Кажу да се у Србији угњездило много култура. Култура пораза, култура сећања, култура кукања, култура силовања... Мени је најизазовнија култура аутошовинизма. Можемо је дефинисати као локални систем веровања који подстиче различите антисрпске ставове, како у самој Србији тако и ван ње, и подржава схватање да је реч о јед(и)ном националном културом контаминираном народу, за чију је, наводно, крвожедну колективну патологију једини трајни, ефикасан „лек“ – дно масовне гробнице, док неоколонијално потчињавање може само да ублажи или спречи неке од најгорих симптома, наводно, друштвене болести на коју Срби немају имунитет.
У оквиру културе аутошовинизма је, позваћу се на мисао друга Мао Цедунга, кренуло да „цвета,“ можда не баш хиљаду, али јако много аутошовинизама и сродних (само)разумевања – неко би рекао наше друштвене „патологије“ и сопствене „изузетности“, мада ја мислим да је реч само о једном јако лошем споју наше унутаревропске различитости и елитизма оних који воле да верују да су се некако ратосиљали заједничког „паланачког искуства“. На Факултету политичких наука, који сам склон да посматрам као „Факултет аутошовинистичких наука“ који се лажно представља, посебно су ми занимљива два аутошовинизма, која храни ова угледна образовна установа. Један сам назвао „хиљаду увера аутошовинизам,“ а други „демократски аутошовинизам“.
О првом сам већ писао, па ћу овде само цитирати Газда Пају – који пева о „јурњави за сома евра, к`о да смо фавела“ и закључује „А свако јури сома, нигде их нема; Иду далеко, мисле негде их чека“, и подсетити да је схватање о заради од „сома евра“ као минимуму свих минимума многе младе људе погурало у печалбу, а неке у аутошовинизам, који је, истини за вољу, појединцима овде временом донео много више од плате од хиљаду евра месечно.
Други, демократски аутошовинизам, ипак, овде има много дубље и разгранатије корене. Оличава га схватање које, обично, креће од тога да европска земља која не може да постане демократска не треба ни да постоји. На то се редовно надовезују тумачења која кажу да је проблем у Србима, што је, пак, неке наводило на закључак да је народ коме припадају цивилизацијски отпад а Србија септичка јама, нација у распадању и пропадању, вилајет који је, како тврди Светислав Басара, „далеко од свих услова који су потребни за Европу.“ Генеза овако израженог аутошовинизма је јако дубока и дуготрајна и не тиче се само изборне, страначке, параламентарне „либералне демократије,“ која је, не само на Западу, практично постала синоним за модерну демократију. Неки би додали „стварну“, „суштинску“ или „праву“, дакле за демократију без придева, који је, обично, релативизују или вредносно одређују као непотпуну и спорну. Другим речима, не мислим на демократију у тривијалном смислу изражавања воље неког, по правилу маленог популуса, каква је и некада давно постојала у Србији и каква данас постоји у многим селима Подсахарске Африке.
Наиме, није реч само о демокртаији већ о скупу модерних политичких и друштвених норми, идеја, схватања и институција, рођених и затим развијаних на Западу, које су затим убациване у незападна друштва, какво је и српско, често без било какве видљиве принуде, наизглед добровољно. Серија трансплантација се одвијала у склопу „закаснелих“ модернизацијских процеса, обично експресно и без уважавања различитости контекста, првенствено различитих иторијских искустава која су обликовала ова битно различита, незападна друштва. У том смислу се и наша друштвена транзиција одвијала у дубокој сенци индиректног „невидљивог“, нормативног насиља. Реч је о једном јако необичном облику насиља, које као друштво и појединци осећамо, иако не можемо да видимо ко га врши. Не постоји институција, тело или појединац који је субјект овог насиља.
Нормативно насиље је учинило и да модерне политичке идеје, које су производ туђе, западне историје, које су обележене њеним печатом и носе њен терет, у Србији буду схваћене и прихваћене као наше – иако немају локалну историју нити су пресађене из западног на неко поредиво плодно културално тло. Поставши централна модерна политичка норма у Европи, идеја чија је „универзалност“ све мање и све ређе оспоравана, демократија је постала и једна од идеалних оса за кристализацију аутошовинизма и аутоколонијалних визија боље будућности. Ђихови заговорници захтевају десуверенизацију и смањивање наше оклеветане земље и, звучаће парадокслано, десубјективизацију њених грађана, схваћених као непоправљиво фелирични у мери која их чини недораслим и неспособним за „праву“ демократију.
