KALKUTA: MEĐU ŽIVIM "DAVIDIMA"

Zoran Ćirjaković

Stigao sam u jedno prohladno, maglovito decembarsko jutro 1992. godine. Voz - u Kalkutu treba doći vozom - je satima mileći ulazio u grad. Kao da se u prakozorje nekako probijao kroz more sirotinje, pažljivo razgrtao tela. Desetine hiljada ljudi životari na komadiću zemlje uz južnu prugu - kamenje oko šina je njihovo kupatilo, WC, perionica i mesto za sušenje veša. Gledao sam ih kroz rešetkama okovani prozor. Ponašali su se kao da vozovi ne prolaze. Vitke žene koje su se kupale sa sarijem zevezanim iznad grudi smenjivali su polugoli, sanjivi muškarci koji su se olakšavali na destak santimetara od voza.
Moj plan je bio da se iz njihovog grada bez znamenitosti što pre evakuišem i da novu 1993. godinu dočekam u Budinoj Bodgaji. Čak ni pisci Lonely Planet vodiča, vešti da pozitivnim spinom i emotivnim klišeima okite svaku rupu od mesta na vašem putu, nisu ponudili pravi razlog zašto treba doći u najveću i najmlađu indijsku metropolu. Indija je bila zemlja iz mojih nomadskih fantazija, ali Kalkuta, grad mlađi od Njujorka, nije bila deo tog sna. Malo je mesta koje su njihovi slavni, pisanju skloni posetioci toliko mrzeli. Antropolog Klod Levi-Stros je nazvao "domom svega što zavređuje mržnju na ovom svetu". Ginter Gras je Kalkutu, započetu svojvremeno kao britanski grad-hir, demonstraciju moći imperije u "kojoj sunce nikada nije zalazilo", opisao kao "gomilu đubreta koje je Bog bacio na zemlju".
Pre nego što sam nabasao na Kalkutu mesecima sam putovao izolovan od slika mržnjom zarobljenog Balkana. Većina indijskih listova ne objavljuje vesti iz sveta. U Madrasu, veče pred dugi put na sever, neki stranac je u bašti hotela slušao radio. BBC-ijeve vesti su me probudile iz indijske magije i vratile u raskomadanu otaždbinu. Bodgaja, odnosno ta slavna smokva ispod koje je princ Gautama iz klana Sakja dovršio svoj duhovni put i postao Buda, mi je delovala kao savršeno mesto za ponovno uspavljivanje, zakopavanje krvavog balkanskog (mentalnog) kofera i najbolja ulaznica u, nadao sam se tada, bolju 1993.
Cele noći sam zurio u mrak. Moji saputnici su spavali u vagonu bez kupea. Prtljag smo vezali lancima. Neko bi se uvek ponudio da obezbedi i moju ogromnu, knjigama i prljavim vešom punu torbu. Dremljiva i gola Kalkuta se pojavila iznenada i nije ličila na bilo šta što sam ikada video ili zamišljao. Ta čučeća tela indijskih Davida sa velikim kurčevima i njihove skladne žene koje su gracioznim pokretima cedile vodu motajući svoje duge crne kose delovali su mi, praćeni prigušenom škripom voza, jedinog zvuka tog čudnog jutra, kao neki mistični ritual. Lišeni dostojanstva i privatnosti oni nisu izgubili svoju plemenitost i snagu.
Da sam ispružio ruku mogao sam ih dohvatiti. Nema tih rešetki, tog novca i bogatstva koji vas je u Kalkuti te 1992. mogao izolovati od ljudi i njihove bede. Čim sam izašao iz voza sačekali su me oni koji još nisu stigli do kartonskog naselja uz prugu. Na peronima je čučalo more očajnih. Njihovo beznađe naćićete u filmovima Satjađita Reja. Svakoga dana, bežeći iz bengalskih sela u kojima je nestalo i hrane i nade, oni su se slivali u Rejevu Kalkutu. Oko mene su bile porodice čija je cela imovina bila zamotana u par prljavih čaršava, slatka, premorena deca i njihovi zbunjeni roditelji koji nisu znali kuda bi krenuli kada izađu iz ogromne staničene zgrade.
Sva mesta u vozovima koji su kretali na zapad u narednih sedam dana su već bila rasprodata. Monstrum zvani indijske železnice je po ko zna koji put promenio moje planove.
