ОД ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА, ДВА ПУТИЋА (текст из 2021. године)

Кажу да се у Србији угњездило много култура. Култура пораза, култура сећања, култура кукања, култура силовања... Мени је најизазовнија култура аутошовинизма. Можемо је дефинисати као локални систем веровања који подстиче различите антисрпске ставове, како у самој Србији тако и ван ње, и подржава схватање да је реч о јед(и)ном националном културом контаминираном народу, за чију је, наводно, крвожедну колективну патологију једини трајни, ефикасан „лек“ – дно масовне гробнице, док неоколонијално потчињавање може само да ублажи или спречи неке од најгорих симптома, наводно, друштвене болести на коју Срби немају имунитет.

У оквиру културе аутошовинизма је, позваћу се на мисао друга Мао Цедунга, кренуло да „цвета,“ можда не баш хиљаду, али јако много аутошовинизама и сродних (само)разумевања – неко би рекао наше друштвене „патологије“ и сопствене „изузетности“, мада ја  мислим да је реч само о једном јако лошем споју наше унутаревропске различитости и елитизма оних који воле да верују да су се некако ратосиљали заједничког „паланачког искуства“. На Факултету политичких наука, који сам склон да посматрам као „Факултет аутошовинистичких наука“ који се лажно представља, посебно су ми занимљива два аутошовинизма, која храни ова угледна образовна установа. Један сам назвао „хиљаду увера аутошовинизам,“ а други „демократски аутошовинизам“.

О првом сам већ писао, па ћу овде само цитирати Газда Пају – који пева о „јурњави за сома евра, к`о да смо фавела“ и закључује „А свако јури сома, нигде их нема; Иду далеко, мисле негде их чека“, и подсетити да је схватање о заради од „сома евра“ као минимуму свих минимума многе младе људе погурало у печалбу, а неке у аутошовинизам, који је, истини за вољу, појединцима овде временом донео много више од плате од хиљаду евра месечно.

Други, демократски аутошовинизам, ипак, овде има много дубље и разгранатије корене. Оличава га схватање које, обично, креће од тога да европска земља која не може да постане демократска не треба ни да постоји. На то се редовно надовезују тумачења која кажу да је проблем у Србима, што је, пак, неке наводило на закључак да је народ коме припадају цивилизацијски отпад а Србија септичка јама, нација у распадању и пропадању, вилајет који је, како тврди Светислав Басара, „далеко од свих услова који су потребни за Европу.“ Генеза овако израженог аутошовинизма је јако дубока и дуготрајна и не тиче се само изборне, страначке, параламентарне „либералне демократије,“ која је, не само на Западу, практично постала синоним за модерну демократију. Неки би додали „стварну“, „суштинску“ или „праву“, дакле за демократију без придева, који је, обично, релативизују или вредносно одређују као непотпуну и спорну. Другим речима, не мислим на демократију у тривијалном смислу изражавања воље неког, по правилу маленог популуса, каква је и некада давно постојала у Србији и каква данас постоји у многим селима Подсахарске Африке.

Наиме, није реч само о демокртаији већ о скупу модерних политичких и друштвених норми, идеја, схватања и институција, рођених и затим развијаних на Западу, које су затим убациване у незападна друштва, какво је и српско, често без било какве видљиве принуде, наизглед добровољно. Серија трансплантација се одвијала у склопу „закаснелих“ модернизацијских процеса, обично експресно и без уважавања различитости контекста, првенствено различитих иторијских искустава која су обликовала ова битно различита, незападна друштва. У том смислу се и наша друштвена транзиција одвијала у дубокој сенци индиректног „невидљивог“, нормативног насиља. Реч је о  једном јако необичном облику насиља, које као друштво и појединци осећамо, иако не можемо да видимо ко га врши. Не постоји институција, тело или појединац који је субјект овог насиља.

Нормативно насиље је учинило и да модерне политичке идеје, које су производ туђе, западне историје, које су обележене њеним печатом и носе њен терет, у Србији буду схваћене и прихваћене као наше – иако немају локалну историју нити су пресађене из западног на неко поредиво плодно културално тло. Поставши централна модерна политичка норма у Европи, идеја чија је „универзалност“ све мање и све ређе оспоравана, демократија је постала и једна од идеалних оса за кристализацију аутошовинизма и аутоколонијалних визија боље будућности. Ђихови заговорници захтевају десуверенизацију и смањивање наше оклеветане земље и, звучаће парадокслано, десубјективизацију њених грађана, схваћених као непоправљиво фелирични у мери која их чини недораслим и неспособним за „праву“ демократију. 

Илузије не толико о (не)могућности демократије колико о разлозима зашто Србија не може да постане демократска земља, представљају одличну илустрацију дубоких корена идејног беспућа у коме се Србија заглавила и из кога успева да се покрене, развија се и иде напред, углавном, упркос иних демократских и сродних транспланата а не захваљујући њима. У тужној причи о нешем демократском експерименту који траје, вишеструко осуђеном на несупех – и од стране наше незападне културе и од стране западног неоколонијалног мешања и интервенционизма – препознатљиви су кључни разлози шлајфовања наше земље, чија будућност не може бити онолико светла колико би могла и требала да буде.

По правилу, културално више слепи него слабовиди, баш као и њихови велики западни узори и идејни гуруи, овдашњи политиколози су склони да „демократију” у Србији опишу као дефектну, хибридну, мешовиту или процедуралну. То она, говорећи строго формално, несумњиво јесте. Проблем је у томе да они у такву нашу (не)демократију учитавају аномалију, било кулуралну било индивидуалну, израз самовоље ауторитарних вођа, која може да буде отклоњена и да то, у суштини, зависи од нас. Истини за вољу, није мало стручњака и аналитичара који препознају да нас Запад, вођен својим интересима, у томе озбиљно омета.

Има и оптимиста, као што је Небојша Владисављевић, коме се, уз малу помоћ пажљиво бираних, аутоколонијалних НВО „сведока,“ привиђају неки самосвојни успони и падови наше (не)демократије, привидно условљени унутрашњом динамиком политичке борбе. На њу, по овом стручњаку за демократизацију коме се овде привиђају и аутохтони представници „грађанског друштва,“ западни центри моћи врше само неки мање значајан, секундарни утицај. Ми смо ти који омањујемо и који треба да се изборима, каже, у суштини, његова преуско научна анализа.

Политичке науке кубуре са културом. Као и велики део корпуса друштвених и хуманистичких наука, рођених на Западу и верификованих искуствима и реалностима западних друштава, оне нису у стању да операционализују културалне чиниоце, чак ни да појме природу њихове дубине и неухватљивости, па их или одсеку или своде на опиљке којима се може „научно“ манипулисати. Нажалост, што више и доследније уважавају културалне чиниоце, политиколози ризикују да њихови увиди буду проглашени за ненаучне. Плус, закључак да, на пример, демократија негде није могућа, или да је могућа само као фелерична и саката, многима звучи по себи (ауто)расистички или (ауто)оријенталистички. Такође, често истицана чињеница да данас не постоји ниједан живи незападни поредак знања, норми и институције не представња доказ о универзалности западног – већ само илустрацију величине вишевековне економске и војне надмоћи Запада, у чијем успостављању климатски и географски фактори претходе културалним и „цивилизацијским“.

Нажалост свуда, али посебно на ободу Европе, када говорите о важној, „суштинској“ културалној разлици у односу на Запад – чији норме и други друштвени и политички производи редовно бивају представљени као универзални, у смислу примерени свима, иако то нису – то бива протумачено да тврдите да је реч о инфериорности. Култура, увек локална, јесте и једна невидљива унутрашња сила, која се увуче и подвуче у све, па и наша мозгове, институције и праксе, колико год да глазура, њихова спољашњост, делује (пост)модерно, што, по правилу, занчи западно и богато. При томе, свако помињање суштине редовно бива дисквалификовано јер непријатељи есенцијализма одбијају да уваже да је како говоримо о локалној или националној култури једне заједнице реч о тешко ухватљивој суштини. Њу, углавном, можемо да перципирамо само кроз њене одразе и последице, при чему је та култура промењива и динамична, условљена протоком времена и деловањем бројних других контекстуалних фактора. То је динамика повратних спрега, у којој учествују и бројне опскурне спојнице и силнице, која се опиру свакој „ригорозној“ научној анализи, али без које су могућа само јако ограничења знања о друштву и политици. Политика је увек локална, а у локалном је мало шта универзално, док је и оно што је у политици индивидуално, по правилу обликовано и каналисано локалном културом.

Тешко је овде наћи демократске изузетке. Све на нашој политичкој, медијској, јавној и грађанистичкој сцени указује да је демократичност страно тело. У најбољем случају нерелевантан или релативно краткоживећи изузетак. Например, унутрашња демократија је убила Демократску странку. Била је то једна дуготрајна и ружна смрт партије која је оличавала наше наде у демократију, мада мислим да је боље рећи илузије о смислу и могућим дометима страначке демократије у Србији.  Не чуди ме де је нова генерација наших аутоколонијалних „капоа,“ нацифраних предузетника натоизације и „европеизације,“ много више ригидна, нетолерантна и антидемократска од њихових „НВО“ мајки, које су се наметнуле током деведесетих година. Јуродиви Милан Антонијевић и Драган Поповић буде носталгију за Биљаном Kовачевић-Вучо и Борком Павићевић.

