DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno služe „za radovanje Gospodara“.

Ono što zbunjuje je odsustvo svesti autorskog tima šta stvarno jesu u Vučićevoj Srbiji i čemu služi njihova emisija. Kesić je izjavio da je reprizni termin ukinut jer je „televiziji u interesu da prođe što bezbolnije, a nema razlog da nas šutne nogom u guzicu”. Ali, na ovom komercijalnom kanalu pod punom kontrolom vlasti samo je režim taj koji ponekad hoće da prođe što bezbolnije – a ne uredničko-menadžerski tim koji nepogrešivo sprovodi njegovu volju.

Činjenica da su Kesić i njegovi „Njuzovci“ ubedili sebe da opstaju zbog interesa jedne televizije ili zato što se vođa ne usuđuje da ih skloni je vredna sažaljenja ili, ako ste već spalili svoje iluzije, podsmeha. Valjda ljudi kao što je Kesić, koji veruju da su pronikli u mehanizme moći i ogolili ih, ne mogu da vide svoje mesto u njima. Vučić još nema razloga da svoju dvorsku ludu, koju je ponela televizijska slava i „građanske“ pohvale, „šutne nogom u guzicu“. Dugačka istorija sličnih ukrasa moći nam omogućava da bolje razumemo zašto i procenimo kada će to učiniti.

Dvorske lude vuku koren iz srednjevekovnih „Svečanosti luda“, organizovanih u Francuskoj u nedelji posle Božića. Kroz istoriju su imale različite oblike, kako narodske tako i untar piramida moći. „Misa magaraca“ je u katoločkoj crkvi bila način da niže sveštenstvo sebi da oduška i s vremena na vreme parodira stvarnost tako što će počast odati jednom magarcu. Korisnost kratkotrajne iluzija da magarci nisu oni sami već moćnici kojima služe pokazala se mnogo većom od štete koju pravi kratkotrajno izvrtanje jedne, u suštini, neuništive hijerahije.

Ludost je nestala kao službeno zanimanje tokom vladavine Luja XIV. Dvorske spletke su ubile profesiju koja je navlačila „laskanje jednih, zavist drugih a prezir svih“ na dvoru. Izrugivanje službene lude Kralja-Sunca nosilo je rizik od gubitka vladareve naklonosti – što nije povlačilo samo ukidanja privilegija već i smrt dvorjanina „za svet, za sebi ravne, za samog sebe“.

Ali, stara tradicija je nastavila da živi. Uz nove „prinčeve“ pojavili su se „savremeni razgonitelji privida, kadri da im se obraćaju jezikom istine i poruge, kao što su vekovima bili nosioci palice lude“. Luda više nije u službi samo jednog gospodara: „ona je luda društva u celosti – luda naroda.“ Danas njeni skupi, medijski nastupi predstavljaju „obrede transgresije“, koji se, nalik starim lakrdijaškim postupcima, služe „preokretanjem situacija, nepridržavanjem propisa i slobodama svake vrste“. Savremena luda istovremeno oslobađa kritičnost masa i kanališe je u jednu benignu „igru reda i nereda, prilagođenost i pobunu“.

Kesićeva emisija obezbeđuje samo jedan novi odgovor na problem s kojim su se, mnogo pre srednjevekovnih kraljeva, još u prvim vekovima hrišćanstva, suočavale crkvene hijerahije. Koliko god da su bile odane dogmi i pravoverju, one su shvatale da, kada je „obezvređivanje kulta“ previše duboko ukorenjeno, bolje ga je prisvojiti i udenuti u kanon ili kalendar nego pustiti da se nekontrolisano valja ulicama.

Važan razlog zašto je Kesić danas podoban jeste činjenica da on osporava samo jednu hijerahiju – ne ključne vrednosti, viziju budućnosti i ideološku matrici na koju se oslanja. Kesić ponosno sedi na važnijoj od dve stolice na koje se i dalje oslanja Vučićev režim. Domaćin subotnjeg zabavnog programa ističe da bira društvo „i među prijateljima i među saradnicima, pa i među gostima naše emisije“. Zato su mu gosti u emisiji „24 minuta“ uglavnom bili ili politički korektni „Evropljani“ ili estradni likovi za sve prilike i sisteme kao što je Vanja Bulić.

Jedan od izuzetaka je bio Dimitrije Vojnov. Ali, zbog fanatstičnog poznavanja i razumevanja američkog filma i popularne kulture, duhoviti scenarista i kritičar je odavno posatao „srpski fašista“ rado viđen čak i na hepeninzima najmilitantnijih konstaninovićevaca. Zato ne čudi da je ovaj elokventni nacionalista dobio mesto i u televizijskom gnezdu pažljivo biranih, „dobrih“ antinacionalista i natolikih „levičara“. Nisam siguran ni da bi se u Kesićevih 24 pseudograđanskih minuta kao gost pojavio Bazdulj – da se ne zove Muharem. Uostalom, i njega je jedan kolega pisac (i Kesićev dragi gost) ovih dana oklevetao kao „srpskog fašistu“.

Možda su Kesić i Marko Dražić, saradnik koji „vodi glavnu reč“, birali Vojnova i Bazdulja jer su po njihovom ukusu. Ali, iako takav filter prođe i poneki oklevetani um koji nije kolonijalizovala ideja o briselizaciji Srbije po svaku cenu, biranje gostiju po ličnom ukusu predstavlja jeftin izgovor za propagandističko delovanje. Dobar ukus je najčešće dobar samo zato što je naš. On nas navodi da biramo ljude koji naseljavaju slične ideološke, društvene i klasne prostore i dele naš pogled na svet. U novinarstvu, a to je ono što Kesić simulira, odbrana ugleda zasnovanog na dobrom ukusu nije ništa drugo do opravdanje za služenje jednoj dogmi.

Ne bih se iznadio da su se Vojnov i Bazdulj našli u Kesićevom programu prvenstveno zato što nema dovoljno velikog broja artikulisanih „građanskih“ klonova Teofila Pančića, Tibora Jone i Janka Baljka. Ako ostavimo po strani šačicu izuzetaka, izbor jako dosadnih gostiju, koji nas teraju u krevet brzo pošto počne druga polovina emisije, govori da njeni autori nisu samo protiv vlasti već da imaju svog favorita u redovima opozicije.

Nije teško prepoznati da Kesićev televizijski slot funkcioniše na liniji perverznog shvatanja „medijskog svetla“ kao dobre, proevropske cenzure, koje u svojim medijima sprovode i promovišu pripadnici lažne „Grupe protiv medijskog maraka“. Emisija „24 minuta“ u drugom delu postaje dosadana ne zato što je predugačka već zato što je – voljom njenih samopravednih tvoraca – estetski, ideološki i politički jako usko ukalupljena.

Problem ove emisije nije, kako joj mnogi zameraju, to što ne napada opoziciju. U situaciji kada sve televizije, sem jednog jako sumnjivog kanala, usidrenog u mračnim kanalima zapadne moći, stalno napadaju (pravu) opoziciju to je sasvim razumljivo. Uostalom, jedna od najvećih pošasti novinarstva je shvatanje da izbalansiranost i fer pristup znače da uvek i svuda suprotstavljenim stranama i njihovim stavovima treba davati isti prostor – zbog čega, na primer, veliki broj ljudi veruje da ljudske aktivnosti ne izazivaju ubilačke klimatske promene.

Danas postoji samo nekoliko televizijskih emisija u kojima mogu da progovore kritičari režima. Ali, za razliku od Ljubice Gojgić, koju zbog njenog profesionalizma i otvorenosti „evropski“ deo opozicije mrzi više nego vlast, Kesić je odbrao svoju stranu poslovične čaršije i misionari u korist jedne zavodljive, ali, bojim se, neostvarive vizije naše bolje budućnosti. Teško je oteti se utisku da nam njegova emisija poručuje da SNS nije najveće zlo, što ne treba gubiti iz vida kada razmišljamo o njenom neočekivano dugačkom preživljavanju.

Kesić je izjavio da je „zadatak svakog satiričara da kritikuje vlast, a ja bih voleo da se jednom promeni vlast pa da svoju doslednost potvrdimo time što ćemo kritikovati neku drugu vlast“. Iako ne želi da se sasvim autuje i izađe iz (briselski) plavo-žutog klozeta fingirane nepristrasnosti, verujem da bi – ali nisam siguran da će uskoro dobiti priliku. Dvorske lude koje su kroz istoriju bile Kesićevi prethodnici nestajale su kada je postojala opasnost da se promeni poredak: „Ugnjetavač nikada ne ide u korak sa smehom; mora ga se odreći u ime vlastite moći“.

I Kesić i njegovi „Njuzovci“ su fantastični u svom poslu – često bolji od dva američka originala koje su krenuli da imitiraju. To nije lako, ali ogroman talenat i divljenja vredan profesionalni uspeh ne podrazumeva poredive političke domete. Ključ za razumevanja ovakvih programa je kontekst. Vučićeva Srbija nije Obamina Amerika. Džon Stjuart nije bio jedan od Obaminih fikusa, a sve brojniji javni nastupi Zorana Kesića nam govore da on veruje da je ovde nešto mnogo više od jednog, politički jako jeftinog, ukrasa i vođinog priručnog skalpela.

Ima nečeg tužnog u činjenici da Kesić, kao i ranije dvorske lude, nikada javno ne izlazi iz lika. Verujem da činjenica da i u stvarnom životu glumi televizijskog Kesića mnogima deluje jako bizarno. Ali, sve dvorske lude se sučavaju sa jednim ogromnim izazovom – kako da drugima i samima sebi objasne činjenicu da su jedini izuzetak, da je samo njima dozvoljeno ono što nikom drugom nije. Tu racio nije dovoljan – potrebna je i maska.

Slatke iluzije o sopstvenoj izuzetnosti – koje, nažalost, nisu ograničene na nesumnjivo jako redak talenat – podgreva činjenica da su Kesić i ekipa istovremeno fikusi i jedne režimske televizije i (selektivno) antirežimskog nedeljnika. Čak i ako na trenutak zanemarimo Vučića, ne znam šta je tu jadnije – služenje u lažnom, ukradenom NIN-u ili na televiziji koju je Veran Matić prisvojio i zatim preprodao poslovnim ljudima koje ne zanima novinarstvo. U oba slučaja Kesić i kompanija treba da prikriju da je, iako je posle serijskog etičkog čišćenja dve redakcije opstao i po koji slobodni novinar – dozvoljeno samo slugaranjsko novinarstvo.

Televizijskom Švejku su reflektori i kamere izgleda pomutile percepciju pa je poverovao da deluje u zagradi sistema, zamišljenoj oazi slobode iz koje može da krene novi virus demokratskih promena. Ali, njegovih 24 i kusur minuta nisu nikakva pauza već integralni deo vučićevske nedelje, oslonac vešto doziranih sedam televizijskih dana jedne evropske postdemokratije. Zapadnim moćnicima je lakše kada imaju izgovore za podršku Vučiću i tih pola sata subotom uveče je više nego dovoljno da prekrije neslobodu koja je okovala televizije u Srbiji. Nažalost, jedan Jutjub klip Kesićevih čičkarija briše relavantnost svega što smo izgubili.

Ali Vučić, pravi urednik svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, samo na nivou Srbije primenjuje stari recept koji su razradili Veran Matić i dve Tadićeve političke komesarke da bi stesale i upodobile B92, televiziju sa buntovnim duhom i pretećim viškom hrabrosti. Zato Kesić danas nije samo Vučićeva dvorska luda već i priručna varikina – sredstvo za ukljanjanje neprijatnih mrlja koje u našim medijima odavno proizvodi jedna musava i jako cinična „evropeizacija“.

Ono što je ne samo sasvim neprihvatljivo već predstavlja vrhunski bezobrazluk je činjenica da Kesić javnosti Srbije uporno sugeriše da je danas tu gde je zato što je bolji od onih koji su prethodnih godina nestajali sa malih ekrana i iz brojnih štampanih medija. Važan razlog zašto on još nije šutnut „nogom u guzicu“ je to što je njegova televizijska guzica pomagala da budu šutnute i iscipelarne mnogo značajnije, i po vlast potencijalno opasne, medijske guzice.