Илузије не толико о (не)могућности демократије колико о разлозима зашто Србија не може да постане демократска земља, представљају одличну илустрацију дубоких корена идејног беспућа у коме се Србија заглавила и из кога успева да се покрене, развија се и иде напред, углавном, упркос иних демократских и сродних транспланата а не захваљујући њима. У тужној причи о нешем демократском експерименту који траје, вишеструко осуђеном на несупех – и од стране наше незападне културе и од стране западног неоколонијалног мешања и интервенционизма – препознатљиви су кључни разлози шлајфовања наше земље, чија будућност не може бити онолико светла колико би могла и требала да буде.
По правилу, културално више слепи него слабовиди, баш као и њихови велики западни узори и идејни гуруи, овдашњи политиколози су склони да „демократију” у Србији опишу као дефектну, хибридну, мешовиту или процедуралну. То она, говорећи строго формално, несумњиво јесте. Проблем је у томе да они у такву нашу (не)демократију учитавају аномалију, било кулуралну било индивидуалну, израз самовоље ауторитарних вођа, која може да буде отклоњена и да то, у суштини, зависи од нас. Истини за вољу, није мало стручњака и аналитичара који препознају да нас Запад, вођен својим интересима, у томе озбиљно омета.
Има и оптимиста, као што је Небојша Владисављевић, коме се, уз малу помоћ пажљиво бираних, аутоколонијалних НВО „сведока,“ привиђају неки самосвојни успони и падови наше (не)демократије, привидно условљени унутрашњом динамиком политичке борбе. На њу, по овом стручњаку за демократизацију коме се овде привиђају и аутохтони представници „грађанског друштва,“ западни центри моћи врше само неки мање значајан, секундарни утицај. Ми смо ти који омањујемо и који треба да се изборима, каже, у суштини, његова преуско научна анализа.
Политичке науке кубуре са културом. Као и велики део корпуса друштвених и хуманистичких наука, рођених на Западу и верификованих искуствима и реалностима западних друштава, оне нису у стању да операционализују културалне чиниоце, чак ни да појме природу њихове дубине и неухватљивости, па их или одсеку или своде на опиљке којима се може „научно“ манипулисати. Нажалост, што више и доследније уважавају културалне чиниоце, политиколози ризикују да њихови увиди буду проглашени за ненаучне. Плус, закључак да, на пример, демократија негде није могућа, или да је могућа само као фелерична и саката, многима звучи по себи (ауто)расистички или (ауто)оријенталистички. Такође, често истицана чињеница да данас не постоји ниједан живи незападни поредак знања, норми и институције не представња доказ о универзалности западног – већ само илустрацију величине вишевековне економске и војне надмоћи Запада, у чијем успостављању климатски и географски фактори претходе културалним и „цивилизацијским“.
Нажалост свуда, али посебно на ободу Европе, када говорите о важној, „суштинској“ културалној разлици у односу на Запад – чији норме и други друштвени и политички производи редовно бивају представљени као универзални, у смислу примерени свима, иако то нису – то бива протумачено да тврдите да је реч о инфериорности. Култура, увек локална, јесте и једна невидљива унутрашња сила, која се увуче и подвуче у све, па и наша мозгове, институције и праксе, колико год да глазура, њихова спољашњост, делује (пост)модерно, што, по правилу, занчи западно и богато. При томе, свако помињање суштине редовно бива дисквалификовано јер непријатељи есенцијализма одбијају да уваже да је како говоримо о локалној или националној култури једне заједнице реч о тешко ухватљивој суштини. Њу, углавном, можемо да перципирамо само кроз њене одразе и последице, при чему је та култура промењива и динамична, условљена протоком времена и деловањем бројних других контекстуалних фактора. То је динамика повратних спрега, у којој учествују и бројне опскурне спојнице и силнице, која се опиру свакој „ригорозној“ научној анализи, али без које су могућа само јако ограничења знања о друштву и политици. Политика је увек локална, а у локалном је мало шта универзално, док је и оно што је у политици индивидуално, по правилу обликовано и каналисано локалном културом.
