O VAGINALNIM PREDUZETNICAMA I PREKARNIM SEKSUALNIM RADNICIMA

Pre gomile laži i podmetačina objavljenih ovog jula o meni u "Danasu" i na paramediji N1 Isidoru P. sam javno pomenuo samo jednom prilikom - u komentarima ispod posta u kome sam ismevan i klevetan.

Mislim da je to bilo 17. aprila 2018. godine, na "Fejsbuk" profilu koji je napravljen par dana ranije isključivo da bi još neki ljudi sa levice (dela koji nije autošovinistički i autokolonijalni) i ja bili satanizovani, klevetani i ismevani.

Isidora P. se uključila u konverzaciju, obraćajući mi se sa "Ćirjakoviću", i razmenili smo jedan broj poruka, mada se nikada nigde nismo ni sreli pre promocije knjige dr Jova Bakića ovog leta na Dorćol placu.

Nikada je nisam pominjao ni u tekstovima ni i u javnim nastupima pre objavljivanja monstruoznih laži i podmetačina o meni kao "progonitelju" u "Danasu" ovog jula.

Pri tome, moji postovi u konverzaciji na "Fejsbuku" u kojoj je Isidora P. pomenuta bili su javno dostupni nekih dvadeset minuta.

Sledeći dan taj "Fejsbuk" profil mi je blokiran i zatim ukinut jer je, kako je presrećna objavila Jovana Gligorijević, kod koje, imam utisak, sklonost laganju može imati odlike patologije, njen dečko Aleksej Kišjuhas primetio da se na mojoj fotografiji tri dečaka iz Burkine faso - kod čijih roditelja sam boravio -  jednom vidi deo "piše". Po već oprobanom receptu, organizovala je masovno prijavljivanje.

U nastavku su moji odgovori u toj konverzaciji sa "Fejsbuka". Oni koje sam sačuvao. Mislim da ih je bilo još nekoliko, a prilično sam siguran da ih je, kao i sve što sam ikada igde napisao, sačuvala moja (stvarna) progoniteljka Jovana Gligorijević, koja me ranije klevetala kao "fašistu" i prepisivala terapiju. Već je objavila jedan moj komentar iz pomenute konverzacije. U ovima koje možete pročitati u nastavku, ispravio sam samo jako sitne, uglavnom slovne greške. 

Jovana Gligorijević je organizovala i zajedno sa Natoslavom Ćosićem i Dražom Pavelićem bila koordinator mog javnog linča u julu, osmišljenog oko pažljivo orkestrirane epizode po američkom modelu "bulinga u suzama", verujem prve u Srbiji. Cilj je moje eliminisanje iz javnosti i ukidanje svake mogućnosti da zarađujem. 

Jedan od razloga što je moje javno streljanje, poništavanje i otkazivanje, prvo u Srbiji, bilo toliko uspešno vezano je za činjenicu da su moj javni leš javno "overili" gospođa Ljilana Smajlović, uz pomoć Višnje Aranđelović i nekog bednika, fikusa koga je ostavila da vodi UNS, a zatim Muharem Bazdulj, seksualna izbeglica iz Sarajeva. Posebno sramnu ulogu u mom zatiranju i davanju legitimiteta lažima odigrao je Gorislav Papić, čija je glavna ljubavnica bliska prijateljica ogledne vaginalne preduzetnice.

* * *

"Draga Isidora, mislim da vam je vaš prijatelj čije sam ime zaboravio, reč je o mladom sociologu pred kojim je karijera, već rekao da sam ja odavno napisao tekst koji nije samo o vama, ali u kome ste vi jedna od glavnih junakinja. Naime, hteo sam da kažem da ovde nije reč samo o poražavajućem stanju političkog mejnstrima već da oni koji se predstavljaju kao alternativa reprodukuju njegove najgore aspekte – od nepotizma do profiterstva...

... Za vas sam se zainteresovao kada sam otkrio da je jedna toliko tupava neznalica urednica u LMD na srpskom i komentatorka na programima televizije N1. Pokušaj da, kao izveštač, proniknem u pozadinu bolnog nesklada između vaših skromnih mogućnosti i položaja koje zauzimate odvelo me je do dva važna faktora – vaše vulve i vaših roditelja (kažite mami da je pozdravio čika Jugoslav Ćosić)...

... Vaš prijatelj, sociolog pred kojim je karijera, vam je verovatno preneo i da tekst nisam objavio jer je moja prijateljica kojoj sam rekao o čemu pišem rekla da će svi misliti da mi je ona rekla da to napišem (a nije) i da informacije potiču od nje (a ne potiču). Reč je o nekome ko deli vaše stavove i ideološku orijentaciju, ali ne i vaše preskromne intelektualne mogućnosti. Dakle o jednoj od žena, nije ih malo, koje bi svojim znanjem i prema drugim relevantnim kriterijumima zasluživala da se nađu na mestu na kome se vi nalazite zahvaljujući mami i vaginalnom preduzetništvu. Štaviše, i vaš prijatelj, sociolog pred kojim je karijera, deli moj stav o vašoj (ne)inteligenciji, ali smatra da vam se treba gledati kroz prste zbog neke jako tužne priče iz vaše prošlosti. (Mada ne verujem da vam je preneo taj deo razgovora, vođenog pred svedocima, ali bez svedokinja) ...

... Inače, odabrali ste dobar put – i za vas i za potomstvo, ako ga budete imali. Na primer, jedna vaša preduzetna koleginica iz DS-a je čak i sina odškolovala na uglednom američkom univeritetu. On je sada ugledni stručnjak, profesor. (Mama se, pre DS-a, ovom vrstom preduzetništva bavila u još dve stranke. Trnovit je to put. Napominjem da kada govorim o vaginalnim preduzetnicama ne mislim na prekarne seksualane radnice, od kojih se neke prethodnih meseci reklamiraju u subalternim Parovima i u svetlucavoj Zadruzi)...

... Imamo, naravno, i penis preduzetništvo, čiji je poster child u sadašnjoj vlasti. Ali, ovde nije stvar u manjem i većem zlu, već o pokretima, strankama i organizacijama koje se izdaju za stvarnu, pri tome radikalnu, alternativu – a to nisu. I tu se u ovoj priči pojavljuje vaš lepi lik i oskudan um. Nažalost, bojim se da u moralno osiromašenom svetu u kome bi da plivate, mama, tata i vulva nisu dovoljne. Ipak, draga Isidora, ja i vama i, iznad svega, vašoj vagini želim mnogo uspeha u budućem radu."

(post je ovde originalno objavljen 12. avgusta 2019. godine. pošto se kampanja laži nastavlja, ponovo ga postavljam)

DA LI JE DOZVOLJENO KRITIKOVATI BBC?

od serije tvitova do kratkog teksta u kome obavljam ono što je dužan da učini svaki odgovoran novinar. ovde ukazujem što se skriva iza žargona medijskih "evropeizatora" i njihovog spina

Mobing autokolonijalnih snaga se nastavlja. Preneto mi je upozorenje komandantinje BBC na slučajnosrpskom da ću biti tužen jer navodno kaljam ugled BBC-ja time što na Tviteru BBC na slučajnorpskom nazivam BBC na slučajnosrpskom. Slučajnosrpski je ućutkavati.

Komnadantkinja BBC na slučajnorspkom je vrhunska novinarka i izuzetno inteligentna osoba, iako, koliko se sećam, nema završen fakultet. Nažalost, na BBC (News) na slučajnosrpskom, kao i na Fox News u SAD, mnogi vrhunski profesionalci služe političkim ciljevima moćnika.

Lokalne servise BBC News finansira Forin ofis - oni su politička oružija jedne neokolonijalne politike. Informisanje je tu u službi britanskih ciljeva na Balkanu i održavanja statusa imperijalne sile. Činjenica da se drže mnogih BBC standarda samo služi da kamuflira glavnu agendu.

Ključ za razumevanje uloge BBC (News) na slučajnorspskom nije BBC (News) već platforme kao što su Vice, Talas, Vugl, Noizz..., odakle dolazi većina kadrova. Čini se da je BBC na slučajnosrpskom prvenstveno usmeren na (pre)oblikovanja svesti važnog segmenta mlađe populacije.

Da podsetim. Bar deset puta sam objašnjavao da sam pojam Slučajni Srbi uveo zato što je pojam Druga Srbija izgubio svaki smisao. Em ih je Vučić podelio em su postali "prvi" - elita koja formalno nije na vlasti, ali nam kroji sudbinu.
Savršena odrednica za "drugi dolazak" BBC-ja u Srbiju.

Da pojasnim. U duboko podeljenoj Srbiji se govore dva "jezika". Podela je prvenstveno klasna (svezuba elita/krezubi narod, prdopuderaši/nekulturni, pismeni/nepismeni...), tek onda politička. Dakle, na srpskom se kaže "BBC na slučajnosrpskom", a na slučajnosrpskom "BBC na srpskom".

Da predupredim teorije zavere. BBC loše plaća "na lokalu". Naravno, to je bitno iznad zarada u Srbiji, ali malo u poređenju sa "standardom" i pretpostavkama dela javnosti. Mislim da su motivi zaposlenih jako čisti, čak i ako su (kao bar jedan od njih) goli karijeristi i oportunisti.

Pri tome, prilično sam siguran da komandanti "domaćih" neokolonijalnih transmisija, kao što su N1 i tabloidna kolekcija štampanih i internet medija, zarađuju najmanje deset puta više nego komandantkinja BBC na slučajnosrpskom. Nemojte biti Kišjuhas, koji sudi o motivima neistomišljenika - nije sve u parama ni za pare.

I, za kraj, sa relativno malim budžetom, BBC na slučajnosrpskom odlično obavlja "posao" kanalisanja mozgova kandidata za buduće lidere i druge krojače srpskih sudbina. Uticaj na studente fakulteta na kojima raste broj profesora koji predaju "autošovinističke nauke" je zadovoljavajući. Devetka.

Dakle, gospođo draga, da li sam zaslužio tužbu? Koliko Vašeg iživljavanja zaslužuje neko ko slobodno i odgovorno misli svojom glavom - o svemu, pa i o Vašem BCC-ju na slučajnosrpskom?

Zoran Ćirjaković

Mamini revolucionari (tekst iz 2014)

(originalno objavljen u "politici")

„Ovo se tiče svih!”, pisalo je na parolama koje su studenti nosili ulicama Pariza 1968. godine. U Čikagu su uzvikivali „Ceo svet gleda!” Zahtevi su se stvarno ticali svih i ceo svet je tada gledao u pobunjene studente.

Iako danas postoji gomila razloga za studentski bunt, protesti koje je organizovao „Samoorganizovani studentski pokret 2014. godine” tiču se malo koga. U njih retko pogledaju čak i kolege s Beogradskog univerziteta.

U video-poruci svim studentima Filozofskog fakulteta, koja je na „Jutjubu” postavljena 38. dana protesta, organizatori su nezainteresovane studente pozvali na zbor „da bi prosto shvatili zašto se dešava ovo što se dešava”. Ni u jednom kadru promotivnog filma koji prikazuje scene blokade fakulteta nema više od pet studenata.

Protesti, čiji je glavni zahtev „da se nastavi sve po starom”, ne zanimaju mnogo ni one koji protestuju. Ali, to ne predstavlja iznenađenje. I početkom devedesetih, pre nego što je tranzicija dodatno uzdrmala naše veliko, ali krhko „ja”, strah od bruke, rizika i neizvesnosti ograničavao je studentske proteste.

Koliki se revolucionarni potencijal danas krije u studentima nad kojima lebdi brižna „dron mama” i koji se više od svega plaše blama? Šta nastaje kada se spoji duh vremena oličen u maksimi „ja, ja i samo ja” i kolektivistička kultura koja nalaže podizanje prezaštićene VIP dece?

Proizvod je kontrarevolucionarno sveto trojstvo našeg statusa kvo – opušteno, iskuliraj i sigurica. Dobili smo generaciju studenata koja, kada se konačno pobunila, ne traži promene, već se bori za pravo da se što kasnije suoči sa stvarnošću i ima produženo detinjstvo.

Koliko god balkanska ušuškanost bila turobna i parališuća, staklena zvona su ovde udobna i umirujuća. Po pravilu, bake i deke će dati sve što imaju, čak i kada imaju vrlo malo, a mnoge majke kao da imaju doktorat iz pasivne agresije i odlučnost da žive samo za svoju decu.

Ali, čak i pobunjenike koji uspeju da pobede neumornu mamu i savladaju kulturu bruke i časti, koja u Srbiji uglavnom ne poznaje generacijske razlike, čeka jedna mnogo veća prepreka.

Bunt je postao marketinška udica za usluge mobilne telefonije i druge opsene „giga, mega i ultra” konzumerizma. Kul devojke svoje nepristajanje mogu da izraze u muškom toaletu, tako što će se pobuniti protiv pisoara, a otpor revolucionarnih hipstera oličen je u krađi naramka kukuruza iz polja vrednog seljaka.

To su neke od poruka iz reklama koje smišljaju „penzionisani” buntovnici iz prethodne generacije, tridesetogodišnjaci koji su se odavno „prodali”. Glavni izgovor ovih mlađanih korporativnih kreativaca jeste da „vole svoj posao”. Tanušni „mekbuk er” je njihova lična karta, a sposobnost da hipnotišu „buntovne konzumente” glavna mera njihove tržišne vrednosti.

Manje vredne pseudolevičare uspavale su tatine tranzicione pare i norveške donacije – kul izdavačka kuća ili ljudskopravaški NVO omogućavaju održavanje revolucionarnih iluzija i poželjan status.

Ipak, ne treba olako osuđivati bivše i sadašnje lumpenintelektualce, salonske revolucionare koji skupljaju društveni kapital i unovčavaju duh vremena. Romantično „srpsko proleće” je završeno 5. oktobra i uključili smo se u ukalupljena, turbokapitalistička vremena. Srbija je postala svet i izbor nam se sveo na televizičnog Kurtu i slatkorečivog Murtu, tri rate ili „dozvoljeni minus”, pripejd ili postpejd.

Ne čudi da se mnogim studentima ne žuri da izađu iz mamine šerpe i tatinog novčanika, koliko god da su plitki i istanjeni. I u Srbiji odavno studiraju generacije čiju su budućnost pojeli neoliberalni skakavci.

Zoran Ćirjaković

Рат против менталитета (текст из 2015.)

(дугачак текст са четири антрфилеа, објављен на "новом полису", мада написан за "политику" где је требало да изађе као тема недеље)

Нико није задовољан Србијом. Ни грађани, ни влада, ни странци који већ годинама одређују нашу судбину. Многи се жале на власт, још је више оних који криве страни фактор, али највећи број главни узрок различитих проблема види у нама самима. Једни говоре о менталитету, други помињу свест, а трећи једноставно кажу – "такви смо".

У суштини, незадовољство је везано за нашу културу, онај њен део који се не види лако, који није директно везан за обичаје, религију или традицију, али који управља нашим вредносним системом, многим уверењима, поступцима и одлукама које сматрамо личним. Промена менталитета је постала и лајтмотив јавних наступа Александра Вучића, који стално истиче да ће промена свести бити најтежи посао и највећа препрека на путу напретка који обећава. "Плашим се нашег менталитета, наших навика – то је наш прави проблем ".

Овакве изјаве су Вучићу донеле бројне похвале, не само на Западу. Штавише, са негативним судом о нашем менталитету се углавном слажу и неки његови највећи критичари. Мада, многи истичу да свемоћни премијер представља отелотворење таквог менталитета и да је свест много теже променити него политичке ставове и идеологију.