Jedan od temelja Vučićevog uspeha je sklonost njegovih oponenata, i u stranci i van nje, da ga pocenjuju. Nije malo zvezda kao što je Kesić koje vole da veruju da predsednik nije „koautor“ njihovih današnjih uspeha i glamuroznih medijskih karijera. Zato me ne čudi da su Kesić i pisci njegove sofisticirane parodije na „Danasovoj“ tribini održanoj tokom Sajma knjiga istakli da im je „važno da budu zadovoljni svojim radom“. Mislim da je tu ne samo mnogo važnija već jedino važna činjenica da je i Aleksandar Vučić zadovoljan njihovim radom.

Zoran Ćirjaković

BILJANA VUČIĆA BELEŠE

Ključni argumenti u ovoj principijelnoj odbrani Biljane K. od primitivnih napada neprincipijelnih antivučićevaca preuzeti su iz kritičkih kvir studija. Prva kuma Vučićevog Prajda je pokazala da je javna intelektualka spremna da pliva protiv struje i suprostavi se ne samo srpskom nacionalizmu već i dogmatama unutar svoje Srbije

Sa prethodnim istorijskim pomirenjem nismo imali sreće. Velika ljubav Borisa Tadića i Ivice Dačića je trajala kratko. Drugi brak dve Srbije – istorijsko pomirenje Matijevićevog parizera i epskog tripa – postavljen je na mnogo zdravije osnove. S jedne strane političkog oltara Matijević, svetac zaštitnik radničkih stomaka čiji je parizer za mnoge gubitnike u tranziciji i evropeizaciji glavni izvor preko potrebnih belančevina. S druge je hrabro stala Biljana K., građanska ikona, artistkinja raskošnog uma i brojnih talenata, koja nije bila žrtva tranzicije.

Parizer je u srpsku politiku i istoriju stidljivo ušao oktobra 2011. godine kada je tokom „Utiska nedelje“ naša velika spisateljica tvitovala da se jedan od sagovornika u studiju „oseća“ – „Ne znam kako to da kažem. Sociolog ima problema s varenjem #umreću“. To je bila Tadićeva era. Na partijskim iventima su se jeli kanapei i suši. Sem retkih izuzetaka, koji su iritirali čula Oljine gošće, Tadićevi glasači nisu jeli parizer pa je predsednik mogao da brine o mentalnom zdravlju krava i produkciji dugačkih filmova.

Ali, ni EU ni većina građana nisu bili zadovoljni režijom i suši evropeizacijom – i promenila se vlast. Jeste da kada „uđemo u Evropu“ ovde više niko neće jesti loš parizer, ali put do budućnosti koja se ne „oseća“ zahteva neke neprijatne kompromise. Na veliku žalost naših kulturnih građana, podrška Brisela tu nije dovoljna. Potrebna je i volja glasača koji ne samo da nemaju za suši već muku muče i sa parizerom.

Parizer je vremenom postao metafora koja odlično ilustruje prirodu novih podela u Drugoj Srbiji, koja preferira mnogo skuplje prerađevine. Jedni su zapušili nosiće, postrojili se uz prvu, parizer Srbiju i stali iza Vučića, dok su s druge, antirežimske strane ostali imaginarni Zapadnoevropljani, koji tvrde da ne sme biti nikakvih kompromisa sa parizerom i da „put u Evropu“ ne može biti popločan jednom nezdravom, polutrajnom kobasicom.

U diskvalifikacijama Vučićevih pristalica ključno mesto je dobio najdostupniji od svih, Matijevićev parizer. Za važan deo, govoriću ovde njihovim jezikom, pismene, kulturne, građanske i civilizovane Srbije, problem je činjenica da nepismena sirotinja može da glasa. Naši imaginarni Zapadnoevropljani veruju da su gladni i gladnjikavi ljudi glupi. Da nisu, kaže logika naše „građanske“ elite, ne bi jeli parizer i išli bi na BEMUS.

„Kako da skapiraju kad mozga nemaju! Pretvorio se u parizer koji danima jedu!“, napisla je na Tviteru jedna Jankovićeva obožavateljka. Članovima fan kluba jurodivog Lozničanina jedan od omiljenih argumenata u Tviter debatama je „smrdi ti matijevićev parizer iz usta“. Štaviše, na poslednjim izborima mržnja prema ljudima koji jedu parizer je postala „lična karta“ pristalica opozicije, koji izgleda na tanjir ne stavljaju ništa jeftinije od PIK-ove, „Made in EU“ praške šunke i vole da (ironično) skandiraju „Jedem leba i parizer Vučića sam simpatizer“.

Uz psovanje izbeglica i „arivista“, nije bilo malo razočaranih „pravih Beograđana“ koji su se posle izbora lamentirali nad klasnim čišćenjem prestonice: „Stari grad, Savski venac i Vračar su glasali razumom, što znači, @avucic i #SNS parizer ekipa da se tornjaju tamo gde su poželjni!“. To su delovi Beograda u kojima uglavnom stanuju siti, kobe govedina i Pakleni otoci građani. Na ovim opštinama su se udomili i glavni odbor DS i mnogi istaknuti NVO aktivisti, dobitnici u tranziciji koji ili nikada nisu probali parizer ili su se toliko nakrali, odnosno profitirali od evropeizacije/suočavanja/transparentnosti, da su zaboravali da su se nekada i sami radovali skromnom parizeru i njegovoj klasnoj sestri mortadeli podriguši.

Ali, posmatranje vučićevaca kroz prizmu jeftinih mesnih prerađevina ima jednu slepu mrlju epskih proprcija. Nisu svi na Matijevićevom parizeru. Postoje i vučićevci koji su na Radomiru Konstantinoviću. Oni su se i ove jeseni tripovali – od Vučićevih para i za Vučića. Njihov miting podrške održan je u Sava centru. Nije ga prenosio Pink već RTS, a i, s razlogom i na radost domaćeg finansijera, hvalospev mu je posvetio i jedan „Gardijan“, vodeće glasilo umerenih „pravih levičara“ širom sveta.

Da ne bude zabune – ovde ne iznosim estetski već isključivo politički sud. Verujem da ni sam Vučić nije očekivao da će mu se mala politička investicija u visoku kulturu toliko isplatiti. Tu ne treba gubiti iz vida ni da na svim globalnim (polu)periferijama vlastima legitimitet ne obezbeđuju samo glasači već i politička klasa u globalnim metropolama kao što su Brisel i London, koja od svih „dobrih“ nacionalizama najviše voli homonacionalizam.

Iza Vučića u Srbiji danas stoje dva klasno miljama udaljena pola. Jedan nema ni za parizer, drugi se znoji nad pitanjem šta da ponese na svoj miting podrške evropeizatoru od koga se očekuje smanjivanje ustava i još koje čega. Da bi bilo jasnije o koliko velikim mukama je reč citiraću deo posta Biljane K. koji odlično ilustruje prirodu i veličinu ovdašnjih nevolja s privilegijama: „Sad pakujem torbu i u njoj: jedno ćebe, jastuk veliki, jastuk mali, čepići za uši, nojs kanselejšn slušalice, maska za spavanje, hrana (koja?), džemper jer mi je uvek hladno, još jedno ćebe, majica jer mi je isto uvek toplo, čarape za avion, kućne papuče, papuče za do wc-a, hrana i dalje ne znam koja, voda, kafa, ali nemam termos, ostao mi na faksu, neka knjiga? glupo je knjiga, ali možda baterijska lampa, ako treba nešto da nadjem u torbi?, punjač za telefon, gde da punim telefon?, garderoba: donji deo kašmirske pidžame, heat tech potkošulja i džemper, vadim onaj drugi džemper, ne treba mi, vraćam džemper, ovaj će mi se ogaditi, vlažne maramice, kremu za ruke, kremu za lice, voda u spreju, kompjuter?, gde da punim kompjuter...“

Nije lako jednoj angažovanoj građanki da ode na miting. Prekarni i nezaposleni saborci Biljane K. muku muče samo sa sendvičom i sokom, a ona mora da se rve sa kašmirskom pidžamom, „nojs kanselejšn“ slušalicama, vodom u spreju i čak dva ćebenceta.

Ali, ona nije bila sama na glamuroznom mitingu podrške Vučiću. Zašto su se onda kola ovih dana slomila samo na ovoj, valjda pravilno primenjuem rodno diferencirani novogovor, cvetici srpske građanske inteligencije i jednoj zakrpljenoj metalnoj streli koja nastavlja da hita ka Evropi – žutom suncu i plavom nebu? Ima li i dalje vučićevaca kojima se – čak i u puritanskoj Srbiji koja obožava Sašu Jankovića, Zorana Kesića i Teofila Pančića – gleda groz prste?

Ženama se malo šta prašta, posebno kada su pametne i elokventne kao Biljana K. Ali, pored endemske mizoginije, reč je o primeni dvostrukih standarda. Izgleda da je danas služenje autokratama OK samo kada je gej. U ovim kvir vremenima, kako je post-9/11 eru nazvala Džazbir Puar, samo neko ko je kvir sme da bude priručna alatka jednog nedemokratskog režima. Svi drugi mogu da očekuju da će zbog „kolaboracije“ sa, na primer, kako reče Vesna Pešić, ovdašnjim Musolinijem biti rastrgnuti i dehumanizovani na Tviteru i u takozvanim nezavisnim medijima.

Ključ za razumevanje važnosti ovog političkog paradoksa je u izuzetno veštoj spoljnoj politici režima i činjenici da se na Zapadu nalazi ključni izvor njegove stabilnosti. Predsednik Srbije nije samo čovek po ukusu Brisela i Pekinga, neko ko uspeva da, duže nego što su mnogi očekivali, vešto balansira između SAD i Rusije. Vučić savršeno primenjuje homonacionalizam, kako je Puar nazvala ideološku matricu koja se kristalisala posle 11. septembra. Ona je obezbedila i novi, politički korektan vetar u leđa odbrani zapadnih interesa, neokolonijalizmu i različitim „humanitarnim“ intervencijama. Istovremeno, omogućila je autoritarnim stabilokratama da svojim zapadnim partnerima i zaštitnicima obezbede pokriće za podršku nedemokratskoj vladavini.

Promišljeno, strateško privilegovanje kvir preokupacija i interesa – svest o globalnoj hegemoniji homonacionalizma, ideologije koja nam poručuje da su LGBT inkluzija i vidljivost lakmus test, merilo svih ljudskih i političkih prava i sloboda – objašnjava zašto je Vučić vremenom obezbedio podršku ili saučesništvo mnogo zvučnijih imena nego što su Petar Luković, Jakša Šćekić, Marko Blagojević i Zoran Panović, koji su se njegovoj strategiji pseudodemokratske evropeizacije okrenuli još u prvoj rundi cepanja nekada druge Srbije.

Odavno je na Fejsbuk profilu prve kume beogradske Parade ponosa teže naći reči kritike upućene PPV/premijeru/predsedniku nego poslovičnu iglu u plastu sena. Samo je bilo pitanje vremena kada će prećutna podrška nekog od istaknutih homonacionalističkih aktera isplivati na površinu. Iako tu ima onih koji su, po kriterijumima Vesne Pešić i Kristine Kovač, mnogo „krivlji“ od Biljane K. – njima se ne smeši linč i pljuvačina kroz koju je na društvenim medijima prošla ova hrabra Srpkinja i neumorna provokatorka, građanska borkinja koja ne bira mete.

Uostalom, ona nas je sve već javno pozvala da u kafiću u njenom kraju 22. novembra dočekamo osudu Mladića u Hagu: „Uz piće i aplauze, proslavićemo objavljivanje presude krvniku i spustiti glave u znak pijeteta za sve pobijene u ratu u Bosni“. Ne znam šta je za taj dan planirano u Tršiću, ali verujem da neće manjkati prepoznatljivih lica.