Тешко је овде наћи демократске изузетке. Све на нашој политичкој, медијској, јавној и грађанистичкој сцени указује да је демократичност страно тело. У најбољем случају нерелевантан или релативно краткоживећи изузетак. Например, унутрашња демократија је убила Демократску странку. Била је то једна дуготрајна и ружна смрт партије која је оличавала наше наде у демократију, мада мислим да је боље рећи илузије о смислу и могућим дометима страначке демократије у Србији. Не чуди ме де је нова генерација наших аутоколонијалних „капоа,“ нацифраних предузетника натоизације и „европеизације,“ много више ригидна, нетолерантна и антидемократска од њихових „НВО“ мајки, које су се наметнуле током деведесетих година. Јуродиви Милан Антонијевић и Драган Поповић буде носталгију за Биљаном Kовачевић-Вучо и Борком Павићевић.
Чини ми се да наше умирујуће, црно-беле светове у само једном, културом обликованом аспекту не деле бедеми идеологије и дистинкције. Неистомишљеник је на свим странама, по правилу, схваћен не само као непријатељ већ и као подлац и плаћеник. Што је одмеренији и увиђавнији, то га треба више сатанизовати и линчовати. Дијалог с њим је издаја, злочин поредив са геноцидом. Уосталом, када кажу „дијалог“ уредници овдашњих медија обично подразумевају разговор истомишљеника. Наши медијски „мостови“ крећу и завршавају се на истој обали. Не чуди да већина људи верује да је „њихов медиј“ добар, слободан и отворен само ако им иде уз длаку, ако их не узнемирава тако што их суочава са аргументима са којима се не слажу или који им нису блиски. При томе, овдашњи „либерали,“ сем када је реч о односу према мањинама и мањиницама које су миљенице неолиберализма, лесто су нетолерантнији и ригиднији од српских “фашиста” и фашиста. Њихов либерализам је карикатуралан и перверзан, као и њихово сужено, догматско и хистерично „европејство“.
Ипак, проблем није у нама, па ни у нашим „либералима“ и „фашистима“. Извор проблема није ни наша, другачије европска, незападна друштвена и културална историја, по много чему снажније укотвљена у Малој Азији и на Леванту него на западу Европе. Није то ни наша проскрибована различитост, која све чешће бива представљена као неизлечива културална патологија. Многим колонизованим умовима ће ово звучати више будаласто него јеретички, али проблем је у (либералној) демократији. Тачније у чињеници да је настала и развијала се на Западу, у једном специфичном контексту. А он је провинцијалан и парохијалан, „паланчки,“ као и сваки други, па и наш, балкански. Произвели су је људи чији је поглед на свет обликован и условљен једном подједнако партикуларном, неуниверзалном културом, чију друштвену и интелектуалну историју ми нисмо ни производили ни живели – иако смо данас оковани њеним производима.
Сем неких тривијалних и самим тим неважних ствари, ништа у вези (либералне) демократије – као, уосталом, и самог Запада – није универзално. Она није производ неке светске, универзалне историје нити заједничког друштвеног развоја и искуства. Она чак није ни (све)европска. Овде је демократија можда – наглашавам, можда – могла да се развија и на крају некако прође, али то никада нећемо сазнати. Бојим се да је расположиве, крхке ослонце српске демократске будућности уздрмало НАТО бомбардовање а да је на путу да их докусури, ако већ није, западно инсистирање на „коначном решењу“ статуса Косова које се поклапа са албанском визијом и максималистичким захтевима. Уосталом и „косовску реалност“, на коју се многи позивају, на терену су обликовале западне бомбе (и западни интереси) а не локална сукобљавања и односи снага.
