Muke balvanove

Gospodin Nebojša Spaić, ubica NIN-a (ima i saučesnika, mada ne i olakšavajućih okolnosti), moralna karikatura koja bi da ga svi vole, odbeglo devizno dojenče DS-a i dobošar neokolonijalnih ambasada koji se predstavlja kao novinar i, odnedavno, zabrinuti mislilac u neoliberalbom stuporu koji voli da se izražava u kratkim i tupavim formama, u dvodelnom megatekstu koji sledi prevazišao je sebe i dokazao da ne boli samo novinarstvo njegovog ideološkog blizanca Bujoševića i teranovinarke Anojčić:

АЗИЈАЊЕ 1: Осло и Хонгkонг
Сјај и беда Далеког истока

Стрепње уочи одласка – конзументизам – Осло – китово месо - СФ у Пекингу – ситни пехови – превелики за собу – луксуз – сушени јелењи фетус - Будаленд


Биће напорно, врућина, влага, шта ја знам, сигурно проблеми са стомаком, умор, главобоље, мамурлуци, али нема везе - од болести смо се заштитили колико можемо, знамо једноставне принципе безбедне исхране (која, без обзира на те здравствене рестрикције, оставља довољно простора да буде савршена, па се увелико радујем том аспекту пута), можда ће бити помало несигурно, у смислу џепарења, преваре, нечега на шта ћемо се већ навићи, ал’ све заједно не очекујем ништа нарочито страшно у том смислу.
Наравно, Раса и ја имаћемо различите потребе, жеље, намере, али верујем да смо довољно блиски, довољно искусни и довољно интелигентни да ћемо знати да нађемо компромис. И довољно иронични да ће нас мане оног другог више увесељавати, него љутити, па ни то не би требало да буде неки проблем. На крају крајева, показало се да кад год смо заједно, макар не били у контакту годинама, имамо исти однос, онај у коме свако има пуну приватност и потпуну самосталност, а заједно чинимо само оно што обојица желимо. Стицајем околности, у највећем броју случајева желимо исто – да одемо на пиће.
Интересантно је и због чега су људи око мене бринули и на шта су ме упозоравали. Тако ми је скренута пажња да пазим на то да се не вратим са неком женом; да ме преваранткиње не заведу, па то искористе и појави се неки њихов мушкарац, муж, отац, брат, шта год, па захтева паре; да не узмем курву, кажу изгледају прелепо, па прекасно схватим да осим дивних груди има и пенис; да се не разболим – од маларије до колере, сиду нико не помиње; да ме не покраду; да не постанем будиста (најмање вероватно); да обратим пажњу на авионе јер овде падају… У те бесмислене страхове сврставам и свој, од змија, али сумњам да ме било која незгодација те врсте чека.
Не бојим се, наравно, да ће ми бити досадно – пре може да се деси да будем претрпан сензацијама, десет земаља за три месеца је очигледно преамбициозно, још мање бринем да нећу видети и научити милион ствари, да ми се неће, као и после сваког путовања, а нарочито подужег и подаљег, као што је ово, са намером да гледамо одоздо, са улице (замало да кажем са асфалта, ал’ све нешто мислим да ће пре бити из прашине или блата, како нас где већ захвати који монсун), отворити нови видици, перспективе, ново сагледавање ствари. Обашка фантастична архитектура, природа, уметност, све те туристичке ствари које су, мора бити, ипак фасцинантне.
Стрепим да се не разочарам у оном основном, оном кључном покретачу за пут - а то је живот без бренда, без наметнуте, изрекламиране потребе, без исфабрикованих осећања, комадић времена и места на коме људи још увек живе у реалности, а не у сопственој слици у медијима, друштву, јавности. Добро, наравно, схватам да ћу пити кока-колу и пепси, возити се џипом на Шелов или чији већ бензин, носим, уосталом, и компјутер да будем укључен у мрежу, а Раса камеру, али се надам да људи тамо ипак живе пре свега сопствени живот, а тек потом представу о томе шта би могли да буду ако купе овај или онај производ. Нажалост, истовремено схватам да, ако је тако, то је само због њиховог сиромаштва и беде, и да оно што их одржава аутентичнима, стварнима, јесте само то што немају ни теоријске могућности да дођу у прилику да купе тај неки производ који им омогућава представу да су постали то нешто, па нико ни не покушава да им ту представу створи. Истовремено, јасно ми је да су многе од тих земаља отишле далеко управо у том правцу који не желим да видим, да се говори о тамошњим економским бумовима, расту овог или оног показатеља и да их је све више који зуре у билборде што продају будућност која не постоји, али им изгледа као да је неодољиво привлачна.
****
Неиспаваног, помало мамурног и скроз смореног од више од сат времена чекања на пасошку контролу, Осло ме на први поглед није импресионирало. Обичан, уређен, омањи европски град. Забавно је то што цигарете по радњама држе иза паравана, што делује као врхунац савремене хипокризије. Остало, колико сам видео из кола и током укусне вечере, али у стерилном ресторану, делује баш као што би се очекивало. Чисто, уредно, пицнуто, невелике зграде, лепо осветљене, одржаване, рекао бих крај XIX и почетак XX века, функционализам и сецесија, шљаштећи излози, луксузни и елегантни, фирмирани и брендирани. Вероватно најфенси град у ком сам био. Утисак ми је оставио тргић на ком смо вечерали – веома лепа стара четвороспратница, од оних подужих што имају неколико улаза, али и неколико кровова и фронталних целина, можда неки хотел или каква већ јавна зграда, заклоњена је савременим фризом радњи, који јесте сам по себи архитектонски привлачан, али који стављајући Бенетон, Долче и Габану или нешто већ тако, испред једне одмерене, аристократске линије, као да поручује да је пронађен начин да се успешно оствари потпуна доминација интереса, уз илузију очувања неких других вредности.
Полако сам хватао прикључак за Расин живот. Јесмо за ових двадесетак година провели 5-6 пута по неколико дана, па и коју недељу скупа, али ипак је 18 година много. И оно што ме је увек фасцинирало, јесте колико о најразличитијим стварима о којима нисмо никада разговарали имамо сличне ставове, што ми се ретко с ким догодило, као и колико смо у стању да саслушамо један другог па и, тврдоглави какви обојица јесмо, ипак променимо став. А радови које је у међувремену направио су изврсни – отећу му штагод, видим већ. И полако схватам колико је заиста признат овде и у свету – целу једну полицу заузимају десетине каталога са изложби на којима је учествовао. Гледе путовања – ту смо се сложили – ићи ћемо како нас пут буде водио.