U moru (ne)građanskih uvreda i psovki upućenih Biljani K., sem u krugu najbližih prijatelja, teško je bilo naći reč razumevanja a kamoli podrške. Jedna od retkih je došla od Muharema Bazdulja, godinama mete nekih od najotrovnijih strela koje je ova iskusna medijska ratnica upućivala sa društvenih mreža. Bazdulj je prvi uočio da se među onima koji predvode javni linč Biljane K. na Fejsbuku i Tviteru ističu kreativci koji su od 2012. godine ne samo konkurisali već i dobili nemali novac od Vučića. Ako su mogli da „profitiraju“ talentovani muškarci, teško je razumeti zašto sada ne može nekažnjeno da se naplati jedna kreativna žena.

Nagrađeni spomenik u centru grada predstavlja kulminaciju niza političkih događaja ove jeseni, koji su obezbedili nedostajući deo legitimiteta i podrške režimu – i u kojima je ključnu ulogu imao isti liberalni milje. Posle Vučićevog Prajda i vučićevskog epskog tripa dobili smo i ovaj spomenik Vučiću (i Đinđiću). Biljana K. i njen nadareni prijatelj su ga mnogo efektnije uobličili kao spomenik Vučiću nego što bi to umele netalentovane aplogete iz SNS-a.

I u slučaju ovog spomenika nije relevantna vizuelna već samo politička pismenosti, a nje Biljani K. nikada nije manjkalo. „Ispravan“ i dosledan politički stav je imao važno mesto u brojnim glorifikacijama njenog celokupnog opusa, i u inostranstvu i u Srbiji. Zato je teško ne propoznati da nas ona na Studenstkom trgu, između ostalog, podseća da je Đinđićevo ubistvo imalo i „drugu pozadinu“ – koja je hrabrog i borbenog premijera učinila mnogo lakšom metom za dve, nažalost neprekinute, zločinačke „strele“ poslate iz najmračnijeg kutka nekada prve Srbije.

Biljana K. je bila jedna od retkih liberalki koje su pragmatičnom Dinđiću oprostile „desna skretanja“ pre nego što je streljan i koje su razumele zašto je njegova evropska „strela“ jedno vreme morala da ide na dole. Nasuprot njoj, većina u dogmatskoj Drugoj Srbiji je uporno klevetala i mrzela živog Đinđića zbog retkih susreta sa Miloševićem, nekoliko kilograma pečenih paprika u Dobričinom dvorištu i jednog Karadžićevog vola na obroncima Trebevića. Zato ne treba da čudi ni da je baš Biljana K. postala prva ugledna građanka koje je javno demonstrirala da je spremna da sve oprosti i Vučiću, novom avataru autoritarne modernizacije i odavno priželjkivanom oživotvorenju ataturkovskih snova naše autorasističke inteligencije.

Pri tome, za razliku od Đinđića početkom 2003. godine, predsednik Srbije danas dobija brojne pohvale iz Brisela i drugih evropskih metropola. Jedan talentovani prijatelj je rekao da je Biljana K. „učinila Balkan bližim Evropi“ – što nam odavno Angela Merkel i Johanes Han, prilično bukvalno, redovno poručuju kada govore o svom velikom srpskom prijatelju Aleksandru Vučiću. Verujem da će ih naš predsednik ubrzo odvesti do spomenika koji će zaseniti plato na kome su se kuvale studentske pobune.

Vučića sada – pored Brisela, Nemačke i brojnih srpskih stomaka u kojima se krčka Matijevićev parizer – naviše guraju i Biljana K. i drugi urbani umovi, koji imaju dobar i skup ukus i sposobni su da kreiraju kako upečatljive spomenike našim evropeizatorima tako i vrhunske umetničke tripove. Zato, ako Vučić sam ne polomi strelu i ne odseče sebi krila, ovaj novi domaći motor obećava da će još duže pilotirati Srbijom na turbulentnom letu ka Briselu. Naprednjački Ikar je prilično mlad uzleteo, a, kako reče jedan Biljanin kolega, daleko je sunce.

Zoran Ćirjaković

RAKA 2017. I VUKOVAR 1991. GODINE: DOBRI OSLOBODIOCI, LOŠI OSLOBODIOCI; DOBAR URBICID, LOŠ URBICID

I u ratovima su dobro i zlo, po pravilu, u oku posmatrača. Genocid, urbicid i oslobođenje su samo neke od odrednica oko kojih se žestoke bitke biju decenijama pošto prestanu ubijanje i rušenje. Ratovi se odavno vode i u medijima, a pokazalo se i da su brojni mirovni sporazumi umesto mira doneli samo dugačko primirje. Zato su politike nazivanja uvek sporne, koliko god da nas ubeđuju da su moćne etikete objektivne, utemeljene u realnosti ili međunarodnim konvencijama. Ove jake reči - koje su nekada moćnije i od najmoćnijeg oružija - jedni će uvek pisati pod navodnicima a drugi samo bez njih.

Devedestih je u Jugoslaviji, koja je sporo i ružno umirala, ova dinamika dobila još jedan sloj – „kraja istorije“. „Naši“ zločini su delovali užasno ne samo zato što su bili užasni već zato što su mnogi poverovali da su antiistorijski – prvi, a nekima se činilo i da će biti jedini, posle kraja istorije. To je jedan od razloga zašto su „srpski“ zločini, koliko god da su bili veliki, postajali mnogo veći. Tako, dok je za mnoge Srebrenica bila „genocid“, oni koji su dokazivali da jeste genocid tvrdili su, u stvari, da je nešto još više i gore od „običnog“ genocida – Genocid sa velikim G. Uprkos činjenici da je, prema „visokim“, teško dostižnim standardima originalnog genocida koji su počinili Nemci, broj žrtava bio relativno mali.

Drugim rečima, nije bila reč samo o tome da smo pisali, verovatno, najsramotnije stranice naše istorije već, kako su mnogi samouvereno prorokovali, istorije kakva se više nikada nigde neće pisati. Nažalost, ova, pokazalo se ubrzo, istorijska zabluda o „postistorijskom vremenu“ ostala je temeljni mit etnocentričnog antinacionalizma u Srbiji i odnosa prema Srbima na Zapadu. Iako sve nacije imaju svoje vrle verzije „američke izuzetnosti“, jedna od posledica je bila da se, prvenstveno u samoj Srbiji i okruženju, uvrežilo verovanje u negativni srpski izuzetak – tačnije naopaku, krvožednu „srpsku izuzetnost“. Ono je preživelo kraj kraja istorije.

Vremenom sve dublje ukorenjeno i šire prihvaćeno, ovakvo (samo)razumevanje je proizvelo neobičnu secesiju značajnog dela elite u Srbiji. Stvorilo je i kratkoživeće „apatride“ i tri dugoživeća (samo)mrziteljska diskursa – podmukli autoorijentalistički, razorni autorasistički i, najređi i najmanje važan, ali najupadljiviji, autošovinistički. Jedna od posledica je i da Druga Srbija, gde cvetaju ova tri samorazumevanja, na vlast može doći samo u diktaturi – nemoguće je na slobodnim izborima osvojiti glasove ljudi kojih se ovako gadite.

Slike kojima su legitimisani i branjeni ovakvi stavovi dela srpske elite stvarne su koliko i užasne – Srebrenica, Sarajevo, Manjača, Keraterm... Ipak, najdublji utisak ostavile su one koje su bile ne samo prve već i najbliže. Tenkovi su u bitku za Vukovar iz Beograda ispraćani sa cvećem i aplauzima. U jesen 1991. godine je i reč oslobođenje, jedna od najpopularnijih iz titoističkog vokabulara, postala sporna. Jedna od prvih stvari po kojoj ste mogli da prepoznate ko pripada kojoj od dve novorođene Srbije bila je da li neko govori da je Vukovar 18. novembra oslobođen ili se gnuša takve pobede.

Jesen 2017. nas već serijski vraća u jesen 1991. godine. Mnogi su, prvo, ovde bili zbunjeni kada su u „civilizovanoj", nebalkanskoj, „ispravno“ evropskoj Španiji kolone policijskih vozila ispraćene cvećem i aplauzima da zatru demokratske strasti u secesionističkoj Kataloniji. Mnogi su mahali španskim zastavama, neki su klicali Franku, a bilo je i onih koji nisu krili da žele povratak u 1940. – kada je u godinama krvavog „belog terora“ ubijen prethodni nepokorni katalonski lider.

Činjenica da su se neki Španci „suočili sa prošlošću“ ne znači da ne žele da je ponove. Uostalom, sve one koji veruju u srpsku ili balaknsku krvožednu „izuzetnost“ bi trebalo stalno podsećati, kako piše čak i Majkl Ignatijev, rektor „Soroševog“ Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, da „nesreća Balkana delimično potiče iz patetične želje da budu dobri Evropljani – odnosno uvezu ubilačke zapadane ideologije... Takođe, ni genocid na Balkanu nije lokalni specijalitet već uvoz iz velike zapadnoevropske tradicije“. Stanovnici Balkana su devedesetih samo želeli da ponove, nažalost, jednu plodnu genocidnu istoriju, koja je, bukvalno, stvorila najbogatije zapadne države.

Isto važi i za urbicid – „oslobađanje“ kroz uništavanje gradova i, često, velikog broja njihovih stanovnika. Nažalost, očarani postistorijskim mitom i samopravednim solipsizmom, neki od nas su devedesetih zaboravili na Drezden i Hirošimu. Pošto je patetični tribunal u Hagu osudio Balkance da nastave da razmišljaju o zločinima kao kolektivnim, „našim“ (dobrim, preventivnim, odbranbenim) i „njihovim“ (lošim, divljačkim, agresorskim), može se reći da je i Vukovar bio samo jedan monstruozan pokušaj da se i „mi“ po svaku cenu naknadno upišemo u zapadnocentričnu istoriju – a ne dokaz da smo ispali iz nje.

Ono što me je posle 18. oktobra, dana kada je „oslobođena“ Raka, prestonica samoproglašene Islamske države, vratilo u 1991. godinu nisu samo slike koje su mi se urezale u sećanje posle pada Vukovara. CNN je ovih dana ponekad zvučao kao „TV Bastilja“ u svom najjadnijem izdanju. U prvom izveštaju iz „oslobođene“ Rake, Arva Dimon je rekla: „Destrukcija, toliko je velika, toliko je raširena, teško je čak i početi razmišljati o tome koliko zastrašujuće mora da je bilo, posebno civilima koje je ISIS nastavljao da drži kao taoce do zadnjeg minuta. A čak se ne vide ni tragovi tih života u ruševinama. Jednostavno toliko je postao razoren ovaj grad.“

Pasivne rečenice su jedna od pošasti novinarstva, koju nije lako iskoreniti. Malo je tu nas koji smo nevini. Ali ova posebno bode oči – pa, neko je razorio taj grad, Raka se nije sama razorila. Taj neko nije bio ni ISIS ni kurdski borci koji su ga „oslobodili“ – već avioni koalicije koju predvode SAD. Zbog njihovog besomučnog, višemesečnog bombardovanja u velikom delu Rake danas nema ne samo života već ni tragova života nad kojima lamentira mlada zvezda CNN-a.

Ne verujem da je mnogo gledalaca „CNN ekskluziva“ primetilo da njene emotivne rečenice nemaju subjekt, vršioca radnje. U pozadini endemskog zapadnog slepila prema tragediji stanovnika Rake je isti mehanizam koji je delovao i u umirućoj Jugoslaviji 26 godina ranije. Mnogi su skloni da islamističko i ustaško zlo izjednače sa muslimanima odnosno Hrvatima. Kao što su za mnoge Srbe 1991. godine svi Hrvati bili krvožedne ustaše tako i na Zapadu odavno ima previše ljudi za koje su svi muslimani bezumni teroristi i globalna pošast. Muslimanski životi se danas prečesto jednostavno ne računaju.

Ipak, čini mi se da je Arva Dimon, mada ni to ne može da bude izgovor, samo pokušala da šokantne slike razorene Rake nekako uklopi u jedan od ključnih mitova nove neokolonijalne ere, koja je počela posle kraja „kraja istorije“ – da Zapad vodi „dobre“ a ostali „loše“ ratove. Tu je posebno indikativno „ali“ kojim je – sa velikog trga na kome je ISIS vršio masovna javna pogubljenja – zaključila svoju odbranu jednog, iz zatomljene zapadne vizure, nemogućeg zločina.