Демократија је у Србији већ неколико пута увођена на брзину, као трансплант, декретима често добронамерних, мада углавном свезубих и мега писмених европеизатора. Некада заслепљене светлима Граца и Беча, однедавно „чистим улицама“ и „нултом толеранцијом“ Брисела и Хага, ове елите су, неретко, биле хронично згађене Србијом, блатом и крезубошћу нашег сиромаштва. Сва њихова памет данас стаје у једну фотокопир машину и Google translate прозорчић – две главне алатке деструктивне, ресавске транзиције Србије у друштвени и развојни ћорсокак. Неизбежни неуспеси да „правилно“ применимо превдено и озакоњено, да оно заживи „онако како треба“ – што значи онако како је на Западу – већ деценијама наше нестрпљиве модернизаторе и европизаторе воде у аутошовинизам или на пар корака од њега. Зато и прича о демократском аутошовинизму не креће са београдског Факултета политичких наукаи сродних фабрика елитистичких, аутоколонијалних умова.
Аутошовинистичка вертикала наше историје креће од Доситеја Обрадовића а завршава се на „космополитској“, лево-либералној страни, са Радомиру Константиновићем, а на десној, националној са Милом Ломпаром, (класичним) либералом заслепљеним западним становиштима. Он је своју селекцију одлучио да прво окити светосавњем и оптерети трауматичним искуствима сеоба и погрома у првој Независној држави Хрватској. Затим је (пре)крстио у Српској православној цркви, назовао је српско становиште и објавио на ћирилици. То су параметри српства које фигурира у Ломпаревом српском становишту. Други путић који креће са истог извора завршава у случајносрпском становишту, које његови баштиници воле да зове „европским“.
Главна разлика између Доситеја и Константиновића је у томе да је први чврсто веровао да ће просвета и просветитељство подићи Србију из, прафразираћу га, османског мрака у коме је лежела, и да ће, пошто „востану,“ Срби убрзо постати „прави“, „исправни“ Европљани – другим речима јед(и)ни православни Западњаци. Доситејев нескривени патриотизам, домољубље и родољубље били су ослоњени на чврсто веровање у могућност нашег, у суштини, позападњачења. Нажалост, нису имали неки дубљи и чвршћи темељ. Константиновић се, пак, појављује после серијског неуспеха модернизацијских идеологија, пред сутон опојне југословенске утопије, када је постало јасно да је то немогућа мисија. Наиме, Србија се, као и свако друго друштво, стално мења, али динамику и исход тих промена условљава наша незападна култура. Наша друштвена историја чини да једнога дана можемо постати све и свашта, али никада и никако Западњаци.
Проблем је у томе како су Константиновић и његови утицајни урбани, „космополитски“ следбеници, прво нетолерантни (случајно)српски комунисти („анархолиберали“) а затим њихови наследници, још отуђенији и нетолерантнији „друштвени“, леви либерали, тумаче ову чињеницу. Што је углавном виде као одраз наше наводне, и то неизлечиве, вечне културалне и друштвене патологије, а не једне унутаревропске различитости. При томе, Коснтантиновић је „српски нацизам,“ везавши га за српску културу, посебно за ону најкултурнију, елитну, учитао дубоку у све нас – сем малобројних надљуди који, налик њему односно његовом елитистичком саморазумевању, својим умовима, оснаженим западном филозофијом и високом, „исправно“ културном културом, успеју да се издигну из блата и савладају окове „планачког искуства“. Уосталом, сам Константиновић је главни и једини јунак Философије паланке, иако, колико се сећам, себе нигде не помиње. Он позива себи сличне читаоце, дорасле „културној деконтаминацији,“ да га следе и евакуишу своје врло „ја“ из једног наводно неевропског, убиственог, „паланачког,“ и непоправљиво нацифилног „ми“.
Да се осврнем овде и на десну грану ове елитне вертикале, која гаји један други скуп илузија о Србима па, на срећу, није постала аутошовинистичка. Ломпар и многи други српски (класични) либерали и конзервативци, склони су да Србе виде као балканске, источне, православне „Европљане“, поистовећена са Западњацима. Неретко као једину праву, исправну, историјску нацију у бившој Југославији; народ који је вековима био брана азијском упливу у Европу. Ломпар воли да каже да смо тако постали гранична и вишесмерна, „контактна култура“, што је одредница која само камфлира нашу суштину, која је незападна мада, наравно, непостојана и динамична. Наиме, вишевековним контактима само је оснажено оно што је наша крајина Европе била и пре османских освајања – незападно, колективистичко друштво бруке и части, између осталог. А то је оно што се Ломпару не свиђа – „свест“ која му делује неевропски па би да је мења, да је позападњачи, да нас ослободи противречности која га боли. Мада, за разлику од Константиновићевих следбеника, он не жели да је раскрсти.