Чини ми се да наше умирујуће, црно-беле светове у само једном, културом обликованом аспекту не деле бедеми идеологије и дистинкције. Неистомишљеник је на свим странама, по правилу, схваћен не само као непријатељ већ и као подлац и плаћеник. Што је одмеренији и увиђавнији, то га треба више сатанизовати и линчовати. Дијалог с њим је издаја, злочин поредив са геноцидом. Уосталом, када кажу „дијалог“ уредници овдашњих медија обично подразумевају разговор истомишљеника. Наши медијски „мостови“ крећу и завршавају се на истој обали. Не чуди да већина људи верује да је „њихов медиј“ добар, слободан и отворен само ако им иде уз длаку, ако их не узнемирава тако што их суочава са аргументима са којима се не слажу или који им нису блиски. При томе, овдашњи „либерали,“ сем када је реч о односу према мањинама и мањиницама које су миљенице неолиберализма, лесто су нетолерантнији и ригиднији од српских “фашиста” и фашиста. Њихов либерализам је карикатуралан и перверзан, као и њихово сужено, догматско и хистерично „европејство“.

Ипак, проблем није у нама, па ни у нашим „либералима“ и „фашистима“. Извор проблема није ни наша, другачије европска, незападна друштвена и културална историја, по много чему снажније укотвљена у Малој Азији и на Леванту него на западу Европе. Није то ни наша проскрибована различитост, која све чешће бива представљена као неизлечива културална патологија. Многим колонизованим умовима ће ово звучати више будаласто него јеретички, али проблем је у (либералној) демократији. Тачније у чињеници да је настала и развијала се на Западу, у једном специфичном контексту. А он је провинцијалан и парохијалан, „паланчки,“ као и сваки други, па и наш, балкански. Произвели су је људи чији је поглед на свет обликован и условљен једном подједнако партикуларном, неуниверзалном културом, чију друштвену и интелектуалну историју ми нисмо ни производили ни живели – иако смо данас оковани њеним производима.

Сем неких тривијалних и самим тим неважних ствари, ништа у вези (либералне) демократије – као, уосталом, и самог Запада – није универзално. Она није производ неке светске, универзалне историје нити заједничког друштвеног развоја и искуства. Она чак није ни (све)европска. Овде је демократија можда – наглашавам, можда – могла да се развија и на крају некако прође, али то никада нећемо сазнати. Бојим се да је расположиве, крхке ослонце српске демократске будућности уздрмало НАТО бомбардовање а да је на путу да их докусури, ако већ није, западно инсистирање на „коначном решењу“ статуса Косова које се поклапа са албанском визијом и максималистичким захтевима. Уосталом и „косовску реалност“, на коју се многи позивају, на терену су обликовале западне бомбе (и западни интереси) а не локална сукобљавања и односи снага.

Демократија је у Србији већ неколико пута увођена на брзину, као трансплант, декретима често добронамерних, мада углавном свезубих и мега писмених европеизатора. Некада заслепљене светлима Граца и Беча, однедавно „чистим улицама“ и „нултом толеранцијом“ Брисела и Хага, ове елите су, неретко, биле хронично згађене Србијом, блатом и крезубошћу нашег сиромаштва. Сва њихова памет данас стаје у једну фотокопир машину и Google translate прозорчић – две главне алатке деструктивне, ресавске транзиције Србије у друштвени и развојни ћорсокак. Неизбежни неуспеси да „правилно“ применимо превдено и озакоњено, да оно заживи „онако како треба“ – што значи онако како је на Западу – већ деценијама наше нестрпљиве модернизаторе и европизаторе воде у аутошовинизам или на пар корака од њега. Зато и прича о демократском аутошовинизму не креће са београдског Факултета политичких наукаи сродних фабрика елитистичких, аутоколонијалних умова.

Аутошовинистичка вертикала наше историје креће од Доситеја Обрадовића а завршава се на „космополитској“, лево-либералној страни, са Радомиру Константиновићем, а на десној, националној са Милом Ломпаром, (класичним) либералом заслепљеним западним становиштима. Он је своју селекцију одлучио да  прво окити светосавњем и оптерети трауматичним искуствима сеоба и погрома у првој Независној држави Хрватској. Затим је (пре)крстио у Српској православној цркви, назовао је српско становиште и објавио на ћирилици. То су параметри српства које фигурира у Ломпаревом српском становишту. Други путић који креће са истог извора завршава у случајносрпском становишту, које његови баштиници воле да зове „европским“.

Главна разлика између Доситеја и Константиновића је у томе да је први чврсто веровао да ће просвета и просветитељство подићи Србију из, прафразираћу га, османског мрака у коме је лежела, и да ће, пошто „востану,“ Срби убрзо постати „прави“, „исправни“ Европљани – другим речима јед(и)ни православни Западњаци. Доситејев нескривени патриотизам, домољубље и родољубље били су ослоњени на чврсто веровање у могућност нашег, у суштини, позападњачења. Нажалост, нису имали неки дубљи и чвршћи темељ. Константиновић се, пак, појављује после серијског неуспеха модернизацијских идеологија, пред сутон опојне југословенске утопије, када је постало јасно да је то немогућа мисија. Наиме, Србија се, као и свако друго друштво, стално мења, али динамику и исход тих промена условљава наша незападна култура. Наша друштвена историја чини да једнога дана можемо постати све и свашта, али никада и никако Западњаци.

Проблем је у томе како су Константиновић и његови утицајни урбани, „космополитски“ следбеници, прво нетолерантни (случајно)српски комунисти („анархолиберали“) а затим њихови наследници, још отуђенији и нетолерантнији „друштвени“, леви либерали, тумаче ову чињеницу. Што је углавном виде као одраз наше наводне, и то неизлечиве, вечне културалне и друштвене патологије, а не једне унутаревропске различитости. При томе, Коснтантиновић је „српски нацизам,“ везавши га за српску културу, посебно за ону најкултурнију, елитну, учитао дубоку у све нас –  сем малобројних надљуди који, налик њему односно његовом елитистичком саморазумевању, својим умовима, оснаженим западном филозофијом и високом, „исправно“ културном културом, успеју да се издигну из блата и савладају окове „планачког искуства“. Уосталом, сам Константиновић је главни и једини јунак Философије паланке, иако, колико се сећам, себе нигде не помиње. Он позива себи сличне читаоце, дорасле „културној деконтаминацији,“ да га следе и евакуишу своје врло „ја“ из једног наводно неевропског, убиственог, „паланачког,“ и непоправљиво нацифилног „ми“.

Да се осврнем овде и на десну грану ове елитне вертикале, која гаји један други скуп илузија о Србима па, на срећу, није постала аутошовинистичка. Ломпар и многи други српски (класични) либерали и конзервативци, склони су да Србе виде као балканске, источне, православне „Европљане“, поистовећена са Западњацима. Неретко као једину праву, исправну, историјску нацију у бившој Југославији; народ који је вековима био брана азијском упливу у Европу. Ломпар воли да каже да смо тако постали гранична и вишесмерна, „контактна култура“, што је одредница која само камфлира нашу суштину, која је незападна мада, наравно, непостојана и динамична. Наиме, вишевековним контактима само је оснажено оно што је наша крајина Европе била и пре османских освајања – незападно, колективистичко друштво бруке и части, између осталог. А то је оно што се Ломпару не свиђа – „свест“ која му делује неевропски па би да је мења, да је позападњачи, да нас ослободи противречности која га боли. Мада, за разлику од Константиновићевих следбеника, он не жели да је раскрсти.

Ломпар каже да је темељ онога што он зове српско становиште – „политика националне просвећености“ и додаје: „Просвећеност је универзални и либерални критериј: моја два основна појма су слобода и избор, јер сваки човек мора имати могућност да слободно изабере. Али, пошто људска бића живе у простору колективног препознавања, иначе не могу да функционишу, предлажем појам националне културе као категорију колективног препознавања.“ Латинкини либерали, у суштини, желе исто, само би они неку анационалну културу као категорију колективног препознавања, и, као „деца комунизма“, идеологије дуготрајне, репресивне изградње новог човека за нове време, не гаје илузије да то може демократски, да се до неког (само случајно) српског либерализма може стићи путем либерализма.

Нажалост, самоправедан и заробљен у кавезу западне мисли, Ломпар непромишљено уводи европска мерила у своју верзију приче о српском становишту. Он каже: „Моје становиште је становиште националног либерала. То становиште је одавно познато у традицији европске мисли.“ Али, како год дефинисали српско становиште, оно није препознато и признто у „европској мисли,“ а не верујем ни да јој је познато. Једино српско становиште које познаје, признаје, препознаје Ломпарова „Европа“ – јесте случајносрпско становиште Латинкиних сличномишљеника, које се често може описати и као антисрпско. 

