesu mi je mnogo dublja od nade da nisu. Verujem da smo posle pravosnažne presude Radovanu Karadžiću za genocid, umesto umirujućeg „nikad više“, svi, baš svi, dobili jedan razlog više da strahujemo od – „još jednom“. Nažalost, bojim se da je malo ko danas spreman da se suoči sa ovdašnjim naličjem suočavanja.

Zoran Ćirjaković

DVA ANTINACIONALIZMA U DVE DOMOVINE: PROTIV DOMA SPREMNI SRBI I PROTIV DOMA NESPREMNI HRVATI

U svom negrađanskom, ali svima nama tako bliskom stilu, Vesna Pešić presuđuje da je reč autošovinizam – „čista budalaština“. „To je svako ko kritikuje spsku nacionalnu politiku. E taj koji to čini a po nacionalnosti je Srbin je ’samomrzac’, odnosno autošovinista“, dodaje ljutita heriona građanizma. Nažalost, ovde ima i onih koiji reč korsite u tom smislu, ali Vesna Pešić svesno faslifikuju smisao pojma koji sam uveo.

Istini za volju, preterivanje, nedopustviva lakoća sa kojom neki ljudi koriste kvalifikaciju autošovinizam, nije sasvim slučajna. Kritika „srpske nacionalne politike“ ovde često biva izražena u različitim nijansama metastazirane samomržnje. Ipak, treba istaći da autošovinista ili autorasista, što je mnogo starija i nešto blaža odrednica, nije neko ko javno govori o sramnim „srpskim“ zločinima, čak ni onda kada insistira na „suočavanju“ s tim zločinima po svaku cenu.

Autošovinistički stavovi počinju, na primer, onda kada se neka stvarna „srpska“ zločinjenja – tačnije zločini koji su počinili pojedinci koji jesu ili za koje s razlogom verujemo da su Srbi – koriste kako bi se istakao navodni srpski negativan izuzetak, odnosno kada bivaju predstavljeni kao slika i prilika „srpstva“.

Sledeći korak u hijerarhiji samomrziteljskih stavova jeste tvrdnja da je srpska „priroda“ ne samo krvožedna već i nepromenjiva, da zločinci ne ubijaju kao loši, mosntruzni ljudi – već kao Srbi. Ona ponekad biva izražena eksplicitno raisistički, mada je češće prikrivena pomodnim naučnim, prvenstveno konstruktivističkim pristupima. Ne rađamo se nepopravljivo odvratni i krvožedni – u takve nas navodno pretvara naša antimoderna kultura, dominatna elita, mitovi, Crkva...

Autošovinističko stanovište kaže da zbog tako predstavljenih uzroka sramnih ekscesa, Srbi zaslužuju sve najgore, u najboljem slučaju ropstvo. „Okupacija, denacifikacija, edukacija. Upravo tim redom“, napisala je 2016. godine istoričarka Marijana Toma, dugogodišnja sub-komandantkinja u takozvanom Fondu za humanitarno pravo.

Navešću ovde još samo tri karakteristična primera, koji ilustruju kreativnost i perfidnost u izražavanju samomrziteljskih stavova, koje je često opravdano nazvati antisrpskim. Činjenica da zavređuju takvu dezignaciju problem je aktera koji ih izgovaraju, a ne onih koji ih skrupulozno imenuju. Ovde treba istaći i da je izraz „srbofobični“, kao i „homofobični“ – za razliku od, na primer, antisrpski ili antigej, politički korektnih kvalifikacija kakve preporučuju urednici najuglednijih svetskih medija – sasvim nedopustiv jer je patologizujići. Naime, sve fobije se mentalna obolenja, dijagnoze kojima ne bi smelo da bude mesta ni u najoštrijoj kritici.

Najbesramniji je, kao i obično, Petar Luković. Ponosni srpski autošovinista po ukusu hrvatskih i bošnjačkih liberala, dugogodišnji kolumnista splitskog Feral tribjuna i sarajesvkih BH Dana. „I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu,“ izjavio je marta 2006. godine u emisiji „Peščanik“ Radija B92, pošto su klizišta uništila veći broj kuća.

