Muke balvanove

Gospodin Nebojša Spaić, ubica NIN-a (ima i saučesnika, mada ne i olakšavajućih okolnosti), moralna karikatura koja bi da ga svi vole, odbeglo devizno dojenče DS-a i dobošar neokolonijalnih ambasada koji se predstavlja kao novinar i, odnedavno, zabrinuti mislilac u neoliberalbom stuporu koji voli da se izražava u kratkim i tupavim formama, u dvodelnom megatekstu koji sledi prevazišao je sebe i dokazao da ne boli samo novinarstvo njegovog ideološkog blizanca Bujoševića i teranovinarke Anojčić:

АЗИЈАЊЕ 1: Осло и Хонгkонг
Сјај и беда Далеког истока

Стрепње уочи одласка – конзументизам – Осло – китово месо - СФ у Пекингу – ситни пехови – превелики за собу – луксуз – сушени јелењи фетус - Будаленд


Биће напорно, врућина, влага, шта ја знам, сигурно проблеми са стомаком, умор, главобоље, мамурлуци, али нема везе - од болести смо се заштитили колико можемо, знамо једноставне принципе безбедне исхране (која, без обзира на те здравствене рестрикције, оставља довољно простора да буде савршена, па се увелико радујем том аспекту пута), можда ће бити помало несигурно, у смислу џепарења, преваре, нечега на шта ћемо се већ навићи, ал’ све заједно не очекујем ништа нарочито страшно у том смислу.
Наравно, Раса и ја имаћемо различите потребе, жеље, намере, али верујем да смо довољно блиски, довољно искусни и довољно интелигентни да ћемо знати да нађемо компромис. И довољно иронични да ће нас мане оног другог више увесељавати, него љутити, па ни то не би требало да буде неки проблем. На крају крајева, показало се да кад год смо заједно, макар не били у контакту годинама, имамо исти однос, онај у коме свако има пуну приватност и потпуну самосталност, а заједно чинимо само оно што обојица желимо. Стицајем околности, у највећем броју случајева желимо исто – да одемо на пиће.
Интересантно је и због чега су људи око мене бринули и на шта су ме упозоравали. Тако ми је скренута пажња да пазим на то да се не вратим са неком женом; да ме преваранткиње не заведу, па то искористе и појави се неки њихов мушкарац, муж, отац, брат, шта год, па захтева паре; да не узмем курву, кажу изгледају прелепо, па прекасно схватим да осим дивних груди има и пенис; да се не разболим – од маларије до колере, сиду нико не помиње; да ме не покраду; да не постанем будиста (најмање вероватно); да обратим пажњу на авионе јер овде падају… У те бесмислене страхове сврставам и свој, од змија, али сумњам да ме било која незгодација те врсте чека.
Не бојим се, наравно, да ће ми бити досадно – пре може да се деси да будем претрпан сензацијама, десет земаља за три месеца је очигледно преамбициозно, још мање бринем да нећу видети и научити милион ствари, да ми се неће, као и после сваког путовања, а нарочито подужег и подаљег, као што је ово, са намером да гледамо одоздо, са улице (замало да кажем са асфалта, ал’ све нешто мислим да ће пре бити из прашине или блата, како нас где већ захвати који монсун), отворити нови видици, перспективе, ново сагледавање ствари. Обашка фантастична архитектура, природа, уметност, све те туристичке ствари које су, мора бити, ипак фасцинантне.
Стрепим да се не разочарам у оном основном, оном кључном покретачу за пут - а то је живот без бренда, без наметнуте, изрекламиране потребе, без исфабрикованих осећања, комадић времена и места на коме људи још увек живе у реалности, а не у сопственој слици у медијима, друштву, јавности. Добро, наравно, схватам да ћу пити кока-колу и пепси, возити се џипом на Шелов или чији већ бензин, носим, уосталом, и компјутер да будем укључен у мрежу, а Раса камеру, али се надам да људи тамо ипак живе пре свега сопствени живот, а тек потом представу о томе шта би могли да буду ако купе овај или онај производ. Нажалост, истовремено схватам да, ако је тако, то је само због њиховог сиромаштва и беде, и да оно што их одржава аутентичнима, стварнима, јесте само то што немају ни теоријске могућности да дођу у прилику да купе тај неки производ који им омогућава представу да су постали то нешто, па нико ни не покушава да им ту представу створи. Истовремено, јасно ми је да су многе од тих земаља отишле далеко управо у том правцу који не желим да видим, да се говори о тамошњим економским бумовима, расту овог или оног показатеља и да их је све више који зуре у билборде што продају будућност која не постоји, али им изгледа као да је неодољиво привлачна.
****
Неиспаваног, помало мамурног и скроз смореног од више од сат времена чекања на пасошку контролу, Осло ме на први поглед није импресионирало. Обичан, уређен, омањи европски град. Забавно је то што цигарете по радњама држе иза паравана, што делује као врхунац савремене хипокризије. Остало, колико сам видео из кола и током укусне вечере, али у стерилном ресторану, делује баш као што би се очекивало. Чисто, уредно, пицнуто, невелике зграде, лепо осветљене, одржаване, рекао бих крај XIX и почетак XX века, функционализам и сецесија, шљаштећи излози, луксузни и елегантни, фирмирани и брендирани. Вероватно најфенси град у ком сам био. Утисак ми је оставио тргић на ком смо вечерали – веома лепа стара четвороспратница, од оних подужих што имају неколико улаза, али и неколико кровова и фронталних целина, можда неки хотел или каква већ јавна зграда, заклоњена је савременим фризом радњи, који јесте сам по себи архитектонски привлачан, али који стављајући Бенетон, Долче и Габану или нешто већ тако, испред једне одмерене, аристократске линије, као да поручује да је пронађен начин да се успешно оствари потпуна доминација интереса, уз илузију очувања неких других вредности.
Полако сам хватао прикључак за Расин живот. Јесмо за ових двадесетак година провели 5-6 пута по неколико дана, па и коју недељу скупа, али ипак је 18 година много. И оно што ме је увек фасцинирало, јесте колико о најразличитијим стварима о којима нисмо никада разговарали имамо сличне ставове, што ми се ретко с ким догодило, као и колико смо у стању да саслушамо један другог па и, тврдоглави какви обојица јесмо, ипак променимо став. А радови које је у међувремену направио су изврсни – отећу му штагод, видим већ. И полако схватам колико је заиста признат овде и у свету – целу једну полицу заузимају десетине каталога са изложби на којима је учествовао. Гледе путовања – ту смо се сложили – ићи ћемо како нас пут буде водио.
****
Током дана утисак о граду ми се потврдио, мада наравно нешто изнијансиранији. Град је прилично празан, а Раса каже да је тако увек, сем викендом увече кад сви полуде и буде живље и луђе него у Барселони, која нам је репер јер смо тамо обојица недавно били. Главна улица изгледа наравно лепо, исто као и тридесет три милиона главних улица по Европи. И то је оно што ми је тако досадило. Има један феноменалан нови део, уз луку, где су била складишта, што је такође већ замарајући светски тренд, али стварно делује привлачно, са зградама, улицама и тргићима од цигле, прошараним каналима са везовима за чамце и глисере – јахте држе одмах ту, испред, у луци самој. Погледали смо Мунков музеј (осим Очаја и Крика има још сјајних комада, помало морбидних) и приватни музеј савремене уметности. У потоњем, неколико феноменалних радова првог светског ранга (за мене је откриће Пол Макартни). Допао ми се неки норвешки чувени геј, ког Раса не воли. У оквиру његове изложбе била је, на пример, слика Че Гевариног леша, уз реченицу да је живот гутање пљувачке и купање у сперми, са доста анархизма, атеизма, насиља и провокације. Обрадовало ме је, некако, кад сам видео Владу Величковића у таквом друштву.
На вечери смо били код једног веома занимљивог пара. Он је веома признат сликар, Норвежанин, она једна од водећих архитеката. Зграда фантастична – почетак прошлог века, одржавана, у ходнику уља и бержере, стан спектакуларан. Она феноменално кува – послужила нас је месом кита („нахранио сам те китом“, зајебава Раса), које је мекано, текстуре као добро одстајао рамстек, снажног укуса и пријатног, зачудо не прејаког мириса. После смо седели уз камин и разговарали – то је оно што ми код нас недостаје, веома, веома ретко са неким можеш да разговараш о неким општим темама, које нису дневно наметнуте, нису политика, фудбал, пиће и рибе. Код нас је, некако, то културолошки тешко – чим троје разговарају, једном је до зајебанције. Што је често О.К, али, аман, не мора баш стално.
****
Намрштени погледи кинеских цариница, некако строжи од њихових колега, јасно су показали да је Кина још увек комунистичка земља. По осталим утисцима на аеродрому у Пекингу то се не би могло рећи. Улазни део, на који сам силом прилика отишао возом са дела за међународни саобраћај, улазећи у Кину и излазећи из ње само ту, у потрази за својим ранцем, заиста је застрашујућих димензија. Осећао сам се, уз благи jet leg, као у некој сцени из каквог антиутопијског SF филма, где хиљаде и хиљаде клонова упослено, а бесмислено, грабе огромним холом, преко некаквих мостића од стакла, па прате неке знаке, спајају се и раздвајају из једне у другу формацију… Одвратно.
Ред, организација, систем, некако су присутни на све стране. Униформисани службеници аеродрома, обезбеђење, полиција, санитарна инспекција, контролори аутоматског мерења температуре, шта ти ја знам ко све, таквих неких има свугде, али овде некако посебно важно и значајно стоје, поручујући да је држава, Кина, свеприсутна. То што су им фри-шопови празњикави, са по једном–две марке сваке робе, без оног непотребног преобиља истог, некако ми се допало.
Иначе, ни на једном чекирању нисмо прошли без ступидних компликација. Обашка што је Раса, преко интернет-агенције са home page Б92, неки Путник из Цириха, грешком себи уплатио две карте, а ниједну није добио, док су му вратили паре за само трећину једне. Рекли су му да ће му број карте бити довољан, али он није важио у Ослу, па смо звали те преваранте из Цириха, који се нису јављали, па онда некако добисмо кол-центар Air China (забавља ме што је ко зна где у Европи), и после сат времена приличне нервозе, некако се чекирали. У Стокхолму схватимо да је мој ранац предат за лет само до Пекинга, ал’ нам је она шалтеруша рекла да га је преусмерила у Хонгконг. Нисам баш скроз веровао, јер није успела да нам букира заједничка места, па сам у Пекингу проверио и успео да дођем до пртљага. Ту је било мало зезања опет, кад сам га предавао, јер им је негде писало да имам два, а не један комад. Размишљао је да ли да ме пусти, звао неког, доста онако узбуђено и, ваљда, закључио да је моја ствар ако остављам кофер у Пекингу.
****
Први утисци о Хонгконгу су снажни, вероватно додатно појачани чињеницом да ми се пар дана помало врти у глави (што може бити последица jet leg-а, таблета против маларије које имају непредвидиве пропратне ефекте или ко зна чега) а посебно чињеницом какву смо собу узели. Док смо се објашњавали са дежурном у том свратишту, све је већ било јасно: жалила се да смо обојица превелики, па би требало да нам додатно наплати! Озбиљно је мислила.
И заиста, собе су смешно мале, толико да у купатилу има само ручка за туш, а вода отиче у клозетску шољу и поред ње (после сам се навикао, било је тога још у многим хотелима у којима смо били), а уместо ормана, изнад кревета (са чаршавима опраним, али изражено сиве боје) намештена је шипка за коју су окачене вешалице. То све кошта чак 35 евра за ноћ (спустила зато што остајемо четири ноћи, иначе је 40), тако да одлазимо одавде већ у уторак.
Центар града ме је фасцинирао. Сам поглед на њега, са наше стране луке, јесте један од најатрактивнијих могућих – не сећам се да сам такав пејзаж небодера и светла, који се огледају у води, икада видео. У ствари, док пишем ово схватам да и нисам, тамо сам био преко дана (такође незаборавно), али билборди којима смо окружени су ме, наравно, завели. Кад смо се после прошетали до видиковца, са олакшањем сам схватио да све то у природи ипак делује далеко, далеко узбудљивије. И чудно је што, осим украсних светала, на том пејзажу и неонске рекламе доживљавам као естетске елементе. Или има неки прави разлог, или сам фасциниран ко и свако сељаче што дође у град.
Центар, дакле, где смо изашли из подземне, јесте најлуксузније и најексклузивније парче Земљиног шара на ком сам био. До сада, од пре две деценије, то је за мене била париска Rue Fobourgh Saint Honore, где сви светски дизајнери имају бутике, и суседни Place Vendome. Утисак о самом центру Хонгконга ми се чини јачим, можда у контрасту са собом коју смо узели. Контраст се још појачао кад сам ушао у неки тамошњи хотел, у тоалет, где ми је слуга додао пешкир. Нисам му оставио бакшиш, чинило ми се да би све испод двадесетак евра било срамно мало, а нисам хтео баш толико да дам, па сам колонијално, империјалистички, трудећи се да звучим as British as possible , изјавио thank you и лагано ишетао до излаза.
У близини је кварт за излазак туриста и јапијеваца. Гомиле њих закрчиле су неколико улица у којима су десетине барова, пабова, кафића, клубова, уопште, свега тога где се увече може изаћи. Дошло је неколико суперлуксузних аутомобила – видели смо bentli, rols, неки чудни олдтајмер кабриолет, а даме су биле у хаљинама које коштају колико и наше тромесечно путовање. Није нам сметало да попијемо пар пива. Следеће вече отишли смо у неки паб за локалце. Караоке, сви играју коцкице, шлаге или пикадо. Свира се кинески поп. Баш је пријало.
Шетња по дану опет је потврдила први утисак, али и донела неколико нових. Све заједно, Хонгконг делује као Њујорк (нисам био од почетка деведесетих, па са тиме поредим, али Раса потврђује) који је метастазирао у неколико праваца. Пре свега у висину – мноштво солитера од ко зна колико стотина метара засењује само њихова потреба да се архитектонски истакну и чињеница да у томе успевају. Углавном, све те палате су луксузне, са месингом, мермером, иноксом, уопште шљаштећим, углачаним материјалима, као да Кинези покушавају да удахну стил оном духу који је са друге стране луке, у неонском делу града у коме смо смештени, где се на улицама претапају огромне светлосне рекламе једна у другу, што изазива тако снажан утисак да се чини да делују не само на чуло вида, него и на остала. Истина, чуло мириса буде угрожено свако мало, кад се пролази поред радњи где се продају разне осушене намирнице, укључив суве морске плодове, шкампе, малене рибе, медузе, шта ја знам шта, и што успева да се снагом своје непријатности пробије кроз све остале сензације. Но, то још увек није ништа за осушени јеленов фетус, па чак и јеленов пенис, који уз рогове неких дивокоза и сличне потрепштине, могу да се виде у излозима медицинских центара, где вам измере пулс, погледају језик и нешто од тога нарендају у чај. Нисам пробао. Мада, кад мало боље помислим - што је то горе од муда на жару, у којима баш уживам и који, што се мене тиче, ни не морају да се зову бели бубрези.
Наш део града подсећа на „распад“ делове свуда по Европи, са гомилом јефтиних радњи, глупости и превараната на сваком кораку, ал’ се не сећам да су ме игде толико опседали да купим ролекс или да сашијем одело. Гарант их имају сашивене, узму ти меру, па дају после неколико сати, а ти одеш кући срећан што имаш кројача – у Хонгконгу.
****
Уболи смо своју прву велику туристичку превару. Највећа статуа Буде на свету, манастир и традиционално кинеско село, до кога се стиже успињачом са гондолама. Будаленд би било сјајно име за то – више асоцира на будале, него на оближњи Дизниленд, а ради се о комбинацији тих ствари. Но, зарада им је одлична. Мада, тај огромни, месингани Буда стварно делује упечатљиво тако седећи на врх брда. Јуче смо много боље прошли - успињача на шинама иде до врха Хонгконга, одакле је фантастичан поглед на град и луку. Мора бити, јер је стално измаглица, па нисмо баш били у прилици да се надивимо. Тамо смо изашли из ресторана који нам се допао – јела су коштала колико и полусатна вожња хеликоптером изнад града, па смо одлучили да не узмемо ни једно, ни друго.
Као да смо полако почели да улазимо у Азију – од прве вечери, када смо били у оном брендокварту, преко потоњег локалног паба, стигли смо до ресторана на вечерњој пијаци, неке врсте локалног експрес ресторана, једног у низу дуж улице на којој се блоковима протежу тезге са класичним кинеским глупостима, где судове перу у неком кориту и бришу масном крпом, што сам видео кад сам ишао у тоалет, згодно постављен баш у кухињи. После тога нисам имао проблема са стомаком, ваљда сам се овог пута извукао, ал’ рачунам да сам тек на почетку путовања.
Иначе, пијаца има на све стране, у улицама које се обично протежу уз главну у кварту. Прилично смрди, али не горе него Каленић у августу. Но, утисак аљкавости и прљавштине је ипак интензивнији. Од предубеђења о Кинезима, осим тог о нехигијени (што, пре бих рекао, важи за степен развијености, него за расу или нацију) потврдило се још да су релативно мали – ја са својом просечном београдском висином ударам главом у плафон у трамвају, чувеном динг-дингу, са дуплом платформом, који иде дуж целог Хонгконга и треба му сат и по да га прође.
****
Пролазили смо и кроз онај централни, пословни део. Архитектура је опчињавајућа не само споља, него и изнутра – вртоглави холови, са фонтанама, скулптурама, мозаицима, витражима, кафићима и ексклузивним ресторанима, повезани су унутрашњим и спољним пасарелама, препуним хиљадама луксузних радњи, од којих за пола, претежно оних најексклузивнијих, нисам ни чуо, а поред којих Ђанфранко Фере, Барбери и Луј Витон изгледају као конфекција. Сама количина тог луксуза као да даје неки додатни квалитет, али истовремено је и претећа.
Увече смо отишли на пиће у неки џез бар, где је свирка била О.К. и где ми се допала та универзалост џеза (да ли су то двоструки стандарди – оно што волим, попут џез клубова, зовем универзалним, а оно што не, попут брендова, зовем глобалистичким, са јасном негативном конотацијом?). У потоњем кафићу упознали смо двојицу Кинеза, који су одмах кренули у причу о послу – све неке веома велике, грандиозне шеме. Изгледају као неко ко стварно тргује на велико, али је ипак вероватније да су преваранти. Остаће ми загонетка да ли су толику предузимљивост показали као Кинези, за које је још једно од предубеђења да стално нешто раде, или су само савремени омањи бизнисмени.
Све је врло занимљиво, па попушта београдски бедак у ком сам био целе зиме. Раса је направио неколико сјајних фотки, па почиње да ме хвата на причу да објавимо књигу, мада сам приликом одласка веровао да не желим баш ништа да радим, поготово не да пишем или снимам ТВ репортажу.
Имам утисак да најбоље тек предстоји. Хонгконг је ипак полузападни град (на све то још један од пословних и HI tech центара света – одушевило ме је што смо се на лет чекирали одмах ујутро, са терминала са ког из центра креће супербрзи воз за аеродром), и мислим да је добро одавде кренути, да се човек мало навикне. Сутра увече летимо за Ханој. Раса ме је увеселио цитатом из Lonely Planet – да у Ханоју ко неће, не мора ни метар да препешачи, јер рикшу на цео дан може да изнајми за пет долара.
Пролеће 2010.
(у следећем броју: Вијетнам)

