Japansko "suočavanje"

Japansko "suočavanje" sa ratnim zločinima

Predizborni revizionizam

Japanci će na izborima izbrati novog premijera. U zemlji u kojoj samo 60 % ljudi veruje da je Japan u Drugom svetskom ratu uradio nešto loše prošlost je jedna od glavnih tema. Ultrakonzervativna manjina, glasači opsednuti revizionizmom, revanšizmom i poricanjem masovnih zločina iz Drugog svetskog rata, imaće odlučujuću ulogu na izborima u sve starijoj naciji. Popularni, odlazći premijera Koizumi - koga će najverovatnije naslediti najbliži saradnik, ulatrakonzervativac Šinzo Abe - je odlučio da pred same izbore poseti Jasukuni hram, glavni simbol japanskog militarizma i otpora istini o ratu tridesetih i četrdesetih godina u kome se broj žrtava japanskih zločina na Dalekom istoku procenjuje na 20 miliona.
Koizumi je iskoristio poslednju priliku da u ispuni obećanje iz 2001. godine i sporni hram poseti baš na najsporniji dan. Prethodnih pet godišnjih poseta tvrdoglavi i harizmatični premijer, za razliku od ovogodišnje, nije obavio 15. avgusta, na godišnjicu predaje u II svetskom ratu. Uz 2,5 miliona japanskih žrtava iz raznih ratova, hram odaje poštu i četrnaestorici ratnih zločinaca "A klase". Jasukuni (što znači "miroljubiva zemlja") je sagrađen 1869. godine i posvećen je dušama poginulih za naciju. Hram nema za cilj samo da sačuva sećanje na pale, već da omogući njihovo oboženje. Po šinto verovanju umrli postaju "kami", odnosno božanstva, i potomci ih obožavaju. Oni najzaslužniji, uključujući zločinace "klase A", su u Jasukuniju pretvoreni u nacionalna božanstva i njihovim "kamijima" se svake godine klanja šest miliona Japanaca.

PATRIOTSKI TEST: Ovaj tihi hram u centru Tokija je vremenom postao "test patriotizma" za političare. Prvi premijer koji se usudio da ga poseti bio je Jašuhiri Nakasone 1985. godine. Koizumi je tek treći premijer koji je odao poštu u ovom hramu od kada su tu 1978. godine "oboženi" ratni zločinci i jedini koji ga je posetio svake godine mandata uz cinično opbjašnjenje da se baš tu "molio za mir". Koizumi se priključio hiljadama onih koji svkog 15. avgusta u vojnim uniformama klanjaju "ljudima koje su imali nesreću da ih SAD osude kao ratne zločince". Uz hram je i revizionistički muzej Pacifičkog rata koji mladim Japancima objašnjava da je zemlja bila "naterana da krene u rat" i bombarduje Perl Harbur. Iki, šintoistički svečtenik zadužen za muzej, je izjavio da je cilj postavke "da pokaže trag ljudi koji su poginuli u ratu. Želeli smo da obezbedimo vidljiv oblik nevidljivih duhova" koji su oboženi u samom hramu.
Negatori zločina smatraju da su protesti iz zemalja kao što su Kina ili Koreja, gde žive mnoge od žrtava, samo razlog da "premijer posećuje (hram) još češće". U svom nedeljnom obracanju naciji elektronskom poštom Koizumi je napisao da se sve kritike svode na to da "ja treba da prestanem sa posetema Jasukuni hramu jer se Kina suprotstavlja tim posetama... Ili, drugim rečima, bolje je ne raditi stavri koje Kina ne voli". Skladni, drveni hram je postao "epicentar tenzija" između Japana i sve moćnije Kine. Koizumijeva hodočašća se u Pekingu doživljavaju kao "prećutna podrška japanskim zločinima".

"CARSKA VOLJA": Za razliku od Nemaca i neuporedivo manje denecifikovanih Austrijanca koji mogu da kažu da su genocidni zločini bili "nacistički", a ne nemački ili austrijski, Japanci nemaju sličan izgovor. Japan nije bio vođen politikom sistematskog geniocida i nije bilo, kako piše Jan Buruma, "japanskog ekvivalenta nacističke partije ili Hitlera". Zločini su činjeni u ime oboženog cara, po pravilima vojne službe koja su naglašavala da je svaka naredba, bez obzira koji nadređeni oficir je izdao, sveta i da ustvari dolazi od samog cara-boga.
Japanci nisu jedini krivci za masovno poricanje zločina. Amerikanci su još pre nego što je počeo da funkcioniše Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok, kako se zvanično zvao japanski Hag, rešili da amnestiraju cara, najodgovorniju osobu za jedini pokolj u Drugom svetkom ratu koji je bio porediv sa Holokaustom i masovne zločine pripišu "militaristima". Suđenje najgorima, "zločincima klase A", je prekinuto kada je jedan od optuženih svedočio da se "niko od nas (Japanaca) se ne bi usudio da se usprotstavi carevoj volji". Nedelju dana kasnije general je, kako piše Buruma, revidirao stav i rekao da je car uvek voleo i želeo mir iako svaki Japanac zna da je sve što je činjeno u ratu, činjeno za cara. Američko amnestiranje najodgovornijeg je je bio prvi susret svetske javnosti sa danas sve očitijom mračnom stranom "međunarodne parvde" i njene perverzne političke manipulacije.