Nije daleko ni Magda Janjić, urednica u (slučajno)srpskom Vajsu i nekadašnja kolumnistkinja lažnog NIN-a. „Za Srbiju je idealno kišno vreme non-stop, da se ne tripuje da će sa suncem nešto biti bolje. Čim grane sunce, nema ni homofobije ni nasilja, ničega. Samo bleja“, napisla je 4. maja 2014. godine, u predvečerje katastrofalnih poplava.

Sreten Ugričić, lažni disident, već godinama intravenozno priključen na pet-šest lukrativnih neokolonijalnih „sisa“, umotao je, pak, svoj autošovinizam u konstantinovićevsku filosofsku oblandu. Samomrziteljsku strast je uspeo da pretoči čak i u jednu „samoubilačku“, autentičnu viziju „autogenocida“: „Kad je jezgro preteško i preopterećeno, a elektroni histerični na nestabilnim orbitama, traje proces smrtonosne radioaktivnosti, sa predvidljivim ishodom po formuli neumitnog perioda poluraspada. Takav je duh palanke, savremene srpske palanke. Duh poricanja. Samoprotivrečnog, histeričnog, samoubilačkog poricanja savesti.“

Iako ću o tome detaljnije pisati u sledećem tekstu na ovom blogu – ČIKA PAVELIĆU, MOLIM VAS NEMOJTE MENE. JA SAM SLUČAJNO SRBIN – ovde je potrebno istaći da naličje (našeg) autošovinizma jeste (njihov) šovinizam. Uvek kada govorim o autošovinizmu prvenstveno govorim o šovinizmu. Razlika, koja nije nevažna, jeste u tome da ovaj prvi priziva ono što ne namerava sam da odradi sam već to ostavlja u amanet ovom drugom.

Iako deluju u dve sve susedne, ali sve udaljenije domovine, hrvatski, „njihovi“ šovinisti, žude da se postroje iza slogana „Za dom spremni“, dok srpski, „naši“ autošovinisti, ponosno misle pod motom, koji bi se, bez bilo kakvog preterivanja, mogao opisati kao – „Protiv doma, spremni“. Njihovoj sinergiji pažnju ću posvetiti u sledećem tekstu.

U nastavku ovog, baviću se, za razumevanju korena i smisla metastazirane samomržnje u Srbiji, jednom drugom, čini mi se podjednako važnom temom – pupčanom vrpcom koja spaja „protiv doma spremne“, sve brojnije i ostrašćenije srpske liberala, tačnije „liberale“, i „protiv doma nespremne“, mada snažno kritične i često beskompromisne, hrvatske antinacionaliste, kao što su Boris Dežulović i Viktor Ivančić.

U centru oba balkanska antinacionalizma nalazi se jedna velika tema – odnos „doma“ i „sveta“. Ona već više od jednog veka preokupira (deklarativno) kosmopolitske elite u brojnim zemljama, koje – ili nisu zapadne, ili nisu samo zapadne, kao što je Srbija, ili su, nekako, približno, ali ne baš zapadne, kao što je Hrvatska.

Nevolje s „domom“, ponekad i gađenje ili prezir prema „domu“ – bilo kao domovini bilo kao porodičnom domu bilo u oba smisla reči, bile su važna tema brojnih knjiga i eseja, iranskih filmova, egipatskih serija, indijskih propovetki i romana... Jasno su prepoznatljive u tekstovima i intervjuima pakistanskih i turskih intelektualaca. Često su bile obeležene neskrivenom mržnjom prema „domu“ i neutaživom žudnjom prema idealizovanom „svetu“.