Грађани често помињу пљачкашки и изелички "менталитет власти" и подсећају да се данашња опозиција, док је владала, није понашала много другачије. Али, како истичу истраживачи утицаја културе, "ауторитет опстаје само тамо где је упарен са послушношћу". Неки наши владари нису били људи какве заслужујемо, али су нам сви много сличнији него што волимо да верујемо.

Вршење власти у једној земљи "има тенденцију да буде укорењено у веровањима великог дела популације о томе који су исправни начини понашања владара", пише Херт Хофштеде, један од водећих истраживача "националном културом" условљених образаца понашања. И ставови неких наших јавних интелектуалаца одражавају ово схватање. Весна Пешић издваја "патологију интересног понашања" политичке елите спојену са логиком "хајде да се прикажем вођи као лојалан". Ратко Божовић истиче да "доминира менталитет подаништва и аутократске фрустрације".

Пишући о Јосипу Брозу, као "сурогату бога, краља и домаћина", Тодор Куљић је рекао да се "у миту о вођи-спаситељу огледају вредности и менталитет широких делова становништва, угроженог различитим кризама, које је тежило социјалној правди". Латинка Перовић сматра да су нас менталитет и српски национализам, који трају "не марећи за правне и историјске чињенице", сместили на узаврелу и "архаичну историјску маргину која је, заиста, у супротности с временом".

Нажалост, велики део критике нашег менталитета прожет је схватањем да је он непромењив, патолошки и неспојив са западним схватањима и обрасцима понашања, који нам се сугеришу не само као универзални, већ и као супериорни у односу на партикуларне, наше.

Овакви ставови отежавају критичко сагледавање и, увек трновиту, промену менталитета на неколико начина. Прво, неки од њих нису само нетачни већ су и увредљиви. Друго, не само да се немачки и шпански менталитет јако разликују, већ културалне разлике представљају препреку у сарадњи актера из Белгије и Холандије, два малена суседа. Када говоримо о менталитетима, мало тога је стварно европски или западно.
Треће, један од разлога зашто на једном простору постоји одређена свест је што неки од њених чинилаца представљају оптималан одговор на специфичан контекст, различите околности и утицаје које су га обликовали и који га одржавају. Коначно, менталитет се увек мења. Сам од себе полако, нешто брже под утицајем великих, трауматичних догађаја или свеобухватних, тотализујућих идеологија – али увек спорије него што би волели они који у њему виде непријатеља.

Многи интелектуалаци, који верују да сви проблеми "иду директно из целог народа", прижељкују прозападног диктатора који ће челичном песницом згромити оклеветани менталитет. Диктатура олакшава инжењеринг менталитета, али обично се брзо покаже да је велики број наметнутих промена неодржив. Испод површине онога што делује као ново, обично се крију стара схватања и понашања.

Тодор Куљић подсећа да је "Тито комбиновао политичка начела својих балканских претходника, скривено, испод идеологије марксизма и несврстаности". Често се губи из вида да менталитети нису по себи ни добри ни лоши. Оно што је у једним околностима огромна мана, у другим може постати велика предност. Уосталом, исти елементи немачког културалног обрасца погодовали су брзој нацификацији земље током тридесетих година и њеној, релативно успешној, денацификацији пар деценија касније.

Један део непријатељства према свести грађана Србије последица је чињенице да неолиберализам, идеологија која управља савременим светом, није културално неутралан и да у себи носимо један непогодан, анти-капиталистички менталитет. Други је везан за доминатно, култур-расистичко тумачење злочина почињених током ратова деведесетих.

Промена српског менталитета је била велика тема у пролеће 1999. године. У тексту "Милошевићеви добровољни егзекутори", објављеном у утицајном магазину "Њу рипаблик", Стејси Саливан је злочине везала за српски менталитет и сугерисала да је "центар гравитације у Југославији нешто што је много теже уништити него једну армију или режим. То је сам менталитет нације". За Саливан, "прави проблем је инхерентан српском друштву и унутрашњи... Мислим да треба да будемо јако обазриви када проблеме у Србији једноставно приписујемо једном човеку". Историчар Данијел Голдхаген, професор на Харварду, понудио је решење. У тексту у "Гардијану" захтевао је да западне силе окупацијом помогну Србима да "преобликују себе, да очисте своју јавну сферу од својих националистичких, милитаристичких и дехуманизујућих веровања".

Прича о промени менталитета се често везује за европеизацију и потребу да Србија постане "нормална држава", што је схватање које овде има бројне заговорнике. Али, чињеница да је неко љубитељ западне културе и стила живота не значи да у себи носи "западне вредности", како год да их дефинишемо.

Субјективни осећај европеизације обично не одговара стварној промени менталитета. Никада није било лакше игнорисати снагу културних утицаја него данас, у времену када се са пар посета тајландском ресторану, или лудовањем на Миконосу, може купити илузија космополитизма. Све мање људи свој менталитет "носи на реверу", али то што је неко променио гардеробу, кола и ставове, што делује (пост)модерно или што је усвојио пожељне обрасце понашања, не значи да је променио менталитет.

Нажалост, многи припадници наше интелектуалне елите воле да верују да имају другачији менталтет, да "ми у Београду јесмо другачији, толерантнији", или да припадају негде другде. Као и огромна већина политичара, ни они не могу бити савезници у борби за промену менталитета који, наравно, провирује и иза самоправедне згађености и отуђености дела "културне" елите.

У тој борби, Србија ће имати само два савезника. Време, спору али моћну машину, и нашу потребу да се, обично само онолико колико морамо, мењамо и прилагођавамо новим околностима. Све друго је спој лепих жеља, слатких илузија и, изнад свега, потребе да верујемо у чудо и тражимо спасиоца, која је одавано постала верни пратилац, сенка нашег менталитета.

Држава без блама

(1. антрфиле)

Ако у "Гугл" претраживачу откуцате "крив сам", добићете пар иронично интонираних признања наших моћника, текстове неколико популарних песама и гомилу превдених изјава западних политичара, тренера и спортиста. Када погрешимо или урадимо нешто лоше, ми обично не осећамо кривицу већ срамоту – уместо да кажемо "крив сам", обично само промрмљамо "блам" или "брука".

Када изговарају "Не могу да верујем да сам (ја) то урадио!", становници Балкана ће, по правилу, нагласак ставити на "ја" или "сам", срамоту што се то десило "мени". Западњаци ће га ставити на "то", што изржава осећај кривице због тога што су урадили нешто лоше или погрешно. У троуглу личне кривице, срамоте и страха, који учествује у зауздавању неприхватљивих и ружних поступака и понашања, ми живимо на простору где царује брука, асистира јој страх, а кривица има најмање важно место.

Како истичу психолози, срамота је везана за очекивања других, саму могућност да ће нас оценити негативно. Карактеристична је за колективистичка друштва и обично се појави само онда када нисмо сами. Кривица је осећање које првенствено настаје као последица тога да људи сами себе негативно оцењују. Израженија је у индивидуалистичким друштвима, у којима се људи више равнају према сопственим, унутрашњим стандардима.

Нажлост, ни многе модерне институције, ни све оно што обично називамо "правна држава", нису културално неутралне. Оне одражавају чинилац вредносног система који уједињује западни свет, у коме су се појавиле и развиле. У великој мери, производ су "културе кривице", а не "културе бруке и части", која и у Србија успешно одолева модернизацијским таласима.

Корени два културална обрасца сежу дубоко у прошлост. Без њих, није могуће разумети ни поделу хришћанства на источно и западно ни неке од невидљивих, менталних зидова које деле савремени свет. Штавише, католички, протестантски и, све бројнији, јеванђелистички мисионари одавно су забележили да им је било јако тешко да "откључају врата душа" свуда тамо где брука има примат над кривицом.

И срамота и кривица имају важно место у Библији, а част је представљена као једна од највреднијих ствари која се може поседовати. Страдање Исусово истиче важност оба осећања – на крсту, Христос трпи срамоту и носи грехе људи. Али, две велике гране хришћанства су вековима нагласак стављале на различите делове светог текста или различите аспекте истог чина.

Неке новозаветне параболе су или незанимљиве верницима на Западу или их уопште не дирају. Добар пример је прича о два сина из Јеванђеља по Матеју, од којих је један јавно рекао да оцу неће помоћи у винограду, али је то касније учинио, а други је јавно обећао да хоће, али није учинио ништа. Питање "Који је од ове двојице испунио вољу очеву?" сасвим ће разумети само људи који долазе из култура бруке и части.

Још пре Христа, фокус на кривицу, на појединца, пратио је рађање Римске републике и кодификовање римског права, које је постало основа западних правних система. Та логика никада није сасвим прихваћена у источним друштвима, где нагласак није на појединцу, већ на међузависној личности која се не може свести на индивидуу.

Да би овде, на југоистоку Европе, правна држава стварно "профункционисала", потребно је прескочити једну високу културалну баријеру – чињеницу да не страхујемо толико од тога да ћемо бити криви колико нас плаши да можемо да будемо одбачени, да нам људи до којих нам је стало неће дати потврду која нам је потребна да би веровали у себе.

Оно што често делује као сукоб (лоше) традиције и (добре) модерности у ствари представља сукоб два тешко помирљива "културална програма" – једног, који овде царује вековима, и другог, чију логику више није могуће избећи. Зато, да би једног дана постала правна држава какву многи прижељкују, да би "увезене" институције почеле да функционишу онако "како треба", овде је неопходно постићи нешто много теже од промене менталитета – потребно је да Србија постане држава без блама.

Менталитет у колевци

(2. антрфиле)
Разлике између култура су јасно препознатљиве већ при подизању деце. Све оно што обично зовемо менталитет и свест почиње да се обликује буквално у колевци. То представља један од разлога зашто је толико тешко мењати навике и културом условљена понашања и уверења.

Истраживања међукултуралних психолога показују да мајке у источним културама раније реагују на плач и узнемиреност деце него мајке у западним културама. Насупрот њих, мајке на Истоку обично много спорије и ређе реагују на позитивне сигнале својих беба. Штавише, мајке из источних култура се чешће труде да делују проактивно, да антиципирају узнемиреност и плач, него мајке из западних култура, које обично чекају да дете постане снажно узнемирено и тек тада реагују. По правилу, проактивне мајке подижу децу која ће живети у колективистичким културама, а реактивне у индивидуалистичким.

Културални раскорак наставља да расте на дечијем игралишту. Ту деца уче да разликују чисто и прљаво, опасно и безбедно. У културама каква је наша, док се играју у песку, навикавају се да буду презаштићена и ригиднија од вршњака у западним културама. Док упијамо превише широка и апсолутна схватања прљавог и опасног, почиње да се развија наша склоност да различитости схватамо као контаминирајуће и неприхватљиве.

Касније, у школи, наставаник је у центру свега, а од ученика се очекује да га слушају, и углавном бивају обесхрабрени да показују иницијативу. Циљ је да научимо да дајемо јасне, "праве одговоре". Наравно, иако има важних личних, класних и сталешких разлика, и родитељи и наставници деле многе заједничке вредности и, по правилу, труде се да подижу децу у складу са обрасцима понашања и профилом личности који високо вреднују.

Наша култура је једна од оних где се од деце, како пишу Вивијан Карлсон и Робин Харвуд, професори студија породице, очекују да буду "послушна, мирна и да се лепо понашају". То је много теже постићи и захтевније је него подизање деце у западним културама, где се очекује да постану "асертивна и самоуверена", истичу Карлсонова и Харвуд, који су истраживали разлике у подизању деце у англоамеричким и порториканским породицама из средње класе у САД. Њихови закључци су у складу са резултатима истраживањима у другим деловима света.

Професори Фред Ротбаум и Гилда Морели, стручњаци за дечији развој, истичу да ова истраживања истичу да су потребне "културално специчичне дефиниције брижног родитељства". Како родитељи разумеју циљеве социјализације утиче на избор метода које сматрају оправданим или потребним. То чини да широм света припадници многих културалних и етничких заједница, пишу Ротбаум и Морели, високо вреднују "родитељску контролу, наредбодавни тон и строгоћу".

Ово у великој мери објашњава огромну популарност ставова Зорана Миловојевића, који се противи забрани телесног кажњавања деце. Овај отпор нема везе са наводно високим степеном толеранције према насиљу у српском друштву, што је неистина коју редовно наводе неки Миливојевићеви критичари, већ представља последицу широко прихваћених схватања о томе какав човек треба да постане и како треба да се понаша један "добар" припадник наше културе.

"Децу је све могуће научити ненасилним путем", изјавила је психоаналитичарка Весна Брзев Ћурчић, критикујући подршку коју Миливојевић даје родитељским батинама. Она је сасвим у праву. Али, свако ко стварно жели да сломи отпор прихватању овог става, мора прво да прихвати да се култура и психологија не могу раздвајати, да много тога није ни универзално ни лично.

Србија спада у једну од бројних култура у којима је пожељан профил личности тешко обликовати без неких елемената "физичке контроле". Овде многи јако брижни и потпуно посвећени родитељи верују да су понека ћушка, па и шамар, не само у најбољем интересу деце коју обожавају, већ и апсолутно неопходни. Наравно, лако је судити о оваквој пракси и криминализовати је.

Али, увек када је реч о културом условљеним понашањима, строги закони, драконске казне и позивање на наводно универзалне вредности и науку, имаће крајње ограничене домете. Нажалост, психологија је наука која је упорније од многих других покушавала да игнорише важност културе, првенствено у тумачењу различитих пракси и понашања. У Србији је прва озбиљна студија на тему међукултуралне психологије објављена тек 2011. године.

Зато не чуди да је помињање "културе, традиције и сродних идентитетских питања" у бројним осудама Миливојевићевих ставова углавном било ограничено на баналне, реторске или ироничне аргументе. Ксенија Крстић и Алекснадар Бауцал су тако истакли да "примена физичког кажњавања никада није била дефинисана као део колективног идентитета људи који живе у Србији".

Овде не треба губити из вида да у случају односа према подизању деце моћне културалне силнице упоредо делују на неколико нивоа. Њихова синергија производи много снажнији отпор, који се огледа и у изузетно емотивној подршци Миливојевићевим контраверзним ставовима. Наиме, није реч само о промени свести родитеља, што није лако, већ о стварима које је још теже променити. Ту, између осталог, спадају схватање како деца треба да се понашају, начин како окружење тумачи њихово "лоше" или "непримерено" понашање и, што није безначајно, како сталне критике и судови о њиховој деци делују на родитеље.

Зато, ако закон буде донет, можемо очекивати да ће многи родитељи радије ризиковати да "постану" криминалци него што ће дозволити да деца брукају и њих и себе. Мада, сви они имају разлога да верују да ће и најављени закон, слично забрани пушења и употребе мобилног телефона током вожње, углавном остати мртво слово на папиру.

По чему су слични Срби и Немци

(3. антрфиле)

Многи актери који би да мењају свест грађана Србије не крију да би желели да постанемо Немци. Они опрезнији кажу да треба да учимо од сународника великог Макса Вебера. Александар Вучић је недавно слику пожељне будућности везао за то да "бар у понечему можемо да се упоредимо са Немцима и са немачком државом". Међу грађани има оптимиста, али и скептика који верују да је "Србија ближа по менталитету Ирану и Сомалији" него Немачкој. Колико смо стварно далеко? Шта нас зближава и шта делимо?

Немачка етика и однос према раду и одговорности ослањају се на културни образац и менталитет који са српским има само једну додирну тачку. Као и Немци, грађани Србије не воле неизвесност и обликују своје институције и понашања тако да амбиваленцију сведу на минимум и лакше избегну оно што им је непознато.

Од релевантних одредница менталитета, које су у последње три деценије широм света пажљиво мерене, анализиране и поређене, однос према неизвесности се најтеже мења. Оно што је још важније, припадници култура које жуде за познатим и предвидивим теже од других мењају вредносни систем и све друге обрасце понашања.