"DRUGI HOLOKAUST" ILI "ICIDENT": Cena japanskog neusuočavanja sa "drugim Holokaustom" je do sada bila minimalna, iako je ukupan broj žrtava svih balkanskih ratova devedesetih bio manji od broja ubijenih civila u samo jednom kineskom gradu. Ovaj pokolj 300 000 nevinih je u svetu poznat kao "silovanje Nankinga" - Japanci ga najčešće opsiuju kao "nangkiški incident" ili "kinesku izmišljotinu". Ipak, dokazanao je da su Jaspanci za prvih šest nedelja "incidenta" silovali najmanje 20 000, a njerovatnije preko 70 000 žena, uključujući značajan broj sedmogodišnjih devojčica. Ovi i drugi zločini su detaljno dokumetovana zahvaljujući zapadnim misionarima i diplomatama koji su živeli u gradu.
Jedna od antologiskih epizoda ovog krvavog "incidenta" je bilo takmičenje dva potporučnika ko će mačem prvi ubiti sto Kineza. Tekst o "dvoboju" (koje je završio nerešeno iako su zagrejani "takmičari" uspeli da se zaustave tek pošto su ubili 105, odnosno 106 ljudi) su zajedno sa fotografijama ponosnih zločinaca objavila dva japanska lista i najavila "majstoricu" u kojoj je pobednik postao onaj koji prvi ubije 150 ljudi. Japansko Ministartvo obrazovanja je 1982. godine zabranilo pominjanje Nankingškog pokolja sa objašnjenjem da to nije dokazani istorijski događaj. (Zabrana je podignuta tek 1997. godine.)
Bertolučijev film Poslednji kinski car je u Japanu cenzurisan - uklonjene su secene koje prikazuju japasnke zločine. Atentator je 1990. godine pucao na gradonačeknika Nagasakija koji je rekao da car Hirohito nosi delimičnu odgovornost za zločine. Japanski autori koji su se bavali zločinima "iz ugla žrtava" i učesnici koji su govorili masovnim ubistvima, silovanjima i "medicinskim" eskperimentima na preko 250 000 ljudi su često primali pretnje smrću i nazivani su izdajnicima.

ČAJNI REVIZIONIZAM: Većina Japanaca danas veruje da je zločina bilo, ali da su bili neuporedivo manji od stvrane cifre koju smatraju delom zavere da se umanji moć zemlje. Nije mnogo manje onih koji veruju da je to "navodni masakr" čije pominjanje predstavlja "nepravdu", "perverziju" i "kinesku fantaziju". Jedan naučnik čak dokazuje da je sve bilo suprotno. Popularan argument "poricatelja" je da nacija koja je svetu dala nešto tako plemenito i sofiticrano kao što je čajna ceremonija nije u stanju da počini zločine i da se "primitivnim" Kinezima ne sme verovati.
Japanci veruju da su u Aziji prvi u svemu, od otpra kolonijalizmu do sprovođenja industrijalizacije. Slagali se sa ovom tvrdnjom ili ne, japanski susedi su jedinstvenu u verovanju da ova zemlja drži primat u zločinima i da se ta činjenica decenijam sistematski potiskuje u japanskoj javnosti. Po mišljenju desničarskih glasača, za čiju se naklonost bore Koizumi i naslednici, nametnuta "pobednička prvada" je nezausluženo ocrnila japanski "civilizatorski" militarizam, sakrila "činjenicu" da je Japan bio žrtva i da su ga SAD gurnule u "samodbrambeni rat". Protivnici Koizumijevih zvaničnih poseta su postali glasniji od kada je objavljen memorandum iz koga se vidi da amnstirani car Hirohito zločince "klase A" nije smatrao patriotama. To je glavni razlog zašto je Abe do sada hram posećivao "tajno", mada je i on najavio da će, ako bude izabran, nastaviti Koizumijevu "tradiciju" godišnjih poseta.

