ЖИВОТ ПОСЛЕ ДРУШТВЕНЕ СМРТИ: ШТА СЕ ВИДИ ИЗ ПОНИШТЕНОСТИ У СРБИЈИ (3. део)

Ово је трећи део најдужег текст на блогу. Први део је доступан овде, други овде, а последњи, четврти део је доступан овде

*  *  *  *  *

„Смрт није ноћ у којој бих могла да уснем; Она је тај врт у коме се будим“, Алдебаран

 

МУК ПОНИШТЕНОСТИ: Упркос поништености и даље сам класно привилеговани становник Србије. Живим много горе него пре поништавања али и даље боље од већине грађана. Реченица да није све у парама је јако јефтина када долази од некога ко има довољно новца да не осећа како је онима које недостатак пара дели од скоро свега. Вероватно зато, мени је од битно сужене материјалне димензије живота и даље болнија празнина којом је обележена (не)нормалност моје канселованости. То је ушушкано животарење у сопственој прошлости и туђој (са)милости, у глувој соби из које мало шта излази и у коју још мање тога улази.

Носеће својство моје поништености, мог живота после друштвене смрти, јесте тишина. Она је свеприсутна. Царује у скоро свим аспектима. У телефону који ретко звони колико и у празнини сандучета електронске поште. Мало је у њему порука које нису аутоматизоване, промотивне поруке. Верујем да та тишина не долази само из мог карактера, потке кисмета, већ и да је прирођена канселованости. Ту се сместио и један од парадокса живота у поништености – то је заглушеност која вас тера да и сами заглушујете, да, буквално, гасите људе како би своје стање учинили подношљивијим.

Наиме, као и свака тишина, и ова вас учини јако осетљивим на звуке који долазе од споља. Ставови садржани у  тим звуцима, које бих, вероватно, с лакоћом толерисао, можда их не бих ни чуо у свом претходном, нормално нормалном животу, постају неиздрживи. Зато их заглушујем и, пре или касније, искључим оне које их произведе. Обично љут на себе, пошто сам, донедавно, ампутације делова свог живота обавља прекасно, предуго толеришући неиздрживо. Нажалост, поништеност постаје неподношљивија када се огледа у неким, не толико блиским колико наизглед доступним, животностима и њиховим одговорима.

Тишина поништености је тишина која стално производи још тишине. Стигао сам до стадијума када су ми гласови и људи толико неподношљиви да би их најрадије све искључио, али да ли кукавичкук, да ли вишак обзира, или неки унутрашњи глас, каже да то није добро, па мук у коме живим није потпун. Став да сам сам крив за своје поништавање је табу веровање које се последњих година надвија нас свим мојим персоналним изборима.

Један од проблема са осамљивањем коме тежим везан је за чињеницу да постоје емоције и односи који са собом носе обавезе и одговорности, које имају своје животе. Ми нисмо, не знам можемо ли да постанемо, једини господари наших избора. Само физичка смрт ослобађа човека свих стега. Друштвена смрт човека омаљује, сабија и увезује, али важан део њеног ужаса је у томе што не води испод земље; што није физичка.

Оно што посебно жалим је што не могу да одем из Србије. Не зато што је не волим или што мислим да је лоша. Напротив, од некога ко је, вероватно, био ауторасиста, можда и нешто много горе од тога, стигао сам до некога ко толико воли Србију – не упркос свега, на пример непријатних стварности и егзистенција оних који имају јако мало, често мало шта сем живота, већ због њих – да нисам сигуран да ли је Србију могуће волети много више.

Ја не волим неку замишљену, исправну, бољу или добру Србију, која је, бојим се, не толико непостојећа колико немогућа, Србију самерену са сликом у огледалу, што је једина „Србија“ коју безгранично воле многи привилеговани прдопудерашки елитисти – већ овакву каква јесте. Нажалост, код мене је безусловна љубав упарена са неуништивом, огромном мржњом према онима који су ме поништили и, још већом, према онима са националне деснице који су оверили и на крају уклонили мој друштвени леш. Она је толико велика да се не усуђујем да је изразим речима које би њену природу учинили живом и опипљивом.

Мој проблем са Србијом је у томе што су ме натерали да се у њој осећам јако лоше. Временом све боље, на све се човек некако навикне – уосталом овде има много неупоредиво ружнијих и болнијих егзистенција од моје поништености – али и даље одвратно. Живим унутар фабрике немог беса чије обуздавање конзумира највећи део моје енергије.

Ту стижемо и до питања како један друштвени леш животари, мада би исправнија реч била вегетира. Привидно, друштвени медији вам омогућавају да говорите, да сами будете медиј. Али, поништеност обесмишљава и ту могућност, чак и ако вас, што није мој случај, заобиђу кербери јуродивог „Милпара“ и рахметли Латинке Перовић.

Ако верујете да имате нешто да кажете, ако осећате потребу да говорите, онда то има смисла само ако постојите. Само тада може да постоји и оно што говорите. Постоје моји појмови, од којих су најшире прихваћени „аутошовинизам“ и „случајни Срби“, уз помоћ којих је много лакше говорити о вишеструко сапетој и растресеној, постпетооктобарској Србији – али они не говоре да постојим већ да сам некада постојао.

НЕПОДНОШЉИВА СЛОБОДА ПОНИШТЕНОСТИ: Поништавање вас, на неколико важних нивоа, ослобађа и мислим да би се ту могло говорити о слободи од које није лако замислити већу, иако је она на климавим ногама. Ту није реч само о физичкој, „просторној“ слободи, слободи као супротности (не само физичког) затварања, већ о једној радикалној, вишедимензионој неспутаности, чија ћу реална друштвена и друга ограничења илустровати у наставку. Она нису везана само за сенку наставка прогона која се над њом надвија.

Што је поништавање темељније, што је ближе апсолутној поништености, која није мој случај, то даје већу слободу, мада је, истовремено, претвара у илузију, прожету осећањем затворености и безнађе какво везујемо за слику потпуне неслободе. Као поништени човек слободу губите на два начина, која смо склони да занемаримо када размишљамо о смислу слободе. Први је везан за меру у којој уживање у слободи бива ограничено смањивањем извора прихода, а други, који је мени и даље значајнији, изражен је у губитку слободе за.

Али, баш зато што – захваљујући Миломиру Марићу, анђелу остатака моје животности, који је, иако једва да сам га раније познавао, заслужан за обе кључне димензије постојања мог серијски запишаваног и череченог друштвеног леша – имам на располагању друштвено релевантну „платформу“, моја слобода за је остала битно ограничена. Наиме, чињеница да сам поништен али да имам ту и неколико других „платформи“ чини ме пожељном и лаком метом даљег таргетирања, како помоћу механизама карактеристичним за старије, насилније облике остракизма, тако и оних нових, које везујемо за културу поништавања.

Ту је садржан важан парадокс културе поништавања – што се успешније опирете стању поништености, већа је вероватноћа да ћете зажалити што се опирете. То је, иначе, суштински узалудан напор, пошто „одпоништавање“, друштвено оживљавање поништеног, није могуће. Али, истовремено, колико год да је узалудан, такав отпор, сласт илузија које производи, једини је расположив „лек“. Још не знам колико ће, у мом случају, постати скуп.

Да немам, углавном захваљујући Марићу, „платформу“, моја поништеност би била идеално-типска. Поништавање би ме учинило слободним од (скоро) свега, али бих, истовремено, био лишен свих избора, шта није везано само за материјалне претпоставке бројних избора који су (бар у теорији) доступни.

Другим речима, један апсолутно поништени човек може (скоро) све и не може (скоро) ништа. Он је (скоро) сасвим слободан али може да учини јако мало онога до чега му је стало – и по том питању ништа не може да промени. То је (скоро) потпуна, али танка, испражњена слобода. Могло би се рећи и затвореност у отворености или робовање у слободи. Апсолутна поништеност вас оставља у ропству обележеном илузијом слободе. Култура поништавања вам не укида слободу колико је обесмишљава. Она вас, у суштини, затвара у слободи од.

Утеху, чињеницу да моја поништеност није идеално-типска, да се мој глас негде чује, макар то било скоро искључиво у миљеу који је друштвено и политички маргинализован и оклеветан, доживљавам као малу, мада, не само идентитетски, јако значајну. Али, она изазива миопију, која, понекад, мути свест. Ствара двојаку илузију. Једну, да сам побегао од нечега од чега се не може побећи, да грабим ка светлости на крају тунела. Другу, још опојнију, пулсирајућу илузију – да, иако се никада нисам осећао оволико заробљено, понижено и сувишно, као од поништавања јула 2019. године, никада нисам био слободнији.

Сазревању свести о овој нежељеној и непожељној, неподношљивој слободи, која се периодично јавља, кумовала је и чињеница да сам се, временом, саживео са својом канселованошћу; да јој више не робујем на паралишући начин на који сам јој робовао. Иако је она заробила мој живот, оковала моје потенцијале и обесмислила све што радим (укључујући и време уложено у писање овог текста) и све што бих могао и желео да радим.

Како време одмиче све сам сигурнији да не може постојати слободнији човек од канселованог човека, док је, упоредо с тим, слобода за мене постајала све мање важна и све празнија реч. Толико празна и мрачна да се често сетим стиха „смрт је тај врт у коме се будим“, написаног као одговор на осећај неслободе уписане у слободу. Овакво разумевање слободе, армирано параметрима стварности из које не назирем излаз, учврстило је у мени веровање да једини пут из друштвеног гроба (у који вас смешта поништавање, друштвена смрт) онај који вас води у блатњави гроб (у који вас смешта физичка, биолошка смрт). Не постоји нешто између. Нема заграде унутар континума те две смрти.

ЛАЖ И НОРМАТИВНИ ПОРЕДАК: Поништавање човека ослобађа многих друштвених норми које се тичу онога шта се „сме“ рећи. Али, истовремено, што кажем више онога што се „не сме“ рећи брже ће расти број оних који ће престати да слушају, иако су ти који ме још чују људи који или нису у позицији да утичу на обликовање садржаја јавне сфере или не могу да утичу на мој положај. Зато се сатисфакција углавном своди на тапшање по рамену.

Једноставно, не постоји нормативни вакуум. Све је условљено нормама шта се „сме“ рећи – па и живот друштвеног леша удаљеног из јавне сфере дефинисане уз помоћ (и) тих норми. Чињеница да је моје поништавање извршено кршењем важног аспекте истих норми, који каже да се „не сме“ говорити лаж, небитна је колико и упадљива. Зато у овом тексту нећу рећи неке ствари које не толико желим да кажем колико умирем од жеље да их кажем.

Поништен сам канонадом лажи која сугерише да се испод толико дима крије не ватра већ велики пожар, што је учинило и да све моје истине буду претворене у лажи. Чак и истине која су лако провериве и уписане у лажи о мени.

На пример, навод који отвора моје поништавање – и који је, претходно, искоришћен у режираном перформансу организованом као припрема терена за моје канселовање, у коме су учествовали Тамара Скроза, Бранко Чечен и Слободан Георгиев – јесте мој одговор на твит у коме је моје извештавање из ратова, што је, ако се не варам, пренео Немања Рујевић, Јована Глигоријевић изједначила са боравком на „сафарију“.

Изговор је нашла у мом тексту, објављеном у „Времену“ под насловом „Дани расплета“, у коме цитирам британског колегу кога је конвој белих џипова, који су сваког јутра кретали са паркинга испред хотела „Гранд“ у Приштини, подсетио на беле џипове, који, такође после доручка, један са другим, у колони, крећу на сафари из „лоџева“ у Серенгетију. Реч је о истим „Ландроверима“ – који, за сафари, бивају модификовани тако што на крову бива изрезано место за прозор који се подиже, док, за извештавање из ратних зона, стакла бивају замењена „армираним“ и дебеле челичне плоче бивају додате у врата.