Na Balkanu smo tako dobili dva komšijska „doma“. Jedan, malo zapadniji, hrvatski, voljeni i topli „dom“, među elitama prihvaćen kao deo vrlog „sveta“, mada, reći će hrvatski antinacionalisti, sa nekim užasavajućim i zabrinjavajućim manama. Ipak, čini se da krem hrvatskog društva, uglavnom podsvesno, shvata da pučanstvo prelepe njihove nije ispravno zapadno. Naravno, on to redovno vezuje za blizinu Orijenta, posebno uticaje iz „Srbije na Orijentu“ – cajke i ostala srpska zla koja imaju azijsku, vizantijsko-osmansku aromu. Samo je kajmaku u Hrvatskoj sve oprošteno.

Drugi, istočniji, srpski, sve više i sve češće je jedan prezren i prokazan „dom“. On je među srpskim antinacionalistima shvaćen kao suprotnost idealizovonog „sveta“, što je i u Srbiji odavno jedan od sinonima za ušećerenu sliku Zapada. Nisam našao da je ova dihotomija predstavljena toliko nerazrešivom kao suprotnost palanke, „doma“, i sveta u „Filosofiji palanke“ Radomira Konstantinovića. Bibliji srpskog autošovinizma, kome, takođe, u (stvarnom) svetu nije lako naći ravnog.

Odnos „doma i sveta“, percipiran kao kontrast između tame prvog i svetla drugog, opsedao je pripadnike pozapadnjačenih elita u brojnim zemljama, posebno u onim koje je moguće opisati kao mesta susreta Istoka i Zapada. Dakle, državama koje nisu zapadne, ali nisu ni sasvim istočne, ili se, pak, kao u Teheranu ili Bejrutu, može govoriti o zaokruženim, relativno autonomnim enklavama „zapadnog“ unutar „istočnog“.

Ipak, ova tema (i dilema) prisutna je i u od Zapada najudaljenijim državama, gde su pripadnici otuđene, prvenstveno visokoobrazovane, ali i nove ekonomske elite sebe često videli kao ne samo superiorne već i sputane „domom“, lokalnom kulturom i pogledom na svet svojih sunarodnika.

Zastupljena je i u Japanu, gde je zbog snažne sklonosti dela elite da svoje sunarodnike posmatra iz zatamljene, zapadne, „orijentalističke“ vizure, zabeležena rana upotreba pojma „autoorijentalizam“. Za razlike od Srbije, gde su mnogi skloni da Albance vide kao sub-humanu zajednice, ili Hrvatske, gde mnogi na isti način posmatraju Srbe, u Japanu značajan deo elite svoj narod vidi kao ne sasvim ljudska stvorenja, nesposobna da samostalno misle i deluju.

Samosecesija otuđenih, „svetskih“ elita primetna je i u delovima Podsaharske Afrike. Ona redovno izaziva podsmeh, izražen i u pežorativnoj, naizgled rasističkoj sintagmi „kokosovi orasi“ – spolja su „crni“, ali veruju da su iznutra „belci“. Najupadljivije (i najpatetičnije) mi je delovala u Najrobiji, mada prisutna je i u drugim delovima Istočne Afrike – neuporedivo manje i ređe u Zapadnoj. Na sličan način i na Dalekom istoku govore o autorasistima, otuđenim i umišljenim sunarodnicima kao „ljudima bananama“ – po boji kože „žuti“, ispod kože „belci“.

Van delova islamskog sveta i Rusije, nisam uspeo da pronađem – ni po intenzitetu ni po rasprostranjenosti – mržnju i prezir prema „domu“ i sopstvenom narodu kakva buja u Srbiji. Možda je najbliži našim autošovinistima nobelovac V. S. Najpol, izdanak indijske dijaspore sa Trinidada. On je o Indiji i Pakistanu, svojim genijalnim i zavodljivim stilom, napisao neke od najjezivijih, gađenjem nabijenih svedočanstava. U južnoazijskoj kolevci svojih predaka video je malo šta sem prostora jedne večne, gadne i ružne tame.