****
Током дана утисак о граду ми се потврдио, мада наравно нешто изнијансиранији. Град је прилично празан, а Раса каже да је тако увек, сем викендом увече кад сви полуде и буде живље и луђе него у Барселони, која нам је репер јер смо тамо обојица недавно били. Главна улица изгледа наравно лепо, исто као и тридесет три милиона главних улица по Европи. И то је оно што ми је тако досадило. Има један феноменалан нови део, уз луку, где су била складишта, што је такође већ замарајући светски тренд, али стварно делује привлачно, са зградама, улицама и тргићима од цигле, прошараним каналима са везовима за чамце и глисере – јахте држе одмах ту, испред, у луци самој. Погледали смо Мунков музеј (осим Очаја и Крика има још сјајних комада, помало морбидних) и приватни музеј савремене уметности. У потоњем, неколико феноменалних радова првог светског ранга (за мене је откриће Пол Макартни). Допао ми се неки норвешки чувени геј, ког Раса не воли. У оквиру његове изложбе била је, на пример, слика Че Гевариног леша, уз реченицу да је живот гутање пљувачке и купање у сперми, са доста анархизма, атеизма, насиља и провокације. Обрадовало ме је, некако, кад сам видео Владу Величковића у таквом друштву.
На вечери смо били код једног веома занимљивог пара. Он је веома признат сликар, Норвежанин, она једна од водећих архитеката. Зграда фантастична – почетак прошлог века, одржавана, у ходнику уља и бержере, стан спектакуларан. Она феноменално кува – послужила нас је месом кита („нахранио сам те китом“, зајебава Раса), које је мекано, текстуре као добро одстајао рамстек, снажног укуса и пријатног, зачудо не прејаког мириса. После смо седели уз камин и разговарали – то је оно што ми код нас недостаје, веома, веома ретко са неким можеш да разговараш о неким општим темама, које нису дневно наметнуте, нису политика, фудбал, пиће и рибе. Код нас је, некако, то културолошки тешко – чим троје разговарају, једном је до зајебанције. Што је често О.К, али, аман, не мора баш стално.
****
Намрштени погледи кинеских цариница, некако строжи од њихових колега, јасно су показали да је Кина још увек комунистичка земља. По осталим утисцима на аеродрому у Пекингу то се не би могло рећи. Улазни део, на који сам силом прилика отишао возом са дела за међународни саобраћај, улазећи у Кину и излазећи из ње само ту, у потрази за својим ранцем, заиста је застрашујућих димензија. Осећао сам се, уз благи jet leg, као у некој сцени из каквог антиутопијског SF филма, где хиљаде и хиљаде клонова упослено, а бесмислено, грабе огромним холом, преко некаквих мостића од стакла, па прате неке знаке, спајају се и раздвајају из једне у другу формацију… Одвратно.
Ред, организација, систем, некако су присутни на све стране. Униформисани службеници аеродрома, обезбеђење, полиција, санитарна инспекција, контролори аутоматског мерења температуре, шта ти ја знам ко све, таквих неких има свугде, али овде некако посебно важно и значајно стоје, поручујући да је држава, Кина, свеприсутна. То што су им фри-шопови празњикави, са по једном–две марке сваке робе, без оног непотребног преобиља истог, некако ми се допало.
Иначе, ни на једном чекирању нисмо прошли без ступидних компликација. Обашка што је Раса, преко интернет-агенције са home page Б92, неки Путник из Цириха, грешком себи уплатио две карте, а ниједну није добио, док су му вратили паре за само трећину једне. Рекли су му да ће му број карте бити довољан, али он није важио у Ослу, па смо звали те преваранте из Цириха, који се нису јављали, па онда некако добисмо кол-центар Air China (забавља ме што је ко зна где у Европи), и после сат времена приличне нервозе, некако се чекирали. У Стокхолму схватимо да је мој ранац предат за лет само до Пекинга, ал’ нам је она шалтеруша рекла да га је преусмерила у Хонгконг. Нисам баш скроз веровао, јер није успела да нам букира заједничка места, па сам у Пекингу проверио и успео да дођем до пртљага. Ту је било мало зезања опет, кад сам га предавао, јер им је негде писало да имам два, а не један комад. Размишљао је да ли да ме пусти, звао неког, доста онако узбуђено и, ваљда, закључио да је моја ствар ако остављам кофер у Пекингу.
****
Први утисци о Хонгконгу су снажни, вероватно додатно појачани чињеницом да ми се пар дана помало врти у глави (што може бити последица jet leg-а, таблета против маларије које имају непредвидиве пропратне ефекте или ко зна чега) а посебно чињеницом какву смо собу узели. Док смо се објашњавали са дежурном у том свратишту, све је већ било јасно: жалила се да смо обојица превелики, па би требало да нам додатно наплати! Озбиљно је мислила.
И заиста, собе су смешно мале, толико да у купатилу има само ручка за туш, а вода отиче у клозетску шољу и поред ње (после сам се навикао, било је тога још у многим хотелима у којима смо били), а уместо ормана, изнад кревета (са чаршавима опраним, али изражено сиве боје) намештена је шипка за коју су окачене вешалице. То све кошта чак 35 евра за ноћ (спустила зато што остајемо четири ноћи, иначе је 40), тако да одлазимо одавде већ у уторак.
Центар града ме је фасцинирао. Сам поглед на њега, са наше стране луке, јесте један од најатрактивнијих могућих – не сећам се да сам такав пејзаж небодера и светла, који се огледају у води, икада видео. У ствари, док пишем ово схватам да и нисам, тамо сам био преко дана (такође незаборавно), али билборди којима смо окружени су ме, наравно, завели. Кад смо се после прошетали до видиковца, са олакшањем сам схватио да све то у природи ипак делује далеко, далеко узбудљивије. И чудно је што, осим украсних светала, на том пејзажу и неонске рекламе доживљавам као естетске елементе. Или има неки прави разлог, или сам фасциниран ко и свако сељаче што дође у град.
Центар, дакле, где смо изашли из подземне, јесте најлуксузније и најексклузивније парче Земљиног шара на ком сам био. До сада, од пре две деценије, то је за мене била париска Rue Fobourgh Saint Honore, где сви светски дизајнери имају бутике, и суседни Place Vendome. Утисак о самом центру Хонгконга ми се чини јачим, можда у контрасту са собом коју смо узели. Контраст се још појачао кад сам ушао у неки тамошњи хотел, у тоалет, где ми је слуга додао пешкир. Нисам му оставио бакшиш, чинило ми се да би све испод двадесетак евра било срамно мало, а нисам хтео баш толико да дам, па сам колонијално, империјалистички, трудећи се да звучим as British as possible , изјавио thank you и лагано ишетао до излаза.