Град Феникс
Неизоставно име на листи најскупљих градова света и један од највећих поморских центара са две хиљаде компанија које живе од великих вода, Осло је током своје дуге историје имао и мање амбициозне тренутке. Поготово 1350. године, када му је куга однела око 75 одсто становништва, или током неког од 14 великих пожара који су га од 11. до 17. века разарали до темеља. Ствари су за главни град Норвешке кренуле набоље када је данско--норвешки краљ Кристијан IV, разљућен још једним самоспаљивањем града, 1624. године решио да Осло гради испочетка – са друге стране залива који је Ослу од рођења 1048. био дом. Данас град у коме се додељују Нобелове награде има око 600.000 становника - 1.400.000 са ширим градским подручјем – и држи европски рекорд по годишњем приливу становништва. Придошлице су махом странци, те се процењује да би већ 2030. Норвежани могли у Ослу да буду мањина.

Хонгконг: највертикалнији на свету
Протекло је 30.000 година од како је територија данашњег Хонгконга добила прве насељенике и за то време данашњи „полис“ прошао је кроз инкарнације рибарског села, солане, тржнице и стратешки важне војне луке на путу до данашњег међународног финансијског центра. Први опијумски рат Велике Британије и Кине учинио га је британском колонијом 1841. године и одредио му данашњу судбину. Под британском управом до 1997. године Хонгконг је постао „запад на истоку“, који је Милтон Фридмен једном приликом назвао највећим светским експериментом „лесе-фер“ капитализма. Повратак под кинески суверенитет 1997. године ништа у томе није променио, па Хонгконг и даље редовно заузима прво место на светским листама економских слобода, онако како их види капитализам. Његов БДП је између 1961. и 1997. порастао равно 180 пута, а БДП по становнику данас му доноси шесто место на свету. Кинеско-британска декларација одредила је да ће Хонгконг задржати своје законе и аутономију барем 50 година након повратка Кини, па „промена газде“ и даље неће утицати на његов начин живота. А његов начин живота пре свега је гужва. Са скоро 6.500 људи по квадратном километру, Хонгконг је један од најгушће насељених комада планете, што га је натерало на специфичну архитектуру која му доноси звање „највертикалнијег“ града на Земљи.

Небојша Спаић

im još

ЗИЈАЊЕ (2): ВИЈЕТНАМ
Опасности трећег света

Лажни таксисти – лепота хаоса – улична канализација - на џунки – аутобус за спавање


Не знам да ли сам био више бесан на нас што смо улетели у потенцијално тако опасну ситуацију, задовољан нама самима што смо се, кад је постало баш опасно, извукли, запитан да ли смо све драматизовали или захвалан што смо имали фантастичну срећу.
Прва грешка је била што смо узели вечерњи авион, и са аеродрома у Ханоју изашли око поноћи, преморени од још 7-8 сати ходања по Хонгконгу и потоњих три сата лета. Плус аеродромска гужва и, наравно, покоје пиће. Тако касно ноћу се не улази у земље трећег света, где свако сваког покушава макар да превари, ако не и нешто горе. Друга грешка је што смо прихватили првог, мислили смо таксисту, који нас је стартовао, чим је цену са 45 спустио на 15 долара – па и у Београду су ти који наватавају путнике на излазу лупежи. Даље су се низали негативни сигнали, и верујем да смо неки озбиљан проблем избегли тек на самом крају, уз доста среће.
Било је већ сумњиво што возе неку нову „тојоту“, мора бити вредну тридесетак хиљада евра, а око њих су полураспаднути аутомобили – очигледно, на таксију у Вијетнаму таквим аутом, са климом и дрвеним воланом, не може да се заради. Потом, двојица су села са нама. На ауту није било такси ознаке. Погрешили смо што тад нисмо изашли.
Онако преморене, са пажњом која је попустила у безбедном, модерном, развијеном hi-tech Хонгконгу, где вам покретне степенице говоре да пазите кад силазите са њих, усхићене тиме што смо стигли, лако су успели да нас опусте. Стали су у некој нигдини, код банкомата, и тражили да дигнемо паре. Рекли смо да ћемо платити доларима. Они кажу – не прима доларе нико у Вијетнаму, јер мрзе Американце још од рата, што нам из неког разлога би прихватљиво, иако знамо да не само да их примају, него да су долари главно средство плаћања. Раса је изашао из кола и отишао у кабину. Мени један од њих двојице затвори врата, што ми се већ није много допало, па сам, да не бих седео ако се нешто деси, устао и стао поред кола. У међувремену, један од њих је улазио у банкомат кабину, шатро да Раси помогне, а у ствари да види пин-код. Раса га је, нормално, избацио, па је тај покушао да мене убеди да уђем у кабину. Ко зна зашто – да нам отму ствари, нападну нас, шта год.
Како било, пошто смо се ипак колико-толико разумно понашали, нису ништа учинили (сваки од нас појединачно виши је од обојице, а чини ми се да је овде, у комунистичкој земљи, ипак тешко тек тако извадити пиштољ и пуцати на неког), већ смо наставили даље. Довели су нас до неког сокачета, двестотинак метара дугачког, потпуно мрачног, са само једним светлом при крају. Кажу, ено вам хотел, ми не можемо унутра колима, превише је уско.
Ту је већ било извесно да је превара у питању, али је некако нелагодно показати ономе за кога верујеш да те вара да то и ради, па смо ипак као проверили. Отишао је само Раса. Ја сам остао код кола, јер је у тој улици ипак било колико-толико људи, па да тражим помоћ ако затреба. А и јер смо у том тренутку мислили да хоће да нас оставе тек тако, насред ничега, да узму паре и оду – што је такође могуће да су заиста и хтели и што се овде, како сам још раније чуо, баш и дешава, али није ми јасно откуд онда цела она прича са подизањем новца. У сваком случају, Раса се вратио – то не да није био хотел, него није било ништа. Ја сам у међувремену извадио ствари из пртљажника, баш тад је налетео прави такси и њиме смо отишли до једног веома пристојног хотела, чистог, културног, на нивоу наших са три или четири звездице.
Свашта су, можда, хтели – од тога да, кад се већ враћају са аеродрома неким другим послом, успут насамаре две беле будале за петнаест долара и оставе их насред пута, преко тога да су хтели да нас опљачкају, узму готовину и ствари, па да је у уличици чекала ко зна каква екипа која би нас напала, до тога да би нам украли бубреге, јер и тога има у овим крајевима. Штавише, набрајајући опасности на које су ме упозоравали пред пут, заборавио сам да наведем да ми је неко рекао да се тога припазим. Наравно, не верујем превише у ту варијанту и наводим је као забавну драматизацију приче ради, али неки план је извесно постојао. Такав ауто овде возе или веома озбиљни припадници номенклатуре, или криминалци. Јако је чудно и што су говорили најбољи енглески који сам чуо током целог пута. Очигледно, нису ситни џепароши. Можда је израз лица обојице, израз тешког разочарања, као у цртаним филмовима кад се Том облизује, а Џери му побегне из тањира, оно што ме је највише уверило да су хтели да нас озбиљно ураде.
Остаје ми нејасно како је могуће пренебрегнути онолике негативне наговештаје. Али, сигуран сам да ћемо убудуће бити неупоредиво опрезнији.
****
Ханој ме, иначе, одушевљава хаосом, нередом и општим немаром, оним што ме је привлачило и у Нигерији, с тим што је овде ипак безбедно – једино су још после Раси извукли цигарете из џепа, ал’ је приметио и узео их назад, а то му је једини небрањени џеп, па каже – неће се више догодити.
Већ на путу са аеродрома, са оном двојицом, фасцинирало ме је како возе. Не поштује се смер кретања (мада их ипак некако више иде десном страном пута, као што треба), на све стране зује стотине и стотине мопеда, многи претоварени нарамцима ко зна чега, којекакви комбији, камионети, трицикли за које је онај Тротеров свемирски брод. Сви они истовремено иду на све стране. И свима им је главна управљачка команда сирена, па трубе непрестано, што озбиљно нервира. За само три дана видео сам две несреће – чуди ме да нисам и више. Вожња колима ми се учинила слична скијању – има неког реда, не баш много, и неко се ипак редовно скрља, али не баш свако. У свему томе човек мора да се прилагоди и научи да прелази улицу – по највећој гужви ти ипак кренеш и, корак по корак, пређеш. Семафори, без обзира на то што имају чак и оне секунде које одбројавају, немају баш много везе – за пешаке уопште, а за аутомобиле као да донекле важе током дана, али не и ноћу.
Град је, наравно, ужасно прљав. Дебео слој прашинчине, сиве, тешке, која личи на цемент, прекрива пут и аутомобиле на њему. По улицама такозвана отпадна отворена канализација – и рекао бих да није баш и фекална, ал’ не смем да се закунем; по финијим ресторанима, где једу белци, такође је прљаво – столови, чаршави, рукохвати, све је лепљиво, умашћено, од брисаних, али не и опраних, слојева и слојева којечега. Ваздух је страшно загађен – многи по улицама носе маске против смога. Кад им онолика прљавштина не смета, јасно је колико је загађење кад се од њега тако бране.
На улицама треба пазити да се прескачу људи који вечерају, што испред својих радњи, што у неким ресторанчићима, јер седе на пластичним столичицама, као неким хоклицама, истим оним које се код нас продају у радњама за дечје играчке. За читаву класу су нижи од Кинеза – рекао бих да су мушкарци просечно високи метар и по – ко пребаци, даса је, а жене метар и тридесет. Таква двојица су нас возили бикшама (комбинација бицикла и рикше) и ниједан се није ни задихао. Уз пут, на све стране радњице, гужва, трговина свим и свачим. Један је продавао упаљач који свира кад се отвори поклопац, а кад се притисне скине се нацртана жена, други су покушавали да нам увале којекакве капе, папуче, воће, поврће, којешта, и, уопште, хиљаде и хиљаде људи на све стране раде најразличитије ствари ту на улици – од разних мајсторисања, до шишања и бријања. По радњама продају свашта. Од ракије са змијама и шкорпијама у флаши (купићу касније) до ужасно лоших копија врхунских сликара – има ту Пикаса, Ван Гога, Линхенштајна, Климта – за свачији укус. Није ме мрзело да питам да ли су оригинали – продавачица каже да јесу. И сигурно то и мисли, јер нема појма шта продаје. Много су ми занимљивији купци – мора бити да су тешке будале. Влага је била невероватна, какву до сада нисам никад искусио. Таква да су папири које са собом носим, разне фотокопије пасоша и слично, у фасцикли, у торби, влажни као да их је неко пофајтао. Запахнула је на изласку из авиона, и није престајала све до малопре, кад је пала киша. Ваљда ћемо наредна два дана, која ћемо провести на џунки у заливу Халонг, имати лепо време.
****
Сам залив јесте атрактиван, путовање бродићем и спавање на њему, са свим тим стенама, али све заједно је превише сморно и туристички. Мора бити да је узбудљивије по сунцу – облачно, ветровито и хладно време, уз смрзавање ноћу због кога сам употребио ону камперску фолију којом се човек покрива, и запрепастио се да ради, били би најјачи утисак да нисам два дана јео најодвратнију храну откако памтим. И за ручак и за вечеру добијали смо пиринач, барен купус, хладну кајгану, неку мешавину морских плодова која се састојала од ужасно жилавих хоботница и ко зна чега, неслана, без соја соса. Све апсолутно бљутаво.
Долазак до тамо био је посебна прича. Аутобушчић, величине оних наших са двадесетак седишта, примио је нас тридесет петоро, све са стварима – које смо што држали у крилима, што придржавали раменима. Био сам задремао, па се наслонио на средовечну, пуначку сапутницу. Врло љутито ме је пробудила. После се испоставило да је холандска лезбијка која ради у некој рачуноводственој агенцији.
****
Успут, осим сталне гужве на путу и низова истих онаквих распаднутих кућа, као и чињенице да им је асфалт целим путем савршен, за разлику од нашег, баш ништа. Саме куће врло су уске спреда, а дугачке у дубину, напред су око три, четири метра, на унутра тридесетак, махом троспратнице. Јасно је зашто су такве у граду – због гужве, али тако незграпне праве их и насред поља. Ваљда су тако научили, па ни не мисле. Мистерија су и решетке на балконима на спратовима где нико не може да се попне – можда се бране од неких животиња, мајмуна, шта знам.
Висина је излаз из пренасељености, по чему је Вијетнам трећа земља у свету. То је узрок и оноликих солитера у Хонгконгу. Већина радњи и ресторана има горње нивое, па се тако градови развијају и по висинским слојевима. Помало збуњује.
Луксузни кварт Ханоја, у ком су два, три шљаштећа хотела, Хилтон и друштво, опера и фирмиране радње, мало ме је изненадио, чак после оног смарања у заливу, на тренутак ме је и обрадовало што видим Луја Витона и друштво, али после трећег излога поново су ми се смучили. Ханој се, иначе, развио око једног шармантног језера, са сјајно осветљеним храмом на острвцету на њему, и из те перспективе, увече, окружен светлима, заиста делује као велеград у најбољем смислу речи.
Посебно су забавни стални неспоразуми, колико због језика, толико због културних разлика. Они напросто имају другу логику и начин мишљења. Кад нам је прве ноћи, у Ханоју, после оног инцидента, у соби нестало струје, долазила су тројица, један по један, на сваких десетак минута и сваки од њих погледао је шта је са осигурачима – наравно да смо и ми то урадили пре него што смо их уопште позвали. Још су већи стручњаци за интернет. Нисам успео да се укључим на њихову мрежу, и опет су се низали зналци, мислили, телефонирали, сагињали се да виде где је прикључак, па сазнали да га ту ни нема, већ је мрежа бежична, па су долазили други да ме укључе, онда су ми послали главног стручњака за компјутер, који је исто радио што и ја – притиснуо repair network и, наравно, ништа није постигао. Он је дао коначан савет – иди у лоби, тамо има два компјутера која су стално укључена. Или, у туристичкој агенцији проверавамо да ли постоји директна веза до Луанг Прабанга. Каже риба – како да не. Ми питамо, можемо ли да променимо карту, раније већ купљену за Вјентјан. Каже, нема потребе, идете туда, само сиђете. Нама сумњиво, сутра опет питамо другу, она каже – ма какви, идете прво у Вјентјан, као што је и било. Потпуно бесмислено.
****
Срећом, сам аутобус у коме смо провели преко двадесет сати био је суперлуксузан и нов, и то од оних спаваћих, са лежајевима уместо седишта, па пут није био толико заморан колико је био суманут.
Већ је трансфер до станице био ужас. Трајао је добар сат, по аутопуту којим трубе десетине хиљада мопеда и камионета, који осим црног дима дижу и невиђену прашину. То ваздушно загађење, уз општу прљавштину, вероватно је најјачи утисак који носим из Вијетнама. И, мора бити, један од главних узрока чињенице да се веома ретко срећу старији људи – можда један на коју хиљаду млађих.
Онда још једно два сата на аутобуској станици. Скупила се група нас петнаестак који смо купили карту преко исте агенције, организатор нас је изводио испред станице, назад у њу, па напоље, па унутра, па жустро телефонирао, објашњавао се на шалтеру, па опет напоље, па унутра, и, коначно, после свега, поделио нам карте и пасоше. Сместили смо се у аутобус, уз неред не већи него код нас, и кренули.
Уз пут, непрекидан низ чатрља, изгледају махом попут аутомеханичарских радионица у српској провинцији, у којима су им радње и ко зна шта све. И ресторани, са гомилом прљавих столова и шанком на ком се узима храна. После сат и нешто, прво стајање, испоставило се касније једно од ретких, и то због неког договора возача са локалним партнерима и утовара гомиле кошуља и нарамака некаквог биља због шверца. Да би то стало, поизбацивали су наше ранчеве из пртљажника и натрпали их у сам аутобус. На све то, примио је гомилу путника који су лежали на преосталим слободним пролазима и решеткама предвиђеним за ручни пртљаг. Аутобус је био толико преоптерећен да је једва кренуо, гасио се неколико пута док се није залауфао. А на карти, поред упутстава о правилима путовања, наравно на бескрајно смешном енглеском, и молба, као последње од тих правила – please give advice to us to be better for you. Преводи на енглески су често забавни. Један је касније, у Луанг Прабангу, позивао да се са неког видиковца посматра залазак сунца на Меконгу – „sun sets to get dark“. Напросто се стиче утисак да није толико у питању познавање језика, колико та потпуно другачија логика и начин мишљења.
Торбама су напунили и тоалет у аутобусу, изазивајући побуну неколико група девојака које су путовале с нама (младе из Европе, понајчешће девојке, срећемо на све стране, путују као и ми, неки од њих пар недеља, неки месецима, што би код нас било незамисливо), јер, наравно, оно место на којем смо стали, за њих је било неупотребљиво. И ја сам једва ушао, срећан што сам мушко. Љутиле су се, грдиле, објашњавале да су платиле да им пртљаг буде у делу за пртљаг, а не у тоалету, да им је WC потребан…
То све је било потпуно бесмислено, јер возач и кондуктер не само да нису разумели ни реч од свега тога, него нису ни обратили пажњу на то да им оне нешто говоре. Ту се видела цивилизацијска разлика – девојке су у оквиру свог система, система у коме постоје права, правила, ред, уговорни однос када се купи карта, нешто захтевале, а одговор је био из система који је комбинација азијске организованости и комунистичких обичаја. Тачније, одговора није било.
Трубљење, прљавштина, понеки надреалан мост, осветљен оним шареним сијалицама, буквално као у Апокалипси, и вијетнамски спотови, шта ли су, где као да има и неке радње (на пример, момак и девојка држе се за руке и окрећу на некој ливади, он је испусти, она му због тога звекне шамарчину, па после плаче сама у соби, па он дође, па се помире, па се опет нешто посвађају и она га гађа вазом, ал’ погоди слику која падне са зида – све то у мање од минут). До јутра смо имали још једно стајање у оном ужасу од свратишта, где сам заиста помислио да се колера може добити лакше него што сам веровао.
Све заједно, после почетног одушевљења, Вијетнам ми се није допао – некако је превише прљав и превише наопак, а и становништво делује негативно, непријатељски, осећа се да вас само трпе због пара које остављате, али да вам нико не би показао никакву људскост, кад би затребала. Осећао сам се ко Шваба у Црној Гори пре двадесет година. Кажу да је јужни Вијетнам битно другачији – мислим да нећу ићи да проверим.
Пролеће 2010.
(у следећем броју: Лаос)