Има нечег јако наивног у Ломпаревом веровању да се у једном друштву у неком разумном периоду и уз поштовање либералних принципа може изградити неки нови, културално условљени облик „колективног препознавања.“ То захтева идеолошку силу која мора бити јако моћна и репресивна, налик оној која је Источне Немце учинила културално битно различитим од становника Западне Немачке, што је неочекивани изазов са којим се уједињена Немачка тешко носи, колико год да је (пре)богата. И „национална култура“ и повезано „колективно препознавање“ развијају се на једном простору вековима. Они се мењају али, по правилу, јако споро и углавном у складу са могућностима и условима које обезбеђује сама национална култура. Тешко да може и да крене према оном што је Ломпару мило, а камоли да тамо стигне.

Можда Срби јесу „слуђен народ, који не зна ко је и шта је,“ како тврди један од истакнутих Ломпарових поштовалаца. Али то не значи да можемо постати оно што је неки амбициозни доградитељи нације зацртао или шта преижељкује да будемо – посебно ако одбија да уважи оно шта јесмо. У том смислу, некако ме не чуди да међу „пет обликотворних чиниоца српског културног идентитета“ Мило Ломпар не убраја наше темељно, османско наслеђе, шта год неко мислио о њему. Чак и ако сасвим игноришемо чињеницу да Ломпар таквом својом слабовидошћу прихрањује тло на коме овде бујају култура аутошовинизам и дух самопорицања, тако схваћена српска култура – није српска. Чак и ако уважимо, како с правом истиче, да „српски културни постор није истоветан са српским државним просторома,“ као и да на јединственом српском идентитетском простору, обликованом понекад испреплетаним, али битно различитим, вишевековним историјама, постоји више различитих „културалних образаца“ који су подједнако српски.

Културално и цивилизацијско слепило овде подстиче чињеница да је супротављање османском и одвајање од њега важан аспект српског идентитета. Али Ломпар инсистира на српској култури – не на српском идентитету. Зато у његовим текстовима не постоји стварни Србин – колико год растегли значења обе речи, и стварни и Србин. Србин није субјект Ломпаровог српског становишта. Ми само само објекти његових, верујем јако племенитих и добронамерних снова о српству. Нажалост, мислим да је овде потребно подсетити да је вишевековна османска окупација матицу српског културног простора сасвим одвојила од тока западне историје, где је посебно значајно да то укључује друштвену, културалну и интелектуалну историју. Оно што је, ипак, кључно јесте да је оволико дуготрајна и брутална окупација омогућила да трагови једне оријенталне културе буде дубоко утиснути у српској, а самим тим и нашим главама. То је видљиво у начинима како, као појединци, бирамо и одлучујемо; шта мрзимо а шта поштујемо; шта приљекујемо и од чега стрепимо; шта толеришемо а шта нас избезумљује. Списак је јако дугачак, па ћу се зауставити овде.

Од свега што нам је овде стигло са Оријента, по Ломпаровом укусу је само наше источно хришћанство, док остало види било као неки колективни „источни грех“ било као последицу „деспотског начина владавња“, дакле опет као неки локални изданак, ваљда нама стране и наметнуте, оријенталне деспотије. Ипак, Ломпар мисли да културални „источни грех“ можемо да окајемо, док тренутно стање везује за „ненормалне околности“ и каже да је „постепено слуђивање људи“ од 2012. године довело до тога да српска публика „полуди“. Он бира „случај бесправног рушења зграда у центру главног града“ и речи Вука Караџића које кажу да „није био већи зулум ни под каквом владом турском него што је у данашње време“ да би Вучића представио као горег од најгорег.

Разумем Ломпаров презир према председнику Србије, али овај умни неодоситејевац, елитни патриота који инсистира на знаку једнакости између западног просветитељства и „националне просвећености“ Срба, колико год да уме да бљесне као оригиналан и проницљив мислилилац, понекад одаје слику наличја константиновићевске „невладине интелигенције“, карикатуру политичке карикатуре којој воли да се подмева. Наиме, љут, прек и начитан, понекад ми заличи на неку „жуту паткицу,“ јако паметну штреберку која је на себе ставила велики православни крст и кренула да по пљуску шета пустом Савамалом – и понавља једну своју реченицу. Иначе, верујем да би се она допала многим „жутим паткицама,“ које су се храниле аутошовинистичком мишљу Дубравке Стојановић: „Некад ми се чини да је Србија једино вредела као сељачка држава, јер су у њој и господа била – господа.“ На срећу, безвредне ствари људе ретко нагоне и на обичну мржњу, а камоли ону екстремну, која прижељкује уништење безвредног и сања о њему. Нажалост, много је мања разлика између константиновићевског антисрпског и оваквог, ломпаровског антисрбијанског становишта него што воле да верују корифеји и следбеници две оштро сукобљена, идеологизовена изданка Доситејеве визије исправно модерне Србије и просвећених Срба.

Србија није била под утицајем неког снажног спољног центра културалне и „цивилизацијске“ гравитације, какав је за католике Медитерана и околине био Ватикан. Зато је тамо, ипак, могло да се запати и неко смислено, „суштинско“ западњаштво. Ипак, настајали су само „лоши,“ „фелерични“ Западњаци. То је изражено у дубоко укорењеним стереотипима да „Азија“ почиње на источном ободу центра Беча а „Африка у Риму, а однедавно и акрониму који сугерише да на јужним ободима „тврђаве Европа“ станују свиње – PIGS, што је енглеска скраћеница за наводно инфериорне, неквалитетне и недорасле Португалце, Италијане и Шпанце, католичке Медитеранце, и православне Грке.

Иако с правом истиче зналај темељних одредница српског идентитета, ломпаровска западнољубива грана Доситејевог елитистичког стабла одбацује важан аспект српске културе, па и наш незападни културни образац обликован наслеђем „османског комонвелта“ колико и „византијског екумена“. Он је је „уписан“ у свкоме од нас много дубље и темељније од наслеђа просветитељства, које је Ломпар на београдском универзитету урезао у себе. Колико год да је моћно, а преобликовало је (скоро) целу планету, ово западњачко се темељи на искуству, схватањима и саморазумању који су нам страни. Зато његови производи, колико год нам били драги или их, као појединци, пригрлили и осећали као „наше“, овде никада не могу бити онакви као су тамо где су се развијали, са друге стране „завесе културе“. „Плиш“ је често коришћена, али лоша метафора материјала од кога је саткана ова провидне, али јако дебела „завеса“, која идеје и норме пропушта углавном пропушта у само једном смеру – када иду од Запада ка Осталима.

Насупрот западног, „пусто турско“ је постало оружњени стереотип који исказује нашу редовно омаловажавану, културално условљену љубав према једноставности, извености, реду и „султанизму“ – антидемократским, оријенталним страстима које су овде, с лакоћом, надживеле протеривање Турака и доживеле више климакс него васкрснуће у титоистичкој Србији. Нажалост, снажно развијена идентитетска чула нису од велике политичке користи ако наши конзервативци и сувернистички либерали одбијају да уваже оно што чучи испод видљивог врха српског леденог брега; ако се у свом јавном деловњу ослањају на неку непостојећу, искривљену, замишњену или прижељкивану (културалну) свест. Бојим се да је то и један од разлога зашто је овде суверенистичка и патриотска политичка мисао лако скрајнута, иако одражава ставове већине. Срби, нажалост или на срећу, свеједно, нису оно што се снило Милу Ломпару, који је на овоземањском трону небеске Србије временом успео да замени Добрицу Ћосића, претходног оца дела нације који верује да није случајни.

Многи воле оно шта им Добричин наследник говори, али не само да не знају шта ће с тим већ ни како да се покрену и издигну из понижавајућег стања. Када би, уместо што ламентира над „променом свести,“ покушао да уважи свест каква јесте, када би када каже „српски културни образац“ мислио на оно какав он јесте а не на оно што би желео да буде, када (се) ни би (само)обмањивао, можда би постигао нешто много више од (личне) идолатрије. Али не може, не да Ломпару његов „западни грех“. Зато не можемо очекивати много више од овог културно јако културног елитисте, имагинарног Западњака, „правог“ Европљнина загубљеног на Балкану и заљубљеног у православље, колико год да је наоштрио своје перо. На пример, за Ломпара је слобода превасходно „лична слобода,“ више сведена на „избор појединца“ него оличена у њему. Либерал Ломпар би да просветли, научи Србе да направе избор који неће бити погрешан. На нашу жалост, то није само културална странпутица већ и пут на коме га с лакоћом претиче, такође либерална, паства Латинке Перовић, која верује да Запад треба да спречи Србе да направе избор који она види као погрешан.

 Латинкини антидемократски либерали, за разлику од Ломпових националних либерала, бар не гаје илузије да их демократија може довести до циља. Штавише, где год да као друштво завршимо – у „Европи“ или у неком „оријенталном вилајету“, кога се плаше и који презиру и Латинкини и Ломпареви либерали – мислим да демократија неће бити та која ће нас одвести на ту дестинацију. И једни и други негују мисионарски рад у корист свог циља, мада активизам Латинкиних аутоколонијалних либерала карактерише дубоки есхатолошки песимизам док Ломпар воли да истакне да је, као и велика већина националиста, есхатолошки оптимиста. Ипак, веровали у демократске потенцијале или не, и једни и други мисле да Русија може бити много важнији чинилац у обликовању онога што виде као срећан крај наше историје. Док Латинка стрепи од Русије, Ломпар се плаши да ће нам Русија окренути леђа, јер, како с правом истиче –  „ми смо на вољи Запада када Русија није иза нас“.

