Kuba, 12 pojmova

Kuba, 12 pojmova

Zoran Ćirjaković

TUGA

Uz bedu i muziku tuga je jedina stvar od koje na Kubi ne možete pobeći. Teško je reći šta je glavni uzrok te sveprisutne tuge: tropska depresija, američki embargo ili Kastrova diktatura. Pomešana sa apatijom, tromim i usporenim pokretima Kubanaca ona često izaziva odbojnost i blagi prezir. Iako kubanska nije onako teška i nepodnošljiva kao tuga potomaka Maja na obližnjem Jukatanu, ponekad mi se činilo da je Kuba prokleto mesto. Samo salsa, jedini -ali na žalost ne i savršeni- antidot, može učiniti da na kratko potpuno nestane.
Privlačnost Kube je i u tome što se u toj tuzi može beskrajno uživati.U gradovima u kojima skoro sve ono što se već nije raspalo izgleda kao da će svakog trenutka srušiti, svi ti neveseli ljudi izgledaju kao savršen mizanscen. U zemlji u kojoj sve, od strujomera do apoteke, liči na muzejski eksponat, nekako izgleda normalno da su i ljudi drugačiji. Nikada mi melanholija nije izgledala tako divno i privlačno kao na Kubi na zlatnom tropskom svetlu u kasno popodne. Ako ni zbog čega drugog, na Kastrovu Kubu vredi požuriti samo zbog ovog čudnog, bajkovitog sklada. Dodjite na ostrvo pre nego što ga, reprodukujući američki san, unište osvetoljubivi (i jako bogati) kontrarevolucionari iz Majamija.

RAZBIBRIGA

Za razliku od Miloševića koji je godinama obezbedjiva dovoljno jeftinog hleba i puno interesantnih (mada krvavih) igara, njegov dugovečni kubanski kolega ima problema i sa hlebom i sa igrama. (Jedino jeftinog ruma ima u izobilju.)
Praveći novog čoveka za novo doba Kastro je brzo po dolasku na vlast zabranio lutriju- uz bejzbol tradicionalno najveću kubansku strast. Nekada su je igrali svi, od robova koji su se nadali da će dobiti dovoljno novca da otkupe svoju slobodu do bogatih “latifundista”. Danas postoje samo nelegalne, “podzemne” lutrije. Dobitnici se odredjuju tako što igrači preko radija slušaju rezultate izvlačenje brojeva državne lutrije u susednom Meksiku.
Revolucionar Fidel mrzi igre na sreću I obožava domine. U zemlji u kojoj jedva da ima magazina i revijalne štampe, domine su najomiljenija, svima dostupna, večernja zabava. Partije počinju u kasno popodne i igraju se svuda: na ulicama, trotoarima, terasama… Duže od Kastrovih maratonskih govora su samo Kastrove partije domina. Poznato je da je jednom el comandante igrao domine sedamnaest sati bez prekida.
Uveče, posle partije domina, na redu je glavna porodična zanimacija: latinoamerička sapunica. Već oko osam sati, u iščekivanju dnevne doze slatkog života, gradovi i sela potpuno opuste. Siromašnije porodice tada postave svoje stolice na prostrane verande kuća svojih bogatijih sugradjana da bi se gledajući kroz ogromne prozore podsetili, bar na pola sata, da na planeti zemlji žive ljudi u čijoj svakodnevici ne postoje Fidel i revolucija koja traje. Tim siromasima koji nemaju ni stari sovjetski televizor stolice ustvari i nisu neophodne. U zemlji u kojoj neme nikavog izbora mozete odgledati celu epizodu hodajući ulicama bilo kog kubanskog mesta. Sa svih strana, iza uvek širom otvorenih velikih prozora i vrata, videćete jedan isti program.
Kuba je zemlja sitnih zadovoljstava. Jedino stvar koja se apsolutno mora posedovati je stolica za ljuljanje. U svemu drugom se može zajedno uzivati. U gradovima, na malom trgu, postoje “javni televizori”. Kasno uveče uz flašu ruma lokalni pijanci sede na drvenim klupama i gledaju stare holivudske filmove.