Уздижући змај

Вијетнам рађа отпорна и прилагодљива бића и тако је барем од 938. године, када је отцепљењем од Кине настала прва историјски извесна вијетнамска држава. Прилагодљивост је Вијетнаму нарочито добро дошла 1986. године, када су његови владајући комунисти закључили да државни социјализам није донео жељене резултате, те одлучили да га зачине више него дашком капитализма. Развој је од тада веома брз, па ће према предвиђањима “Голдман-Сакса” Вијетнам 2025. имати 17. најјачу светску привреду и напредоваће брже него било која друга земља у развоју. Капитализам је поред економског раста донео наравно и огромну економску неједнакост, али је државним интервенцијама сиромаштво донекле зауздано, па је проценат најсиромашнијих – оних који живе са мање од једног долара дневно – у Вијетнаму мањи него у Кини или Индији. Поред славне историје антиколонијалне борбе, Вијетнамци могу да се хвале и богатом културом која је кроз векове постала особена смеша локалних, кинеских и француских утицаја.
Владар Ли Тај То желео је 1010. године да помери своју престоницу на обалу Црвене реке. На селидбу га је, како је рекао, инспирисао призор змаја који се из те реке уздигао, па је свој нови град назвао Танг Лонг – „Уздижући змај“. Нема сумње да је бивши Танг Лонг, данашњи Ханој, заслужио ово звучно име које и данас користе песници. Ханој је, наиме, морао да преживи кинеску инвазију, јапанску окупацију, француску колонизацију и америчко разарање да би постао главни град, политички, образовни и економски центар независног Вијетнама. Историјске трагедије су за Ханој ваљда готове и на његовој градској територији данас живи око 6,5 милиона становника, а годишњи прилив становништва је три и по процента. Њихов ће рад, према проценама неких економиста, у овој деценији донети Ханоју најбржи раст БДП на планети. Као и многи други азијски градови, Ханој је културни шок за човека западне цивилизације, поготово саобраћај и хаотична инфраструктура делују као ноћна мора, али више од 600 очуваних пагода и храмова импресивни су и према захтевним стандардима светских путника.
Земља на коју су Американци изручили више бомби него што је укупно употребљено у Другом светском рату, и то залили са 75 милиона литара за човека смртоносних хербицида, данас има 90 милиона становника, дом је чак 16 одсто биљних и животињских врста планете, и надмеће се за звање економског гиганта.

Острво од жада

Негде у далекој историји, када су се Вијетнамци бранили од кинеских освајача, богови су им у помоћ послали змајевску породицу. Змајеви су помогли испаљујући из својих уста жад и драго камење. Жад и драго камење су се претворили у острва, а ова се спојила у велики зид који је зауставио освајаче. Место где је мајка-змај сишла на земљу добило је име Халонг – „Силазећи змај“. У заливу Халонг данас се не виђају змајеви, али је фасцинантан и без њих. Због „изузетне естетске и геолошке вредности“ залив је од 1994. светска баштина УНЕСКА, и 1.960 острваца, махом начињених од десетинама милиона година старог кречњака, 60 ендемских врста животиња и трагови 18.000 година старих култура само су део његове лепоте.

Небојша Спаић

Kuba, 12 pojmova

Kuba, 12 pojmova

Zoran Ćirjaković

TUGA

Uz bedu i muziku tuga je jedina stvar od koje na Kubi ne možete pobeći. Teško je reći šta je glavni uzrok te sveprisutne tuge: tropska depresija, američki embargo ili Kastrova diktatura. Pomešana sa apatijom, tromim i usporenim pokretima Kubanaca ona često izaziva odbojnost i blagi prezir. Iako kubanska nije onako teška i nepodnošljiva kao tuga potomaka Maja na obližnjem Jukatanu, ponekad mi se činilo da je Kuba prokleto mesto. Samo salsa, jedini -ali na žalost ne i savršeni- antidot, može učiniti da na kratko potpuno nestane.
Privlačnost Kube je i u tome što se u toj tuzi može beskrajno uživati.U gradovima u kojima skoro sve ono što se već nije raspalo izgleda kao da će svakog trenutka srušiti, svi ti neveseli ljudi izgledaju kao savršen mizanscen. U zemlji u kojoj sve, od strujomera do apoteke, liči na muzejski eksponat, nekako izgleda normalno da su i ljudi drugačiji. Nikada mi melanholija nije izgledala tako divno i privlačno kao na Kubi na zlatnom tropskom svetlu u kasno popodne. Ako ni zbog čega drugog, na Kastrovu Kubu vredi požuriti samo zbog ovog čudnog, bajkovitog sklada. Dodjite na ostrvo pre nego što ga, reprodukujući američki san, unište osvetoljubivi (i jako bogati) kontrarevolucionari iz Majamija.

RAZBIBRIGA

Za razliku od Miloševića koji je godinama obezbedjiva dovoljno jeftinog hleba i puno interesantnih (mada krvavih) igara, njegov dugovečni kubanski kolega ima problema i sa hlebom i sa igrama. (Jedino jeftinog ruma ima u izobilju.)
Praveći novog čoveka za novo doba Kastro je brzo po dolasku na vlast zabranio lutriju- uz bejzbol tradicionalno najveću kubansku strast. Nekada su je igrali svi, od robova koji su se nadali da će dobiti dovoljno novca da otkupe svoju slobodu do bogatih “latifundista”. Danas postoje samo nelegalne, “podzemne” lutrije. Dobitnici se odredjuju tako što igrači preko radija slušaju rezultate izvlačenje brojeva državne lutrije u susednom Meksiku.
Revolucionar Fidel mrzi igre na sreću I obožava domine. U zemlji u kojoj jedva da ima magazina i revijalne štampe, domine su najomiljenija, svima dostupna, večernja zabava. Partije počinju u kasno popodne i igraju se svuda: na ulicama, trotoarima, terasama… Duže od Kastrovih maratonskih govora su samo Kastrove partije domina. Poznato je da je jednom el comandante igrao domine sedamnaest sati bez prekida.
Uveče, posle partije domina, na redu je glavna porodična zanimacija: latinoamerička sapunica. Već oko osam sati, u iščekivanju dnevne doze slatkog života, gradovi i sela potpuno opuste. Siromašnije porodice tada postave svoje stolice na prostrane verande kuća svojih bogatijih sugradjana da bi se gledajući kroz ogromne prozore podsetili, bar na pola sata, da na planeti zemlji žive ljudi u čijoj svakodnevici ne postoje Fidel i revolucija koja traje. Tim siromasima koji nemaju ni stari sovjetski televizor stolice ustvari i nisu neophodne. U zemlji u kojoj neme nikavog izbora mozete odgledati celu epizodu hodajući ulicama bilo kog kubanskog mesta. Sa svih strana, iza uvek širom otvorenih velikih prozora i vrata, videćete jedan isti program.
Kuba je zemlja sitnih zadovoljstava. Jedino stvar koja se apsolutno mora posedovati je stolica za ljuljanje. U svemu drugom se može zajedno uzivati. U gradovima, na malom trgu, postoje “javni televizori”. Kasno uveče uz flašu ruma lokalni pijanci sede na drvenim klupama i gledaju stare holivudske filmove.

ORIENTE

Iz Orientea, vrele istočne provincije, dolaze revolucija, Bacardi rum, Fidel, Batista (omraženi bivsi diktator) i najbolja kubanska muzika. U Orienteu su Siera Maestra, na čijim se obroncima nalazio štab Kastrove revolucije i bazilika El Kobre, njavažniji hram kubanskih katolika (i kontrarevolucionara) u kojoj se Fidelova majka molila bogu za sina gerilca. Na obodu tropskih šuma Orientea skrivena je Barakoa, najopušteniji i najšarmantniji grad na ostrvu. Jedino u Orienteu u svakom mestu postoji Casa de la Trova, mali hram muzike i hedonizma, i opštinski orkestar koji nedeljom ujutru svira na glavnom trgu.
U Orienteu žive (i rade) najrevolucionarnije prostitke na svetu. Jedna rubia tinida (“blajhana plavusa”) sa pločnika Gvantanama ili Santjaga zasluzna je za uspeh Kastrove revolucije koliko i najbolji borac. Jinetere (“prostitutke”) su tražile od američkih marinaca i Batistinih vojnika da za njihove usluge plaćaju, ne samo novcem, vec i puškama i bombama. Na početku pobune to je bio glavni izvor oružija za odlično motivisane, ali slabo naoružane, Kastrove gerilce.
Čak i revolucionari ponekad vraćaju svoje dugove. Prostitucija je danas u Santjagu praktično legalizovana. Gde god da se nadjete u ovom gradu nikada niste više od par koraka daleko od zavodljive (i dostupne) mulate.