„Ali ono što oni [vođe „Sirijskih demokratskih snaga“] kažu da je još krucijalnije, još veći imperativ u ovom trenutku, jeste pokušavati da bude obnovljeno tkivo društva. Samo ako oni uspeju u tome biće u stanju da obezbede da se entitet kao što je ISIS nikada ponovo ne pojavi u gradu kao što je Raka, i da ljudi ovog grada, i toliko mnogo drugih, nikada ne moraju da prođu kroz ovo ponovo. Arva Dimon, CNN, Raka, Sirija“.

Ništa, pa ni divljaštvo ISIS, što je reč koju su sami redovno koristili, ne može da bude opravdanje za monstruozan, neselektivan način kako je Raka „oslobođana“ života i ljudi. Prvi ko se u američkom mejnstrimu usudio da nešto o tome napiše je Dejvid Remnik, autor koji se proslavio knjigom o genocidu u Ruandi jako dugačkog naslova „Želimo da vas obavestimo da ćemo sutra biti ubijeni zajedno sa našim porodicima“.

Ali, u neobično strukturisanom tekstu, glavni urednik „Njujorkera“ govori samo glasom Abdalaziza Alhamaza, lokalnog novinara koji od 2014. godine živi u izbeglištvu. Na pitanje kako se oseća, mladi novinar je odovorio: „Prilično strašno. Ovo je oslobođenje samo u medijima. Ne u Raki.“ U nastavku sledi potresno svedočanstvo – čini se manje o ISIS-u, njihovim zverstvima i strahovladi, nego o destruktivnim američkim pokušajima da, prvo, 2003. godine izvezu demokratiju na Bliski istok a, zatim, da „oslobode“ Raku tragičnih posledica činjenice da se ova na silu uvezena, zapadna „biljka“ nije primila na arapskom tlu.

„Život u Raki pre rata je bio normalan kao u bilo kom gradu na svetu. Imali smo škole, univerzitete, parkove, barove i kafee, mada naravno, Raka nije bila veliki grad kao Alepo ili Damask... Rođen sam u Raki i dolazim iz porodice srednje klase. Apsolutno mi ništa nije nedostajalo u životu. Kao dete i tinejdžer imao sam dobar život.“

Uz mnogo sreće, Alhamaz je uspeo da januara 2014, par dana pošto je ISIS preuzeo kontrolu nad gradom, pobegne u Tursku. „U julu 2014, otišao sam za Nemačku. U Turskoj se više nisam osećao bezbedno. Ali ni u Evropi život nije lak, nije lak kada su tu neonacisti, koji su mene i druge sirijske izbeglice optuživali da smo teroristi!“.

On objašnjava zašto mu, tri godine kasnije, „oslobođenje“ nije donelo radost: „Morate to da shvatite: ja nisam srećan. Kako bih mogao da budem. Tačno je da je ISIS sada poražen u Raki. Ali 90 % grada je uništeno, ruševine su svuda. Hiljade ljudi je ubijeno. Stotine hiljada živi u strašnim uslovima... Kada kažem ljudima da mediji slave ’oslobođenje Rake’ oni postanu uznemireni. Naki kažu, ’Jebem ti medije. Jebem ti ISIS. I jebem ti sve ostale’“.

Alhamaz je samo jedan od nekadađnjih stanovnika Rake koji znaju da je „sve gde su ikada živeli nestalo“ i koji ne veruju da će jednog dana ponovo živeti na obalama Eufrata. On je ostao u kontaktu sa ljudima u gradu i opisuje ono što je novinarka CNN nekako uspela da ne vidi. U početku je, kako kaže, „međunarodna koalicija“, u kojoj nisu Rusija i sirijska vojska, na meti imala samo objekte ISIS i njihova vozila. „Ali čini se da se strategija koalicije promenila; napadi su postali više slučajni, manje precizni. Ljudi su osećali da je glavni cilj koalicije da se reši ISIS-a ne vodeći dovoljno računa o hiljadama civila koji su tamo živeli.“

Samo besomučno, neslektivno granatiranje i nezainteresovanost za sudbinu civila mogli su od Vukovara i Rake da naprave ono na šta su ličili posle „oslobođenja“. Ali, dok su se zapadni mediji utrkivali da što jačim rečima osude „srpski“ urbicid, danas ispada da se Raka sama srušila na svoje građane i zatrla čak i ostatke njihovih života.

Zoran Ćirjaković

BRISEL I SRPSKI MAGARCI: ZAŠTO ĆEMO SE 2017. SEĆATI KAO GODINE SLOBODNIH MEDIJA?

Sve bi bilo mnogo lakše kada bi vlast Aleksandra Vučića bila jedini neprijatelj medijskih sloboda u Srbiji. Nažalost, jedan od glavnih razloga zašto je situacija danas toliko loša i zašto će, bojim se, narednih meseci i godina postajati sve gora jeste jasna podrška nedemokratskom odnosu prema medijima u svim važnim zapadnim koridorima moći.

Nije reč samo o tome da EU i SAD medijske slobode uopšte ne zanimaju. Stvari stoje mnogo gore. Čelnici Unije i ključnih zemalja članica veruju da gušenje medijskih sloboda u Srbiji predstavlja sasvim prihvatljivu, malu cenu koju treba platiti da bi se u doglednoj budućnosti ostvarili ključni zapadni ciljevi u regionu ili da bi se napravio značajniji pomak prema njima.

Ono što se u Briselu odavno zahteva i očekuje od svake vlasti u Srbiji nije moguće obaviti bez „medijskog mraka“, bitno ograničenih političkih sloboda i suštinski nedemokratskog poretka. Zato ovde, između ostalog, više nema brojnih zapadnih posmatrača na izborima i zato se ključne zapadne zemalje utrkuju u podršci vlastima u Beogradu.

Brisel, Vašington i Berlin danas znaju da samo jak lider sa čvrstom rukom, i još čvršćom nacionalističkom prošlošću i kredibilitetom, možda može da sprovede u delo zaključak da je neophodno utabati put ka nekim bolnim kompromisima. U suštini, moćnici iz sve tri relevantne zapadne metropole dele zaključak do koga je 2012. godine došla Vesna Pešić kada je u vrhu nove vlasti nazrela srpskog Degola. Samo, za razliku od gospođe Pešić, oni nemaju nikakvih iluzija koja i kakva cena mora biti plaćena da bi to poređenje ovde postalo opravdano.

Zašto ovo ne vide brojni „nezavisni“ novinari i čelnici takozvanih nevladinih organizacija? Zašto se i dalje uporno žale Briselu, koji javno aplaudira ljudima koji guše medijske i političke slobode?

Istini za volju, ima tu i onih koji su progledali. Svetlana Lukić, urednica „Peščanika“, koja ne krije da „svi mi, i ‘Peščanik’, KRIK, CINS, živimo isključivo od poreskih obveznika, norveških, holandskih“, ističe da je svesna da ih niko na Zapadu neće čuti – „Ni EU, ni Brisel“. Ali, ona i dalje ne vidi da su Brisel i EU neprijatelji medijskih sloboda, ključni deo našeg problema, već ih posmatra kao nezaintresovane posmatrače.

Ima nečeg skoro dopadljivog u verovanju urednice najzatvorenijeg srpskog medija da se problem može rešiti ujedinjavanjem probriselskih medijskih ratnika „na tri meseca“: „Ovako smo rasparcelisani, novac je rasparcelisan. Zamislite da imate jedan fantastičan portal, a kada bismo sve naše snage udružili bio bi to odličan portal, imali bismo makar jednu odličnu televiziju [Šabac]... Ako smo deo ozbiljnog udruženja, koje radi svakog dana zajedno, osećaćemo se mnogo moćnije, a to će osetiti i građani i biti spremni da nas podrže“.

Mnogi ovdašnji posmatrači, pak, veruju da se odvojenost „građanskih snaga“ od ružne briselske realnosti može jednostavno objasniti „plaćeništvom“ – pomenutim novcem norveških, holandskih i drugih zapadnih poreskih obveznika. Ali, iako je reč o medijima i novinarskim udruženjima u čijim nazivima reč nezavisni treba čitati kao drugačije zavisni, verujem da većina briselskih zavetnika ima čiste motive i da ne prodaje svoju novinarsku veru za večeru. Nekada je, jednostavno, teško spaliti sopstvene iluzije.

Nije lako ljudima koji veruju ne samo da svako zlo i patologija stanuju u Srbiji već i da je izvor svih problema u nečemu što je ekskluzivno naše, navodno neevropsko i necivilizovano, da se suoče sa činjenicom da smo u malo čemu jedinstveni. Epicentar brojnih ovdašnjih nedaća nije u „Srbistanu“, „glupom narodu“ i pravoslavnom „klerofašizmu“.

Svaka odvojenost od realnosti, bila ona briselska ili srpska, rađa brojne frustracije, koje čoveka umeju da odvedu na različite stranputice, uključujući ozverivanje sopstvenog naroda i različite oblike dehumanizacije. Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a i jedan od doajena talasa novog primitivizma u probriselskom novinarstvu u Srbiji, na „Tviteru“ se oglašava pod motom: „Prirodno je i logično biti protiv režima Aleksandra Vučića i magaraca koji ga okružuju. To je civilizacijska dužnost. Moralni, a ne ideološki čin.“

Ali, Lekićevi briselski heroji i heroine ne dele njegov stajski zaključak. Ne samo da čelnici EU i država članica ne nazivaju vrh vlasti „magarcima“ već nam iz dana u dan jasno sugerišu da je, u suštini, ovde podrška režimu „moralni čin“ i „civilizacijska dužnost“ svakog građanina. Ako već moramo da govorimo o „magarcima“ u Srbiji onda se bojim da smo to najpre mi – novinari koji ili nismo razumeli ili i dalje ignorišemo ovu poruku.

Svako ko ima bilo kakve sumnje o odnosu EU prema moralnosti i demokratičnosti Vučićeve vlasti dovoljno je da pročita tvit evropskog komesara Johanesa Hana, koji su preneli brojni mediji u Srbiji. On je posle prve zvanične posete Ane Brnabić Briselu preko „Tvitera“ poručio da je „jako ohrabren napretkom Srbije i odanošću premijerke reformama u ključnim oblastima kao što su vladavina zakona i fundamentalna prava“.

Da ne bude zabune, dokumenti EU jasno kažu da u „fundamentalna prava“ spadaju „sloboda izražavanja i mediji“. Ali, skoro istog dana kada je stigla Hanova tviter pohvala vlastima, predsednik Evropske federacije novinara Mogens Bliher Bjeregard je izjavio da je komesaru za susedsku politiku i proširenje Evropske unije više puta skrenuo pažnju na konstantne pritiske vlasti na medije.

Nažalost, u Briselu se izgleda ne računa srpska realnost koju je nemoguće nevideti već samo fikcija koju proizvode čelnici EU. Uverljivost njihovih nesitina u današnjem, homonacionalističkom svetu, gde se LGBT prava i „vidljivost“ uzimaju kao relevantno merilo svih prava i sloboda, doprinose beogradski Prajd i rodno nenormativna premijerka, koja je sa neskrivenim oduševljenjem dočekana u sedištu Unije.

"Vrlo sam zadovoljan što je prva zvanična poseta premijerke Brnabić upravo ova Briselu što pokazuje značaj i posvećenost koju ona pridaje odnosu sa EU. Veliki posao je urađen što će se uskoro isplatiti otvaranjem novih poglavlja", izjavio je Han posle susreta u Briselu i pohvalio „ključnu ulogu Srbije u regionu kada je reč o stabilnosti“.

Evropska komisija u svojoj „Komunikaciji“ o napretku zemalja kandidata za članstvo upućenoj drugim organima EU tvrdi da je „kontinuirana odanost principu ’fundamentalno prvo’ dala rezultate na terenu i da se reformski procesi kreću napred, mada različitim brzinama“. Prevedeno na srpski, to znači da bi „fundamentalna prava“ trebalo da budi najvažnija i da je njihovo poštovanje prva stvar koju zemlje kandidati treba da ispune na putu ka članstvu.