Мој твит је одговор исечен из јасног, недвосмисленог контекста у коме је написан, али чак и такав, ишчупан из контекста, не може бити протумачен као било каква претња. У њему је наведено нешто од онога што се мени десило током извештавање из ратова у Босни и на КиМ, са жељом да исто искуси особа која је тврдила да је то био „сафари“: „Надам се да ће и ту смрадушу држати намерно у срушеној згради без зидова и прозора на нишану снајпера друге стране, да ће јој репетирати пушку док јој цев на челу, да ће јој пијани војници са чек поинта пуцати за југом који вози, па нек гута њен ривотрил то мизерно говно.“

Поред овога „и ту“ и вожње „југом“, помињања „чек поинта“ са пијаним војницима, у тренутку када је прошло скоро две деценије од када су нестали и чек поинти и пијани војници и „југо“ аутомобили, сасвим су јасне, недвосмислене одреднице онога о чему сам говорио у гомили интервјуа, скоро свакоме ко ме познаје, студентима на основним студијама и мастер „Студијама мира“, на којима сам годинама био гостујући предавач: Да су ме држали у просторији без зидова у Вогошћи – на нишану бошњачких снајпера и да сам жив само зато што су Бошњаци знали да српске снаге желе да особа у тој просторији буде убијена. Да су неколико пута Арканови људи, тада у саставу МУП-а, на Косову због чињенице да сам био возач и преводилац америчких новинара, репетирали и аутоматску пушку и пиштољ наслоњен на чело и тврдили да ће ме убити. Да су на чек поинту недалеко од Модриче пијани војници пуцали за мојим „југом“. Једноставно, ја сам лажљивој особи – која је, заједно са „Натославом Ћосићем“ и „Дражом Павелићем“, организовала моје поништавање и разрадила његов сценарио – пожелео да лично искуси исти такав „сафари“.

Коначно, „ривотрил“ сам поменуо само зато што ми га је Јована Глигоријевић „преписала“ када се претходно, без да сам је ја или било ко други помињао, укључила у моју „расправу“ са Георгиевим на „Твитеру“, вођену поводом ампутације Небојше Грујичића из „Времена“.

Она је знала „да се лечим“ – пошто је у емисији „Пешчаника“, направљеној 2006. године као више освета него одговор на мој текст о Латинки Перовић у „НИН-у“, Милета Продановић је, да би ме казнио, рекао да се „лечим“, што је знао зато што се његова супруга „лечила“ код исте докторке, и додао, парафразирам, где има да пише неко ко се лечи, што је постала тема на „Форуму Б92“ коју је Веран Матић одбио да уклони. Зато је могла да претпостави да пијем неке лекове, и закључила да, као и она, што је претходно сам објавила у склопу оснаживања слике себе као, по себи, жртве и посебно угрожене особе – пијем „ривотрил“.

За разлику од Јоване Глигоријевић, ја нисам био у прилици да сам одлучим о објављивању извода из свог медицинског картона, што су, после ње, (зло)употребљавали Вукадиновић, Миша Ђурковић, буђави лекар који је постао водитељ на телевизији „КТВ“ и многи други.

„НЕСТАЈУЋИ ПОСРЕДНИК“ ПОНИШТАВАЊА: Лаж, централно обележје мог поништавања, пренела се и на однос према мом отпору отказаности и постала је прилепак мога имена и дела. Има мало људи који ће оно што износим доживети као истинито – нарочито међу актерима који имају друштвену и референтну моћ; чији се глас чује или одзвања у јавности. Претворен сам у оно што нисам.

Невероватна је брзина којом је „нестајући посредник“ мог поништавања – привидно неповезани догађај у „Дорћол плацу“, претње које сам добио на промоцији књиге Јова Бакића, који је био неопходан чин, катализатор без кога мог поништавања не би било – испарио из свести.

Мало подсећање. Теорију о „нестајућем посреднику“, коју су развили Фредерик Џејсмон и Славој Жижек, сумирао сам у свом најважнијем раду „ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ: ОД СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО СРБИЈЕ КОЈА СЕ НЕ МИРИ СА СРБИМА“. 

Та теорија полази од анализе генијалног увида Макса Вебера и помаже да разумемо зашто је дошло до најразличитијих промена. Од највећих, као што је појава капитализма, преко јако великих, као што су исламска револуција у Ирану или „Арапско пролеће“, до мајушних, као што је моје претварање, буквално преко ноћи, од колумнисте и аналитичара најугледнијих српских медија, гостујућег предавача и једног од најбоље оцењених професора у – и даље не могу да се договоре, не само на „Твитеру“ – да ли педофила, инцела и силоватеља студенткиња или свега тога заједно. Плус, наравно, незналицу.

Скоро све истине о мени су замењене лажима. Од тога да сам био један од (нај)бољих предавача на факултету на коме сам радио пре поништавања до тога да сам вероватно најбољи, можда и једини посвећени, познавалац Подсахарске Африке у Србији. Све што кажем је уоквирено као лажно или безвредно, без обзира да ли говорим о себи, о  Бангладешу, Буркини Фасо или Србији. Једина преостала истина о мени је истина моје поништености – док и њу прошлог лета није избрисао забринути Слободан Антонић.

МОЋ НАЦИОНАЛИСТИЧКЕ НЕМОЋИ: Поништавање овде не би било толико разорно, нити довољно темељно, да није саучесништва губитника у културном рату, које бива рационализовано на различите начине, као и оних који су у њега укључени својим амбицијама, или својом похлепом, као морално хендикепирана тајкунка која ме отпустила – на начин да не мора да ми да ни јебену отпремнину.

Нећу се детаљније освртати на допринос поносно српских моћника и њихових трабаната, који су запишали мој друштвени леш, почевши од Владимира Табашевића, алергичног на блато и све у њему, и Вишње Аранђеловић, интелектуално осиромашеног продужетка Љиљане Смајловић, до „Милпара“, овековеченог у једном моћном „роману с кључем“ као друштвени пењач лак на претенциозним речима а тежак на оригиналним мислима, који је преко „лешева“ почео да гази још као гимназијалац, и Мише Ђурковића, конзервативног прдопудераша са харизмом управника кафилерије, кога је разбеснела чињеница да сам указао на крхкост његовог поноса српством и пост-транзициону елитистичку отуђеност.

Мотиви елитних запишавача су били различити. Неретко лични, углавном каријеристички и мање или више везани за фрустрације које производи спој кукавичлука, јаловости и дефетизма, који је посео крем поносно српске елите. При томе, у Србији колико и у САД, губитници у културном рату нису у прилици да канселују било кога. Штавише, култура поништавања се јавља као директна последица величине њиховог пораза.

У контексту културе поништавања, моћни и друштвено уздигнути, поносни и намерни Срби  могу да учине само неколико секундарних ствари. Прва, да „свог човека“, већ поништеног од стране случајносрпких моћника, који су овде доминантни и на власти и у опозицији, изложе неким од ранијих облика остракизма и пратећих механизама клеветања и ућуткивања. Они могу да касапе друштвени леш (Смајловић, у мом случају) и иживљавају се на њему (Баздуљ), или серу по њему („Милпар“, Вучићев највољенији агент сератор).

Овде ћу цитирати само Табашевића, звезду „РТ Балкан“, намерног Србина који је успео да се ишчупа из класних канџи Петловог брда и траума УНИЦЕФ избеглиштва. Експресно је са себе спрао блато првих километара Ибарске магистрале, позлатио се, и први оверио мој, тада свеж, друштвени леш. Рутински, без помињања имена, као „Милпар“ касније (именовање придиже мету, смањује ефекат лапидарног посеравња), како приличи некоме ко је изнад ситуације, елоквентном добитнику НИН-ове награде и дечку који обећава: „Неки новинар, случајно пречест туриста по егзотичним дестинацијама Африке, се закрвио са неким колегиницама му око тога ко је већа жртва овог другог. Популарне и делотворне оптужбе су севале на све стране: мизогинија, издаја, случајност, нужност, антиколонијално, аутоколонијално, антиаутоколонијално, анти-анти, ауто-ауто. Како каже Достојевски у Злим силама: 'Кудили су се и грдили, и све то уписивали себи у част'.“

Верујем да мој друштвени леш лепо стоји Табашевићевој данашњој „про-про“ и „ауто-ауто“ части. Лутала је та велика част, као и један много мања, Баздуљева, потуцала се око Мирка Ковача и Ивана Чоловића, да би на крају нашла своју страну, топли дом који је штити и од случајности и од нужности. 

Тихо тече Велика Морава. За разлику од Неретве, она не хучи. Штавише, Велика Морава се у Србији ни не чује. Не заглушује херцеговачку величину.

РОДОВИ ПОНИШТАВАЊА И ПОНИШТЕНОСТИ: Да додам овде још један „ауто“, мајка људске беде је често аутопројекција: „закрвио се са неким колегиницама му око тога ко је већа жртва овог другог“. Срећом, аутопројектовани је Светац. Од њега се одбијају феминистичке стреле. Имунизовао се на поништавање. Не може то свако.

Централна теза ударница империјалног феминизма на Балкану, обилато спонзорисаног прилепка западне надмоћи, током ратова деведесетих била је да је „добро“ овде женског рода док је „зло“ мушко и српско.

И у Хрватској, много више у Србији, антиратни активизам је промовисао схватање да је „женско присуство у јавности“ – које су овде оличавале Жарана Папић, хероина антисрпства, Дринка Гојковић, Биљана Ковачевић Вучо, Лепа Млађеновић, Биљана Србљановић, Борка Павићевић, Светлана Слапшак, Сташа Зајовић… – светлост у „српском мраку“, наводно мушком и црњем и од најцрњег у модерним временима, немачког.

Једна од последица је и да је у Србији матрица поништавање, као и „Друга Србија“ некада, остала женског рода, феминистичка. Зато се у Србији култура поништавања кристалише око фабриковања „повреда“ које следи другачије репере од западних. Овде је главни непријатељ српство – не „белачки супрематизам“ и „трансфобија“. И када данас аутоколонијалне феминисткиње у Србији говоре о „патријархату“ и „токсичном маскулинитету“, главна одредница величине „зла“ ишчитаног из њих је да су српски.

Овде главно мерило „добра“, сугерисано мерило праведности поретка и друштвених односа, нису постали све мајушнији, милитантно есенцијализовани, „рубни“ мањински идентитети, који су углавном плод новокомпонованих родних норми. При томе, за разлику од деведесетих, наследнице тих „добрих“ жена нису скрајнуте у елитне лагуме. Оне данас не делују из донацијама ушушканог другосрпског прикрајка већ из матице моћи, која је случајносрпска и онда када није антисрпска.

Наравно, у Србији је присутно исто, носеће схватање културе поништавања: Да постоје идентитети који су, наводно, истовремено добри, огледни и вечно угрожени по себи. Овде су то, често испреплетани, „добри“ мањински политички идентитети, посебно србофобични антинационализам и оријентофобично (про)европејство, „добри“ мањински етнички идентитети и „добри“ маргинализовани родно-сексуални идентитети.

Њихови манекени су недодирљиви, и није ух упутно критиковати и прозивати. Они су, наводно, по себи у сталној опасности, без обзира колико се они, чешће оне, које су посвојиле и самосинегдохизовале те идентитете, овде привилеговане, ситуиране и друштвено моћне.

Чак је и њихово цитирање забрањено. Један од твитова, које је Јована Глигоријевић употребила у мом поништавању, садржао је парафразу њеног твита у коме ме претходно описала као човека који се „смежурао од ејакулата“. Покушај Милоша К. Илића да преиспита и оголи овдашњу важну либералну догму, и доведе у питање потку идеологеме о „женском писму“, једна од његових „Јовани Глигоријевић“ је назвала „инцелашење“. Мада, за разлику од Линде Еванђелисте из Крагујевца, инцелофобична госпођица није додала „падам у искушење да му дам из сажаљења“. Поништавања се овде ослањају и на нарцисоидну претпоставку да сви желе оно што цвилеће филопаћенице имају.

Покушао сам да прочитам први роман ове младе ауторке, која је кренула да на друштвеним мрежама спроводи истрагу „инцела“. Књига је ушла у неки од сужених избора за награду лажног „НИН-а“, али бојим се да би неко, коме би то био први роман који је почео да чита, ризиковао да изгуби интерес за романе – и (п)остане „читалац-инцел“. Ужаси „женског писма“ кондензовали су се у том танушном роману, у том претенциозном „женском“ срању.