У близини је кварт за излазак туриста и јапијеваца. Гомиле њих закрчиле су неколико улица у којима су десетине барова, пабова, кафића, клубова, уопште, свега тога где се увече може изаћи. Дошло је неколико суперлуксузних аутомобила – видели смо bentli, rols, неки чудни олдтајмер кабриолет, а даме су биле у хаљинама које коштају колико и наше тромесечно путовање. Није нам сметало да попијемо пар пива. Следеће вече отишли смо у неки паб за локалце. Караоке, сви играју коцкице, шлаге или пикадо. Свира се кинески поп. Баш је пријало.
Шетња по дану опет је потврдила први утисак, али и донела неколико нових. Све заједно, Хонгконг делује као Њујорк (нисам био од почетка деведесетих, па са тиме поредим, али Раса потврђује) који је метастазирао у неколико праваца. Пре свега у висину – мноштво солитера од ко зна колико стотина метара засењује само њихова потреба да се архитектонски истакну и чињеница да у томе успевају. Углавном, све те палате су луксузне, са месингом, мермером, иноксом, уопште шљаштећим, углачаним материјалима, као да Кинези покушавају да удахну стил оном духу који је са друге стране луке, у неонском делу града у коме смо смештени, где се на улицама претапају огромне светлосне рекламе једна у другу, што изазива тако снажан утисак да се чини да делују не само на чуло вида, него и на остала. Истина, чуло мириса буде угрожено свако мало, кад се пролази поред радњи где се продају разне осушене намирнице, укључив суве морске плодове, шкампе, малене рибе, медузе, шта ја знам шта, и што успева да се снагом своје непријатности пробије кроз све остале сензације. Но, то још увек није ништа за осушени јеленов фетус, па чак и јеленов пенис, који уз рогове неких дивокоза и сличне потрепштине, могу да се виде у излозима медицинских центара, где вам измере пулс, погледају језик и нешто од тога нарендају у чај. Нисам пробао. Мада, кад мало боље помислим - што је то горе од муда на жару, у којима баш уживам и који, што се мене тиче, ни не морају да се зову бели бубрези.
Наш део града подсећа на „распад“ делове свуда по Европи, са гомилом јефтиних радњи, глупости и превараната на сваком кораку, ал’ се не сећам да су ме игде толико опседали да купим ролекс или да сашијем одело. Гарант их имају сашивене, узму ти меру, па дају после неколико сати, а ти одеш кући срећан што имаш кројача – у Хонгконгу.
****
Уболи смо своју прву велику туристичку превару. Највећа статуа Буде на свету, манастир и традиционално кинеско село, до кога се стиже успињачом са гондолама. Будаленд би било сјајно име за то – више асоцира на будале, него на оближњи Дизниленд, а ради се о комбинацији тих ствари. Но, зарада им је одлична. Мада, тај огромни, месингани Буда стварно делује упечатљиво тако седећи на врх брда. Јуче смо много боље прошли - успињача на шинама иде до врха Хонгконга, одакле је фантастичан поглед на град и луку. Мора бити, јер је стално измаглица, па нисмо баш били у прилици да се надивимо. Тамо смо изашли из ресторана који нам се допао – јела су коштала колико и полусатна вожња хеликоптером изнад града, па смо одлучили да не узмемо ни једно, ни друго.
Као да смо полако почели да улазимо у Азију – од прве вечери, када смо били у оном брендокварту, преко потоњег локалног паба, стигли смо до ресторана на вечерњој пијаци, неке врсте локалног експрес ресторана, једног у низу дуж улице на којој се блоковима протежу тезге са класичним кинеским глупостима, где судове перу у неком кориту и бришу масном крпом, што сам видео кад сам ишао у тоалет, згодно постављен баш у кухињи. После тога нисам имао проблема са стомаком, ваљда сам се овог пута извукао, ал’ рачунам да сам тек на почетку путовања.
Иначе, пијаца има на све стране, у улицама које се обично протежу уз главну у кварту. Прилично смрди, али не горе него Каленић у августу. Но, утисак аљкавости и прљавштине је ипак интензивнији. Од предубеђења о Кинезима, осим тог о нехигијени (што, пре бих рекао, важи за степен развијености, него за расу или нацију) потврдило се још да су релативно мали – ја са својом просечном београдском висином ударам главом у плафон у трамвају, чувеном динг-дингу, са дуплом платформом, који иде дуж целог Хонгконга и треба му сат и по да га прође.
****
Пролазили смо и кроз онај централни, пословни део. Архитектура је опчињавајућа не само споља, него и изнутра – вртоглави холови, са фонтанама, скулптурама, мозаицима, витражима, кафићима и ексклузивним ресторанима, повезани су унутрашњим и спољним пасарелама, препуним хиљадама луксузних радњи, од којих за пола, претежно оних најексклузивнијих, нисам ни чуо, а поред којих Ђанфранко Фере, Барбери и Луј Витон изгледају као конфекција. Сама количина тог луксуза као да даје неки додатни квалитет, али истовремено је и претећа.
Увече смо отишли на пиће у неки џез бар, где је свирка била О.К. и где ми се допала та универзалост џеза (да ли су то двоструки стандарди – оно што волим, попут џез клубова, зовем универзалним, а оно што не, попут брендова, зовем глобалистичким, са јасном негативном конотацијом?). У потоњем кафићу упознали смо двојицу Кинеза, који су одмах кренули у причу о послу – све неке веома велике, грандиозне шеме. Изгледају као неко ко стварно тргује на велико, али је ипак вероватније да су преваранти. Остаће ми загонетка да ли су толику предузимљивост показали као Кинези, за које је још једно од предубеђења да стално нешто раде, или су само савремени омањи бизнисмени.
Све је врло занимљиво, па попушта београдски бедак у ком сам био целе зиме. Раса је направио неколико сјајних фотки, па почиње да ме хвата на причу да објавимо књигу, мада сам приликом одласка веровао да не желим баш ништа да радим, поготово не да пишем или снимам ТВ репортажу.
Имам утисак да најбоље тек предстоји. Хонгконг је ипак полузападни град (на све то још један од пословних и HI tech центара света – одушевило ме је што смо се на лет чекирали одмах ујутро, са терминала са ког из центра креће супербрзи воз за аеродром), и мислим да је добро одавде кренути, да се човек мало навикне. Сутра увече летимо за Ханој. Раса ме је увеселио цитатом из Lonely Planet – да у Ханоју ко неће, не мора ни метар да препешачи, јер рикшу на цео дан може да изнајми за пет долара.
Пролеће 2010.
(у следећем броју: Вијетнам)