KUBANSKO DUPE (LAS NALGAS CUBANAS)

Jedina stvar koja je na Kubi otpornija od Kastrove revolucije je veselo žensko dupe. Dok kubanski socijalizam polako gubi bitku sa američkim vrednostima i ideologijom, nestašno kubansko dupe se ne da. Nema “ženskih studija”, nema tih purtitanaca ili emncipatora koje će kubanke oduciti od poigrvanja svojim najdražim bogatstvom. Zato i ne čudi sto je el culo (“guza”) jedna je od velikih tema kubanske kniževnosti. El trasero (“zadnjica”) bio je čest motiv stranih pisaca koji su nadahnuće potrazili na ostrvu. Jedan americki autor cak tvrdi da muškom erosu na Kubi ne treba dodatna stimulacija - dovoljno je samo pogledati “el culo cubano”.
Nikada ne znate kada će blago zanjihano, lenjo dupe rešiti da isprati ritam salse i natera vas da posumnjate u zakone motorike. Mada se novopridošlom muškarcu može učiniti da je ovo najlepša agresija kojoj će ikada biti izložen, zavodjenje često nije motiv. Mnoge kubanke jednostavno žele da njihov ponos bude primećen i pohvaljen. Za to je dovoljan osmeh.

SVINJA

Posle Majamija, najvažnija stvar na ostrvu je svinja. Uz kuvani pirinač i prženi platanos (vrsta banane), prasetina je glavni sastojak kubanske kuhinje - jedne od najdosadnijih na svetu. Puerco asado (pečena svinjetina) je najomiljeniji specijalitet, a beli luk je najčešće jedini zacin koji se koristi.
Najpopularnija brza hrana na ovom ostrvu siromašnih je sendvič sa svinjskom mašćcu ili parizerom (jedina stvar koju mozete kupiti u Havani na skoro svakom ćošku). Kuba je puna jako debelih - i jako mršavih - ljudi. U zemlji u kojoj je obest jedno od najčešćih oboljenja debljina se ne skriva. Ulicama Havane neprestano paradira obilje debelih žena u uskim i šarenim helankama koje ponosno šetaju svoja brda sala.
Period svinjokolje - i punjenja zamrzivača za one koji imaju sreću da žive u gradovima gde struje češće ima nego što je nema - je u decembru. Ništa se tu ne prepušta slučaju, a naročito ne poslednja faza tovljenja porodičnog blaga. Čak i u samom centru Havane, u kupatilima i na terasama prenatrpanih stanova, svinja tada postaje najomiljeniji sustanar.
Situacija nije puno bolja ni u selima. Na nesreću miliona kubanskih seljaka jedno od glavnih dostignuća revolucije su stambene zgrade izgradjene u skoro svim selima. Veliki broj seljaka je nateran da živi u ovim zgradama, često bez prava na vlasništvo ili korišćenje i najmanjeg komada zemlje. Stanovnici tvrde da im najteže pada to što nemaju gde da drže svinje. Kuba je verovatno jedina zemlja u kojoj se sela prepoznaju po odvratnim belim šestospratnicima i u kojoj seljaci čuvaju svinje u kupatilima.

HOSE MARTI

Otac nacije i pesnik Hose Marti, je čovek čije ime se, posle Kastrovog, najčešće čuje na ostrvu. Posle smrti 1895 Marti je na Kubi obožavan kao božanstvo. Kubanci ga često porede sa Isusom, a mnogi ga nazivaju kubanskim Budom. Kubanski opisi Martijevog lika i dela zvuče kao da se radi o kombinaciji Gandija i Njegoša.
Kastrova biografija neverovatno podseca na Martijevu. Obojica su advokati koji su robijali i bili proterani iz zemlje. Marti je kao i Kastro ostavljao utisak čoveka koji uvek nosi jedno isto odelo. Sličnost “kubanskom Bogu” nesumnjivo je uvećala Fidelovu harizmu.
Kubanci su opsednutim detaljima iz biografije najvećeg nacionalnog heroja. Snimljena su tri igrana filma, a izdat je čak i atlas Martijevog zivota.. Postoje samo dva detalja koji se obično prećutkuju. Prvi je da Marti bio neumereni ljubitelj džina. Drugi, da je više od džina voleo hašiš. Svoju odu hašišu završio je stihom: “Hašišu, udji u moja usta”.

COMANDANTE EN JEFE

Comandante En Jefe (“vrhovni komandant”) Fidel Kastro Ruz danas je vladar sa najdužim stažom na planeti. Kastro, potomak porodice španskih jevreja koja je prešla na katoličanstvo u doba inkvizicije da bi se spasla smrti, je menjao vere i ideologije u svojoj borbi za pravdu. Od ovog provincijskog advokata i borca protiv diktature komunistu je napravila paranoična američka politika tek dve godine pošto su gerilci osvojili vlast. Tako će ovaj bradati nacionalista ostati zapamćen i kao jedini ne-komunista u istoriji koji je izveo komunističku revoluciju.
Fidel, veteran borbe protiv “američkog imperijalizma i fašizma”- koji je posle pobede na Kubi poslao svoje vojnike da “spašavaju” Angolu, Etiopiju i Zair - nadživeo je od dolaska na vlast 1959 godine deset američkih administracija. Nema Američkih novina koje nisu u zadnjih deset godina najavljivale skoru Fidelovu smrt i kolaps kubanskog komunizma. Ako je verovati američkim medijima broj Kastrovih bolesti jedino je manji od broja neuspelih atentata koja je CIA organizovola na ovog vitalnog sedamdesetsedmogodišnjaka.
Pitanje je da li će Fidelova smrt označiti kraj komunističke diktature. Fidelov mladji brat Raul je spreman da zuzme upraznjeni presto. I posle Kastra Kastro.

EUA (“SAD”)

Vec četrdeset godina skoro sve veze izmedju Kube i Amerike su prekinute. Na Kubi nema ni američke ambasade ni američkih turista, dok se limenke Coca-Cole švercuju iz Kanade i Meksika. Ipak, u mnogo čemu slično istorijsko iskustvo i bliske veze u periodu pre revolucije čine da mnogo toga na Kubi izgleda sasvim Američki.
Iako su tokom poslednjih 150 godina Američke administracije - prvo vojnim intervencijama, a zatim apsurdnom i nehuman politikom sankcija - unesrećile Kubu bar koliko i nasilje braće Castro i kompanije, Kubanci obozavaju Ameriku.
Mada ne bez rezerve. Kubanaci su nacija velikih nacionalista od kojih mnogi žele da se pokazu kao superiorniji i osvete moćnom severnom susedu jednim novim čitanjem geografske karte. Mada je Kuba najčešće poredjena sa krokodilom, Kubanci ponekad vole da kažu da ostrvo ima oblik velikog, blago zakrivljenog penisa u erekciji, koji se sprema da penetrira vulvu uzbudjene, podatne Ameriku, na ušću Misisipija, u Meksickom zalivu. Kubanska cojones (“muda”) su, po ovoj interpretaciji, planine u kojima se pedesetih začela crvena revolucija: Sierra Maestra i Sierra del Purial.
Cojones je izraz koji je postao “politički korektan” 1996, kad ga je na sednici Saveta bezbednosti UN upotrebila Madeline Albright optuživši dva pilota kubanskog ratnog vazduhoplovstva za nedostatak istih. Inace, politička koreknost je jedan od američkih izuma koji se na Kubi nije primio. Sem rasizma, svi drugi na zapadu proskribovani “izmi” su na ostrvu dobro dosli. Posebno mačizam, seksizam i nacionalizam. O lenjinizmu da i ne govorim. Često mi se činilo da se svaki deseti Kubanac koga sam sreo zove Vladimir.

MAJAMI

Majami je majka svih reči na ostrvu. Za ogromnu većinu Kubanaca Majami je sinonim za sreću, slobodu i bogatstvo. Kubanci optimisti su oni koji su rešili da na ostrvu sačekaju “oslobodjenje i povratak kontrarevolucionara izbeglih u Majamija. Pesimisti su oni koji planiraju (ili samo sanjaju) beg u Majami iz Fidelovog tropskog zatvora.
Većina pesimista pokušava da do 170 kilometara udaljene slobode stigne u malim čamcima i improvizovanim splavovima. Neki se, pak, nadaju begu avionom. Otac jedne četvoročlane porodice pokayao mi je na svom santeria (kubanski Vudu) oltaru, medju šarenim ogrlicama i figurama orisa, maketu aviona. “Da nas prebaci u Majami”, kaze. Za bezbedan i uspešan let u slobodu vredi se pomoliti i svim drugim lokalnim bogovima. Odmah iznad oltara ove popularne afro-kubanske religije okačio je reprodukciju Leonardove “Poslednje večere” i uramljenu Kastrovu fotografiju.
Majami je čak i na u dnevniku državne televizije (jedine u zemlji) najčešće pominjana rec. U Majamija su Mala Havana i kontrarevolucionarna Američko- kubanska nacionalna fondacija (CANF), koja ima (polu)tajno vojno krilo i ogroman uticaj na američku politiku. Od osnivanja fondacija je pod kontrolom porodice Mas i njenog navodno mafijaškog klana (The New Republic, poznati američki nedeljnik, platio je milione dolara jer je u jednom tekstu nedostajala reč navodno).

LA VICTORIA

Kubanci su stvarno pobedili Ameriku. U Zalivu svinja 17 Aprila 1961. američki imperijalizam iskusio je svoj prvi poraz. Odbranom od “američke agresije” komandovao je Fidel lično. I to ne iz nekog bunkera u Miramaru ili Floresu (Dedinje i Senjak Havane), već sa prve linije fronta na Playi Giron, jednoj od najlepših kubanskih plaža.
El Comandante Fidel je gadjajuci iz tenka pogodio jedan agresorski brod. Branioci su oborili 11 aviona i zarobili 1.189 napadača. Bio je to medeni mesec revolucije; vreme kada je skoro cela nacija slavila pobedu bradatih pobunjenika nad pitomcima CIA.
Kubanskim revolucionarima – kao i srpskim nacionalistima - porazi su draži od pobeda. Aprilski trijumf nad najmoćnijim imperijalistima svih vremena nije najveći praznik na ostrvu. Dva najvažnija datuma kubanske revolucije slave dva poraza. Jedan - datum po kome je Kastrov pobednički Pokret dvadesetšesti juli dobio ime - je neuspeo napad na kasarnu Monkada u centru Santjaga 26 jula 1953. Fidel, vodja akcije, uhvaćen je i osudjen na petnaest godina zatvora. Drugi slavni poraz je poznat kao “iskrcavanje Granme” 2 decembra 1956. Od 83 revolucionara koji su predvodjeni Kastrom krenuli brodom iz Meksika da bi podigli revoluciju u otadžbini, preživelo je samo 23.

KAPITALIZAM

Trideset godina počto je pod parolom “Socijalizam ili smrt” potpuno iskorenjen sa crvenog ostrva, kapitalizam se vraća. Dolazi nekako polako, u pedeset godina starim zardjalim Chevrolet taksijima i General Electric frižiderima. Novi slogan mogao bi da glasi “Nazad u 1959”.
Fidel je, uz gomilu prilično apsurdnih ograničenja, dozvolio “samozapošljavanje” u oko 100 različitih zanimanja. Na primer, Kubanac može otvoriti restoran - ali sa najviše dvanaest stolica. Stanove je moguće samo menjati, ne i prodati. Zbog nestašice papira nema novina tipa “Oglasa” pa se svi poslovi oko razmene stanova ugovaraju na mestu zvanom Permuta (“trampa”), u stvari na delu širokog trotoara koji se pruža sredinom jedne od najlepših avenija u Havani.
Polovinom 1993, posle četiri godine ubrzanog tonjenja izazvanog padom komunizma u Evropi, Kubanci su “dotakli dno”. To vreme masovne gladi, neimaštine i kriminala kakav nije vidjen na ostrvu od Batistinog vremena, Kastro je nazvao “specijalnim periodom”. Konjske zaprege su ponovo postale glavno prevozno sredstvo. Došlo je do potpunog kolapsa socijalističke ekonomije, ali revolucionarna vlast nije pala.
U seriji ekonomskih reformi koja je usledila američki dolar je 1995 ponovo uveden kao de facto paralelna valuta. Brzo posle dolara stigli su prvi mobilni telefoni, SONY televizori i jeftini japanski automobili. Pojavili su se i novi bogataši. Crno tržište i korupcija zavladili su zemljom u vremenu iznudjene tranzicije. Jedini redovi koji su danas u Havani duži od redova za hleb su oni za Nike patike.

LJUDSKA PRAVA

Na Kubi nema slobode govora, opozicionih stranaka, interneta, aparata za fotokopiranje i nezavisnih medija. Disidenti su uglavnom u zatvoru (ako nisu u Majamiju). Čak je i Kastrova kcerka pobegla iz zemlje.
Ali na Kubi nema “odreda smrti”, otmica i silovanja političkih protivnika. Nema geta za siromašne, nepismenosti i ogromnih socijalnih razlika kpje postoje u većini zemalja koje važe za američke saveznike i partnere u regionu. Stanje ljudskih prava na Kubi je bolje nego u pro-američkim “demokratijama” tipa Kolumbije ili Perua. Kubansko besplatno obrazovanje i zdravstvena zaštita vaze za najdostupnije i najbolje u Latinskoj Americi. Zato ne treba da vas čudi sto ćete na Kubi sresti i one koji iskreno uzvikuju: “Viva la Revolucion”.