Инцеловање Илића, што је, изгледа, постао интегрални део овдашње, феминистичке културе поништавања, своју позадину делом има и у деведесетим, које су некима биле заслађене иако су већини сервиране горчене, многима загорчане. Оне су овде многима постале ружне и болне, али су некима биле увод у лепе, сите и безбрижне животе.

После чињенице да морамо да слушамо аутошовинистичка просеравања ћерки Аркановог спин-доктора, које су, преносни смисао је ту јако танак, деведесетих лепо јеле из „крвавих тањира“, уз саучесништво у Милошевом поништавању нам је сервирана слична амнезија. Изгледа да империјалне феминисткиње верују да су постисторијске личности. Да, као и Запад, немају прошлост. Да у њихове удобности и лукративне дистинкције није била уткана привилегија свемоћи. Да су се не само родиле невине већ и да су одрастале у невиности.

СВИЂА ИМ СЕ ДА ИМ НЕ БУДЕ ПРИЈАТНО: Одличан пример серијског фалсификовања угрожености и бескрајног кукања и запомагања је не толико цвилећа и завијајућа колико урлајућа моћ Тамаре Скрозе. Ова вишеструко тетошена фундаменталисткиња безбеднизма („сејфтизам“) – оперативног принципа културе поништавања, који изједначава сваки говор који код „преживеле“ изазва „непријатна осећања“ са учинком физичког насиља и претњи насиљем – у Вучићевој Србији се уживела у улогу вечне жртве, и из те позиције прети свакоме ко се усуди да пружи отпор или укаже на стварну моћ, друштвени положај и улогу ње и њених крвожедних штићеница, које верују да њихове фрустрација и пизме морају да буду једино релевантно мерило. Да сви морају да буду подређени њиховој сатисфакцији.

Скроза и њене саборкиње желе да цела Србија постане место налик кампусима елитних америчких универзитета, подрвргнутих „освешћеном“ (woke) пројекту селективне, лажиране „друштвене правде“ – место „без пристрасности, сукоба, критика или потенцијално претећих радњи, идеја или разговора“. Оно што је поражавајуће, овај нарцисоидни, кукајући фундаментализам сасвим је на линији Устава који је прогурао Војислав Коштуница, на који ћу се поново вратити мало касније.

При томе, тај антисрпски Устав нуди основе за прогон свакога ко се супротстави тој тоталитарној визији. Има неке овоземаљске правде у чињенице да су на мети тог новог, поустављеног антиполитичког поретка нашле и Коштуничине апологете, као што су Милан Брдар и Слободан Антонић. Коштуничино робовање „западном универзализму“, његова поражавајуће велика „културална неинтелигенција“, Србију је претворило у, чини ми се јединствену, незападну лабораторију потчињавања „оснаживањем“ – које оснажује не толико оснажене колико снажне. Моје поништавње је било демонстрација њихове моћи.

Спивак је инаугурисала „стратешки есенцијализам“ као алатку оваквог „оснаживања“. У перверзији субалтерности коју је произвело, и у Србији „оне“ (наводно једина добра, „Друга Србија је женског рода“ и само случајно српска) које могу да говоре, верују да су трансисторијски угрожене, вечне субалтерне, зато што постоје „они“ (ружни и зли „Балкан је мушког рода“ и поносно српски) који могу да говоре, који (још) нису сасвим заглушени или ућуткани. „Оне“, као извор своје, ваљда онтолошке, „структуралне“ угрожености у оцрњеном српском контексту виде чињеницу да нису једине чији глас може да се чује.

Култура поништавања се овде кристалише као један од одговора на то схватање, које је омогућило да случајносрпске феминисткиње постану њени главни актери, док су на Западу, не само у САД, феминисткиње неке од главних мета и жртава културе поништавања. То је препознатљиво у поништавању и јавном линчу књижевнице Џеј Кеј Роулинг, која је упорно инсистирала да назив жена припада само женама, и да простори интиме где су најрањивије морају бити јасно издвојени и заштићени, само женски простори. Њеном поништавању су се прикључили и главни глумци из серијала о „Харију Потеру“.

Ипак, деведесете и „Друга Србија“ не чине једину блиску предисторију културе поништавања у Србији. Њена специфичност, и слабост којом је обележена, има у Коштуници другог важног актера, који је сам себе преселио у политичку прошлост Србије.

ТИТО И КОШТУНИЦА: Војислав Коштуница је одговоран, не једини, за чињеницу да је у Србији култура поништавања постала сувишна пре него што се појавила, мада, наравно, уме да буде корисна и јако згодна победницима у културном рату. А они су се још 2006. године, када сам у НИН-у објавио портрет Латинке Перовић, намерили да ме укину. Први, тада неуспешан покушај био је захтев послат из Београда главном уреднику „Њузвика“ да ме отпусти зато што сам се, скратићу, реконтаминирао. (Мање од две године касније „Њузвик“ је банкротирао, а сам сам већ био спалио све мостове са претходним собом.)

Чињеница да је чак и ЦЗКД, родно место и инкубатор српског аутошовинизма, постао сувишан, и да је кансел култура овде била непотребна, нуспроизводи су учинка уставних промена које је прогурао Коштуница. Он је, наиме, Уставом, чији је био покретачки дух и главни дизајнер, судбину Србије оставио на милост и немилост мањинарења и „европизације“, што је појам чије коришћење представља симптом српских самопорицања.

Не толико колонизованог ума колико ума окованог западним, и са западним амовима украшеним симболима српства, Коштуница је Србији дао Устав којим Србију није чак ни продао већ је предао представницима мањина, и других, данас привилегованих некада „маргинализованих“, миљеника неоколонијализма, у замену за преамбулу.

Дао је све зарад дугачке реченице, чији се (суштински бе)смисао огледа у лапидарној, подсмешљивој али бриљантној Титовој мисли, истовремено препоруци и врхунском увиду у нашу дубоку културу – да овде судије не треба да се држе закона као пијан плота. Њена моћ је у томе да им не налаже нешто што нам је страно, већ схватање које је уписано у српско и многа друга незападна друштва.

Штавише, овде не постоји случајни Србин, велики, турбо „Европљанин“, „либерал“ и „демократа“ који није склон да, с времена на време, препозна околности које захтевају да се институције – не држе закона као пијан плота. У мају је то постао главни захтев дела опозиције, не само „кеноликог“ Сава Манојловића, новог „Бориса Тадића“ (у осрбљенијем покушају), који је одлучио да изађе на изборе 2. јуна.

Сваки српски закон, па и онај највиши, Устав, који је прихваћен уз игнорисање културално условљене стварности која привилегује бруку и потискује кривицу, која се овде јако споро и тешко мења, склон је да постане такав „плот“. Пут до косовског и другог овдашњег пакла поплочан је и умовима српских елита опијеним западним, и поседнутих илузијом да је западно саткано од универзалног и свеевропског, што значи да је примерено (и) нама.

Истовремено поука и сазнање, Титова кратка реченица садржи сублимацију важног аспекта српског другоеврпејства – нашег културног обрасца које је немилосрдни, властољубиви анти-Србин у Титу разумео много боље од „начелног“ мега-Србина у Коштуници, од кога, верујем, није лако наћи ни већег ни поштенијег. Нажалост, Коштуница није био у стању да се суочи са чињеницом да је идејна и нормативна потка његове „начелности“ западна; да је туђа. Он оличава потемкиновски апсект српства путовођа поносних Срба, који су се отуђили од дубоког, „командног“ српства без да буде расрбљени. Не чуди да су им Тито, Милошевић и Вучић с лакоћом преотели Србију и користили је као играчку својих амбиција.  

Овде ћу направити малу дигресију.

Појава српског аутошовинизам је неодвојива од схватања да је српство криво за упадљиви несклад, изобличеност наметнутих институција и процедура у Србији, као што је (реално постојећа) демократија, а не чињеница да је реч о мустрама које нису наше нити су прављене за нас, које су други кројили за себе, без да су узели (и) наше (дубоко-културалне) мере. Култура аутошовинизма је, пак, настала мање од четврт века касније као последица чињенице да су отпор аутошовинизму водили поносно српски елитисти који верују да је криво лоше српство; српство које су „покварили“ титоисти и америчка популарна култура.

Нажалост, релевантне разлике између аутошовиниста и њихових националистичких „непријатеља“ могу да се посматрају кроз призму једне речи – лоше. Наиме, случајносрпски елитисти верују да је једино „криво“ српство, које виде као по себи лоше, док поносно српски елитисти верују да је српство по себи добро, али да је постало лоше, да се покварило. Њима је криво, не једино криво, реално постојеће српство, кога би да поправљају. Другим речима, ни српски националисти, са јако мало изузетака, не виде проблем у неуниверзалности западних вредности, идеја и норми – већ у нама.

Као и крем грађаниста, и путовође српских националиста верују да је западно универзално, културално безмирисно, да није обележено оним што га је стварало. И једни и други верују да су западњаци надљуди, једини чије провинцијално може да производи универзално. И једни и други су себе уписали у тако схваћено западно и, истовремено су – једни транспарентно, други на подмукао начин – себе исписали из живог српства. И једни и други верују да јесу оно што нису односно да нису оно што јесу. Заједно, они чине срж српског проклетства и дугачке серије пораза у које се сместило.

Србија је оријентална култура „бруке и части“, у којој су „кривица и достојанство“, стубови западних друштава и саморазумевања на која су постављена, можда не страна али засигурно минорна тела. Зато „грађанско друштво“, „правна држава“ и „владавина права“ овде могу бити само вернија или лошија извођења туђег; крхке, често смешне представе, перформанси или, како то воли да каже Жан Бодријар у „Милпару“, симулакруми. Наравно, и он сам је само симулакрум западњака; надобудна карикатура.

Верујем да су намере те 2006. биле племените. Да је Коштуничина и Самарџићева памет, без ироније, јако велика. Истински ретка. Да је, као идеја, српство, као и поштење, у њима било на максимуму. Али, разумевање српске дубоке културе којом је написана, не само та несрећна преамбула, било је непријатно близу нули. Толико близу нули да то, временом, није постао толико несрпски Устав колико антисрпски Устав.

Самарџићева одлично написана и промишљена преамбула би, вероватно, ушла у анале уставотворства да је део Устава неке западне земље. Али, није. Та преамбула цела стаје у тужну чињеницу да је, следићу овде Титову мисао, наш умни „пијанац“, више отрован него наливен западним, поверовао да ће, све са Србијом на леђима, стићи тамо где жели држећи се западног „плота“. 

Уставност овде има два лица. Када је од користи моћнику, важна је. Када му смета, главно питање је како је заобићи и у колико широком луку. Зато је овде неизвесна судбина свега поносно српског што је ослоњено само на устав и законе.

ОПИЈУМ ЗА СУВЕРЕНИСТЕ: Коштуница је тим својим несрећним Уставом – у коме се мањине и мањинско помињу 62 пута а Срби, српство и придев српски 3 (три) пута – предухитрио културу поништавања. Он је овде одрадио њен посао пре него што се појавила.

Коштуница је позлатио мањине и обезбедио да аутошовинизам постане највеће српско (не)људско право. Бојим се да је данас само аутошовинизам овде јачи од српске судбине. Србија је постала игралиште аутошовиниста и повезаних центара друштвене, политичке и академске моћи. Нажалост, у Србији су западне вредности опијум за суверенисте.

О чему говорим види се на случају Милана Брдара, на који је недавно подсетио Слободан Антонић, који се десио 2012. године, дакле пре него што се појавила култура поништавања, али у коме се препознатљиви њени важни чиниоци. Наиме, један опскурни али моћни владин орган је тада „изрекао опомену проф. Брдару због његовог мишљења, изнетог током предавања, о томе да постоји „епистемолошка релативност промењене квалификације хомосексуалног понашања из болести у не-болест“.

Нажалост, захваљујући у великој мери Коштуници, Брдарова прогонитељака, тада „Повереница за заштиту у равноправности“, коју су поставили Демократска странка и њени привесци из посланичке групе „За европску Србију“, у чије име је уписана логика српског самопорицања, није погрешила када је тим поводом рекла да је њен посао „да штити од дискриминације мањинске друштвене групе“. Устав Србије недвосмислено поручује да српска већина не може бити угрожена и да не постоји потреба за заштитом и очувањем српског идентитета, каква се помиње у Члану 14 када је реч о мањинским идентитетима.