U Pakistanu i Egiptu, ugledni intelektualci, obrazovani na Zapadu, poreklom iz bogatih ili uticajnih i uglednih, „starih“ familija, često kritički govore o stavovima članova privilegovanih porodica i prijatelja iz mladosti, koji zvuče kao da su izvučeni iz Peščanika ili Danasa.

Karači nema „krug dvojke“, ali megapolis nekada britanske kolonije obiluje „krugodvojkašima“ iz najgorih sterotipa u Srbiji. „Ako je kolonizator uvek verovao da potčinjeni nisu sposobni za nezavisno mišljenje i demokratiju, novi muslimani su to potvrdili svojim pokoravanjem. Oni su svojom voljom doveli novog tiranina u stvarnost, a On je bio grozan, gori nego ranije. Jedna od najčudnijih stvari vezanih za moj prvi boravak u Karačiju bila je to što sam beskrajno slušao ljude koji su mi govorili kako žele da se Britanci vrate i ponovo odlučuju. Ima mnogo nestašica u Pakistanu, ali nedostatak dobrih ideja je najgora od svih“, napisao je nedavno Hanif Kurejši.

Nekada sam se i sam slučajno susretao sa prepoznatljivom zlom. Pred koncert indijske klasične muzike u Bombaju, koji je (previše) kasnio, razgovor sa jednim nadmenim, sedokosim Parsijem otkrio mi je da postoji malo toga u ovdašnjoj kulturi autošovinizma što je istinski jedinstveno.

Parsije su britanski kolonijalisti smatrali „približno Englezima“ – jedinima za koje su verovali da su im bliski kao zajednica iz sveta „necivilizovanih rasa“ kojima su vladali. Vera u sopstvenu superiornost i snažna sklonost pripadnika ove insularne zajednice kolorizmu, rasizmu prema ljudima čija koža ima tamniju nijansu, odvela je Fredija Merkjurija, najpoznatijeg Parsija, rođenog kao Faroh Bulsara, na „crnu listu“ UN. U današnjim, homokolonijalnim vremenima rasističke svinjarije su najvećoj gej ikoni, sasvim predvidivo, lako oproštene.

U Srbiji, pak, nije teško naći čak i one koji istovremeno tvrde da su antifašisti i žale što su odavde 1944. godine oterani „civilizovani“ nemački okupatori. Epicentar ovog neumlja odavno nije satanizovani „krug dvojke“. Vremenom su ga do nogu potukli i prevazišli ini virtuozi samoporicanja stasali u Prokuplju, Zaječaru, Kuršumliji...

Ipak, ovde možda stvarno postoji nešto što je istinski jedinstveno. Čak i u ruskim elitističkim narativima, koji imaju duboke i razgranate korene u „kompleksu inferiornosti“ ruske aristokratije, nije lako naći stavove koje bi bilo opravdano nazvati autošovinističkim, iako je, slično srpskoj (van habsburških livada), „ruska elita bila mentalno kolonizovana bez da je ikada sama bila podanik [zapadnog] kolonijalizma“.

Ruski samomrzitelji su na zapadni prezir prema njihovom „tatarizmu“ odgovorili transferom te zgađenosti u prezir prema masama. Ali, za razliku od srpskih, retko su pribegavali potpunoj samosecesiji i sebe su uglavnom videli kao istovremeno „evropske Ruse i ruske Evropljane“. Nažalost, bojim se da se ovde smanjuje broj ljudi koji sebe vide kao „evropske Srbe i srpske Evropljane“. Kako je to jezgrovito definisala Ljiljana Gligorić, sve je više onih „koji se sete da su pripadnici jedne nacije tek kad o njoj treba reći nešto loše“.

Retko gde – i po implikacijama i po rasprostranjenosti i po intenzitetu – samomržnja opravdava korišćenje pojma autošovinizam, a kamoli kultura autošovinizma, o kojoj ću nešto više reći u trećem nastavku KULTURA AUTOŠOVINIZMA U NAŠEM SOKAKU: PRAVI SRBI, ALI SLUČAJNI AUTOŠOVINISTI.