kraj

FES EL-BALI

GO SOUTH: FES EL-BALI
ŽIVA ARABESKA
Piše: Zoran Ćirjaković
Južna Azija nudi još samo teško prepoznatljive ostake "gradova mandala", na urbano tkivo projektovanih slika budističkog svemira. U arapskom svetu vas još uvek čekaju živi gradovi arabeske. Najlepši ostatak ovog nestajućeg blaga je Fes el-Bali ("Stari Fes"), marokanski grad skrivalica - ništa ne nagoveštava čudo koje vas čeka kada prođete kroz jednu od kapija. Iako u dolini, okružen visovima, stari Fes je toliko zgusnut da panoramski pogled sa okolnih brda ne omogućava ni da naslutite šta se krije u zbijenoj, utvrđenoj medini, lepšoj čak i od najstarijih četvrti sa bazarima u iranskim, sirijskim ili egipatskim gradovima. Fes je arapski antidot instant kulturi, neprijatelj turističkog ideala koji zahteva jasan, očaravajući vidik, mesto koje je nemoguće posetiti na brzinu. Tu vas čeka duga serija malih iznenađenja koja vodi u jedinstvenu urbanu ekstazu. To je grad skoro bez i jednog, sa ulice vidljivog drveta, mesto u kome se plavetnilo neba samo povremeno nazire. Sa jedva 200.000 stanovnika Fes je urbani original hiljada rastućih metropola širom planete, preteča neurotičnog haosa, zgusnutosti i vertikalnosti Njujorka ili Hong Konga.
Jedan putopisac je stari Fes nedavno nazvao hipnotičnim "kaleidoskopom ljudi, zvukova i mirisa". U devetovekovnom gradu koji je donedavno bio toliko pretrpan da je UNESCO tražio "depopulaciju" naslage patine su poslednjih godina malo ušminkane. Ali, čak i delimično okrečen i pokrpljen, blago začinjen elektronskim dodacima dvadesetprvog veka Fes je ostao ultimativna orijentalna mahala. To je 300 kilometara dugački lavirint krivudavih sokaka i skrivenih, majušnih trgova sa usamljenim narandžinim drvetom, grad u kome ćete najviše uživati kada se sasvim izgubite. Taj jedinstveni lavirint - ukrašen igrom svetlosti i sneke, amamima, krušnim pećima i zanatlijskim sukovima - je dovoljno mali da vas ne uhvati panika i dovoljno veliki da bude stvaran i magičan. Uski, senoviti sokaci prerastaju u niske prolazi ispod pretrpanih kuća, koji zatim postaju tunelčići u kojima je nemoguće mimoići se. Pod uvek prigušenim svetlom, ispod neba koje se samo naslućuje, prelazićete iz uvek užurbanog Tala Kebira sokaka, dva metra široke glavne džade, u slepe uličice koje će vam na trenutak oživeti i ambijent Ali Babe i svet Hari Potera. Kamene kuće tu izgledaju kao da su nabacane jedna na drugu i neretko skrivaju cvetna dvorišta u kojima se ne čuju zvukovi ulice. Neki od napuštenih funduka (karavasaraja) i bogataških vila su pretvoreni u prijatne "butik hotele", idelana mesta da po ceni od stotinak dolara za noć probate da ostvarite neku od fanatazija 1001 noći.
Ovom duboko religioznom gradu dušu su dale muslimanske izbeglice iz Andaluzije, žrtve prvog talasa etničkog čišćenja hrišćasnke Španije u srednjem veku. Pomešani sa plavookim Berberima kovrdžave kose, Andalužani su u ovoj brdovitoj dolini, uklještenoj između marihuanom bogatog masiva Rif i šumovitog Srednjeg Atlasa, podigli utvrđeni grad koji je vekovima bio kulturna i umetnička prestonica Maroka. Za ostale Arape Maroko je "Magreb" (zemlja zalazećeg sunca), najzapadnija tačka islamskog carstva, krajina u kojoj mistična heterodoksna učenja neretko imaju primat nad Muhamedovim primerom. U uličicama oko verskih škola i džamija u starom Fesu u moru egzotičnih aroma ostićete i miris hašiša. Tu je i smrad neuštavljene kože u bojadžijskom suku i rupe u zidu u kojima rade znojavi, zgodni Berberi i preživljavaju zanati koji na Balkanu postoje još samo na požutelim fotografijama.
U Fesu vas čekaju muškarci obučeni, nalik srednjovekovnim fratrima, u dugačke vunene kaftane sa velikim kapuljačama, džamije sa pravougaonim minaretima poput crkvenih tornjeva i žene koje na sebi imaju desetine tankih suknji i čudne tetovaže od kane. Zaboravite i kamile - Maroko je, iako na obodu Sahare, zemlja mazgi i magaraca. Sa njima ćete se mimoilaziti i sudarati na uskim ulicama satrog Fesa, grada u kome nema drugog prevoznog sredstva. Ove životinje danas donose televizore, usisivače i ono najvažnije - svežu mentu iz dalekih planinskih sela za jaki i preslatki crni čaj, marokansko nacionalno piće.
Maroko, koji je bio francuski pretektorat tokom pet decenija dvadesetog veka, je imao više srećne od Alžira u kome su Francuzi uništavajući stare medine probali da izbrišu arapsku urbanu dušu. Susedni Alžir zato nema svoj Fes - orijenatlne celine su zamenjene dosadnim, "modernim" naseljima u zemlji koja je jedno vreme bila samo afrički kutak Velike Francuske. Za razliku od nasilno evropeizovanog Alžira u Maroku su francuski kolonijalni novi gradovi, villes nouveles, umesto na ruševinama starih arapskih četvrti građeni na raskrčenim maslinjacima. Ako u Fesu poželite da pobegnete iz arapskog srednjeg veka u ugođaj južne Francuske, sasvim francuski Bulevar Muhameda V je samo par minuta vožnje od starog dela već skoro milionskog grada.
Pejzaži, boje i magična svetlost su pretvorili Maroko u omiljenu lokaciju holivudskih reditelja - po potrebi je "glumio" Tibet, Atinu, čak i Veneciju. Ali, nefotogenični Fes je realniji i zavodljiviji od seta bilo kog holivudskog spektakla. Sve sa magarcima koji se na uskim ulicama noseći kutije sa kompjuterima jedva milmolaze sa debelim trgovcima sa crvenim fesovima na glavama, ovaj grad je nekako toliko bizaran u svojoj jedinstvenosti da bi na filmskom platnu verovatno izgledao kao neka neuverljiva iluzija, loše smućkana mešavina nepomirljivog. Jedino "uživo" Fes dobija smisao. Njegovi stanovnici - muslimani koji sebe smatraju samo "Božjim gostima na Zemlji" - veruju da im je Alah u Fesu el-Baliju podario jedno posebne lepo i sveto mesto koje živi svojim vanvremenskim ritmom uprkos za strance tako začudnog upliva progresa.

SLIKE I REČI
Koliko god da ste vešti u starom Fesu možete fotografisati samo detalje - celinu je jedino moguće osetiti. Pol Bouls je pokušao da je opiše u romanu The Spider's House. Stari Fes i njegova teskoba su "junaci" i u romanu "Leon Afrikanac" Amina Malufa. Ako mrzite "orijent" vaše predrasude možete potvrditi u slikama tamne strane Fesa koje ističe Sylvia Kennedy. U putopisu "See Ourzazte and Die", knjizi koja je zabranjena u Maroku, ona piše da je Fes el-Bali grad u krizi koji "svakim svojim kutkom napada neko vaše čulo" i "predstavlja otelotvorenje svega najgoreg što donosi urbanizacija".

UKUS
Uz libansko-sirijsku, marokanska kuhinja predstavlja jedinu oazu lepih ukusa u "arapaskoj kulinarskoj pustinji". Najneodoljivija je tagina - jagnjetina ili piletina dinstana sa komadima limuna iz turšije, malsinkama, bademima, povrćem i suvim sljivama u istoimenim zemljanim posudama sa izduženim, kupastim poklopcem. Harira, gusta marokanska čorba sa svim i svačim - od leblebija i sočiva do piletine i paprika - se obično jede kao glavno jelo. Najukusnija je u "rupama" oko autobuskih stanica i zelenih pijaca gde je serviraju u metalnim tanjirima sa pilećim vratovima kaoji jedinim mesom. Marokanci je obično jedu sa somunima koje umaču u začinjeni sok od paradajza. Popularna je i pastilla, slatka suva pita od golubljeg mesa, dezert koji sam naručio samo jednom.

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne štedi nikoga, ali glavna meta su mu "nevladine organizacije za uterivanje humanosti i tolerancije" i "establišment druge Srbije". To su, kako piše u jednoj od elektronskih poruka, oni "koji važe za velike demokrate, korifeje tolerancije i evropejstva. Oni su se proslvili u 'teškim godinama borbe protiv Miloševićeve diktature'... Spomeničari, na plati i pozicijama... (koji) su hiljadu puta ponovili da 'nema demokratije za neprijatelje demokratije'... Joooj, kako mi sve to smrdi na staljinizam." Glavni negativci u njegovim porukama su istaknuti predstavnici nevladinih organizacija i "nezavsnih" medija. "Šta ja imam sa radikalima da raspravljam o demokratiji", kaže Papić. "Muka mi je od kulturologa ždanovista i staljinista koji zamišljaju Srbiju u kojoj stalno svira Štraus." Papić kaže da je ovde "biti apatrid postalo biznis", da se demokratija nameće totalitarnim sredstvima i da su predstavnici "druge Srbije" svoju toleranciju mere prezirom prema slobodnom mišljenju.
ĐAVO DENACIFIKACIJE: Ovakvi stavovi su Papiću doneli optužbe da je nedemokrata i srpski nacionalista. Ali on kaže da uvek "navija za one koji gube. Kada je počeo linč Srba ja sam počeo da ih branim." "Ne postoji kolektivna krivica! Nikada nijedan narod nije zaustavio rat!", tvrdi Papić. "Denacifikacija, denacifikacija, denacifikacija. Narod kaže da ne valja 'prizivati đavola'. Moj je utisak da je ogroman potencijal, intelektualni, moralni, finansijski, utrošen da se u Srbiji prizove nacizam jer ga nije bilo. Nije ga bilo ni usred rata, ni posle Dejtona. Bilo je sporadičnih ispada", piše Papić i dodaje da posle petnaestak "godina ponavljanja sve će laži postati istina".
"Prokleta ideološka ostašćenost", tvrdi Papić i kaže da iako danas postoje "čak dve Srbije" nikad nije bilo manje kulture. On se bori protiv "smardova u crnim košuljama" koliko i protiv "neokolonijalističkih bandita" i "NGO mafije". Baveći se "desnim" polom ovdašnjeg bezumlja Papić piše o "balkanskoj kuglani". On tako naziva "vređanje njihovih mrtvih odsečenim glavama naših mrtvih", neprekidni balkanski hladni rat, sramotno licitiranje pokoljima nevinih.
Insistiranje na sličnosti ekstremista iz "prve" i druge" Srbije i tvrdnja da su ušli u neprincipijelnu koaliciji protiv naše budućnosti stvorilo je Papiću moćne neprijatelje u oba tabora. "Srpsko oko pati od kokošijeg slepila. Ne obavlja svoju funkciju, ne prima informacije", piše Papić. Ovde "se svima nekako osladila jednosmerna komunikacija, najčešće u obliku guste, od jeda zelene šlajmare... Politički sukobi se ne rešavaju dijalogom... samo svileni gajtan, izolacija, čupanje jezika." Papić kaže da javnom scenom dominiraju zakrvljeni čopori. "Simulacija dijaloga se odvija rutinski na popularnim 'ringovima' masmedija. Tu pre svega milsim na Oljinu emisiju (Utisak nedelje), na Klopke, Zamke, Oči u Oči, zub sa zub emisije", piše Papić. Na ovakvoj medijskoj sceni prostor uglavnom dobijaju najostršćeniji ratnici dve suprotsvavljen ideologije, levog i desnog krila srpskog radikalizma.
HRONIČAN IDEOLOŠKI PROFITERIZAM: Tu do sada nije bilo mesta za Papića. Ignorancija i suptilna diskvalifikacija su bili najčešći odgovori na njegove provakativne i ponekad ne baš pristojne poruke. On misli da je to posledica njegovih pokušavaja da razgovara "sa ljudima koji ne priznaju razgovor", sa "demokratama" koje ne oklevaju da neistomišljnike proglase "neprijateljem demokratije". Papić veruje da je hroničan ideološki profiterizam ovde skoro ukinuo slobodu pojedinca da izrazi svoje mišljenje. "Moja je domovina sloboda", kaže Papić. "Neću da budem mi, ne volim da budem objekt."
U debatu koju je pokrenuo na internetu uključila se grupa ljudi koji su spremni na dijalog. Papić je za njih stvorio PLJUS, virtuelni "Prostor ljubavi i slobode". On kaže da je tako jedan projekat zamišljen kao "privatna istorija" prerastao u "forum slobode". Duhovit i neelitistički PLJUS daje pravo različitim ljudima da izlože svoje istine i stavove, razmene mišljenja, ideje i sećanja. U ovom neobičnom umetničkom projektu ima ružnih reči i besemislica, ali u kilometrima teksta koji učesnici svakodnevno razmenjuju dominira tolerancija koja u post-miloševićevskoj Srbiji nedostaje koliko i pre petog oktobra. Papićeva verna publika i sagovornici na PLJUS-u su uglavnom oni kojima "nije baš sve jasno" - prilično retka biljka na Balkanu. Na PLJUS-u svako - pa i Papićevi kritičari - može naći ono što traži. U toj hiperprodukciji teksta ima neumerenog hvalisanja, pretencioznosti, književnih tekstova, gluposti, uvreda i komentara. To je "prostor oslobođen svake odgovornosti, kao dečiji govor", kaže Papić.
SRBI I ŽIVOTINJE I UMETNOST: Učenici u PLJUS pišu svoje privatne istorije i iznose stavove o najrazličitijim temama. Papić piše da nije jugonostalgičar, da ga "ne interesuju truli državni ostaci zemlje u kojoj sam živeo". On kaže da je iz, u Srbiji danas često idealizovane Slovenije, krenuo rat protive Jugoslavije, "zajednice koja je bila i iskrenija i utemlejnjija i razložnija od današnje priče o 'jedinstvenoj' Evropi". On proziva i one "kojima su životinje važnije od Srba", "borce za ljudska prava" koji se ističu u govoru mržnje i nedemokratičnosti i zahtevaju kršenje ljudskih prava neistomišjenika. Neki saradnici više vole da govore o umetnosti. "Uspeh je kad si zadovoljan onim što si napravio: biti okačen u muzeju ili biti prodavan nije cilj umetnosti", piše na PLJUS-u Radovan Hiršl, beogradski umetnik koji živi u Švajcarskoj. Značajnije tekstove sa PLJUS-a Papić "predstavlja javnosti" šaljući ih na preko hiljadu elektronskih adresa umetnika, nevladinih organizacija, novinara i kritičara.
Ali, da li je to umetnost? U knjizi objavljenoj pod ovim naslovom Sintija Frilend sa Univerziteta u Hjustonu piše da nas "mnoga dela moderne umetnosti teraju da otkrijemo zašto se računaju kao umetnost" i neretko sugerišu da treba "dići ruke i zaključiti da umetnost nije moguće definisati". Frilend kaže da je cilj mnogih umetnika danas da "istraže i prošire našu svest" i da neki to pokušavaju da postignu tako što će nas šokirati ili uvrediti. I pored osporavanja nekih kritičara u Srbiji Daraka Radosavljević, istoričar umetnosti, ne sumnja u vrednost PLJUS-a koji je po Papiću nastao iz "pokušaj da od svog mozga napraviš umetničko delo". Radosavljević smatra da PLJUS predstavlja umetnost koja je toliko nova da ne može da se definiše. "Papić se uvek bavio nečim što niko pre njega nije radio na taj način. On unosi neočekivano... jedan (je) od onih umetnika koji sami po sebi predstavljaju umetničko delo", kaže Radosavljević. Papić već dugo vremena eksperimentiše sa novim tehnologijama i njegova umetnost najčešće nije prilagodljiva galerijskom prostoru. Radosavljević smatra da će njegovi radovi moći da budu pročitani i pravilno vrednovani mnogo kasnije. "To je konceptualna umetnost, ali ne u klasičnom smislu koji bi mogli da prepoznamo."
NEKOREKTNOST I FRUSTRACIJE: Neortodoksnost ove umetnosti protkane političkom nekorektnošću i jezikom ulice olakšala je posao Papićevim "neprijateljima". Jedan beogradski kritičar ga je opisao kao "bivšeg umetnika... motivisanog frustracijom". Teoretčar koga Dr. Agan kritikuje u svojim porukama tvrdi da je PLJUS "loše umetničko delo" u čijoj su "suštini napadi na privatnost" onih koji Papićev rad smatraju irelevantnim i u kome se koristi "tabloidski diskurs". Daraka Radsavljević smatra da on nije nepristojan, već samo "direktno i otvoreno ukazuje prstom na probleme". Čak i kada Dr. Agan upotrebljava ružne reči to je daleko pristojnije od vulgarnosti koje se mogu čuti na našim televizijama.
Sagovornik koji nije želeo da mu se navodi ime kaže da je Papić inteligentan, ponekad zabavan, ali tvrdi da PLJUS nije umetnost već materijal čija je "jedina vrednost u gomili iskrenih svedočanstava". Ako ostavimo po strani umetničko vrednovanje Papićevog opusa, čini mi se da optužube za "primitivan psovački nastup", tvrdnje da su njegove "analize plitke" i da "kvalitet povremeno izađe iz kvantiteta gluposti" sugerišu da citirani teoretičar iz "druge Srbije" možda ipak nije pažljivo proučio Papićevo zahtevno i neobično delo. Papić tvrdi da je deo kritičarskog establišmenta zaslepljen mržnjom prema njemu kao umetniku koji "odbija da se proda", koji "ne pravi kompromise" i koji svakome daje povod da ga mrzi.
SOROŠ I LENJIN: Ipak negativno vrednovanje uticaja novca Đerđa Soroša na srpsku politiku i umetnost donelo je Papiću najžešća osporavanja, čak i optužbe da je ovaj beogradski Jevrejin antisemita. Papić, potomak jednog od par članova velike sefardske porodice iz Višegrada koji su preživeli holokaust, tvrdi da su socrealističke umetnike zamenili "sorošrealisti". Česta meta Papićeve kritike je beogradski Muzej savremene umetnosti - naziva ga MSU-b ("b" je dopisao sa crticom po ugledu na ime Lenjinove boljševičke partije). Ova institucija se posle petog oktobra praktično sjedinila sa Centrom za savremenu umetnost koji je nastao u okviru Soroševe mreže. Analizirajući ono što naziva "Soroševim kulturnim komesarijatom" Papić nalazi argumente za svoju tezu da se ono što se u Srbiji danas nudi kao alternativa nije dovoljno različito od Miloševićevog poretka.
Papić insistira da u Srbiji postoje umetnici "Soroševog kružoka" koji su, kao i bivšem režimu odani stvaraoci, gurani da budu "promoteri u službi političke ideologije". On tvrdi da je kritičarska i kustoska interpretacija umetničkih dela ovde postala politička manipulacija, da ideologija vlada beogradskim muzejima i da se od umetnika traži da budu poslušni. "Sve je politika, živimo u totalnom političkom prostoru", kaže Papić. Bavljenje umetnošću u zemlji bez para i tržišta umetnina postalo je po Papiću "glasanje" i mnogi umetnici se guraju da se stave pod zaštitu političkih partija ili nekog od bogatih klanova. "Ovde nije važno šta radiš, već ko si i s kim si", kaže Papić.
RENOMIRANI A DRUGORAZREDNI: On u svom doslednom nepripadanju vidi jedan od glavnih uzroka ignosrisanja i diskreditacija njegovog velikog umetničkog opusa. Cena koju je platio za slobodu i nezavisnost (koja je donedavno bila garantovana već skoro potrošenim sredstvima koje je nasledio početkom devdesetih) je, kako tvrdi, nerenomiranost. "Ja želim renome jer renome je garant za čujnost. A svako ko nešto proizvodi, pa bila to i ideologija, ili umetnost, želi da njegov proizvod dopre do što više ljudi", piše Papić. Mnogi pripadnici kulturnog establišementa koji bi Papiću mogli da "daju" renome više sa njim - a ni o njemu - neće ni da razgovaraju. "To je kod nas pitanje mentaliteta, ljudi ne vole da razgovaraju sa neistomišljenicima i neki ne žele ni da ih čuju. Umorni su. Radije bi ubili neistomišljenike, nego da se umaraju slušajući ih", piše Papić u poruci na PLJUS-u.
Papić ipak nije jedina žrtava ignorisanja vizuelnih umetnika u Srbiji. Novi bogataši nažalost ne troše svoj novac na njihove radove iako tu već dugo vremena nastaju najrelavantniji dela celokupne srpske "kulturne produkcije". U svojim stanovima i kabinetima srpska elita najšešće izlaže drugorazredna dela članova SANU i estradnih slikara. Kada kažu umetnost srpski političari uglavnom misle na dramsku umetnost, popularne protagoniste srpskih filmova i sapunskih serija koji su odličan ukras i mamac u predizbornoj kampanji. "Nijedna stranka u ovoj zemlji nema kulturnu politiku", kaže Papić. Nezainteresovanost za bogatu i visokokvalitenu produkciju domaćih savremenih umetnika nije ograničeno samo na elitu. "Vizuelne umetnosti ovde malo koga zamimaju.... Ljudi su ovde prilično nepismeni kada se radi o vizuelnim umetnostima", izjavio je nedavno Branko Dimitrijević, kustos Muzeja savremene umetnosti i jedan od glavnih negativaca na PLJUS-u.
SRPSKE PELENE: Papić dolazi sa jednog dodatno marginalizovanog ćoška najmarginalizovanije umetnosti u Srbiji. On uspeva da nam odatle pošalje svežu i beskompromisnu kritiku naše umetničke i političke žabokrečine kakvu odavno nismo čuli. Ovde se nažalost razvio uslovni refles da se takvi ljudi odmah ućutkaju, omalovaže i ponize. Ali Papić ima ogromnu energiju i volju da izaziva i preispituje, i establišmenti obe Srbije ga se neće lako rešiti. Papić kaže da je u septembru ove godine B92 prvi pokušao da cenzuriše njegove poruke zahtevajući da sve adrese koje sadrže @b92.net budu uklonjene sa liste primalaca. Jedan broj zaposlenih se ogradio od zahteva koji je uputio nepotpisani "direktor" ove kuće. Ali Papićev najveći neprijatelj je ipak on sam. Papić retko završava svoje radove. Darka Radosavljević ga opisuje kao "umetnika predradnika" - najčešće drugi umetnici dovršavaju njegove radove i zaokružuju njegove originalne i provokativne ideje.
I u svom sadašnjem koketiranju sa politikom Papić ostavlja utisak "političara predradnika". On insistira na konstruktivnom dijalogu, ali ne veruje da ga mogu voditi oni koji se godinama vređaju i derendaju u televizijskim studijima i skupštinskim salama. "Nama trebaju novi pisci, novi umetnici, novi filozofi", piše Papić tražeći oko sebe nova lica. "Ima li koga odraslog u ovoj usranoj državi da promeni pelene?", pita se Papić. Iako poznat po egocentričnosti Papić sebe ipak ne vidi sebe u ovoj važnoj ulozi. Prvi srpski internet gerilac koji odbija da odraste i voli da "šamara autoritete" zna da je "po karakteru nepodoban" za važne poslove. "Ja sam bela vrana, moj karakter je moja sudbina", kaže Papić. Ali njegov napor da kroz umetnost da pravo "ljudima van elita" da izraze svoje mišljenje nam možda pomogne da nekako nađemo ono što je ovde onoliko retko koliko i neophodno: slobodne i nezavisne ličnosti.