Град Феникс
Неизоставно име на листи најскупљих градова света и један од највећих поморских центара са две хиљаде компанија које живе од великих вода, Осло је током своје дуге историје имао и мање амбициозне тренутке. Поготово 1350. године, када му је куга однела око 75 одсто становништва, или током неког од 14 великих пожара који су га од 11. до 17. века разарали до темеља. Ствари су за главни град Норвешке кренуле набоље када је данско--норвешки краљ Кристијан IV, разљућен још једним самоспаљивањем града, 1624. године решио да Осло гради испочетка – са друге стране залива који је Ослу од рођења 1048. био дом. Данас град у коме се додељују Нобелове награде има око 600.000 становника - 1.400.000 са ширим градским подручјем – и држи европски рекорд по годишњем приливу становништва. Придошлице су махом странци, те се процењује да би већ 2030. Норвежани могли у Ослу да буду мањина.

Хонгконг: највертикалнији на свету
Протекло је 30.000 година од како је територија данашњег Хонгконга добила прве насељенике и за то време данашњи „полис“ прошао је кроз инкарнације рибарског села, солане, тржнице и стратешки важне војне луке на путу до данашњег међународног финансијског центра. Први опијумски рат Велике Британије и Кине учинио га је британском колонијом 1841. године и одредио му данашњу судбину. Под британском управом до 1997. године Хонгконг је постао „запад на истоку“, који је Милтон Фридмен једном приликом назвао највећим светским експериментом „лесе-фер“ капитализма. Повратак под кинески суверенитет 1997. године ништа у томе није променио, па Хонгконг и даље редовно заузима прво место на светским листама економских слобода, онако како их види капитализам. Његов БДП је између 1961. и 1997. порастао равно 180 пута, а БДП по становнику данас му доноси шесто место на свету. Кинеско-британска декларација одредила је да ће Хонгконг задржати своје законе и аутономију барем 50 година након повратка Кини, па „промена газде“ и даље неће утицати на његов начин живота. А његов начин живота пре свега је гужва. Са скоро 6.500 људи по квадратном километру, Хонгконг је један од најгушће насељених комада планете, што га је натерало на специфичну архитектуру која му доноси звање „највертикалнијег“ града на Земљи.

