Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne štedi nikoga, ali glavna meta su mu "nevladine organizacije za uterivanje humanosti i tolerancije" i "establišment druge Srbije". To su, kako piše u jednoj od elektronskih poruka, oni "koji važe za velike demokrate, korifeje tolerancije i evropejstva. Oni su se proslvili u 'teškim godinama borbe protiv Miloševićeve diktature'... Spomeničari, na plati i pozicijama... (koji) su hiljadu puta ponovili da 'nema demokratije za neprijatelje demokratije'... Joooj, kako mi sve to smrdi na staljinizam." Glavni negativci u njegovim porukama su istaknuti predstavnici nevladinih organizacija i "nezavsnih" medija. "Šta ja imam sa radikalima da raspravljam o demokratiji", kaže Papić. "Muka mi je od kulturologa ždanovista i staljinista koji zamišljaju Srbiju u kojoj stalno svira Štraus." Papić kaže da je ovde "biti apatrid postalo biznis", da se demokratija nameće totalitarnim sredstvima i da su predstavnici "druge Srbije" svoju toleranciju mere prezirom prema slobodnom mišljenju.
ĐAVO DENACIFIKACIJE: Ovakvi stavovi su Papiću doneli optužbe da je nedemokrata i srpski nacionalista. Ali on kaže da uvek "navija za one koji gube. Kada je počeo linč Srba ja sam počeo da ih branim." "Ne postoji kolektivna krivica! Nikada nijedan narod nije zaustavio rat!", tvrdi Papić. "Denacifikacija, denacifikacija, denacifikacija. Narod kaže da ne valja 'prizivati đavola'. Moj je utisak da je ogroman potencijal, intelektualni, moralni, finansijski, utrošen da se u Srbiji prizove nacizam jer ga nije bilo. Nije ga bilo ni usred rata, ni posle Dejtona. Bilo je sporadičnih ispada", piše Papić i dodaje da posle petnaestak "godina ponavljanja sve će laži postati istina".
"Prokleta ideološka ostašćenost", tvrdi Papić i kaže da iako danas postoje "čak dve Srbije" nikad nije bilo manje kulture. On se bori protiv "smardova u crnim košuljama" koliko i protiv "neokolonijalističkih bandita" i "NGO mafije". Baveći se "desnim" polom ovdašnjeg bezumlja Papić piše o "balkanskoj kuglani". On tako naziva "vređanje njihovih mrtvih odsečenim glavama naših mrtvih", neprekidni balkanski hladni rat, sramotno licitiranje pokoljima nevinih.
Insistiranje na sličnosti ekstremista iz "prve" i druge" Srbije i tvrdnja da su ušli u neprincipijelnu koaliciji protiv naše budućnosti stvorilo je Papiću moćne neprijatelje u oba tabora. "Srpsko oko pati od kokošijeg slepila. Ne obavlja svoju funkciju, ne prima informacije", piše Papić. Ovde "se svima nekako osladila jednosmerna komunikacija, najčešće u obliku guste, od jeda zelene šlajmare... Politički sukobi se ne rešavaju dijalogom... samo svileni gajtan, izolacija, čupanje jezika." Papić kaže da javnom scenom dominiraju zakrvljeni čopori. "Simulacija dijaloga se odvija rutinski na popularnim 'ringovima' masmedija. Tu pre svega milsim na Oljinu emisiju (Utisak nedelje), na Klopke, Zamke, Oči u Oči, zub sa zub emisije", piše Papić. Na ovakvoj medijskoj sceni prostor uglavnom dobijaju najostršćeniji ratnici dve suprotsvavljen ideologije, levog i desnog krila srpskog radikalizma.
HRONIČAN IDEOLOŠKI PROFITERIZAM: Tu do sada nije bilo mesta za Papića. Ignorancija i suptilna diskvalifikacija su bili najčešći odgovori na njegove provakativne i ponekad ne baš pristojne poruke. On misli da je to posledica njegovih pokušavaja da razgovara "sa ljudima koji ne priznaju razgovor", sa "demokratama" koje ne oklevaju da neistomišljnike proglase "neprijateljem demokratije". Papić veruje da je hroničan ideološki profiterizam ovde skoro ukinuo slobodu pojedinca da izrazi svoje mišljenje. "Moja je domovina sloboda", kaže Papić. "Neću da budem mi, ne volim da budem objekt."
U debatu koju je pokrenuo na internetu uključila se grupa ljudi koji su spremni na dijalog. Papić je za njih stvorio PLJUS, virtuelni "Prostor ljubavi i slobode". On kaže da je tako jedan projekat zamišljen kao "privatna istorija" prerastao u "forum slobode". Duhovit i neelitistički PLJUS daje pravo različitim ljudima da izlože svoje istine i stavove, razmene mišljenja, ideje i sećanja. U ovom neobičnom umetničkom projektu ima ružnih reči i besemislica, ali u kilometrima teksta koji učesnici svakodnevno razmenjuju dominira tolerancija koja u post-miloševićevskoj Srbiji nedostaje koliko i pre petog oktobra. Papićeva verna publika i sagovornici na PLJUS-u su uglavnom oni kojima "nije baš sve jasno" - prilično retka biljka na Balkanu. Na PLJUS-u svako - pa i Papićevi kritičari - može naći ono što traži. U toj hiperprodukciji teksta ima neumerenog hvalisanja, pretencioznosti, književnih tekstova, gluposti, uvreda i komentara. To je "prostor oslobođen svake odgovornosti, kao dečiji govor", kaže Papić.
SRBI I ŽIVOTINJE I UMETNOST: Učenici u PLJUS pišu svoje privatne istorije i iznose stavove o najrazličitijim temama. Papić piše da nije jugonostalgičar, da ga "ne interesuju truli državni ostaci zemlje u kojoj sam živeo". On kaže da je iz, u Srbiji danas često idealizovane Slovenije, krenuo rat protive Jugoslavije, "zajednice koja je bila i iskrenija i utemlejnjija i razložnija od današnje priče o 'jedinstvenoj' Evropi". On proziva i one "kojima su životinje važnije od Srba", "borce za ljudska prava" koji se ističu u govoru mržnje i nedemokratičnosti i zahtevaju kršenje ljudskih prava neistomišjenika. Neki saradnici više vole da govore o umetnosti. "Uspeh je kad si zadovoljan onim što si napravio: biti okačen u muzeju ili biti prodavan nije cilj umetnosti", piše na PLJUS-u Radovan Hiršl, beogradski umetnik koji živi u Švajcarskoj. Značajnije tekstove sa PLJUS-a Papić "predstavlja javnosti" šaljući ih na preko hiljadu elektronskih adresa umetnika, nevladinih organizacija, novinara i kritičara.
Ali, da li je to umetnost? U knjizi objavljenoj pod ovim naslovom Sintija Frilend sa Univerziteta u Hjustonu piše da nas "mnoga dela moderne umetnosti teraju da otkrijemo zašto se računaju kao umetnost" i neretko sugerišu da treba "dići ruke i zaključiti da umetnost nije moguće definisati". Frilend kaže da je cilj mnogih umetnika danas da "istraže i prošire našu svest" i da neki to pokušavaju da postignu tako što će nas šokirati ili uvrediti. I pored osporavanja nekih kritičara u Srbiji Daraka Radosavljević, istoričar umetnosti, ne sumnja u vrednost PLJUS-a koji je po Papiću nastao iz "pokušaj da od svog mozga napraviš umetničko delo". Radosavljević smatra da PLJUS predstavlja umetnost koja je toliko nova da ne može da se definiše. "Papić se uvek bavio nečim što niko pre njega nije radio na taj način. On unosi neočekivano... jedan (je) od onih umetnika koji sami po sebi predstavljaju umetničko delo", kaže Radosavljević. Papić već dugo vremena eksperimentiše sa novim tehnologijama i njegova umetnost najčešće nije prilagodljiva galerijskom prostoru. Radosavljević smatra da će njegovi radovi moći da budu pročitani i pravilno vrednovani mnogo kasnije. "To je konceptualna umetnost, ali ne u klasičnom smislu koji bi mogli da prepoznamo."
NEKOREKTNOST I FRUSTRACIJE: Neortodoksnost ove umetnosti protkane političkom nekorektnošću i jezikom ulice olakšala je posao Papićevim "neprijateljima". Jedan beogradski kritičar ga je opisao kao "bivšeg umetnika... motivisanog frustracijom". Teoretčar koga Dr. Agan kritikuje u svojim porukama tvrdi da je PLJUS "loše umetničko delo" u čijoj su "suštini napadi na privatnost" onih koji Papićev rad smatraju irelevantnim i u kome se koristi "tabloidski diskurs". Daraka Radsavljević smatra da on nije nepristojan, već samo "direktno i otvoreno ukazuje prstom na probleme". Čak i kada Dr. Agan upotrebljava ružne reči to je daleko pristojnije od vulgarnosti koje se mogu čuti na našim televizijama.
Sagovornik koji nije želeo da mu se navodi ime kaže da je Papić inteligentan, ponekad zabavan, ali tvrdi da PLJUS nije umetnost već materijal čija je "jedina vrednost u gomili iskrenih svedočanstava". Ako ostavimo po strani umetničko vrednovanje Papićevog opusa, čini mi se da optužube za "primitivan psovački nastup", tvrdnje da su njegove "analize plitke" i da "kvalitet povremeno izađe iz kvantiteta gluposti" sugerišu da citirani teoretičar iz "druge Srbije" možda ipak nije pažljivo proučio Papićevo zahtevno i neobično delo. Papić tvrdi da je deo kritičarskog establišmenta zaslepljen mržnjom prema njemu kao umetniku koji "odbija da se proda", koji "ne pravi kompromise" i koji svakome daje povod da ga mrzi.
SOROŠ I LENJIN: Ipak negativno vrednovanje uticaja novca Đerđa Soroša na srpsku politiku i umetnost donelo je Papiću najžešća osporavanja, čak i optužbe da je ovaj beogradski Jevrejin antisemita. Papić, potomak jednog od par članova velike sefardske porodice iz Višegrada koji su preživeli holokaust, tvrdi da su socrealističke umetnike zamenili "sorošrealisti". Česta meta Papićeve kritike je beogradski Muzej savremene umetnosti - naziva ga MSU-b ("b" je dopisao sa crticom po ugledu na ime Lenjinove boljševičke partije). Ova institucija se posle petog oktobra praktično sjedinila sa Centrom za savremenu umetnost koji je nastao u okviru Soroševe mreže. Analizirajući ono što naziva "Soroševim kulturnim komesarijatom" Papić nalazi argumente za svoju tezu da se ono što se u Srbiji danas nudi kao alternativa nije dovoljno različito od Miloševićevog poretka.
Papić insistira da u Srbiji postoje umetnici "Soroševog kružoka" koji su, kao i bivšem režimu odani stvaraoci, gurani da budu "promoteri u službi političke ideologije". On tvrdi da je kritičarska i kustoska interpretacija umetničkih dela ovde postala politička manipulacija, da ideologija vlada beogradskim muzejima i da se od umetnika traži da budu poslušni. "Sve je politika, živimo u totalnom političkom prostoru", kaže Papić. Bavljenje umetnošću u zemlji bez para i tržišta umetnina postalo je po Papiću "glasanje" i mnogi umetnici se guraju da se stave pod zaštitu političkih partija ili nekog od bogatih klanova. "Ovde nije važno šta radiš, već ko si i s kim si", kaže Papić.
RENOMIRANI A DRUGORAZREDNI: On u svom doslednom nepripadanju vidi jedan od glavnih uzroka ignosrisanja i diskreditacija njegovog velikog umetničkog opusa. Cena koju je platio za slobodu i nezavisnost (koja je donedavno bila garantovana već skoro potrošenim sredstvima koje je nasledio početkom devdesetih) je, kako tvrdi, nerenomiranost. "Ja želim renome jer renome je garant za čujnost. A svako ko nešto proizvodi, pa bila to i ideologija, ili umetnost, želi da njegov proizvod dopre do što više ljudi", piše Papić. Mnogi pripadnici kulturnog establišementa koji bi Papiću mogli da "daju" renome više sa njim - a ni o njemu - neće ni da razgovaraju. "To je kod nas pitanje mentaliteta, ljudi ne vole da razgovaraju sa neistomišljenicima i neki ne žele ni da ih čuju. Umorni su. Radije bi ubili neistomišljenike, nego da se umaraju slušajući ih", piše Papić u poruci na PLJUS-u.
Papić ipak nije jedina žrtava ignorisanja vizuelnih umetnika u Srbiji. Novi bogataši nažalost ne troše svoj novac na njihove radove iako tu već dugo vremena nastaju najrelavantniji dela celokupne srpske "kulturne produkcije". U svojim stanovima i kabinetima srpska elita najšešće izlaže drugorazredna dela članova SANU i estradnih slikara. Kada kažu umetnost srpski političari uglavnom misle na dramsku umetnost, popularne protagoniste srpskih filmova i sapunskih serija koji su odličan ukras i mamac u predizbornoj kampanji. "Nijedna stranka u ovoj zemlji nema kulturnu politiku", kaže Papić. Nezainteresovanost za bogatu i visokokvalitenu produkciju domaćih savremenih umetnika nije ograničeno samo na elitu. "Vizuelne umetnosti ovde malo koga zamimaju.... Ljudi su ovde prilično nepismeni kada se radi o vizuelnim umetnostima", izjavio je nedavno Branko Dimitrijević, kustos Muzeja savremene umetnosti i jedan od glavnih negativaca na PLJUS-u.
SRPSKE PELENE: Papić dolazi sa jednog dodatno marginalizovanog ćoška najmarginalizovanije umetnosti u Srbiji. On uspeva da nam odatle pošalje svežu i beskompromisnu kritiku naše umetničke i političke žabokrečine kakvu odavno nismo čuli. Ovde se nažalost razvio uslovni refles da se takvi ljudi odmah ućutkaju, omalovaže i ponize. Ali Papić ima ogromnu energiju i volju da izaziva i preispituje, i establišmenti obe Srbije ga se neće lako rešiti. Papić kaže da je u septembru ove godine B92 prvi pokušao da cenzuriše njegove poruke zahtevajući da sve adrese koje sadrže @b92.net budu uklonjene sa liste primalaca. Jedan broj zaposlenih se ogradio od zahteva koji je uputio nepotpisani "direktor" ove kuće. Ali Papićev najveći neprijatelj je ipak on sam. Papić retko završava svoje radove. Darka Radosavljević ga opisuje kao "umetnika predradnika" - najčešće drugi umetnici dovršavaju njegove radove i zaokružuju njegove originalne i provokativne ideje.
I u svom sadašnjem koketiranju sa politikom Papić ostavlja utisak "političara predradnika". On insistira na konstruktivnom dijalogu, ali ne veruje da ga mogu voditi oni koji se godinama vređaju i derendaju u televizijskim studijima i skupštinskim salama. "Nama trebaju novi pisci, novi umetnici, novi filozofi", piše Papić tražeći oko sebe nova lica. "Ima li koga odraslog u ovoj usranoj državi da promeni pelene?", pita se Papić. Iako poznat po egocentričnosti Papić sebe ipak ne vidi sebe u ovoj važnoj ulozi. Prvi srpski internet gerilac koji odbija da odraste i voli da "šamara autoritete" zna da je "po karakteru nepodoban" za važne poslove. "Ja sam bela vrana, moj karakter je moja sudbina", kaže Papić. Ali njegov napor da kroz umetnost da pravo "ljudima van elita" da izraze svoje mišljenje nam možda pomogne da nekako nađemo ono što je ovde onoliko retko koliko i neophodno: slobodne i nezavisne ličnosti.