Истраживања показују да је од свих европских нација само две теже променити од Срба – Грке и Португалце. Зато ће промене менталитета овде бити изузетно споре и могуће су само уз пуно уважавање моћне културалне силе која има бројне последице у свим сферама наших јавних и приватних живота.

Опсесија избегавањем ризика одговорна је за бројне одлике нашег менталитета и неке од најгорих навика. Због ње смо склони да све што је различито посматрамо као опасност, не волимо да "пустимо да нам се ствари десе" и тешко се одлучујемо на "корак у непознато". Песимисти смо по питању могућности да утичемо на доношење одлука и у политику се углавном укључују људи који очекују личну корист.

Иако, наравно, постоје немале разлике између појединаца, обично размишљамо у апсолутним категоријама и бојимо свет у црно-бело, повлачимо оштру линију између доброг и лошег, дозвољеног и забрањеног, пријатеља и непријатеља... Неслагање обично бива схваћено као израз непријатељства, а чак и највећа пријатељства тешко преживе политичко размимоилажење.

И наши владари су "деца исте културе" и не подносе неизвесност. Херт Хофштеде истиче да се у културама као што су наша и немачка вође често мешају у сасвим непотребне, свакодневне послове и проблеме, док у културама које не наводе своје припаднике да се плаше непознатог, лидери много лакше остају фокусирани на важна, стратешка питања.

Склоност централизацији и доношењу превеликог броја одлука на врху, представља један од разлога зашто у Немачкој нема много великих мултинационалних корпорација. Штавише, један од наскупљих несупеха у историји великог бизниса представља покушај да 1998. године, "под немачком капом", буду спојени Дајмлер, произвођач Мерцедеса, и амерички Крајзлер.

Непомирљиве разлике су биле видљиве на сваком нивоу пословања, од дизајнерског стола до упрваног одбора, али и у схватању по чему треба да се истиче и буде привлачан коначни производ. Пре спајања, нове немачке газде су антиципирале само проблеме везане за разлике који су дубоко укорењене у функционисању две велике организације, али не и оне које су културалне.

Методични и навикли на послушност, склони централизацији и бирократичности, немачки менаџери су покушали да упрвљају Крајзлером као да је немачка компанија. Али, америчка ефикасност и брзина, плодотворна комбинација смелости и прагматичности која је и привукла Дајмлер, није могла да функционише под ригидним немачким менаџментом.

Пословни дебакл – бачене су милијарде долара – постао је уџбенички пример нерешивости многих проблема који су производ разлика у менталитету. Показало се да људи нису увек "поправљиви", чак и када се променом њихових навика, односа према хијерархији и система вредности бави рационално организована и одлично подмазана немачка машинерија.

Немачка је за нас користан пример и због постојаности разлика између истока и запада некада подељене земље. С једне стране, и поред огромних напора, четврт века инжењеринга менталитета и идентитета није дало очекиване резултате – посткомунистички Осији и даље недовољно личе на "типичне Весије". С друге стране, чињеница да се на истоку током четири деценије комунизма развио битно другачији менталитет сведочи о могућности да свест буде промењена.

Али, као и на истоку Немачке, и овдашњи жилави социјалистистички менталитет треба посматрати у контексту чињенице да се савршено уклопио у вековима учвршћивану аверзију према променама, ризику и личној одговорности. Зато и овде носталгија за Титовим временом није везана само за наводно бољи живот – сећање уме да буде варљиво. Она је првенствено израз наше огромне потребе за извесношћу, једне од ствари у којој смо одавно надмашили Немце.

Пусти снови и доброћудни диктатори

(4. антрфиле)

Србија није једина земља чији се менталитет многима не свиђа. У Украјини или Русији они који воле да говоре о промени менталитета обично имају у виду отклон од комунизма и "Азије", у коју многи еврофанатици смештају и православље, источно хришћанство. Демонстранти на кијевском Мајдану су тврдили да желе "раскид са азијаштином и совјетским менталитетом". "Лоша" свест и све што не ваља се свуда на истоку и југу Европе често везује за презрени Оријент, оно што је и Зоран Ђинђић волео да зове "пусто турско".

Мало западније, папа Фрања је недавно два пута поменуо потребу промене менталитета католичког клера. Једном, када их је позвао да коначно напусте удобне одаје, "изађу напоље и сретну Бога који у живи у градовима са сиротињом". Други пут, када је подсетио да црква "више није једина која производи културу. Више нисмо ни први ни они које људи највише слушају". Питања као што су "Да ли можемо да променимо менталитет целе земље?" постала су тема и хипстерских "TED конференција", расправа различитих ауторитета који, бавећи се технологијом, забавом и дизајном, покушавају да неолиберализам учине лепшим и шармантнијим.

На врхунцу краткотрајног "Арапског пролећа", велике наде су полагане у "генерацијску промену менталитета" и "организациону генијалност" египатских либералних активиста. Извештавајући из Каира током револуционарне 2011. године, "Економист" је писао да се на Блиском истоку појавила "растућа провалија која дели застарели поглед на свет" владара, тих "мушкараца из каменог доба", и "све софистицираније ставове њихових поданика". Четири године касније, Египтом влада "нека врста доброћудног диктатора" из, следећи логику "Економиста", млађег каменог доба – и више нико не помиње промену менталитета.

Прилог за одбрану спонзоруша (текст из 2006.)

Вређање спонзоруша је постао један од омиљених националних спортова у Србији. Изједначене су са курвама, ратним злочинцима и криминалцима. Њихово “естетско профитерство” је деведесетих поистовећено са “ратним профитерством” најпожељнијих спонзора. Спонзоруше су свесно користиле своје лепо тело као оружје, али реакције су обично биле као да су се за бољи живот бориле ножевима и пиштољима, а не блајханом косом и бујним грудима.

Стигма прикачена овој речи је толико велика да се саме нису буниле. “Осумњичене” жене су или ћутале или су се, као Јелена Карлеуша, трудиле да докажу да оне то нису. Чак и када су им, пребијеним, остављеним или навученим на хероин, комшије признавале да су жртве, то је обично било праћено злурадим изјавама типа “сама је бирала, заслужила је, нек’ сад трпи батине, нек’ цркне” и тврдњама да су “њихове паре опљачкане од овог народа”.

Спонзорушама су приписивани најнижи мотиви иако су их многе околности приморале да потраже спонзора. Ту је, наравно, било и оних које су првенствено желеле да добију силиконска “уста на поклон за Дан заљубљених, а за Осми март и нос”. Али већина се само борила, често бирајући мање од два зла, за бољи и достојанственији живот у времену када су женама путеви били још затворенији него мушкарцима. У напорима једне спонзоруше да поправи свој мали свет у времену кад је окружење било тако непоправљиво, ретко ко је видео било шта вредно хвале.

Скоро да им нико у Србији није признао субверзивну делатност, да су један израз побуне жена против мушког монопола моћи. Истовремено, оне су често биле једине особе које су најгорима међу нама, опасним мушкарцима којима је режим омогућио да отимају и не плаћају порез, узимале неки данак. Тек када је једна “генералица” опељешила моћног хашког оптуженика, неки медији су препознали њихову позитивну улогу.

Уврежило се веровање да је “Србија рај на Земљи” за спонзоруше, иако овај феномен “цвета” у сваком друштву после слома система вредности када велики број жена закључи да је њихово тело постало једини друштвено вредновани “таленат”. Када су економски потенцијали у поседу малог броја људи, по правилу мушкараца, женама су обично затворени сви конвенционални путеви ка поштовању, престижу или богатству, ка “друштвеној мушкости”. О томе пише Брам Дајкстра, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, у књизи “Зле сестре: претња женске сексуалности и култ мушкости”.

У времену економске кризе у првој половини двадесетог века Американци су постали опседнути “злом” спонзорушом која уништава вредног, богобојажљивог капиталисту. Холивудски филмови су створили слику о вампиру који “пије крв” узорног америчког мужјака.

Спонзоруша је представљана као “уништитељ”, “вештица”, пирана”, “грабљивац” и жена која “поседује мушки мозак”. Најопаснијим су сматране спонзоруше “из радничке класе које су истовремено биле обдарене бујном интелигенцијом и бујним облинама”. Способност спонзоруша да се приближе мушким поседима је доживљавана као опасан, субверзиван напад на владајући мачистички “патријархат” у времену општег сиромаштва.

Корени најгорих стереотипа о спонзорушама постају препознатљиви крајем деветнаестог века када су жене почеле масовније “да мењају правила игре” и бирају партнера. На енглеском се спонзоруша каже голд-диггер (“копачица злата”) и Дајкстра пише да “ако сперма, крв и ‘злато’ чине друштвени калибар мушкарца, многе од њих су изгледа закључиле да би требало поћи од злата”.

Спонзоруша је током “популистичких” година америчке историје оптужена не само да незаслужено узима новац већ, како пише Дајкстра, да “својом зубатом вагином откида сиву масу” свог моћног спонзора. Поседовање мушкарца који поседује је за многе жене био једини начин да дођу у могућност да кажу “поседујем, дакле постојим”, како Дајкстра дефинише “егзистенцијалистички циљ сваке спонзоруше”.

Број жена заинтересованих да постану спонзоруше је био толико велики да је једна од “највећих издавачких сензација у САД” крајем двадесетих била књига “Исповест једне спонзоруше” Бети ван Девентер. Иста ауторка је објавила и хит “Како наћи мужа”. Наводећи шта је алтернатива потрази за спонзором, она пише о интелигентним женама које су постале “привесци”, домаћице зависне од својих неуспешних мужева, или секретарицама, “лоше плаћеним интелектуалним проституткама тупавих мужјака”.

Бети своје “занимање” доживљава као “модерну бизнис методу” и пише да “не тргује сексом, већ женственошћу”. Девентер тврди да у свом животном избору ужива: “Ништа ми није драже него да надмудрим или насамарим мушкарца.” Она наглашава да је бити спонзоруша реакција модерне жене на неједнакост полова, могућност да користећи своју лепоту коначно натера мушкарце да плате цену. “Успешна спонзоруша се не рађа, већ постаје”, храбри искусна Девентер читатељке. “Жена је ускраћена у економском свету и ја мислим да је бити спонзоруша само једна од праведних компензација.”

Дајкстра сматра да је Девентер покушала да дâ одговор на дилеме многих жена у тешким, нама добро познатим временима. Бројни спонзори су на изузетно скуп начин научили да је “глупа плавуша” често много интелигентнија него што изгледа. Дајкстра пише да спонзоруше често морају да се служе мимикријом, да “својевољно потискују своју интелигенцију” и с пажњом слушају лупетања спонзора.

Заузврат, оне неретко добијају “само прилику да украду мрвице господаревог богатства” и многе доживотно остају “повлашћене слушкиње у домаћинству империјалног мужјака” и мушке играчке. Дајкстра каже и да су неке спонзоруше постале “економске терористкиње”. Ако његов опис “преведемо” на ситуацију у Србији деведесетих, “жртве” њиховог “терора” су често били баш они недодирљиви моћници и силеџије који су на разне начине терорисали несрећно окружење.

Дајкстра пише да је у Америци двадесетих, баш као и у Србији седам деценија касније, “чиста” женственост сублимирана у “глупој плавуши” постала за мушкарце “ултимативни статусни симбол, најјаснија индикација њиховог права да припадају елити еволуције”. Мерилин Монро је, како пише Милена Драгићевић-Шешић, постала типичан, негативан лик “глупаче (плавуше) љубавнице/спонзоруше” у масовној култури. Српски (и још више хрватски) мачо стереотип је да је она “фина, сређена. Само јој фали мало да мисли, све остало скоро да има”.

Балкански спонзори су ређе говорили о страху од “сопствене” спонзоруше него њихове америчке колеге. Вера бахатих, мизогиних мушкараца да ће увек моћи да контролишу и манипулишу “њеном материјалном нимфоманијом” и прича о “освети спонзоруше” је деценијама била подлога многих добрих холивудских сценарија. “Жена – хемијски елемент” (‘лако се сједињује са златом, сребром и другим племенитим металима’) или “жена која исисава новац из мушкарца и онда га одбацује, јесте стални фантазам масовне културе”, пише Драгићевић-Шешић.

Српска спонзоруша у очима јавности не може да се искупи чак ни када “исиса” све из свог озлоглашеног спонзора. Узрок је можда и у томе што је изузетно мало домаћих аутора покушало да упозна свет српских спонзоруша, да завире у њихове мозгове.

Вероватно најзанимљивији и најдетаљнији увид у изузетно богат и живописан миље београдских спонзоруша понудила је ауторка у роману који је објављен 2006. године. У својим “Спонзорушама” она слика разноликост типова и судбина које се крију иза ове неправедно озлоглашене речи. Књига је толико уверљива и богата детаљима да ауторка каже да се “боји се да ће неко мислити да сам то ја”.

“Рекли су ми да мој роман највише купују младе девојке. Верујем да ће 80 одсто читатељки моћи да се препозна у овој књизи, а опет ће за себе рећи да нису спонзоруше... Многи мушкарци ће у овом роману препознати своје девојке”, говори ауторка. “Спонзоруше о којима пишем су београдски ликови, праве Београђанке, не девојке из Гуче, не студенткиње. У Београду их има много више него са стране. То је један урбани феномен. Београђанке се само лакше маскирају и лакше прикривају да су спонзоруше. Оне имају стан код маме и тате, параван иза кога могу да се сакрију и кажу ‘па зашто бих ја то радила’.”

“Спонзоруша има свуда. То је можда најлакши пут и то није ништа страшно. У Лондону и Паризу су још ‘горе’ него овде. Тога је било и у време моје баке, али се то није тако звало. Тада су говорили ‘када беда уђе на врата, љубав излази кроз прозор’”, каже ауторка романа.

Она сматра да имена најуспешнијих и најугледнијих у хијерархији српских спонзоруша не треба тражити у таблоидима. “Наши медији се плаше реакције моћних мушкараца. Многима није пријатно да се пише да су са неком спонзорушом... Али неки мушкарци воле спонзоруше и не стиде се да их назову правим именом. За њих је то најефикаснији начин да покажу да имају паре.” Ипак овај термин се најчешће спомиње у медијима када се пише о “силиконским” естрадним звездама и “пратиљама” оних који су управо пали са врха пирамиде моћи. Почетак “спуштања” обично прати јавно преименовање њихових партнерки из “манекенки” или “лепотица” у спонзоруше.

Промена броја и профила спонзоруша је постао барометар српске транзиције. “И спонзоруше су код нас напредовале и еволуирале. Више нико неће оне најниже, класичне спонзоруше. Сад се тражи девојка која је образована. Ако хоће да се њом ожене они ‘прави’, онда мора бити врхунска”, каже ауторка.

“Све је више и више мушких спонзоруша. Жене су коначно овде успеле да дођу до пара, многе већ у адвертајзинг агенцијама зарађују две, три хиљаде евра, имају станове, службене аутомобиле. Често им се закаче симпатични, слатки лузери. Оне им плаћају рачуне и изводе их, а они су вечни студенти.”

У Хрватској, где су спонзоруше много већа тема него у Србији, Ведрана Рудан предлаже реч “спонзоруш“ или “спонзорац” за мушку верзију. У западном суседству су се појавиле и “неоспонзоруше”. “То ти је нови тип! Наиме, неоспонзоруша тотално овиси сама о себи, академски је образована, а ако улети спонзор срдачно ће га прихватит”, објашњава на Интернету једна хрватска блогерка.

“Жене су овде фрустриране. У Србији није лако наћи фрајера”, каже ауторка романа „Спонзоруше“. Многи и за ово криве спонзоруше. Наћи ћете текстове у којима се тврди да су оне “друштвено зло” и да су паралисале и инхибирале српске мужјаке. Учесник Б92 форума пише да су спонзори и спонзоруше “прописали идеале живота” и тако “приморали све остале да их прихвате или признају да су будале и неприлагођени робови”.