Zato me ne čudi da, za razliku od jako starog pojma autorasizam i kvalifikacije autoorijentalizma, koja se prvi put pominje samo par godina pošto je Edvard Said 1978. godine objavio svoju razornu kritiku „orijentalizma“, iskrivljenog zapadnog pogleda na istočne kulture i narode, nigde nisam našao pojam sličan autošovinizmu.

Takozvana „jevrejska samomržnja“ ima jako malo veze sa ovdašnjim autošovinizmom i autorasizmom. Za razliku od ućutkujuće etikete „samomrzeći Jevrejin“, samomrzeći Srbin jeste i ovde ponekad kleveta, ali mnogo češće – važna, mada poražavajuća, društvena činjenica. „Samomrzeći Jevrejein“ je iznad svega jedna ružna, diskvalifikujuća i ućutkujuća etiketa, koja redovno biva prilepljena Jevrejima, i u samom Izraelu i u dijaspori, kada javno kritikuju politiku jevrejske države, kako je zvanično definisan Izrael.

Postoje bar dve važne razlike između „jevrejske samomržnje“ i srpske samomržnje. Prva, čak i njasnažnija kritika Izraela ne zahteva beskrajno klečanje i samobičevanje. Niko ne govori o kontaminiranog narodu. Ne pominje se njegova navodna nepopravljivost i ne govori se o ružnom izuzetku. I, konačno, ne traži se potpuno pokoravanje moćnim silama. U Srbiji je samomržnja po pravilu autokolonijalna.

Druga, mnogo važnija, u jevrejskoj zajednici je jako retka prava samomržnja, dakle ona koja uključuje buđenje destruktivnih strasti prema sopstvenom narodu. Još je ređa argumentacija u prilog njegovog targetiranja ili njegove nepopravljivosti u navodnom zločinoljublju. Optužbe za „jevrejsku samomržnju“ prvenstveno služe da stigmatizuje one koji kritikuju stvrane zločine koje čine izraelske snage bezbednosti, prvenstveno nad palestinskim civilima.

Za razliku od jevrejske, samomržnja ovde ne da nije mit – ona je prečesto jedna, u suštini, samodestruktivna stvarnost. Uz dobrodošle osude sramnih „srpskih“ zločina, ovdašnji autorasisti i autošovinisti uspevaju da prošvercuje jednu podjednako sramnu i sasvim nedopustivu, ne toliko osudu Srba i srpstva – koliko, u suštini, „smrtnu presudu“. Zato su ovde metastazirani samomrziteljski diskursi, koliko god bili mitski i lažni, ne samo stvarni već i nečeovečni.

Ako izuzmemo mržnju manjinskih zajednica prema svojim „domovima“ – bilo onih autohtonih, kao što su Palestinci u Izraelu ili muslimanske zajednice u Indiji ili Etiopiji, bilo relativno skoro naseljenih, kao što su Libanci u državama Zapadne Afrike, nešto najsličnije ovdašnjem autorasizmu i autošovinizmu, i po razmerama i po intenzitetu, prisutno je u arapskim zemljama, naročito među ženama, kao i u dijasporama iz afričkih zemalja u kojima s praktikuje genitalno sakaćenje/obrezivanje žena. Najpoznatiji primer je (samoporeknuta) etnička Somalijka Ajan Hirši Ali.

Veruje se da, naročito u Saudijskoj Arabiji, postoje brojni slučajevi žena koje su se ne samo tajno odrekle islama (apostaza je greh koji se kažnjava smrću) već i svog arapskog identiteta. Odricanje od arapskog identiteta sa elementima samomržnje je prisutno i među hrišćanima u Libanu, dok je u Egiptu i Tunisu prezreni „dom“ češće vezan za porodično domaćinstvo. Ipak, nisam uspeo da nađem slučajeve gde feminisitkinje ili preživele prelaze sa poziva na destrukciju monstruoznih patrijarhalnih normi na davanje legitimiteta destrukciji sopstvenog naroda.