Што се, пак, демократског аутошовинизма тиче, бојим се да га из неколико важних разлога чека светла будућност. Прво, храни се заводљивим и помодним, културално недевољно осетљивим тумачењима, која су призната као егземпларно научна и која није упутно отворено оспоравати. Друго, и баштиници културе аутошовинизма и њени најмоћнији непријатељи, вођени новим, подловћенским оцем српске нације, крећу са истог извора – Доситеја Обрадовића, и овде делују вођени истом, неуниверзалном (и несрпском), западноцентричном телеологијом. Треће, за разлику од (либералне) демократије, аутошовинизам је толико српски да нисам сигуран да постоји ишта српскије. Коначно, Србију меље јако моћна али прилично тиха и неупадљива антиполитичка и антидемократска машина, којом управља Запад у складу са својим интересима. Зато верујем да ће веза између западноцентричних тумачења серије наших неизбежних, мањих или већих демократских неуспеха и аутошовинизма, која је већ оснажена и самоодрживом повратном спрегом, остати јача од сваке српске судбине.

(Текст је оригинално објављен на сајту Центра за културну обнову Археофутура.)

 Зоран Ћирјаковић

КОСОВО, НАЈСКУПЉА УКРАЈИНСКА РЕЧ

„Шта чекају, зашто већ не бомбардују“, хистерисала је 23. марта 1999. године угледна британска новинарка, поносна „левичарка“, у ходнику на седмом спрату приштинског хотела Гранд, тада сигурној кући за различите предузетнике „добрих“ западних ратова и њихове „корисне идиоте“. Дан касније, НАТО, који је, кажу, трагао за „моралном сврхом“ свог постојања, изашао је у сусрет нестрпљивој колегиници.

Оно што је претходило „дару са неба“, који су прижељкивале албанске вође и призивали западни спасиоци у различитим цивилним униформама, одлично је сумирао Џејк Линч, професор мировног новинарства и новинар, који је 1999. извештавао за Скај Њуз из Брисела. „Герилска кампања да би се изазвале упадљиве одмазде југословенске армије, с циљем да буде омекшано јавно мњење у САД и савезничким земљама за НАТО ударе не Србију“, била је рачуница команданата такозване Ослободилачке војске Косова.

Линч подсећа да „чињенице створене“ данас увек носе печат раније произвођених чињеница, које су у западним медијима биле сервиране или без контекста или једнострано, баш као данас у Украјини. Оне обећавају да ће, за остваривање тежњи „милосрдних анђела“ једина релевантна, западна публика закључити да бомбардовање незападних „ђавола“ представља „једини одговарајући и делотворан одговор“.

Амнезија је веран пратилац надмоћи, па не треба да чуди да је западна публика брзо заборавила да је НАТО објавио да бомбардовње Југославије почиње да би „етничко чишћење“ било спречено, да би касније тврдили да су почели агресију да би га зауставили. И албанске вође и њихови западни спасиоци упорно су покушавали да у ову причу убаце и реч геноцид. Што једно незападно „зло“ делује веће, теже је игнорисати морализаторске аргументе у прилог НАТО интервенције.

 

У Украјини је све кренуло према локалним и западним очекивањама, чему су допринеле неочекивано велике руске слабости и кратковидост Владимира Путина. Штавише, либерална западна публика и њени медијски пастири никада раније нису били оволико одлuчни и нападни. Проблем је што Русија није Југославија. Ту није толико реч о могућем „Трећем светском рату“, колико о чињеници да би, у сенци уверљиве претње „узајамним уништењем“, то вероватно био последњи рат – можда не само у Европи.

Сенка Косова се са свих страна надвија над Украјином. Део антируске хистерије на Западу, праћене орвеловском цензуром, везан је за чињеницу да су сличности између НАТО интервенције у Југославији и руске у Украјине бројне и упадљиве, упркос бројних разлика.

Истовремено, престала је да важи цинична постисторијска рачуница која је важила на Косову и у Босни, чак и у Руанди. Логика „што горе то боље“ овај пут не води у очекивану победу на крилима НАТО-а. „Што горе“ у Украјини значи да ће бити још горе и горе. Зато Косово није само најскупља украјинска реч већ је она у „Малорусији“ још скупља него у Србији, која ће у очима НАТО-а увек бити превелика и претећа, баш као и Русија.

Рату у Украјини се не назире крај. Политичке и територијалне контуре руске победе, која је крајем фебруара многима деловала као извесност, питање дана, постале су тешко замисливе – скоро колико и руски пораз. Али, мало ко је првих дана јуна 1999. очекивао да ће рат, који су Албанци започели у пролеће 1998. године, бити окончан споразумом потписаним у шатору надомак Куманова 9. јуна.

Сећање на улогу НАТО-а на Косову Володимиру Зеленском не да да искрено крене путем који води ка договору. И даље чека да се понови историја, да и за њега из Авијана или Рамштајна полете „милосрдни анђели“. Надам се само да Украјина неће умрети пре него што њен председник сахрани ову јако скупу наду.

Зоран Ћирјаковић (21.03.2022.)

 

ПОЛИТИЧКА ТАЈНА

„Пробала сам живот, веруј пробала сам свашта“, отпевала је прошле недеље Наташа Беквалац, једна од борбених и вредних али упорно клеветаних жена. Њој случајносрпске елите – културно културне, свезубе и мега писмене – нису желеле да опросте љубав према животу. А можда ни лепоту. У пристојнијим изразима грађанистичког презира, Беквалац је „новосадска Барбика“.

 Нажалост, они који верују да су „после Сребренице“ лажирана, филмска „Аида“ и клечање на ливади у Поточарима прaва мера српског ескапизма овде нису једини еврофили којима би помогло суочавање са опусом ове фаталне жене која сада, из стомака, храбро и неодољиво феминистички, пева „моје је прошло“ и поручује партнеру „узми или остави“.

Не знам колико је мрачних и сјајних тајни скривено у Наташи Беквалац, мада верујем да ту није потребна покварена машта како нам сугеришу стихови песме „Тајне“ која носи заводљиву ауру исповести. Али чини ми се да се у „Тајнама“ крије нешто од онога с чим не жели да се суочи труст западнољубивих мозгова, који се Србији и свету обратио два дана пре Наташе и затражио „суочавања са наслеђем напредњачке владавине“.

 

“Мало је рећи да је српско друштво пред потпуним колапсом... Морално посрнуће, политичко и природно загађење, упропашћавање културног наслеђа и величање неукуса манифестације су друштва дубоко огрезлог у свеопштој корупцији“, поручио је у скуп аутистичних политичких диносауруса, који верују да њихово у Србији никад неће проћи.

Појави се с времена на време „неукус“ у који је лако учитати обичне, свакодневне снове и ламенте генерација, песма која повеже загубљене нити наших малих живота, оних које не  води мисионарски комплекс. После младости, када се намноже седе и нагомила искуство, уме да нам се ослади меланолија, која призива омаму сећања и заборава.

Беквалац нам је испоручује без пардона и калкулација. Али свака моћна, опојна песма, колико год на прво слушање звучала обично и непретенциозно, носи различите поруке. Налик главици лука, откриваће вам се онолико колико сте јој се посветили, слој по слој.

Парафразираћу један стих. Можда не баш „све оно што не знаш“ о Србији али доста тога важног уме да се сакрије у песмама које су намргођени грађанисти склони да отпишу као „неукус“.

У „Тајнама“, које вешто флертују са патетиком и судбином звезде на заласку каријере, проседи балкански изабраник није у стању да уђе у Наташину главу и упозна њену другу страну. Нажалост, наша отуђена, елитистичка опозиција и њени нестраначки пастири упорно одбијају да уђе у главе Наташине публике и уваже људску, животну страну слабости и страсти које царују унутра.

У љубави важи „истина је некад гора и од лажи“, али не и у политици. Зато ме не чуди да сва стратегија опозиције – за коју је тешко рећи да ли је више растројена Александром Вучићем или Србима – стаје у слоган који би могао да гласи „Стани-Промени“. Без идеја и несуочени са Србијом којој пева Наташа Беквалац, нисам сигуран да умеју ишта боље.

Зоран Ћирјаковић (31.1.2022)

O VAGINALNIM PREDUZETNICAMA I PREKARNIM SEKSUALNIM RADNICIMA

Pre gomile laži i podmetačina objavljenih ovog jula o meni u "Danasu" i na paramediji N1 Isidoru P. sam javno pomenuo samo jednom prilikom - u komentarima ispod posta u kome sam ismevan i klevetan.

Mislim da je to bilo 17. aprila 2018. godine, na "Fejsbuk" profilu koji je napravljen par dana ranije isključivo da bi još neki ljudi sa levice (dela koji nije autošovinistički i autokolonijalni) i ja bili satanizovani, klevetani i ismevani.