“Уколико се догоди чудо да се спонзоруше окрену нормалним младићима, то ће бити најтрагичнија ствар за те младиће”, изјавила је докторка Данијела Марић једном домаћем магазину. О спонзорушама се у Србији често говори као о болести. Иако је многи сматрају неизлечивом, једна јунакиња романа тврди: “Била сам али сам се излечила, ја сам спонзоруша у пензији”.

Докторка Марић је популарном таблоиду објаснила зашто верује да ово није могуће: “Спонзоруше никада неће моћи да промене своје основне жеље због свог менталног склопа, необразовања, погрешног васпитања и поремећеног система вредности. Спонзорство је вид латентне, односно супклиничке проституције. Проституција није само продаја сопственог тела, тај термин не везује се само за сферу сексологије, него и за поремећај моралности. Мисли се и на продају душе и на продају тела за новац, због многих бенефиција, сјаја и свега онога што новац индиректно доноси.”

Марић сматра да су спонзоруше имале алтернативу. “Неке (жене) су заврнуле рукаве па су чистиле или су радиле као продавачице. На частан начин су зарађивале новац који им је помогао да преживе.” Али многе девојке нису желеле само да преживљавају. Западних “политички коректнијих”, идеолошких спонзора је било мало, визе су се тешко добијале, а и газде су волеле да пипкају и штипкају своје слабо плаћене продавачице.

Чак се и у зборницима феминистичких текстова спонзоруше изузетно ретко и углавном узгред помињу. Хајдана Балетић им поклања мало више пажње у књизи “Жене, слике, измишљаји” чије је издавање спонзорисао Фонд за отворено друштво. Балетић тврди да је то лако препознатљива жена која “нема много времена за размишљање”, која је прочитала “само једну књигу” и којој је “очуван изглед” сав капитал. Она “спонзорство” не види као последицу већ га ставља у исту раван са национализмом, ратом, “тријумфом глупости и примитивизма”.

Због примања спонзорских пара сатанизоване су и неке од најпознатијих активисткиња “друге Србије” и неки од Милошевићу блиских интелектуалаца. Ласкање, лаж и подилажење као оружје о којима говори Дајкстра на Балкану често примењују “идеолошке спонзоруше” (оба пола) које уместо облина “нуде” став и савет. Бавећи се неретко антиратним или “продемократским” профитеризмом неке/и су богатог спонзора “тражиле/и” у владиним и невладиним организацијама на Западу.

Истичући и појачавајући став, често прелазећи границу истинитог и објективног, наше леве и десне “политичке спонзоруше” су примењивале исти рецепт као њихове “најгоре класичне” колегинице које су “буџиле” своје груди. Резултат је политичка сцена на којој доминирају пренаглашене, црно-беле слике и “силиконом” полулажи дорађени ставови.

Равноправно блаћене и из мушких и из женских уста спонзоруше су стекле статус најлепша “ружне појаве” у Србији. Фудбалер Ниша Савељић је недавно изјавио да “уколико би спонзоруше ступиле у организовани штрајк, то би сигурно био најмасовнији протест” у Србији. Њихову дуговечност гарантује чињеница да се на Запад и даље не може и да је Србија јако далеко од остварења националног идеала “има се, може се”.
Ипак, још увек нико није овде успео да откине тако велики део мафијашког и ратнопрофитерског “колача” као спонзоруше. Да је била објективнија и активнија у прогањању балканских злочинаца, можда би им Карла дел Понте била достојна конкуренција.

За разлику од швајцарске тужитељице која је већ обезбедила место у историји, њихова прича ретко има срећан крај. Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате, када следећи пут помислите да су нечасне и неморалне, да ли вам је савест сасвим чиста. Да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?

Зоран Ћирјаковић

NE MISLIM, DAKLE GLEDAM UTISAK NEDELJE

Mucajući, ljuta ne samo na Aleksandra Vučića već i na sve one koji na dele njen hronični bes već vole da kažu “pa šta”, Olja Bećković je danas rekla da je uplašena. Razumem je. Imajući u vidu šta sve misli i govori o režimu, mora da je zbunjuje činjenica da je uopšte živa. Mene ne, pa ću probati da smirim egocentričnu koleginicu.

Da odmah razjasnim i moje “pa šta” – pa “Evropa”, draga gospođo. Najskuplja srpska reč, čija se cena izražava i u krhkosti kocki na Trgu republike i u strahu Olje Bećković. Ali i razlog zašto gospođa Bećković uopšte ne treba da se brine, sem da, ako – ili, bojim se, pre kada – uđe, ni EU ni NATO neće želeti da izbacuje vodu iz kabla koji u naše stanove isporučuje njenu antirežimsku buku i bes.

Ima nečeg, naravno samo na prvi pogled, nadrealnog u činjenici da je jedan antirežimski kanal zakovan za broj jedan na televizorima miliona građana Srbije, a da, citiraću Peščanik, “Zolja” svake nedelje “puca” po režimu sa dvojke na daljinskom. To pomalo asocira na “tačke”, sovjetske radio prijemnike na kojima nije bilo moguće promeniti frekvenciju. Slušam zbunjenu Olju i hrabre Tviter partizane i njihova priča o Vučićevoj Srbiji mi zvuči kao da tvrde da je Lav Trocki bio vlasnik Первая общесоюзная программа u Staljinovom SSSR-u ili da je Der Stürmer bio jevrejska novina. Čist staljinizam i fašizam, jelte.

Nešto ovde ne štima. Ili je problem u slici koju stvaraju antirežimski aktivisti? Ili u ključnom antirežimskim mediju, zakovanom za jedinicu na skoro svim daljinskim upravljačima u mojoj zgradi?

Relevantnih nezavisnih medija nema. Oni koji se predstavljaju kao nazavisni zavise od zapadne pomoći. Na svakome ko veruje da je nezavisni novinar u tim medijima je da, prvo, prepozna ovu kontradikciju i zatim je nekako razreši. Samo tada može da odvaga koliko je nezavisan i koliko je (samo) novinar kada ekonomski zavisi od zapadnih centara moći, kojima je na Balkanu ne toliko prioritet koliko za nas jedina relevantna “evropska vrednost” – što manja i slabija Srbija?

Ne znam kako ljubitelji fikcije o “povratku u devedesete” izlaze na kraj sa brojnim neprijatnim činjenicama. Počevši od one da Soroš nije večeravao sa Miloševićem i da naslednik Sonje Liht kroti opoziciju i podsmeva se, iz njegovog ugla valjda bez navodnika, čak i nezavisnim novinarima. Ali, mene posebno zanima tumačenje jedne, da kažemo da tako nešto može da postoji, čisto medijske dileme.

Kako to da je jedna antirežimska televizija, da ne pominjem ponovo gde je N1 “zakovan”, danas ima manji politički efekat od B92 – malog, lokalnog antirežimskog radija tokom devedesetih? Kako građanističke antirežimlije tumače to da su saradnici Verana Matića uglavnom bili mnogo bolji i talentovaniji novinari od njega – a on nije netalentovan, a kamoli glup, dok su saradnici Jugoslava Ćosića, koje je, kao i Veran, sam birao, bojim se bez izuzetka manje talentovani i/ili mnogo gluplji od njega?

I jedna dilema, koju mogu da razreše samo teoretičari zavere i oni koji znaju mnogo više od mene. Da li Jugoslav Ćosić, komandant te luksuzne paramedijske skalamerije, greškom dobija NATO sendvič sa pršutom iz Parme, iako ne zaslužuje ni parizer? Ili je, možda, reč o tome da bi, da po rezultatima svog antirežimskog delovanja zaslužuje kobe govedinu, ostao i bez političkog parizera? Drugim rečima, da li je plaćen da ruši ili samo da slabi vlast? Ili je, možda, Jugoslav Ćosić greška u NATO sistemu? U zemlji u kojoj mučeni Dušan Teodorović može da postane opozicioni mozak nisam spreman da isključim čak ni one odgovore koji deluju sasvim nadrealno.

Tu ponovo dolazimo do Olje Bećković, danas korisnog idiota EU i NATO pakta ili, što bi njeni saborci rekli za svakoga ko misli drugačije – bota. “Utisak nedelje”, njen preparirani medijski dinusaurus, iako zaglavljen u postistorijskim devedestim i njihovim iluzijama, postao je fetiš destruktivne i samozaljubljene elite, nespremne da pogleda u svoju sliku u ogledalu. Bojim se da slogan ‘ne mislim dakle gledam “Utisak nedelje”’ ilustruje suštinu “stada” čiji su pripadnici ovde najbliži definiciji “političkog vola”.

Kako to da čak ni tokom njene emisije voda ne ulazi u kabl? Da li je Olja Bećković greška u režimskom medijskom poretku ili je njen program postao trla baba lan da joj prođe (nedeljni) dan? Kako to da “Utiska nedelje” nije bilo tokom skoro tri letnja meseca – u zemlji kojoj je dogorelo do nokata i u kojoj je stanje katastrofalno, bar kako tvrde trijateralac Bakić i drugi priželjkivani partneri u dosadnjikavoj partiji parapolitičkog pasijansa nedeljom uveče? Da li druga Jova kama i redenik, koji razgorevaju salonske revolucionarne strasti Oljine ciljne grupe, manje svrbe kada maksimalna dnevna temperatura retko prelazi trideset stepeni?

Uz tužnu građanističku elitu, koja veruje da demonstrativnim ubistvom etničkog sopstva može spasiti građanskog sebe, danas je i gospođa Bećković. Razapeta između mržnje prema Vučiću i verovanja da je moguće toliko mrzeti i biti svoj i nezavisan, Olja mi liči na novu inkarnaciju “čekača autobusa”, “slučajnih prolaznika” kroz slavniju stranu devedesetih. Trudi se da danas ispadne kriva u očima režima na isti onaj neuverljiv način na koji su se oni nekada pravili da su nevini. Biće da farsu proizvode ljudi koji vole da veruju da se istorija ponavlja.

Olji njeni novi pajtosi sa autošovinističkog peščanog spruda neće oprostiti prezime. U stvari verovanje – nevažno je da li je ono fikcija ili odraz stvarnosti – da nije samo biološka već i ideološka Matijina ćerka. Slučajnosrpsko “sestrinstvo” Dubravke Stojanović, u trijumfiratu navodno neuništivog, samobnavljajućeg srpskog zla, Bećkovića odavno smešta rame uz rame sa “Ristom Sotonom” i Vojislavom Koštunicom.

Ne treba to nikad gubiti iz vida, u temelju autošovinističkog narativa je i verovanje da je “dobra”, Druga Srbija – ženskog roda. U skladu sa novim, homokolonijalnim imperativima, vremenom je slučajnosrpsko “sestrinstvo” prihvatilo i gej “bratstvo”, ali muškost posrbljenog balkanskog “zla” je opstala. Od Olje se tu očekuje dekontaminacija – suštinski antisrpsko, ne antirežimsko delovanje, i zato će, bojim se, ostati “loša” žena, samo Matijina ćerka.

Ideološke ćerke Radomira Konstantinovića su se, pak, podelile. One s kojima nije Olja su sada sa režimom. Zato što misle da “nepismene” i “neobrazovane” – koji, po Oljinom fanu koji se uključio u emisiju, jesu oni koji govore “pa šta” – u EU može da utera samo dozirana (ne)demokratija, koja ne mari za medijske slobode.

Za njih ne mari ni ta “Evropa” – koja obožava srpsko “pa šta” i mrzi kada čuje naše “šta”. Zato ovdašnji “nezavisni mediji” imaju samo dve funkcije. Da slabe režim u Beogradu i da ga, kada skreće ka Moskvi, vraćaju na “pravi put” ka, kako veruju u Briselu, Berlinu, Parizu, Londonu i Vašingtonu, konačnom rešenju balkanskog “bureta baruta”.

Tu dolazimo do druge najskuplje srpske reči, koju su Oljini gosti ove večeri retko pominjali – sem kada su lili krokodilske suze za Oliverom Ivanovićem. Preko “pa šta” vodi jedini “put Srbije u Evropu”, na kome, inače, ima brojnih (ne-srpskih) balvana. Ta “Evropa” čini da Olja ne treba da se plaši ni našeg “pa šta” ni bilo čega drugog. Za razliku od onih koji još veruju da će “dogodine” ponovo moći da krenu putem u Prizren.

Zoran Ćirjaković

Кетман или смртоносна мимикрија? (петнаестак година стар текст)

(... објављен у правом нин-у)

Кетман, односно такија (што на арапском значи “обезбедити заштиту”), даје право муслиману да крши све верске забране. До које мере то може објаснити “неспоразуме” Запада и исламског света


Ми смо у рату и ја сам војник.” Овако је, говорећи препознатљивим јоркширским акцентом у Ал каидином пропагандном видеу, своје занимање описао тридесетогодишњи Мухамед Сидик Кан. Ништа у животу овог Енглеза пакистанског порекла, оца осмомесечне бебе, није указивало на то да ће постати један од четворице бомбаша који су у јулу у Лондону убили педесет двоје невиних људи. Канове комшије у предграђу Лидса су у будућем лондонском бомбашу виделе омиљеног и пожртвованог учитеља. “Није изгледао као екстремиста. Није говорио о религији. Био је јако фин тип”, рекао је један од суседа.

Један фрустрирани функционер британске обавештајне службе је изјавио да Кан спада у оно што агенти називају “чистим кожама”, људима без мрље коју би могао да региструје моћни “обавештајни радар”. Лондонски бомбаши нису били ни добро обучени терористи, ни вешти тајни агенти неке непријатељске силе. Чињеницу да тајне службе више не могу да направе “профил” самоубице британски званичник је назвао “правом ноћном мором”. Овај безбедносни кошмар последица је чињенице да су четворица лондонских бомбаша годинама савршено примењивали кетман, стару исламску стратегију преживљавања у непријатељском окружењу.

Куран каже да ће Алах ценити сваког муслимана по томе шта му је у срцу, а не шта му је на језику. Ово учење је дало верски легитимитет схватању да муслиман има право да лаже, користи мимикрију и скрива своје веровање у ситуацији када се осећа угроженим због свог веровања. Кетман, односно такија (што на арапском значи “обезбедити заштиту”), даје право муслиману да крши све верске забране. Не само да превара, убиство, конзумирање свињетине и алкохолних пића тада постају дозвољена и богоугодна дела, већ муслиман који сматра да кад је у опасности има право да порекне своју веру и исповеда веру неверника. Употребу такије муслимани не сматрају лагањем, већ дозвољеном мером самозаштите. На сваком је вернику да сам у складу са својом савешћу процени степен опасности и оцени да ли ће и у којој мери применити такију.

МАЊЕ ЗЛО: За разлику од сунита који верују да се такија може примењивати само у рату или ситуацији директне претње, мањинска заједница шиита је кетман сматрала обавезом и стубом своје вере. Сваки Иранац је увек у стању да када то околности наложе ради чак и оно што сматра одвратним. Ајатолах Рухалах Хомеини је отворено говорио да без такије данас не би било шиита.

Да није кетмана ни бројни дервишки редови не би опстали. Реч текија, назив дервишког верског објекта, изведен је из истог арапског корена. Такија је кроз историју омогућавала преживљавање езотеричних дервишких учења која су ортодоксни сунити сматрали јеретичким. Захваљујући кетману чак четвртина становника Турске су данас бекташије и алевити. Председник суседне Сирије је припадник још хетеродокснијег реда алавија. Исламски фундаменталисти су њихови највећи непријатељи.