ORIENTE

Iz Orientea, vrele istočne provincije, dolaze revolucija, Bacardi rum, Fidel, Batista (omraženi bivsi diktator) i najbolja kubanska muzika. U Orienteu su Siera Maestra, na čijim se obroncima nalazio štab Kastrove revolucije i bazilika El Kobre, njavažniji hram kubanskih katolika (i kontrarevolucionara) u kojoj se Fidelova majka molila bogu za sina gerilca. Na obodu tropskih šuma Orientea skrivena je Barakoa, najopušteniji i najšarmantniji grad na ostrvu. Jedino u Orienteu u svakom mestu postoji Casa de la Trova, mali hram muzike i hedonizma, i opštinski orkestar koji nedeljom ujutru svira na glavnom trgu.
U Orienteu žive (i rade) najrevolucionarnije prostitke na svetu. Jedna rubia tinida (“blajhana plavusa”) sa pločnika Gvantanama ili Santjaga zasluzna je za uspeh Kastrove revolucije koliko i najbolji borac. Jinetere (“prostitutke”) su tražile od američkih marinaca i Batistinih vojnika da za njihove usluge plaćaju, ne samo novcem, vec i puškama i bombama. Na početku pobune to je bio glavni izvor oružija za odlično motivisane, ali slabo naoružane, Kastrove gerilce.
Čak i revolucionari ponekad vraćaju svoje dugove. Prostitucija je danas u Santjagu praktično legalizovana. Gde god da se nadjete u ovom gradu nikada niste više od par koraka daleko od zavodljive (i dostupne) mulate.

KUBANSKO DUPE (LAS NALGAS CUBANAS)

Jedina stvar koja je na Kubi otpornija od Kastrove revolucije je veselo žensko dupe. Dok kubanski socijalizam polako gubi bitku sa američkim vrednostima i ideologijom, nestašno kubansko dupe se ne da. Nema “ženskih studija”, nema tih purtitanaca ili emncipatora koje će kubanke oduciti od poigrvanja svojim najdražim bogatstvom. Zato i ne čudi sto je el culo (“guza”) jedna je od velikih tema kubanske kniževnosti. El trasero (“zadnjica”) bio je čest motiv stranih pisaca koji su nadahnuće potrazili na ostrvu. Jedan americki autor cak tvrdi da muškom erosu na Kubi ne treba dodatna stimulacija - dovoljno je samo pogledati “el culo cubano”.
Nikada ne znate kada će blago zanjihano, lenjo dupe rešiti da isprati ritam salse i natera vas da posumnjate u zakone motorike. Mada se novopridošlom muškarcu može učiniti da je ovo najlepša agresija kojoj će ikada biti izložen, zavodjenje često nije motiv. Mnoge kubanke jednostavno žele da njihov ponos bude primećen i pohvaljen. Za to je dovoljan osmeh.