Najzanimljiviji muzej u Srbiji
Dragan Papić kaže da "živi svoj rad, svoju umetnost". On u stvari već godinama živi i stvara u jednom svom "bivšem radu". Papić je devedesetih svoj stan u Palmotićevoj ulici pretvorio u "Unutrašnji muzej". On je od 1994. godine na beogradskim buvljacima od Roma kupovao razne predmete: tranzistore, krajiške kape, porcelasnke figure, tapiserije i titove skulpture. U Papićevom muzeju ovi predmeti komuniciraju na duhovit i provokativan način i pričaju priču jednog prošlog i srećnijeg vremena. Baveći se "arheologijom odbačenog" Papić je stvorio radove koji su baš kao i život u Srbiji devdesetih lascivni, opori i uznemirujući, ponekad istorijski, pornografski i gadni. Papić danasa živi okružen prošćlošću, delovima tuđih života, onim što ljudi žele da zaborave. "Tvrdnja da nešto može da se uništi nije tačna", kaže Papić.
"Za svakog drugog to je đubre, nečiji otpaci koje je on prebacio u jedan drugi kontekst ", kaže Darka Radosvljević. Od beogradskog otpada Papić je napravio jedinstveni muzej koji nije samo najzanimljiviji izložbeni prostor u Beogradu, već je kako kaže Radosavljević "jedan od najinteresantnijih radova koji se mogu videti bilo gde. On je svoju umetnost izmestio u svoje privatno okruženje. To niko na taj način ne radi". Papićev rad nam nudi "umetnost kao život" i predstavlja jedinstvenu mešavina privatnog i javnog, stan-muzej u koji niko ne dolazi slučajno. "Unutrašnji muzej" je praktično nemoguće izmestiti u galerijski prostor i jedini način da posetite ovaj skriveni beogradski dragulj je da pošaljete poruku umetniku na adresu: nihil@isp.b92.net. Najviše tri osobe mogu doći u isto vreme. Ulaz i stomaklija su besplatni. Papićev dugačak i zanimljiv uvod čini da poseta obično traje preko tri sata.

(Postšengenski) Maroko

Trans, benzin i "kif"

Zoran Ćirjaković

Ako iskoristite priliku koju vam pruža nestrpljivo očekivani "beli Šengen" i krenete put "Evrope" (one bogate, nebalkanske) verovatno najveći kulturni šok koji vas čeka je koliko je zaparavo čak i ova unesrećena i izolovana Srbija ostala evropska. Da, ulice su tamo čistije, manje ljudi pljuje na trotoar, automobili su noviji i skuplji, građevine su raskošnije i fasade su sveže okrečene. Ali u osnovi to je to. Štaviše, ako odete do Aušvica, Buhenvalda ili Treblinke, moćnih spomenika moderne evropske istorije, možda pomislite da je dobro što smo ostali Balkanci i što nismo tako uredni i efikasni kao neki drugi Evropljani.
Ako imate dovoljno novca, a različitost i promene vas uznemiravaju ili plaše, nećete pogrešiti ako se odazovete bezviznom zovu dobro organizovane plavo-žute tvrđave. Ali, ako želite nešto sasvim drugačije, put u novo i nepoznato, prepreke su mnogo veće. Ne radi se samo o čudnom gripu, ekonomskoj krizi i preskupim avionskim kartama. Evropa se toliko proširla da je teško zaobići. Tunis je evropskiji od mnogih četvrti Pariza i Londona. Azijski deo Istanbula je danas najevropskiji deo Turske... Nije lako pobeći od Evrope.
Jedino mesto gde se sa klimom i geografijom blgoslovenog kontinenta vidi neki drugi svet je Gibraltarski moreuz. Na drugoj obali je Maroko, domovina Berbera, zemlja koja se opire evropeizaciji, a u kojoj ni arabizacija još nije završena. Berberska plemena, koja su opstala u predivnom, ali surovom okruženju, teško prihvataju promene i nastavljaju da sve rade po svome. Čak je i marokanski islam drugačiji, protkan berberskim sujeverjem i podsaharskim uticijama, mističan i okrenut ekstazi koliko i pokoravanju jedinom Bogu. Usmeren je, ne samo ka svemoćnom Alahu i njegovoj objavi, već i ka marabuima, "božjim prijeteljima", posrednicima koji mogu da otvore kapije prolaza koji vode do večne luke.
Poštovanje ovih svetih ljudi i njihovih grobova praćeno je muzikom koja omogućava da prešavši Gibraltar ne izađemo samo iz nadmene i provincijalne Evrope, već i iz sebe. Ali da bi uživali, da bi vas ritam marokanskih sufija vozio po najzabačenijim i najmanje poznatim delovima svesti, neophodno je da mu se potpuno prepustite. Ni ne pokušavajte da slušate gnavu (Gnawa, Ganawa, Gnaoua), žilalu (Jilala) ili isavu (Aïssâwa, Issâwa, Aïssaoua, Issaoua) dok spremate ispit, čitate ili kuvate ručak. Ti agresivni i hipnotični zvuci će tada delovati naporno, uznemirujuće ili zbunjujuće. Oni mogu da posluže kao odmorište ili utočište - nikako kao zvučna podloga naše neurotične i otuđene svakodnevice.
Muzika koja opseda je samo jedno od brojnih iznenađenja koje vas čeka u najzapadnijem kutku islamskog sveta. Među njima je i par neprijatnih. Jedan od retkih inkubatora ružnih utiska je Tandžir, grad koji je najbliži samoživoj Šengeniji. To je najgore mesto da počnete svako, pa i muzičko putovanje Marokom. Tandžir je postao grad izneverenih afričkih i arapskih nada i ključajućih frustracija. Evropsko bogastvo i prosperitet su tu razbešnjujuće blizu, skoro pred nosom hiljadama onih koji su bili osuđeni da ostanu gladnjikavi i budu gubitnici u svim novim svetskim poretcima.
Tandžir, grad iz koga sam otišao odlučan da se u njega više nikada ne vratim, našao se ovom tekstu iz dva razloga. On ima važno mesto u novijoj istoriji hedonije i otpora konformizmu. Mada, mnogo je važnija činjenica da je od istorijskog 19. decembra za sve one koji će na letnje lutanje kretati sa InterRail kartom u džepu Tandžir postao najjeftinija i najprimamljivija kapija Maroka. Nadam se da nije malo onih koji će na ovom adolescentskom obredu prelaza postmodernih evropskih boema poželeti da pređu Gibraltar, izgube civilizacijsku nevinost i osete "čari Orijenta". Ali, stereotipi, naročito oni stari, kolonijalni, dugovečni su i zato što su ponekad tačni - "Tandžir nije Maroko" i "Maroko nije Afrika".
Pre nego što je Evropa pre nekoliko decenija prihvatila "evropske vrednosti", Tandžir je bio grad iz snova progonjenih evropskih homoseksulaca - oaza seksualne nekažnjivosti, eskapistička pijaca golobradih, mišićavih muških tela i još jeftinijeg hašiša. Američki nemirni duhovi su u Tandžir stizali bežeći od konzervativizma, skupoće i ksenofobije. Jack Kerouac i Allen Ginsberg su se odlučilio da dođu tek pošto ih je William Burroughs ubedio da su dečaci jeftini i uvek dosupni.
Ali, potrebno je mnogo mašte da bi u današnjem Tandžiru prepoznali mesto koje je pre samo pola veka bilo utočište kultnih autora beat generacije i svetska prestonica poroka i dekadencije, "Sodoma na moru" u kojoj je Burroughs našao inspiraciju za "Goli ručak". Zato, ukoliko niste fascinirani istorijom pederastije, sive zone između pedoflije i, za mnoge, prekasno legalizovane homoseksulane ljubavi, ili literarnim tračevima, fusnotama u istoriji književnosti, najbolje ja da zaobiđete ovaj grad koji vrvi od smarača, sitnih prevaranata i dosadnih dilera "kifa". Zarada je mala i većina mladića koji vam se obrati rečima - "malo hašiša gospodine, spavaćete bolje", u stvari planira da vas prijavi i u dosluhu sa nekim korumpiranim policajcem uništi vaš napušeni san i krhki budžet.
Nedalako od neopuštenog Tandžira je Džadžuka, najvažnije selo u istoriji rocka. Burroughs je prvi provalio sesoki orkestar koji je opisao kao "4000 godina stari rock'n'roll bend". Njegovo slučajno "otkriće" je postalo važno oružije u velikom pop obračunu. The Beatles su 1968. godine mir i vezu sa uzvišenim potražili u Rišikešu, uz nežne zvuke indijske klasične muzike. Godinu dana ranije The Roling Stones su svoj nemir poneli put Tandžira i Marakeša. Brian Jones, najnemirniji "kotrljajući kamen", verovao je da je u Džadžuki našao muzički lek za "psihičke slabiće koje je zapadna civilizacija napravila od toliko mnogo nas".
Rišikeš i Džadžuka su postali simboli večne podele u istoriji popa. Mada nije malo onih koji veruju da se samo radi o ogledalima različitih adolescentskih senzibiliteta, o dva egzotična izlaza za one koji na zapadu više nisu u stanju da nahrane svoj nemir i strast prema uživanju. Možda je sukob između onih koji su tripovali na obroncima Rifa (ili obližnjeg Atlasa) i onih koji su stondirali podno Himalaja u stvari samo izraz neslaganja po važnim pitanjima koja nekome mogu delovati prozaično - koja muzika je najbolja podloga za dobar seks i sezonsko raspamećivanje?
Za čim god da tragate, nadam se da vas "beli Šengen" neće sasvim zavesti i sprečiti da, poput Kerouaca i Ginsberga, okusite čari oba daleka sveta. Mada, i Tandžir i Rišikeš danas je najbolje zaobići - davno su prošle buntovne i halucinogene šezdesete. U Maroku i Indiji čekaju vas neuporedivo lepša i prijatnija mesta.
Ipak, bar kada se radi o Maroku, (pra)istorija popa nudi i jedan putokaz koji je preživeo test vremena. Jimi Hendrix je šezdesetih odabrao Esauiru. Ovaj važan centar marokanskog transa smešten je u magičnom utvrđenom gradu koji je dizajnirao francuski arhitekta. Umesto duvača, koji vladaju Džadžukom i obroncima Rifa, u Esauiri i na jugu Maroka ritam uglavnom proizvode krakabi, teške metalne kastanjete, i gimbri, žičani instrument koji je, zajedno sa robovima, stigao iz crne Afrike. Senegal i Mali, najveće podsaharske fabrike muzičkih talenata, samo su pedesetak kamiljih dana daleko. Njihovi potomci danas čine značajan deo stanovništva Esauire.
Iza masivnih evropskih zidina i izlomljenih arapskih sokaka krije se žilava i ponosna berberska zajednica i živi dokaz da je bar ovaj delić Maroka, ipak, u Africi. Ova retka mešavina zapakovana je u slatku patinu koju proizvodi moćni i nemirni okean. Esauira je danas najopušteniji grad u Maroku, mesto u koji surferi dolaze zbog dobrog vetra, a svi ostali zbog gnave i sporog gradskog ritma. Hladne morske struje i moćni atalnski vetrovi su najzaslužnije što vreli Maroko nije postao drugi Tunis, još jedno letnje kuputilo siromašnijih staleža bogate Evrope.
U Esauri nisam osetio agresivnost koja me oterala iz Tandžira, a ni prtisak sofisticiranih strategija zavođenja evropskih novačnika koji čini da boravak u Marakešu, koliko god da je ružičasti grad očaravajući i neodiljiv, obično bude kraći nego što ste planirali. Esauira je dovoljno daleko od svih utabanih turističkih staza - i od raskošnih "kraljevskih gradova" i od pustinjskih oaza i od mekdonaldizovanog Agadira, "arapskog Akapulka", najdosadnijeg i najružnijeg marokanskog grada.
Svake godine, krajem juna, u Esauiri se održava festival gnava muzike. Prvog dana festivala u Esauiru sam stigao iz Kazablanke, jednog od onih bezličnih mesta koji deluju zanimljivo samo zato što im je Holivud podario zvučno ime. Jedna američka diplomatkinja je pre par godina obesmislila otrežnjujuću rečenicu kojom su u Lonely Planet vodičima počinjali tekstovi o marokanskom belom gradu - "Nema 'Rikovog kafea' u Kazablanci." Romantični holivudski mit je ipak postao kapitalistička realnost. Kazablanka je tako sa više od šest decenija zakašnjenja dobila "Rikov kafe", klavir i čak dva "Sema", koji će vam ponovo svirati sve dok vam se na zgade i Holivud i Kazablanka.
Prava Esauira je bila set Orson Wellesovog "Otela". Po velikom reditelju nazvano je nekoliko hotela, uključujući i nedavno otvorenu "Casu", betonsku kocku na dalekoj pereferiji prašnjavog novog grada. Vlasnici su vrele sobe i obilje pseudotradicionalnih detalja, uključujući i lažnu tavanicu od sandalovine, nudili preko interneta po previsokim cenama. Četiri junska festivalska dana su jedini period kada se, po parvilu, ne isplati osloniti se na sreću. Ali, preterani strah od Bin Ladenovih imitatora, dodatno ojačan ekonomska krizom, proredio je ove godine redove gostiju i ostavio mnogo praznih soba. Pakao za marokansku turističku industriju i raj za svakoga ko ne voli da korača stopama evropskih nomada u paket-aranžmanima. Mogao sam za manje novca da odsednem u Starom gradu, pored okena i zidina na kojima je Welles komponovao moćne prve kadrove.
Ali, i periferija ima svoje prednosti. Na nedovršenoj fasadi na drugoj strani ulice neki cinik je na engleskom napisao - "Ne bojte se. I ja sam musliman". Iza čoška, na Afriquia bezinskoj pumpi na ulasku u grad, muzičko zagrevanje je počelo pre zalaska sunca. Šest talentovanih mladića na otvorenoj sceni, odlično ozvučenje, desetak prepunih automobila sa bolje stojećim studentima iz Kazablanke koji su došli na festival i nas dvadesetak slučajnih prolaznika. Ne znam kome je palo na pamet da poveže pumpu i živu svirku, ali kombinacija funkcioniše. I oni u kolima, i na "kifu", i mi, koji smo limenke Fante kupili u obližnjem MiniBrahimu, marokanskoj verziji Deltinog MiniMaxija, proveli smo divnih tridesetak minuta. Miris "kifa" uveo nas je u duge i "transične" festivalske noći. Marokanci trans vezuju za islam. Bile su to noći bez alkohola.
U Esauiru se, na žalost, još uvek ne može bez vize. Ali, bar nema reda pred marokanskom ambasadom u Beogradu i niko vam neće tražiti besmislena uverenja i potvrde. "Beli Šengen" nas nije približio samo Beču ili Briselu, već i marokanskom transu. Hvala mu.