Ali, malo niže u tekstu, u delu o Srbiji u istoj „Komunikaciji“, Komisija ističe da program nove vlade „uključuje pristupanje Srbije EU kao prioritetni cilj“. Navedeno je i da je „vodeća uloga Srbije u regionu instrumentalna za poboljšanje regionalnih veza i očuvanje stabilnosti“. Pomenut je samo jedan domaći zadatak: „Srbija treba da produbi svoje angažovanje u dijalogu sa Kosovom, uključujući primenu svih sporazuma“. Mediji i „fundamentalna“ medijska prava i slobode se ni ne pominju.

U jednom drugom dokumentu EU govori se o stanju medija u Srbiji. Tu se mogu pročitati brojne orvelovske formulacije, koje mnogo više prikrivaju nego što ilustruju stepen medijske neslobode: „Medijsko okruženje je često neprijateljsko prema kritici.“; „Konzistentniji napori su potrebni kako bi se obezbedila puna implementacija medijskih zakona.“; „Legislativni paket u medijskom sektoru i dalje treba da bude u potpunosti primenjen.“; „Broj zabeleženih slučajeva pretnji, zaplašivanja i nasilja nad novinarima ostao je izvor zabrinutosti.“...

Ove tvrdnje su navedene u dokumentu koji je ovdašnjoj javnosti krajem 2016. predstavljen kao „Godišnji izveštaj“ u kome se analizira napredak Srbije ka mogućem članstvu u EU. Ali, to nije „Izveštaj“ već rogobatno pisani i još rogobatnije naslovljeni „Radni dokument osoblja komisije“. Konačna verzija je objavljena 9. novembra prošle godine kao prateći dokument citirane „Komunikacije Komisije Evropskom parlamentu, Savetu i Društvenom komitetu i Komitetu regiona“ naslovljene „2016 komunikacija o Politici proširivanja EU“.

Nisam siguran da su ovaj „Izveštaj“ pročitali ni dugogodišnji klijenti Evropske unije u takozvanim nevladinom organizacijama i sestrinskim udruženjima „nezavisnih“ novinara. Ali, svi smo mi ponekad mazohisti, a i jedna preka „profesorka“ briselske etike, politike i novinarstva me ukorila što se nisam spremio za čas „evropeizacije“, pa sam naknadno odvojio vreme za obaveznu lektiru.

Iako nudi neke važne uvide u mehanizme neokolonijalnog mešanja, uglavnom sam gubio vreme čitajući ovaj „Izveštaj“. Fokusiran je na zakone i desetak flagrantnih slučajeva. Ne navode se neki od ključnih izvora problema koji nisu vezani za zakone, na primer svest, čak i zapadnih vlasnika srpskih medija i oglašivača da ih vlast, koja je dobila kart blanš EU u svim sferama koje se ne tiču „stabilnosti“, može surovo finansijski kazniti za odanost kritičkom novinarstvu odnosno podršku istom.

Ali, čak i ako poverujemo da citirani „Izveštaj“ predstavlja ozbiljan dokument, pojavio se problem u vidu činjenice da se „Tviter“ virus Donada Trampa preneo i na Evropsku uniju. Kao i u SAD, nije teško prepoznati šta je prava poruka Brisela – nekoliko rečenica u „radnom dokumentu osoblja“ ili tvit moćnog komesara, prokonzula celog Zapadanog Balkana.

Dvostruki standardi i hipokrizija su oduvek bile ključne odlike politike velikih sila. Samo sada, u vremenu kada insistiraju na etičkim principima i govore o „fundamentalnim pravima“, „najvišim“ standardima i još uzvišenijim „evropskim vrednostima“, politika EU prema Srbiji mnogima deluje perverzno i još licemernije.

Nezavisnost Kosova i unitarna Bosna, čemu zvaničnici EU vole da tepaju pa kažu „stabilnost“, izgleda da su danas ne samo najviše već za nas jedine relevantne „evropske vrednosti“ i standardi. Sve ostalo je dimna zavesa, iluzija koju će povremeno svojim izjavama i radnim dokumentima podgrevati pojedini činovnici EU i njihovi trbuhozborci.

Urednik „Kikindskih novina“ i potpredsednik NUNS-a Željko Bodrožić se zato vara kada tvrdi da smo svedoci „kulminacija urušavanja demokratije i slobode govora“ i da se „prostor za slobodne medije suzio do krajnih granica“. Ni pisac Marko Vidojković nije u pravu kada sa naslovne strane nedeljenika NIN poručuje – „Ostalo nam je malo do potpune propasti“.

I propast i krajnje granice i dno su i dalje jako daleko od naše stvarnosti – i u ekonomskom smislu i kada je reč o medijskim i političkim slobodama. Iako je Afrika po mnogo čemu sličnija našoj balkanskoj „Drugoj Evropi“ nego što vole da veruju ovdašnji imaginarni Evropljani, Malta je ovih dana demonstrilala da više ne moramo da gledamo ka afričkim režimima, miljenicima Zapada u Egiptu i Ruandi, kada razmišljamo o dnu i „krajnjim granicama“. Čak je i u policijskim stanicama na Malti proslavljana surova egzekucija jedne hrabre novinarke.

Dok god se ovde vlast, makar i jako sporo, kreće u očekivanom pravcu i dok god nema ubistava novinara i opozicionih aktivista, Brisel sve drugo može da gurne pod tepih „stabilnosti“ i kamuflažnog „Prajda“, zakloni cool fikusom u vidu LGBT premijerke. Nisam siguran ni šta je stvarna svrha takozvanih nezavisnih medija koje pomaže i „istraživačkih novinara“ koji su sa Zapada hranjeni brojnim dokumentima – da li je prava meta loša vlast ili samo njena rusofilija.

Bojim se da je ostavivši sud o medijskim i demokratskim slobodama u Srbiji u rukama moćnika iz EU, diskvalifikovavši i ućutkavši pri tome svakoga ko je na bilo koji način i iz bilo kog razloga skeptičan prema agendi Brisela kao „fašistu“ i „antievropljanina“, takozvana građanska Srbija na duži period zepečatila sudbinu i mnogih ovdašnjih medija i svakog istinskog unutrašnjeg dijaloga i jedinstvenog nastupa opozicije.

Nažalost, ovde su domaći i spoljni neprijatelji otvorenih medija i nekozmetičke demokratije izuzetno moćni. Zato ne treba biti preveliki pesmista pa pomisliti da ćemo se 2017. uskoro sa nostalgijom sećati kao jedne od poslednjih, ako ne i poslednje godine kakvih takvih medijskih i političkih sloboda.

Zoran Ćirjaković

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“

This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare

Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ prošlosti, deceniji Blera, Klintona i srećnih lepih ljudi, (nezvanični) vođa inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ (NDBG) nudi trećeputašku, zdravorazumsku artikulaciju neoliberalizma i, kako voli da kaže, borbu na duge staze. Sa blagim osmehom, uvek nekako iznad situacije, Dobrica ostavlja utisak flegmatika kome je dobro, koji živi svoj dečački san i kome se nigde ne žuri.

Slušajući Veselinovića nekako deluje da nam jako malo fali da iz blata pređemo u raj: „Nismo uspeli da nateramo protestima, ma kako masovni bili, da se vlast, kao što joj Ustav i zakon nalažu, transparentno odnosi prema građanima koji je plaćaju da obavlja taj posao za njih... Na nama je da postavimo temelje da je drugačije od ovoga što je sada mulj moguće. A mulj se može pregaziti samo ako postavimo dobre osnove, što leži u jasnim planovima i procedurama i transparentnosti upravljanja.”

Pored fetišizacije transparentnosti, NDBG stoji i iza ideje „vrtnog društva“, zajedničkog sadržaoca svih zapadnih vizija modernosti. Čistoća prostora na kome treba da procveta ovakvo društvo po pravilu podrazumeva nevidljivost onih koji nisu cool i emancipovani. Reč je o većini, subalternima koji imaju „loš“ ukus i „pogrešne“ strasti, „belačkog đubreta“ čiji je glas danas jedan od najzaglušenijih. „Obojeni“ Romi bar imaju one koji tvrde da govore u njihove ime.

Hercegovačka ulica je u hiperestetizovanom NDBG svetu prisutna samo zato što je nestala, kao što i radnik na horizontu beogradskih marksista može da se pojavi samo kao leš. Ova dva jalova otpora hrane se srodnim samorazumevanjem. Tu ni nije reč o promenama, traži se potvrda cool-a i smiso života. Zato ovakav otpor redovno mutira u produženi obred prelaz. Tako u marksističkoj igraonici za „adolescente“ kojima se, ponekad, već smeše sede vlasi, Ratibor Trivunac izigrava Boška Buhu, svi su pomalo Suslov, a nekoliko njih mašta o ulozi Staljina.

Odbijajući da komunicara sa „nacionalističkim“ okruženjem, bežeći od distopije realno postojećeg sveta, marksistička antipolitika na otuđenje „masa“ odgovara samootuđenjem. Smeštajući sebe na doksom iscrtanoj pretankoj „crvenoj liniji“, uronjena u praksu obožavanja „univerzalne“ teorije ona, kao i podjednako elitistički NDBG azil, nudi samo jednu estetiku cool-a. To što umesto vernosti (transparentnom) kapitalizmu nosi značku antikapitalizma više je stvar distinkcije nego smisla – što potvrđuje i lakoća s kojom se pretrčava između dva tabora.

Ipak, liberalizam je danas kvočka koja nosi najviše jaja. Iako su se mnogi ponadali, marsksizam ni posle „velikog povratka“ 2008. godine nije obezbedio dovoljno dugačke merdevine za „levičarske“ društvene penjače. Zato ne čudi ni da su posle neizbežnog Borkovog fijaska (neka čuda nisu moguća) ka „građanskom“ NDBG-u krenuli nestrpljivi karijeristi iz takozvane „Levice Srbije“, danas redovni učesnici retkih poludnevnih izleta u Karađorđevu ulicu, ground zero jedne kilave (anti)političke borbe.

Dobrica i njegovo „urbano“ jato oličavaju jednu, u najboljem slučaju, sumnjivu podređenost. Iako je, verujem, i na Vučićevom Prajdu i na antiantivučićevskim NDBG šetnjama bilo nemalo onih koji su siromašni, oba posela su odisala privilegovanošću učesnika. Još je upadljivija politička zbrka – jedan dan uz Vučića, pod zastavom u bojama duge, drugi dan sa žutim patkicama u ruci protiv njega. Biće da je lažnu dilemu o većem zlu zamenio ništa manje tragičan izbor većeg dobra. Zato je ovde vidljivost benignih LGBTQI manjina – danas miljenika skoro svih neoliebarala sveta, od Trampa do Hilari – proglašena za „veće dobro“ od demokratije i slobodnije štampe.

Na Prajdu su bili prisutni i brojni gosti – uglavnom putujući zapadni LGBTQI aktivisti, vitezovi-krstaši homokolonijalizma. Jedan od njih je bio i belgijski profesor Kujen Slotmakers. Za razliku od sunarodnika režisera Jana Fabra, glavnog gosta na ništa manje homonacionalističkom BITEF-u, Slotmakers se izgleda suočio s prošlošću i ne tvrdi da njegova ur-genocidna „država nikad nije bila niti je militantna, niti primenjuje politiku sile“. U Kongu su Belgijanci izvršili, da se zadržim na najnižim procenama broja žrtava, preko 1000 Srebrenica, ali to se nije moglo naći u briselskim udžbenicima koji su decenijama slavili civilizatorsku misiju voljenog kralja Leopolda II.

Slotmakers je zaslužan i za, ako izuzmemo Vučića prekrečenog u dugine boje, najveću kvir pobedu – Twitter trijumf u borbi protiv Facebook profila jednog nacionalističkog „bara“ na Dorćolu, izgleda nedovoljno homonacionalističkom delu Beograda. Istorijska bitka dva nacionalizma, jednog „lošeg“ (srpskog) i drugog „dobrog“ (pozapadnjačenog), počela je 18. septembra njegovim tvitom: „Have never seen such an explicit prejudiced bar in Serbia... this in Dorćol, supposedly the cosmopolitan part of Belgrade #chocked“.