Britanac Džefri Murhaus je napisao da nas ništa ne može pripremiti za Indiju. Na potkontinetu sam već bio skoro tri meseca kada sam to jutro stigao u grad Rabindranata Tagorea. Video sam i bednije i lepše. Stajao sam u Bombaju pored mermerne grobnice sufi sveca ispred koje je na milostinju čekala masa toliko bolesnih ljudi da su delovali kao da su došli na kasting za medicinsku enciklopediju da ilustruju najgore od najgoreg, da pokažu u kakvog monstruma naše telo može da se pretvoriti. Uživao sam pored Tadž Mahala, na groblju sa pogledom na Džaisalmer, ispod Sravanbelagole, u Tričiju i Maduraiju... Preživeo sam indijski kulturni i estetski šok, ali za Kalkutu me ništa nije pripremilo. U njoj ništa ružno nije bilo skriveno ili skrajnuto kao u Bombaju i Nju Delhiju, a lepote koja bi vas ostavila bez reči nije bilo u delima lokalnih vajara i arhitekata. Nije bilo moguće ni okrenuti glavu ni zatvoriti oči. Ono što bi na drugom mestu sumničavo nazvao voajerizmom u Klakuti se nametalo kao remek delo umetnosti preživljavanja.
Ovaj grad će vam sve indijsko, pa i ono najgore, ubrizgati direktno u venu. Osetivši blaženstvo mislio sam na one koji nisu krili gađenje. Za razliku od stotina metropola širom sveta u kojima caruje beda Kalkuta, valjda jedina, ne dozvoljava da izbegnete součavanje sa mogućnošću sopstvenog pada u beznađe, neda vam da nađete opravdanje zašto vas se to, koliko god da ste potreseni, ipak nekako ne tiče. Samo u njoj nije moguće razbiti ogledalo najcrnje budućnosti.
Čim sam izašao iz tako britanske železničke stanice u kojoj je stanovala sasvim nebritanska realnost sačekale su me rikše koje vuku žgoljavi muškarci. Ovo prevozno sredsto - koje bez pomoći pedala i zupčanika vuče samo jedna ljudska snaga - davno je proterano sa ulica ostalih indijskih gradova. "Ljudska rikša" je donela moje prvo suočavanje sa nerešivim moralnim rebusom, jednom od dilema koje su nezamislive na srećnim mestima (i koje većina ljudi sa lakoćom izbegava): Da li da ipak ne mučim ni jednog od ovih večno gladnih ljudi (terajući ga da vuče mojih sto i dvadesetak kila prtljaga) ni sebe (gledajući kako pljuje krv) i da sednem u žuto-crni taksi? Ili da ga obradujem dozvolivši mu da se znoji tegleći moju masu na rasklimatanoj rikši i tako dođe do dvadesetak rupija, usreći ručkom gladnu porodicu u jednom od hiljada kartonskih naselja (i usput se približi smrti od tuberkuloze koja mu razjeda pluća)?
Kalkuta je narednih dana postala moja mala (ne samo moralna) nirvana, neočekivano buđenje na prvom velikom putovanju na istok. Ona mi, naravno, nije otkrila blaženstvo. Nije me približila miru. Nisam ni pomišljao da bi me mogla izbaviti nekog budućeg užasa. Nije me pomerila ni ka novootkrivenoj agresivnoj religioznosti mojih pravoslavnih i muslimanskih prijatelja, ni prema Budinoj ateističkoj religiji. Kalkuta mi je otškrinula oči, smestila me u svet, postidela moje samoljublje.
Lutajući njenim uvek zakrčenim ulicama pokušavao sam da se nekako izborim se agresijom utisaka. Shavtio sam da nikada nisam bio srećniji, da sam privilegovan jer učestvujem u najvećem spektaklu, da sam nekako ušao na verovatno najbolju predstavu. Ovo "verovatno najbolju" je razlog zašto nisam prestao da po ćoškovima "trećeg svet" proveravam izvodi li se negde neka još bolja predstava i zašto moja indijska nirvana nije bila poslednja. U gradu u koji sam stigao samo zato što nisam mogao da ga zaobiđem (u Indiji ne birate sami put, ona vas vodi, baš kao i ljude koji u njoj žive) leži i razlog zašto se ova rubrika ne zove "Go West!" i zašto sam od te nove 1993. godine između ušmikanih gradova sa Mikelanđelovim ili Ajfelovim remek delima na trgovima i "malih Kalkuta" uvek birao ove druge.