Na Balkanu, iz razloga o kojima ću nešto više reći u sledećem tekstu, samo u Srbiji i, odnedavno, Republici Srpskoj gađenje prema „domu“ prerasta više ne samo u autošovinizam već je dobilo jasne obrise kulture autošovinizma, koje ću jasnije definisati u poslednjem, trećem tekstu. Nema u drugim postjugoslovenskim državama ovakvih, ne samo sistematskih pokušaja već ni institucionalizovanih okvira u kojim se daje legitimitet shvatanju da sunarodnici treba što više i što bolnije pate, a kamoli da zaslužuju da budu uništeni, da ne zavređuju da postoje.

U „kulturnoj dekontaminaciji“ (Beograd) i „informativnoj dekontaminaciji“ (Banja Luka) nema ničeg kulturnog. Štaviše nema ničeg primerenog ljudima. Svaka dekontaminacija je samo i isključivo neljudska. Zato ona ne može biti ni kulturna ni informativna. Ona je odstreljivačka – ne zato što sama puca već zato što lepi metu, koju je, posle Konstantinovićevog zakivanja „srpskog nacizma“ za neuništivu kulturu/palanku, u suštini nemoguće skinuti.

Skupljajući materijal za knjigu, otišao sam ponovo ovog februaru u Centar za kulturnu dekontaminaciju na promociju knjige „Iza sedam logora: Od zločina kulture do kulture zločina” Hrvoja Polana, Viktora Ivančića i Nemanje Stjepanovića. Moderatorka razgovora je bila Nataša Govedarica, direktorka programa za Srbiju nemačke oragnizacije „forumZFD“, koja je i izdavač knjige.

Na kraju promocije, postavio sam Ivančiću pitanje da li oseća nelagodu zbog činjenice da o „kulturi zločina“ govori u mestu koje se zove Centar za kulturnu dekontaminaciju – što je pojam koji ljude uokvirava kao pacove koji prenose zarazne bolesti, fatalne mikroorganizme i radijaciju koja ubija na najpodmukliji način. Pitao sam ga još i vidi li neki problem u tome što smo u Beogradu, umesto jednog novog doma kulture dobili, dom kulturne dekontaminacije.

Posle kraćeg domunđavanja, umesto Ivančića, odgovorila mi je moderatorka Nataša Govedarica – samo kratko i zgađeno „Ne“, što je izazvalao frenetični aplauz okupljenih Slučajnih Srba, naših inkvizitorski raspoloženih liberala.

Govedarica je jedan od najtužnijih primera Slučajne Srpkinje. Njena radna biografija je antologija ovdašnjeg autokolonijalizma – koordinatorka i menadžerka u RECOM-u, Heartefact Fondu i Građanskim inicijativama. Istakla se i kao profesionalna organizatorka „sučavanju sa prošlošu“ – naravno slektivno izabranom prošlošću, gde su Srbi „loši momci“ i u kojoj se srpske žrtve uglavnom ni ne računaju.

Krenula je od „Četiri lica Omarske“ – strasni nacifikatori srpstva u ta „četiri lica“, naravno, nisu uključili Jasenovac, ključno „lice“ i naličaje, ne samo Omarske već i mnogih drugih stratišta iz devedesetih, na sreću mnogo manjih od zatomljenog i zatravljenog Jasenovca, do bi stigla do nečega što se zove „Inicijativa za oralnu istoriju Kosova“ (KOHI) – gde su jedine srpske „istoričarke“ Govedarica i, doduše kao savetnica, Sonja Biserko. U Srbiji je iza ove „inicijative“ stao beogradski „Krokodil“, nova zvezda na našem mračnom autokolonijalnom nebu.