Isidora P. se uključila u konverzaciju, obraćajući mi se sa "Ćirjakoviću", i razmenili smo jedan broj poruka, mada se nikada nigde nismo ni sreli pre promocije knjige dr Jova Bakića ovog leta na Dorćol placu.

Nikada je nisam pominjao ni u tekstovima ni i u javnim nastupima pre objavljivanja monstruoznih laži i podmetačina o meni kao "progonitelju" u "Danasu" ovog jula.

Pri tome, moji postovi u konverzaciji na "Fejsbuku" u kojoj je Isidora P. pomenuta bili su javno dostupni nekih dvadeset minuta.

Sledeći dan taj "Fejsbuk" profil mi je blokiran i zatim ukinut jer je, kako je presrećna objavila Jovana Gligorijević, kod koje, imam utisak, sklonost laganju može imati odlike patologije, njen dečko Aleksej Kišjuhas primetio da se na mojoj fotografiji tri dečaka iz Burkine faso - kod čijih roditelja sam boravio -  jednom vidi deo "piše". Po već oprobanom receptu, organizovala je masovno prijavljivanje.

U nastavku su moji odgovori u toj konverzaciji sa "Fejsbuka". Oni koje sam sačuvao. Mislim da ih je bilo još nekoliko, a prilično sam siguran da ih je, kao i sve što sam ikada igde napisao, sačuvala moja (stvarna) progoniteljka Jovana Gligorijević, koja me ranije klevetala kao "fašistu" i prepisivala terapiju. Već je objavila jedan moj komentar iz pomenute konverzacije. U ovima koje možete pročitati u nastavku, ispravio sam samo jako sitne, uglavnom slovne greške. 

Jovana Gligorijević je organizovala i zajedno sa Natoslavom Ćosićem i Dražom Pavelićem bila koordinator mog javnog linča u julu, osmišljenog oko pažljivo orkestrirane epizode po američkom modelu "bulinga u suzama", verujem prve u Srbiji. Cilj je moje eliminisanje iz javnosti i ukidanje svake mogućnosti da zarađujem. 

Jedan od razloga što je moje javno streljanje, poništavanje i otkazivanje, prvo u Srbiji, bilo toliko uspešno vezano je za činjenicu da su moj javni leš javno "overili" gospođa Ljilana Smajlović, uz pomoć Višnje Aranđelović i nekog bednika, fikusa koga je ostavila da vodi UNS, a zatim Muharem Bazdulj, seksualna izbeglica iz Sarajeva. Posebno sramnu ulogu u mom zatiranju i davanju legitimiteta lažima odigrao je Gorislav Papić, čija je glavna ljubavnica bliska prijateljica ogledne vaginalne preduzetnice.

* * *

"Draga Isidora, mislim da vam je vaš prijatelj čije sam ime zaboravio, reč je o mladom sociologu pred kojim je karijera, već rekao da sam ja odavno napisao tekst koji nije samo o vama, ali u kome ste vi jedna od glavnih junakinja. Naime, hteo sam da kažem da ovde nije reč samo o poražavajućem stanju političkog mejnstrima već da oni koji se predstavljaju kao alternativa reprodukuju njegove najgore aspekte – od nepotizma do profiterstva...

... Za vas sam se zainteresovao kada sam otkrio da je jedna toliko tupava neznalica urednica u LMD na srpskom i komentatorka na programima televizije N1. Pokušaj da, kao izveštač, proniknem u pozadinu bolnog nesklada između vaših skromnih mogućnosti i položaja koje zauzimate odvelo me je do dva važna faktora – vaše vulve i vaših roditelja (kažite mami da je pozdravio čika Jugoslav Ćosić)...

... Vaš prijatelj, sociolog pred kojim je karijera, vam je verovatno preneo i da tekst nisam objavio jer je moja prijateljica kojoj sam rekao o čemu pišem rekla da će svi misliti da mi je ona rekla da to napišem (a nije) i da informacije potiču od nje (a ne potiču). Reč je o nekome ko deli vaše stavove i ideološku orijentaciju, ali ne i vaše preskromne intelektualne mogućnosti. Dakle o jednoj od žena, nije ih malo, koje bi svojim znanjem i prema drugim relevantnim kriterijumima zasluživala da se nađu na mestu na kome se vi nalazite zahvaljujući mami i vaginalnom preduzetništvu. Štaviše, i vaš prijatelj, sociolog pred kojim je karijera, deli moj stav o vašoj (ne)inteligenciji, ali smatra da vam se treba gledati kroz prste zbog neke jako tužne priče iz vaše prošlosti. (Mada ne verujem da vam je preneo taj deo razgovora, vođenog pred svedocima, ali bez svedokinja) ...

... Inače, odabrali ste dobar put – i za vas i za potomstvo, ako ga budete imali. Na primer, jedna vaša preduzetna koleginica iz DS-a je čak i sina odškolovala na uglednom američkom univeritetu. On je sada ugledni stručnjak, profesor. (Mama se, pre DS-a, ovom vrstom preduzetništva bavila u još dve stranke. Trnovit je to put. Napominjem da kada govorim o vaginalnim preduzetnicama ne mislim na prekarne seksualane radnice, od kojih se neke prethodnih meseci reklamiraju u subalternim Parovima i u svetlucavoj Zadruzi)...

... Imamo, naravno, i penis preduzetništvo, čiji je poster child u sadašnjoj vlasti. Ali, ovde nije stvar u manjem i većem zlu, već o pokretima, strankama i organizacijama koje se izdaju za stvarnu, pri tome radikalnu, alternativu – a to nisu. I tu se u ovoj priči pojavljuje vaš lepi lik i oskudan um. Nažalost, bojim se da u moralno osiromašenom svetu u kome bi da plivate, mama, tata i vulva nisu dovoljne. Ipak, draga Isidora, ja i vama i, iznad svega, vašoj vagini želim mnogo uspeha u budućem radu."

(post je ovde originalno objavljen 12. avgusta 2019. godine. pošto se kampanja laži nastavlja, ponovo ga postavljam)

DA LI JE DOZVOLJENO KRITIKOVATI BBC?

od serije tvitova do kratkog teksta u kome obavljam ono što je dužan da učini svaki odgovoran novinar. ovde ukazujem što se skriva iza žargona medijskih "evropeizatora" i njihovog spina

Mobing autokolonijalnih snaga se nastavlja. Preneto mi je upozorenje komandantinje BBC na slučajnosrpskom da ću biti tužen jer navodno kaljam ugled BBC-ja time što na Tviteru BBC na slučajnorpskom nazivam BBC na slučajnosrpskom. Slučajnosrpski je ućutkavati.

Komnadantkinja BBC na slučajnorspkom je vrhunska novinarka i izuzetno inteligentna osoba, iako, koliko se sećam, nema završen fakultet. Nažalost, na BBC (News) na slučajnosrpskom, kao i na Fox News u SAD, mnogi vrhunski profesionalci služe političkim ciljevima moćnika.

Lokalne servise BBC News finansira Forin ofis - oni su politička oružija jedne neokolonijalne politike. Informisanje je tu u službi britanskih ciljeva na Balkanu i održavanja statusa imperijalne sile. Činjenica da se drže mnogih BBC standarda samo služi da kamuflira glavnu agendu.

Ključ za razumevanje uloge BBC (News) na slučajnorspskom nije BBC (News) već platforme kao što su Vice, Talas, Vugl, Noizz..., odakle dolazi većina kadrova. Čini se da je BBC na slučajnosrpskom prvenstveno usmeren na (pre)oblikovanja svesti važnog segmenta mlađe populacije.

Da podsetim. Bar deset puta sam objašnjavao da sam pojam Slučajni Srbi uveo zato što je pojam Druga Srbija izgubio svaki smisao. Em ih je Vučić podelio em su postali "prvi" - elita koja formalno nije na vlasti, ali nam kroji sudbinu.
Savršena odrednica za "drugi dolazak" BBC-ja u Srbiju.

Da pojasnim. U duboko podeljenoj Srbiji se govore dva "jezika". Podela je prvenstveno klasna (svezuba elita/krezubi narod, prdopuderaši/nekulturni, pismeni/nepismeni...), tek onda politička. Dakle, na srpskom se kaže "BBC na slučajnosrpskom", a na slučajnosrpskom "BBC na srpskom".

Da predupredim teorije zavere. BBC loše plaća "na lokalu". Naravno, to je bitno iznad zarada u Srbiji, ali malo u poređenju sa "standardom" i pretpostavkama dela javnosti. Mislim da su motivi zaposlenih jako čisti, čak i ako su (kao bar jedan od njih) goli karijeristi i oportunisti.

Pri tome, prilično sam siguran da komandanti "domaćih" neokolonijalnih transmisija, kao što su N1 i tabloidna kolekcija štampanih i internet medija, zarađuju najmanje deset puta više nego komandantkinja BBC na slučajnosrpskom. Nemojte biti Kišjuhas, koji sudi o motivima neistomišljenika - nije sve u parama ni za pare.