KALKUTA: MEĐU ŽIVIM "DAVIDIMA"

Zoran Ćirjaković

Stigao sam u jedno prohladno, maglovito decembarsko jutro 1992. godine. Voz - u Kalkutu treba doći vozom - je satima mileći ulazio u grad. Kao da se u prakozorje nekako probijao kroz more sirotinje, pažljivo razgrtao tela. Desetine hiljada ljudi životari na komadiću zemlje uz južnu prugu - kamenje oko šina je njihovo kupatilo, WC, perionica i mesto za sušenje veša. Gledao sam ih kroz rešetkama okovani prozor. Ponašali su se kao da vozovi ne prolaze. Vitke žene koje su se kupale sa sarijem zevezanim iznad grudi smenjivali su polugoli, sanjivi muškarci koji su se olakšavali na destak santimetara od voza.
Moj plan je bio da se iz njihovog grada bez znamenitosti što pre evakuišem i da novu 1993. godinu dočekam u Budinoj Bodgaji. Čak ni pisci Lonely Planet vodiča, vešti da pozitivnim spinom i emotivnim klišeima okite svaku rupu od mesta na vašem putu, nisu ponudili pravi razlog zašto treba doći u najveću i najmlađu indijsku metropolu. Indija je bila zemlja iz mojih nomadskih fantazija, ali Kalkuta, grad mlađi od Njujorka, nije bila deo tog sna. Malo je mesta koje su njihovi slavni, pisanju skloni posetioci toliko mrzeli. Antropolog Klod Levi-Stros je nazvao "domom svega što zavređuje mržnju na ovom svetu". Ginter Gras je Kalkutu, započetu svojvremeno kao britanski grad-hir, demonstraciju moći imperije u "kojoj sunce nikada nije zalazilo", opisao kao "gomilu đubreta koje je Bog bacio na zemlju".
Pre nego što sam nabasao na Kalkutu mesecima sam putovao izolovan od slika mržnjom zarobljenog Balkana. Većina indijskih listova ne objavljuje vesti iz sveta. U Madrasu, veče pred dugi put na sever, neki stranac je u bašti hotela slušao radio. BBC-ijeve vesti su me probudile iz indijske magije i vratile u raskomadanu otaždbinu. Bodgaja, odnosno ta slavna smokva ispod koje je princ Gautama iz klana Sakja dovršio svoj duhovni put i postao Buda, mi je delovala kao savršeno mesto za ponovno uspavljivanje, zakopavanje krvavog balkanskog (mentalnog) kofera i najbolja ulaznica u, nadao sam se tada, bolju 1993.
Cele noći sam zurio u mrak. Moji saputnici su spavali u vagonu bez kupea. Prtljag smo vezali lancima. Neko bi se uvek ponudio da obezbedi i moju ogromnu, knjigama i prljavim vešom punu torbu. Dremljiva i gola Kalkuta se pojavila iznenada i nije ličila na bilo šta što sam ikada video ili zamišljao. Ta čučeća tela indijskih Davida sa velikim kurčevima i njihove skladne žene koje su gracioznim pokretima cedile vodu motajući svoje duge crne kose delovali su mi, praćeni prigušenom škripom voza, jedinog zvuka tog čudnog jutra, kao neki mistični ritual. Lišeni dostojanstva i privatnosti oni nisu izgubili svoju plemenitost i snagu.
Da sam ispružio ruku mogao sam ih dohvatiti. Nema tih rešetki, tog novca i bogatstva koji vas je u Kalkuti te 1992. mogao izolovati od ljudi i njihove bede. Čim sam izašao iz voza sačekali su me oni koji još nisu stigli do kartonskog naselja uz prugu. Na peronima je čučalo more očajnih. Njihovo beznađe naćićete u filmovima Satjađita Reja. Svakoga dana, bežeći iz bengalskih sela u kojima je nestalo i hrane i nade, oni su se slivali u Rejevu Kalkutu. Oko mene su bile porodice čija je cela imovina bila zamotana u par prljavih čaršava, slatka, premorena deca i njihovi zbunjeni roditelji koji nisu znali kuda bi krenuli kada izađu iz ogromne staničene zgrade.
Sva mesta u vozovima koji su kretali na zapad u narednih sedam dana su već bila rasprodata. Monstrum zvani indijske železnice je po ko zna koji put promenio moje planove.
Britanac Džefri Murhaus je napisao da nas ništa ne može pripremiti za Indiju. Na potkontinetu sam već bio skoro tri meseca kada sam to jutro stigao u grad Rabindranata Tagorea. Video sam i bednije i lepše. Stajao sam u Bombaju pored mermerne grobnice sufi sveca ispred koje je na milostinju čekala masa toliko bolesnih ljudi da su delovali kao da su došli na kasting za medicinsku enciklopediju da ilustruju najgore od najgoreg, da pokažu u kakvog monstruma naše telo može da se pretvoriti. Uživao sam pored Tadž Mahala, na groblju sa pogledom na Džaisalmer, ispod Sravanbelagole, u Tričiju i Maduraiju... Preživeo sam indijski kulturni i estetski šok, ali za Kalkutu me ništa nije pripremilo. U njoj ništa ružno nije bilo skriveno ili skrajnuto kao u Bombaju i Nju Delhiju, a lepote koja bi vas ostavila bez reči nije bilo u delima lokalnih vajara i arhitekata. Nije bilo moguće ni okrenuti glavu ni zatvoriti oči. Ono što bi na drugom mestu sumničavo nazvao voajerizmom u Klakuti se nametalo kao remek delo umetnosti preživljavanja.
Ovaj grad će vam sve indijsko, pa i ono najgore, ubrizgati direktno u venu. Osetivši blaženstvo mislio sam na one koji nisu krili gađenje. Za razliku od stotina metropola širom sveta u kojima caruje beda Kalkuta, valjda jedina, ne dozvoljava da izbegnete součavanje sa mogućnošću sopstvenog pada u beznađe, neda vam da nađete opravdanje zašto vas se to, koliko god da ste potreseni, ipak nekako ne tiče. Samo u njoj nije moguće razbiti ogledalo najcrnje budućnosti.
Čim sam izašao iz tako britanske železničke stanice u kojoj je stanovala sasvim nebritanska realnost sačekale su me rikše koje vuku žgoljavi muškarci. Ovo prevozno sredsto - koje bez pomoći pedala i zupčanika vuče samo jedna ljudska snaga - davno je proterano sa ulica ostalih indijskih gradova. "Ljudska rikša" je donela moje prvo suočavanje sa nerešivim moralnim rebusom, jednom od dilema koje su nezamislive na srećnim mestima (i koje većina ljudi sa lakoćom izbegava): Da li da ipak ne mučim ni jednog od ovih večno gladnih ljudi (terajući ga da vuče mojih sto i dvadesetak kila prtljaga) ni sebe (gledajući kako pljuje krv) i da sednem u žuto-crni taksi? Ili da ga obradujem dozvolivši mu da se znoji tegleći moju masu na rasklimatanoj rikši i tako dođe do dvadesetak rupija, usreći ručkom gladnu porodicu u jednom od hiljada kartonskih naselja (i usput se približi smrti od tuberkuloze koja mu razjeda pluća)?
Kalkuta je narednih dana postala moja mala (ne samo moralna) nirvana, neočekivano buđenje na prvom velikom putovanju na istok. Ona mi, naravno, nije otkrila blaženstvo. Nije me približila miru. Nisam ni pomišljao da bi me mogla izbaviti nekog budućeg užasa. Nije me pomerila ni ka novootkrivenoj agresivnoj religioznosti mojih pravoslavnih i muslimanskih prijatelja, ni prema Budinoj ateističkoj religiji. Kalkuta mi je otškrinula oči, smestila me u svet, postidela moje samoljublje.
Lutajući njenim uvek zakrčenim ulicama pokušavao sam da se nekako izborim se agresijom utisaka. Shavtio sam da nikada nisam bio srećniji, da sam privilegovan jer učestvujem u najvećem spektaklu, da sam nekako ušao na verovatno najbolju predstavu. Ovo "verovatno najbolju" je razlog zašto nisam prestao da po ćoškovima "trećeg svet" proveravam izvodi li se negde neka još bolja predstava i zašto moja indijska nirvana nije bila poslednja. U gradu u koji sam stigao samo zato što nisam mogao da ga zaobiđem (u Indiji ne birate sami put, ona vas vodi, baš kao i ljude koji u njoj žive) leži i razlog zašto se ova rubrika ne zove "Go West!" i zašto sam od te nove 1993. godine između ušmikanih gradova sa Mikelanđelovim ili Ajfelovim remek delima na trgovima i "malih Kalkuta" uvek birao ove druge.