Свако ко верује да је Србија „колонија“ (ваљда „колективног“) Запада, требао би да посвети дужну пажњу (не само) Коштуничином колонизованом уму, који је овде окаменио и поуставио логику на којој се базирала осуда професора Брдара. Успон српског аутошовинизма, чињеницу да је од феномена београдске елите носталгичне за титоизмом за мање четврт века стигао до распршене, свеприсутне, средњокласне културе аутошовинизма, као и слабост отпора неоколонијализму, неодвојиви су од дубине тог добровољног, свесног металног (само)колонијализма, најслађег греха поносно српске елите. Забавља ме чињеница да умишљени „Милпар“ – њен данашњи врховни командант, истовремено интелектуално стерилна маскота њене политичке небитности и невидљивости, овековечена у прози Ђорђа Оцића –  није постао аутошовиниста.

ЗАПАД КАО ФЕТИШ: Коштуница неоколонијални положај Србије није подржао само својим несрећним Уставом. Подсетићу, у тексту објављеном на сајту „Нове српске политичке мисли“ 17. маја 2012. године, под насловом „Војислав Коштуница: Позивам грађане да гласају за Николића“, каже се да је Коштуница веровао да ће на тај начин бити „најбоље заштићени државни и национални интереси Србије“.

Све што се у другачије европској Србији, при томе смештеној у НАТО „кавез“ и НВО-овски „огољеној“,  податној неоколонијализму, ослања на демократију, правну државу, Устав и законе остаће незаштићено. О тој чињеници је лако и јако јефтино судити, али нисам сигуран да је у догледној будућности могуће променити.

Нажалост, са премало изузетака, и српске елите које зову антизападним доживљавају Запад као фетиш, извор и „носиоца виших, чаробних моћи… коме приписују божанска моћ“. Они су истовремено светосавци и западнославци, тужне, антиполитичке појаве које у стварности народа и земље којом се поносе виде само светлу али трагичну прошлост, дефекте и себе. 

Главна разлика између два српска самопорицања јесте у томе да просветитељски самопорекнуте карикатуре, као што су Владета Јанковић и „Милпар“, огледни Коштуничини људи, ту наводну дефектност, која им се привиђа због несамерљивости живе српске нашости са њиховим прдопудерашким себством, не виде као последицу инфериорности, како је склона да је види случајносрпска елита.

У истој вести се налази и илустрација колико је овде „интоксинација“ западним идејама опојна и постојана, колико упорно и слепо се поносно српске елите држе западног идејног и нормативног „плота“ – и где су, следећи га, послале Србију. Наиме, у тексту је истакнуто и Коштуничино подсећање, које је везао за „споразум да ће СНС и ДСС деловати сагласно кад је реч о промени Устава Србије“, да „питање промене Устава не може ни покренути, ни подржати без сагласности СНС и ДСС и да ће по том питању у Скупштини Србије деловати усаглашено и тежити консензусу какав је… постигнут приликом доношења устава 2006“. Цитиране су његове речи: „Постоје различите идеје, намере и науми да се кроз промену Устава настави даље распарчавање Србије и легализује противправна независност Косова“.

Ако постоје константе модерне историје Србије, онда се бојим да је једна од њих синергија демократских и повезаних илузија, с једне стране, и мање или више ауторитарних стварности којима су кумовале, с друге. Мислим да је чињеницом да упорно указујем на њу и њену позадину, обликовану елитизмом и отуђеношћу, армирана моја поништеност.

Наше путовође, командни врхови српске елите, и они који су више, случајносрпски самопорекнути и они који су мање, просветитељски самопорекнути, великог „унутрашњег“ непријатеља ни не назиру у себи, у свом непристајању на стварност у великој мери обликовану српском жилавом дубоком културом која им се, и једнима и другима, гади, већ су заједничког непријатеља нашле у некоме ко им указује на ту стварност, њене ослонце и последице; ко им је поставио огледало. 

Мислим да су неки од њих моје затирање, можда само подсвесно, доживели као разбијање своје слике у том огледалу; као магијски чин. Не чуди да „Милпар“ мртву Латинку јавно брани од мене, а да Теофил штити интелектуално умртвљујућег „Милпара“ од моје критике. Они су исти људи. Само се идеологије њихових згађености Србијом разликују. 

Зоран Ћирјаковић

Крај трећег од четири дела. Први део је доступан овде, а други овде, а последњи, четврти део је доступан овде.

ЖИВОТ ПОСЛЕ ДРУШТВЕНЕ СМРТИ: ШТА СЕ ВИДИ ИЗ ПОНИШТЕНОСТИ У СРБИЈИ (2. део)

Ово је други део најдужег текст на блогу, који ће бити објављен у четири дела. Први део је доступан овде. Трећи део је овде, а четврти овде

*  *  *  *  *

„Србија се закопала у деведесете и напросто одбија да из њих изађе. Када се каже 'закопала' то звучи као прилично нејасна метафора. Зато рецимо то другачије: Србија је институционализовала деведесете управо да из њих не би изашла. Један од облика те институционализације јесте и формално одбијање да се признају чињенице – да је Косово независно од Србије и да је у Сребреници учињен геноцид“, Дејан Илић (у тексту Добродошли у Хад, објављеном на „Пешчанику“)

ЖАР ЛИБЕРАЛНОГ ФУНДАМЕНТАЛИЗМА: Наличје културе поништавања је хегемонија миљеа коме служи и моћ идеологије на коју се ослања. Зато је култура поништавања једнозначна. Она нема своју „поларну“, идеолошку или „идентитетску“ супротност – немогуће је обавити њену инверзију. Чврстина идеолошког темеља на коју је постављена је последица чињенице да, с једне стране, сем исламистичке, не постоји алтернатива, док је, с друге, постструктуралистички релативизам исмејао веровање да може да се појави алтернатива, нека нова идеологија која не би била пука играрија, причина дискурса.

Зато очекивани животни век културе поништавања треба посматрати у контексту „пада у дискурс“, унутар кога је поникла и који је одржава. Она није ни течна ни пластична, као што је то, на пример, хомонационализам којим се служи, што значи да није ухватљива и подложна каналисању и (пре)усмеравању, већ је, као и „постидеологија“ која је породила, култура поништавања растворена у дискурсу. Одатле се данас подсмева материјалној сфери и њеним иним сапутницима, који би да искористе последице њеног дејства.

Постисторијско саморазумевање њених кључних актера, праћено импотентношћу њихових поражених непријатеља на десници и марксистичкој левици, не укида историчност кансел културе. Али чини да – иако ће, као и сви сродни, фундаменталистички феномени који налажу друштвено чишћење, и она једнога дана изгорети у свом жару – њена историчност не подразумева да је могућ повратак на старо нити крај поништености које је произвела.

ЗАТВОРЕНОСТ ОТВОРЕНИХ УМОВА: Контрадикције које се налази у позадини културе поништавања, укључујући толеранцију схваћену као нетолеранција, ометају препознавање да, по својој искључивости и затворености, овај плод операционализације либералног тријумфализма буде поредив са тоталитарним режимима двадесетог века. Тотална контрола је при руци, али још нема потребе за њом, чак ни у Шкотској, „Северној Кореји“ савременог, омањинареног, фукоовско-маркузеовског либерализма. И „велики (транс) брат“ на Западу и његова „велика (феминистичка) сестра“ у Србији су и даље у позадини. 

Уста могу бити слободна када овладате ушима. При томе, пошто су „отворени умови“ постали најзатворенији, „отворено друштво“ је могло да апсорбује своју супротност. То је још једна потврда тезе да је племенски ум, и припадајућа му свест, кисмет човечанства, нешто од чега се може бежати али не и побећи. Чак ни у Западној Европи (и њеним прекоокеанским дијаспорама), где је католичка црква давно „убила“ племе.

Слобода говора је постала схваћена као не толико десничарска колико нацифилна вредност, највећи непријатељ, више обесмишљених него редефинисаних, схватања друштвене правде, слободе и толеранције, и њиховог отровног корелата – веровања да је нова либерална догма саткана од „чињеница“.

Последично уоквиравање неслагања као „лажи“ довело је до једне од већих перверзија новоговора којим се служи култура поништавања – „злаинформација“ (malinformation). Дакле, не неистина, не дезинформација, већ информација која је тачна али „штетна“, па зато и онај ко је износи треба да буде поништен. Има неке правде у томе да је Мишел Фуко, који је одавно проглашен за „квир свеца“, постао један од „светитеља“ метастазе либералног дисциплиновања и кажњавања, и „квир“ нормативности која га прихрањује.

Култура поништавања је израз важне друштвене промене, која је промакла многим критичарима фокусираним на постмодернистички и постструктуралистички релативизам и нихилизам, и њихове последице. Дошло је не толико до очвршћивања колико залеђивања јавне сфере и њеног – мало је данас важно да ли пост- или позно- – модернистичког оквира.

Механизам контроле је успостављен на једном много софистициранијем нивоу. Лакоћа брисања и поништавања је укинула потребу за потпуним надзором. Може се све рећи, али биће чути и одзвањаће само они који прођу тај нови, не-орвеловски тест. Контрола, која је толико софистицирана да не мора да буде тотална, напротив, несавршености и процепи јој обезбеђују потврду легитимитета и „доброте“, бива остварена одржавањем симултане какофоније гласова и заглушивањем непожељних ставова колико и људи. Речи и мисли не бивају толико забрањене колико уоквирене као изрази „теорија завере“. На мети су и људи који их чине плодним или на уверљив начин сведоче о бесмислености нових вјерују.

Контрола вођена оваквом логиком оснажује илузију да наводни крај идеологије, у стварности победничке идеологије, представља коначан нестанак идеологије – да је постојећи поредак „последњи“, отелотворење свести која је хумана, објективна и природна. Зато друштвена смрт коју производи култура поништавања многима не делује као ствар идеологије већ као стање које је рационално и заслужено – и бива цементирано као такво.

Као и многе друге изданке метастазираног, апсолутизованог и, у великој мери зато, есенцијализујућег конструктивизма, при томе армираног идеологијом која емитује догму да није оно што јесте, поништеност није могуће „деконструисати“. Зато она постаје „заслужена“ смрт у животу, где начин како је медијски конструисано ово заслужена чини да та заслуженост постане срж друштвене смрти у животу, стварност стварнија од свих стварности које је подривају. Она је окамењена, као и механизми којима је успостављена.

СЕНКА ХОМОНАЦИОНАЛИЗМА: Као ни многе друге овдашње необичности, накарадности и перверзије, које карактеришу увезене западне норме и оквире, ни специфичности културе поништавања се не могу разумети без узимања у обзир чињенице да је Србија другачије европско, незападно друштво. Али, оно је не толико близу Западу колико је слабо и поражено. Запад га је заробио и избушио – па је овде могла да се појави култура поништавања, која је остала скоро искључиво западни феномен. Штавише, нисам сигуран да, сем Србије, постоји нека друга незападна земља у којој се може говорити о култури поништавања, а постоје чак и западне у којима је то празан означитељ, појам без појаве.

Но, у оријентоликој Србији нешто што је западнолико, као култура поништавања, по правилу заживи као истањено, натегнуто и изобличено. Уме да заврши и као име ничега. Деси се и да, упркос неизбежне деформисаности, која је последица (ре)контекстализације и културалног превођења којим је вођена, као и климавих друштвених темеља, неки „импорти“ са Запада овде процветају. То је био случај са хомонационализмом, помоћном, секундарном идеологијом која каже да је „геј“ не само ОК већ и лакмус папир нормалности и исправности грађана једне државе и прихватљивости режима који њом влада.

Неслућени „успех“ хомонационализма у Србији, претходно омекшаној петооктобарском „обојеном револуцијом“, па затим прекројеној Уставом по мери фатално колонизованог Коштуничиног ума, неодвојив је од каснијег релативног „неуспеха“ културе поништавања у Вучићевој Србији, као и њене ниске продуктивности и теже препознатљивости. Једноставно, раније псеудодемократски наметнути хомонационалистички оквир оставио је културу поништавања без алатки помоћу којих се профилисала у западним друштвима.