Ipak, ono što je najstrašnije u ovoj blistavo rastužujućoj slučajnorspkoj priči jeste činjenica da, posle lamenta nad „srećnom i prosperitetnom Jugoslavijom“, Govedarica u svojoj kratkoj biografiji piše – „ostala sam da živim u ratnoj i posleratnoj Bosni i Hercegovini kao pripadnica etničke zajednice počinitelja najgorih zločina koje neko može da zamisli“.

Pošto mi je, nepozvana, Govedarica u CZKD-u odgovorila na pitanja koja nisam postavio njoj, obratiću joj se direktno. Poštovana Nataša, nema potrebe bilo šta da „zamišljate“. Samo treba da pogledate istoriju Nemaca, za koje danas u radite u Srbiji, „uprkos svih teškoća“ – i vidićete, ne samo u Aušvicu, neuporedivo gore i strašnije zločine. Da se zaustavim na Nemcima, Vi i ja sigurno ne pripadamo „to the ethnicity of perpetrators of the worst war crimes one could imagine“.

Uostalom, poštovana Nataša, pošto sami ističete da ste sada angažovani i u „Laboratoriji sećanja“ (MemoryLab), verujem da bi trebalo da umete da obavite jednu jednostavnu, mada globalnu „laboratorijsku analizu“. Ona bi vam pokazala, što nije i ne sme da bude izgovor, koliko smo „kao nacija“ – kojoj implicitno, ali jasno pripisujete kolektivnu krivicu – daleko od stvarno najgorih ratnih zločina, da se, ipak, manemo Vaše poražavajuće srbocentrične imaginacije.

Verujem da je Viktoru Ivančiću bilo lako da u prepunom CZKD-u ignoriše moje pitanje, na koje je odgovorila Govedarica. U njegovoj Hrvatskoj nema dekontaminacije. Takvo nečoveštvo je pustilo korenje samo u „srpskoj“ Banja Luci i „srpskom“ Beogradu – koji je, iako „kontaminiran“, danas više multietnički od „multietničkog Sarajeva“. Kulturna dekontaminacija je ništa više do jedna perverzna alatka dehumanizacije, nacifikacije i ozverivanja naroda – onog kome antinacionalista Ivančić ne pripada.

Viktor Ivančić, šarmantna ikona jugonostalgičnih, brionskih liberala i njhovih inih srboskeptičnih saboraca, nije slučajni Hrvat. On nije protiv (svog) doma spreman. On je antinacionalista koji ne skreće u kultur-rarsizam, a kamoli autošovinizam. On mrzi hrvatsko zlo, ali ne svoj narod. Ali, taj isti Ivančić, kao dugogodišnji glavni urednik Feral tribjuna, jedan je od zaslužnih što ovde postoje liberali koji veruju da se o nesitomišljenicima može govoriti kao o „zverima srpskim“ i „kontaminaciji“, što je reč koja jasno asocira na mesta neprimerena ljudima.

Razlika je u tome što je Feralov diskurs, koji je u Hrvatskoj uglavnom bio rezervisan za ekstremiste i šoviniste, ovde – u svetu razgoropađene Konstantinovićeve duhovne dece – primenjen na (skoro) ceo jedan narod. Intelektualna avangarda slučajnog srpstva, u suštini, vidi Srbe onako kako su Ivančić i saborci videli nove i stare ustaše i ustaštvu naklonjene ekstremiste. Diskurs (de)kontaminacije i ozverivanja Srba je feralovski jezik propušten kroz slučajnosrpsku, autorasističku i autošovinističku prizmu, kakva ne postoji u hrvatskom javnom diskursu.

Hrvatski antinacionalisti ne proklizavaju u autošovinizam. U Hrvatskoj ne postoji ekvivalent Peščanika, medija koji bi hrvatske nacionaliste nazvao „zveri hrvatske“. Gugl pretraga na reči „zveri hrvatske“ dala je samo dva rezultata – oba su napisali srpski šovinisti. Nema u prelepoj njihovoj građanista niti hrvatskih liberala koji govore o „zverima hrvatskim“.