I, za kraj, sa relativno malim budžetom, BBC na slučajnosrpskom odlično obavlja "posao" kanalisanja mozgova kandidata za buduće lidere i druge krojače srpskih sudbina. Uticaj na studente fakulteta na kojima raste broj profesora koji predaju "autošovinističke nauke" je zadovoljavajući. Devetka.

Dakle, gospođo draga, da li sam zaslužio tužbu? Koliko Vašeg iživljavanja zaslužuje neko ko slobodno i odgovorno misli svojom glavom - o svemu, pa i o Vašem BCC-ju na slučajnosrpskom?

Zoran Ćirjaković

Mamini revolucionari (tekst iz 2014)

(originalno objavljen u "politici")

„Ovo se tiče svih!”, pisalo je na parolama koje su studenti nosili ulicama Pariza 1968. godine. U Čikagu su uzvikivali „Ceo svet gleda!” Zahtevi su se stvarno ticali svih i ceo svet je tada gledao u pobunjene studente.

Iako danas postoji gomila razloga za studentski bunt, protesti koje je organizovao „Samoorganizovani studentski pokret 2014. godine” tiču se malo koga. U njih retko pogledaju čak i kolege s Beogradskog univerziteta.

U video-poruci svim studentima Filozofskog fakulteta, koja je na „Jutjubu” postavljena 38. dana protesta, organizatori su nezainteresovane studente pozvali na zbor „da bi prosto shvatili zašto se dešava ovo što se dešava”. Ni u jednom kadru promotivnog filma koji prikazuje scene blokade fakulteta nema više od pet studenata.

Protesti, čiji je glavni zahtev „da se nastavi sve po starom”, ne zanimaju mnogo ni one koji protestuju. Ali, to ne predstavlja iznenađenje. I početkom devedesetih, pre nego što je tranzicija dodatno uzdrmala naše veliko, ali krhko „ja”, strah od bruke, rizika i neizvesnosti ograničavao je studentske proteste.

Koliki se revolucionarni potencijal danas krije u studentima nad kojima lebdi brižna „dron mama” i koji se više od svega plaše blama? Šta nastaje kada se spoji duh vremena oličen u maksimi „ja, ja i samo ja” i kolektivistička kultura koja nalaže podizanje prezaštićene VIP dece?

Proizvod je kontrarevolucionarno sveto trojstvo našeg statusa kvo – opušteno, iskuliraj i sigurica. Dobili smo generaciju studenata koja, kada se konačno pobunila, ne traži promene, već se bori za pravo da se što kasnije suoči sa stvarnošću i ima produženo detinjstvo.

Koliko god balkanska ušuškanost bila turobna i parališuća, staklena zvona su ovde udobna i umirujuća. Po pravilu, bake i deke će dati sve što imaju, čak i kada imaju vrlo malo, a mnoge majke kao da imaju doktorat iz pasivne agresije i odlučnost da žive samo za svoju decu.

Ali, čak i pobunjenike koji uspeju da pobede neumornu mamu i savladaju kulturu bruke i časti, koja u Srbiji uglavnom ne poznaje generacijske razlike, čeka jedna mnogo veća prepreka.

Bunt je postao marketinška udica za usluge mobilne telefonije i druge opsene „giga, mega i ultra” konzumerizma. Kul devojke svoje nepristajanje mogu da izraze u muškom toaletu, tako što će se pobuniti protiv pisoara, a otpor revolucionarnih hipstera oličen je u krađi naramka kukuruza iz polja vrednog seljaka.

To su neke od poruka iz reklama koje smišljaju „penzionisani” buntovnici iz prethodne generacije, tridesetogodišnjaci koji su se odavno „prodali”. Glavni izgovor ovih mlađanih korporativnih kreativaca jeste da „vole svoj posao”. Tanušni „mekbuk er” je njihova lična karta, a sposobnost da hipnotišu „buntovne konzumente” glavna mera njihove tržišne vrednosti.

Manje vredne pseudolevičare uspavale su tatine tranzicione pare i norveške donacije – kul izdavačka kuća ili ljudskopravaški NVO omogućavaju održavanje revolucionarnih iluzija i poželjan status.

Ipak, ne treba olako osuđivati bivše i sadašnje lumpenintelektualce, salonske revolucionare koji skupljaju društveni kapital i unovčavaju duh vremena. Romantično „srpsko proleće” je završeno 5. oktobra i uključili smo se u ukalupljena, turbokapitalistička vremena. Srbija je postala svet i izbor nam se sveo na televizičnog Kurtu i slatkorečivog Murtu, tri rate ili „dozvoljeni minus”, pripejd ili postpejd.

Ne čudi da se mnogim studentima ne žuri da izađu iz mamine šerpe i tatinog novčanika, koliko god da su plitki i istanjeni. I u Srbiji odavno studiraju generacije čiju su budućnost pojeli neoliberalni skakavci.

Zoran Ćirjaković

Рат против менталитета (текст из 2015.)

(дугачак текст са четири антрфилеа, објављен на "новом полису", мада написан за "политику" где је требало да изађе као тема недеље)

Нико није задовољан Србијом. Ни грађани, ни влада, ни странци који већ годинама одређују нашу судбину. Многи се жале на власт, још је више оних који криве страни фактор, али највећи број главни узрок различитих проблема види у нама самима. Једни говоре о менталитету, други помињу свест, а трећи једноставно кажу – "такви смо".

У суштини, незадовољство је везано за нашу културу, онај њен део који се не види лако, који није директно везан за обичаје, религију или традицију, али који управља нашим вредносним системом, многим уверењима, поступцима и одлукама које сматрамо личним. Промена менталитета је постала и лајтмотив јавних наступа Александра Вучића, који стално истиче да ће промена свести бити најтежи посао и највећа препрека на путу напретка који обећава. "Плашим се нашег менталитета, наших навика – то је наш прави проблем ".

Овакве изјаве су Вучићу донеле бројне похвале, не само на Западу. Штавише, са негативним судом о нашем менталитету се углавном слажу и неки његови највећи критичари. Мада, многи истичу да свемоћни премијер представља отелотворење таквог менталитета и да је свест много теже променити него политичке ставове и идеологију.

Грађани често помињу пљачкашки и изелички "менталитет власти" и подсећају да се данашња опозиција, док је владала, није понашала много другачије. Али, како истичу истраживачи утицаја културе, "ауторитет опстаје само тамо где је упарен са послушношћу". Неки наши владари нису били људи какве заслужујемо, али су нам сви много сличнији него што волимо да верујемо.

Вршење власти у једној земљи "има тенденцију да буде укорењено у веровањима великог дела популације о томе који су исправни начини понашања владара", пише Херт Хофштеде, један од водећих истраживача "националном културом" условљених образаца понашања. И ставови неких наших јавних интелектуалаца одражавају ово схватање. Весна Пешић издваја "патологију интересног понашања" политичке елите спојену са логиком "хајде да се прикажем вођи као лојалан". Ратко Божовић истиче да "доминира менталитет подаништва и аутократске фрустрације".

Пишући о Јосипу Брозу, као "сурогату бога, краља и домаћина", Тодор Куљић је рекао да се "у миту о вођи-спаситељу огледају вредности и менталитет широких делова становништва, угроженог различитим кризама, које је тежило социјалној правди". Латинка Перовић сматра да су нас менталитет и српски национализам, који трају "не марећи за правне и историјске чињенице", сместили на узаврелу и "архаичну историјску маргину која је, заиста, у супротности с временом".

Нажалост, велики део критике нашег менталитета прожет је схватањем да је он непромењив, патолошки и неспојив са западним схватањима и обрасцима понашања, који нам се сугеришу не само као универзални, већ и као супериорни у односу на партикуларне, наше.

Овакви ставови отежавају критичко сагледавање и, увек трновиту, промену менталитета на неколико начина. Прво, неки од њих нису само нетачни већ су и увредљиви. Друго, не само да се немачки и шпански менталитет јако разликују, већ културалне разлике представљају препреку у сарадњи актера из Белгије и Холандије, два малена суседа. Када говоримо о менталитетима, мало тога је стварно европски или западно.
Треће, један од разлога зашто на једном простору постоји одређена свест је што неки од њених чинилаца представљају оптималан одговор на специфичан контекст, различите околности и утицаје које су га обликовали и који га одржавају. Коначно, менталитет се увек мења. Сам од себе полако, нешто брже под утицајем великих, трауматичних догађаја или свеобухватних, тотализујућих идеологија – али увек спорије него што би волели они који у њему виде непријатеља.

Многи интелектуалаци, који верују да сви проблеми "иду директно из целог народа", прижељкују прозападног диктатора који ће челичном песницом згромити оклеветани менталитет. Диктатура олакшава инжењеринг менталитета, али обично се брзо покаже да је велики број наметнутих промена неодржив. Испод површине онога што делује као ново, обично се крију стара схватања и понашања.

Тодор Куљић подсећа да је "Тито комбиновао политичка начела својих балканских претходника, скривено, испод идеологије марксизма и несврстаности". Често се губи из вида да менталитети нису по себи ни добри ни лоши. Оно што је у једним околностима огромна мана, у другим може постати велика предност. Уосталом, исти елементи немачког културалног обрасца погодовали су брзој нацификацији земље током тридесетих година и њеној, релативно успешној, денацификацији пар деценија касније.