На Западу смо, као одговор на буђење историје и потребу да се нова стварност уреди, кодификује и натурализује, пре две деценије добили хомонационализам као нову „меку“, растворљиву идеологију, која је убрзо затим постала кључно оружје културе поништавања.

Као некада национализам – који је стигматизован зато што Запад, који га је породио и обликовао и у свим његовим ужасима, понорима и екстремизмима, верује да му више није од користи – хомонационализам је данас могуће ставити у службу различитих „постидеолошких“ режима у „квир временима“, како је, тада само западну, садашњост назвала Џазбир Пуар. Од демократских преко хибридних до ауторитарних.

Зато хомонационализам није остао само западна (под)идеологија. Све је присутнији у Латинској Америци и на Далеком истоку, мада, у Сингапуру му је животни век био јако кратак. Пригрлио га је и Аљбин Курти, који се намерио да претвори своју самопроглашену државицу у геј авангарду муслиманског света, који одбија да се повинује квир нормативности.

КВИРСТВО И СРПСТВО: Оно што је важно за разумевање српског варијетета културе поништавања, Вучић је, у време када се она кристалише, већ био један од незападних шампиона инструменталног хомоколонијалног потчињавања. Хомонормативност је овде наметнута и одомаћена пре него што је стигла култура поништавања. То је захтевало и нека не толико ванправна колико злочиначка средства, али „прајду“ се у зубе не гледа.

Вучић се повиновао – и одговорио на два темељна захтева хомонационалистичког прегнућа, „видљивост“ („Београд Прајд“) и „оснаживање“ (хомократкиња је постављена на сам врх пирамиде моћи), толико добро и одлучно да није морао (одмах) да одговара и на трећи, „једнакост“ (истополни бракови) – како би лакше заградио политички простор.

Наиме, његово ново политичко „ја“ је захтевало да одговори на кровно схватање да је (поносни) Србин много више лош него што је геј (прајд) добар. Оно је делом последица чињенице да је свака „српска“ кривица – чак и када није експлицитно представљена као колективна – уоквирена као културална кривица, што је деведесетих постао нови мотор одбацивање српства, већ презреног због његове вишедимензионе оријенталне стране.

Зато ниједна српска кривица, „кривица“ и одговорност није само индивидуална – она је увек „српска“, „ми“ кривице које може да добије своје „ја“ само ако је то „ја“ не толико национално самопорекнуто, то није довољно, колико национално самопрезрено и огађено.

„Искуство нам је планачко“, и такво, по Радомиру Константиновићу нацифилно, „ми“ без „ја“, може постати „ја“ само ако се искорени и тако „деконтаминира“. Свако друго српско „ја“ је само пуки исечак „ми“ уоквиреног – пре деведесетих, у наративима титоистичког југословенства много пре Константиновићеве (дискурзивне) нацификације српског „ми“ – као „ми“ које не може да има „ја“, па не може да буде ни невино ни бенигно.

Зато је, да би могао да буде представљен као „добар“ српски вођа, и Вучић морао да демонстрира да је одлучно искорачио из тог „ми“, да је пригрлио хомонационализам, да се „поправио“ и колико-толико „унормалио“ према главном критеријуму нове оперативне матрице западног саморазумевања и позитивно вреднованог позападњачења.

Исто схватање негативне, „обрнуте“ српске изузетности, насупрот геј нормалности, обојило је и логику локализоване културе поништавања, која се у Србији суочава са јако непогодним, незападним културним обрасцем. Зато су овде огледне потенцијалне мете постали мушкарци, који су „за“ српство, а не, као на Западу, жене које су „против“ квирства.

Оваква промена приоритета не повлачи са собом промену идеолошког рама већ само производи другачији фалсификат топологије моћи. Он треба да прикрије овдашњу стварност у којој, у суштини, бити поносни Србин значи бити квир у савременом смислу тог појма – „непристајања на 'саморазумљиво' праћење друштвених правила“ и подвргавање њима. Штавише, нисам сигуран да је у „квир временима“ лако наћи већег „квира“ од крезубог паланачког Србина са шајкачом на глави, коме пословична чачкалица вири из уста а празилук из дупета. Бранимир Несторовић, насмејани човек под шајкачом, оличење нашег сатанизованог „ми“, савремени је „Дивајн“ – нова „најпрљавија особа на свету“.

Џули Брчил, жена са мозгом какав бих волео да имам, написала је недавно текст под насловом „Terfs are the new punks“ – у коме каже да су данас панкерке „феминисткиње које радикално искључују транс особе“, односно, скраћено, „terfs“, што је пежоративан назив за феминисткиње које верују да су жене особе које имају вагину и могу да доје дете. Оне су због таквог става, проглашеног за јеретички, главне мете културе поништавања у Британији.

Панк побуна полази од слављења онога што је у коридорима друштвене моћи схваћено као апсолутно неприхватљиво. Што је толико гадно да не може постојати нешто одбојније, естетски колико и идеолошки. Овде је то поносни Србин – уоквирен као културно контаминиран, неприхватљиви човек који је прихватио неприхватљиве вредности.

ДИНКО И ЈА: Један од централних митова културе поништавања јесте веровање да је антинормативна; да је алтернативна; да је панк и квир; да је култура отпора – а не култура потчињавања конструкцијама чије не-идолопоклоничко прихватање захтева или лоботомију или одрицање од функција мозга и очију. При томе, то потчињавање није класно и културално неутрално већ оснажује неке од ружнијих димензија класне и других подела које условљавају животност људских живота у савременом свету.

Тешко је довољно снажно истаћи колико је важна димензија културе поништавања перцепција њене носеће идеолошке матрице као више неидеологије него постидеологије. Пошто јој нису неопходне „класичне“ мере принуде, култура поништавања је могла да постане не толико друштвено прихваћена као неидеолошка, као слободарски, демократски и укључујући механизам достизања „друштвене правде“ – колико цементирана као таква. Зато она у свом одомаћеном облику више не мења политичку сферу већ је конзумира.

Иако је кренула као антинормативна – у мери да се могло говорити о милитантном облику „нормофобије“, која свој одјек данас има и у, у међувремену редефинисаном, појму „инклузија“, где су разлике које је дозвољено укључити нормиране па је то једна перверзна, искључујућа инклузија – култура поништавања стално производи нове норме и нове хероје борбе против старих, проскрибованих норми, као што је то у Србији данас Динко Грухоњић, један од ударника, анти-народних хероја у крсташком рату против српског, још не проскрибованог, али вишеструко стаигматизованог, идентитета.

Смешно ми је веровање перјаница поносне српске елите, окупљених на Мокрој Гори и око „руских“ медија које контролише Вучић и надзире династија Милинчић, да могу да науде његовој каријери, или да га казне. Од Грухоњића је овде јача само судбина. Не чак ни Вучић, пошто је Грухоњић одлична илустрација два испреплетана ограничења Вучићеве моћи.

Спољног, чини ми се више географског него геополитичког, и унутрашњег, где не могу да проценим да ли је оно више идеолошко, ствар Вучићевог новог политичког „ја“ и поперовског „отварања ума“, што је слика коју с времена на време емитује, или производ властољубља, које у посткумановској Србији више није могло да бира ни идеологију ни геополитичку страну света ни параметре „отварања ума“.

Шта год неко мислио о њему, Вучић је и друго име расположивог суверенитета Србије, који, толики колики је, избезумљује аутошовинисте и сродне снаге. Позадина ове реалполитичке враголије, која фрустрира зилоте културе поништавања колико и мокрогорске суверенисте, препознатљива је и у чињеници да Слободан Антонић тврди да Србија колонија Запада, који предводи Америка, док Снежана Чонградин инсистира да је колонија Кине.

На жалост посмртних остатака националне опозиције и њених привезака, све док „Џеносајд Џо“ Бајден, или неки други амерички председник, не посети Србији, моћнији ће бити аргумент у прилог фикције коју износи Чонградин, затуцана маскота победничких снага у културном рату, него оне коју сервира Антонић, повучени светионик поражених снага, јако оригиналан али плашљив мислилац, чија ведра суздржаност уме да заличи на стереотипну, научничку аутистичност.

На несрећу двоје сукобљених ударника наратива „Србија-колонија“, Вучић није само „власник“ неоколонијалног потчињавања Србије већ и одрживе алтернативе, што је демонстрирала посета председника Си Ђинпинга Београду. Мокрогорски труст ужеглих суверенистичких мозгова одбија да прихвати да Вучића Си и сарадници виде као једног од шампиона политике „стратешке аутономије“, у којој Кинези препознају заметак будућег, постамеричког, биполарног или  мултипоралног светског поретка. Верујем да се Антонић неће сложити, није лако одбацити омиљену заблуду, али избор, политичко опредељење које је „Би-би-си“ навео као главни разлог зашто је Си изабрао да посети Србију, Мађарску и Француску – јесте њихова „аутономија у односу према САД“.

Вучићева политика се не може свести на Вучићеву косовску политику. Штавише, мислим да су, када размишљамо о могућем трајању Вучићеве власти, важнији њени некосовски аспекти. Оно што ће се десити са Косовом не мора да буде оно што ће се десити с Вучићем.

До следећег чина косовског „расплета“, који је почео далеке 1987. године, мислим да ће Грухоњићева и моја судбина – он је, прилично буквално, свуда и све, ја сам нигде и нико – остати репери из којих се може ишчитати много тога што треба знати о исходу културног рата и потенцијалима његових учесника, над којима се надвијају западне донације, осамљеност Путина у Европи, могућности Кине да у Европи нађе савезнике и Вучићев „постидеолошки“ лик. 

Недодирљивост Динка Шакића 2.0 је директно пропорционална лакоћи с којом је створен, и затим, с гуштом, серијски запишаван мој друштвени леш. За мене нема не само рехабилитације већ ни институционалног или временског „лека“. Култура поништавања је присвојила своје негације. Она „убија“ истим оним средствима помоћу којих би могле бити „оживљене“ њене жртве. Уосталом, она је нетолеранцију успешно представила као атрибут наводно ултимативне толеранције. Зато у чињеници да ја постојим али да мене нема – нема ничега „пост-“, никаквог симулакрума или симулације. Моје суштинско непостојање је окамењено. Мислим да оно није само друштвена чињеница. Иако је, сем као чин освете, било непотребно, оно је индикативно.

У теорији, доступна су ми два излаза, где за први немам снаге (нови почетак, који би захтевао ресетовање саморазумевања и животну енергију које у мени више нема), док ми други блокира тврдоглави унутрашњи компас, који оклевам да назовем моралним пошто верујем да га води (и храни) плетора силница, укључујући класне и статусне.

Не знам да ли чињеницу да сам без оклевања одбио да направим „компромис“ који ми је понуђен треба да посматрам као израз глупости, моралности или, једноставно, мере у којој сам, чак и поништен, задржао важне класне привилегије. Не може човек увек да зна шта говори из њега. Шта тачно производи гласове које испушта, а камоли оне унутрашње, који га воде кроз живот. Некада као пса или овцу.

ЛОКАЛИЗАЦИЈА КУЛТУРЕ ПОНАШТАВАЊА И ЊЕНИ НЕПРИЈАТЕЉИ: Циљ културе поништавања у Србији није исти као на Западу. Тамо је реч је о успостављању антиполитичке и антидемократске доминације идентитетских „жртава“, „жртава“ по себи, које позицију вечне „жртве“, „жртве“ која стоји изнад друштва, не изводе из свог положаја у односима моћи већ из свог политичког или неког другог идентитета, који привилегује редефинисана, оквирована, претходно уздрмана хегемонија постисторијског наратива.

После пораза „исламофашизма“, највећи непријатељи ове доминације су постали актери који су уоквирени као хитлеролике „популистичке“ вође, што је схватање које су Србији суочава са чињеницом да су једини путеви Србије ка бриселским вратима западноликог „раја“ популистички, псеудодемократски и ауторитарни. Овде је мекоруки али одлучни „популистички“ вођа ослонац полуга западне доминације и остваривања интереса који је усмеравају. Њима служе и сви кључни актери овдашње, климаве култура поништавања.