Najzanimljiviji muzej u Srbiji
Dragan Papić kaže da "živi svoj rad, svoju umetnost". On u stvari već godinama živi i stvara u jednom svom "bivšem radu". Papić je devedesetih svoj stan u Palmotićevoj ulici pretvorio u "Unutrašnji muzej". On je od 1994. godine na beogradskim buvljacima od Roma kupovao razne predmete: tranzistore, krajiške kape, porcelasnke figure, tapiserije i titove skulpture. U Papićevom muzeju ovi predmeti komuniciraju na duhovit i provokativan način i pričaju priču jednog prošlog i srećnijeg vremena. Baveći se "arheologijom odbačenog" Papić je stvorio radove koji su baš kao i život u Srbiji devdesetih lascivni, opori i uznemirujući, ponekad istorijski, pornografski i gadni. Papić danasa živi okružen prošćlošću, delovima tuđih života, onim što ljudi žele da zaborave. "Tvrdnja da nešto može da se uništi nije tačna", kaže Papić.
"Za svakog drugog to je đubre, nečiji otpaci koje je on prebacio u jedan drugi kontekst ", kaže Darka Radosvljević. Od beogradskog otpada Papić je napravio jedinstveni muzej koji nije samo najzanimljiviji izložbeni prostor u Beogradu, već je kako kaže Radosavljević "jedan od najinteresantnijih radova koji se mogu videti bilo gde. On je svoju umetnost izmestio u svoje privatno okruženje. To niko na taj način ne radi". Papićev rad nam nudi "umetnost kao život" i predstavlja jedinstvenu mešavina privatnog i javnog, stan-muzej u koji niko ne dolazi slučajno. "Unutrašnji muzej" je praktično nemoguće izmestiti u galerijski prostor i jedini način da posetite ovaj skriveni beogradski dragulj je da pošaljete poruku umetniku na adresu: nihil@isp.b92.net. Najviše tri osobe mogu doći u isto vreme. Ulaz i stomaklija su besplatni. Papićev dugačak i zanimljiv uvod čini da poseta obično traje preko tri sata.

(Postšengenski) Maroko

Trans, benzin i "kif"

Zoran Ćirjaković

Ako iskoristite priliku koju vam pruža nestrpljivo očekivani "beli Šengen" i krenete put "Evrope" (one bogate, nebalkanske) verovatno najveći kulturni šok koji vas čeka je koliko je zaparavo čak i ova unesrećena i izolovana Srbija ostala evropska. Da, ulice su tamo čistije, manje ljudi pljuje na trotoar, automobili su noviji i skuplji, građevine su raskošnije i fasade su sveže okrečene. Ali u osnovi to je to. Štaviše, ako odete do Aušvica, Buhenvalda ili Treblinke, moćnih spomenika moderne evropske istorije, možda pomislite da je dobro što smo ostali Balkanci i što nismo tako uredni i efikasni kao neki drugi Evropljani.
Ako imate dovoljno novca, a različitost i promene vas uznemiravaju ili plaše, nećete pogrešiti ako se odazovete bezviznom zovu dobro organizovane plavo-žute tvrđave. Ali, ako želite nešto sasvim drugačije, put u novo i nepoznato, prepreke su mnogo veće. Ne radi se samo o čudnom gripu, ekonomskoj krizi i preskupim avionskim kartama. Evropa se toliko proširla da je teško zaobići. Tunis je evropskiji od mnogih četvrti Pariza i Londona. Azijski deo Istanbula je danas najevropskiji deo Turske... Nije lako pobeći od Evrope.
Jedino mesto gde se sa klimom i geografijom blgoslovenog kontinenta vidi neki drugi svet je Gibraltarski moreuz. Na drugoj obali je Maroko, domovina Berbera, zemlja koja se opire evropeizaciji, a u kojoj ni arabizacija još nije završena. Berberska plemena, koja su opstala u predivnom, ali surovom okruženju, teško prihvataju promene i nastavljaju da sve rade po svome. Čak je i marokanski islam drugačiji, protkan berberskim sujeverjem i podsaharskim uticijama, mističan i okrenut ekstazi koliko i pokoravanju jedinom Bogu. Usmeren je, ne samo ka svemoćnom Alahu i njegovoj objavi, već i ka marabuima, "božjim prijeteljima", posrednicima koji mogu da otvore kapije prolaza koji vode do večne luke.
Poštovanje ovih svetih ljudi i njihovih grobova praćeno je muzikom koja omogućava da prešavši Gibraltar ne izađemo samo iz nadmene i provincijalne Evrope, već i iz sebe. Ali da bi uživali, da bi vas ritam marokanskih sufija vozio po najzabačenijim i najmanje poznatim delovima svesti, neophodno je da mu se potpuno prepustite. Ni ne pokušavajte da slušate gnavu (Gnawa, Ganawa, Gnaoua), žilalu (Jilala) ili isavu (Aïssâwa, Issâwa, Aïssaoua, Issaoua) dok spremate ispit, čitate ili kuvate ručak. Ti agresivni i hipnotični zvuci će tada delovati naporno, uznemirujuće ili zbunjujuće. Oni mogu da posluže kao odmorište ili utočište - nikako kao zvučna podloga naše neurotične i otuđene svakodnevice.
Muzika koja opseda je samo jedno od brojnih iznenađenja koje vas čeka u najzapadnijem kutku islamskog sveta. Među njima je i par neprijatnih. Jedan od retkih inkubatora ružnih utiska je Tandžir, grad koji je najbliži samoživoj Šengeniji. To je najgore mesto da počnete svako, pa i muzičko putovanje Marokom. Tandžir je postao grad izneverenih afričkih i arapskih nada i ključajućih frustracija. Evropsko bogastvo i prosperitet su tu razbešnjujuće blizu, skoro pred nosom hiljadama onih koji su bili osuđeni da ostanu gladnjikavi i budu gubitnici u svim novim svetskim poretcima.
Tandžir, grad iz koga sam otišao odlučan da se u njega više nikada ne vratim, našao se ovom tekstu iz dva razloga. On ima važno mesto u novijoj istoriji hedonije i otpora konformizmu. Mada, mnogo je važnija činjenica da je od istorijskog 19. decembra za sve one koji će na letnje lutanje kretati sa InterRail kartom u džepu Tandžir postao najjeftinija i najprimamljivija kapija Maroka. Nadam se da nije malo onih koji će na ovom adolescentskom obredu prelaza postmodernih evropskih boema poželeti da pređu Gibraltar, izgube civilizacijsku nevinost i osete "čari Orijenta". Ali, stereotipi, naročito oni stari, kolonijalni, dugovečni su i zato što su ponekad tačni - "Tandžir nije Maroko" i "Maroko nije Afrika".
Pre nego što je Evropa pre nekoliko decenija prihvatila "evropske vrednosti", Tandžir je bio grad iz snova progonjenih evropskih homoseksulaca - oaza seksualne nekažnjivosti, eskapistička pijaca golobradih, mišićavih muških tela i još jeftinijeg hašiša. Američki nemirni duhovi su u Tandžir stizali bežeći od konzervativizma, skupoće i ksenofobije. Jack Kerouac i Allen Ginsberg su se odlučilio da dođu tek pošto ih je William Burroughs ubedio da su dečaci jeftini i uvek dosupni.
Ali, potrebno je mnogo mašte da bi u današnjem Tandžiru prepoznali mesto koje je pre samo pola veka bilo utočište kultnih autora beat generacije i svetska prestonica poroka i dekadencije, "Sodoma na moru" u kojoj je Burroughs našao inspiraciju za "Goli ručak". Zato, ukoliko niste fascinirani istorijom pederastije, sive zone između pedoflije i, za mnoge, prekasno legalizovane homoseksulane ljubavi, ili literarnim tračevima, fusnotama u istoriji književnosti, najbolje ja da zaobiđete ovaj grad koji vrvi od smarača, sitnih prevaranata i dosadnih dilera "kifa". Zarada je mala i većina mladića koji vam se obrati rečima - "malo hašiša gospodine, spavaćete bolje", u stvari planira da vas prijavi i u dosluhu sa nekim korumpiranim policajcem uništi vaš napušeni san i krhki budžet.
Nedalako od neopuštenog Tandžira je Džadžuka, najvažnije selo u istoriji rocka. Burroughs je prvi provalio sesoki orkestar koji je opisao kao "4000 godina stari rock'n'roll bend". Njegovo slučajno "otkriće" je postalo važno oružije u velikom pop obračunu. The Beatles su 1968. godine mir i vezu sa uzvišenim potražili u Rišikešu, uz nežne zvuke indijske klasične muzike. Godinu dana ranije The Roling Stones su svoj nemir poneli put Tandžira i Marakeša. Brian Jones, najnemirniji "kotrljajući kamen", verovao je da je u Džadžuki našao muzički lek za "psihičke slabiće koje je zapadna civilizacija napravila od toliko mnogo nas".
Rišikeš i Džadžuka su postali simboli večne podele u istoriji popa. Mada nije malo onih koji veruju da se samo radi o ogledalima različitih adolescentskih senzibiliteta, o dva egzotična izlaza za one koji na zapadu više nisu u stanju da nahrane svoj nemir i strast prema uživanju. Možda je sukob između onih koji su tripovali na obroncima Rifa (ili obližnjeg Atlasa) i onih koji su stondirali podno Himalaja u stvari samo izraz neslaganja po važnim pitanjima koja nekome mogu delovati prozaično - koja muzika je najbolja podloga za dobar seks i sezonsko raspamećivanje?
Za čim god da tragate, nadam se da vas "beli Šengen" neće sasvim zavesti i sprečiti da, poput Kerouaca i Ginsberga, okusite čari oba daleka sveta. Mada, i Tandžir i Rišikeš danas je najbolje zaobići - davno su prošle buntovne i halucinogene šezdesete. U Maroku i Indiji čekaju vas neuporedivo lepša i prijatnija mesta.
Ipak, bar kada se radi o Maroku, (pra)istorija popa nudi i jedan putokaz koji je preživeo test vremena. Jimi Hendrix je šezdesetih odabrao Esauiru. Ovaj važan centar marokanskog transa smešten je u magičnom utvrđenom gradu koji je dizajnirao francuski arhitekta. Umesto duvača, koji vladaju Džadžukom i obroncima Rifa, u Esauiri i na jugu Maroka ritam uglavnom proizvode krakabi, teške metalne kastanjete, i gimbri, žičani instrument koji je, zajedno sa robovima, stigao iz crne Afrike. Senegal i Mali, najveće podsaharske fabrike muzičkih talenata, samo su pedesetak kamiljih dana daleko. Njihovi potomci danas čine značajan deo stanovništva Esauire.
Iza masivnih evropskih zidina i izlomljenih arapskih sokaka krije se žilava i ponosna berberska zajednica i živi dokaz da je bar ovaj delić Maroka, ipak, u Africi. Ova retka mešavina zapakovana je u slatku patinu koju proizvodi moćni i nemirni okean. Esauira je danas najopušteniji grad u Maroku, mesto u koji surferi dolaze zbog dobrog vetra, a svi ostali zbog gnave i sporog gradskog ritma. Hladne morske struje i moćni atalnski vetrovi su najzaslužnije što vreli Maroko nije postao drugi Tunis, još jedno letnje kuputilo siromašnijih staleža bogate Evrope.
U Esauri nisam osetio agresivnost koja me oterala iz Tandžira, a ni prtisak sofisticiranih strategija zavođenja evropskih novačnika koji čini da boravak u Marakešu, koliko god da je ružičasti grad očaravajući i neodiljiv, obično bude kraći nego što ste planirali. Esauira je dovoljno daleko od svih utabanih turističkih staza - i od raskošnih "kraljevskih gradova" i od pustinjskih oaza i od mekdonaldizovanog Agadira, "arapskog Akapulka", najdosadnijeg i najružnijeg marokanskog grada.
Svake godine, krajem juna, u Esauiri se održava festival gnava muzike. Prvog dana festivala u Esauiru sam stigao iz Kazablanke, jednog od onih bezličnih mesta koji deluju zanimljivo samo zato što im je Holivud podario zvučno ime. Jedna američka diplomatkinja je pre par godina obesmislila otrežnjujuću rečenicu kojom su u Lonely Planet vodičima počinjali tekstovi o marokanskom belom gradu - "Nema 'Rikovog kafea' u Kazablanci." Romantični holivudski mit je ipak postao kapitalistička realnost. Kazablanka je tako sa više od šest decenija zakašnjenja dobila "Rikov kafe", klavir i čak dva "Sema", koji će vam ponovo svirati sve dok vam se na zgade i Holivud i Kazablanka.
Prava Esauira je bila set Orson Wellesovog "Otela". Po velikom reditelju nazvano je nekoliko hotela, uključujući i nedavno otvorenu "Casu", betonsku kocku na dalekoj pereferiji prašnjavog novog grada. Vlasnici su vrele sobe i obilje pseudotradicionalnih detalja, uključujući i lažnu tavanicu od sandalovine, nudili preko interneta po previsokim cenama. Četiri junska festivalska dana su jedini period kada se, po parvilu, ne isplati osloniti se na sreću. Ali, preterani strah od Bin Ladenovih imitatora, dodatno ojačan ekonomska krizom, proredio je ove godine redove gostiju i ostavio mnogo praznih soba. Pakao za marokansku turističku industriju i raj za svakoga ko ne voli da korača stopama evropskih nomada u paket-aranžmanima. Mogao sam za manje novca da odsednem u Starom gradu, pored okena i zidina na kojima je Welles komponovao moćne prve kadrove.
Ali, i periferija ima svoje prednosti. Na nedovršenoj fasadi na drugoj strani ulice neki cinik je na engleskom napisao - "Ne bojte se. I ja sam musliman". Iza čoška, na Afriquia bezinskoj pumpi na ulasku u grad, muzičko zagrevanje je počelo pre zalaska sunca. Šest talentovanih mladića na otvorenoj sceni, odlično ozvučenje, desetak prepunih automobila sa bolje stojećim studentima iz Kazablanke koji su došli na festival i nas dvadesetak slučajnih prolaznika. Ne znam kome je palo na pamet da poveže pumpu i živu svirku, ali kombinacija funkcioniše. I oni u kolima, i na "kifu", i mi, koji smo limenke Fante kupili u obližnjem MiniBrahimu, marokanskoj verziji Deltinog MiniMaxija, proveli smo divnih tridesetak minuta. Miris "kifa" uveo nas je u duge i "transične" festivalske noći. Marokanci trans vezuju za islam. Bile su to noći bez alkohola.
U Esauiru se, na žalost, još uvek ne može bez vize. Ali, bar nema reda pred marokanskom ambasadom u Beogradu i niko vam neće tražiti besmislena uverenja i potvrde. "Beli Šengen" nas nije približio samo Beču ili Briselu, već i marokanskom transu. Hvala mu.