Ломпар каже да је темељ онога што он зове српско становиште – „политика националне просвећености“ и додаје: „Просвећеност је универзални и либерални критериј: моја два основна појма су слобода и избор, јер сваки човек мора имати могућност да слободно изабере. Али, пошто људска бића живе у простору колективног препознавања, иначе не могу да функционишу, предлажем појам националне културе као категорију колективног препознавања.“ Латинкини либерали, у суштини, желе исто, само би они неку анационалну културу као категорију колективног препознавања, и, као „деца комунизма“, идеологије дуготрајне, репресивне изградње новог човека за нове време, не гаје илузије да то може демократски, да се до неког (само случајно) српског либерализма може стићи путем либерализма.
Нажалост, самоправедан и заробљен у кавезу западне мисли, Ломпар непромишљено уводи европска мерила у своју верзију приче о српском становишту. Он каже: „Моје становиште је становиште националног либерала. То становиште је одавно познато у традицији европске мисли.“ Али, како год дефинисали српско становиште, оно није препознато и признто у „европској мисли,“ а не верујем ни да јој је познато. Једино српско становиште које познаје, признаје, препознаје Ломпарова „Европа“ – јесте случајносрпско становиште Латинкиних сличномишљеника, које се често може описати и као антисрпско.
Има нечег јако наивног у Ломпаревом веровању да се у једном друштву у неком разумном периоду и уз поштовање либералних принципа може изградити неки нови, културално условљени облик „колективног препознавања.“ То захтева идеолошку силу која мора бити јако моћна и репресивна, налик оној која је Источне Немце учинила културално битно различитим од становника Западне Немачке, што је неочекивани изазов са којим се уједињена Немачка тешко носи, колико год да је (пре)богата. И „национална култура“ и повезано „колективно препознавање“ развијају се на једном простору вековима. Они се мењају али, по правилу, јако споро и углавном у складу са могућностима и условима које обезбеђује сама национална култура. Тешко да може и да крене према оном што је Ломпару мило, а камоли да тамо стигне.
Можда Срби јесу „слуђен народ, који не зна ко је и шта је,“ како тврди један од истакнутих Ломпарових поштовалаца. Али то не значи да можемо постати оно што је неки амбициозни доградитељи нације зацртао или шта преижељкује да будемо – посебно ако одбија да уважи оно шта јесмо. У том смислу, некако ме не чуди да међу „пет обликотворних чиниоца српског културног идентитета“ Мило Ломпар не убраја наше темељно, османско наслеђе, шта год неко мислио о њему. Чак и ако сасвим игноришемо чињеницу да Ломпар таквом својом слабовидошћу прихрањује тло на коме овде бујају култура аутошовинизам и дух самопорицања, тако схваћена српска култура – није српска. Чак и ако уважимо, како с правом истиче, да „српски културни постор није истоветан са српским државним просторома,“ као и да на јединственом српском идентитетском простору, обликованом понекад испреплетаним, али битно различитим, вишевековним историјама, постоји више различитих „културалних образаца“ који су подједнако српски.
Културално и цивилизацијско слепило овде подстиче чињеница да је супротављање османском и одвајање од њега важан аспект српског идентитета. Али Ломпар инсистира на српској култури – не на српском идентитету. Зато у његовим текстовима не постоји стварни Србин – колико год растегли значења обе речи, и стварни и Србин. Србин није субјект Ломпаровог српског становишта. Ми само само објекти његових, верујем јако племенитих и добронамерних снова о српству. Нажалост, мислим да је овде потребно подсетити да је вишевековна османска окупација матицу српског културног простора сасвим одвојила од тока западне историје, где је посебно значајно да то укључује друштвену, културалну и интелектуалну историју. Оно што је, ипак, кључно јесте да је оволико дуготрајна и брутална окупација омогућила да трагови једне оријенталне културе буде дубоко утиснути у српској, а самим тим и нашим главама. То је видљиво у начинима како, као појединци, бирамо и одлучујемо; шта мрзимо а шта поштујемо; шта приљекујемо и од чега стрепимо; шта толеришемо а шта нас избезумљује. Списак је јако дугачак, па ћу се зауставити овде.