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima kao što su "genijalno" i "briljantno". Oni sa neskrivenim nestrpljenjem čekaju pomoć za razumevanje komplikovane i musave srspke tranzicije koju harizmatična i talentovana blogerka britkog jezika redovno šalje iz dalekog Pariza.
Glavna tema Biljaninog posta prošle sedmice je bio NIN. U utorak 10. oktobra - tri dana pre nego što se prošli broj pojavio na kioscima - gospođa Srbljanović je postovala tekst pod naslovom "Ja dala intervju NIN-u" u kome je, između ostalog, obelodanila delove tada još neobjavljenog intervjua. Slučajevi da intervjuisana osoba sama objavi delove intervjua pre nego što izađe list za koje je govorila su izuzetno retki. Slobodan Milošević je, na primer, u "Politici" objavio deo intervjua koji je dao Lali Vejmut, ćerki tadašnje vlasnice The Washington Post Company, nekoliko dana pre nego što je intervju izašao u "Njuzviku".
"Pre nego što počenete da vičete, evo ovde kačim jedan deo", napisla je Srbljanovićka, starastvena denacifikatorka, na početku posta koji je posvetila svojoj jednonedeljnoj kolaboraciji sa NIN-om. Zamolila je čitaoce bloga i da "ne navaljaju" na nju. Nije slučajno da naša slavna dramska spisateljica vikanje i navaljivanje pominje na samom početku. Ima osnova za verovanje da je Biljana Srbljanović jedna od osoba koje su zaslužne za to što je u "drugoj Srbiji" stvorena takva atmosferu da šest godina posle pada Miloševića davanje intervjua listu osumnjičenom da pripada "prvoj" polovini Srbije neretko biva doživljeno kao težak greh, podrška politici zločina, "ubijanje ubijenog premijera"... Za vernike ove bizarne antidemokratske dogme i dalje postoje samo naši i njihovi, "partizani" i "četnici", "građani" i "zločinci", i te dve Srbije, "kao ulje i voda", ne mogu da se mešaju. Oni veruju da je dijalog ili objavljivanje lepeze mišljenja koja postoji u Srbiji po sebi zlo.
Kada u intervjuu NIN-u kaže da je "jaz izmedju logičnih sagovornika Demokratske stranke i svih njenih derivata, postao strasno dubok i nepremostiv" (ovaj deo je okačila na svom blogu pre objavljivanja) Biljana dalje novi doprinos ovakvoj polarizaciji. Od nje korist mogu imati samo radikali i oni u "drugoj Srbiji" koji očekuju da će od njihovog eventualnog izbornog uspeha profitirati.
U shvatanjima o dijalogu kao grehu i nepremostivom jazu između demokratskih stranaka treba tražiti i prave razloge zašto B92 umesto pravog, otvorenog bloga, ima parablog. Ova kuća je osetljiva na ovakve primedbe jer je "građanski talibani" već godinama kleveću kao "kolaboracionističku", previše otvorenu prema "prvoj", što u ovom žargonu znači "zločinačkoj Srbiji". Istovremeno naši urbani fundamentalisti, uporni borci protiv bolje budućnosti Srbije, veruju da svi oni koji, kao Srbljanović na primer, redovno gostuju u "Peščaniku" ili pišu u "Danasu" ne smeju da se pojavljuju u "(k)NIN-u".Biljana je govoreći za NIN prešla rubikon "građanskog" bezumlja i uradila ono što mnogi njeni najvatreniji sledbenici smatraju zločinom. Zato je ova neumorna verbalna ratnica morala da zna da njena molba neće uroditi plodom i da će "navaliti" sa svih strana.
Srđan Kusovac, bivši novinar radija B92, danas jedan od urednika programa "Slobodne Evrope", je ponudio detaljno objašnjenje zašto je Biljana pogrešila: "Nepraktična je. Mora fin svet da navlači one higijenske rukavice da uzme to - mislim te listove papira... Ali, to što ja to (NIN) čitam ne znači da je to kvalitetno. Naprotiv. To je obično smeće. Zato lepo stavim rukavice da se ne zarazim, kad pročitam skeniram neke članke, a ostatak zavežem u plastičnu kesu da se zagađenje ne širi. Čak ni u staru hartiju ne dajem. Ne verujem da to može da se reciklira." Kusovac, takođe V.I.P. B92 bloger, je ipak pohvalio Biljanino "sjajno razmišljanje" i poručio joj da "treba da sačekamo sada da vidimo da li će ili kako će pokušati da neutrališu sve što si rekla, t.j. da učine ono što oni misle da je neutralisanje... u tom partijskom biltenu."
Daca, "simapatizer LDP-a", misli da nema opravdanja za Biljanin "izlet" u NIN, list "koji pokušva da uspava, a potom i uništi zdravu pamet u Srbiji". "Izvini, ali nema kompromisa oko suštine", poručuje Daca svojoj, kako tvrdi, prijateljici Biljani. Daca piše i da njena "dečica... gledaju probrane crtaće, ne idu u obdanište, neće da budu Ceca kada porastu jer ni ne znaju da ta postoji." Jedan novosadski čedista koji je "prešao pedesetu" piše da su mu porotivnici "DS, DSS, SPS, SRS, G17- i ostale nove Srbije", i poručuje Biljani: "uneli (ste) još više zabune među mlade, bar onu manjinu koja zna za Vas i puno Vas poštuje."
Javili su se i oni kojima je Biljana dajući intervju NIN-u "srušila svet", koji se sada "osećaju usrano" i kojima je "moral pao na nulu". Jedan poručuje da je "pala na klasičnu foru NIN-a... Oni te pozovu, ti pristaneš, daš intervju, a onda padne polivanje kofom govana... Mnogo si naivna". Neimenovani komentator Biljaninog posta piše "da je intervju NIN-u kao davanje intervjua SS biltenu 46-e, i to od strane žrtave nacističke politike, uz izgovor da i njih i njihove čitaoce treba 'edukovati'. Kao što tada to nije bilo zamislivo, tako bi i danas jedino normalno bilo takve novine i novinare izbrisati."
Bilo je i onih koji su imali razumevanja ua Biljanin (jednonedeljni) pakt sa NIN-ovskim "đavolom". "Dobro si uradila Biljana", poručuje joj Goran Svilanović, takođe jedan od izabranih B92 blogera. "Uvek samo budi hrabra kao i do sada, bez obzira sa koje strane ti je 'većina', leve ili desne", piše bivši ministar, jedan od retkih koji je komentar potpisao pravim imenom, a ne pseudonim. (Biljana mu je odgovorila sa: "hvala, takođe, Gorane".) Milan Lukić, B92 bloger i "insajder", kaže "ako" si ga dala, i citira "dirljivo lepi" pasaž iz intervjua. On pita i da li da ode "kod bake da timari prasiće tog (referendumskog) vikenda".
Islamofobična kultur-rasistkinja Neva piše: "ma koliko za mene predstavljalo protivprirodni blud da kupim, čitam i posedujem NIN, ima da ga uzmem samo radi gustiranja uz Biljanu... (Biljana,) Vi i slični Vama su razlog što, i pored svega, imam nade da će Koštunistan jednom ipak prerasti u modernu, evropsku, Đinđićevu Srbiju. Hvala!" Osoba koja se potpisla pseudonimom "BebaOdLončara" nema probelma sa Biljaninom odlukom da piše (odgovore) za NIN, ali je sumnjičava da to "može nešto da pomeri u glavi" nekog od redovnih čitaoca NIN-a. Druga, takođe neimenovana komentatorka, je optimističnija po pitanju učinka: "to što ste dali intervju NIN-u... pa neka ste, eto malo da se prodrmaju."
Neki diskutanti na Biljaninom blogu su malo proširili temu. Jelena, zaposlena u "gradskoj firmi", kaže da gradsku skupštinu zove "gestapo" i da to nije preterivanje. Javio se i jedan drugi "poznavalac" rada beogradske skupštine koji tvrdi da je Jelena bila suviše umerena i da njeno poređenje "doživljava kao uvredu za gestapo."
Među skoro 400 reagovanja ipak je bilo i onih koji su uslišili Biljaninu molbu da ne viču i ne navaljuju. Jedan, ili naivan ili ciničan komentator čak tvrdi da "ne zna zašto bi sad vikali?": "Javna ličnost iz Srbije daje izjavu jednom srpskom listu iako se list i osoba nalaze na suprotnim stranama političkog spektruma. Pa zar to nije ideja svakog društva?"
Samo dan pošto je najavila da je "zgrešila" s NIN-om, Biljana se ponovo oglasila i na svom blogu priznala da je, pored redovne B92 cenzure, sama izbrisala veliki broj komentara. Ona je autore ovih reakcija opisala kao "apsolutne degenerike koji se partenogenezom umnožavaju na ovom našem zajedničkom (sic!) blogu" i napisala da nema želju da odgovara ljudima koji su joj se obratili "argumentima" kao što su: "ova je nedojebana", "điki peko vola", "salutiro đeneralu"... "Mrzi me da ih jurim sad po ovom sajtu i brišem ili ukidam. Ako ih brate, Srbija je njina", piše rezignirana i gladnjikava blogerka iz pariskog stana u kome živi sa suprugom, nekadašnjim zamenikom Vilijema Vokera na Kosovu i bivšim ambasadorom Francuske u Beogradu. "Evo stiže kući ovaj što nas je bombardovao. Treba da se večera."
Zoran Ćirjaković

Fašizam se fašizmom ne izbija

Fašizam se fašizmom ne izbija

Zoran Ćirjaković

Fašizam je večan, tvrdi Umberto Eko. Agresivni i preteći neonacizam, nažalost, postoji u skoro svim državama - čak, kako smo saznali prošlog meseca, i u Izraelu, među jevrejskim doseljenicima iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Glorifikovanje Hitlera i nacizma je izuzetno rašireno među pripadnicima jedne od najvećih svetskih religija. Mnogi u SAD već godinama pokušavaju da izjednače islamski fundamentalizam, a neretko i sam islam, sa "islamofašizamom" - stotine hiljada civilnih žrtava u Iraku su direktna posledica uspešnosti ove lažne fašizacije. Jedan američki "antifašista" zahteva i nuklerani udar na Meku. Svet je, ako slušamo samoproglašene antifašiste (postoje, naravno, i pravi antifašisti), danas toliko zaražen da verovatno ni stotinak nuklearnih bombi ne bi bilo dovoljno da ga očisti planetu od zala etiketianih kao fašizam.
Prilepiti nekoj zajdenici etiketu fašističke je postao nejjednostavniji način da se ona dehumanizuje. To je nekada primenjivao Milošević, gurajući tako Srbe u masovne zločine, a to danas ovde uporno čini mala grupa političara, naučnika, uglavnom istoričara i istoričarki, i predstavnici par navodno nevladinih organizacija. Na sajtu jedne od njih mogli ste naći i tvrdnju da se u Srebrenici dogodio "Holokaust", što je uvreda miliona žrtava dva Holokausta počinjena u prošlom veku - prvog, koji su Belgijanci izvršili u Kongu, i drugog, nacističkog pokolja evropskih Jevreja.
Naši paraantifašisti idu i korak dalje - kažu da se u Srbiji pojavio nacizam. Iz njihovih reči sledi da je u Srbiji ili vaskrsao Adolf Hitler ili je neko od ideologa i ideološkinja novokomponovanih srpskih antifašista izumeo vremensku mašinu. Naime, u svetu već odavno nema nacizma - postoji samo ogavni neonacizam.
Ovde se ne radi o slučajnoj grešci ili NIN-ovom cepidlačenju. Iza nedeljnog kontramitinga stoje, između ostalih, i autoriteti i lideri koje bi verovatno najadekvatnije bilo opisati kao "antiantifašiste". Oni dokazuju i tvrde, ne samo da je Srbija nacistička i da su Srbi "biološki otpad", već da je, kako piše njihova liberalno-komunistička predvodnica, "srpski fašizam autohtona pojava. On nije samo refleks nacizma u Nemačkoj". Zbog toga se, po tvrdnji ove istoričarke, našeg modernog hubrisa, "taj fašizam ovde regeneriše, uprkos porazu njegovog izvornog oblika na globalnom planu. U svim zemljama antifašističke koalicije javljaju se manifestacije fašizma, ali ne dešava se obnova ideologije fašizma i nacizma do nivoa pretenzija da on postane vladajuća ideologija."
Fašistički marš u Novom Sadu je zato predstavljan kao nešto mnogo više od sramotnog i pretećeg skupa. Njegov značaj je preuveličan i njegov kontekst je falsifikovan da bi se dokazale autošovinističke tvrdnje beogradske istoričarke. On u njenom krugu nije shvaćen kao opasan i opominjući izuzetak, ružan nusproizvod decenije poniženja i bolne tranzicije, talasa razočarenja i frustracija kakav je zapljusnuo i evropske države koje nisu bile bombardovane i živele pod sankcijama i Miloševićem. Umesto toga paraurbani talibani ovaj marš predstavljaju kao otelotvorenje suštine, ne samo postđinđićevske Srbije, već "srbijanstva". Mali novosadski "Firer" je tu samo uzet kao lažni dokaz da u Beogradu vlada veliki "firer", političar ispred čijeg imena često, sasvim rasistički, stavljaju nemačko "Von", koje valjda treba da pocrta stepen srpske "nacifikacije".
Ne smetaju fašisti lažnim antifašistima koji su se okupili na kontramitingu u Novom Sadu, već to što u Srbiji nema više fašizma, kako je prorokovala ambiciozna istoričarka, nekada titoistička moćnica koja je bila isuviše mlada da bi se borila protiv (jedinog pravog) nacizma. Njeni sledbenici su ti koji danas, po meri njene misli i olimpijske samouverenosti, uporno "nacifikuju Srbiju". Zato i ostaje utisak da bi novosadskom "Fireru" bilo teško da smisli bolju strategiju za pridobijenje novih pristalica od one koju su mu, koristeći preterivanja i polusitine, servirali beskrupulozni i krvožedni "antifašisti" i "denacifikatori".
Borba protiv fašizma nije laka - kako je na CNN-u ove nedelje izvestila Kristijan Amanpur u jednoj velikoj zemlji, na čijem čelu je već decenijama proamerički diktator, slobodni izbori bi doveli do sigurne pobede jedne neonacističke partije. Centar današnjeg neonacizma je daleko od Srbije. "Stormfront", organizacija koja već godinama vešto pokušava da neonacizam učini prihvatljivim, ima sedište u SAD - i više 103 000 članova. Internet sajt ove organizacije, kojoj se svake nedelje priključi 500 novih članova, je postao glavno "okupljalište" svetskih neonacista, uključujući i one iz Srbije.
Među "antifašistima" koji su u nedelju želeli da se "svim sredstvima" (sic!) obračunaju sa neonacistima, "klerofašistima" i ultranacionalistima sigurno je bilo i pravih antifašista. Ali, kad nam je već nametnut diskurs pun teških reči i navučenih klišea, može se reći da su u nedeljnom sukobu u Novom Sadu kolo ipak vodile dve fašistoidne struje. To nije bio, kako neki tvrde, "nastavak sukoba partizana i četnika", već prvenstveno odmeravanje ekstremista koje su želele da politički profitiraju jer demokratskim sredstvima ne mogu da ostvare svoje galaktičke ambicije.
Citirana istoričarka tvrdi i da Srbi imaju mentalitet "pred kojim istraživač nekad zastaje i pita se da li on uopšte može da se menja". Nacizam i fašizam su prvenstveno bili dva monstruozno uspešna "recepta" za menjanje mentaliteta koji su prethodno optuženi kao nepromenjljivi - to je najefikasnije ostvareno u Aušvicu i, kada se radi o Musolinijevim sledbenicima, na visoravnima Etiopije. Zato je potrebno stalno podsećati naše ustreptale i ratoborne "antifašiste" da se fašizam ne izbija fašistoidnim ili autošovinističkim idejama. Čak ni onda kada su one okićene zaklinjanjem u Hanu Arent, modernizaciju i crveni liberalizam.

Sreten Ugričić i puštanje krvi

Рађање јавног интелектуалца: Крваво јасно

Посао интелектуалца је најчешће самотњачка активност, рад “ван друштва”, како је једном рекао Едвард Саид. Претходних деценија могли смо да пратимо покушаје многобројних интелектуалаца да се “укључе у друштво” и постану познати. Они који су у Србији желели да звучну титулу пречицом оките славом и медијском пажњом по правилу су се држали неколико “запаљивих” тема, углавном везаних за злочине и казне.

Многи од ових покушаја су имали неславан крај. Да српска публика није некритична у прихватању интелектуалаца са јавним амбицијама сведочи пример Александра Бошковића, угледног антрополога и активисте. Узроци неуспеха његовог јавног напора ће вам можда постати јаснији ако пробудите успавани мазохизам и прочитате књигу, у којој су сабрани и раније објављивани и непубликовани есејчићи и памфлетчићи, штампану под претенциозним насловом “Етнологија савременог живота”.

Са изузетком двојице вредних уредника и неколико сарадника, интернет-сајт Нове српске политичке мисли представља уточиште амбициозних националистичких скрибомана. Њихов опус доводи у питање две речи из имена ове интернет-централе са интелектуалистичким амбицијама – мало је ту новог, а још мање промишљеног. Мада, и поред некритичког односа према истомишљеницима, НСПМ је један од ретких интернет-портала који је отворен за супротстављене ставове, где се мишљење “друге стране” не наводи само као цитат истргнут из контекста ради лансирања серије увреда.

Прошлог месеца могли смо да пратимо како мало познати филозоф, који се налази на челу кључне националне институције, постаје озбиљан кандидат за јавног интелектуалца. Чини се да Сретен Угричић, аутор херметичног стила зачињеног патетичним и лирским пасажима, куца на врата клуба хероја “либералне” Србије. Читајући неке интелектуалце из овог круга, можете понекад помислити да живимо у земљи која је толико лоша да би се, после суочавања са “првом” Србијом, Хитлер, Гебелс и Геринг вероватно осетили инфериорно и можда запитали – да ли је могуће да смо у Аушвицу толико подбацили? У једној правнијој држави део онога што говоре и пишу привукло би пажњу институција које се баве негирањем холокауста и легитимисањем геноцидних поступака.