Небојша Спаић

im još

ЗИЈАЊЕ (2): ВИЈЕТНАМ
Опасности трећег света

Лажни таксисти – лепота хаоса – улична канализација - на џунки – аутобус за спавање


Не знам да ли сам био више бесан на нас што смо улетели у потенцијално тако опасну ситуацију, задовољан нама самима што смо се, кад је постало баш опасно, извукли, запитан да ли смо све драматизовали или захвалан што смо имали фантастичну срећу.
Прва грешка је била што смо узели вечерњи авион, и са аеродрома у Ханоју изашли око поноћи, преморени од још 7-8 сати ходања по Хонгконгу и потоњих три сата лета. Плус аеродромска гужва и, наравно, покоје пиће. Тако касно ноћу се не улази у земље трећег света, где свако сваког покушава макар да превари, ако не и нешто горе. Друга грешка је што смо прихватили првог, мислили смо таксисту, који нас је стартовао, чим је цену са 45 спустио на 15 долара – па и у Београду су ти који наватавају путнике на излазу лупежи. Даље су се низали негативни сигнали, и верујем да смо неки озбиљан проблем избегли тек на самом крају, уз доста среће.
Било је већ сумњиво што возе неку нову „тојоту“, мора бити вредну тридесетак хиљада евра, а око њих су полураспаднути аутомобили – очигледно, на таксију у Вијетнаму таквим аутом, са климом и дрвеним воланом, не може да се заради. Потом, двојица су села са нама. На ауту није било такси ознаке. Погрешили смо што тад нисмо изашли.
Онако преморене, са пажњом која је попустила у безбедном, модерном, развијеном hi-tech Хонгконгу, где вам покретне степенице говоре да пазите кад силазите са њих, усхићене тиме што смо стигли, лако су успели да нас опусте. Стали су у некој нигдини, код банкомата, и тражили да дигнемо паре. Рекли смо да ћемо платити доларима. Они кажу – не прима доларе нико у Вијетнаму, јер мрзе Американце још од рата, што нам из неког разлога би прихватљиво, иако знамо да не само да их примају, него да су долари главно средство плаћања. Раса је изашао из кола и отишао у кабину. Мени један од њих двојице затвори врата, што ми се већ није много допало, па сам, да не бих седео ако се нешто деси, устао и стао поред кола. У међувремену, један од њих је улазио у банкомат кабину, шатро да Раси помогне, а у ствари да види пин-код. Раса га је, нормално, избацио, па је тај покушао да мене убеди да уђем у кабину. Ко зна зашто – да нам отму ствари, нападну нас, шта год.
Како било, пошто смо се ипак колико-толико разумно понашали, нису ништа учинили (сваки од нас појединачно виши је од обојице, а чини ми се да је овде, у комунистичкој земљи, ипак тешко тек тако извадити пиштољ и пуцати на неког), већ смо наставили даље. Довели су нас до неког сокачета, двестотинак метара дугачког, потпуно мрачног, са само једним светлом при крају. Кажу, ено вам хотел, ми не можемо унутра колима, превише је уско.
Ту је већ било извесно да је превара у питању, али је некако нелагодно показати ономе за кога верујеш да те вара да то и ради, па смо ипак као проверили. Отишао је само Раса. Ја сам остао код кола, јер је у тој улици ипак било колико-толико људи, па да тражим помоћ ако затреба. А и јер смо у том тренутку мислили да хоће да нас оставе тек тако, насред ничега, да узму паре и оду – што је такође могуће да су заиста и хтели и што се овде, како сам још раније чуо, баш и дешава, али није ми јасно откуд онда цела она прича са подизањем новца. У сваком случају, Раса се вратио – то не да није био хотел, него није било ништа. Ја сам у међувремену извадио ствари из пртљажника, баш тад је налетео прави такси и њиме смо отишли до једног веома пристојног хотела, чистог, културног, на нивоу наших са три или четири звездице.
Свашта су, можда, хтели – од тога да, кад се већ враћају са аеродрома неким другим послом, успут насамаре две беле будале за петнаест долара и оставе их насред пута, преко тога да су хтели да нас опљачкају, узму готовину и ствари, па да је у уличици чекала ко зна каква екипа која би нас напала, до тога да би нам украли бубреге, јер и тога има у овим крајевима. Штавише, набрајајући опасности на које су ме упозоравали пред пут, заборавио сам да наведем да ми је неко рекао да се тога припазим. Наравно, не верујем превише у ту варијанту и наводим је као забавну драматизацију приче ради, али неки план је извесно постојао. Такав ауто овде возе или веома озбиљни припадници номенклатуре, или криминалци. Јако је чудно и што су говорили најбољи енглески који сам чуо током целог пута. Очигледно, нису ситни џепароши. Можда је израз лица обојице, израз тешког разочарања, као у цртаним филмовима кад се Том облизује, а Џери му побегне из тањира, оно што ме је највише уверило да су хтели да нас озбиљно ураде.
Остаје ми нејасно како је могуће пренебрегнути онолике негативне наговештаје. Али, сигуран сам да ћемо убудуће бити неупоредиво опрезнији.
****
Ханој ме, иначе, одушевљава хаосом, нередом и општим немаром, оним што ме је привлачило и у Нигерији, с тим што је овде ипак безбедно – једино су још после Раси извукли цигарете из џепа, ал’ је приметио и узео их назад, а то му је једини небрањени џеп, па каже – неће се више догодити.