Један део непријатељства према свести грађана Србије последица је чињенице да неолиберализам, идеологија која управља савременим светом, није културално неутралан и да у себи носимо један непогодан, анти-капиталистички менталитет. Други је везан за доминатно, култур-расистичко тумачење злочина почињених током ратова деведесетих.

Промена српског менталитета је била велика тема у пролеће 1999. године. У тексту "Милошевићеви добровољни егзекутори", објављеном у утицајном магазину "Њу рипаблик", Стејси Саливан је злочине везала за српски менталитет и сугерисала да је "центар гравитације у Југославији нешто што је много теже уништити него једну армију или режим. То је сам менталитет нације". За Саливан, "прави проблем је инхерентан српском друштву и унутрашњи... Мислим да треба да будемо јако обазриви када проблеме у Србији једноставно приписујемо једном човеку". Историчар Данијел Голдхаген, професор на Харварду, понудио је решење. У тексту у "Гардијану" захтевао је да западне силе окупацијом помогну Србима да "преобликују себе, да очисте своју јавну сферу од својих националистичких, милитаристичких и дехуманизујућих веровања".

Прича о промени менталитета се често везује за европеизацију и потребу да Србија постане "нормална држава", што је схватање које овде има бројне заговорнике. Али, чињеница да је неко љубитељ западне културе и стила живота не значи да у себи носи "западне вредности", како год да их дефинишемо.

Субјективни осећај европеизације обично не одговара стварној промени менталитета. Никада није било лакше игнорисати снагу културних утицаја него данас, у времену када се са пар посета тајландском ресторану, или лудовањем на Миконосу, може купити илузија космополитизма. Све мање људи свој менталитет "носи на реверу", али то што је неко променио гардеробу, кола и ставове, што делује (пост)модерно или што је усвојио пожељне обрасце понашања, не значи да је променио менталитет.

Нажалост, многи припадници наше интелектуалне елите воле да верују да имају другачији менталтет, да "ми у Београду јесмо другачији, толерантнији", или да припадају негде другде. Као и огромна већина политичара, ни они не могу бити савезници у борби за промену менталитета који, наравно, провирује и иза самоправедне згађености и отуђености дела "културне" елите.

У тој борби, Србија ће имати само два савезника. Време, спору али моћну машину, и нашу потребу да се, обично само онолико колико морамо, мењамо и прилагођавамо новим околностима. Све друго је спој лепих жеља, слатких илузија и, изнад свега, потребе да верујемо у чудо и тражимо спасиоца, која је одавано постала верни пратилац, сенка нашег менталитета.

Држава без блама

(1. антрфиле)

Ако у "Гугл" претраживачу откуцате "крив сам", добићете пар иронично интонираних признања наших моћника, текстове неколико популарних песама и гомилу превдених изјава западних политичара, тренера и спортиста. Када погрешимо или урадимо нешто лоше, ми обично не осећамо кривицу већ срамоту – уместо да кажемо "крив сам", обично само промрмљамо "блам" или "брука".

Када изговарају "Не могу да верујем да сам (ја) то урадио!", становници Балкана ће, по правилу, нагласак ставити на "ја" или "сам", срамоту што се то десило "мени". Западњаци ће га ставити на "то", што изржава осећај кривице због тога што су урадили нешто лоше или погрешно. У троуглу личне кривице, срамоте и страха, који учествује у зауздавању неприхватљивих и ружних поступака и понашања, ми живимо на простору где царује брука, асистира јој страх, а кривица има најмање важно место.

Како истичу психолози, срамота је везана за очекивања других, саму могућност да ће нас оценити негативно. Карактеристична је за колективистичка друштва и обично се појави само онда када нисмо сами. Кривица је осећање које првенствено настаје као последица тога да људи сами себе негативно оцењују. Израженија је у индивидуалистичким друштвима, у којима се људи више равнају према сопственим, унутрашњим стандардима.

Нажлост, ни многе модерне институције, ни све оно што обично називамо "правна држава", нису културално неутралне. Оне одражавају чинилац вредносног система који уједињује западни свет, у коме су се појавиле и развиле. У великој мери, производ су "културе кривице", а не "културе бруке и части", која и у Србија успешно одолева модернизацијским таласима.

Корени два културална обрасца сежу дубоко у прошлост. Без њих, није могуће разумети ни поделу хришћанства на источно и западно ни неке од невидљивих, менталних зидова које деле савремени свет. Штавише, католички, протестантски и, све бројнији, јеванђелистички мисионари одавно су забележили да им је било јако тешко да "откључају врата душа" свуда тамо где брука има примат над кривицом.

И срамота и кривица имају важно место у Библији, а част је представљена као једна од највреднијих ствари која се може поседовати. Страдање Исусово истиче важност оба осећања – на крсту, Христос трпи срамоту и носи грехе људи. Али, две велике гране хришћанства су вековима нагласак стављале на различите делове светог текста или различите аспекте истог чина.

Неке новозаветне параболе су или незанимљиве верницима на Западу или их уопште не дирају. Добар пример је прича о два сина из Јеванђеља по Матеју, од којих је један јавно рекао да оцу неће помоћи у винограду, али је то касније учинио, а други је јавно обећао да хоће, али није учинио ништа. Питање "Који је од ове двојице испунио вољу очеву?" сасвим ће разумети само људи који долазе из култура бруке и части.

Још пре Христа, фокус на кривицу, на појединца, пратио је рађање Римске републике и кодификовање римског права, које је постало основа западних правних система. Та логика никада није сасвим прихваћена у источним друштвима, где нагласак није на појединцу, већ на међузависној личности која се не може свести на индивидуу.

Да би овде, на југоистоку Европе, правна држава стварно "профункционисала", потребно је прескочити једну високу културалну баријеру – чињеницу да не страхујемо толико од тога да ћемо бити криви колико нас плаши да можемо да будемо одбачени, да нам људи до којих нам је стало неће дати потврду која нам је потребна да би веровали у себе.

Оно што често делује као сукоб (лоше) традиције и (добре) модерности у ствари представља сукоб два тешко помирљива "културална програма" – једног, који овде царује вековима, и другог, чију логику више није могуће избећи. Зато, да би једног дана постала правна држава какву многи прижељкују, да би "увезене" институције почеле да функционишу онако "како треба", овде је неопходно постићи нешто много теже од промене менталитета – потребно је да Србија постане држава без блама.

Менталитет у колевци

(2. антрфиле)
Разлике између култура су јасно препознатљиве већ при подизању деце. Све оно што обично зовемо менталитет и свест почиње да се обликује буквално у колевци. То представља један од разлога зашто је толико тешко мењати навике и културом условљена понашања и уверења.

Истраживања међукултуралних психолога показују да мајке у источним културама раније реагују на плач и узнемиреност деце него мајке у западним културама. Насупрот њих, мајке на Истоку обично много спорије и ређе реагују на позитивне сигнале својих беба. Штавише, мајке из источних култура се чешће труде да делују проактивно, да антиципирају узнемиреност и плач, него мајке из западних култура, које обично чекају да дете постане снажно узнемирено и тек тада реагују. По правилу, проактивне мајке подижу децу која ће живети у колективистичким културама, а реактивне у индивидуалистичким.

Културални раскорак наставља да расте на дечијем игралишту. Ту деца уче да разликују чисто и прљаво, опасно и безбедно. У културама каква је наша, док се играју у песку, навикавају се да буду презаштићена и ригиднија од вршњака у западним културама. Док упијамо превише широка и апсолутна схватања прљавог и опасног, почиње да се развија наша склоност да различитости схватамо као контаминирајуће и неприхватљиве.

Касније, у школи, наставаник је у центру свега, а од ученика се очекује да га слушају, и углавном бивају обесхрабрени да показују иницијативу. Циљ је да научимо да дајемо јасне, "праве одговоре". Наравно, иако има важних личних, класних и сталешких разлика, и родитељи и наставници деле многе заједничке вредности и, по правилу, труде се да подижу децу у складу са обрасцима понашања и профилом личности који високо вреднују.

Наша култура је једна од оних где се од деце, како пишу Вивијан Карлсон и Робин Харвуд, професори студија породице, очекују да буду "послушна, мирна и да се лепо понашају". То је много теже постићи и захтевније је него подизање деце у западним културама, где се очекује да постану "асертивна и самоуверена", истичу Карлсонова и Харвуд, који су истраживали разлике у подизању деце у англоамеричким и порториканским породицама из средње класе у САД. Њихови закључци су у складу са резултатима истраживањима у другим деловима света.

Професори Фред Ротбаум и Гилда Морели, стручњаци за дечији развој, истичу да ова истраживања истичу да су потребне "културално специчичне дефиниције брижног родитељства". Како родитељи разумеју циљеве социјализације утиче на избор метода које сматрају оправданим или потребним. То чини да широм света припадници многих културалних и етничких заједница, пишу Ротбаум и Морели, високо вреднују "родитељску контролу, наредбодавни тон и строгоћу".