“Погледајмо следећи низ: патриотизам – национализам – шовинизам – нацизам. Пронађимо уљеза”, тражи Угричић, управник Народне библиотеке Србије, у претенциозном тексту објављеном под насловом “Пронађи уљеза и други прилози у корист и част читања Константиновићеве Филозофије паланке”. У наставку Угричић нам нуди и одговор: “Девет од десет испитаника ће заокружити: патриотизам. Некако то једино изгледа сасвим неупитно. Али. Тачан одговор гласи: ово је трик-питање, јер у овом низу нема уљеза.”
Али, чини се да у Угричићевом тексту можда постоји и још неко трик питање. Можемо се, на пример, запитати, о ком патриотизму стварно пише управник националне библиотеке – о сваком патриотизму, о немачком, о босанском, или, можда, само о српском патриотизму? Може ли, којим случајем, неко после читања целог Угричићевог текста закључити да је аутор “уљезе” сместио и тамо где не би смело да их буде?

“Уместо четири С, она оцила на нашем грбу, сада су четири А: алиби, аболиција, амнезија, амнестија. То је сав наш напор, једини труд који испољавамо, да бисмо себи било како нашли алиби, а пошто га никако нема, онда да бисмо себи израдили аболицију, а пошто је никако не можемо заслужити, онда да би било како све заборавили, а пошто нема ни заборава нашем поразу и посрнућу, сав живот нас непрестано на то подсећа, онда да бисмо било како били помиловани. Али нема амнестије, јер она следује само онима који су прихватили санкцију и трпе је, па могу да се надају изненадној милости избављења”, пише Угричић.

“Ова 4 А су истовремени и потирући, како је већ Константиновић и дијагностиковао дух паланке: самопротивречан и јалов. Са 4 А то је очигледно: алиби потире амнезију, аболиција потире алиби, амнестија потире аболицију, амнезија потире амнестију. Како? Просто. Крваво просто.” Угричић нам детаљно описује овај крвави “зачарани круг”, коме, ипак, некако налази “почетак”: “Кад је језгро претешко и преоптерећено, а електрони хистерични на нестабилним орбитама, траје процес смртоносне радиоактивности, са предвидљивим исходом по формули неумитног периода полураспада. Такав је дух паланке, савремене српске паланке. Дух порицања. Самопротивречног, хистеричног, самоубилачког порицања савести.” Ту, по Угричићу, нема спаса – “нема искупљења за дух паланке. Нема избављења из духа паланке”.

У Угричићевом тексту, објављеном у два утицајна “либерална” медија, сазнаћете и да “Срби не поштују истину”, да “у нашој Србији нема могућег. У најбољем случају, могућ је ексцес, изузетак, инцидент, грешка и пропуст у систему”. Зато “у Србији може оно што нигде не може, оно што би другде било незамисливо, непојмљиво, док истовремено не може оно што другде и може и уобичајено је и подразумева се. У нашој Србији актуелни владајући поредак има задатак да по сваку цену блокира и саботира и онеспособи и затре моћ и важење могућег”.

“(О)вакав поредак је у толикој мери насилан, трауматичан, неподношљив, да ултимативно потврђује пораз могућег, чак и у таквом његовом теоријски најекстремнијем виду. А где нема могућег, нема слободе, нема достојанства, нема племенитости, нема будућности. Резултат гласи: наша ситуација је безнадна. Наша Србија нема куд. Зато наша деца размишљају о бекству одавде чим стасају. Зато се наша деца опиру рађању. Наша деца неће нашу Србију.”
Читајући ове Угричићеве речи тешко је не подсетити се да је један угледни, “либерални” интелектуалац из окружења написао да његов народ жели да нема ништа, не само са Србијом, већ ни са Србима. Кад наша деца неће с нама – зашто би то онда желели Албанци, Бошњаци или Хрвати. Имају ли они, ако пратимо застрашујућу логику цитираног текста, право да размишљају о било чему, сем о томе како да се коначно реше оних с којима нема ни наде ни будућности?
Србија није једно од оних места у којима је, како пише Ненад Даковић, нацизам “увек њихов, а не наш“. Опасности које овде носи растући аутошовинизам не треба потцењивати. За читаоце који довољно не познају нуклеарну физику и “процес смртоносне радиоактивности”, који је у Угричићевом тексту уведен у инвентивни и вишеслојни дискурс дехуманизације, оно што је и “неумитно” и неупитно у вези с “периодом полураспада” – и зашто у физици говоримо о полураспаду уместо о распаду – јесте то што је потпуни распад радиоактивног језгра процес који траје бесконачно дуго, што га у нашем, коначном свету чини неостваривим. То је разлог зашто се бурад пуна “смртоносне радиоактивности” сахрањују дубоко под земљом.
Нацификација је, као и “нацификација”, опасан двосекли мач – ко год да је спроводи и каквим год метафорама да је сугерише. У Руанди се прво чуо позив да “буде посечено високо дрвеће”. Хутуи, нижи растом, мало су касније мачетама посекли више од пола милиона “високих” Тутсија. Нацификација може обичне грађане претворити у добровољне извршиоце масовних злочина. Али, “нацификација” може обичне грађане претворити у жртве будућих масовних злочина оправданих радовима несмотрених или фрустрираних “нацификатора”. Није мало оних који могу да закључе да се против “нацификованих” ваља борити свим средствима, да неко толико велико “зло” и “опасност” представља довољно оправдање да се масовним злочинима предупреде потенцијално масовнији злочини, слични онима које су неки стварно нацификовани народи чинили у прошлости.

Жалосно је што скоро четрнаест година после Сребренице, највеће и најкрвавије српске срамоте, неке људе на Балкану треба подсећати да се Сребреница Сребреницом не избија и да је – ако претпоставимо да су намере можда биле добре, пут до пакла често поплочан најбољим намерама. Човек би помислио да бар то интелектуалцима треба да буде, како рече управник Народне библиотеке, “крваво јасно”.

Зоран Ћирјаковић

Orgazam i evropske vrednosti

У потрази за оргазмом

МИЛИОНИ ЖЕНА У ЕВРОПИ се све чешће суочавају са проблемом који стручњаци зову „сексуална дисфункција” мушке популације. Србија се већ, бар у вези с овим питањем, нажалост угурала у „Европу”. Ситуација је, ипак, много мање безизлазна него што изгледа. Многе Европљанке, одлучне да не проведу још једно лето без доброг секса, кренуле су на једно политички некоректно, поносно сексистичко путовање у потрази за озбиљно угроженим европским вредностима: потентним мушкарцима и оргазмима за памћење. За ову авантуру је потребно мало храбрости, авантуристичког духа и нешто новца. Задовољство је загарантовано, како су овом новинару у разним ћошковима „трећег света” посведочиле европске даме које нису трагале само за пешчаним плажама и споменицима прошлости



Сваке године милиони младих, и мало старијих Европљанки креће у топлије крајеве. Многима је циљ море и пратећи угођаји: бели песак, палме и тропско сунце... Али, из године у годину расте број жена које путују очекујући да ће искусити једно у Европи све дефицитарније задовољство – добар секс. Чак и ако се не сложимо о степену европеизације наше балканске домовине, бар када се ради о сексуалном сивилу, многе грађанке, нажалост, већ могу да посведоче да је Србија постала део све краћег и ређег Запада.
Оазице доброг секса, а у неким случајевима и било каквог секса, све је теже пронаћи. Поред тога, овдашњи, све задриглији мушкарци, масовно верују у популарну илузију да „под брегом расте највећи кукуруз”. Али, многи (хетеросексуални) мужјак са „старог континента” велики кукуруз поменут у цитираној изреци није видео ни на туширању после фудбала па, неук, и не зна о чему говори. Самоуверени балкански мамини синови, можда по угледу на италијанске, размажене „мамоне”, све више траже и све мање дају својим женама.
Већ дуготрајна оскудица је родила и својеврсну терминолошку збрку. Искусна новинарка једног београдског недељника је недавно добила задатак да напише текст о мачо мушкарцима у Србији – и сасвим је промашила тему. Написала је текст о спонзорима. Дебели новчаник и скупи фалусоидни аутомобил спонзора не могу заменити праву ствар – мушко тело које ће вас натерати да, макар на тренутак, преиспитате верност стреснутом партнеру неизвесне тврдоће и још неизвесније учесталости. Мачо мушкарац може да има и паре, али, по правилу, прави мачо у панталонама нема набрекли новчаник. Најбоља (озбиљна) књига на тему потентног, мишићавог мачизма, The Meanings of Macho, написана је после истраживања у једном радничком насељу у предграђу Мексико Ситија.
Зато, да би ово био један оптимистички, мада и даље политички некоректан текст, мораћемо да после невеселог увода одемо из депресијом и стресом нападнуте Европе и европске Србије, места где је данас теже бити задовољена него успешна жена. Допадало се то некоме или не, али када се ради о све чешће нерешивом „креветском питању”, Европа има алтернативу. Реконструисаћемо путовања Европљанки којима је досадило да у отаџбини чекају Годоа са функционалним фалусом и које су претходних година храбро кретале у потрагу за, макар само краткотрајном, сексуалном авантуром.
Кренимо редом. Мароко је најближа тачка где је добар секс, наравно, са врхунски обликованим мушким „комадом”, неодољивим „дечком из снова”, практично загарантован. Слатке, витке и мужевне берберске момке, чији је „згодни ген” лепотом обогатио арапску „крвну слику”, први су открили европски хомосексуалци четрдесетих година прошлог века у Танџиру, на јужној, мароканској капији Гибралтара. Биле су то гладне године у Мароку који, као и скоро све друге „мушке месаре” на нашој усамљеној планети, ни данас економски баш не стоји најбоље.
Тешко је путовати светом и не уочити снажну везу између економске неразвијености и складности људског тела. Иако ту има неких, углавном северних или планинских изузетака (Сибир, Тибет, Папуа Нова Гвинеја или Перу, на пример), сексепил је нештедимице набацан баш у најсиромашнијим деловима тропског појаса. Било је само питање времена када ће, после мушке, и европска женска популација уочити неравномерну расподелу материјалног богатства (концентрисаног на „глобалном Северу”) и сексепила (на гладњикавом „глобалном Југу”) и могућности које такав дисбаланс отвара.
Ако немате расних предрасуда, цела уздаха вредна српска мушка популација не би могла да се истакне ни у најмањем предграђу ратом унесрећене Киншасе, града где мушкарци изгледају фантастично шта год да обуку. У престоницама Судана, Демократске Републике Конго или Етиопије, чак би и многа сексуално остварена Српкиња морала понекад да затвори очи пред мушким изазовима који просто траже да буду грицнути.
Али, разваљена Киншаса, врели Картум и прашњава Адис Абеба још дуго неће постати туристичке меке. Примат, када се ради о укључивању еротског елемента у (женски) туризам, држи Агадир. Сваког лета стотине чартер летова слеће у ово летовалиште на југу Марока. Ту се не нуди неки вештачки рај, „сексуални Дизниленд”, какав је, на пример, за проћелаве, млохаве, беле западноевропске мушкарце жељне секса и младе пути конструисан у Патаји, на плажама Тајланда. У Мароку вас чека обиље мушких уметнина, малих ремек-дела каприциозне мајке природе.
Муслимански Мароко, поред близине стреснутим европским метрополама, нуди и још једну важну предност. Исламски морал, схватање женске и породичне части, гарантује да се на овој „сексуалној дестинацији” нећете сусретати са напаљеним европским мужјацима. На многим другим местима, где је сексуално задовољство лако доступно – били то католички Бразил, комунистичка Куба, православна Етиопија или будистички Тајланд, нема дискриминације полова када се ради о конзумирању сексуалних чари. На летовима ка Пукету, Хавани или Олгину, поред вас и пријатељице биће, у потрази за оргазмом, и они – бледуњави и бахати европски мушкарци који базде на пиво.
Све у вези са женским сексуалним туризмом је (обично) врло пристојно и пријатно – у овој размени сексуалних и осталих услуга нема ни жртава ни израбљивања. Заборавите ту на „трафикинг” и љигаве макрое. Утољавање сексуалне глади Европљанки на црном (или црнпурастом) делу „трећег света” ни по чему не подсећа на ружне и тужне слике и приче које прате мушки „секс туризам” у Тајланду или Камбоџи. Нема ни ценкања ни погађања око „радњи” или јединице којом ће се мерити слатко, знојаво време греха. Даме које крећу на оваква путовања не разликују се од читатељки НИН-а. Сретао сам правнице, касирке, секретарице, докторке, студенткиње, медицинске сестре...
Госпође чак сведоче да „не морате ни да питате за секс”. Како је изјавила једна стидљива и срећна енглеска туристкиња, мушкарци на западу Африке „изгледа знају да га желимо... Све је врло дискретно. Имала сам четири различита дечака на том одмору (у Гамбији) и најбољи секс икада. Вратила сам се као нова жена.” И остале путнице које су се охрабриле да зароне у сексуално срце „згодног” дела подсахарске Африке, користе углавном суперлативе. За разлику од мушких „сексуалних туриста”, женска путовања су ретко само сексуална.
Феномен жена одлучних да на туристичком путовању у потпуности искористе и еротске могућности, први пут је забележен крајем седамдесетих, а масовне размере добио је тек током последњих десетак година. Пионирке у овој потрази за задовољством биле су Скандинавке и Немице – не зато што су њихови мушкарци били испод европског просека, већ зато што су жене у тим деловима Европе биле најеманципованије и неспремне да праве компромисе око свог права на оргазам.
Касније су и многе друге Европљанке освојиле, иако неке феминисткиње у томе не виде велику победу, нова права: да без блама буду сексуални зилоти, да без комплекса задовољавају своје сирове страсти, да поставе на главу европску сексуалну хијерархију и сруше њену псеудоеманциповану фасаду, да освоје пуну контролу над процесом завођења и изврше узнемирујућу инверзију родних улога... Европљанка у овој сексуалној игрици сама одлучују колико далеко ће ићи: да ли ће најбољи секс живота постати и љубав живота? Да ли ће се тропска потрага за чулним задовољством претворити у мешани брак који ће афричком или карипском „Аполону”, поред беле супруге, обезбедити и пасош саможиве европске тврђаве?
„Довољно је да их видим. Увек знам да ли желе секс када их погледам у очи. У очима је позив”, изјавио је Сајмон, млади Гамбијац, кога је цитирала Пола Еброн, професорка антропологије на Универзитету Стенфорд, у књизи која преиспитује афричке идентитете. У потрагу за „романтичним авантурама” долазе и госпође у средњим годинама, чији су (старији) мужеви одавно „изгубили интерес за секс”, и младе бекпекерке из „генерације Х” које путују саме, воле да се сместе у јефтине хостеле и презиру климатизоване хотеле и ограђена „туристичка гета”.
Ова најезда ослобођених белих жена се многима не допада. Председник Гамбије, земље која је уз Сенегал и Кубу постала једна од најпопуларнијих дестинација за Европљанке жељне сунца и доброг секса у хладним, зимским месецима, недавно је у саопштењу за штампу рекао да „Африканци нису сексуалне машине” и осудио моралну декаденцију и неморал који шире гошће гладне сексуалних авантура. Њихови афрички „љубавни пријатељи” обично имају између 16 и 25 година. Већина ће, поред (беле) „европске девојке”, добити понеки поклон и нешто зарадити радећи као водич. Слаткоречива писма и слике ће стићи из хладне Европе неколико месеци касније. Користиће их као доказ успеха када током дугих кишних дана незапослености буду причали о својој холандској или италијанској љубави.
Добар секс вреди потражити и у Латинској Америци. Велика је вероватноћа да ћете га са лакоћом наћи на Куби и у Баији, североисточној провинцији Бразила. Инфлацију лепих мушких тела је ту обезбедила мешавина афричког гена и оскудице, произведене Кастровом љубављу према комунизму (и мржњом према Америци) на Куби, односно невероватним социјалним разликама и капоеиром у једној од најсиромашнијих и најузбудљивијих провинција иначе прескупог и досадног Бразила.
И Европа је некада имала јаке адуте у летњој понуди крутих мушких мишића. Дубровачки „галебови” су за многе Немице били једна од главних „знаменитости” Титове Југославије. Данас око плажа Француске и Шпаније висе црни, мишићави „анђели” са растафаријанским дредовима. (Чињеница да Европљанке често повезују луд секс са дредовима, који красе главе црних љубитеља реге музике, није промакла ни незапосленим, згодним „галебовима” који се сексуално ускраћеним белкињама нуде и у тропским земљама где реге није популаран.)
„Црни галебови” су се разместили по плажама Европске уније јер многе туристкиње не желе да се суоче са бедом која је постала скоро неизбежни „становник” меридијана на којима људске лепоте и сексепила има у изобиљу. Такође, многе Европљанке не желе да размишљају о маларији и амебама, паразитима који могу да упропасте и најлепше доживљаје у подсахарској Африци, постојбини људске врсте и непресушној фабрици најзгоднијих, најобдаренијих и најпотентнијих мушкараца на планети.
Ако сте протраћили и ово лето ваше женствености, почните да размишљате о далеком путовању. Литература о томе како можете избећи амебе и маларичне комарце све је доступнија. „Кеш кредит” можете искористити да купите авионску карту до неке од земаља где вас оно што овде не можете ни купити, чека сасвим бесплатно. Уз незабораван улазак у неку од неодољивих временских машина Оријента, „базаристан” другачијих мириса и изазова, можете очекивати и да ћете потрагу за оргазмом завршити на најлепши и најједноставнији начин. Уосталом, зашто поред културних и морских утисака, не бисте дошли кући са слатким креветским успоменама? Не морају све лепоте бити забележене камером.