SVINJA

Posle Majamija, najvažnija stvar na ostrvu je svinja. Uz kuvani pirinač i prženi platanos (vrsta banane), prasetina je glavni sastojak kubanske kuhinje - jedne od najdosadnijih na svetu. Puerco asado (pečena svinjetina) je najomiljeniji specijalitet, a beli luk je najčešće jedini zacin koji se koristi.
Najpopularnija brza hrana na ovom ostrvu siromašnih je sendvič sa svinjskom mašćcu ili parizerom (jedina stvar koju mozete kupiti u Havani na skoro svakom ćošku). Kuba je puna jako debelih - i jako mršavih - ljudi. U zemlji u kojoj je obest jedno od najčešćih oboljenja debljina se ne skriva. Ulicama Havane neprestano paradira obilje debelih žena u uskim i šarenim helankama koje ponosno šetaju svoja brda sala.
Period svinjokolje - i punjenja zamrzivača za one koji imaju sreću da žive u gradovima gde struje češće ima nego što je nema - je u decembru. Ništa se tu ne prepušta slučaju, a naročito ne poslednja faza tovljenja porodičnog blaga. Čak i u samom centru Havane, u kupatilima i na terasama prenatrpanih stanova, svinja tada postaje najomiljeniji sustanar.
Situacija nije puno bolja ni u selima. Na nesreću miliona kubanskih seljaka jedno od glavnih dostignuća revolucije su stambene zgrade izgradjene u skoro svim selima. Veliki broj seljaka je nateran da živi u ovim zgradama, često bez prava na vlasništvo ili korišćenje i najmanjeg komada zemlje. Stanovnici tvrde da im najteže pada to što nemaju gde da drže svinje. Kuba je verovatno jedina zemlja u kojoj se sela prepoznaju po odvratnim belim šestospratnicima i u kojoj seljaci čuvaju svinje u kupatilima.

HOSE MARTI

Otac nacije i pesnik Hose Marti, je čovek čije ime se, posle Kastrovog, najčešće čuje na ostrvu. Posle smrti 1895 Marti je na Kubi obožavan kao božanstvo. Kubanci ga često porede sa Isusom, a mnogi ga nazivaju kubanskim Budom. Kubanski opisi Martijevog lika i dela zvuče kao da se radi o kombinaciji Gandija i Njegoša.
Kastrova biografija neverovatno podseca na Martijevu. Obojica su advokati koji su robijali i bili proterani iz zemlje. Marti je kao i Kastro ostavljao utisak čoveka koji uvek nosi jedno isto odelo. Sličnost “kubanskom Bogu” nesumnjivo je uvećala Fidelovu harizmu.
Kubanci su opsednutim detaljima iz biografije najvećeg nacionalnog heroja. Snimljena su tri igrana filma, a izdat je čak i atlas Martijevog zivota.. Postoje samo dva detalja koji se obično prećutkuju. Prvi je da Marti bio neumereni ljubitelj džina. Drugi, da je više od džina voleo hašiš. Svoju odu hašišu završio je stihom: “Hašišu, udji u moja usta”.

COMANDANTE EN JEFE

Comandante En Jefe (“vrhovni komandant”) Fidel Kastro Ruz danas je vladar sa najdužim stažom na planeti. Kastro, potomak porodice španskih jevreja koja je prešla na katoličanstvo u doba inkvizicije da bi se spasla smrti, je menjao vere i ideologije u svojoj borbi za pravdu. Od ovog provincijskog advokata i borca protiv diktature komunistu je napravila paranoična američka politika tek dve godine pošto su gerilci osvojili vlast. Tako će ovaj bradati nacionalista ostati zapamćen i kao jedini ne-komunista u istoriji koji je izveo komunističku revoluciju.
Fidel, veteran borbe protiv “američkog imperijalizma i fašizma”- koji je posle pobede na Kubi poslao svoje vojnike da “spašavaju” Angolu, Etiopiju i Zair - nadživeo je od dolaska na vlast 1959 godine deset američkih administracija. Nema Američkih novina koje nisu u zadnjih deset godina najavljivale skoru Fidelovu smrt i kolaps kubanskog komunizma. Ako je verovati američkim medijima broj Kastrovih bolesti jedino je manji od broja neuspelih atentata koja je CIA organizovola na ovog vitalnog sedamdesetsedmogodišnjaka.
Pitanje je da li će Fidelova smrt označiti kraj komunističke diktature. Fidelov mladji brat Raul je spreman da zuzme upraznjeni presto. I posle Kastra Kastro.