KALKUTA: MEĐU ŽIVIM "DAVIDIMA"

Zoran Ćirjaković

Stigao sam u jedno prohladno, maglovito decembarsko jutro 1992. godine. Voz - u Kalkutu treba doći vozom - je satima mileći ulazio u grad. Kao da se u prakozorje nekako probijao kroz more sirotinje, pažljivo razgrtao tela. Desetine hiljada ljudi životari na komadiću zemlje uz južnu prugu - kamenje oko šina je njihovo kupatilo, WC, perionica i mesto za sušenje veša. Gledao sam ih kroz rešetkama okovani prozor. Ponašali su se kao da vozovi ne prolaze. Vitke žene koje su se kupale sa sarijem zevezanim iznad grudi smenjivali su polugoli, sanjivi muškarci koji su se olakšavali na destak santimetara od voza.
Moj plan je bio da se iz njihovog grada bez znamenitosti što pre evakuišem i da novu 1993. godinu dočekam u Budinoj Bodgaji. Čak ni pisci Lonely Planet vodiča, vešti da pozitivnim spinom i emotivnim klišeima okite svaku rupu od mesta na vašem putu, nisu ponudili pravi razlog zašto treba doći u najveću i najmlađu indijsku metropolu. Indija je bila zemlja iz mojih nomadskih fantazija, ali Kalkuta, grad mlađi od Njujorka, nije bila deo tog sna. Malo je mesta koje su njihovi slavni, pisanju skloni posetioci toliko mrzeli. Antropolog Klod Levi-Stros je nazvao "domom svega što zavređuje mržnju na ovom svetu". Ginter Gras je Kalkutu, započetu svojvremeno kao britanski grad-hir, demonstraciju moći imperije u "kojoj sunce nikada nije zalazilo", opisao kao "gomilu đubreta koje je Bog bacio na zemlju".
Pre nego što sam nabasao na Kalkutu mesecima sam putovao izolovan od slika mržnjom zarobljenog Balkana. Većina indijskih listova ne objavljuje vesti iz sveta. U Madrasu, veče pred dugi put na sever, neki stranac je u bašti hotela slušao radio. BBC-ijeve vesti su me probudile iz indijske magije i vratile u raskomadanu otaždbinu. Bodgaja, odnosno ta slavna smokva ispod koje je princ Gautama iz klana Sakja dovršio svoj duhovni put i postao Buda, mi je delovala kao savršeno mesto za ponovno uspavljivanje, zakopavanje krvavog balkanskog (mentalnog) kofera i najbolja ulaznica u, nadao sam se tada, bolju 1993.
Cele noći sam zurio u mrak. Moji saputnici su spavali u vagonu bez kupea. Prtljag smo vezali lancima. Neko bi se uvek ponudio da obezbedi i moju ogromnu, knjigama i prljavim vešom punu torbu. Dremljiva i gola Kalkuta se pojavila iznenada i nije ličila na bilo šta što sam ikada video ili zamišljao. Ta čučeća tela indijskih Davida sa velikim kurčevima i njihove skladne žene koje su gracioznim pokretima cedile vodu motajući svoje duge crne kose delovali su mi, praćeni prigušenom škripom voza, jedinog zvuka tog čudnog jutra, kao neki mistični ritual. Lišeni dostojanstva i privatnosti oni nisu izgubili svoju plemenitost i snagu.
Da sam ispružio ruku mogao sam ih dohvatiti. Nema tih rešetki, tog novca i bogatstva koji vas je u Kalkuti te 1992. mogao izolovati od ljudi i njihove bede. Čim sam izašao iz voza sačekali su me oni koji još nisu stigli do kartonskog naselja uz prugu. Na peronima je čučalo more očajnih. Njihovo beznađe naćićete u filmovima Satjađita Reja. Svakoga dana, bežeći iz bengalskih sela u kojima je nestalo i hrane i nade, oni su se slivali u Rejevu Kalkutu. Oko mene su bile porodice čija je cela imovina bila zamotana u par prljavih čaršava, slatka, premorena deca i njihovi zbunjeni roditelji koji nisu znali kuda bi krenuli kada izađu iz ogromne staničene zgrade.
Sva mesta u vozovima koji su kretali na zapad u narednih sedam dana su već bila rasprodata. Monstrum zvani indijske železnice je po ko zna koji put promenio moje planove.
Britanac Džefri Murhaus je napisao da nas ništa ne može pripremiti za Indiju. Na potkontinetu sam već bio skoro tri meseca kada sam to jutro stigao u grad Rabindranata Tagorea. Video sam i bednije i lepše. Stajao sam u Bombaju pored mermerne grobnice sufi sveca ispred koje je na milostinju čekala masa toliko bolesnih ljudi da su delovali kao da su došli na kasting za medicinsku enciklopediju da ilustruju najgore od najgoreg, da pokažu u kakvog monstruma naše telo može da se pretvoriti. Uživao sam pored Tadž Mahala, na groblju sa pogledom na Džaisalmer, ispod Sravanbelagole, u Tričiju i Maduraiju... Preživeo sam indijski kulturni i estetski šok, ali za Kalkutu me ništa nije pripremilo. U njoj ništa ružno nije bilo skriveno ili skrajnuto kao u Bombaju i Nju Delhiju, a lepote koja bi vas ostavila bez reči nije bilo u delima lokalnih vajara i arhitekata. Nije bilo moguće ni okrenuti glavu ni zatvoriti oči. Ono što bi na drugom mestu sumničavo nazvao voajerizmom u Klakuti se nametalo kao remek delo umetnosti preživljavanja.
Ovaj grad će vam sve indijsko, pa i ono najgore, ubrizgati direktno u venu. Osetivši blaženstvo mislio sam na one koji nisu krili gađenje. Za razliku od stotina metropola širom sveta u kojima caruje beda Kalkuta, valjda jedina, ne dozvoljava da izbegnete součavanje sa mogućnošću sopstvenog pada u beznađe, neda vam da nađete opravdanje zašto vas se to, koliko god da ste potreseni, ipak nekako ne tiče. Samo u njoj nije moguće razbiti ogledalo najcrnje budućnosti.
Čim sam izašao iz tako britanske železničke stanice u kojoj je stanovala sasvim nebritanska realnost sačekale su me rikše koje vuku žgoljavi muškarci. Ovo prevozno sredsto - koje bez pomoći pedala i zupčanika vuče samo jedna ljudska snaga - davno je proterano sa ulica ostalih indijskih gradova. "Ljudska rikša" je donela moje prvo suočavanje sa nerešivim moralnim rebusom, jednom od dilema koje su nezamislive na srećnim mestima (i koje većina ljudi sa lakoćom izbegava): Da li da ipak ne mučim ni jednog od ovih večno gladnih ljudi (terajući ga da vuče mojih sto i dvadesetak kila prtljaga) ni sebe (gledajući kako pljuje krv) i da sednem u žuto-crni taksi? Ili da ga obradujem dozvolivši mu da se znoji tegleći moju masu na rasklimatanoj rikši i tako dođe do dvadesetak rupija, usreći ručkom gladnu porodicu u jednom od hiljada kartonskih naselja (i usput se približi smrti od tuberkuloze koja mu razjeda pluća)?
Kalkuta je narednih dana postala moja mala (ne samo moralna) nirvana, neočekivano buđenje na prvom velikom putovanju na istok. Ona mi, naravno, nije otkrila blaženstvo. Nije me približila miru. Nisam ni pomišljao da bi me mogla izbaviti nekog budućeg užasa. Nije me pomerila ni ka novootkrivenoj agresivnoj religioznosti mojih pravoslavnih i muslimanskih prijatelja, ni prema Budinoj ateističkoj religiji. Kalkuta mi je otškrinula oči, smestila me u svet, postidela moje samoljublje.
Lutajući njenim uvek zakrčenim ulicama pokušavao sam da se nekako izborim se agresijom utisaka. Shavtio sam da nikada nisam bio srećniji, da sam privilegovan jer učestvujem u najvećem spektaklu, da sam nekako ušao na verovatno najbolju predstavu. Ovo "verovatno najbolju" je razlog zašto nisam prestao da po ćoškovima "trećeg svet" proveravam izvodi li se negde neka još bolja predstava i zašto moja indijska nirvana nije bila poslednja. U gradu u koji sam stigao samo zato što nisam mogao da ga zaobiđem (u Indiji ne birate sami put, ona vas vodi, baš kao i ljude koji u njoj žive) leži i razlog zašto se ova rubrika ne zove "Go West!" i zašto sam od te nove 1993. godine između ušmikanih gradova sa Mikelanđelovim ili Ajfelovim remek delima na trgovima i "malih Kalkuta" uvek birao ove druge.