Зоран Ћирјаковић

Један геноцид молим Вас. Правио би државу

Геноциди, па још масовни

Шта је све потребно за прављење независне државе на Балкану? Не захтева се само један велики кнјижевник, пат композитора, епски пеник, оманји народ, језик, и вера, већ и један, или још боље десетак, геноцида


У Црној Гори налазимо последње у низу оних који оловком стварног или измишљеног геноцида покушавају да исцртају или подебљају карту замишљене државе. Историчар Новак Аџић пише о будућој, независној Црној Гори “са конституционално и институционално изграђеном црногорском нацијом, црногорским језиком, културом и црногорском Црквом” у којој “српски популизам и агресивизам, политика великосрпске асимилације и хегемоније, мора припадати историји”. Предуслов за остварење овог циља је, по Аџићу, победа над “антицрногорском нацишовинистичком четничком политиком... у Црној Гори”. Да би нека политика била “нацистичка”, она мора бити и геноцидна. Доказивање прошлих “геноцида” и геноцида је важно јер се само тако циљ може представити као неупитан и само тада сва средства постају оправдана. Зато су, пошто су Црногорцима обезбедили сопствени језик и цркву и поједини “индепендисти” и “суверенисти” кренули да траже недостајући састојак балканског државотворног рецепта.

Аџић пише да су “од 1918. године, па надаље, Срби у Црној Гори вршили... плански геноцид над црногорским народом”. Објашњавајући колико је дубоко “забраздио великосрпски клерофашизам”, он наводи да су под “окупаторском заставом са четири С... Црногорци доживјели највећи терор, мучење, злочине, геноцид, културоцид, асимилацију од 1918. до 1941. године.” Пишући о “онима који уништавају све што је црногорско”, Чедомир Љешевић помиње “светосавско-јустинијанско клеронацистичку великосрпску” тезу и “београдски центар великосрпског клеронацизма” који производи “корпус етноцида, геноцида, па и холокауста, прије у БиХ, Хрватској и на Косову, а онда и у Црној Гори”. Црногорска етничка асоцијација Аустралије је на свом веб сајту објавила текст Сретена Зековића. Овај текст, у коме се доказује да је “одлука о присаједињењу Црне Горе Србији... имала уништавајући и геноцидни смисао”, можете наћи на бројним суверенистичким Интернет сајтовима и форумима. Као и Аџић, Зековић је своју пажњу усмерио на “зеленашки ослободилачки покрет... познат под именом Божићни устанак” и “крвави бијели терор” од 1918. године.

Он тврди да је “циљ бијелог терора био геноцидно истребљење хиљадугодишње црногорске историје и свега црногорскога. Геноцид над Црногорцима остваривао се, прије свега, економским мјерама, тако што се противницима уједињења забрањивало сијање њива како би глађу били изморени... Црногорци се плански расељавају изван Црне Горе, а помоћу њих се врши етничко чишћење Албанаца на Косову... Убијено је више тисућа људи, а по некијем свједочењима и више десетина тисућа... Родољуби се бацају у јаме. Вјешала ничу по Црној Гори.” Зековић каже да је српска “окупација” најгора у црногорској историји, да чак “ни Турци нијесу радили што чине београдске кесеџије и демократи”. Србија, по њему, није само окупатор већ “денационализатор” и уништитељ” чији су злочини резултат “светосавскога фундаментализма који ђавољијем сјеменом мржње затрова Црну Гору” и “ослободилачког тероризма”.

Геноцид су као аргумент употребљавали и представници друге половине подељене републике. Потпредседник СНС-а Новак Радуловић је недавно изјавио да се “терористичком албанском геноциду придружио на најскандалознији начин режим Мила Ђукановића”. Подгорички Дан наводи да је Радуловић изјавио “да само неко ко је или сишао с ума, или је злокобно злурад и спреман да по цијену нових несрећа реализује најстрашнији духовни геноцид, може тврдити да језик којим су своја дјела написали Wегош, Свети Петар Цетињски, краљ Никола... није српски.” “Знамо да је овај злокобни духовни геноцид из Ђукановићеве сепаратистичко-мафијашке радионице и да је то злочин са предумишљајем и насиље над српским народом”, изјавио је тада Радуловић.

Геноцид је државотворни злочин. Суштина инсистирања на тужби пред Међународним судом правде у Хагу није у наплати ратне штете која би “економски сахранила Србију”, већ у томе што многи бошњачки ауторитети верују да би пресуда којом се Србија проглашава одговорном за геноцид практично обезвредила кључни део Дејтонског споразума и омогућила укидања Републике Српске. Енвер Чаушевић “тужбу БиХ против СЦГ за агресију и геноцид” назива “судбинским питањем” и “јединим путем опстанка (босанске) државе”. “Само на тај начин доћи ће се до укидања мањег босанског ентитета, који је настао на масовним гробницама, логорима, силовањима, етничком чишћењу, паљевинама... Ма колико укидање РС данас звучало невјероватно, то ће бити неминовност ако истрајемо на тужби”, сматра Чаушевић. Фатмир Алиспахић у тексту “Како укинути Републику Српску?” тврди да је РС “освајачки и геноцидни циљ српског фашизма, па према томе њено постојање не може имати никакво друго значење осим геноцидног”. Алиспахић пише да је “Република Српска споменик геноциду” и да је “Дејтон криминални уговор” и тврди да је зато тужба од “животног значаја” за Босну... „судбински тежа и од ЗАВНОБИХ-а и од међународног признања БиХ”.

Бројни бошњачки “геноцидолози” се деле на оне који верују да је геноцид деведесетих само последњи у “серији” од десет геноцида над Бошњацима, и оне који су присталице теорије о “геноциду који траје” и чији се крај не назире. Прву, бројнију групу чине “следбеници” Мустафе Спахића који тврди да је од 1699. до 1995. године над Бошњацима почињено десет геноцида. Спахић тврди да је “стратег, идејни промотор и агенс” већине ових геноцида над муслиманима била “црква”, некад католичка некад православна. Др Расим Муминовић у студији “Србизам и страдалаштво Бошњака” пише о “српском неонацизму”, “четницима који без ножа не би знали зашто им служи глава” и “геноцидном рату који Срби воде кад год им се за то укаже прилика”. Аутор узрок геноцидности Срба налази у томе што су они “бића са инсуфицијенцијом стида и људског страха који није у свим облицима идентичан са животињским. Такви се више животињски боје него људски стиде због чега избјегавају непосредну борбу, што србизам чини не само идеолошким него и патолошким синдромом”. Алиспахић је текст о “новим кодовима агресије” и “наставку геноцида над бошњачким народом” завршио оптимистичком нотом да “постоји трачак вјере да Босна са Бошњацима може преживјети наставак геноцида”. Мада у његовом, новијем, тексту “Зашто су Срби геноцидни?” доминира песимистички тон. Алиспахић пише о снази “српске љубави према геноциду” и налази да је “геноцид... уткан у само повијесно и културно биће српског народа”.

Код свих балканских народа постоје “искривљена, површна схватања и концепта геноцида и уопште разумевања онога шта ратни злочини значе”. Веровање да је геноцид непрекидан, да се када једном почне наставља и без убијања, популаран је и међу неким српским и албанским интелектуалцима. Када говоре о геноциду, закрвљени Балканци реч редовно користе у множини. За многе питање није да ли је, већ колико пута је њихов народ био жртва геноцида. На Косову је крајем деведесетих био доминантан дискурс о отприлике “једном геноциду дневно”, како су многи Албанци покушавали да страним новинарима прикажу своју стварност под Милошевићем. Иако је чак и УН-ов Врховни суд Косова у Приштини већ “пресудио” да “српске трупе нису извршиле геноцид над косовским Албанцима” крајем деведесетих, тврдња о српском геноциду и данас представља један од главних албанских аргумената “зашто се Србима не може веровати”.

Албанско оправдање за злочине над Србима после 1999. године јесте да је “то оно што се добије за подршку геноциду”. Срби који су отерани су “експлоататори, крвопије, помагачи убица и колеге починилаца геноцида”, тврди се на популарном албанском Интернет форуму. Један косовски Албанац пише да су Албанци “били жртве многих геноцида” и да су их “ти геноциди научили две ствари”. Прво, “да бисмо преживели као нација, не смемо се мешати са другим нацијама”, и друго, “не смемо веровати никоме у Европи”. Реџеп Кастрати пише у листу Бота Сот да када се “помене Београд, Албанци се увек сете масакра који је починио српски геноцид. Наравно да ће сећања на геноцид Срба над Албанцима производити емотивне реакције које се морају у потпуности поштовати”. Неуморна албанска лобисткиња Ширли Диогарди захтева да се “Србија јавно извини Косоварима (сиц!) и Босанцима за злочине против човечности и геноцид и међународна заједница треба да призна суверенитет Косова”. Диогарди зна да реч суверенитет најубедљивије звучи када је у истој реченици са речју геноцид, макар тај геноцид био измишљен. Ово је посебно корисно ако се има у виду да су Тони Блер (директно) и Хилари Клинтон (индиректно) сугерисали да злочини српских трупа 1999. године представљају геноцид. Западни званичници су током косовског рата употребили чак и сасвим бесмислени израз “масовни геноцид”.

Данас је постало легитимно говорити о геноциду над становницима једног села и термин је, бар на Балкану, умногоме изгубио смисао који је имао када је најтежи злочин описан. Злоупотреба и тривијализација ове речи која је први пут употребљена 1944. године је достигла апсурдне размере. Навијачи Хајдука су недавно руководство које је упропастило клуб оптужили за “највећи спортски геноцид”. “Међународна мафија” је у медијима оптуживана за “геноцид над птицама” у Србији, а у Сарајеву су градске власти оптужене за “геноцид над псима”. Најчешће се ипак помиње “геноцид над свињама” као синоним за јесењи свињокољ. Ален Дестекс, бивши генерални секретар Лекара без граница, тврди да је реч геноцид постала жртва “својеврсне вербалне инфлације, као што се то претходно десило са речју фашиста”. Он сматра да је ова реч постепено губила своје примарно значење и да је постала “опасно опште место” са циљем да “шокира и привуче пажњу на савремене ситуације насиља и неправде”. Мајкл Игнатијев сматра да су је они “који је нажалост користе, претворили у баналну потврду статуса било какве жртве”. Геноцид се данас користи и да опише страдање изазвано природним катастрофама или терористичке нападе са великим бројем жртава. У САД противници абортуса право на прекид трудноће називају геноцидом.