EUA (“SAD”)

Vec četrdeset godina skoro sve veze izmedju Kube i Amerike su prekinute. Na Kubi nema ni američke ambasade ni američkih turista, dok se limenke Coca-Cole švercuju iz Kanade i Meksika. Ipak, u mnogo čemu slično istorijsko iskustvo i bliske veze u periodu pre revolucije čine da mnogo toga na Kubi izgleda sasvim Američki.
Iako su tokom poslednjih 150 godina Američke administracije - prvo vojnim intervencijama, a zatim apsurdnom i nehuman politikom sankcija - unesrećile Kubu bar koliko i nasilje braće Castro i kompanije, Kubanci obozavaju Ameriku.
Mada ne bez rezerve. Kubanaci su nacija velikih nacionalista od kojih mnogi žele da se pokazu kao superiorniji i osvete moćnom severnom susedu jednim novim čitanjem geografske karte. Mada je Kuba najčešće poredjena sa krokodilom, Kubanci ponekad vole da kažu da ostrvo ima oblik velikog, blago zakrivljenog penisa u erekciji, koji se sprema da penetrira vulvu uzbudjene, podatne Ameriku, na ušću Misisipija, u Meksickom zalivu. Kubanska cojones (“muda”) su, po ovoj interpretaciji, planine u kojima se pedesetih začela crvena revolucija: Sierra Maestra i Sierra del Purial.
Cojones je izraz koji je postao “politički korektan” 1996, kad ga je na sednici Saveta bezbednosti UN upotrebila Madeline Albright optuživši dva pilota kubanskog ratnog vazduhoplovstva za nedostatak istih. Inace, politička koreknost je jedan od američkih izuma koji se na Kubi nije primio. Sem rasizma, svi drugi na zapadu proskribovani “izmi” su na ostrvu dobro dosli. Posebno mačizam, seksizam i nacionalizam. O lenjinizmu da i ne govorim. Često mi se činilo da se svaki deseti Kubanac koga sam sreo zove Vladimir.

MAJAMI

Majami je majka svih reči na ostrvu. Za ogromnu većinu Kubanaca Majami je sinonim za sreću, slobodu i bogatstvo. Kubanci optimisti su oni koji su rešili da na ostrvu sačekaju “oslobodjenje i povratak kontrarevolucionara izbeglih u Majamija. Pesimisti su oni koji planiraju (ili samo sanjaju) beg u Majami iz Fidelovog tropskog zatvora.
Većina pesimista pokušava da do 170 kilometara udaljene slobode stigne u malim čamcima i improvizovanim splavovima. Neki se, pak, nadaju begu avionom. Otac jedne četvoročlane porodice pokayao mi je na svom santeria (kubanski Vudu) oltaru, medju šarenim ogrlicama i figurama orisa, maketu aviona. “Da nas prebaci u Majami”, kaze. Za bezbedan i uspešan let u slobodu vredi se pomoliti i svim drugim lokalnim bogovima. Odmah iznad oltara ove popularne afro-kubanske religije okačio je reprodukciju Leonardove “Poslednje večere” i uramljenu Kastrovu fotografiju.
Majami je čak i na u dnevniku državne televizije (jedine u zemlji) najčešće pominjana rec. U Majamija su Mala Havana i kontrarevolucionarna Američko- kubanska nacionalna fondacija (CANF), koja ima (polu)tajno vojno krilo i ogroman uticaj na američku politiku. Od osnivanja fondacija je pod kontrolom porodice Mas i njenog navodno mafijaškog klana (The New Republic, poznati američki nedeljnik, platio je milione dolara jer je u jednom tekstu nedostajala reč navodno).