С једне стране, испод зидина Запада, у Србији, на најближем, балканском Оријенту, скорашње историјско искуство Србије са Западом обликовало је непремостиви јаз између делотворних средстава и прокламованих идеала, што подрива ослонце културе поништавања. С друге, давна, али јако дугачка, српска прошлост је овде обликовала једно незападно, другачије европско друштво. Та прошлост је уписана у нас и постала је интегрални део садашости, истовремено чинилац (скоро) свега што је у нама и што је наше и фактор који условљава шта може да постане наше, колико мора да се разобличи, преформатира и обесмисли да би постало наше.

Наше историјско ускуство, скорашње колико и давнашње, обликовало је нашу унутаревропску различитост и зато је западнолика култура поништавања принуђена да се у Србији стално окреће ка деведесетим да не би шлајфовала. Штавише, овде њен главни ослонац није слика боље будућности, друштвеног „раја“ све већег укључивања и оснаживања огледних мањина, као на Западу, већ изабране лоше прошлости, слика националног „пакла“ искључивања и насиља према не-Србима и женама.

Наиме, култура поништавања, да би била смислена и делотворна у нашем незападном контексту, мора да буде колико-толико „реална“, што значи и да мора да се ослања на изворе кукања и цвилења који су овде расположиви или разумљиви. А они се, углавном, налазе у деведесетим и у последицама чињенице да је српска историја била незападна, па су „геноцид“ и „фемицид“  могли да буду представљени као неке од њених кључних речи. 

На пример, „патријархални живот“ је на Балкану учвршћен као оса отпора, а „патријархални човек“ као стуб опстанка, у време османске владавине, што је допринело да остане високо друштвено вреднован. То је „материјал“ који је касније послужио као основа за обликовање привилегованих „маргинализованих“ и „угрожених“ идентитетских позиција у српском контексту – оних којима, као главна одлика, може бити приписана трансисторијска угроженост, угроженост по себи као једно од најважнијих обележја тих идентитета.

Али то је свебалканска слика, која је морала да буде сведена на слику Србије и српства. За то су неопходне деведесете. А оне су, у аутоколонијалној имагинацији случајносрпског самопорицања, не само његовог аутошовинистичког изданка, не толико склоне да се стално „враћају“ колико су „постале“ наша вечност. Српска прошлост, садашњост и будућност.

Зато овде привилеговане идентитете, ослонце и моторе културе поништавања не производи сама неолиберална констелација, нити њена нова, хомонационалистичка арматура, већ схватање о локалној, „етничкој“ односно националној загради те структуре, које је заокружено деведесетих. То је важан разлог зашто постоји утисак да је култура поништавања овде старија него што јесте и да ја нисам био прва особа која је поништена.

Зато, на пример, Слободан Антонић, клеветан и као доајен „Нове српске фашистичке мисли“, и Андреа Јовановић, дискредитована као „четник левичарка“, могу да инсинуирају да су и они поништени – где „поништавање“ своде на клеветничко неприхватање и одбацивање.

Погонски мотор културе поништавања у Србији, као и свега што на њу мирише и што се у њу може угурати, стари је механизам, склепана деведесетих уз помоћ схватања да поносни Срби, наводно овде вечно „први“ односно „доминантни“, представљају фаталну, геноцидну и фемицидну негативну изузетност, штавише самоодрживу негативну јединственост у постисторијском свету односно у Европи, што је после 2012. године оснажено уз помоћ мита о „повратку деведесетих“. Овде је важно истаћи да Србија не представља један од различито дефинисаних искакања из матрице – сингуларитета као што су, на пример, Саудијска Арабија и Израел – већ заграду у коју је уписан негативан предзнак.

ЂИЛАС И ЈА: Неке од најважнијих, углавном повезаних, чинилаца које ометају функционисање културе поништавања у Србији, таква-каква је, и њен раст, можемо препознати ако посматрамо пут који води од „Друге Србије“ до другачије кансел културе.

Она се овде наслонила на параметре кукања и цвилења постављене деведесетих уз помоћ једног инструменталног есенцијалистичког геста – самодругојачења („Друга Србија“), које је прво фалсификовало своју супротност („Прва Србија“), да би после 5. октобра фалсификовало сопствену другост – тврдећи да и даље представља „другу“, што сугерише маргинализовану, потчињену и угрожену заједницу. Зато су „другост“ и „угроженост“ из којих овде извире култура поништавања још више лажне него на Западу, али, истовремено, имају много дубље, одомаћене и нормализоване, идеолошко-идентитетске корене.

Као таква, та „другост“ стално производи нове и „реновиране“ лажи, од којих су неке урушавају и без да их оспоравате. На пример, немогуће је тврдити да је систем недемократски, да је Вучић диктатор, или да је „Слоба (био) Садам“, и истовремено кривити оне који су гласали за Вучића односно Милошевића. Једноставно, ако верујете да живимо у диктатури онда гласачи не могу бити одговорни за резултате избора – нити можете да се позивате на флоскулу „Не у моје име“ када је реч о одлукама донетим у друштвима која нису демократска. У њима се ни убијање ни клечање не дешава „у име“ грађана и гласача.

Упркос томе, схватање да је „народ“ крив је у Вучићевој Србији постало главни генератор аутошовинистичких и сродних ставова међу баштиницима идеја и саморазумевања припадника покојне „Друге Србије“ – који су ме или сами поништавали или су се наслађивали мојим затирањем.

Иако упорно тврде да сам појам аутошовинизам смислио као пуки синоним за „издају“, као начин да се јавно каже нешто што се не сме рећи, при томе по налогу замишљене Добрица-Јовица централе – коју грађанистичка деца титоизма виде као вечну (И после Добрице-Јовице, Добрица-Јовица) – „доминантне елите“, „геноцида“, „духа паланке“ и свега српског и „српског“ што им не мирише на њих и њихову искорењеност, мислим да се моје поништавање може посматрати као казну за „издају“ – налик Ђиласовој „издаји“ титоизма.

Уз, наравно, неке јако важне разлике, на првом месту између моје небитности и Ђиласове моћи, мој појам „аутошовинизам“ је  означитељ налик Ђиласовој „новој класи“. То је добра мера мојих веза са „издајом“, чињеницом да сам „издао“ једно ново зло – које се лажно представља, баш као и титоизам некада, као не највеће већ једино српско добро.

Иначе, кад смо већ код издаје и аутошовинизма – дигресије су најслађи грех мог грешног мозга – та два појма се узајамно искључују. Веза између њих се, колико видим у колумнама у „Данасу“, углавном рађа у главама анти-Срба који верују да је Србија земља-зло која њеним грађанима налаже да постану „издајници“, нешто што не могу да буду, иако се неки труде.

Погонски мотор културе поништавања у Србији нису „нови родови“ већ нова грађанска класа. Она је или директан наследник „нове класе“ о којој је писао Ђилас или је реч о још новијој класи добитника у „европеизацији“ – који нису задовољни добицима. Неки друштвеним неки личним, већина ни једним ни другим. Та новија, пост-транзициона „нова класа“ случајних Срба је надоместила недостатак „нових родова“ (и сексуалности) и омогућила је да се и у једном незападном друштву појави култура поништавања.

Чињеница да се деведесетих, док је још била у повоју, тој новој, случајносрпској, грађанистичкој средњој класи прикључио и сам Милован Ђилас – и постао један од ауторитета, не баш сива еминенција али засигурно идеолошки громобран и страдалничка икона која је српским титоистима склоним самопорицању (бесплатно) делила индулгенције – илуструје колико је идеја о неопходности „поништавања“ српства била широко укорењена на левици, и независна од Титове агенде. Успешност „поништавња“ српства, и као саморазумевања и као извора поноса међу онима који га се нису одрекли, један је од разлога зашто култура поништавања овде не налази довољно оних које треба поништити и зашто је појам „поништавање“ остао магловит и толико често олако растезан у прошлост.

ПОНИШТАВАЊЕ НА БЛИСКОМ ОРИЈЕНТУ: Наравно, не налази се само овде у срцу културе поништавање фалсификовање доброте, другости и угрожености. Исти механизам је кулминацију доживео у САД после победе Доналда Трампа, где је есенцијализација субалтерности била усмерена на расне, родне и сексуалне мањине. Таква антиполитичка операција је у Србији обављена деведесетих, око битно различитих мада повезаних оса, где су главни унутрашњи непријатељи уоквирени око сродних, нискокласних одредница.

Ту се, опет, враћамо на чињеницу да је Србија незападно друштво, мада лоцирано не толико на блиском колико најближем, унутрашњем Оријенту Европе. Зато овде, као и у другим незападним друштвима, и даље важи да су „геј права последња граница људских права“ – док су у западним то „транс права“, „права“ мањине унутар геј мањине, и то мањине која је најудаљенија од проскрибоване (хетеро)нормативности. На ово ограничење се у Србији само надовезала политичка препрека – чињеница да је Вучићева власт ударник геј оснаживања и видљивости. У глобалном, не у (пост)југословенском оквиру.

Вучићева владавина ем почиње пре појава културе поништавања у САД ем је он одговорио на хомонормативност успешније од  свих других незападних и климаво западних режима, који су се нашли на путу хомоколонијалног ваљка. Зато се култура поништавања овде не кристалише око „положаја“ родних и сексуалних мањина, већ су оне само секундарни, помоћни канал за фабриковање кукања и цвилења, којим оглашава своје присуство.

Транс представља (хомо)норму коју је посебно тешко уписати у старију норму, бинарност мушко / женско, која није одбачена већ је на Западу редефинисана уз помоћ културе поништавања. Наиме, ова операција је морала да буде опресивна јер захтева, између осталог, употребу најперверзнијег сегмента џендеристичког новоговора („родитељ који доји“, „пол додељен при рођењу“…). Али, у Србији „мањка“ чак и геј парова који „имају децу“, и транс је овде (и даље), не само политички, мртав означитељ; име, ако не баш идентитетског вакуума, онда друштвене празнине. На положај транс особа се овде не може ослонити ниједна антиполитика, па ни оне које је на Западу обликовало мањинарење.

Чињеница да транс идентитетску осу у Србији није могуће наметнути ни као релевантну,  а камоли референтну, а да је Вучић већ успешно присвојио геј идентитетску осу, условила је упаљиво „заостајање“ у развоју локалне културе поништавања и идентитетску „ретардацију“ у њеној примени. Наиме, пошто су „најнапреднија“, транс оса и „напредна“, геј оса недоступне, она је у Србији спала на феминизам, који је данас схваћен као диносаурус(киња) из праисторије политичке коректности, као (под)идеологија чије коришћење упућује на „заостајање“ и „заосталост“. Односно, речима које не захтевају наводнике, на не-Запад – на цео свет који није живео западну историју као свој производ.

Не чуди да је „шампион“ феминистичког оснаживања одавно постала једна од земља најсиромашнијег, Четвртог света – Руанда под влашћу Пола Кагамеа. Та „развојна“, де факто једнопартијска, деспотија, већ деценијама је једна од прве три земље у свету по броју министарки. (У Подсахарској Африци геј није ни на путу да постане ОК, што је последица две чињенице. Једна је западни колонијализам. Друга је екстремно сиромаштво, које чини да слике из Курана и Библије буду живе и тако „оживљавају“ све што је у њима записано.)

Зато у Србији главну улогу у поништавањима – у случају Милоша К. Илића колико и у мом – има феминизам, ослоњен на догму о неотклоњивој структуралној маргинализацији жена, где је, наводно, могућ само „напредак“ – не и стварни напредак. Феминизам је на Западу постао потрошена, усахла, клинички мртва „мека“ идеологија, која је, накратко, оживљена у време #MeToo политичког шика, а не (транс) хомонормативност. Уосталом, за разлику од хомонационализма, који цвета, „фемонационализам“ је на Западу умро пре него што је именован. Жена је тамо „кул“ и политички пожељна „алатка“ поништавања ако, на пример, користи писоар или је склона да се представи као „менструирајући родитељ“.

