FES EL-BALI

GO SOUTH: FES EL-BALI
ŽIVA ARABESKA
Piše: Zoran Ćirjaković
Južna Azija nudi još samo teško prepoznatljive ostake "gradova mandala", na urbano tkivo projektovanih slika budističkog svemira. U arapskom svetu vas još uvek čekaju živi gradovi arabeske. Najlepši ostatak ovog nestajućeg blaga je Fes el-Bali ("Stari Fes"), marokanski grad skrivalica - ništa ne nagoveštava čudo koje vas čeka kada prođete kroz jednu od kapija. Iako u dolini, okružen visovima, stari Fes je toliko zgusnut da panoramski pogled sa okolnih brda ne omogućava ni da naslutite šta se krije u zbijenoj, utvrđenoj medini, lepšoj čak i od najstarijih četvrti sa bazarima u iranskim, sirijskim ili egipatskim gradovima. Fes je arapski antidot instant kulturi, neprijatelj turističkog ideala koji zahteva jasan, očaravajući vidik, mesto koje je nemoguće posetiti na brzinu. Tu vas čeka duga serija malih iznenađenja koja vodi u jedinstvenu urbanu ekstazu. To je grad skoro bez i jednog, sa ulice vidljivog drveta, mesto u kome se plavetnilo neba samo povremeno nazire. Sa jedva 200.000 stanovnika Fes je urbani original hiljada rastućih metropola širom planete, preteča neurotičnog haosa, zgusnutosti i vertikalnosti Njujorka ili Hong Konga.
Jedan putopisac je stari Fes nedavno nazvao hipnotičnim "kaleidoskopom ljudi, zvukova i mirisa". U devetovekovnom gradu koji je donedavno bio toliko pretrpan da je UNESCO tražio "depopulaciju" naslage patine su poslednjih godina malo ušminkane. Ali, čak i delimično okrečen i pokrpljen, blago začinjen elektronskim dodacima dvadesetprvog veka Fes je ostao ultimativna orijentalna mahala. To je 300 kilometara dugački lavirint krivudavih sokaka i skrivenih, majušnih trgova sa usamljenim narandžinim drvetom, grad u kome ćete najviše uživati kada se sasvim izgubite. Taj jedinstveni lavirint - ukrašen igrom svetlosti i sneke, amamima, krušnim pećima i zanatlijskim sukovima - je dovoljno mali da vas ne uhvati panika i dovoljno veliki da bude stvaran i magičan. Uski, senoviti sokaci prerastaju u niske prolazi ispod pretrpanih kuća, koji zatim postaju tunelčići u kojima je nemoguće mimoići se. Pod uvek prigušenim svetlom, ispod neba koje se samo naslućuje, prelazićete iz uvek užurbanog Tala Kebira sokaka, dva metra široke glavne džade, u slepe uličice koje će vam na trenutak oživeti i ambijent Ali Babe i svet Hari Potera. Kamene kuće tu izgledaju kao da su nabacane jedna na drugu i neretko skrivaju cvetna dvorišta u kojima se ne čuju zvukovi ulice. Neki od napuštenih funduka (karavasaraja) i bogataških vila su pretvoreni u prijatne "butik hotele", idelana mesta da po ceni od stotinak dolara za noć probate da ostvarite neku od fanatazija 1001 noći.
Ovom duboko religioznom gradu dušu su dale muslimanske izbeglice iz Andaluzije, žrtve prvog talasa etničkog čišćenja hrišćasnke Španije u srednjem veku. Pomešani sa plavookim Berberima kovrdžave kose, Andalužani su u ovoj brdovitoj dolini, uklještenoj između marihuanom bogatog masiva Rif i šumovitog Srednjeg Atlasa, podigli utvrđeni grad koji je vekovima bio kulturna i umetnička prestonica Maroka. Za ostale Arape Maroko je "Magreb" (zemlja zalazećeg sunca), najzapadnija tačka islamskog carstva, krajina u kojoj mistična heterodoksna učenja neretko imaju primat nad Muhamedovim primerom. U uličicama oko verskih škola i džamija u starom Fesu u moru egzotičnih aroma ostićete i miris hašiša. Tu je i smrad neuštavljene kože u bojadžijskom suku i rupe u zidu u kojima rade znojavi, zgodni Berberi i preživljavaju zanati koji na Balkanu postoje još samo na požutelim fotografijama.
U Fesu vas čekaju muškarci obučeni, nalik srednjovekovnim fratrima, u dugačke vunene kaftane sa velikim kapuljačama, džamije sa pravougaonim minaretima poput crkvenih tornjeva i žene koje na sebi imaju desetine tankih suknji i čudne tetovaže od kane. Zaboravite i kamile - Maroko je, iako na obodu Sahare, zemlja mazgi i magaraca. Sa njima ćete se mimoilaziti i sudarati na uskim ulicama satrog Fesa, grada u kome nema drugog prevoznog sredstva. Ove životinje danas donose televizore, usisivače i ono najvažnije - svežu mentu iz dalekih planinskih sela za jaki i preslatki crni čaj, marokansko nacionalno piće.
Maroko, koji je bio francuski pretektorat tokom pet decenija dvadesetog veka, je imao više srećne od Alžira u kome su Francuzi uništavajući stare medine probali da izbrišu arapsku urbanu dušu. Susedni Alžir zato nema svoj Fes - orijenatlne celine su zamenjene dosadnim, "modernim" naseljima u zemlji koja je jedno vreme bila samo afrički kutak Velike Francuske. Za razliku od nasilno evropeizovanog Alžira u Maroku su francuski kolonijalni novi gradovi, villes nouveles, umesto na ruševinama starih arapskih četvrti građeni na raskrčenim maslinjacima. Ako u Fesu poželite da pobegnete iz arapskog srednjeg veka u ugođaj južne Francuske, sasvim francuski Bulevar Muhameda V je samo par minuta vožnje od starog dela već skoro milionskog grada.
Pejzaži, boje i magična svetlost su pretvorili Maroko u omiljenu lokaciju holivudskih reditelja - po potrebi je "glumio" Tibet, Atinu, čak i Veneciju. Ali, nefotogenični Fes je realniji i zavodljiviji od seta bilo kog holivudskog spektakla. Sve sa magarcima koji se na uskim ulicama noseći kutije sa kompjuterima jedva milmolaze sa debelim trgovcima sa crvenim fesovima na glavama, ovaj grad je nekako toliko bizaran u svojoj jedinstvenosti da bi na filmskom platnu verovatno izgledao kao neka neuverljiva iluzija, loše smućkana mešavina nepomirljivog. Jedino "uživo" Fes dobija smisao. Njegovi stanovnici - muslimani koji sebe smatraju samo "Božjim gostima na Zemlji" - veruju da im je Alah u Fesu el-Baliju podario jedno posebne lepo i sveto mesto koje živi svojim vanvremenskim ritmom uprkos za strance tako začudnog upliva progresa.