Већ на путу са аеродрома, са оном двојицом, фасцинирало ме је како возе. Не поштује се смер кретања (мада их ипак некако више иде десном страном пута, као што треба), на све стране зује стотине и стотине мопеда, многи претоварени нарамцима ко зна чега, којекакви комбији, камионети, трицикли за које је онај Тротеров свемирски брод. Сви они истовремено иду на све стране. И свима им је главна управљачка команда сирена, па трубе непрестано, што озбиљно нервира. За само три дана видео сам две несреће – чуди ме да нисам и више. Вожња колима ми се учинила слична скијању – има неког реда, не баш много, и неко се ипак редовно скрља, али не баш свако. У свему томе човек мора да се прилагоди и научи да прелази улицу – по највећој гужви ти ипак кренеш и, корак по корак, пређеш. Семафори, без обзира на то што имају чак и оне секунде које одбројавају, немају баш много везе – за пешаке уопште, а за аутомобиле као да донекле важе током дана, али не и ноћу.
Град је, наравно, ужасно прљав. Дебео слој прашинчине, сиве, тешке, која личи на цемент, прекрива пут и аутомобиле на њему. По улицама такозвана отпадна отворена канализација – и рекао бих да није баш и фекална, ал’ не смем да се закунем; по финијим ресторанима, где једу белци, такође је прљаво – столови, чаршави, рукохвати, све је лепљиво, умашћено, од брисаних, али не и опраних, слојева и слојева којечега. Ваздух је страшно загађен – многи по улицама носе маске против смога. Кад им онолика прљавштина не смета, јасно је колико је загађење кад се од њега тако бране.
На улицама треба пазити да се прескачу људи који вечерају, што испред својих радњи, што у неким ресторанчићима, јер седе на пластичним столичицама, као неким хоклицама, истим оним које се код нас продају у радњама за дечје играчке. За читаву класу су нижи од Кинеза – рекао бих да су мушкарци просечно високи метар и по – ко пребаци, даса је, а жене метар и тридесет. Таква двојица су нас возили бикшама (комбинација бицикла и рикше) и ниједан се није ни задихао. Уз пут, на све стране радњице, гужва, трговина свим и свачим. Један је продавао упаљач који свира кад се отвори поклопац, а кад се притисне скине се нацртана жена, други су покушавали да нам увале којекакве капе, папуче, воће, поврће, којешта, и, уопште, хиљаде и хиљаде људи на све стране раде најразличитије ствари ту на улици – од разних мајсторисања, до шишања и бријања. По радњама продају свашта. Од ракије са змијама и шкорпијама у флаши (купићу касније) до ужасно лоших копија врхунских сликара – има ту Пикаса, Ван Гога, Линхенштајна, Климта – за свачији укус. Није ме мрзело да питам да ли су оригинали – продавачица каже да јесу. И сигурно то и мисли, јер нема појма шта продаје. Много су ми занимљивији купци – мора бити да су тешке будале. Влага је била невероватна, какву до сада нисам никад искусио. Таква да су папири које са собом носим, разне фотокопије пасоша и слично, у фасцикли, у торби, влажни као да их је неко пофајтао. Запахнула је на изласку из авиона, и није престајала све до малопре, кад је пала киша. Ваљда ћемо наредна два дана, која ћемо провести на џунки у заливу Халонг, имати лепо време.
****
Сам залив јесте атрактиван, путовање бродићем и спавање на њему, са свим тим стенама, али све заједно је превише сморно и туристички. Мора бити да је узбудљивије по сунцу – облачно, ветровито и хладно време, уз смрзавање ноћу због кога сам употребио ону камперску фолију којом се човек покрива, и запрепастио се да ради, били би најјачи утисак да нисам два дана јео најодвратнију храну откако памтим. И за ручак и за вечеру добијали смо пиринач, барен купус, хладну кајгану, неку мешавину морских плодова која се састојала од ужасно жилавих хоботница и ко зна чега, неслана, без соја соса. Све апсолутно бљутаво.
Долазак до тамо био је посебна прича. Аутобушчић, величине оних наших са двадесетак седишта, примио је нас тридесет петоро, све са стварима – које смо што држали у крилима, што придржавали раменима. Био сам задремао, па се наслонио на средовечну, пуначку сапутницу. Врло љутито ме је пробудила. После се испоставило да је холандска лезбијка која ради у некој рачуноводственој агенцији.
****
Успут, осим сталне гужве на путу и низова истих онаквих распаднутих кућа, као и чињенице да им је асфалт целим путем савршен, за разлику од нашег, баш ништа. Саме куће врло су уске спреда, а дугачке у дубину, напред су око три, четири метра, на унутра тридесетак, махом троспратнице. Јасно је зашто су такве у граду – због гужве, али тако незграпне праве их и насред поља. Ваљда су тако научили, па ни не мисле. Мистерија су и решетке на балконима на спратовима где нико не може да се попне – можда се бране од неких животиња, мајмуна, шта знам.
Висина је излаз из пренасељености, по чему је Вијетнам трећа земља у свету. То је узрок и оноликих солитера у Хонгконгу. Већина радњи и ресторана има горње нивое, па се тако градови развијају и по висинским слојевима. Помало збуњује.
Луксузни кварт Ханоја, у ком су два, три шљаштећа хотела, Хилтон и друштво, опера и фирмиране радње, мало ме је изненадио, чак после оног смарања у заливу, на тренутак ме је и обрадовало што видим Луја Витона и друштво, али после трећег излога поново су ми се смучили. Ханој се, иначе, развио око једног шармантног језера, са сјајно осветљеним храмом на острвцету на њему, и из те перспективе, увече, окружен светлима, заиста делује као велеград у најбољем смислу речи.