KARANTIN ZA SRCE: Niko od japanskih premijera nije kleknuo kao što je učinio Vili Brant i susedi veruju da su njihova izvinjnenje obesmišljena posetama Jasukuni hramu. Koreja i Kina su Koizumija, obožavaoca Elvisa Prislija i kamikaza, stavile u "doplomatski karanatin" i koriste razna sredsrtva da Japanu pokažu koliko će velika biti cena podilaženja glasačima koje ne pokazuju sažaljenje ili kajanje. Japan pokriva petinu budžeta UN i jedan je od kandidata za novog stalnog člana Savet bezbednosti. Poslednja Koizumijeva poseta je ovaj japanski cilj učinila još manje ostavrivim. Kina, koja već ima pravo veta, blokira izbor sa obrazloženjem da rukovodstvo kontinuirano glorifikuje sramnu prišlost. Koizumi pak tvrdi da su posete "stvar srca" a ne politike. Ali one su, kako piše nemački magazin Špigl , već opasno gurnule ceo region pema desnici, postale važan faktor u "brzom pretvaranju komunizma u žestoki nacionalizam" u Kini i pomogle približavanju Kine i Tajvana, neprijatelja koje ujedinjuje strah od Japana. Militarizam i čvrsto verovanje velikog broja Japanaca u svoju "rasnu superiornost" su elementi koji čine strah komšija da za Japance "prošlost nije prošlost" još više opravdanim.
Ono što posebno brine Kineze i Korejance je da je ovo flertovanjesa sa šofinizmom toliko krvave "biografije" intezivirano baš u periodu krize kada Japan nezaustavljivo gubi ekonomski prestiž u regionu, kada više nije "broj jedan" u Aziji i postaje sve manje važan partner. Danas Japan, sa izuzetkom SAD koje bi želele da Koizumijevu zemlju postave za "regionalnog šerifa", nema prave "prijatelje" na obalma najvećeg okena. Čak je i Kristofer Hil, vodeći američki diplomata za pitanja sve uzavrelijeg Dalekog istoka, izjavio da su SAD "ponekad frustrirane" količinom štete koje u odnosima između Kine i Japana, ključnih partnera u pokušajima pacifikovanja Severene Koreje, unosi "ovo istorijsko pitanje".

NORMALNOŠĆU DO MILITARIZACIJE: Koreja Tajms je napisao da je Koizumi "oživeo devetnaestovekovni nacionalizam u 21. veku", a američki Savet za međunarodne odnose nalazi da se Japan udaljava od posleratnog pacifističkog ustava. Kinezi veruju da je Bušova retorika podstakla opasni japanski militarizam. Peking je zabrinut i zbog namera Abea, ultrakonzervativca koji, za razliku od Koizumije, potiče iz moćnog militarističkog klana, da pokuša da izvrši reviziju ustava koji su nametnuli Amerikanci i Japan ponovo pretvori u "normalnu zemlju". Čini se da će i Abe i njegov glavni konkurent Taro Aso (takođe posetilac Jasukunija) verovatno nastaviti sa "igranjem vatrom" i davanjem legitimiteta zločinačkoj prošlosti čiji je cilj bio da obezbedi japansku hegemoniju.
Pomirenje, uspešno izvedeno u Evropi između nekada "smrtnih neprijatelja" kao što su Frncuska i Nemačka, na Dalekom istoku nikada nije izgledalo dalje. Sve bolja ekonomskla saradnja nije prerasla u političko zbližavanje. Možda najbolju ilutsraciju stanja odnosa između dve azijske supersile predstavlja činjenica da je Narodni dnevnik, zvanično glasilo kineske komunističke parije, Koizumije posete hramu uporedilo sa ponašanjem čoveka koji insitira da nastavi da jede "pacovski izmet".
Istorija je pokazala da su poricanje i revizionizam deo svakog genocida, i da im podršku neretko stiže sa vrha državne vlastri. Na primer, ne samo da turske vlasti poriču genocid nad Jeremenima, već to čine i vlade SAD (uplašene turskom pretnjom da će zatvoriti NATO baze) i Izraela (važnog turskog sveznika) iako oko definicije ovog zločina postoji širok konzensus među istoričarima. Kao i u Turskoj, ni u Japanu konsekvence "državnog" falsifikovanja najsramotnijih stranica istorije neće zavisti od rezultat izbora, već prvenstveno od interesa velikih sila i njihovog shavatanja međunarodnog pravde, suočavanja i odgovornosti kao jeftinog političkog oružija u sve kompleksnijem svetu.

Zoran Ćirjaković