Балканска историографија неретко подсећа на рат стварним и измишљеним геноцидима. У потрази за најстаријим геноцидом Хрватско слово је недавно “открило” да су још “Римљани провели геноцид над Хистрима”. У приказу књиге Василија Крестића “Геноцидом до Велике Хрватске”, Драган Недељковић пише да су “геноцид над Србима у време Павелићеве НДХ, и последњи, у Туђманово доба” припремани “пет-шест столећа... од тренутка кад су се Срби затекли са Хрватима у истој државној заједници”. Хрватски историчари тврде да је на Блајбуршком пољу маја 1945. године поред хиљада Павелићевих усташа убијено и више од сто хиљада хрватских цивила и покушавају да докажу да је “број жртава Блајбурга већи од броја жртава Јасеновца”. Они Блајбург описују као “геноцид антифашиста”, “Титову кланицу” и “мега-Сребреницу”. Др Петар Вучић на страници Друштва хрватских средњошколских професора пише да је то био “геноцид над Хрватима који нису дирали ничију земљу” и “један од облика српског освајања хрватске земље”. Слободна Далмација цитира Франца Перму који тврди да је “по окончању Другог свјетског рата у Словенији извршен геноцид над словенским и хрватским народом”. Сплитски дневник пише да број масовних гробница у Словенији “према неким изворима, достиже чак четири стотине”. Слободна је оптужила и њујоршки Институт за истраживање Јасеновца за “интернетски геноцид над хрватском повијешћу” који је “почињен” објављивањем на Интернету “монструозног фалсификата” у форми листе жртава Јасеновца.

У тексту “Жртвослов Широког Бријега у Другом свјетском рату и пораћу”, фра Андрија Никић пише да се злочинима у Блајбургу и Широком Бријегу “Тито сврстава не само у хрватске ренегате и издајице, него у затираче властитог народа, у злочинца који је учинио геноцид над властитим народом”. (Тито се криви и за геноцид над “400 000 војвођанских Немаца у бројним концентрационим логорима након Другог светског рата”.) Фра Јосип Звонимир Бошњаковић сматра да у Хрватској “нема помака напријед док се не каже отворено да су југокомунисти извршили геноцид над хрватским народом у вријеме комунистичког фашизма... Да би се дошло до истине, мора се сваки злочин истражити, повијесно и правно класифицирати. Тако доћи до истине и до тога зашто је хрватски народ у својој повијести увијек морао патити. Зашто су други народи извршили над Хрватима геноцид?” Зато не треба да чуди да је Жупанијски суд у Госпићу 2003. године једном Србину из Коренице изрекао пресуду од 13 година затвора јер је оптужени “вршио геноцид над Хрватима са својим сународњацима, и то не само у задњем рату, већ више од 500 година”. У образложењу пресуде пише и да су његови преци дошли “заједно с Османлијама како би уништили Хрватску”.
Овако темељна тривијализација речи геноцид је олакшала посао свима који желе да поричу геноцид(е) или на неки други начин злоупотребљавају овај појам. Доказивање геноцида на Балкану већ деценијама најчешће није у функцији правде, истине, жртава или мање крваве будућности. Геноциди и “геноциди” не служе само државотворним амбицијама већ и дехуманизацији “геноцидних” и популаризацији шовинистичких пројеката који обећавају нове геноциде.

Горски вијенац као Мајн кампф

Како је Његош постао Хитлер и зашто је Иво Андрић “кандидат за Хаг”?

Многи Бошњаци сматрају да је Његош “отац” и “инспиратор” геноцида, “физичког уништења и духовног затирања Бошњака као муслимана”. Бројни бошњачки аутори Горски вијенац називају “Његошевим Мајн кампфом”. “Зашто наша дјеца и даље морају да уче и читају Гор(с)ки вијенац када је он инспирација некима да нас кољу? Замислите када би Јевреји и јеврејска дјеца у Њемачкој требало да уче Мајн кампф, који би то био апсурд”, пише један Санџаклија на популарном Интернет форуму. Иља Сијарић назива Горски вијенац “српско-црногорским упутством за геноцид”. Новак Килибарда је сарајевском недељнику Дани изјавио да се “Његош мора другачије тумачити у нашим школама... јер, ми морамо једном признати да је у свим геноцидима који су вршени над народом муслимана и Бошњака, Његош био на уснама тих који врше геноцид.”
Професор Мустафа Спахић тврди да је Његош “пружио идеологизирану епску подлогу и парадигму за осам од десет досадашњих геноцида над муслиманима Србије, Санџака, Црне Горе и Босне и Херцеговине”. Његош је, по Спахићу, “као највећи српско-црногорски пјесник и као владика... опјевао, посветио и у најузвишеније дјело претворио геноцид”. Удружење “Жене Сребренице” је крајем прошле године поднело иницијативу за измену назива основне школе “Петар Петровић Његош” у Сребреници. “Сматрамо да је идеолошка основа геноцида у Сребреници између осталог била и у књижевно-националистичкој поруци, чији је аутор управо био Његош. Нека се српски народ замисли, како би се они осјећали да дјецу шаљу у школу која носи име Анте Павелића или некога од заповједника логора Јасеновац”, наводи се у образложењу иницијативе.
Канцеларија високог представника у Сарајеву је пре неколико година наредила да ђаци у Републици Српској исцепају странице са цитатом из романа “На Дрини ћуприја” јер није било времена да се припреме нови, од “говора мржње очишћени” уџбеници. Сарајевски Дани су објавили текст под насловом “Иво Андрић – кандидат за Хаг?” Овај недељник цитира Мухидина Пашића, председника Бошњачке заједнице културе “Препород” који тврди: “да је жив, Андрић би морао одговарати за злочине над Бошњацима”. “Слободан сам казати да Иво Андрић, управо због својих литерарних дјела, сноси велику одговорност, већу можда и од самих реализатора пројекта Велика Србија. Иво Андрић, како сви воле рећи, наш једини нобеловац, био (је) један од оних који је сијао мржњу и раздор у БиХ и један од архитеката злочиначког пројекта Велика Србија”, каже Пашић. Сарајевски Дани пишу да Пашић “не би био спомена вриједан да његов иступ не представља матрицу политичког мишљења владајућих структура ове земље”.
“Андрић се у својим дјелима (На Дрини ћуприја, Травничка хроника и неке приповијетке) увелико етнички огријешио у односу на босанске муслимане које је приказивао у негативном свјетлу – као силеџије, кабадахије, пијанице, убице, неморалне људе, перверзне и наказне. Он је на тај начин допринио... сценарију србијанског фашистичког режима, на челу са Српском академијом наука и уметности, о уништењу босанских муслимана и Босне и Херцеговине као државе”, каже се у образложењу захтева да се промени име улице у Тузли која носи Андрићево име.


Зоран Ћирјаковић

Spasite sponzoruše

Прилог за одбрану спонзоруша
Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате: да ли вам је савест сасвим чиста и да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?

Вређање спонзоруша је постао један од омиљених националних спортова у Србији. Изједначене су са курвама, ратним злочинцима и криминалцима. Њихово “естетско профитерство” је деведесетих поистовећено са “ратним профитерством” најпожељнијих спонзора. Спонзоруше су свесно користиле своје лепо тело као оружје, али реакције су обично биле као да су се за бољи живот бориле ножевима и пиштољима, а не блајханом косом и бујним грудима. Стигма прикачена овој речи је толико велика да се саме нису буниле. “Осумњичене” жене су или ћутале или су се, као Јелена Карлеуша, трудиле да докажу да оне то нису. Чак и када су им, пребијеним, остављеним или навученим на хероин, комшије признавале да су жртве, то је обично било праћено злурадим изјавама типа “сама је бирала, заслужила је, нек’ сад трпи батине, нек’ цркне” и тврдњама да су “њихове паре опљачкане од овог народа”.

Спонзорушама су приписивани најнижи мотиви иако су их многе околности приморале да потраже спонзора. Ту је, наравно, било и оних које су првенствено желеле да добију силиконска “уста на поклон за Дан заљубљених, а за Осми март и нос”. Али већина се само борила, често бирајући мање од два зла, за бољи и достојанственији живот у времену када су женама путеви били још затворенији него мушкарцима. У напорима једне спонзоруше да поправи свој мали свет у времену кад је окружење било тако непоправљиво ретко, ко је видео било шта вредно хвале. Скоро да им нико у Србији није признао субверзивну делатност, да су један израз побуне жена против мушког монопола моћи. Истовремено, оне су често биле једине особе које су најгорима међу нама, опасним мушкарцима којима је режим омогућио да отимају и не плаћају порез, узимале неки данак. Тек када је једна “генералица” опељешила моћног хашког оптуженика, неки медији су препознали њихову позитивну улогу.

Уврежило се веровање да је “Србија рај на Земљи” за спонзоруше, иако овај феномен “цвета” у сваком друштву после слома система вредности када велики број жена закључи да је њихово тело постало једини друштвено вредновани “таленат”. Када су економски потенцијали у поседу малог броја људи, по правилу мушкараца, женама су обично затворени сви конвенционални путеви ка поштовању, престижу или богатству, ка “друштвеној мушкости”. О томе пише Брам Дајкстра, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, у књизи “Зле сестре: претња женске сексуалности и култ мушкости”.

У времену економске кризе у првој половини двадесетог века Американци су постали опседнути “злом” спонзорушом која уништава вредног, богобојажљивог капиталисту. Холивудски филмови су створили слику о вампиру који “пије крв” узорног америчког мужјака. Спонзоруша је представљана као “уништитељ”, “вештица”, пирана”, “грабљивац” и жена која “поседује мушки мозак”. Најопаснијим су сматране спонзоруше “из радничке класе које су истовремено биле обдарене бујном интелигенцијом и бујним облинама”. Способност спонзоруша да се приближе мушким поседима је доживљавана као опасан, субверзиван напад на владајући мачистички “патријархат” у времену општег сиромаштва.

Корени најгорих стереотипа о спонзорушама постају препознатљиви крајем деветнаестог века када су жене почеле масовније “да мењају правила игре” и бирају партнера. На енглеском се спонзоруша каже голд-диггер (“копачица злата”) и Дајкстра пише да “ако сперма, крв и ‘злато’ чине друштвени калибар мушкарца, многе од њих су изгледа закључиле да би требало поћи од злата”. Спонзоруша је током “популистичких” година америчке историје оптужена не само да незаслужено узима новац већ, како пише Дајкстра, да “својом зубатом вагином откида сиву масу” свог моћног спонзора. Поседовање мушкарца који поседује је за многе жене био једини начин да дођу у могућност да кажу “поседујем, дакле постојим”, како Дајкстра дефинише “егзистенцијалистички циљ сваке спонзоруше”.

Број жена заинтересованих да постану спонзоруше је био толико велики да је једна од “највећих издавачких сензација у САД” крајем двадесетих била књига “Исповест једне спонзоруше” Бети ван Девентер. Иста ауторка је објавила и хит “Како наћи мужа”. Наводећи шта је алтернатива потрази за спонзором, она пише о интелигентним женама које су постале “привесци”, домаћице зависне од својих неуспешних мужева, или секретарицама, “лоше плаћеним интелектуалним проституткама тупавих мужјака”. Она своје “занимање” доживљава као “модерну бизнис методу” и пише да “не тргује сексом, већ женственошћу”. Девентер тврди да у свом животном избору ужива: “Ништа ми није драже него да надмудрим или насамарим мушкарца.” Она наглашава да је бити спонзоруша реакција модерне жене на неједнакост полова, могућност да користећи своју лепоту коначно натера мушкарце да плате цену. “Успешна спонзоруша се не рађа, већ постаје”, храбри искусна Девентер читатељке. “Жена је ускраћена у економском свету и ја мислим да је бити спонзоруша само једна од праведних компензација.”

Дајкстра сматра да је Девентер покушала да дâ одговор на дилеме многих жена у тешким, нама добро познатим временима. Бројни спонзори су на изузетно скуп начин научили да је “глупа плавуша” често много интелигентнија него што изгледа. Дајкстра пише да спонзоруше често морају да се служе мимикријом, да “својевољно потискују своју интелигенцију” и с пажњом слушају лупетања спонзора. Заузврат неретко добијају “само прилику да украду мрвице господаревог богатства” и многе доживотно остају “повлашћене слушкиње у домаћинству империјалног мужјака” и мушке играчке. Дајкстра каже и да су неке спонзоруше постале “економске терористкиње”. Ако његов опис “преведемо” на ситуацију у Србији деведесетих, “жртве” њиховог “терора” су често били баш они недодирљиви моћници и силеџије који су на разне начине терорисали несрећно окружење.

Дајкстра пише да је у Америци двадесетих, баш као и у Србији седам деценија касније, “чиста” женственост сублимирана у “глупој плавуши” постала за мушкарце “ултимативни статусни симбол, најјаснија индикација њиховог права да припадају елити еволуције”. Мерилин Монро је, како пише Милена Драгићевић-Шешић, постала типичан, негативан лик “глупаче (плавуше) љубавнице/спонзоруше” у масовној култури. Српски (и још више хрватски) мачо стереотип је да је она “фина, сређена. Само јој фали мало да мисли, све остало скоро да има”. Балкански спонзори су ређе говорили о страху од “сопствене” спонзоруше него њихове америчке колеге. Вера бахатих, мизогиних мушкараца да ће увек моћи да контролишу и манипулишу “њеном материјалном нимфоманијом” и прича о “освети спонзоруше” је деценијама била подлога многих добрих холивудских сценарија. “Жена – хемијски елемент” (‘лако се сједињује са златом, сребром и другим племенитим металима’) или “жена која исисава новац из мушкарца и онда га одбацује, јесте стални фантазам масовне културе”, пише Драгићевић-Шешић.

Српска спонзоруша у очима јавности не може да се искупи чак ни када “исиса” све из свог озлоглашеног спонзора. Узрок је можда и у томе што је изузетно мало домаћих аутора покушало да упозна свет српских спонзоруша, да завире у њихове мозгове. Вероватно најзанимљивији и најдетаљнији увид у изузетно богат и живописан миље београдских спонзоруша понудила је Маша Ребић у роману који је објављен овог месеца. У својим “Спонзорушама” она слика разноликост типова и судбина које се крију иза ове неправедно озлоглашене речи. Књига је толико уверљива и богата детаљима да Ребић (31) каже да се “боји се да ће неко мислити да сам то ја”.