Сунити су традиционално сумњичави према кетману. Велика већина сматра да степен угрожености муслимана у данашњем свету не оправдава примену такије. Они виде ову мимикрију као зло које постаје оправдано током џихада. Само тада верник има право да одабере такију, мање зло, да би се спасио од већег. Свесни да кетман са собом носи гомилу опасности, сунитски имами су у прошлости изузетно ретко охрабривали ову праксу. Јасер Арафат се сматра “уметником такије” – палестинска ситуација представља пример околности у којима се она сме примењивати. Тек су 1979. године, после доласка на власт ајатолаха Хомеинија у шиитском Ирану, многи сунити схватили колико кетман може бити користан.

“Ако неко жели да говори о исламској власти и њеном успостављању, мора се држати такије”, написао је имам Хомеини у књизи Исламска власт, манифесту иранске револуције, која је пробудила успавани исламски свет. Хомеини је седамдесетих закључио, како пише Фердун Ховејда у књизи Шах и ајатолах, да мора иза себе имати коалицију свих опозиционара како би остварио свој главни циљ: успостављање теократског поретка. Из егзила у Паризу Хомеини је годинама обећавао демократију, слободне изборе и једнакост жена. Комунистички герилци и умерени политичари му се не би прикључили у борби против шаха да су знали да је његов прави циљ исламска република.

НАИВНИ ЗАПАД: Следећи ирански пример, лидери екстремних фундаменталистичких група су
такију поставили у темеље стратегије која је резултирала успешним терористичким нападима. Делујући из неприступачних авганистанских планина и скривених упоришта у Ираку и Палестини исламистичке вође су последњих година биле изузетно отворене по питању свог циља. Другачије не би били у стању да обаве регрутацију међу милионима незадовољника широм света. Зато у Бин Ладеновим фатвама и саопштењима такију нећете наћи ни у траговима.

Добро скривен кетман управља свакодневицом његових добровољаца. Да нису били у стању да доследно примене кетман, лондонски бомбаши никада не би стигли до својих циљева. Тврдећи да је ислам у целом свету нападнут од америчких крсташа, израелских циониста и њихових савезника, вође савременог џихада су убедиле своје следбенике да је оправдано употребити моћни кетман.

Коришћена паралелно са војном силом, субверзија заснована на такији је, како пише професор Валид Фарес са Универзитета на Флориди, допринела невероватној експанзији ислама у седмом веку. “Обмана (такијом) је до данас остала моћније оружје од класичних џејмсбондовских обавештајних тактика зато што за разлику од западних метода има цивилизацијску, глобалну димензију”, пише професор Фарес. “Оно у чему је данас такија јединствена јесте њен успех када се примењује унутар напредних и софистицираних држава.”

Мухамед Сифауи, алжирски новинар који се на неколико месеци 2002. године инфилтрирао у редове Ал каиде, пише у својој књизи Унутар Ал каиде да је свест терориста обликована такијом. Сифауи сведочи да исламисти користе један дискурс када међусобно разговарају, када “показују шта им је стварно у срцу, када дозвољавају да се појави њихова фашистичка, ратнохушкачка страна”, и други који је “намењен неверницима, ублажен толеранцијом, разумевањем и поштовањем”. “Никада не откриј своје намере и оно шта стварно мислиш, правило је свих фундаменталиста... Наивни људи са Запада суде о њима искључиво према ономе што говоре”, пише Сифауи.

АЛАХ ПРАШТА: Професор Џералд Пост са Универзитета Џорџ Вашингтон је био сведок - експерт на суђењу припаднику Ал каиде. Он је анализирао Ал каидино упутство за обављање терористичких операција, у којем се посебна пажња поклања оправданости примене кетмана када се “муслиман бори на територијама безбожника”. “Упутство каже да тада не морате да живите животом доброг муслимана зато што сте у служби џихада и да ће вам Алах опростити све што сте радили”, каже професор Пост.

Ирачким шиитима. који чине око 60 одсто становништва, нису потребна упутства. Они спроводе такију у Ираку јер су под окупацијом. За разлику од сунитских устаника већина сматра да ће веру најбоље сачувати ако се клоне конфронтације са америчким непријатељима. Неки аналитичари сматрају да ирачки велики ајатолах Али ал Систани данас покушава да искористи Американце за постизање својих циљева на сличан начин на који је имам Хомеини седамдесетих искористио комунисте и продемократске опоненте шаху. Захваљујући такији прави циљ вође ирачких шиита данас можемо само да нагађамо. Оне који сумњају у Систанијеву способност да оствари оно што је наумио треба подсетити да се једна од његових књига зове Трактат о такији.

Председнику Бушу се жури да оде из Ирака и Систанијеве га амбиције још увек не брину. Могућа шиитска “Исламска Република Ирак” делује тако бенигно у поређењу са Осаминим и Заркавијевим сунитским фанатицима који су открили да обмана такијом игра важну улогу у борби против неупоредиво моћнијег непријатеља. “007” и његове скупе играчке ту не могу пуно да помогну. Бондове колеге у Лондону чека још пуно кошмарних ноћи.

*  *  *

“Босански кетман”

Шта је Абдулах Сидран саветовао Алији Изетбеговићу у вези са “пренаглашеношћу испољавања муслиманског верског осјећања” у Сарајеву

Књига Чеслава Милоша Заробљени ум, објављена у Београду 1987. године, стекла је током рата култни статус у опкољеном Сарајеву. Милош је у уводу своје дугачке студије о мимикрији у тоталитарном друштву бошњачкој секуларизованој књижевној и интелектуалној елити – неретко оданијој пиву и лози него Курану – открио кетман. Свуда где “није било довољно ћутати”, где се – да би се преживело или да би се остварио неки велики циљ – морало отворено порећи сопствено мишљење, рађао се кетман. Милош је закључио да су се муслимани у непријатељском окружењу кроз историју понашали слично пољским интелектуалцима под стаљинистичким режимом. Пољски дисидент је написао да кетман онима који га примењују даје осећај супериорности. Не треба да чуди да се многима у окруженом Сарајеву тада учинило да се такија може искористити као интелигентно и моћно оружје.

Резултати су ипак били много слабији од очекиваних. Неки су касније Алију Изетбеговића критиковали због лошег кетмана. Други, у које спада и Абдулах Сидран, сматрали су да Алија уопште није примењивао кетман током рата. Сам Изетбеговић је негирао да је практиковао кетман. Сидран је 1996. године поклонио Изетбеговићу Милошеву књигу и искористио прилику, како је написао у Слободној Босни, да свом председнику каже: “Оно што ми у нашем понашању највише смета (је) транспарентност, пренаглашеност испољавања муслиманског верског осјећања... ваљало би размислити о кетману.” “Знаш, Авдо, кетман примјењује мањина, у већинском окружењу. А ми смо овдје већина”, одговорио је Изетбеговић.

Мало је оних који верују да Изетбеговић није примењивао такију. Ипак, Алијини дипломатски и преговарачки успеси више су последица бруталности и ароганције српских и хрватских вођа него његове способности да искористи ову стару исламску праксу. Изетбеговић није успео да ову вештину усаврши у комунистичкој Босни, “најцрвенијој” републици титоистичке Југославије. Околности у Босни су биле најсличније ситуацији у земљама Варшавског уговора у којима је, како пише Милош, практиковање кетмана међу интелигенцијом узело масовне размере.

Јуна ове године, на седници главног одбора СДА, Изетбеговићеви политички наследници су покушали да наставе да практикују “мултиетнички кетман”. Руководство је саопштило да СДА престаје да буде странка једног народа и саопштило имена “небошњачких” вођа новог, “мултиетничког” СДА. Али тезу да Алијина странка представља искрене браниоце мултиетничке Босне данас је теже бранити него икада у петнаестогодишњој историји ове партије. Недељник Слободна Босна је јунску одлуку назвао “великом преваром”.

Један од разлога због чега ова “мултиетничка” мимикрија неће бити успешна можете наћи на шехидском мезарју на Ковачима, само стотинак метара изнад Башчаршије. Одлука да Алија Изетбеговић буде сахрањен на овом гробљу резервисаном само за шехиде, муслимане који су “јуначком смрћу погинули у борби за веру”, представља завршни чин трапавог и недоследног кокетирања “оца Бошњачке нације” са кетманом.

Зоран Ћирјаковић

Filozofija zla ili zla filosofija Radomira Konstantinovića (iz 2016.)

da ne bacate pare na Nedeljnik, glasilo najdublje, autokolonijalne države, koje krade moje ideje - stari tekst, tačnije jedan dugačak i četiri kraća teksta objavljena u "politici" kao "tema nedelje" 2016. godine, nažalost uvek aktuelan u zemlji fatalno zatrovanoj bedom autošovinizma

Privilegovani ljudi, rekao je jedan mudar američki profesor, vole da veruju da je granica između dobra i zla fiksirana i neprobojna – "oni su na dobroj strani, drugi na lošoj". Za razliku od običnog, "prostog" sveta, koji sliku najvećeg zla obično smešta u nepoznato, ono što je daleko ili drugačije, ušuškane "sofisticirane" elite vole da ga vide oko sebe, iza prvog musavog zida i blatnjavog ćoška, usred onoga što im je najbliže i što najbolje poznaju.

Ipak, retko je u delima koja nisu završila u ropotarnici intelektualne istorije jedno zlo – uokvireno prepoznatljivim kulturalnim obrascem i ilustrovano stihovima pesnika naroda kome pripada autor – predstavljano toliko velikim, duboko ukorenjenim i neuništivim, kao u knjizi pežorativnog naslova "Filosofija palanke". Pre nego što nam, negde pri kraju, saopšti da "palanka", u stvari, nema svoju filozofiju, Radomir Konstatinović iznosi razmišljanja koja su hipnotisala srpsku liberalnu elitu i zagrejala srca ekstremnih nacionalista u okruženju.

Bez uzimanja u obzir sadržaja i uticaja "Filosofije palanke" nije moguće razumeti dubinu podela u Srbiji, iscrpljujući "kulturni rat" dve Srbije kome se ne nazire kraj. Za mnoge antinacionaliste, slučajne Srbe, ona predstavlja Bibliju antifašizma, knjigu koja je najavila i objasnila srpske zločine. Opisivana je kao ne "samo otkrivalačka nego, gotovo, i proročka".

Latinka Perović je u njoj otkrila kristalnu kuglu u kojoj se vidi naše neevropsko sutra – "služeći se mimikrijom, duh palanke kao infrastruktura nacionalizma drži i dalje Srbiju na odstojanju od Evrope." Iako ističe da se o njoj "raspravljalo na naučnim skupovima" moćna istoričarka smatra da je to "nedovoljno za knjigu koja bi trebalo da postane nova Biblija".

Istovremeno, ona je u najužoj konkurenciji za Bibliju srpskog autošovinizma. Postala je sofisticirano priručno opravdanje za stavove koji bi, izgovoreni o nekom od komšijskih naroda, privukli pažnju ako ne tužilaštva onda resornih organizacija građana u civilu. Možete pročitati i zaključak da ovde "predugo živi narod sa zakasnelim pretenzijama na modernost".

Ali, šta je poručio sam Konstantinović, rodonačelnik Druge Srbije? Da li je njegova knjiga alatka za borbu protiv "srpskog nacizma" ili sredstvo za "nacifikovanje" Srba? Pomaže li "Filosofija palanke" da postanemo (pravi) Evropljani ili nam poručuje da to nikada nećemo biti? Konačno, treba li je uopšte čitati?

"Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti", piše Konstantinović. Palanački svet "ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti".

Latinka Perović tvrdi "da je čitanje Filosofije palanke postalo neka vrsta merila za stvarni iskorak iz duha palanke." Ali, sumnjam da su "Filosofiju palanke" pročitali i mnogi od onih koji jadikuju o "čuvenoj, a nepročitanoj knjizi".

Štaviše, njen uticaj je sasvim u neskladu s njenom čitanošću. Duboko pesmistička poruka odavno postoji nezavisno od samog teksta, repetitivnog štiva čiji se autor upinjao da ne kaže ono što govori. Ona nam stiže preko brojnih glasnika, intelektualaca i aktivista koji su je uprostili i pamfletizovali, prilagodili "urbanim" ukusima u ubrzanim, "rijaliti" vremenima.

Ipak, neumorni promoteri su je pravilno razumeli. Problem nije u tome kako su tumačili Konstantinovića već kako su vrednovali njegove zaključke, diskvalifikujući pri tome one koji se ne slažu kao "zarobljenike palanačkog duha". Glavni odgovor na kritike je da on nije pisao o palanci već o univerzalnom zloduhu koji se, valjda slučajno, zove baš palanka.

Tamara Kaliterna je svoj panegirik naslovila "Filozofija Srbije". Ona piše da je to "filozofija zatvorenosti, hedonizam sabornosti, uteha nepokretnih istina, okovanost tradicijom i nasleđenim, neupitnost". Zlatko Paković je, pak, jedan od apologeta koji se, kada ne tvrde da Konstantinović piše baš o Srbiji, lako zaborave i počnu da nas ubeđuju da "on ne govori o fenomenu koji se javlja isključivo u srpskoj kulturi, a to mu podmeću".

Da mu nije potrebno bilo šta podmetati demonstrirao je i Sreten Ugričić: "Narodnooslobodilačka borba u palanci, znamo to čak i ako nismo čitali Konstantinovića, nije moguća... U našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu... I zaista, svi smo se mnogo puta uverili: u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je."

Čak i da nekako poverujemo da Konstantinović stvarno piše o univerzalnom zloduhu, koji se otelotvorio baš u Srbiji, zemlji palanki – nedopustivo je da se najmračnija sila, jača od svake čovečnosti, zove kao i desetak balkanskih gradića. Zato čak ni naslov ove knjige nije nevin. Štaviše, bio bi nedopustiv i da ima aromu bilo koje druge kulturne lokacije – laošanske, paštunske, američke...

Ponekad pomislim da je dobro što nisam rođen u Smederevskoj Palanci, koju građani kojima je stigmatizovana reč urezana u biografiju zovu jednostavno – Palanka. Ali, Konstantinović, naravno, piše o nečem drugom. Palanka je za ovog rođenog Subotičanina, slučajnog Habsburgovca, šifra za osmansku, "srbijansku" Srbiju i njeno srpstvo, koje ugrožava zamišljenu vojvođansku izuzenost. (Ne)skriveni kultur-rasizam je i jedan od glavnih razloga zašto je "Filosofija palanke" do sada prevedena samo na mađarski.

Iako joj je etimologija složena, palanka nije neka kulturalno bezmirisna, neutralna reč – ona ima srpsko ime i osmansko prezime. U naš jezik je ušla kao turcizam, odrednica koja ima pečat prokazanog Orijenta, štaviše njegovih još prezrenijih oboda. Devet od deset globalnih Palanki su na Balkanu, koji je vekovima na Zapadu predstavljan kao prljav, krvožedan i masan – musavi mali Orijent bez egzotike, neprijatni, neevropski prostor na kome stanuju preteći islam i istočno, pravoslavno hrišćanstvo.

Zato palanka ne može biti samo duhovni, geografski ili zemni pojam – ona je uvek i kulturna odrednica. Laslo Vegel piše da "Filosofija palanke" predočava "jezivo istočno lice ovog regiona" i da predstavlja "crnu hroniku srednjoevropskog i balkanskog 'istočnjaštva'". U svesti otuđenih elita, palanka je postala jedan od sinonima za antievropske okove, "pusto tursko" utopljeno u "ružno srpsko" – drugo ime Srbije koju vide kao čedo neprijatelja jedine prave, zapadne civilizacije, neželjeno dete vizantijskog komonvelta i osmanskog ekumena.