Јако важан за разумевање специфичности и релативне слабости културе поништавања у Србији је и степен њене расне хомогености. Овде једва да има „црначких живота“, који би могли да постану „важни“, док су „браонкасти животи“ Рома скрајнути уз садејство ендемског сиромаштва, културалне различитости и језичке баријере, плус инструментално (само)избељивани тврдњама да је реч о „кумовима“ и „приближно Србима“, иако је велика већина гетоизована. Ту треба имати у виду чињеницу да је ову „осу“ потенцијалне кристализације културе поништавања, у великој мери још деведесетих, овде „заузео“ Џорџ Сорош, који је био јако, и чини се искрено, заинтересован за тежак положај Рома.

ПОНИШТЕНОСТ И КОЧНИЦЕ СРПСТВА: Иако околности у Србији не погодују култури поништавања, брзо сам схватио да моја поништеност овде има одличне савезнике.

Оклевам да их назовем корисним идиотима, пошто у позадини њихове инертности, равнодушности и згађености мојим ликом, као и у чињеници да је чак и мој „Зола“ веровао да је његов „Драјфус“ крив, препознајем и синергију истих оних паралишућих менталних конструкција и подмуклих, неосвешћених отуђености које су допринеле да пораз у културном рату постане дебакл и заврши као политичко самоубиство поносно српске стране. Те, не једине, кочнице српства извиру из саморазумевања српске елите и њеног разумевања доброг, исправног српства.

У најкраћем, корен је у два паралишућа, више контрапродуктивна него неоперативна схватања српске посебности и пожељног саморазумевања, што су важни чиниоци дугачке серије националних удеса. Моја поништеност је ту, наравно, безначајна ствар, али у минорном је некада лакше препознати обрисе значајног, па и онога што је истовремено жалосно и, можда, најзначајније за разумевање динамике која нас је водила из пораза у пораз и довела до историјског фијаска чији менаџмент обавља Александар Вучић.

Српски ексепционализам, схватање у коме, по себи, нема ничег лошег, напротив, добио је један карактеристичан облик, који би био примерен неком европском друштву неопрљеном оријенталним, друштву које није обликовано географским, историјским и културалним факторима који су се мешали у обликовање српства. Не би било погрешно назвати тај карактеристични облик (позитивног) ексепционализма катастрофалним; могло би се рећи и самозатирућим. Нисам сигуран да ту постоји прејака реч.

То схватање српског изузетности, наше (позитивне) посебности, усвојили су, наравно, и моји некадашњи саборци у културном рату. (Кажем некадашњи, пошто нисам само поништен од грађаниста већ сам изопштен од ломпароида и оних који су или у страху од новог, јуродивог „оца нације“ или у његовој сенци.) Његови корени сежу до Доситеја, хабзбуршког Србина који је унео разорну димензију у саморазумевању наше елите и њено разумевање српства. Та димензија садржи „кочнице“ у прагматичној („како“) равни и адаптивној („ка чему“) равни, где Србија не бива окретана ка себи већ ка прошлости Европе сведене на Запад и западно, више украшене него прожете православљем. Наиме, командни сегмент наша националне, поносно српске елите чине православни западњаци, заљубљени у Европу сведену на Запад какав одавно не постоји, ако је икада постојао, колико и у православље.

Српска (позитивна) изузетност, важна покретачка сила, наслања се, захваљујући њима, на јако труле темеље. Пошто су путовође и барјактари поносних Срба не само елитисти ума колонизованог западним већ и згађени великим делом онога што, посебно у самој Србији, српској матици смештеној у оријенталном делу Европе, српство чини српством, они су идеал српства, колико и оперативни принцип свог деловања, поставили на двоструко неодрживе темеље. С једне стране преслабе, с друге, не могу да нађем бољу реч, фалсификоване. 

Ако томе додамо чињеницу да овде постоји и схватање о српској негативној изузетности, које је одвратно али га је случајносрпска елита поставила на јако чврсте, западне темеље, постаје јасније зашто верујем да је корисније говорити о фијаску и дебаклу него о (обичном) поразу. Нажалост, све што је западно је одавно, не само у Европи, постало чврсто, иако је мало шта што је западно наше, па је и темељ случајносрпског самопорицања, и аутошовинизма, његовог екцеса, овде чврст иако није настао као наш нити долази од нас. Зато случајносрпско самопорицање лебди над Србијом. Као и идеализована слика Запада у којој се укоренило, оно овде доноси помрачину.

Серијско урушавање српства, Србије, српског света, назовите како желите оно што може бити схваћено као сублимација српског постојања и трајања, неодвојиво је од чињенице да је схватање српске (позитивне) изузетност, које смо склони да схватамо као нешто битно више од посебности, постало оличено у две димензије, које сматрам посебно важним, не и јединим. 

Прва се кристалисала у сасвим легитимној, идентитетској равни, у којој су централно место заузеле трауме српске историје, од Косовског боја преко сеоба до (етапног) истребљења Срба у две независне хрватске државе. Друга је, нажалост, оличена у (само)разорном споју морализма, умотаног у исправност православља, у „орто“ његове ортодоксије, и идеје о српству као (последњем) уточишту једног, бојим се замишљеног, оригиналног, неисквареног, старовременског европејства у једнини, што је схватање које стаје у префикс „палео“ додат унитарно схваћеном европејству. Али, у њему, што је кључно, има премало места за реално постојеће, витално, продуктивно, неелитно, народско српство. Наравно, моју маленкост је немогуће углавити у ту утопијску конструкцију прошлости створену у мозговима поносно српских елитиста који би да учине немогуће, и у њу угурају српску будућност.

Потка серије српских удеса – и његове важне манифестације, редовно (ауто)расистички тумачене и зато оклеветане и временом у великој мери дискредитоване, чињенице да смо пречесто побеђивали у рату и губили у миру – стаје у те две оригинално грче речи: „орто“ и латинизованог префикса „палео“. Намерно користим речи које имају старогрчке корене, пошто су они јако битни за разумевање интелектуалне потке бега поносно српских елитиста од српства и милитантости са којом наше елите бране свој бег на западнолико небо.

„Орто“ моралности, која лавира на корак од разорног моралисања, и „палео“ европејства, које стоји на корак од самопорицања, разоружали су поносно српске елите и оставили судбину Србије у рукама актера које не маре ни за морал ни за европејство, чак и када се куну у (западнолику) Европу и такозвану Европску унију, док делују у сенци моћних српских непријатеља и својих личних амбиција. Ту, с једне стране, има јако мало простора за прагматичност, отварања, тактичке рачунице и компромисе, не воле то сједињени „орто“ и „палео“, али с друге, тај спој „орто“ и „палео“ слади губитништво и развија зависност од пораза.

Наиме, наше „орто“, оно што је не толико право и исправно колико једино стварно српско, одвојило се у свести командних ешалона поносно српске елите од вере, правоверја хришћанске мањине која је остала на правом путу, и постало је схваћено као централно обележје једног суженог, спутаног српства, које с муком прихвата промене и различитост и зато је склоно да се сажима. Наиме, оно је ограничило схватање ко је прави, ко је (истински) наш. Оно што је посебно важно, то није толико питање идеологије, конзервативизма у који гура многе поносне Србе, већ је добило онтолошку димензију и увукло се у широко прихваћене норме које дефинишу српско биће. Лако је одбацити, тешко је пригрлити човека, сем као грешника, што је најјефтинији облик милости.

На то једнодимензионо, скучено „орто“, надовезало се „палео“, као баласт чистунства додат на баласт чистунства. Верујем да је јако леп осећај када себе убедите да сте чувар ватре, али проблем настаје када та ватра коју чувате гори само у вама. То што се нађе понеки пламичак на Западу, само охрабрује илузију да се та ватра заслађене – не европске већ западноевропске – прошлости може разгорети.

Једна од бројних последица ове симбиозе схватања о постојању јединог исправног и оданости утопији старовременског јесте и однос који је оснажио и олакшао моје поништавање. Не чуди да су неки од оних који су ме јула 2019. године јавно бранили, а било их је јако мало, имали су тенденцију да, можда сасвим несвесно, истовремено бране себе од чињеница да бране мене. То није толико ствар супер-ега колико је, верујем, реч о механизму који исходи из овог „орто“. У њему је садржано схватање да неко ко се не уклапа у параметре једне петрификоване и сакрализоване, конститутивне моралности, заслужује све што му се дешава, да он и није „наш“. 

Наравно, ту је важну улогу играла и плетора јако личних разлога. Неки од су неодвојиви од утицаја (само)разумевања чије сам параметре скицирао. Оно се уписало и у обележја домининантних личних профила неких од мојих сабораца у културном рату, међу којима сам, не неколико важних нивоа, био и остао – „крме у Техерану“. Мада, мислим да би, да нисам атеиста, боља метафора била – „Техеран“ у Храму Светог Саве, нажалост уоквиреног као крајња мера наше допуштене, добре источности.

ОМЕКШИВАЧ ПОНИШТАВАЊА: Желим да кажем нешто више о главном „амортизеру“ моје поништености, и важном „пригрушивачу“ културе поништавања у Србији – о чињеници да овде, за разлику од, на пример, САД, поделе у културном и политичком рату не прате исте линије. То су овде два не само раздвојена рата већ су снаге које се боре у њима измешане. Оно што је кључно за разумевање значаја културе поништавања у Србији и њеног учинка јесте парадокс који је често фрустрира – чињеница да јој је Вучићева власт недоследан саборац и да се Вучић истовремено ослања на обе стране у културном рату, иако је ту и дање доминантно прозападно опредељење које је пригрлио.

При томе, Вучићево трајање на врху српске пирамиде, поред тог избора и личних способности, треба посматрати и као одраз чињенице да је Запад Србији наметнуо околности које омогућавају само два политичка исхода –  Вучићеву владавину или заобилазницу до владавине неког не-Вучића. Наиме, с једне стране, овде и даље није могуће рећи „не“ Западу и политички преживети то „не“, док, с друге, овде није могуће рећи „не“ Русији и не ризиковати „не“ на изборима, што су околности које седокоси амерички амбасадор разуме много боље од отуђене и самозабављене, поносно српске (анти)политичке класе, која има своје забавиште на Мокрој гори и своје споменаре у „Информатици“ и „Катени мунди“.

„Непотписивање“ је мера српског „не“, чин којим су се два могућа исхода свела на један. Он је армиран Вучићевом великосрпском прошлошћу колико и са два велика пораза – другим косовским, који је подједнако историјски као први, и дебаклом у културном рату, који је, вероватно у Куманову, где ни Милошевић није ништа потписао, постао неизбежан.

Кумановски споразум је замрзнуо српску политику и демократију на начин који омогућава да она може да буде само привремено одмрзнута. Запад је овде довољно моћан – није само свуда око нас већ је поунутрашњен на неколико нивоа, где је начин како су они успостављени небитан за разумевање њихових деструктивних потенцијала – да може да спречи да се Србија стабилизује после доношења велике одлуке која му је неприхватљива.

Та чињеница оснажује Вучићев положај и подрива амбиције оних који би да га истисну. Али, истовремено, пошто је принуђен да спроводи фрустрирани, такмичарски ауторитаризам, Вучић, хтео то или не, не може да окрене леђа снагама које су поражене у културном рату. Зато (елитни) поносно српски губитници имају два политичка избора. Да буду уз Вучића, чија је рука стално испружена, и тако задовоље бар део својих амбиција, или да буду нигде – у политичкој празнини коју је „створило“ Вучићево властољубље, да би је касније „армирало“ Ломпарово – што значи да (п)остану политичко ништа.

Ломпар, кога је корисно посматрати као стерилног идеолога, више антиполитичког онаничара него моралисту, и интелектуалну копију, фалсификат мислиоца, „кинеског Николу Милошевића“, сахранио је остатке српског национализма и овековечио суверенистички политички вакууум у опозицији. Он је цементирао околности у којима важи или ја или нико – што значи да на вишем, државном нивоу важи или Вучић или Мариника. Зато је Ломпарова смрт постала предуслов оживљавања српског национализма као помена вредне политичке снаге у Србији. Не знам ко му жели дужи и испуњенији живот – прагматични Вучић или зилоти антисрпства у редакција „Пешаника“, који се у Ломпару препознали најбољег непријатеља и неочекиваног савезника па га више ни не помињу.