Usledila je krataka rasprava o geografiji beogradskog kosmoplitizma (i lažne subalternosti): „Upsetting indeed, but I wouldn't call Dorćol an it's bars 'cosmopolitan', not the place where young (progressive) Serbs would hang out“, šta je naprednog Slotmakersa nateralo da se ogradi rečima „My local friend used those words for the area (especially given we were a few meters away from Blaznavac)“. Dan kasnije Kujen je čestitao beogradskoj kvir braći i sestrama na velikom sajber uspehu: „I'm amazed by the power of online LGBT community in Serbia. The fb rating of this bar in Belgrade plummeted after sharing this! #keepitup“.

Nažalost, o našoj budućnosti se ne odlučuje na društvenim mrežama. Reč je o borbi u kojoj je malo toga cool i koja zahteva odanost vrednostima koje danas nisu popularne – solidarnost, razumevanje, uvažavanje i širom otvorene oči. Priznajem, pogled nije uvek prijatan, ali (prava) politika zahteva brojne kompromise, nekada i partnerstvo sa snagama koje preziremo i rad u korist masa čiji svet i ukus mogu da izazovu gađenje. Ipak, oni obično ne deluju gadno ljudima koji nedovoljno poznaju Srbiju, njenu kulturalnu i istorijsku lokaciju, već slučajnim Srbima koji kada kažu Zapad misle na slatki plod svoje autokolonijalne imaginacije.

Ako razgrnemo gradske magle i na trenutak se manemo fikus ideologija postaje jasnije da se Beograd na „građanskom“ Marsu i njegove marksističke i homonacionalističke „komšije“ oslanjaju na isti ovozemaljski temelj – antinacionalizam, koji je, u stvarnosti, etnocentričan koliko i nacionalizam protiv koga se bore. Osa ove konvergencije je jako usko shvatanje kosmopolitizma, jednog od pojmova koji, kao i modernost, (hiperrealna i fluidna) prava „Evropa“, pa i sam cool, smeju da postoje samo u jednini. Oni zato teško da mogu da budu nešto više od sinonima za glazure kapitalizma, maske koje prikrivaju lešinarski poredak koji ne priznaje društvo kao smislen pojam i tvrdi da njegov današnji avatar nikada ne može dobiti alternativu.

Tri (slučajno) srpska cool plemena ujedinjuje i verovanje da žive u zemlji koja nije cool i, sve više, da to nikada neće postati. Sva tri su, iz ugla onoga zašta se deklarativno zalažu, antipolitička, odnosno, ako ih posmatramo iz vizure dominatne ideologije, saveznička. Nažalost, to nisu samo tri individualističke, antidruštvene i, u suštini, konzervativne poze već moćne ućutkujuće antipolitičke mašine. Pokreće ih samopravednost i umutrvljujuće verovanje u spoznaju konačne istine. Cool vlasnici bolje budućnosti su tu negde, na korak od nje – samo treba „čitati“ svete tekstove, Marksa, Arent, Altisera, Arent, Džudit Batler... Predavanje kraljice kvir teorije u Dvorani kulturnog centra imalo je atmosferu Drugog dolaska. Nedostajalo je samo da neko uzvikne „Holy Spirit in da House! Fully on Fire...“ pa da eksplodira naboj pregrejane kvir pastve.

Tu, nekako, ni nije bilo mesta za Srbiju. Poseta koncertu Sinana Sakića mu dođe kao egzotika – manje suočavanje sa Srbijom, mnogo više nalik poseti zoološkom vrtu, redak susret sa „zverima srpskim“ u višerasnoj publici. Nema sumnje, bezbedan izbor. U komercijalizovanoj Guči su pravoslavne „životinje“ puštene s lanca dok na koncertima Ace Lukasa oće i da ujedu. Nažalost, tri otuđena cool-a nisu proizvela ni svojoj zvuk. Među slučajnim Srbima nije ni mogao da se pojavi neki pesnik nalik Feli Kutiju, devesternizovanom čoveku crne boje kože, koji je odbacio privilegije, uspeo da povrati svoju crnačku dušu i zapeva – „Suffer suffer for world, Enjoy for heaven“.

Ovde su odsustvo reakcija i insularnost postali potvrda uspeha, lažni dokaz izuzetnosti onih koji veruju da pripadaju negde drugde. Kao i cool „građani“ i homonacionalisti, i (slučajno) srpski marksisti preokupirani su fašizmom, mada bojim se da je uglavnom reč o „fašizmu“. Tu ima mesta samo za mrtve srpske radnike i radnice, one čija palanačka usta više ne mogu da zapevaju Lukasa i Cecu. Srpska Srbija, pak, redovno biva svedena na okrutnu kolonijalnu silu (albansko Kosovo je srce ovog etnocentričnog anti-imperijalizma) i falsifikovana kao avangarda nove fašizacije sveta (Milošević i njegovi „koncentracioni logori“), prikazana kao kolektivni anti-istorijski Gavrilo Princip. Mi smo krivi jer smo, ovaj put umesto u telo jedne klonule imperiju, zapucali u meso demokratske imperije i kraja istorije. Njega, doduše u sledećoj iteraciji, obećava i marksistička kritika omiljenog liberalnog mita.

Kao i za nekadašnje „bele listiće“, čija su nam briselski snovi i „desna skretanja“ darovala Vučićevo samovlašće, ni za NDBG, sklon benignim, politički korektnim „levim skretanjima“, Vučić nije najveće zlo. Samo sa Beograda na Marsu moguće je isticati da je Dragan Đilas deo „jednog miljea prevaziđenog političkog delovanja, centralističkog donošenja odluka, netransparentnog uvođenja javno-privatnog partnerstva (setimo se samo Bus plus sistema), isključivanja građana iz političkog života. To što se on danas čini čak i kao bolja opcija od trenutne političke opcije, svojevrsni je paradoks ove gradske vlasti. Podsetiću vas da su građani protestovali i protiv njega i protiv njegovih homofobnih ispada i protiv rasističkog raseljavanja, diskutabilnih odluka oko rekonstrukcije bulevara ili mahinacija sa javnim gradskim prevozom“.

Ne znam koja količina odvojenosti od realnosti je potrebna da bi neko rekao da mu se „čini“ da je Đilasova vlast, koliko god da je bila loša, gora od Vučićeve. Ili je, biće, i za NDBG Prajd važniji od svih platana, parkića, Bus plusa, slobodnijih medija, uzbunjivača, Olje Bećković... Nažalost, Parada ovde nije, kako nam je redovno sugerisano od strane naših homokolonijalnih gospodara i njihovih glasnika, ni mera ljudskih prava, ni lakmus test „evropeizacije“ ni potvrda da smo prihvatili novi „standard civilizovanosti“ – već altka neokolonijalnog pokoravanja i desubjektivizacije u „kvir vremenima“, politički jeftina dozvola za ukidanje sloboda i uspostavljanje još gušćeg mraka.

Beogradski Prajd nema veze sa pravima LGBTQI osoba i njihovom vidljivošću. Kao i lažna premijerka Ana Brnabić, on postoji samo zato što je zapadnim gospodarima naših života potreban smokvin list koji prikriva verovanje da naša nesloboda predstavlja prečicu do regionalne stabilnosti i kosovske nezavisnosti. Pravi lakmus test je činjenica da moćna infrastruktura prinude ovde brine isključivo o vlasti i njenim polugama. Kada je prisutna na radničkim protestima ona je tu da čuva vlast i dragi joj kapital od radnika, kao što na Prajdu čuva njene dragocene saveznike, koji, nažalost, uglavnom nisu samo korisni idioti naše današnje neslobode.

Tražiti nemoguće je nekada isto što i podržati najgore od svega što je moguće. Zato smo dobili Prajd i izgubili i slobodu i ponos – ne „srpski“, on je sasvim nebitan za ovu priču, već ljudski. Prajd je šminka na licu autoritarnosti, priručni Vučićev karmin, dok je NBDG sitna iritacija. Ona povremeno bukne na licu autoritarne „evropeizacije“ koju podržava Brisel – i, kao i mnoga adolescentska bubuljica, brzo nestane, posebno ako se previše ne cedi.

Bojim se da Dobrica i njegove patkice ne treba da se zavaravaju. Pretnje i brojne neprijatnosti, činjenica da je vlast uključila „čitavu mašineriju” protiv NDBG-a, ukazuju da je Vučić dobro naučio jednu važnu lekciju sa kraja Miloševićeve vladavine. Prethodnom voždu je glave došla jedna „kombi stranaka“ pa njegov najbolji đak ne želi da mu se ponovi Koštunica i da ga jednog dana sruši neka „kombi inicijativa“. Nažalost, slično kao i Koštunica, Veselinović je sebe smestio u oblak principijelnosti, urbani manastir koji lebdi iznad naših života.

Ipak, mnogo više nego na Koštunicu Dobrica Veselinović me podseća na Sonju Biserko. Ne zbog ideoloških sličnosti i zajedničkog cilja već prvenstveno zato što toliko autistična, antipolitička politika oličava savršenog neprijatelja. Iako nije otvoreno autokolonijalna, kao ona koju je za vreme Miloševićeve vladavine nudila Sonja Biserko , Dobričina verzija odlično ilustruje moć i domete kolonijalizma uma. Kao i Miloševiću sa Sonjom Biserko, tako ni u Vučiću uz neprijatelje kao što je Spaceboy Dobrica ni ne trebaju saveznici.

Nažalost, dobre namere u našoj složenoj realnosti teško postaju nešto više od utehe i izgovora. NDBG se ovde ponaša kao skrajnuto evropsko pleme, skup zagubljenih okcidentalca koji odolevaju zovu EU matice. Njihova slatkasta (anti)politika bi možda funkcionisla negde na Zapadu, čiji istoriju, odnose i problematiku veruju da žive na jednom, u najmanju ruku, defektnom mestu. Ali, ovde takva „politika“ ostaje samo jedan prilično benigni lični gest, igrica koja ima jako mali, bojim se zanemarljiv, potencijal da preraste u nešto veće i smislenije.

Verujem da je lepo biti građanski astronaut. Sve te pohvale, lepe reči upućene toplom lideru patkica, otelotvorenju uspešne evropeizacije i slatkog balkanskog cool-a za koga bi danas da oženi urbana Srbija. „Čeda 2.0“ je mnogo prijatniji i skromniji od originala, kome je „ima se može se“ mikonoski san oduvek virio iz nezasitih očiju. Jovanović danas živi u balkanskoj verziji neoliberalne inkarnacije komunizma za 1% i prilepke – meni prema potrebama, ostalima kurac od ovce.

Dobričin cool može delovati kao prihvatljiviji i moralniji azil od neoliberalnog raja na Paklenim otocima, ali, nažalost, nije ništa manje antipolitički. On beg od ovdašnjeg musavog orijentalnog haosa smešta u dozirano aljkavi obod „čistih ulica“ i „nulte tolerancije“, individualističku secesiju u fikciju zapadne margine. Ona kao da se oko Dobrice nekako zapatila nezavisno od Srbije. Ova zemlja tu figurira kao neprepoznata kulturalna lokacija, praznina, pre nego objekat drugosrpske mržnje koja se redovno kristališe oko Prajda. NDBG uglavnom deluje, u žargonu JNA, na „higijenskom rastojanju“ od Srbije. Odatle se izgleda ne vidi da je, koliko god mnogima delovao nedostižno, Vučićev Beograd na vodi mnogo stvarniji od NDBG Beograda na Marsu.

Dobrica je pozvao opoziciju da stane iza njega, odnosno „nas“ kako voli da tepa sebi. To bar nije ono pretenciozno kraljevsko Mi, kakvo neguje Saša Janković, Vučićev mentalni, duhovni i etički klon u kome se nije razvio instikt za politiku. Reč je, u suštini, o kriptokomunističkom Mi levičarske avangarde, znalaca bolje budućnosti koji baštine viziju o modernosti koju nam može doneti samo napredna elita. Izgleda da ostajemo deca samoupravnpg socijalizma čak i kada nam se pod kožu uvuku omiljene tranzicione floskule.