Посебно су забавни стални неспоразуми, колико због језика, толико због културних разлика. Они напросто имају другу логику и начин мишљења. Кад нам је прве ноћи, у Ханоју, после оног инцидента, у соби нестало струје, долазила су тројица, један по један, на сваких десетак минута и сваки од њих погледао је шта је са осигурачима – наравно да смо и ми то урадили пре него што смо их уопште позвали. Још су већи стручњаци за интернет. Нисам успео да се укључим на њихову мрежу, и опет су се низали зналци, мислили, телефонирали, сагињали се да виде где је прикључак, па сазнали да га ту ни нема, већ је мрежа бежична, па су долазили други да ме укључе, онда су ми послали главног стручњака за компјутер, који је исто радио што и ја – притиснуо repair network и, наравно, ништа није постигао. Он је дао коначан савет – иди у лоби, тамо има два компјутера која су стално укључена. Или, у туристичкој агенцији проверавамо да ли постоји директна веза до Луанг Прабанга. Каже риба – како да не. Ми питамо, можемо ли да променимо карту, раније већ купљену за Вјентјан. Каже, нема потребе, идете туда, само сиђете. Нама сумњиво, сутра опет питамо другу, она каже – ма какви, идете прво у Вјентјан, као што је и било. Потпуно бесмислено.
****
Срећом, сам аутобус у коме смо провели преко двадесет сати био је суперлуксузан и нов, и то од оних спаваћих, са лежајевима уместо седишта, па пут није био толико заморан колико је био суманут.
Већ је трансфер до станице био ужас. Трајао је добар сат, по аутопуту којим трубе десетине хиљада мопеда и камионета, који осим црног дима дижу и невиђену прашину. То ваздушно загађење, уз општу прљавштину, вероватно је најјачи утисак који носим из Вијетнама. И, мора бити, један од главних узрока чињенице да се веома ретко срећу старији људи – можда један на коју хиљаду млађих.
Онда још једно два сата на аутобуској станици. Скупила се група нас петнаестак који смо купили карту преко исте агенције, организатор нас је изводио испред станице, назад у њу, па напоље, па унутра, па жустро телефонирао, објашњавао се на шалтеру, па опет напоље, па унутра, и, коначно, после свега, поделио нам карте и пасоше. Сместили смо се у аутобус, уз неред не већи него код нас, и кренули.
Уз пут, непрекидан низ чатрља, изгледају махом попут аутомеханичарских радионица у српској провинцији, у којима су им радње и ко зна шта све. И ресторани, са гомилом прљавих столова и шанком на ком се узима храна. После сат и нешто, прво стајање, испоставило се касније једно од ретких, и то због неког договора возача са локалним партнерима и утовара гомиле кошуља и нарамака некаквог биља због шверца. Да би то стало, поизбацивали су наше ранчеве из пртљажника и натрпали их у сам аутобус. На све то, примио је гомилу путника који су лежали на преосталим слободним пролазима и решеткама предвиђеним за ручни пртљаг. Аутобус је био толико преоптерећен да је једва кренуо, гасио се неколико пута док се није залауфао. А на карти, поред упутстава о правилима путовања, наравно на бескрајно смешном енглеском, и молба, као последње од тих правила – please give advice to us to be better for you. Преводи на енглески су често забавни. Један је касније, у Луанг Прабангу, позивао да се са неког видиковца посматра залазак сунца на Меконгу – „sun sets to get dark“. Напросто се стиче утисак да није толико у питању познавање језика, колико та потпуно другачија логика и начин мишљења.
Торбама су напунили и тоалет у аутобусу, изазивајући побуну неколико група девојака које су путовале с нама (младе из Европе, понајчешће девојке, срећемо на све стране, путују као и ми, неки од њих пар недеља, неки месецима, што би код нас било незамисливо), јер, наравно, оно место на којем смо стали, за њих је било неупотребљиво. И ја сам једва ушао, срећан што сам мушко. Љутиле су се, грдиле, објашњавале да су платиле да им пртљаг буде у делу за пртљаг, а не у тоалету, да им је WC потребан…
То све је било потпуно бесмислено, јер возач и кондуктер не само да нису разумели ни реч од свега тога, него нису ни обратили пажњу на то да им оне нешто говоре. Ту се видела цивилизацијска разлика – девојке су у оквиру свог система, система у коме постоје права, правила, ред, уговорни однос када се купи карта, нешто захтевале, а одговор је био из система који је комбинација азијске организованости и комунистичких обичаја. Тачније, одговора није било.
Трубљење, прљавштина, понеки надреалан мост, осветљен оним шареним сијалицама, буквално као у Апокалипси, и вијетнамски спотови, шта ли су, где као да има и неке радње (на пример, момак и девојка држе се за руке и окрећу на некој ливади, он је испусти, она му због тога звекне шамарчину, па после плаче сама у соби, па он дође, па се помире, па се опет нешто посвађају и она га гађа вазом, ал’ погоди слику која падне са зида – све то у мање од минут). До јутра смо имали још једно стајање у оном ужасу од свратишта, где сам заиста помислио да се колера може добити лакше него што сам веровао.
Све заједно, после почетног одушевљења, Вијетнам ми се није допао – некако је превише прљав и превише наопак, а и становништво делује негативно, непријатељски, осећа се да вас само трпе због пара које остављате, али да вам нико не би показао никакву људскост, кад би затребала. Осећао сам се ко Шваба у Црној Гори пре двадесет година. Кажу да је јужни Вијетнам битно другачији – мислим да нећу ићи да проверим.
Пролеће 2010.
(у следећем броју: Лаос)