“Рекли су ми да мој роман највише купују младе девојке. Верујем да ће 80 одсто читатељки моћи да се препозна у овој књизи, а опет ће за себе рећи да нису спонзоруше... Многи мушкарци ће у овом роману препознати своје девојке”, каже Ребић. “Спонзоруше о којима пишем су београдски ликови, праве Београђанке, не девојке из Гуче, не студенткиње. У Београду их има много више него са стране. То је један урбани феномен. Београђанке се само лакше маскирају и лакше прикривају да су спонзоруше. Оне имају стан код маме и тате, параван иза кога могу да се сакрију и кажу ‘па зашто бих ја то радила’.”

“Спонзоруша има свуда. То је можда најлакши пут и то није ништа страшно. У Лондону и Паризу су још ‘горе’ него овде. Тога је било и у време моје баке, али се то није тако звало. Тада су говорили ‘када беда уђе на врата, љубав излази кроз прозор’”, каже Ребић. Она сматра да имена најуспешнијих и најугледнијих у хијерархији српских спонзоруша не треба тражити у таблоидима. “Наши медији се плаше реакције моћних мушкараца. Многима није пријатно да се пише да су са неком спонзорушом... Али неки мушкарци воле спонзоруше и не стиде се да их назову правим именом. За њих је то најефикаснији начин да покажу да имају паре.” Ипак овај термин се најчешће спомиње у медијима када се пише о “силиконским” естрадним звездама и “пратиљама” оних који су управо пали са врха пирамиде моћи. Почетак “спуштања” обично прати јавно преименовање њихових партнерки из “манекенки” или “лепотица” у спонзоруше.

Промена броја и профила спонзоруша је постао барометар српске транзиције. “И спонзоруше су код нас напредовале и еволуирале. Више нико неће оне најниже, класичне спонзоруше. Сад се тражи девојка која је образована. Ако хоће да се њом ожене они ‘прави’, онда мора бити врхунска”, каже Ребић. “Све је више и више мушких спонзоруша. Жене су коначно овде успеле да дођу до пара, многе већ у адвертајзинг агенцијама зарађују две, три хиљаде евра, имају станове, службене аутомобиле. Често им се закаче симпатични, слатки лузери. Оне им плаћају рачуне и изводе их, а они су вечни студенти.” У Хрватској, где су спонзоруше много већа тема него у Србији, Ведрана Рудан предлаже реч “спонзоруш“ или “спонзорац” за мушку верзију. У западном суседству су се појавиле и “неоспонзоруше”. “То ти је нови тип! Наиме, неоспонзоруша тотално овиси сама о себи, академски је образована, а ако улети спонзор срдачно ће га прихватит”, објашњава на Интернету једна хрватска блогерка.

“Жене су овде фрустриране. У Србији није лако наћи фрајера”, каже Ребић. Многи и за ово криве спонзоруше. Наћи ћете текстове у којима се тврди да су оне “друштвено зло” и да су паралисале и инхибирале српске мужјаке. Учесник Б92 форума пише да су спонзори и спонзоруше “прописали идеале живота” и тако “приморали све остале да их прихвате или признају да су будале и неприлагођени робови”. “Уколико се догоди чудо да се спонзоруше окрену нормалним младићима, то ће бити најтрагичнија ствар за те младиће”, изјавила је докторка Данијела Марић једном домаћем магазину. О спонзорушама се у Србији често говори као о болести. Иако је многи сматрају неизлечивом, једна јунакиња Ребићкиног романа тврди: “Била сам али сам се излечила, ја сам спонзоруша у пензији”.

Докторка Марић је популарном таблоиду објаснила зашто верује да ово није могуће: “Спонзоруше никада неће моћи да промене своје основне жеље због свог менталног склопа, необразовања, погрешног васпитања и поремећеног система вредности. Спонзорство је вид латентне, односно супклиничке проституције. Проституција није само продаја сопственог тела, тај термин не везује се само за сферу сексологије, него и за поремећај моралности. Мисли се и на продају душе и на продају тела за новац, због многих бенефиција, сјаја и свега онога што новац индиректно доноси.”

Марић сматра да су спонзоруше имале алтернативу. “Неке (жене) су заврнуле рукаве па су чистиле или су радиле као продавачице. На частан начин су зарађивале новац који им је помогао да преживе.” Али многе девојке нису желеле само да преживљавају. Западних “политички коректнијих”, идеолошких спонзора је било мало, визе су се тешко добијале, а и газде су волеле да пипкају и штипкају своје слабо плаћене продавачице. Чак се и у зборницима феминистичких текстова спонзоруше изузетно ретко и углавном узгред помињу. Хајдана Балетић им поклања мало више пажње у књизи “Жене, слике, измишљаји” чије је издавање спонзорисао Фонд за отворено друштво. Балетић тврди да је то лако препознатљива жена која “нема много времена за размишљање”, која је прочитала “само једну књигу” и којој је “очуван изглед” сав капитал. Она “спонзорство” не види као последицу већ га ставља у исту раван са национализмом, ратом, “тријумфом глупости и примитивизма”.

Због примања спонзорских пара сатанизоване су и неке од најпознатијих активисткиња “друге Србије” и неки од Милошевићу блиских интелектуалаца. Ласкање, лаж и подилажење као оружје о којима говори Дајкстра на Балкану често примењују “идеолошке спонзоруше” (оба пола) које уместо облина “нуде” став и савет. Бавећи се неретко антиратним или “продемократским” профитеризмом неке/и су богатог спонзора “тражиле/и” у владиним и невладиним организацијама на Западу. Истичући и појачавајући став, често прелазећи границу истинитог и објективног, наше леве и десне “политичке спонзоруше” су примењивале исти рецепт као њихове “најгоре класичне” колегинице које су “буџиле” своје груди. Резултат је политичка сцена на којој доминирају пренаглашене, црно-беле слике и “силиконом” полулажи дорађени ставови.

Равноправно блаћене и из мушких и из женских уста спонзоруше су стекле статус најлепша “ружне појаве” у Србији. Фудбалер Ниша Савељић је недавно изјавио да “уколико би спонзоруше ступиле у организовани штрајк, то би сигурно био најмасовнији протест” у Србији. Њихову дуговечност гарантује чињеница да се на Запад и даље не може и да је Србија јако далеко од остварења националног идеала “има се, може се”. Ипак, још увек нико није овде успео да откине тако велики део мафијашког и ратнопрофитерског “колача” као спонзоруше. Да је била објективнија и активнија у прогањању балканских злочинаца, можда би им Карла дел Понте била достојна конкуренција. За разлику од швајцарске тужитељице која је већ обезбедила место у историји, њихова прича ретко има срећан крај. Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде, како пише Ребић, постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате, када следећи пут помислите да су нечасне и неморалне, да ли вам је савест сасвим чиста. Да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?


Зоран Ћирјаковић

Dodatak

Хаг, давалице и грабљивице

“Сада само лузери живе овде”, каже јунакиња романа Маше Ребић док размишља о одласку из Србије деведесетих у којој су “спонзоруше... постале масовна појава... горе од било ког вируса”. Главне јунакиње романа “Спонзоруше” иду у школу која, иако је “најбоља, најстарија и најпоштованија у Београду, сваке године изнедри по једну курветину, неколико курвица и масу спонзоруша сваке врсте”. У роману вас чекају:

Лена, “краљица спонзоруша”, “никада није јурила за парама. Паре су њу увек налазиле”.

Оља, Ленина сестра. “У згради нас сви мрзе, говоре како смо страни плаћеници јер тата ради за Американце... Они чекају у редовима за хлеб и млеко, а ми шетамо у арманију и гучију. Неко ће нас стварно опљачкати.”

Јелена “Давалица”, “ћерка неког пандура и домаћице... сви су дечаци, чини ми се, из школе са њом изгубили невиност. (Јелена) то ради за саламу”.

Сале, “тата (му) је хармоникаш и зарађује јако пуно пара код гастарбајтера у Немачкој. Знам да је Салета блам због тога и да зато фура исфорсирани фазон урбаног момка”.

Комшиница Цица “са уметком у коси, минићем и мрежастим чарапама”. “Мама... је рекла (да јој) празилук вири из дупета. Било ми (је) некако жао јадне Цице... када је бежала од лудака са пиштољем. Мора да трпи све те ћелавце, да их пушта да је ударају и чупају.”

Снежа “ми иронично каже како јој мајка даје одличан пример, јер ју је прво бивши муж издржавао годинама, а сада ће то исто наставити и њен дечко пластични хирург”.

Фудбалер Д. је “апсолутни уметник са лоптом, досадњаковић коме су ноге мозак”, “сељачког порекла, са примитивним манирима”.

Роман “је врста која изумире и добра прилика коју желе да ухвате све грабљивице овог света”.

Б. “је диван према мени, а што је он бољи ја га више мрзим. Сувише је дебео. Сувише је стар. Сувише је инертан. Са свим тим новцем који добијам, ја седим и умирем од досаде”.

Сунчица “студира тешком муком, јер и ради у неком кафићу, а газда који хоће да је кресне и нада се да ће до тога чина ускоро и доћи, само јој зато излази у сусрет и пушта је на факс баш кад мора, али гунђа и негодује, штипка је понекад”. Пар година касније Сунчица “је заљубљена у свог телохранитеља и само чека да јој човека пошаљу у Хаг”.

Дебела Маја “је моја девојка. Има 80 килограма, прелепе плаве очи и најбољу душу на свету. И дала ми је близу 100 000 ДМ да бих остварио свој сан. Њен тата је најбогатији Новосађанин. Говори за мене да сам његов паметни зет”.

О чему говоримо када говоримо о Хагу

Најтежи посао у Србији

(Текст објављен у недељнику НИН 2008. године)

Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.

Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело представља најсрамније странице наше историје у којој војвода Шешељ, што смо знали много пре фарсичног суђења, није имао занемарљиву улогу. Врхунски домет тужилаштва је, ипак, у чињеници да ту нема иронијске дистанце, ограде која би могла да послужи као смоквин лист. Да би суђење за неке од најтежих злочина које можемо замислити доживели као забаву, није потребно да сте набијени дозом перверзије, шовинистичке мржње, непоштовања према жртвама српских злочина или љубави према лику и делу оптуженог војводе. Можда је најстрашније од свега то што нам трибунал не дозвољава да када говоримо о Хагу говоримо о злочинима.

У изузетно ретком споју Шешељевих особина један је од кључева за разумевање зашто многи други неславни балкански ликови, од генерала Готовине до генерала Младића, беже, или су упорно бежали, од Хага. Да би оптуженик успео да покаже право, первертирано лице Трибунала, неопходно је да буде спреман да годинама у затвору чека на суђење, да лажи и фалсификате тражи тамо где их нико нормалан не би тражио и да себе изложи милости правног система осмишљеног да арбитрарно игнорише главне постулате свих постојећих, конзистентних и функционалних правних система на свету. Поврх свега, Хаг је успео да постигне да сама оптужница буде довољна да оптужени, у очима огромног броја својих сународника, буде промовисан у свеца, националну икону и недостижан идеал.

Писање хагиографија није предвиђено као један од задатака Трибунала. Суштина хашког правног неуспеха није у Шешељевим талентима или безобзирности. Није се у хашким судницама нека високоморална међународна правда и узорна процедура сусрела са “злим генијем” и изгубила тешку битку. Трибунал је поразио сам себе. И онда када су хашки “шешељи” и “милошевићи” били лоши и јадни, тужилаштво је успевало да буде још јадније и горе, уносећи при томе увек нове елементе јефтине лажи и неприкладне комике.

На дугачкој листи савезника зла почасно место припада онима који су га преувеличавали и банализовали – и тиме релативизовали и доводили у питање. Бранити и правдати једно овакво суђење, травестију правде и права, значи бити, било свесно или ненамерно, савезник бивших и будућих злочинаца, непријатељ помирења и кажњивости на Балкану и користан члан – ако на тренутак прихватимо да су речи “Хаг” и “право” синоними – правог “антихашког лобија”.

Ако постоји било каква корист од Шешељевог суђења, онда је то могућност да научимо колико велики креативни потенцијал настане када се у телима неколико правника сједине неспособност, галактичка ароганција, болесна амбиција и одсуство способности за емпатију према жртвама злочина на, када се гледа из Хага, вероватно ружном, прљавом и злом Балкану. Тужиоци-алхемичари, који су суђење за ратне злочине претворили у комедију, тврде да “раде независно од Савета безбедности, било које државе или међународне организације”. Али, стиче се утисак да је тужилаштво независно и од морала и од правде и од права и од свега онога што је потребно да би се суочили са злочиначким поглављем балканске историје.

Да би једно суђење, што нам је донедавно био синоним за досаду, постало еталон добре забаве потребна је, поред паратужилаца, и галерија урнебесних ликова. Ту до изражаја посебно долазе креатуре које су најављене као сведоци и експерти, затим арогантни и самоуверени главни судија, од кога можемо очекивати да ускоро пресуди и да је Земља равна плоча, и суткиња која својим, на срећу, ретко израженим интелектуалним способностима помаже да појмимо универзалну природу људске глупости.

Уместо да, како су идејни творци овог процеса планирали, Хаг заувек избаци Шешеља из политичке Србије, тужиоци су омогућили да се херцеговачки ултранационалиста врати на мала врата. Бројни Шешељеви непријатељи могу се утешити чињеницом да је војвода током претходне две деценије доказао да – можда му је то највећи од многих талената – уме да прокоцка највеће шансе и при томе спржи мостове који су му обезбеђивали одступницу. Али, заговорници принудног суочавања и демократског испирања мозга требало би првенствено да захвале Александру Тијанићу што је урнебесну хашку срамоту “сакрио” у касном, скоро еротском термину на најмање гледаном јавном каналу.

Телевизијски Шешељ је поново поделио становнике Србије – овај пут у три групе. У првој су они који уторком, средом и четвртком, негде после десет увече, седну испред телевизора и чекају да им, уместо истине или катарзе, буде сервирана хашка верзија “Монтипајтона” – и то не крију. У другој групи су они који ураде исто, али их је срамота да то јавно признају. У трећој су они који не гледају “суђење” – и не знају шта пропуштају.

Ако сте у стању да гледате Шешеља – а многи нису, још увек није касно да надокнадите пропуштено. Погледате ли, после ноћног снимка суђења, неку од дванаест играних серија које се тренутно емитују на домаћим каналима, можда закључите и да је посао сценаристе данас најтежи у Србији.


Зоран Ћирјаковић