Opozicija je u jako lošem stanju. Na čelu su joj nezasiti čuburski pastir Šutanovac, jurodivi moralni invalid Janković i umišljeni Vuk Jeremić. Tu Veselinović, u jednini ili kamuflažnoj NDBG množini, mnogima s razlogom deluje kao (istinsko) manje zlo. Ipak, verujem da Šapić ima mnogo veće šanse. Iako ga je elitistički Beograd, koji ljude meri pismenošću (i trudi se da prikrije strast prema fiziognomiji), „sahranio“ jer je Namibiju prekrstio u Nambiju (i nema „poželjni“ oblik lobanje koji odaje kulturnost) – čini mi se da je baš Šapić prava mera demokratije u Srbiji, tačnije onoga šta ona ovde jeste i može da bude.

Dobrica Veselinović još ima vremena da odgovori na zov Srbije i sleti. Verujem da mu neće biti lako da izađe iz „kapsule“ takozvanog civilnog sektora u kome je godinama vešto plivao i uđe u političku arenu. Bojim se da mu to što je pohađao „veći broj letnjih škola, seminara i debata u zemlji i inostranstvu te održao velik broj predavanja, treninga i prezentacija“ predstavlja više kamen oko političkog vrata nego što od toga može imati koristi. On je lider koji se iz nekog razloga pretvara da to nije u zemlji koja sve političke opcije, i leve i desne, u velikoj meri posmatra kroz vođe koje ih reprezentuju. Da parafraziram jednu našu (negrađansku) poslovicu, Dobrica je pojeo govno i ušao u politiku, ali odbija da poliže kašičicu.

Nažalost, ne bih se iznenadio ako se ispostavi da je služba u fiktivnom „ministarstvu prostora“ bila prava mera njegovih mogućnosti. Ali, ako nekako uspe da prežali antinuklearne i skvoterske godine koje su mu pojeli skakvci, ako, kao Šapić, bude manje cool i prizemlji svoj Beograd na Marsu, možda ima neke šanse da postane jedan od onih koji mogu da (iz)vuku Srbiju iz mulja. Verujem da dosadašnji hvalospevi prijaju negovom egu, ali major Dobrica je zauzeo važan politički prostor i ne bi valjalo da ostane Space Oddity...

...Far above the moon
Planet Earth is blue
And there's nothing I can do.
_____________________________________________

Inspiraciju su, između ostalih, obezbedili maršal Tito, Džazbir Puar (Terrorist Assemblages), Robert Faris Tompson (An Aestetic of the Cool), Džejms Ferguson (The Anti-Politics Machine), Zigmunt Bauman (Modernity and the Holocaust) i neiscrpni Rastislav Dinić (Zveri srpske). Hvala im.

Zoran Ćirjaković

ODLAZAK POSLEDNJE PANKERKE

Sali Džons je mrvta. Londonski „The Sun“, nedostignuti uzor „Kurira“ i „Informera“, tekst o njenoj smrti je objavio pod dugačkim naslovom „Kako je bela udovica Sali Džons prešla put od pank rok gitaristkinje rođene u Kentu do ISIS borkinje nazvane 'gospođa Teror'“. Publika je „gladna“ informacija i britanski ur-tabloid je u podnaslov stavio poziv „Da li znate belu udovicu Sali Džons? Želeli bi da vas čujemo. Kontaktirajte...“. Već smo saznali da je njenom bivšem dečku, sa kojim ima dvanestogodišnjeg sina, drago što je mrtva.

„Džihadistkinja iz Kenta“ je gitaru zamenila kalašnjikovom i britanski mediji pišu da je postala važna u vođenju ISIS-ove propagande, regrutovanju i „koordinaciji i planiranju“ desetak krvavih napada. Ove nedelje je saopšteno da je ubijena još u junu nedaleko od Rake, kako piše „The Sun“, „od strane američkog drona dok je bežala iz ISIS-ovog pakla“. Brojni tekstovi ističu različitost dva sveta – mirnog Midveja u Kentu iz koga je otišla i brutalnosti na teritoriji samoproglašene Islamske države, kao i neshavtljivost odluke bišve pankerke. Seli je odgajana kao smerna katolkinja, a kasnije je radila kao L'Oreal-ova prodavačica.

Ali, koliko je logika pank bunta stvarno različita od privlačnosti islamističkog nasilja? Da li su pankerska gitara i ISIS-ov kalašnjikov stvarno nespojivi kako tvrde britanski mediji?

Pank je bio poslednja potkultura. Na Zapadu, ali i na Balkanu, njegovom poniženom i oklevetanom predvorju, pobedio je ne samo stav da „za ideale ginu budale“ već i da se bune samo budale. U skladu sa duhom konformističkog, kontrarevolucionarnog vremena, marksizam je i ovde postao prvenstveno obred prelaza za adolescente iz srednje klase, „levičarska“ poza začinjena zdravom hranom, manjinskim politikama identiteta i slobodnim seksom.

Osedeli srpski „pankeri“ su danas ugledni građani, kolumnisti, urednici, čak i mačo političari u tesno krojenim brendiranim odelima. „Buntovna“ prošlost im je postala omiljena tema u tabloidnim medijskim nastupima, lažni dokaz da su nešto više od onoga čemu odavno služe. U njihovoj „evropskoj“ Srbiji, oazi zaljubljenika u imaginarni Zapad i nedemokratsku modernizaciju, moralne panike danas izazivaju „Parovi“, „Zadruga“ i islam, večni zapadni bauk.

Uostalom, bojim se i da zgražavanje što je Ivica Dačić ovih dana pevao „novom sultanu“ Erdoganu na „jeziku janjičara“ više vezana za to da su publika iskusnog ministra bili moćni muslimani iz Azije nego to što se ponižava pred jednim od naših okrutnih gospodara. Mislim da bi se mnogima u Beogradu dopalo da je Dačićeva (post)kosovska „duša gorela“ dok je na jeziku jedne „visoke“ evropske civilizacije i kulture pevao – Danke Deutschland, meine seele brennt.

U umrtvljenom, prividno postideološkom Zapadu, fikciji u kojoj su svi (sem 1 % superbogatih) već srednja klasa ili će to koliko sutra postati, čak je i kvir(stvo) pretvoren(o) u normu, novi „standard civilizacije“ i izraz uzorne zapadne normalnosti. Transgresiju su postale očekivane i poželjne, simbol najnovije inkarnacije u dugačkoj istoriji zapadnog suprematizma. Ne postoji više stvar koju možete uraditi sa svojim odećem, telom ili seksualnošću da bi relevantna količina „postmodernih“ ljudi postala skandalizovana ili uplašena i okinula moralnu paniku kakvu je izazvala pojava panka.

Čak i Donald Tramp, najveći bauk koji danas kruži Zapadom, veruje da je trans OK – i u „Trampovom tornju“ žene koje imaju pišu mogu otići u ženski WC. Ni naša penzionisana majorka Helena, ikona lažnog otpora u Srbiji, više ne mora da se plaši diskriminacije ako joj se pripiški na Petoj aveniji. Čak i ako se desi da Trampova kula bude zatvorena, u obliženjem Pret a Manger-u, McDonald's-u za hipstere i ostalu decu „postistorijskog“ vremena – svi WC-i su inkluzivno uniseks.

Udarna pesnica panka i ranijih potkultura bila je njihova sposobnost da šokiraju i uplaše prelazeći granice dozvoljenog i prihvatljivog. Ali, Dilan Klark piše da je odavno ovakva slika potkulturne pobune „postala jedan od dominantnih narativa u pejzažu korporativnog kapitalizma: 'loš momak' je rekonfigurisan kao prototip konzumenta“. Ne zna se šta je danas lakše kupiti i (pre)prodati – zapadne i pozapadnjačene buntovnike ili simbole i estetiku njihovog lažnog otpora.

Kada se pojavio, pank je bio izraz verovanja da može da postoji istinski neprihvatljiva potkultura, pobuna i stil koji je toliko ružan i nedopušten da ga nije moguće normalizovati i ponuditi na prodaju u sve brojnijim hramovima konzumerizma. Nažalost, kako piše Klark, „čak je i pank uhvaćen, gurnut u kavez i smešten u potkulturni zoološki vrt, izložen da svi mogu da ga vide. Istrgnut iz svoje društvene džungle i bezbedno izrugivan od strane posmatrača zaklonjenih iza barkodova, pank, poslednja potkultura, bio je mrtav“.

Kasnije, lažne potkulture su od samih početaka bile samo načini za bolju prodaju raznih roba. „Odstupanje od norme je postalo sasvim normalno... Uobičajeno je da mlada osoba izabere prefabrikovanu potkulturu sa rafa, nosi je nekoliko godina, i zatim se vrati u mejnstrim kulturu, koju, u stvari, nikada nije ni napustila... Potkultura (mladalačkog, disidentskog, kostimiranog tipa) je postala koristan deo održavanja statusa kvo.“ U meri u kojoj ih ima, ili u kojoj volimo da verujemo da ih ima, potkulture više nemaju nikakve veze sa smislenim buntom, otporom koji, makar u naznakama, može bilo šta da ugrozi ili uzdrma.

Klark ukazuje da je „u srcu panka bio kalkulisani bes“, i to tako da bude nešto što „građansko društvo ne može da proguta“ – nesvarljivo odvratan, „nedodirljiv, nepoželjan, nezamisliv“, naročito u svojoj britanskoj verziji koja je nastala među radničkom klasom. Kada su, neočekivano, posle kratkoživeće moralne panike (skoro) svi počeli da pevaju „Bože spasi kraljicu, ona nije ljudsko biće“, mnogi pravi pankeri su, kako piše Klark, „prešli rubikom stila“ i okrenuli se prihvatanju „bilo čega što mejnstrim društvo nije volelo, uključujući silovanje i logore smrti; neki su skliznuli u fašizam.“

Ipak, koliko god da je verbalno osuđivan, fašizam i nacizam su ostali „naši“, zapadni. Svi fašisti sveta mogu da računaju da će njihove – samo deklarativno neprihvatljive – stavove štititi prvi amandman američkog ustava. Dovoljno je da svoj sajt registrujuju negde na Floridi i, dok god ne nameravaju da u gasne komore guraju stvarne osobe sa imenom i prezimenom, ne moraju da brinu.

Jedini granica koju danas nije dozvoljeno preći – i sa čije „pogrešne obale“ nema povratka – jeste rubikon militantnog političkog islama. Koliko god nam se gadio novi svet koji obećava, to je jedina pobuna koja je ostala istinski revolucionarna. Nju, kako je u kontekstu panka napisao Klark, „kapitalistički kontrarevolucionari ne mogu da ubiju kešom“. Ona ne može da se „proda, sanitizuje i zadavi... kao još jedna društvena roba“ i pretvori u novu „konzumersku religiju“.

U neoliberalnom vremenu stalne sekuritizacije, „nulte tolerancije“ i fetišizovanja „čistih ulica“ mnogi gube iz vida da tamo gde nema straha nema ni potkulture. Uostalom, i (pravi) pank je pretpostavljao preplašeni mejnstrim. Sve drugo je bilo samo „performans nekontrolisane mase“, manje ili više efektno dozirana simulacija anarhije na (post)pankerskim poselima.

Sali Džons nije samo poslednja pankerka. Ova engleska pevačica i gitaristkinja je jedna od retkih koje su se usudile da pređu stvarni rubikon – i, za razliku od The Ruts i ostalih kolega, odu u Vavilon koji stvarno gori. Postavši Uma Husain al-Britani ona je prigrlila jedini identitet, stil, estetiku i ideologiju koji su u njenom svetu istinski neprihvatljivi. Sviđalo se to nekome ili ne, čini mi se da njen odlazak u Raku, prestonicu al-Bagdadijevog kalifata, jedan od najdoslednije pankerskih gestova. Iako verujem da se „pankeri“ Dobrica Veselinović i Borislav Stefanović, tadićevska mala habsburška pank prevara, ne bi složili – „gospođa Teror“ je možda bila jedina prava pankerka.