Konstantinovićeva knjiga je nastala u sklopu jedne od najneslavnijih evropskih intelektualnih tradicija – sistematskog vezivanja nezapadnih prostora, prvenstveno islamskog Orijenta, "crne Afrike" i Balkana, za seriju sterotipa koji njihove stanovnike uokviravaju kao primitivne, infantilne, iracionalne, nepopravljive ili divlje robove tradicije, narode kojima su neophodni zapadni tutori, ljude koji bi, prepušteni sami sebi, povređivali i sebe i druge.

Edvard Said je ovu naučnu, književnu i filozofsku neistinu o onima koji su drugačiji od Zapada nazvao jednostvano – "orijentalizam". Kao i svaka opasna laž, "orijentalizam" je baziran na tendeciozno odabranim slikama i malim istinama o različitim istocima – bliskom, dalekom, ruskom, balkanskom... Obezbedio je "moralno" opravdanje za kolonijalizam i savremene oblike zapadne dominacije, čak i obasce mučenja u zatvoru Abu Graib u Iraku.

(Auto)orijentalizam je jedini relevatan kontekst za razumevanje knjige koja je posrbila staru zapadnu sliku o balkanskom zlu, (ne)evropskom buretu baruta. "Filosofija palanke" odlično ilustruje kako je u mozgove ljudi širom sveta urezivana zatomljena slika Orijenta i njegovog ružnijeg mlađeg brata Balkana. Štaviše, nemoguće je učitati Zapad u sliku (duha) palanke, armiranu kolektivističkom kulturnim obrascem i karikaturom našeg mentaliteta.

Konstantinovićeva hrestomatija kultur-rasizma maskirana je filozofijom, kamuflažnim zastorom istkanim od zapadnog kanona – Hegela, Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna... On je, piše kulturolog Davor Beganović, "tu nema nikakve dvojbe, 'težak' spisatelj". Ali, to je nategnuta, egzibiciona težina, beda filozofiranja nastalog iz želje da se odrednice ne-Zapada, delom stvarne, mnogo više zamišljene, podmetnu kao slika univerzalnog zla. Cilj joj je da zavede "kulturnog" čitaoca, ovdašnjeg umišljenog kosmopolitu.

Čak ni naslov knjige nije prevodiv na engleski. Transkribovan kao the Palanka, Konstantinovićev portret istočne opasnosti mogao bi da privuče ksenofobične glasača Donalda Trampa, ali ne verujem da bi ova ciljna grupa poželela da okrene prvu stranu. U intelektualnim krugovima, možda bi imala prođu kod neokonzervativaca. Mada, iako skloni društvenom inženjeringu i sumnjičavi prema volji "svetine", čak i kada nije orijentalna, oni slične stavove umeju da iznesu mnogo suptilnije.

Neki od autora koji su citirali Konstantinovića, palanku su prevodili kao "mali grad" i "provincija", rečima bez orijentalnog prizvuka. Ali, vezivanje neuništivog zloduha za varošice i unutrašnjost, sveprisutna i često klevetana ljudska staništa, sugeriše neke druge ružne elitističke "izme", delegitimisane mnogo pre Saidove razorne kritike "orijentalizma".

Jednostavno, vrhunsko zlo ne sme biti uokvireno ni kao provincijalno ni kao orijentalno, balkansko ili srpsko. Povrh svega, sadržaj Konstantinovićeve knjige verno odražava sve neprihvatljive aluzije sadržane u naslovu. Zato je "Filosofija palanke" danas ne samo kulturalno već i politički neprevodiva.

Nažalost, njena popularnost i uticaj u Srbiji ne može se tumačiti isključivo elitističkim amovima, prisutnim svuda gde su modernizacijski procesi počinjali sa zakašnjenjem. Samo splet identitetskih, mentalitetskih, istorijskih i političkih razloga može da objasni ovaj zbunjujući fenomen. Ne treba gubiti iz vida da su pristup i unutrašnja logika ove anti-utopije – poduke srpskoj eliti da se ne zanosi, da digne ruke, knjige koja je poziva na intelektualnu secesiju, ograđivanje od Srbije – natopljeni kulturnim obrascem koji autor uporno kleveće.

Ne čudi da je ovaj manifest ukinute srpske budućnosti kultni status stekao baš u Vojvodini, gde nedostaju etnički temelji klimavog separatizma. Zahvaljući "Filosofiji palanke", on danas može da se izdaje za kulturni i civilizacijski. Treba se spasavati od, kako reče Bora Ćosić, "palančana u koje gradski čovek beogradski nažalost se često pretvara".

Još je jasnije zašto ova ideološka knjiga-bomba ima neprocenjivu vrednost na tržištu drugosti, gde za "evropske vrednosti" (i bolji život) ratuju preduzetnici dekontaminacije, fundamentalisti suočavanja i barjaktari ugroženosti brojnih starih i novootkrivenih manjina.

Odijum ove elite, koja se nekako izbavlila iz srpske civilizacijske ponornice, rezervisan je za intelektualce koji, manje ili više vešto i uverljivo, pokušavaju da govore u ime ponižene većine – "mase" koja se ne stidi što pripada naciji koja je predstavljena kao neizlečiva sablast osuđena da baulja iz zločina u zločin.

Ogorčeni "građanski" umovi nisu istinske kosmoplite. Ni u njihovom skučenom univerzumu nema ničega sem Srba. Milorad Belančić, na primer, Milu Lomparu, jednom od kritičara, zamera da je stvario ispraznu nacionalističku sliku koja ga tera u narcisoidno "mi pa mi". Ali, i u onome što pišu Belančić i Konstantinović postoje samo bajkovita Evrope i mi. I oni stalno govore "mi pa mi", samo to ocrnjeno mi ne uključuje njihovo metastazirano "ja".

Pregrejani antinacionalizam koji proizvode je samo umiveni nacionalizam za druge. Belančić im je tako ponudio portret "jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice" neuključive u Evropu, koja vapi "za dušom Tamnog vilajeta kao središta sveta".

Time se sugeriše da su ostali balkanski nacionalizmi dobri dok je srpski "zaslepljujuća, auto-hipnotička ideologija", proizvod "srpskog duha" sklonog da "mašta o genocidu", kako je pisao Mirko Kovač. Stiče se utisak da je bilo lakše pobeći iz Aušvica i Kolime nego otrgnuti se od genocidne gravitacije uskogrude i zaostale Srbije-palanke i njene "potke krvi".

Autokolkonijalni umovi su obično bili veći pesmisti od njihovih kolonijalnih uzora. Konstantinović i sledbenici usvojili su devetnaestovekovnu ideologiju "civilizatorske misije" – ali su je u slučaju Srbije mnogo direktnije predstavili kao nemoguću misiju.

Njihova netolerantnost nije stvar samo novostečene distinkcije, i dalje klimave i nedovoljno valorizovane. Elitsitičku uobrazilju ovde proizvodi i utvara odbačenih korena, repovi kaljuge iz koje su se izmigoljili, često kao prva ili druga generacija "kulturnih". Uostalom, da je tačno ono što imputira filozof Radomir ne bi postojao čovek Konstantinović, prepametni izdanak sandžačkih zabiti i jedne prašnjave pomoravske palanke.

"Filosofija palanke" je trasirala put srpskog autorasizma. Antifašizam i Evropa su na njemu lažni putokazi, dok su viskoparni stil i glumljena odmerenost obezbedili kakvu-takavu uverljivost jednoj otrovnoj misli, sumraku autokolonijalnog uma. Kasnije su ga naučno "asfaltirali" Latinka Perović, Dubravka Stojanović i pletora aktivističkih mislilaca. Iako vole da veruju da se i dalje na marginama, danas je to dominatna intelektualna trajektorija.

Konstantinovićeva knjiga je od Srbije odvojila veliki deo elite. Neki od najumnijih preziru zemlju u kojoj su ponikli i veruju da Evropa predstavlja neki drugi, jako daleki svet. Na "Filosofiju palanke" se pozivaju i oni koji proklamuju: "Najbolji su otišli, najgori su ostali".

Država čiji su mnogi vrsni stručnjaci očarani jednim ovakvim štivom i tumačima njegove poruke ne može se nadati svetlijoj budućnosti. Iako je pisao o velikom i podmuklom zlu, Konstantinović nije ponudio neku novu "filozofiju zla" – već jednu zlu filosofiju.

...

KETMAN ELITISTIČKOG UMA

U samom srcu Konstantinovićeve slike zla i stalnih sporenja oko stvarne teme njegove knjige nalazi se strategija koja je obeležila intelektualnu istoriju komunizma – ketman. Originalno je razvijan u manjinskom, vekovima progonjenom i tajenom šiitskom islamu. U knjizi "Zarobljeni um", Česlav Miloš je istakao da su ovu moćnu alataku, često u službi samoočuvanja, ambicije ili pritvornosti, primenjivali mnogi intelektualci kako bi u "vunenim vremenima" diktature u ime proletrijata prikrili svoje stavove, hipokriziju ili strah.

Napoznatiji ketman na Balkanu bio je Alija Izetbegović. Često je uspevao da razdvoji ono što mu je na srcu od onoga što mu je na jeziku. Ne čudi da je pred smrt pokušao da negira da ga je koristio. "Znaš, Avdo, ketman prmjenjuje manjina, u većinskom okruženju. A mi smo ovdje većina", rekao je otac bošnjačke nacije Abdulahu Sidranu, koji mu zamerao na "transparentnosti, prenaglašenosti ispoljavanja muslimanskog verskog osjećanja".

Konstantinovićeva iznurujuća mimikrija nije vezana za strah od titoističke vlasti, čiji je bio miljenik, neokrznut brojnim obračunima i sa levim i sa desnim skretanjima. On nije bio ketman koji brani svoju moralnost, već autor koji poseže za ketmanom kako bi zataškao sopstvenu etičku prazninu.

U prvom delu knjige, "dostojanstveni" Konstantinović je često kontradiktoran – kada je čitalac siguran da govori jedno on voli da kaže nešto sasvim suprotno. Tu je njegova cirkuralna misao pretrpana nategnutim imeničenjem prideva i ponavljanjima serije visokoparnih floskula, što valjda treba da očara "kulturne" čitaoce, i, istovremeno, zabašuri ideju vodilju – zakivanje svog naroda na dnu sugerisane civilizacijske lestvice.

Ipak, ovu hotimičnu zbrku je sam razrešio otkrivši svoj ketman. Pažljivim čitaocima Konstantinović je poručio da dozirana konfuzija i preigravanje rečima nisu slučajni kada je napisao da dostojanstvenost, kada uopšte govori, "govori sa veoma velikom posrednošću u izražavanju". Tako ih je naveo da tragaju za nenapisanim, onim čega samo prividno nema.

Iscrpljujuća posrednost, kojom je prožeta prva polovina knjige, polako bledi u podjednako dugačkim "Beleškama", koje predstavljaju ključ za prepoznavanje srbocentrične, deklarativno univerzalne, slike "tiranije palanke". Sinergija "Beleški" i pažljivo doziranog razobličavanja sopstvenog ketmana pomaže da razumemo činjenicu da se sledbenici ne libe da iznose stavove koje, zarad dostojanstvenije poze, Konstantinović nije želeo jasno da izrazi.

"Filosofija palanke je bila, a i danas je, misao o temeljnoj agoniji/krizi života na ovim prostorima, krizi u kojoj je nesreća upisana ili urezana, kao rutina i ožiljak, kao neizbežna frustracija života. Nema sreće u palanci, kao što je nema ni u srpskom stanovištu. Nema sreće i zato ima prokletstva", zaključuje Milorad Belančić.

...

NACIFIKOVANJE SRBIJE

Pod krovom Konstantinovićeve palanke smestio se i "srpski nacizam". Posvetio mu je poslednje poglavlje knjige. Opisuje ga kao "zlo u sukobu sa istorijom, zlo od pokušaja istorijske regresije, linijom nasilnog povratka u van-vremenost prošlosti".

Konstantinović govori o "nužnosti nacizma u duhu palanke" i tvrdi da se "srpski nacizam poziva na kosovski mit". Nasuprotog "Hitlerovog nacional-socijalizma", koji za Konstantinovića, u suštini, nije nemački, on vidi "srpski nacizam" kao kulturalno proizveden i opsednut "opako-tuđinskim" i "tautološki večno-plemenskim".

"Ideja o tome da je nacizam tuđ duhu palanke, jeste ideja kojom jasno progovara sam taj duh kao nepomirljiv sa egzistencijom sopstvenog zla", piše Konstantinović. On ovim poručuje da svako ko negira da nacizam ovde ima nacionalnost samo dokazuje da je hodajuće stanište tog posrbljenog nacizma.

U senci "Filosofije palanke" potrebno je podsećati i da Hitler nije bio Srbin. Zločin koji je postao, verovatno nedostižni, standard ljudskog zla nisu počinili srpski generali i šidski "Škorpioni", redovno sugerisani kao egzemplarni izdanci "srpske patrijarhalne civilizacije", u koju negaciju "moderne civilizacije" smešta pizma Latinka Perović. Nisu ga organizovali ni Hutui ni izdanici plemena inih "Kunta Kintea" iz Konstantinovićeve rasističke imaginacije.

Zloduh nacifikovanog srpstva, tvrdi Konstantinović, deluje "u ime večno-plemenskog, večno-rasnog čiji je govor govor 'krvi'". I ovde njegova misao ide utabanom stazom "orijentalizma", naslednika eugenike i fiziognomije, začetog u vremenu kada su zapadni naučnici merili lobanje pripadnika drugačijih rasa i kultura.

"Filosofija palanke" prati staru praksu da zločinjenja "ostalih" budu objašnjena okamenjenom tradicionalnom kulturom, a zapadna slučajnim greškama, prolaznom ideologijom ili ličnom patologijom "zlog genija". Navodno, samo Zapad ne robuju iskonskoj i kič kulturi već proizvode pravu, postmodernu, kulturnu kulturu.

Ali, u istoriji zla, orijentalna su obično bila pataljasta u odnosu na Zapadna. Po pravilu, najveća su bila krvoliptanja modernosti, najmodernijih ljudi i naprednije tehnologije – od "Maksimovog" puškomitraljeza preko gasnih komora do nuklerane ljudožderke. Nažalost, kod nas nije prevedena Baumanova "Modernost holokausta". Ne uklapa se u sliku zla osenčenu srpskim kulturalnim obrascem, kojom bi "dekontaminatori" da ispiraju mozgove.

Holokaust su počinili moderni i kulturni ljudi, željni čistih ulica i "vrtnog društva", vizije koja je neprijatno slična onome što bi, po ikonama Druge Srbije, trebali da postanemo da ne bi robovali zloduhu palanke. U najvećem zločinu u zabeleženoj istoriji sve je vrcalo od urednosti, racionalnosti, efikasnosti i – zapadne modernosti. Ako već treba da se suočavamo, Srebrenica je sramni dokaz da smo postali moderni, ne da smo ostali primitivni.

...

ZVERI SRPSKE U REPUBLICI ŠUMSKOJ

Palanka je, sa svim ružnim konotacijama koje joj je prilepila avangarda Druge Srbije, u Beogradu postala sinonim za užas i diskavlifikacija koja se svakodnevno može čuti u urbanom žargonu svih generacija, prvenstveno u obrazovanijim krugovima.

Na primer, našim uglednim naučnicima nijedna od gomila paušalnih kvalifikacija, koje je na portalu "Peščanik" nedavno izneo Mijat Lakićević, nije zasmetala koliko tvrdnja da nam je "nauka palanačka". Oni je vide kao posebno "zlokobnu" i negoduju što neoliberali "i onaj preostali kvalitet guraju u palanačko blato". Teško je reći šta je tužnije – Lakićevićev argument ili povređenost njegovih oponenata u polemici koja odlično ilustruje dubinu uticaja Konstantinovićeve knjige na srpske elite.