Не чуди да су неки важни актери, институционални колико и моћни појединци, на пример Љиљана Смајловић и Ђорђе Вукадиновић, важни Коштуничини играчи, остали на истој страни у културном рату, али су на различитим у политичком, у коме је централна оса поделе Вучић. Он је одлично одговорио и на „налог“ оријентоликог културног обрасца, који нас усмерава да трагамо ка фигури „строгог оца“, и на очекивања Запада, који је заробио Србију. Вучић стално лавира између две непомирљиве публике – већински антизападног бирачког тела, које се, показало се, може задовољити мрвицама, и Запада, који управља неоколонијалном наддетерминацијом. Он се ослања на актере који су на супротстављеним странама у културном рату, где је оса поделе однос према српству односно Западу.

У политичком рату може учествовати више од две стране. Може их бити три, четири, па и много више, нарочито ако стране не посматрамо по идејама и циљевима које заступају већ по личностима које их оличавају. Али културни рат може имати само две стране. Овде никаква „Трећа Србија“ никада није била могућа нити може постати могућа.

Штавише, не верујем да се неко други може примаћи тој недостижној трећој страни ближе од Вучића – који са две ноге стоји на победничкој, али се снажно ослања на поражену страну, и тако демонстрира један, не и једини могући, трећи српски пут. Тај Вучићев пут данас не подразумева подједнаку удаљеност од две опције – западне, географски ближе, наметнуте чињеницом да је Србија земља коју је НАТО опколио, и зато данас незаобилазне, и источне, вољеније, културално ближе али географски далеке, и зато данас теже одрживе.

Али, Вучић је јако интелигентан, мада мислим да његов мозак већ неко време делује у садејству са инстинктом самоодржања, па се одавно спрема за или „после Косова“ или после „Експа 2027“ – шта пре дође, ако дође за његовог ваката. Ако је неко гајио сумње, Вучић је, уз помоћ Сија, демонстрирао да има капацитете да поново окрене ћурак, док је амерички амбасадор скицирао шта све мора да уради да би му САД дозволиле да поново окрене ћурак. Да ли има капацитете да победи хибрис, који га све чешће и јаче напада, остаје да видимо. Српска историја је ту слаба учитељица. Титова овде није горела само до зоре – већ и деценију касније, а Милошевићева је, пак, горела, скоро у дан, 12 година. Вучић ће у јулу ући у „нешто између“ двојице претходних вођа са којима га је смислено поредити.

И без узимања у обзир ове, све комплексније, спољнополитичке димензије, усложњена и разливена динамика друштвених подела и унутрашњих сукоба растреса политичку сцену, фрустрира опозицију и олакшава посао Вучићу, који жели да што дуже, чини ми се доживотно, одржи доминантан положај. Имајући у виду да је култура поништавања директно везана само за исход културног рата, у коме су победиле прозападне снаге које немају значајну подршку у народу, Вучић нема интерес да им буде довољно веран савезник.

Та чињеница ми је омогућила да користим чак и неке од најмоћнијих медијских платформи – где имају разлога да ангажују спој мојих, овде ретких, афро-азијских знања и искустава, „мислим дакле ботујем“ приступа Вучићевој владавину, огромног незадовољства положајем у који ме сместило поништавање и оригиналне критике „Друге Србије“ и њених „против дома спремних“ наследника, коју са задовољством износим – али такво присуство у јавности има противречне домете. Оно омекшава моју поништеност, али, истовремено, ствара заводљиву илузију да нисам поништен или да сам устао из друштвено мртвих.

МЕДИЈСКА ЖИВОТНОСТ ЗОМБИЈА: Канселовање је негативан, инверзни обред прелаза, налик стварању зомбија – „живог мртваца“, човека који је, буквално, устао из гроба, препознатљив али несамерљив са претходним собом. Зомби се појављује у својој физичкој онечовечености, обично као изобличена утвара спуштеног погледа, што није заводљиви, холивудски мит, нити стварност која постоји само у својој најпознатијој, хаићанској верзији.

Етнобиолог Вејд Дејвис је настанак хаићанског зомбија, човека који наставља да живи у својој смрти, описао као „перверзну инверзију природног процеса живота и смрти“. Зомбификација, као и канселовање, представља „облик друштвене казне“. Реч је о „друштвеној санкцији од посебне важности“ за одржавање реда, што је позадина овог егзотизованог феномена коју је разоткрио Дејвис. Кривица је њено наличје. Као и код поништености, сам чин зомбификације је ту крунски, ако не и једини, доказ који је понуђен.

Зомбизам, „живот у смрти“, почиње, буквално, сахрањивањем живог човека чије су животне функције толико умртвљене да је лекар, погрешно, констатовао смрт. Отров коришћен у зомбификација „производи ступор налик смрти“ који себе уписује у живи леш човека који је пажљиво одабран као мета. Током ступора, ћелије мозга остају без кисеоника и „производе“ или зомбија (пожељан исход) или физички мртво тело (непожељан исход).

Канселованост је живот у друштвеној смрти који нема препознатљиву физичку димензију. За разлику од вудуа, култура поништавања ступор индукује у медијској сфери; у „друштвеном мозгу“. Манифестације су битно различите, али ефекат је јако сличан. Поништавање, као и зомбификација, делује као магијски чин, иако је уоквирен као здаравораумска допуна права која компензује његову наводну окошталост и инертност, док зомбификација мења правне мере, компензује непримереност, сувишност и немоћ права.

Поништавање се јавља као одговор на чињеницу да је западнолики рај почео да се измиче, да „популисти“ хватају конце умртвљене историје, док зомбификација спречава да пакао животарења постане већи. А он је на Хаитију толико стваран да често вапи за ликом ђавола.

Више од два века пошто је стекао независност, Хаити је најсиромашнија и најнеживотнија земља западне хемисфере, супротност „америчког сна“ – место где је америчка ноћна мора најстрашнија. Сем у ружним данима ружних ратова, на Земљи не постоји место које у себи садржи ужас налик хаићанској дистопији, која није увек на површини, али је стално претећи близу свакодневице. Она је, не само нама у Европи, незамислива.

Иако је зомбификација дестилат духовне сфере, механизам вођен схватањем да је моћ утемељена у оностраном, она, истовремено, представља органски одговор на ограничења која намеће материјална сфера. Зомби је кажњеник на месту у коме нема простора за законе и затворе. Он је ходајућа слика најгоре казне у свету убилачке оскудице, намењене прекршитељима друштвених норми које регулишу могућности да таква оскудица буде премошћена. То је казна која својим ужасом мора да надиђе неживотност света који је угрозио – и обликована је у сенци тог императива.

Канселовање је, пак, плод неурозе у обиљу, у коме право и закони више не могу да испрате саморазумевања и аспирације које је привилегованим актерима отворила материјална сфера. Оно представља екстензију реда и закона у условима када правне могућности не могу да одговоре на динамику оснаживања које стреми ушушканости и недодирљивости.

Зомби је отпадник од „ми“, док је поништени непријатељ „ја“ које би да буде слободно од сваког „ми“ – сем оног које представља екстензију саморазумевања и врлина које су му приписане. Зато поништавање не извире из материјалне равни, већ из неиспуњених обећања идеолошке, из хистерије коју производи недостигнута недодирљивост оснажених.

У срцу оба феномена је демонстрација моћи, али у околностима које представљају поларне супротности. Зомбификација је хаићанска традицији који има корене у Конгу, али је преобликована у контексту окрутности којом су били обележени животи робова и бивших, слободних али не и ослобођених, робова на Хаитију, где је било потребно уредити унутрашње односе и санкционисати оне који су претили да те неживотне животе учине још болнијим и ужаснијим. Зомбификација се појављује као казна за ужас који се наслања на већ постојећи, одомаћени ужас, за несрећу нанету унутар већ огромне несреће – у земљи у којој је живот слободног човека, пречесто до данашњих дана, остао сличан животу роба. Култура поништавања изврће ову логику, па поништавање уводи као казну за недостигнуту потпуну срећу – схваћену као нарцисоидна утопија, лична нирвана без нелагоде.    

Зомбификација је, као и поништавање, колективна казна, иако обично само један, посебно иницирани, јако вешти зналац, врач, дозира отров који треба да произведе зомбија – а не мртваца. Она представља „јако редак и пажљиво промишљен облик казне“, развијен у изолованим, сеоским заједницама одбеглих робова, људи чији су животи по себи били толико прекарни да свако даље угрожавање тих крхких егзистенција представља претњу на коју се мора не само снажно одговорити већ она треба да буде дискредитована.

Поништавање има исти циљ. Улогу коју врач има у зомбификацији, при поништавању обављају актери који су успешно самосинегдохизовали неку од „маргинализованих“ идентитетских позиција чије је цвилење привилеговано у „постидеолошкој“ констелацији, односно у њеној оклеветаној српској загради. Суштина је у појављивању друштвеног леша, човека који је жив сахрањен, не у његовој смрти већ у животу у његовој смрти.

На Хаитију, појава зомбија, баш као и поништеног овде, служи да демонстрира шта може да очекује неко ко учини недефинисане али саморазумљиве „страшне ствари“. Слика таквог живота много је више „жива“, много више упечатљива претња од истовремено непостојане и одомаћене слике смрти, физички мртвог тела, колико год да је оно обешчашћено и осакаћено. Та слика је, практично, незаборавна. Што се зомби више и чешће налази пред очима људи који живе чак и јако неживотне животе, демонстрација постаје још моћнија.

Реч је средству друштвене контроле од кога је тешко осмислити, а камоли развити, више „застрашујући процес“. Зато циљ зомбификације, највеће „мистичне казне“ на Хаитију, није да физички убије. Напротив, иако је то је релативно чест резултат, он је непожељан, пошто убија само тело и тако шаље моћну поруку која има јако кратак животни век. Потребно је обезбедити живот у смрти, живот који је ружнији од смрти, али који је ипак живот. Зомбија, деформисану али јасно препознатљиву особу, некога кога истовремено више нема и ко самим својим новим, обезживљеним постојањем изазива жаљење измешано са страхом.

Суштина ове казне је у томе да се кажњена, зомбификована особа, баш као и поништена особа, појави у свету – „да зомби буде пронађен у човеку“ и учињен видљивим. Та екстремна друштвена казна је на Хаитију схваћена као гора од казне смрћу – јер, поврх свега другог, не оставља могућност да човек „устане из мртвих“ као човек. Зомби је истовремено супротност васкрслог и симбол занавек умртвљене човечности. Он не може да постане бестелестни дух претка о чијим потребама ће бринути живи потомци, што је веровање које је, заједно са робовима, прешло Атлантик и стигло из „црне Африке“ у „нови свет“.

Као и када је реч о поништавњу, зомбификацију није могуће „поништити“; није могуће укинути и поништити њен учинак. Оба стања имају само један могући крај, физичку смрт.

Моја гостовања у „Ћирилици“, налик појављивању зомбија, потврђују да ме не толико истовремено има и нема колико да постојим као потврда свог непостојања, сведочанство успешности мог брисања. Неки од гледалаца ће закључити да би требало да постојим, да будем друштвено оживљен, да је страшно оно што су ми урадили, неки да је застрашујуће, недопустиво што се појављујем, али све то је део рачунице дозиране страхоте и ужаса садржане у тријумфалистичкој једначини културе поништавања и идеологије коју брани.

Амбиваленција уписана у остатке моје, наравно не само моје, животности, уписана је и у „доброћудну“, заштитничку маску навучена преко културе поништавања. Та маска оснажује поруку која каже да друштвени леш инјекције животности може да добије само захваљујући милости моћи или неког ружног компромиса с њом. Поништеност тако боји и сваки искорак из поништености, пошто он, изнад свега, оживљава поништеност и оснажује њену лекцију.

Чак и када изађе на светло, у медије, били они друштвени или електронски, поништени остаје у мраку. Постоји само тама, домен онечовеченог зла, и понеки осветљени пролаз у њему, који сведочи да тај мрак није празнина већ судбина која се надвија над пораженима.

Зоран Ћирјаковић

(Крај другог од четири дела. Први део је доступан овде. Трећи део је дотупан овде, а четврти овде.)