Zoran Ćirjaković

ČEKAJUĆI NEVUČIĆEVSKE UTISKE OLJE BEĆKOVIĆ: KAKO SMO OSTALI BEZ B92 I (PRAVOG) NIN-a

O tome zašto novinari i urednici ćute o ubijanju B92-ke. O dva NIN-a – pravom i lažnom. O ulozi Olje Bećković u održavanju iluzije da pre Aleksandra Vučića nije bilo cenzure na B92 i da danas postoji NIN. O medijskim perverzijama u Drugoj Srbiji i nekim od razloga zašto kada govorimo o neslobodi u medijima, nažalost, ne možemo da govorimo samo o Vučiću

Pametna, brza, hrabra i borbena, Olji Bećković nema mnogo ravnih, ne samo među novinarkama i novinarima u Srbiji već na celokupnoj javnoj sceni. Tu su negde Biljana Srbljanović i Ljiljana Smajlović, ali to je manje više to. Za razliku od Srbljanović otvorena za različita mišljenja i televizičnija od Smajlović, Olja je godinama bila kraljica kritičke javnosti.

Mogli ste da provedete prethodnu sedmicu izolovani od sveta negde na Staroj planini, zatim odgledate „Utisak nedelje“ i saznate sve što je vredelo znati. Pri tome, „Utisak“ je bila je zanimljiva emisija u kojoj su uživale i „nepismene“ mase iz autokolonijalne imaginacije naše „građanske“ elite i otuđeni umovi (i poluumovi) koji veruju da je Srbija septička jama. Oni koji su je mrzeli gledali su njenu kultnu emisiju pasionirano koliko i oni koji su joj se divili. „Utisak“ je bio otvoren i za mnoge od onih koji su bili na crnoj listi B92, retko mesto gde su dve Srbije ponekad razgovarale.

Nažalost, ova svetla priča ima jedno veliko i neprijatno „ali“. Pažnju na njega je skrenuo intervju koji je Olja dala „Danasu“. Povodom tri godine od zabrane „Utiska nedelje“, ona je rekla da veruje da televizijskih debata na B92 „između ostalog nema i zato što su urednici i novinari B92 svih ovih godina ostali dosledni u ćutanju i čuvanju tajne o uslovima pod kojima su radili. Nije prirodno očekivati da o ukidanju ’Kažipsta’, ostavkama urednika informativnog programa, otpuštanju novinara, ukidanju radija, pa konačno i cele televizije, govore svi osim njih.“

U velikoj meri, oni ćute baš zbog Olje i njenog ćutanja dok je „Utisak“ išao na televiziji B92. Te dve tišine su povezane pupčanon vrpcom. Oni najhrabriji, koji su u vunenim vremenima devedesetih dokazali da ih nije lako zaplašiti i da su spremni na ogromne rizike, oterani su dok je tamo bila Olja Bećković. Sa nekoliko izuzetaka, Vučićevo samovlašće je dočekala novinarska boranija, poslušni, samozaljublejni i netalentovani, treća postava u timu zbog koga je B92 postala B92.

Ko je smeo nešto da kaže o neslobodi u mediju na kome su bili Olja, Brankica i Veran Matić, dobitnik francuske „Legije časti“ i inih nagrada, omiljena tema bezbrojniih hvalospeva koji su o Drugoj Srbiji recitovani na Zapadu? Bilo bi to lično i profesionalno samoubistvo, suludi čin koje bi im zatvorio mnoga vrata. Uostalom, svako ko je pokušao nešto da kaže o mraku i neprofesionalizmu na B92 bio je javno kamenovan. Nažalost, ponekad je mnogo teže i uzaludnije boriti se protiv cenzure koju sprovode (i kamufliraju) ikone demokratije i „evropeizacije“ nego kada to čine osvedodočene autokrate i neprijatelji slobode.

Ono što je jako tužno, i što je neophodno imati u vidu kada pokušavamo da razumemo ćutanje oteranih sa B92, jeste da je Olja odbijala da sa svoje moćne platforme nedeljom uveče progovori o onome šta se dešava. Gledao sam emisiju kada je jedan od gostiju u studiju pitao da prokomentariše tihu, pažljivo doziranu čistku B92, gde su iz informativnog programa godinama nestajali najbolji novinari i urednici. Olja je rekla da nije zaposlena na B92 i jasno stavila do znanja da je se to uopšte ne tiče. Uvek se toga setim kada danas lamentira nad nesolidarnošću kolega. Nažalost, nesloboda ovde nije počela sa ukidanjem „Utiska nedelje“.

Olju, koja danas nije zaposlena u NIN-u, izgleda podjednako ne zanima zašto je dobila toliki prostor, zašto u skoro svakom broju ima previše predugačkih intervjua, dosadnih tekstova i ispraznih kolumni. Da li se zapitala gde su svi oni koji su nekada pisali u NIN-u? Zašto su posle privatizacije dovođeni glupi i dosadni, ali pravoverni briselski zavetnici? Teško mi je da poverujem da su za Olju Bećković odgovori na ovakva pitanja ostali tajna.

B92 i NIN, u suštinu, nisu dva prodata medija – mada, naročito u slučaju NIN-a, o ovoj tranzicionoj transakciji treba pre razmišljati kao o poklonu. Reč je o dva ukradena medija, prostorima slobodnog govora otetih od Srbije. Jedan od skoro isključivo „građanske“ (B92), drugi od pretežno „nacionalne“ (NIN).

Današnji, lažni NIN je bar postao nešto kao nova 92-ka, mada krezuba i uplašena, bojim se više od svojih „evropskih“ gazda nego od Vučića. Zato u njemu nije bilo mesta za Antonelu Rihu, jednu od najhrabrijih i najtelentovanijih novinarki B92, koja je svojevremeno bila izbor redakcije za urednicu – ali ne i Verana Matića. I medijske kopije su, po pravilu, mnogo bleđe od originala. Šupalj i sa sve tabloidnijim naslovnim stranama, uključujući i poslednju, jeftinu homofobičnu aluziju „Ja sam tetka“, (lažni) NIN je, uz „Danas“, „Vreme“, „Peščanik“ i „Cenzolovku“, postao jedan od vodećih čuvara B92-kine vatre. Nasuprot tome, ubijeni (pravi) NIN danas nema naslednika. NIN su Tadićeve „Vranjske“.

Okupiran i otet, NIN je danas samo jedna od ilustracija netolerancije, hipokrizije i perverzije koje neguju brojni antivučićevski vučićevci u Drugoj Srbiji. Još transparentnija slika i prilika ovog neobičnog sveta na našem obodu Evrope su „Peščanik“ i „Cenzolovka“. „Peščanik“, najperverzniji od svih klubova obožavalaca Đinđićevog leša, prestao je da rafalno „puca“ po premijeru Srbije tek kada ga je ubio Zvezdanov metak. Ne bih se iznenadio ako bi danas, da je živ, jedna od glavnih meta „Cenzolovke“ bio Slavko Ćuruvija.

Godinama je omiljena meta udarnika netolerancije i primitivizma sa „Peščanika“ bila Olja Bećković. Ali, ona je istovremeno bila jedan od grudobrana koji su omogućila da informativna redakcija B92 bude očišćena, zaglupljena i deprofesionalizovana u potpunoj tišini. Mnogi obožavaoci Danice Vučenić su zaboravili da je ona dobila da vodi „Kažiprst“ samo zato što su ranije bile oterane, ili su zgađene prirodom pritisaka same otišle, novinarke koje su bile i hrabrije i talentovanije.

Danas u NIN-u, Olja nije Olja sa B92 već više nalik članovima trećeg timu u čijem je društvu na B92 dočekala Vučićev uspon na vrh. Iako su joj vrata zanimljivih sagovornika širom otvorena, njeni tekstovi ne zadovaljavaju mnoge kriterijume dobrog intervjua. Koliko god da amaterima mogu delovati slično, dinamične televizijske pričaonice i dugački magazinski intervjui su dva jako različita formata. Bojim se i da Olja u NIN-u nije zato što joj otpuštenoj i satanizovanoj treba pomoći, što bi bio plemenit potez, koji treba podržati koliko god da se slabo snalazi u svom novom izdanju. Čak i kao Olja Bećković, ona može da piše u NIN-u samo zato što njena sasvim razumljiva opsesija Vučićem obećava da neće udarati na „evropske“ dogme, koje se u ovdašnjim izdanjima nemačko-švajcarske tabloidne medijske kuće ne smeju osporavati.

Oljina reputacija je potrebna lažnom NIN-u da popuni prazninu nastalu time što su iz ovog nedeljnika rasterani skoro svi koji umeju da pišu i intervjuišu. Ona je jedan od fikusa koji služe da prikriju drugu od naše dve neslobode. Problem nije što je dozvolila da bude ponovo (zlo)upotrebljena – bojim se da skoro svako ko poželi da morališe treba prvo da pogleda u ogledalo, već to što je počela da pridikuje drugima, hrabrim i telentovanim novinarima čija sudbina nju, sve dok i sama nije postala žrtva, uopšte nije zanimala.

Nažalost, Vučić, koga s razlogom prezire, nije jedini epicentar naše zajedničke, ne samo medijske, neslobode. Neslavna lista je dugačka, pa ću se zadržati samo na B92. Pri vrhu su nemilosrdne pseudouredničke transmisije, prezrene od mnogih sa pokojne B92, prvenstveno novinarki i novinara koji tamo nisu ni dočekali Vučićevu nedemokratsku stabilokratiju. Sanda Savić i Jelena Kosanić-Podunavac su izvršile zadatak i sada, zaštićene „zlatnim padobranima“ i srećno uhlebljene, uživaju u plodovima minulog „proevropskog“ rada. On je uključivao kroćenje B92 i „nestranačku“ strast prema DS-u, tačnije jednoj od alavih „lobi lista“ koje su se borile za prevlast u ovom otužnom političkom preduzeću. Ispred njih dve na listi je pali medijski anđeo Veran Matić, koji se posle rušenja Miloševića transforimsao u uzornog drugosrpskog „cenzora“. On deluju toplo i ne navodi na prezir, ali je odgovorniji od svojih najbližih saradnica.

Iako, za mnoge, žrtva koju je najteže prežaliti, Olja Bećković nije sasvim nevina u priči o tri godine bez „Utiska“. Možda se desi čudo i Srbija se nekako izmigolji iz kandži postdemokratskog vremena, ali danas ne deluje da će se ova odlična emisija uskoro vratiti na male ekrane. Uostalom, da ovde postoje stvarno slobodni antivladini mediji, da je problem samo Vučić, da neki moćnici na Zapadu ne vole kosovsku nezavisnost više od naše slobode i demokratije, Olja bi i tokom prethodne tri godine vodila svoju emisiju. Ali, bojim se da razloge zašto je nije bilo ni na „nezavisnoj“ televiziji N1 treba tražiti u činjenici da ovo nezavisnoj može da stoji samo pod jako debelim znacima navoda. „Sloboda“ koju hrani „on nas/mi ambasadu/Vašington njega“ pokretna traka nije prava sloboda. To je samo drugačija zavisnost.

Ne verujem da sloboda može biti osvajana tako što će žrtve naše prve neslobode zauzimati mesta žrtava naše druge neslobode, u Oljinom slučaju novinara i urednika koji su oterani iz NIN-a. Kad se već usuđuje da bilo šta zamera kolegama koji su tokom godina njene slave proterivani sa B92, bilo bi fer da Olja konačno nešto kaže i o ovoj drugoj neslobodi – kako onoj staroj na B92 tako i ovoj novijoj u NIN-u.

Nije joj ostalo mnogo vremena. Bojim se da će ljudi brzo zaboraviti i nju i „Utisak nedelje“ i upokojenu B92 i klinički mrtav NIN. Nažalost, čak i najlepše uspomene ne žive beskonačno. Šta god da je o tome nekada pevala „Kozmetika“, kada se glava prepuni utiscima oni postaju ili prolazni ili bezopasni.

Zoran Ćirjaković