Ali, iako je i građanska i nacionalistička elita u Sarajevu "Filosfiju palanke" prihvatila sa istim žarom kao i ovdašnji liberali, reč palanka tamo nije ušla u kolokvijalni govor. Ona se zapadno od Drine retko pominje. Dehumanizacija i diskvalifikacija Srba i njihovih interesa u Bosni i Hercegovini prati sasvim drugačiju logiku – ozverivanja.

Mada, mnoge bošnjačke intelektualce, čija su "srca okrenuta Istoku", originalno je privukla Konstantinovićeva "nacifikacija" srpstva, dok su njegovo vezivanje za Orijent uglavnom ignorisli. Islamofobični "orijentalizam", u čijem ključu razmišlja Konstantinović, predstavlja anatemu za ljude kojima je islam važan stub identiteta.

Kako je "srpsko zlo" i u Bosni moralo da bude iseljeno iz Evrope, ono je prebačeno u afrikanizovano "srce tame", prostor divljih zveri i poludivljih plemena iz druge velike grane "orijentalizma", koju je, takođe, prvi sistematski kritikovao Edvard Said. Zato u "manjem od dva bosanska entiteta" ne stanuju palančani nego "šumljani" i "zveri srspke". Zato je i Republika Srpska, u žargonu mnogih Bošnjaka, preimenovana u "republiku šumsku".

Naravno, ta "srpska" šuma nije ekološki prostor čistog vazduha iz narativa koji oplemenjuju sliku neoliberalizma. Ona sugeriše neevropsku džunglu preuzetu iz starih slika "crne Afrike". Ne postoje "zveri evropske" – beštije mogu biti samo "ostali", narodi koji ne žive na Zapadu.

Meditirajući o duhu koji "pokušava da se izuzeme iz sveta životinjstva", Konstantinović je dao legitimitet i ovakvoj bestijalizaciji: "Priroda, za duh palanke, može da bude samo životinjska priroda, ili ništa drugo. Ona je pravi svet u kome će čovek (palančanin) da se vrati svojoj istinitosti, odnosno svom izgubljenom biološko-iracionalističkom carstvu. Tu će u prirodi, prepuštajući se njoj, da se obnovi kao životinja".

Dehumanizujući pasaži su postali posebno važni. Naime, "srbijanski" sledbenici su se suočavali sa nemalim problemom: muslimani su na Balkanu "dobri momci". Nije lako pomiriti Konstantinovićevu sliku orijentalnog zloduha sa Srebrenicom. To je jedan od razloga zašto su "zveri srpske" poslednjih godina prešle Drinu i, preko "Peščanika", stigle i u Srbiju.

Ipak, činjenica da je Konstantinovićev nacifilni zloduh trebalo izmeštati iz "varvarske" Azije, kolevke islama, ka prašumama Afrike, u "srce tame", nije doprinela preispitivanju "Filosofije palanke" u Drugoj Srbiji. Naprotiv, pretvoreni smo u sabor zla i servirani kao "tri u jedan" – Šumski Rajh Srbistan.

...

OD LEKTIRE DO TABLOIDNOG NOVINARSTVA

"Možda bi vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filosofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha", sugerisala je Branka Arsić u tekstu u kome razmišlja na temu šta bi bilo "da se u našim srednjim školama, sedamdesetih i osamdesetih godina kao obavezno štivo čitala Filosofija palanke umesto kvaziliterature poznate pod lozinkom 'Daleko je sunce', tog primera palanačke pameti u kristalnom stanju".

U Vojvodini nisu čekali zakon. "Subotica je srećno odabrana za mesto iz kojeg će se inicirati negovanje intelektualnog nasleđa Radomira Konstantinovića", izjavila je Latinka Perović, predsednica Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića.

Za Živana Berisavljevića, potpredsednika Saveta, "Filosofija palanke" je danas "aktuelnija nego ikada pre". Pored "Dana Radomira Konstantinovića", koji će biti organizovani u Subotici, Zrenjaninu i Kikindi, Zavod za kulturu Vojvodine i pomenuti Savet ustanovili su i nagradu iz oblasti esejistike koja se "dodeljuje autoru do 30 godina".

Uz tranzicionu inkarnaciju "Tito, revolucija, mir" preoblikovanja mladih mozgova, Konstantinovićeva zatarabljena misao je dobila i tabloidne verzije. Jedna od popularnijih je srpski "Vajs", ogranak medijske mašine brendirane kao "novinarski pank". Srbija je tu predstavljena kao dušegubka u kojoj caruje potpuno beznađe, ublaženo samo maminom sarmom i provodom do jutra.

Zakon koji je predložila profesorka Arsić više i nije potreban. Uostalom, oklevetano književno delo Dobrice Ćosića, ražalovanog oca podeljene nacije, odavno je završilo na sajtu "Samo opušteno" – u rubrici "Prepričane lektire".

NOVI PRILOZI ZA RAZUMEVANJE KLEVETANJA I (SAMO)DESTRUKCIJE SRBIJE

jeretički, kvir stavovi o razornom spoju lažne demokratije i autošovinizma kao srpskoj sudbini, pisani pod slobodarskim motom – mislim dakle botujem

Verujem da su Zorana Đinđića tokom njegove kratke vladavine frustrirale brojne stvari, ali dve bodu oči. Zapad nije dozvolio da, kako je mladoliki premijer očekivao, u demokratskoj Srbiji kosovsko pitanje postane demokratsko. Đinđićeva druga velika frustracija bila je demokratija. Pokušao je da je se reši i tako što je oduzeo mandate 21 poslaniku Demokratske stranke Srbije.

Prividno paradoksalan odnos prema demokratiji pragmatičnog političara, promovisanog u uzornog demokratu, ilustruje dva razloga zašto u Srbiji ne može da postoji (liberalna) demokratija – možemo je nazvati i pravom, smislenom ili stvarnom. Čini mi se da je tu druga, ne samo Đinđićeva frustracija, mnogo važnija od prve.

Naime, i da nije batine „statusa Kosova“ – kome Zapad ne dozvoljava da ostane u Srbiji, ali koje iz Srbije ne može da ode demokratski – demokratija ovde ne bi imala velike šanse. Štaviše, verujem da ona u Srbiji više nema šanse da jednog dana zaživi, ako ih je ikada imala. Lažna demokratija je naša sudbina.

Reč je o poretku koji nije naš, transplantu koji se razvijao mimo ovdašnje, drugačije evropske istorije, i Srbiji, izraženo kolektivističkom društvu, zemlji u kojoj praktično ne postoji (samo)razumevanje koje pretpostavlja njegovo ispravno funkcionisanje. Zato ne čudi da je čak i Đinđić, po mnogima naš najveći demokrata, bio egzemplarni – nedemokrata.

Iluzije o demokratiji i razlozima zašto Srbija ne može da postane demokatska predstavljaju odličnu ilustracija dubokih korane bespuća u kome se zaglavila. U tužnoj priči o skupom demokratskom eksperimentu, višestruko osuđivanom na nesupeh, prepoznatljivi su ključni razlozi razvojne tragedije zemlje čija budućnost ne može biti svetla.

Po pravilu kulturalno slabovidi i slepo zaljubljeni u univerzalno, baš kao i njihovi veliki zapadni uzori, ovdašnji umni politikolozi su skloni da „demokratiju” u Srbiji opišu kao defektnu, hibridnu ili proceduralnu. Dakle kao anomaliju koja može da bude otklonjena – ali da to, u suštini, zavisi od nas. Istini za volju, nije malo stručnjaka i analitičara koji prepoznaju da nas Zapad, vođen svojim interesima, u tome ozbiljno ometa.

Teško je pronaći izuzetke. Sve na našoj političkoj, medijskoj, javnoj, „NVO”, građanskoj... sceni ukazuje da je demokratičnost ovde strano telo. U najboljem slučaju irelevantan, kratkoživeći izuzetak. Ne čudi na de je nova generacija naših autokolonijalnih gospodara, nacifranih preduzetnika natoizacije i kulturalno neosetljive i neinkluzivne evropeizacije, mnogo rigidnija i još netolerantnija od svojih „nevladinih” majki i maćeha. Jurodivi Milan Antonijević i bahati Dragan Popović bude nostalgiju za Biljanom Kovačević-Vučo i Borkom Pavićević.

U našim umirujućim crno-belim svetovima, neistomišljenik je neprijatelj – što odmereniji i racionalniji to ga treba više satrti i linčovati. Dijalog s njim je izdaja, zločin porediv sa genocidom. Medij je „slobodan“ samo ako mi ide uz dlaku. Ovdašnji „liberali“ su, sem kada je reč o manjinama miljenicama neoliberalizma, netolerantniji od srpskih „fašista” i fašista. Njihov liberalizam je karikaturalan i pervertiran, kao i njihovo histerično evropejstvo.

Ipak, problem nije u nama, pa ni u našim „liberalima“ i njihovim jednojajčanim blizancima, „fašistima“. Izvor problema nije ni naša, drugačije evropska, nezapadna društvena i kulturalna istorija, mnogo snažnije ukotvljena u Maloj Aziji nego na zapadu Evrope. Nije to ni naša proskribovana različitost, koja sve češće biva predstavljena kao neizlečiva (kulturalna) patologija.

Mnogim kolonizovanim umovima zvučaće jeretički ili budalasto, ali problem je u (liberalnoj) demokratiji. Tačnije u činjenici da je nastala i razvijala se na Zapadu, u jednom specifičnom kontekstu. A on je provincijalan i parohijalan kao i svaki drugi, pa i balkanski. Proizveli su je ljudi čiji je pogled na svet oblikovan i uslovljen podjednako partikularnom kulturom, čiju društvenu i intelektualnu istoriju mi nismo ni proizvodili ni živeli – iako smo danas njome okovani.

Ništa u vezi (liberalne) demokratije – kao, uostalom, i samog Zapada – nije univerzalno. Ona nije proizvod neke svetske, univerzalne istorije i zajedničkog društvenog razvoja. Ona čak nije ni evropska. Ovde je možda mogla da se razvija i na kraju prođe, ali to nikada nećemo saznati.

Demokraija je u Srbiji uvođena na brzinu, kao transplant, dekretima svezubih evropeizatora. Nekada zaslepljene svetlima Graca i Beča, odnedavno „čistim ulicama“ i „nultom tolerancijom“ Brisela i Haga, ove elite su, po pravilu, bile hronično zgađene Srbijom, blatom i krezubošću našeg siromaštva. Sva njihova pamet danas staje u jednu izraubovanu fotokopir mašinu i Google translate prozorčić – dve glavne alatke razorne, resavske tranzicije Srbije u društveni i razvojni sunovrat.

Otrov je najopasniji kada je zašećeren. Tako je i naše najveće prokletstvo – blizina i fatalna privlačnost Evropske unije – istovremno za mnoge građane postala najveća sreća i nada. Tamo naša bela koža i odlično, pri tome skoro pa besplatno obrazovanje otvaraju mnoga vrata. Reč je o kandiranom (anti)razvojnom otrovu za koga nema antidota. Delovaće dok ima onih koji žele i mogu da odu iz Srbije.

Pokušaću da budem još slikovitiji. Ono što je heroin za pojedinca to je „evropeizacija“ za srpsko društvo. Zavodljiva fikcija zajedničke sreće, koja uništva sve, počevši od zajednice. Na žalost Srbije – i, istovremeno, na veliku radost sve većeg broja njenih isisanih građana – jedna mala zemlja, mnogo siromašnija od EU, ne može da se razvija bitno brže nego sada ako je na „belom šengenu”.

U globalizovanom svetu, u kome više od pola milijarde ljudi živi u bedi koja je Evropljanima sasvim strana, građani Srbije su suočeni sa jedinstvenim skupom izazova i determinanti.

S jedne strane, Evropljani smo, ali, nažalost, uživamo samo najmanju i najparadoksalniju od svih evropskih privilegija – i ovde ima mnogo ljudi kojima se može da ne rade. Može im se da kažu 'neću da radim za tu platu' samo zato što je svim Evropljanima, pa i nama, nezamisliva hronična glad, ona koja ume da zamiriše na ružnu smrt. Takva glad je moranje, zlo strašnije od ebole, kuge i kolere, svih onih zala koje zamišljamo kao najstrašnija. To je srećnija strana naše razvojne nesreće.

S druge, previše smo blizu Evropske unije, jefitnih ličnih i društvenih izlaza koje obećava, da bi istrajali u podizanju zemlje koju rastući broj stanovnika više ne doživljava kao svoju. Dobili smo već i hiljadu evra autošovinizam, koji se diči stavom – 'Zašto bih voleo zemlju koja ne može da mi obezbededi 1000 evra mesečno?', shvaćenih kao 'minimum svih minimuma' i sinonim za 'normalnost'.

Jedna od maskota ovog novog individualističkog bezumlja je studentkinja iz Šapca Marta Vasić, narcisoidna Slučajna Srpkinja ispranog neoliberalnog mozga. Ona je sebi, ne kaže kako, obezbedila „kartu za London u jednom smeru“. Slobodna Evropa, vodeći antisrpski medij, piše da Marta „svoje mesto u Srbiji ne vidi jer, kako kaže, sve i da ima pristojnu platu, opet [ne] bi živela u državi koju smatra neuređenom“.

Ljutita Marta je, predvidivo, libertarijanka, članica „Libeka“ – u suštini ne toliko ekstremne koliko fundamentalističke desničarske organizacije. Antinacionalističke, pa zato o njoj nećete pročitati ništa loše u autokolonijalnim medijima. Iako ih odlikuje prezir prema ljudskoj solidarnosti i državnoj brizi o slabijima, ove militantne sluge i korisni idioti kapitala, tačnije neljudskog, lešinarskog tržišnog fundamentalizma koji je okovao planetu, ovde uglavnom studiraju na državnim fakultetima. Naravno, pre nego što ih prezir prema „neuređenoj“ Srbiji i njenoj sirotinji odvede na prestižne zapadne univerzitete, koji obećavaju mnogo hiljada evra mesečno, gde školarinu, po pravilu, ne plaćaju sami.

Dnevni list Danas, tvrđava autošovinizma, pretvorio je rubriku „Naši ljudi u svetu“ u kampanju za okretanje leđa Srbiji. Naslovi su „Odlazak iz Srbije nije bio lak, ali je bio neophodan“, „Uz sve promene, život u Dubaiju je neuporedivo bolji nego u Srbiji“ i „Ljudi iz Srbije su naučeni da budu snalažljiviji nego ‘normalan svet'“. Uparena sa kolumnama brojnih mrzitelja ove zemlje, sramno spinovana svedočanstva odbeglih oblikuju sliku Srbije kao gadne, nepopravljive dušegupke u kojoj nikakav napredak nije moguć.

Srboskeptični Danas nam otkriva i da se Martin kolega Nikola Ristić toliko privikao na život u Tirani „da počinje da mu pridaje isto mesto u životu kao i Zaječaru i Beogradu“. Našavši se, biće, među pripadnicima nacije svetskog šampiona tolerancije i uvažavanja različitosti, naš Nikola je uporedio babe i žabe, raskrstio sa predrasudama o Albancima i shvatio – „Dijalog je stvar koja nam nedostaje“.

Da, ipak, podsetim da nam je ovo otkriće tople vode saopšteno u albanofilnim novinama u kojima ni u tragovima nema dijaloga sa Srbima neistomišljenicima. U listu koji sliku srpskog zla uporno lažira poredeći patuljaste i nereprezentativne liberalne krugove u Prištini, Sarajevu i Tirani sa celom Srbijom.

Autošovinizam je naš kismet, sudbinskiji čak i od lažne demokratije – ne može mu niko ništa. Zato ne čudi ni da je i antirežimski izbor Šapčana jako brzo proizveo ne samo sasvim predvidivu opštinsku nedemokratiju, obeleženu potpunom cenzurom u lokalnim medijima, već i bujanje autošovinizma njenih uspaljenih gurua i mesnog hazjajina, željnog da posle Šapca kulturno dekontaminira celu Srbiju.