Ово у великој мери објашњава огромну популарност ставова Зорана Миловојевића, који се противи забрани телесног кажњавања деце. Овај отпор нема везе са наводно високим степеном толеранције према насиљу у српском друштву, што је неистина коју редовно наводе неки Миливојевићеви критичари, већ представља последицу широко прихваћених схватања о томе какав човек треба да постане и како треба да се понаша један "добар" припадник наше културе.

"Децу је све могуће научити ненасилним путем", изјавила је психоаналитичарка Весна Брзев Ћурчић, критикујући подршку коју Миливојевић даје родитељским батинама. Она је сасвим у праву. Али, свако ко стварно жели да сломи отпор прихватању овог става, мора прво да прихвати да се култура и психологија не могу раздвајати, да много тога није ни универзално ни лично.

Србија спада у једну од бројних култура у којима је пожељан профил личности тешко обликовати без неких елемената "физичке контроле". Овде многи јако брижни и потпуно посвећени родитељи верују да су понека ћушка, па и шамар, не само у најбољем интересу деце коју обожавају, већ и апсолутно неопходни. Наравно, лако је судити о оваквој пракси и криминализовати је.

Али, увек када је реч о културом условљеним понашањима, строги закони, драконске казне и позивање на наводно универзалне вредности и науку, имаће крајње ограничене домете. Нажалост, психологија је наука која је упорније од многих других покушавала да игнорише важност културе, првенствено у тумачењу различитих пракси и понашања. У Србији је прва озбиљна студија на тему међукултуралне психологије објављена тек 2011. године.

Зато не чуди да је помињање "културе, традиције и сродних идентитетских питања" у бројним осудама Миливојевићевих ставова углавном било ограничено на баналне, реторске или ироничне аргументе. Ксенија Крстић и Алекснадар Бауцал су тако истакли да "примена физичког кажњавања никада није била дефинисана као део колективног идентитета људи који живе у Србији".

Овде не треба губити из вида да у случају односа према подизању деце моћне културалне силнице упоредо делују на неколико нивоа. Њихова синергија производи много снажнији отпор, који се огледа и у изузетно емотивној подршци Миливојевићевим контраверзним ставовима. Наиме, није реч само о промени свести родитеља, што није лако, већ о стварима које је још теже променити. Ту, између осталог, спадају схватање како деца треба да се понашају, начин како окружење тумачи њихово "лоше" или "непримерено" понашање и, што није безначајно, како сталне критике и судови о њиховој деци делују на родитеље.

Зато, ако закон буде донет, можемо очекивати да ће многи родитељи радије ризиковати да "постану" криминалци него што ће дозволити да деца брукају и њих и себе. Мада, сви они имају разлога да верују да ће и најављени закон, слично забрани пушења и употребе мобилног телефона током вожње, углавном остати мртво слово на папиру.

По чему су слични Срби и Немци

(3. антрфиле)

Многи актери који би да мењају свест грађана Србије не крију да би желели да постанемо Немци. Они опрезнији кажу да треба да учимо од сународника великог Макса Вебера. Александар Вучић је недавно слику пожељне будућности везао за то да "бар у понечему можемо да се упоредимо са Немцима и са немачком државом". Међу грађани има оптимиста, али и скептика који верују да је "Србија ближа по менталитету Ирану и Сомалији" него Немачкој. Колико смо стварно далеко? Шта нас зближава и шта делимо?

Немачка етика и однос према раду и одговорности ослањају се на културни образац и менталитет који са српским има само једну додирну тачку. Као и Немци, грађани Србије не воле неизвесност и обликују своје институције и понашања тако да амбиваленцију сведу на минимум и лакше избегну оно што им је непознато.

Од релевантних одредница менталитета, које су у последње три деценије широм света пажљиво мерене, анализиране и поређене, однос према неизвесности се најтеже мења. Оно што је још важније, припадници култура које жуде за познатим и предвидивим теже од других мењају вредносни систем и све друге обрасце понашања.

Истраживања показују да је од свих европских нација само две теже променити од Срба – Грке и Португалце. Зато ће промене менталитета овде бити изузетно споре и могуће су само уз пуно уважавање моћне културалне силе која има бројне последице у свим сферама наших јавних и приватних живота.

Опсесија избегавањем ризика одговорна је за бројне одлике нашег менталитета и неке од најгорих навика. Због ње смо склони да све што је различито посматрамо као опасност, не волимо да "пустимо да нам се ствари десе" и тешко се одлучујемо на "корак у непознато". Песимисти смо по питању могућности да утичемо на доношење одлука и у политику се углавном укључују људи који очекују личну корист.

Иако, наравно, постоје немале разлике између појединаца, обично размишљамо у апсолутним категоријама и бојимо свет у црно-бело, повлачимо оштру линију између доброг и лошег, дозвољеног и забрањеног, пријатеља и непријатеља... Неслагање обично бива схваћено као израз непријатељства, а чак и највећа пријатељства тешко преживе политичко размимоилажење.

И наши владари су "деца исте културе" и не подносе неизвесност. Херт Хофштеде истиче да се у културама као што су наша и немачка вође често мешају у сасвим непотребне, свакодневне послове и проблеме, док у културама које не наводе своје припаднике да се плаше непознатог, лидери много лакше остају фокусирани на важна, стратешка питања.

Склоност централизацији и доношењу превеликог броја одлука на врху, представља један од разлога зашто у Немачкој нема много великих мултинационалних корпорација. Штавише, један од наскупљих несупеха у историји великог бизниса представља покушај да 1998. године, "под немачком капом", буду спојени Дајмлер, произвођач Мерцедеса, и амерички Крајзлер.

Непомирљиве разлике су биле видљиве на сваком нивоу пословања, од дизајнерског стола до упрваног одбора, али и у схватању по чему треба да се истиче и буде привлачан коначни производ. Пре спајања, нове немачке газде су антиципирале само проблеме везане за разлике који су дубоко укорењене у функционисању две велике организације, али не и оне које су културалне.

Методични и навикли на послушност, склони централизацији и бирократичности, немачки менаџери су покушали да упрвљају Крајзлером као да је немачка компанија. Али, америчка ефикасност и брзина, плодотворна комбинација смелости и прагматичности која је и привукла Дајмлер, није могла да функционише под ригидним немачким менаџментом.

Пословни дебакл – бачене су милијарде долара – постао је уџбенички пример нерешивости многих проблема који су производ разлика у менталитету. Показало се да људи нису увек "поправљиви", чак и када се променом њихових навика, односа према хијерархији и система вредности бави рационално организована и одлично подмазана немачка машинерија.

Немачка је за нас користан пример и због постојаности разлика између истока и запада некада подељене земље. С једне стране, и поред огромних напора, четврт века инжењеринга менталитета и идентитета није дало очекиване резултате – посткомунистички Осији и даље недовољно личе на "типичне Весије". С друге стране, чињеница да се на истоку током четири деценије комунизма развио битно другачији менталитет сведочи о могућности да свест буде промењена.

Али, као и на истоку Немачке, и овдашњи жилави социјалистистички менталитет треба посматрати у контексту чињенице да се савршено уклопио у вековима учвршћивану аверзију према променама, ризику и личној одговорности. Зато и овде носталгија за Титовим временом није везана само за наводно бољи живот – сећање уме да буде варљиво. Она је првенствено израз наше огромне потребе за извесношћу, једне од ствари у којој смо одавно надмашили Немце.

Пусти снови и доброћудни диктатори

(4. антрфиле)

Србија није једина земља чији се менталитет многима не свиђа. У Украјини или Русији они који воле да говоре о промени менталитета обично имају у виду отклон од комунизма и "Азије", у коју многи еврофанатици смештају и православље, источно хришћанство. Демонстранти на кијевском Мајдану су тврдили да желе "раскид са азијаштином и совјетским менталитетом". "Лоша" свест и све што не ваља се свуда на истоку и југу Европе често везује за презрени Оријент, оно што је и Зоран Ђинђић волео да зове "пусто турско".

Мало западније, папа Фрања је недавно два пута поменуо потребу промене менталитета католичког клера. Једном, када их је позвао да коначно напусте удобне одаје, "изађу напоље и сретну Бога који у живи у градовима са сиротињом". Други пут, када је подсетио да црква "више није једина која производи културу. Више нисмо ни први ни они које људи највише слушају". Питања као што су "Да ли можемо да променимо менталитет целе земље?" постала су тема и хипстерских "TED конференција", расправа различитих ауторитета који, бавећи се технологијом, забавом и дизајном, покушавају да неолиберализам учине лепшим и шармантнијим.

На врхунцу краткотрајног "Арапског пролећа", велике наде су полагане у "генерацијску промену менталитета" и "организациону генијалност" египатских либералних активиста. Извештавајући из Каира током револуционарне 2011. године, "Економист" је писао да се на Блиском истоку појавила "растућа провалија која дели застарели поглед на свет" владара, тих "мушкараца из каменог доба", и "све софистицираније ставове њихових поданика". Четири године касније, Египтом влада "нека врста доброћудног диктатора" из, следећи логику "Економиста", млађег каменог доба – и више нико не помиње промену менталитета.