Од свега што нам је овде стигло са Оријента, по Ломпаровом укусу је само наше источно хришћанство, док остало види било као неки колективни „источни грех“ било као последицу „деспотског начина владавња“, дакле опет као неки локални изданак, ваљда нама стране и наметнуте, оријенталне деспотије. Ипак, Ломпар мисли да културални „источни грех“ можемо да окајемо, док тренутно стање везује за „ненормалне околности“ и каже да је „постепено слуђивање људи“ од 2012. године довело до тога да српска публика „полуди“. Он бира „случај бесправног рушења зграда у центру главног града“ и речи Вука Караџића које кажу да „није био већи зулум ни под каквом владом турском него што је у данашње време“ да би Вучића представио као горег од најгорег.
Разумем Ломпаров презир према председнику Србије, али овај умни неодоситејевац, елитни патриота који инсистира на знаку једнакости између западног просветитељства и „националне просвећености“ Срба, колико год да уме да бљесне као оригиналан и проницљив мислилилац, понекад одаје слику наличја константиновићевске „невладине интелигенције“, карикатуру политичке карикатуре којој воли да се подмева. Наиме, љут, прек и начитан, понекад ми заличи на неку „жуту паткицу,“ јако паметну штреберку која је на себе ставила велики православни крст и кренула да по пљуску шета пустом Савамалом – и понавља једну своју реченицу. Иначе, верујем да би се она допала многим „жутим паткицама,“ које су се храниле аутошовинистичком мишљу Дубравке Стојановић: „Некад ми се чини да је Србија једино вредела као сељачка држава, јер су у њој и господа била – господа.“ На срећу, безвредне ствари људе ретко нагоне и на обичну мржњу, а камоли ону екстремну, која прижељкује уништење безвредног и сања о њему. Нажалост, много је мања разлика између константиновићевског антисрпског и оваквог, ломпаровског антисрбијанског становишта него што воле да верују корифеји и следбеници две оштро сукобљена, идеологизовена изданка Доситејеве визије исправно модерне Србије и просвећених Срба.
Србија није била под утицајем неког снажног спољног центра културалне и „цивилизацијске“ гравитације, какав је за католике Медитерана и околине био Ватикан. Зато је тамо, ипак, могло да се запати и неко смислено, „суштинско“ западњаштво. Ипак, настајали су само „лоши,“ „фелерични“ Западњаци. То је изражено у дубоко укорењеним стереотипима да „Азија“ почиње на источном ободу центра Беча а „Африка у Риму, а однедавно и акрониму који сугерише да на јужним ободима „тврђаве Европа“ станују свиње – PIGS, што је енглеска скраћеница за наводно инфериорне, неквалитетне и недорасле Португалце, Италијане и Шпанце, католичке Медитеранце, и православне Грке.
Иако с правом истиче зналај темељних одредница српског идентитета, ломпаровска западнољубива грана Доситејевог елитистичког стабла одбацује важан аспект српске културе, па и наш незападни културни образац обликован наслеђем „османског комонвелта“ колико и „византијског екумена“. Он је је „уписан“ у свкоме од нас много дубље и темељније од наслеђа просветитељства, које је Ломпар на београдском универзитету урезао у себе. Колико год да је моћно, а преобликовало је (скоро) целу планету, ово западњачко се темељи на искуству, схватањима и саморазумању који су нам страни. Зато његови производи, колико год нам били драги или их, као појединци, пригрлили и осећали као „наше“, овде никада не могу бити онакви као су тамо где су се развијали, са друге стране „завесе културе“. „Плиш“ је често коришћена, али лоша метафора материјала од кога је саткана ова провидне, али јако дебела „завеса“, која идеје и норме пропушта углавном пропушта у само једном смеру – када иду од Запада ка Осталима.