Zaboravite vašar. Ovog leta je važilo – Hoćemo li u Šabac na autošovinizam? U maju je objavljeno „prvo kolo 'Sabranih dela Radomira Konstantinovića', kapitalnog projekta u 30 tomova“. „Jezik se u savremenom svetu komunikacija banalizuje, pojednostavljuje i kvari. Mi u Šapcu imamo zadatak da se borimo protiv toga jer nas nasleđe na to obavezuje“, objasnio je gradonačelnik koji finansira ovu skupu autošovinističku ludoriju i slavi autora koji je, politički, pisac jedne knjige – jedne od najotrovnijih i najrazorniji u istoriji srpske pisane reči.

Naravno, upinjujući se da dokažu da su kulturniji, bolji i drukčiji, novokomponovani šabački autošovinisti, kao i njihovi prekaljeni subotički i beogradski instruktori, odlično ilustruju koliko je autošovinizma srpski – srpskiji od vašara, pravoslavlja i šajkače zajedno. Ne znam da li je lepše, ali i Šabac nam demonstrira da je ovde sve autošovinističkije sa „kulturom”. Naravno, onom koja je „prava“ – elitna, visoka, politički korektna i može biti samo slučajno srpska.

Jedan od razloga zašto je autošovinizam OK – jeste to što je često gej. „Jezivo. Znam gde živim, ali Srbija uvek nađe način da podseti da je gnusna kloaka”, napisao je 13. septembra 2014. godine jedan besni homonacionalista u postu na temu „Beograd prajd“. Njegovu jezu i sramnu, autošovinističku fekalizaciju cele Srbije izazvalo je prebijanje nemačkog aktiviste, koji je učestvovao na konferenciji o pravima „LGBT populacije“. Ona je postala udarna pesnica neoliberalizma i neokolonijalizma, uglavnom vesela i samopravedna „pešadija" pokoravanja Srbije i desubjektivizacije njenih građana, kamuflirana bojama duge.

Ova sve privilegovanija „populacija“ nudi argumente u prilog shvatanja da se ovde može govoriti ne samo o autošovinizmu već i o autonacizmu, što je pojam koji je uveo Slobodan Antonić. Primer žudnje za uništenjem sopstvenog naroda obezbedila je i autoautovana LGBT aktivistkinja, kojoj neću navesti ime jer ukazivanje na njene monstruozne stavove koristi kao povod da me kleveće. Urednica u vodećim autokolonijalnim medijima, ona veruje da ova zemlja i njeni ljudi zaslužuju da nestanu u potopu nalik biblijskom jer ovde još ne može da obavi homonormativni obred prelaza, zapadnu novotariju (prvi istopolni brak u modernoj istoriji sklopljen je u Holandiji 2000. godine), koju doživljava kao univerzalno ljudsko pravo.

Mnogo više nego devedesetih, različiti oblici samomržnje su zatrovali aktivističku, akademsku i opozicionu scenu. Elitistički prezir prema sendvičarima i parizeru radničkog siromaštva lako proklizava u autošovinizam. To ima veze sa ogromnim frustracijama, oličenim u histeričnim pokušajima bezidejnih opozicionara da Vučićevu vladavinu predstave kao „povratak devedesetih“ i vezanih za činjenicu da duh vremena ovaj put nije na strani rušitelja vlasti, da su danas oni, baš kao Milošević devedesetih, ti koji plivaju protiv struje.

Dr Dubravka Stojanović, prekaljena heroina najpodmuklijeg, naučnog autošovinizma, napravila je selebriti akademsku karijeru na zavijanju klevetničkog narativa o Srbiji kao teško bolesnom, u suštini neizlečivom društvu u pseudonaučnu oblandu. Odjek ovog otrovnog diskursa je sve prepoznatljiviji u javnim nastupima njenog kolege sa fakulteta dr Jova Bakića.

I dr Bakić ovde uglavnom vidi tešku bolest i bolesnike, ali on je etnocentrični pesmizam dr Stojanović zamenio vedrijom perspektivom. Njegov zarazni optimizam, kao i mnogo toga u Srbiji, predstavlja veran odraz jednog oklevetanog ali živog, drugačije evropskog nasleđa.

Terapija dr Jova je zasnovana na primeni velikih doza britke kame i streljačkog stroja kao jedinih efikasnih lekova. Ovaj doktor sociologije još otvoreno ne nudi sebe kao izličitelja – doktora radikalne političke hirurgije, koja svoju uspešnost izražava brojem umrlih pacijenata, ali njegova i Sergejeva rastuća popularnost odlično ilustruje neliberalnu i nedemokratsku prirodu naše (političke) kulture. Sergej Trifunović i Bakić govore ono što se mnogi ne usuđuju da kažu, ali što prija našim drugačije evropskim ušima.

Bakić je svojim fanovima drag zato što alternativu vezuje za nedemokratsku sliku ne toliko ne-Vučića koliko hiper Vučića. Ne treba puno mašte da bi prepoznali da u ram te slike – koja budi asocijacije na nepregledna polja krvavih košulja – treba umetnuti Bakićev šeretski lik. Savršeno bi mu pristajala levičarska obrada evergrina – „Drma mi se, drma mi se na šubari Marks”. (Užbenici komunističke istorije su nas naterali da zaboravimo koliko su se malo dinarski četnici i partizani razlikovali kada je reč o metodama borbe protiv neprijatelja koji govori isti jezik.)

Naš Jovo, kao i mnoga druga preka dinarska braća, koja su sačuvala sećanje na stari kanon, najživahnije čedo ovih prostora, lak je na nožu i obaraču i manje gadljiv na krv neprijatelja, čak i kada teče u potocima. Bakić normalizuje krvavu prečicu, rešenje za kojim, možda samo podsvesno, mnogi beogradski građanisti – ljuti i na narod i na, po njima, nedovoljno lažnu demokratiju – žude čak i dok glasaju.

Pri tome, Bakićeva terapija se uklapa u lešinarenje, jedinu strategiju „proevropske” opozicije, koja nije toliko nemoćna koliko jalova i kukavička. Njeni bezidejni intelektualni gurui, sede glave mizantropa iz „Samoodbrane“, najviše me podsećaju na kratkovide nacionaliste iz danas klinički mrtve SANU. Njihova strategija sa početka devedesetih, inspirisana u velikoj meri živom slikom streljanog Nikolae Čaušeskua, bila je – ‘pustićemo komunjaru da napravi veću Srbiju, a onda će on biti likvidiran a mi ćemo ubrati nacionalni plod o kome smo sanjali’.

I lažna „Samoodbrana” i opozicione stranke odbijaju da se suoče sa realnošću čije su krute parametre postavili njihovi zapadni idoli i uzori. Zaklanjajući se iza šupljih moralizatorskih argumenata, oni nude antipolitičku platformu koja sugeriše da je moguće spojiti nečinjenje po pitanju statusa Kosova („zamrznuti konflikt“, koji, nažalost, ne podrazumeva zamrzavanje nealbanskog stanovništva) i članstvo u EU, čemu ne mogu ni da zamisle alternativu. Ne čudi da uz njih nisu antirežimski nacionalisti, koji s razlogom sumnjaju da bi uspeh vračarskih samobranitelja i vikend šetača značio – Kosovo nizašta.

Njihova cinična strategija je toliko šuplja da Vučić građanističkim političkim lešinarima može da ostavi zbunjujuće veliku količinu medijskih i političkih sloboda. Ovi antirežimski paraziti su sve karte stavili na priželjkivane, ne samo političke, postkosovske leševe u Beogradu i rešili da nemilosrdno satanizuju i ruše izvođača najtežih političkih radova – dok čekaju da im sanjani 'evropski plod' padne u krilo.

Iako vole da Vučićeve pristalice i nezainteresovanu većinu zovu „stado“, mnogo bliži tiraniji stada su oni koji se ponekad vikendom šetkaju sanjareći da ih ima pet miliona, da bi njihovi selebriti pastiri zatim opušteno ručkali po evropeizovanim restoranima u Mileševskoj i okolnim enklavama klasno zbratimljenih kulturnih i nekulturnih dobitnika u tranziciji i evropeizaciji.

Ima nečeg tako srpskog, inadžijskog i ignoratskog, u uživaju ovih imaginarnih Evropljana u sopstvenom anti-protivnom stavu, dogmi o kojoj nije dozvoljeno razgovarati, i beskrajnom seirenju o neistomišljenicima kao spoju tupavih sendvičara i nemoralnih plaćenika režima.

Teško ja na tome graditi bilo kakvu politiku, a kamoli demokratsku. U pozadini je spoj mržnje i amnezije, dva moćna neprijatelja svakog smislenog političkog delovanja. Oličava ga samozaljubljena Olja Bećković, istovremeno zaslepljena prezirom prema Vučiću i tužno zaboravna. U svojoj „kultnoj autorskoj emisiji“ ova heroina našeg najnovijeg, pomodnog, „bože, kako sam cool“ političkog slepila je odćutala čak i masne laži Marinike Tepić o odnosu Tadićevog režima prema medijima.

Nažalost, tu nije reč samo o amneziji. Nedemokratska priroda vladavine ovdašnjih demokrata bila je skrivena od javnosti tokom kabinetske vladavine predsednika Borisa Tadića, koji je marionetsku vladu tretirao kao spoj fikusa (Cvetković) i budala (Malović). U velikoj meri zato što je ovaj otužni slučajni predsednik na različite načine kooptirao „liberalne” elitiste i njihove medijske trabanate iz NUNS-a, podmirivao najosnovnije potrebe „kulturnih” i „pismenih”, u javnosti je stvorena lažna, ružičasta slika o Tadićevoj (ne)demokratiji.

Tu postoji još jedan (ne)demokratski paradoks, vezan za činjenicu da su Tadić i Đilas em poverovali u sopstveni demokratski spin em se opili slatkim plodovima vlasti. Zabavljeni sobom, „demokrate” nisu primetile globalni uzlet homonacionalizma i zelenih fiksacija. Zabranivši Prajd i isekavši vračarske platane trasirali su svoj pad.

Ipak, ono što je mišićavog Borisa i impulsivnog Dragana (koji je hteo sve, čak i onda kada više nije bio u stanju da uživa u bilo čemu) poslalo u večnu opoziciju jeste manjak nedemokratije. To je ovde fatalni nedostatak, naročito ako imamo u vidu činjenicu da Zapad odavno veruje da u Srbiji važi – što je manje demokratska to je manje zlo. Uostalom, Angela Merkel je gledala lepuškastog Tadića sa istim onim gađanjem sa kojim Olja Bećković danas „strelja” Aleksandra Vučića.

U senci, rekao bih, konačnijeg „statusa Kosova“, moćne antidemokratske i antipolitičke mašine kojom upravlja Zapad, izbori koji stoje na raspolaganju našim političarima još su suženiji. Nedovoljno mala, sa većinom nevoljnom da živi klečeći, suočavajući se i puzeći, Srbija može samo da čeka svoj antirazvojni ekvilibrijum – malo manje ili malkice više ponižena i siromašna.

Ta depresivna ravnoteža će nastupiti kada doznake naše usisane pameti, radne energije i veštine počnu da održavaju ono što je ostalo – živo groblje kome je temelje postavila slepačka „evropeizacija“ utrnulih, kolonizovanih umova naše političke i akademske elite.

Ovde, na periferiji Evrope, nije nam dozvoljeno da – kao u Singapuru, Kini, Turskoj, Rusiji, Ruandi, Tajlandu, čak i Mađarskoj, koja se otrgla iz kandži EUizacije – odbacimo strana tela, fikcije i karikature i razvijamo nešto naše. Primerenije istoriji, kontekstu, okolnostima, društvenim odnosima i onom najvažnijem – razumevanju moći, slobode i mogućnosti delovanja, svega onoga što smo usvojili i internalizovali socijalizacijom u kulturalnom okruženju koje dele (skoro) svi u Srbiji. I svezubi i krezubi i kulturni i nekulturni i pismeni i funkcionalno nepismeni iz antipolitičkih fantazija otuđene elite usta punih krunica i implanata, elite lepih, blajhanih zuba, koja je izdala Srbiju.

Ako mislite da politička nada postoji na marginama, na primer na „socijalističkoj i revolucionarnoj levici”, moraću da vas suočim sa još jednom frustrirajućom realnošću – njenom velikom brigom prema žrtvama faloplastije i „ostvarenju prava naroda Kosova na samoopredeljenje” i stepenom njihove odvojenosti od svih relevantnih balkanskih realnosti, klasnih koliko i neokolonijalnih.

Ovi slučajnosrpski manekeni su spojili strast prema kami i redeniku dr Jova sa umivenim, kabinetskim autošovinizmom dr Dubravke. Delujući pod šubarom sa petokrakom, ova perverzna, lumpen levica veruje da „mora nastojati da osujeti pokušaje države Srbije da povrati kontrolu nad Kosovom ili delom njegove teritorije. Samo takvi napori omogućiće joj da uputi poziv najširim slojevima naroda Kosova i kosovskoj levici (koja i sama mora prevazići nacionalističke okvire u kojima operiše) protiv vojnog prisustva NATO-a, kao najveće pretnje po mir na Balkanu.”

U svojoj žestokoj, paralevičarskoj borbi protiv faloplastije i za prava LGBT dece, komandanat naših revolucionarnih marksovaca, i miljenik dr Jova Bakića, s ponosom ističe: „10+ godina sam u LGBT krugovima. Već godinu dana najviše od svih tema čitam o transseksualnosti i tek sam sada shvatio iz nekog random tvita: LGBT 'zajednica' UVELIKO obuhvata i strejt ljude. Neki od tih strejt ljudi sada usmeravaju LGBT politiku -- na štetu LGBT, žena i dece.”

Za kraj jedna lakša kosovska tema, mada bojim se ne i veselija za sve one koji gaje iluzije o novoj balkanskoj hijerahiji. Nju nije oblikovalo epsko srce u poslovičnog junaka, koji je, inače, vojevao pogrešne bitke tokom kratke, postistorijske zagrade istorije. U vremenu u kome su pobeđivali oni koji su uspevali da obezbede da NATO vojuje i dobije njihov mali prljavi rat.

Početkom devedesetih Adelina Ismajli je bila albanska Ceca. Tri decenije kasnije Cecina ćerka je srpska Dua Lipa. Talentovana Anastasija imitira albansku izbeglicu iz Prištine mnogo bolje nego Adelina majku oklevetane Srbije – ali uloge su se okrenule. Srbija je danas dole, mada i dalje daleko od dna sa koga bi mogla da odskoči i krene negde.

Dok plutamo u zabačenom lagumu neoliberalizma, tapaciranom lažnom demokratijom i stvarnim autošovinizmom, navučeni na heroin „evropeizaciju“ i sve manje spremni da verujemo u čuda, imamo samo dva smislena izbora. Možemo da pokušamo da živimo što bolje i eskapističkije ili da nastavimo da se zavaravamo da u zemlji okovanoj (auto)kolonijalizmom postoji mogućnost stvarne promene.

Ako niste spremni da poginete za svoje ideale, defetizam je i u Srbiji postao jedina razumna ideologija. Sve drugo je samoobmana.

Nažalost, ni sam nisam u stanju da budem instrumentalno racionalan i kapituliram pred našom autokolonijalnom stvarnošću. Zato, mada nije mi lako, nekako mogu da razumem i „stado“ postrojeno iza pastira iz „Samoodbrane“. U stvarnosti, reč je odbrani malo čega drugog sem slatkih postistorijskih iluzija i polako, ali čini mi se nezustavljivo, nestajućih privilegija svezubih i kulturnih.

Zoran Ćirjaković