Уздижући змај

Вијетнам рађа отпорна и прилагодљива бића и тако је барем од 938. године, када је отцепљењем од Кине настала прва историјски извесна вијетнамска држава. Прилагодљивост је Вијетнаму нарочито добро дошла 1986. године, када су његови владајући комунисти закључили да државни социјализам није донео жељене резултате, те одлучили да га зачине више него дашком капитализма. Развој је од тада веома брз, па ће према предвиђањима “Голдман-Сакса” Вијетнам 2025. имати 17. најјачу светску привреду и напредоваће брже него било која друга земља у развоју. Капитализам је поред економског раста донео наравно и огромну економску неједнакост, али је државним интервенцијама сиромаштво донекле зауздано, па је проценат најсиромашнијих – оних који живе са мање од једног долара дневно – у Вијетнаму мањи него у Кини или Индији. Поред славне историје антиколонијалне борбе, Вијетнамци могу да се хвале и богатом културом која је кроз векове постала особена смеша локалних, кинеских и француских утицаја.
Владар Ли Тај То желео је 1010. године да помери своју престоницу на обалу Црвене реке. На селидбу га је, како је рекао, инспирисао призор змаја који се из те реке уздигао, па је свој нови град назвао Танг Лонг – „Уздижући змај“. Нема сумње да је бивши Танг Лонг, данашњи Ханој, заслужио ово звучно име које и данас користе песници. Ханој је, наиме, морао да преживи кинеску инвазију, јапанску окупацију, француску колонизацију и америчко разарање да би постао главни град, политички, образовни и економски центар независног Вијетнама. Историјске трагедије су за Ханој ваљда готове и на његовој градској територији данас живи око 6,5 милиона становника, а годишњи прилив становништва је три и по процента. Њихов ће рад, према проценама неких економиста, у овој деценији донети Ханоју најбржи раст БДП на планети. Као и многи други азијски градови, Ханој је културни шок за човека западне цивилизације, поготово саобраћај и хаотична инфраструктура делују као ноћна мора, али више од 600 очуваних пагода и храмова импресивни су и према захтевним стандардима светских путника.
Земља на коју су Американци изручили више бомби него што је укупно употребљено у Другом светском рату, и то залили са 75 милиона литара за човека смртоносних хербицида, данас има 90 милиона становника, дом је чак 16 одсто биљних и животињских врста планете, и надмеће се за звање економског гиганта.

Острво од жада

Негде у далекој историји, када су се Вијетнамци бранили од кинеских освајача, богови су им у помоћ послали змајевску породицу. Змајеви су помогли испаљујући из својих уста жад и драго камење. Жад и драго камење су се претворили у острва, а ова се спојила у велики зид који је зауставио освајаче. Место где је мајка-змај сишла на земљу добило је име Халонг – „Силазећи змај“. У заливу Халонг данас се не виђају змајеви, али је фасцинантан и без њих. Због „изузетне естетске и геолошке вредности“ залив је од 1994. светска баштина УНЕСКА, и 1.960 острваца, махом начињених од десетинама милиона година старог кречњака, 60 ендемских врста животиња и трагови 18.000 година старих култура само су део његове лепоте.

Небојша Спаић