SLIKE I REČI
Koliko god da ste vešti u starom Fesu možete fotografisati samo detalje - celinu je jedino moguće osetiti. Pol Bouls je pokušao da je opiše u romanu The Spider's House. Stari Fes i njegova teskoba su "junaci" i u romanu "Leon Afrikanac" Amina Malufa. Ako mrzite "orijent" vaše predrasude možete potvrditi u slikama tamne strane Fesa koje ističe Sylvia Kennedy. U putopisu "See Ourzazte and Die", knjizi koja je zabranjena u Maroku, ona piše da je Fes el-Bali grad u krizi koji "svakim svojim kutkom napada neko vaše čulo" i "predstavlja otelotvorenje svega najgoreg što donosi urbanizacija".

UKUS
Uz libansko-sirijsku, marokanska kuhinja predstavlja jedinu oazu lepih ukusa u "arapaskoj kulinarskoj pustinji". Najneodoljivija je tagina - jagnjetina ili piletina dinstana sa komadima limuna iz turšije, malsinkama, bademima, povrćem i suvim sljivama u istoimenim zemljanim posudama sa izduženim, kupastim poklopcem. Harira, gusta marokanska čorba sa svim i svačim - od leblebija i sočiva do piletine i paprika - se obično jede kao glavno jelo. Najukusnija je u "rupama" oko autobuskih stanica i zelenih pijaca gde je serviraju u metalnim tanjirima sa pilećim vratovima kaoji jedinim mesom. Marokanci je obično jedu sa somunima koje umaču u začinjeni sok od paradajza. Popularna je i pastilla, slatka suva pita od golubljeg mesa, dezert koji sam naručio samo jednom.