LA VICTORIA

Kubanci su stvarno pobedili Ameriku. U Zalivu svinja 17 Aprila 1961. američki imperijalizam iskusio je svoj prvi poraz. Odbranom od “američke agresije” komandovao je Fidel lično. I to ne iz nekog bunkera u Miramaru ili Floresu (Dedinje i Senjak Havane), već sa prve linije fronta na Playi Giron, jednoj od najlepših kubanskih plaža.
El Comandante Fidel je gadjajuci iz tenka pogodio jedan agresorski brod. Branioci su oborili 11 aviona i zarobili 1.189 napadača. Bio je to medeni mesec revolucije; vreme kada je skoro cela nacija slavila pobedu bradatih pobunjenika nad pitomcima CIA.
Kubanskim revolucionarima – kao i srpskim nacionalistima - porazi su draži od pobeda. Aprilski trijumf nad najmoćnijim imperijalistima svih vremena nije najveći praznik na ostrvu. Dva najvažnija datuma kubanske revolucije slave dva poraza. Jedan - datum po kome je Kastrov pobednički Pokret dvadesetšesti juli dobio ime - je neuspeo napad na kasarnu Monkada u centru Santjaga 26 jula 1953. Fidel, vodja akcije, uhvaćen je i osudjen na petnaest godina zatvora. Drugi slavni poraz je poznat kao “iskrcavanje Granme” 2 decembra 1956. Od 83 revolucionara koji su predvodjeni Kastrom krenuli brodom iz Meksika da bi podigli revoluciju u otadžbini, preživelo je samo 23.

KAPITALIZAM

Trideset godina počto je pod parolom “Socijalizam ili smrt” potpuno iskorenjen sa crvenog ostrva, kapitalizam se vraća. Dolazi nekako polako, u pedeset godina starim zardjalim Chevrolet taksijima i General Electric frižiderima. Novi slogan mogao bi da glasi “Nazad u 1959”.
Fidel je, uz gomilu prilično apsurdnih ograničenja, dozvolio “samozapošljavanje” u oko 100 različitih zanimanja. Na primer, Kubanac može otvoriti restoran - ali sa najviše dvanaest stolica. Stanove je moguće samo menjati, ne i prodati. Zbog nestašice papira nema novina tipa “Oglasa” pa se svi poslovi oko razmene stanova ugovaraju na mestu zvanom Permuta (“trampa”), u stvari na delu širokog trotoara koji se pruža sredinom jedne od najlepših avenija u Havani.
Polovinom 1993, posle četiri godine ubrzanog tonjenja izazvanog padom komunizma u Evropi, Kubanci su “dotakli dno”. To vreme masovne gladi, neimaštine i kriminala kakav nije vidjen na ostrvu od Batistinog vremena, Kastro je nazvao “specijalnim periodom”. Konjske zaprege su ponovo postale glavno prevozno sredstvo. Došlo je do potpunog kolapsa socijalističke ekonomije, ali revolucionarna vlast nije pala.
U seriji ekonomskih reformi koja je usledila američki dolar je 1995 ponovo uveden kao de facto paralelna valuta. Brzo posle dolara stigli su prvi mobilni telefoni, SONY televizori i jeftini japanski automobili. Pojavili su se i novi bogataši. Crno tržište i korupcija zavladili su zemljom u vremenu iznudjene tranzicije. Jedini redovi koji su danas u Havani duži od redova za hleb su oni za Nike patike.

LJUDSKA PRAVA

Na Kubi nema slobode govora, opozicionih stranaka, interneta, aparata za fotokopiranje i nezavisnih medija. Disidenti su uglavnom u zatvoru (ako nisu u Majamiju). Čak je i Kastrova kcerka pobegla iz zemlje.
Ali na Kubi nema “odreda smrti”, otmica i silovanja političkih protivnika. Nema geta za siromašne, nepismenosti i ogromnih socijalnih razlika kpje postoje u većini zemalja koje važe za američke saveznike i partnere u regionu. Stanje ljudskih prava na Kubi je bolje nego u pro-američkim “demokratijama” tipa Kolumbije ili Perua. Kubansko besplatno obrazovanje i zdravstvena zaštita vaze za najdostupnije i najbolje u Latinskoj Americi. Zato ne treba da vas čudi sto ćete na Kubi sresti i one koji iskreno uzvikuju: “Viva la Revolucion”.

kraj