Nema ih ni u liberalnoj Rijeci i Puli, nigde ne postoji hrvatski Rastislav Dinić. Nema ni hrvatske Nataša Govedarice, fundamentalistkinje dekontaminacije Srba. Nisam čuo da u Hrvatskoj iko društveno relevantan i priznat govori ono što u Srbiji poručuje Govedarica – da smo prevazišli Hitlera, da zlo veće od Aušvica stanuje samo u njenom i mom narodu.

Nema tamo ni Petra Lukovića ni Nikole Samardžića ni Svetlane Lukić... Lista, koja u Hrvatskoj, ako je ta imena uopšte moguće pronaći, staje na prste jedne ruke, ovde je poražavajuće dugačka – i svakim danom sve duža. Pošto je u Srbiji samo prozapadnim, autokolonijalnim transmisijama dozvoljeno da prave liste imena, ostaviću vas da sami dopunite tužni niz.

Zato ne čudi da smo umesto jednog novog, građanskog doma kulture u Srbiji dobili dom kulturne dekontaminacije – simbol jedne specifične kulture zla, koja je samo manje transparentna i perverzna od one svebalkanske, na koju s pravom ukazuju Ivančić i ko-autori knjige „Iza sedam logora: Od zločina kulture do kulture zločina”.

Ivančić je u beogradskom – drugi ne postoji – Centru za kulturnu dekontaminaciju postao skoro deo inventara, ali, na njegovu i našu žalost, kultura zločina i kulturna dekontaminacije nisu antipodi – već dva spojena suda. Kulturna dekontaminacija predstavlja stožer ovdašnje kulture autošovinizma, jedne podmukle i perverzne kulture zločina, koja je samo prividno pacifistička – sama eskplicitno ne poziva na klanje ili streljanje, ali zato neguje diskurs koji dodaje kamu i pridržava redenik.

Opijeni jugoslovenstvom i nostalgijom, Ivančić i Dežulović izgleda nisu razumeli kako i koliko se razlikuju Srbija i Hrvatska, kako i koliko su, iako umeju da deluju slično, različite. Hrvatska, na primer, ima Jasenovac, ali nema Radomira Konstantinovića. Zato, između ostalog, u Srbiji ima previše onih koji veruju da je Srebrenica veća od Jasenovca a u Hrvatskoj previše onih koji veruju da je Jasenovac jako mali i nevažan, praktično zanemarljiv.

Ivančić i Dežulović, odnosno ranije njihov Feral – shvaćen u tada Drugoj Srbiji ne samo kao hrabar već ispravano građanski i liberalan, prava mera dobrog – dali su pečat, važnu autsajdersku overu legitimiteta samomržnji, kojoj su naše elite ionako bile sklone. Pri tome, urednici Ferala su izabrali Petra Lukovića, „Peru s onog svet“, kao ne toliko dobrog ili najboljeg od svih Srba već meru ispravnog „srpstva“.

Zato Ivančić i Dežulović nisu samo saputnici, „korisni idioti“ i vodonoše srpskog autošovinizma – hrvatski, da ponovim još jednom, ne postoji. Bez uzimanja u obzir Ferala i „feralovaca“ nije moguće razumeti lakoću i samopravednost sa kojom u Srbiji danas bivaju izgovarani i slavljeni autorasistički i autošovinistički stavovi, meru u kojoj je samomržnja ovde postala građanska vrlina.

U spoju feralovštine – koja je u međuvremenu u Srbiji pustila duboke autohtone korene, oličene u nepodnošljivoj lakoći i dozi humora s kojim se danas iskazuje samomržnja i elitistički prezir prema narodu, i konstantinovićevštine – privida naučnosti koja joj obezbeđuje legitimitet, došli smo do shvatanja da je srpsko zlo toliko veliko i preteće da ne treba birati saveznike. Ako već nema spremnih ustaša, onima koji su u Srbiji „protiv doma spremni“ dobro dođu i katastrofalne poplave.

Zoran Ćirjaković