Насупрот западног, „пусто турско“ је постало оружњени стереотип који исказује нашу редовно омаловажавану, културално условљену љубав према једноставности, извености, реду и „султанизму“ – антидемократским, оријенталним страстима које су овде, с лакоћом, надживеле протеривање Турака и доживеле више климакс него васкрснуће у титоистичкој Србији. Нажалост, снажно развијена идентитетска чула нису од велике политичке користи ако наши конзервативци и сувернистички либерали одбијају да уваже оно што чучи испод видљивог врха српског леденог брега; ако се у свом јавном деловњу ослањају на неку непостојећу, искривљену, замишњену или прижељкивану (културалну) свест. Бојим се да је то и један од разлога зашто је овде суверенистичка и патриотска политичка мисао лако скрајнута, иако одражава ставове већине. Срби, нажалост или на срећу, свеједно, нису оно што се снило Милу Ломпару, који је на овоземањском трону небеске Србије временом успео да замени Добрицу Ћосића, претходног оца дела нације који верује да није случајни.
Многи воле оно шта им Добричин наследник говори, али не само да не знају шта ће с тим већ ни како да се покрену и издигну из понижавајућег стања. Када би, уместо што ламентира над „променом свести,“ покушао да уважи свест каква јесте, када би када каже „српски културни образац“ мислио на оно какав он јесте а не на оно што би желео да буде, када (се) ни би (само)обмањивао, можда би постигао нешто много више од (личне) идолатрије. Али не може, не да Ломпару његов „западни грех“. Зато не можемо очекивати много више од овог културно јако културног елитисте, имагинарног Западњака, „правог“ Европљнина загубљеног на Балкану и заљубљеног у православље, колико год да је наоштрио своје перо. На пример, за Ломпара је слобода превасходно „лична слобода,“ више сведена на „избор појединца“ него оличена у њему. Либерал Ломпар би да просветли, научи Србе да направе избор који неће бити погрешан. На нашу жалост, то није само културална странпутица већ и пут на коме га с лакоћом претиче, такође либерална, паства Латинке Перовић, која верује да Запад треба да спречи Србе да направе избор који она види као погрешан.
Латинкини антидемократски либерали, за разлику од Ломпових националних либерала, бар не гаје илузије да их демократија може довести до циља. Штавише, где год да као друштво завршимо – у „Европи“ или у неком „оријенталном вилајету“, кога се плаше и који презиру и Латинкини и Ломпареви либерали – мислим да демократија неће бити та која ће нас одвести на ту дестинацију. И једни и други негују мисионарски рад у корист свог циља, мада активизам Латинкиних аутоколонијалних либерала карактерише дубоки есхатолошки песимизам док Ломпар воли да истакне да је, као и велика већина националиста, есхатолошки оптимиста. Ипак, веровали у демократске потенцијале или не, и једни и други мисле да Русија може бити много важнији чинилац у обликовању онога што виде као срећан крај наше историје. Док Латинка стрепи од Русије, Ломпар се плаши да ће нам Русија окренути леђа, јер, како с правом истиче – „ми смо на вољи Запада када Русија није иза нас“.
Што се, пак, демократског аутошовинизма тиче, бојим се да га из неколико важних разлога чека светла будућност. Прво, храни се заводљивим и помодним, културално недевољно осетљивим тумачењима, која су призната као егземпларно научна и која није упутно отворено оспоравати. Друго, и баштиници културе аутошовинизма и њени најмоћнији непријатељи, вођени новим, подловћенским оцем српске нације, крећу са истог извора – Доситеја Обрадовића, и овде делују вођени истом, неуниверзалном (и несрпском), западноцентричном телеологијом. Треће, за разлику од (либералне) демократије, аутошовинизам је толико српски да нисам сигуран да постоји ишта српскије. Коначно, Србију меље јако моћна али прилично тиха и неупадљива антиполитичка и антидемократска машина, којом управља Запад у складу са својим интересима. Зато верујем да ће веза између западноцентричних тумачења серије наших неизбежних, мањих или већих демократских неуспеха и аутошовинизма, која је већ оснажена и самоодрживом повратном спрегом, остати јача од сваке српске судбине.
(Текст је оригинално објављен на сајту Центра за културну обнову Археофутура.)
Зоран Ћирјаковић