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima kao što su "genijalno" i "briljantno". Oni sa neskrivenim nestrpljenjem čekaju pomoć za razumevanje komplikovane i musave srspke tranzicije koju harizmatična i talentovana blogerka britkog jezika redovno šalje iz dalekog Pariza.
Glavna tema Biljaninog posta prošle sedmice je bio NIN. U utorak 10. oktobra - tri dana pre nego što se prošli broj pojavio na kioscima - gospođa Srbljanović je postovala tekst pod naslovom "Ja dala intervju NIN-u" u kome je, između ostalog, obelodanila delove tada još neobjavljenog intervjua. Slučajevi da intervjuisana osoba sama objavi delove intervjua pre nego što izađe list za koje je govorila su izuzetno retki. Slobodan Milošević je, na primer, u "Politici" objavio deo intervjua koji je dao Lali Vejmut, ćerki tadašnje vlasnice The Washington Post Company, nekoliko dana pre nego što je intervju izašao u "Njuzviku".
"Pre nego što počenete da vičete, evo ovde kačim jedan deo", napisla je Srbljanovićka, starastvena denacifikatorka, na početku posta koji je posvetila svojoj jednonedeljnoj kolaboraciji sa NIN-om. Zamolila je čitaoce bloga i da "ne navaljaju" na nju. Nije slučajno da naša slavna dramska spisateljica vikanje i navaljivanje pominje na samom početku. Ima osnova za verovanje da je Biljana Srbljanović jedna od osoba koje su zaslužne za to što je u "drugoj Srbiji" stvorena takva atmosferu da šest godina posle pada Miloševića davanje intervjua listu osumnjičenom da pripada "prvoj" polovini Srbije neretko biva doživljeno kao težak greh, podrška politici zločina, "ubijanje ubijenog premijera"... Za vernike ove bizarne antidemokratske dogme i dalje postoje samo naši i njihovi, "partizani" i "četnici", "građani" i "zločinci", i te dve Srbije, "kao ulje i voda", ne mogu da se mešaju. Oni veruju da je dijalog ili objavljivanje lepeze mišljenja koja postoji u Srbiji po sebi zlo.
Kada u intervjuu NIN-u kaže da je "jaz izmedju logičnih sagovornika Demokratske stranke i svih njenih derivata, postao strasno dubok i nepremostiv" (ovaj deo je okačila na svom blogu pre objavljivanja) Biljana dalje novi doprinos ovakvoj polarizaciji. Od nje korist mogu imati samo radikali i oni u "drugoj Srbiji" koji očekuju da će od njihovog eventualnog izbornog uspeha profitirati.
U shvatanjima o dijalogu kao grehu i nepremostivom jazu između demokratskih stranaka treba tražiti i prave razloge zašto B92 umesto pravog, otvorenog bloga, ima parablog. Ova kuća je osetljiva na ovakve primedbe jer je "građanski talibani" već godinama kleveću kao "kolaboracionističku", previše otvorenu prema "prvoj", što u ovom žargonu znači "zločinačkoj Srbiji". Istovremeno naši urbani fundamentalisti, uporni borci protiv bolje budućnosti Srbije, veruju da svi oni koji, kao Srbljanović na primer, redovno gostuju u "Peščaniku" ili pišu u "Danasu" ne smeju da se pojavljuju u "(k)NIN-u".Biljana je govoreći za NIN prešla rubikon "građanskog" bezumlja i uradila ono što mnogi njeni najvatreniji sledbenici smatraju zločinom. Zato je ova neumorna verbalna ratnica morala da zna da njena molba neće uroditi plodom i da će "navaliti" sa svih strana.
Srđan Kusovac, bivši novinar radija B92, danas jedan od urednika programa "Slobodne Evrope", je ponudio detaljno objašnjenje zašto je Biljana pogrešila: "Nepraktična je. Mora fin svet da navlači one higijenske rukavice da uzme to - mislim te listove papira... Ali, to što ja to (NIN) čitam ne znači da je to kvalitetno. Naprotiv. To je obično smeće. Zato lepo stavim rukavice da se ne zarazim, kad pročitam skeniram neke članke, a ostatak zavežem u plastičnu kesu da se zagađenje ne širi. Čak ni u staru hartiju ne dajem. Ne verujem da to može da se reciklira." Kusovac, takođe V.I.P. B92 bloger, je ipak pohvalio Biljanino "sjajno razmišljanje" i poručio joj da "treba da sačekamo sada da vidimo da li će ili kako će pokušati da neutrališu sve što si rekla, t.j. da učine ono što oni misle da je neutralisanje... u tom partijskom biltenu."
Daca, "simapatizer LDP-a", misli da nema opravdanja za Biljanin "izlet" u NIN, list "koji pokušva da uspava, a potom i uništi zdravu pamet u Srbiji". "Izvini, ali nema kompromisa oko suštine", poručuje Daca svojoj, kako tvrdi, prijateljici Biljani. Daca piše i da njena "dečica... gledaju probrane crtaće, ne idu u obdanište, neće da budu Ceca kada porastu jer ni ne znaju da ta postoji." Jedan novosadski čedista koji je "prešao pedesetu" piše da su mu porotivnici "DS, DSS, SPS, SRS, G17- i ostale nove Srbije", i poručuje Biljani: "uneli (ste) još više zabune među mlade, bar onu manjinu koja zna za Vas i puno Vas poštuje."
Javili su se i oni kojima je Biljana dajući intervju NIN-u "srušila svet", koji se sada "osećaju usrano" i kojima je "moral pao na nulu". Jedan poručuje da je "pala na klasičnu foru NIN-a... Oni te pozovu, ti pristaneš, daš intervju, a onda padne polivanje kofom govana... Mnogo si naivna". Neimenovani komentator Biljaninog posta piše "da je intervju NIN-u kao davanje intervjua SS biltenu 46-e, i to od strane žrtave nacističke politike, uz izgovor da i njih i njihove čitaoce treba 'edukovati'. Kao što tada to nije bilo zamislivo, tako bi i danas jedino normalno bilo takve novine i novinare izbrisati."
Bilo je i onih koji su imali razumevanja ua Biljanin (jednonedeljni) pakt sa NIN-ovskim "đavolom". "Dobro si uradila Biljana", poručuje joj Goran Svilanović, takođe jedan od izabranih B92 blogera. "Uvek samo budi hrabra kao i do sada, bez obzira sa koje strane ti je 'većina', leve ili desne", piše bivši ministar, jedan od retkih koji je komentar potpisao pravim imenom, a ne pseudonim. (Biljana mu je odgovorila sa: "hvala, takođe, Gorane".) Milan Lukić, B92 bloger i "insajder", kaže "ako" si ga dala, i citira "dirljivo lepi" pasaž iz intervjua. On pita i da li da ode "kod bake da timari prasiće tog (referendumskog) vikenda".
Islamofobična kultur-rasistkinja Neva piše: "ma koliko za mene predstavljalo protivprirodni blud da kupim, čitam i posedujem NIN, ima da ga uzmem samo radi gustiranja uz Biljanu... (Biljana,) Vi i slični Vama su razlog što, i pored svega, imam nade da će Koštunistan jednom ipak prerasti u modernu, evropsku, Đinđićevu Srbiju. Hvala!" Osoba koja se potpisla pseudonimom "BebaOdLončara" nema probelma sa Biljaninom odlukom da piše (odgovore) za NIN, ali je sumnjičava da to "može nešto da pomeri u glavi" nekog od redovnih čitaoca NIN-a. Druga, takođe neimenovana komentatorka, je optimističnija po pitanju učinka: "to što ste dali intervju NIN-u... pa neka ste, eto malo da se prodrmaju."
Neki diskutanti na Biljaninom blogu su malo proširili temu. Jelena, zaposlena u "gradskoj firmi", kaže da gradsku skupštinu zove "gestapo" i da to nije preterivanje. Javio se i jedan drugi "poznavalac" rada beogradske skupštine koji tvrdi da je Jelena bila suviše umerena i da njeno poređenje "doživljava kao uvredu za gestapo."
Među skoro 400 reagovanja ipak je bilo i onih koji su uslišili Biljaninu molbu da ne viču i ne navaljuju. Jedan, ili naivan ili ciničan komentator čak tvrdi da "ne zna zašto bi sad vikali?": "Javna ličnost iz Srbije daje izjavu jednom srpskom listu iako se list i osoba nalaze na suprotnim stranama političkog spektruma. Pa zar to nije ideja svakog društva?"
Samo dan pošto je najavila da je "zgrešila" s NIN-om, Biljana se ponovo oglasila i na svom blogu priznala da je, pored redovne B92 cenzure, sama izbrisala veliki broj komentara. Ona je autore ovih reakcija opisala kao "apsolutne degenerike koji se partenogenezom umnožavaju na ovom našem zajedničkom (sic!) blogu" i napisala da nema želju da odgovara ljudima koji su joj se obratili "argumentima" kao što su: "ova je nedojebana", "điki peko vola", "salutiro đeneralu"... "Mrzi me da ih jurim sad po ovom sajtu i brišem ili ukidam. Ako ih brate, Srbija je njina", piše rezignirana i gladnjikava blogerka iz pariskog stana u kome živi sa suprugom, nekadašnjim zamenikom Vilijema Vokera na Kosovu i bivšim ambasadorom Francuske u Beogradu. "Evo stiže kući ovaj što nas je bombardovao. Treba da se večera."
Zoran Ćirjaković

Fašizam se fašizmom ne izbija

Fašizam se fašizmom ne izbija

Zoran Ćirjaković

Fašizam je večan, tvrdi Umberto Eko. Agresivni i preteći neonacizam, nažalost, postoji u skoro svim državama - čak, kako smo saznali prošlog meseca, i u Izraelu, među jevrejskim doseljenicima iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Glorifikovanje Hitlera i nacizma je izuzetno rašireno među pripadnicima jedne od najvećih svetskih religija. Mnogi u SAD već godinama pokušavaju da izjednače islamski fundamentalizam, a neretko i sam islam, sa "islamofašizamom" - stotine hiljada civilnih žrtava u Iraku su direktna posledica uspešnosti ove lažne fašizacije. Jedan američki "antifašista" zahteva i nuklerani udar na Meku. Svet je, ako slušamo samoproglašene antifašiste (postoje, naravno, i pravi antifašisti), danas toliko zaražen da verovatno ni stotinak nuklearnih bombi ne bi bilo dovoljno da ga očisti planetu od zala etiketianih kao fašizam.
Prilepiti nekoj zajdenici etiketu fašističke je postao nejjednostavniji način da se ona dehumanizuje. To je nekada primenjivao Milošević, gurajući tako Srbe u masovne zločine, a to danas ovde uporno čini mala grupa političara, naučnika, uglavnom istoričara i istoričarki, i predstavnici par navodno nevladinih organizacija. Na sajtu jedne od njih mogli ste naći i tvrdnju da se u Srebrenici dogodio "Holokaust", što je uvreda miliona žrtava dva Holokausta počinjena u prošlom veku - prvog, koji su Belgijanci izvršili u Kongu, i drugog, nacističkog pokolja evropskih Jevreja.
Naši paraantifašisti idu i korak dalje - kažu da se u Srbiji pojavio nacizam. Iz njihovih reči sledi da je u Srbiji ili vaskrsao Adolf Hitler ili je neko od ideologa i ideološkinja novokomponovanih srpskih antifašista izumeo vremensku mašinu. Naime, u svetu već odavno nema nacizma - postoji samo ogavni neonacizam.
Ovde se ne radi o slučajnoj grešci ili NIN-ovom cepidlačenju. Iza nedeljnog kontramitinga stoje, između ostalih, i autoriteti i lideri koje bi verovatno najadekvatnije bilo opisati kao "antiantifašiste". Oni dokazuju i tvrde, ne samo da je Srbija nacistička i da su Srbi "biološki otpad", već da je, kako piše njihova liberalno-komunistička predvodnica, "srpski fašizam autohtona pojava. On nije samo refleks nacizma u Nemačkoj". Zbog toga se, po tvrdnji ove istoričarke, našeg modernog hubrisa, "taj fašizam ovde regeneriše, uprkos porazu njegovog izvornog oblika na globalnom planu. U svim zemljama antifašističke koalicije javljaju se manifestacije fašizma, ali ne dešava se obnova ideologije fašizma i nacizma do nivoa pretenzija da on postane vladajuća ideologija."
Fašistički marš u Novom Sadu je zato predstavljan kao nešto mnogo više od sramotnog i pretećeg skupa. Njegov značaj je preuveličan i njegov kontekst je falsifikovan da bi se dokazale autošovinističke tvrdnje beogradske istoričarke. On u njenom krugu nije shvaćen kao opasan i opominjući izuzetak, ružan nusproizvod decenije poniženja i bolne tranzicije, talasa razočarenja i frustracija kakav je zapljusnuo i evropske države koje nisu bile bombardovane i živele pod sankcijama i Miloševićem. Umesto toga paraurbani talibani ovaj marš predstavljaju kao otelotvorenje suštine, ne samo postđinđićevske Srbije, već "srbijanstva". Mali novosadski "Firer" je tu samo uzet kao lažni dokaz da u Beogradu vlada veliki "firer", političar ispred čijeg imena često, sasvim rasistički, stavljaju nemačko "Von", koje valjda treba da pocrta stepen srpske "nacifikacije".
Ne smetaju fašisti lažnim antifašistima koji su se okupili na kontramitingu u Novom Sadu, već to što u Srbiji nema više fašizma, kako je prorokovala ambiciozna istoričarka, nekada titoistička moćnica koja je bila isuviše mlada da bi se borila protiv (jedinog pravog) nacizma. Njeni sledbenici su ti koji danas, po meri njene misli i olimpijske samouverenosti, uporno "nacifikuju Srbiju". Zato i ostaje utisak da bi novosadskom "Fireru" bilo teško da smisli bolju strategiju za pridobijenje novih pristalica od one koju su mu, koristeći preterivanja i polusitine, servirali beskrupulozni i krvožedni "antifašisti" i "denacifikatori".
Borba protiv fašizma nije laka - kako je na CNN-u ove nedelje izvestila Kristijan Amanpur u jednoj velikoj zemlji, na čijem čelu je već decenijama proamerički diktator, slobodni izbori bi doveli do sigurne pobede jedne neonacističke partije. Centar današnjeg neonacizma je daleko od Srbije. "Stormfront", organizacija koja već godinama vešto pokušava da neonacizam učini prihvatljivim, ima sedište u SAD - i više 103 000 članova. Internet sajt ove organizacije, kojoj se svake nedelje priključi 500 novih članova, je postao glavno "okupljalište" svetskih neonacista, uključujući i one iz Srbije.
Među "antifašistima" koji su u nedelju želeli da se "svim sredstvima" (sic!) obračunaju sa neonacistima, "klerofašistima" i ultranacionalistima sigurno je bilo i pravih antifašista. Ali, kad nam je već nametnut diskurs pun teških reči i navučenih klišea, može se reći da su u nedeljnom sukobu u Novom Sadu kolo ipak vodile dve fašistoidne struje. To nije bio, kako neki tvrde, "nastavak sukoba partizana i četnika", već prvenstveno odmeravanje ekstremista koje su želele da politički profitiraju jer demokratskim sredstvima ne mogu da ostvare svoje galaktičke ambicije.
Citirana istoričarka tvrdi i da Srbi imaju mentalitet "pred kojim istraživač nekad zastaje i pita se da li on uopšte može da se menja". Nacizam i fašizam su prvenstveno bili dva monstruozno uspešna "recepta" za menjanje mentaliteta koji su prethodno optuženi kao nepromenjljivi - to je najefikasnije ostvareno u Aušvicu i, kada se radi o Musolinijevim sledbenicima, na visoravnima Etiopije. Zato je potrebno stalno podsećati naše ustreptale i ratoborne "antifašiste" da se fašizam ne izbija fašistoidnim ili autošovinističkim idejama. Čak ni onda kada su one okićene zaklinjanjem u Hanu Arent, modernizaciju i crveni liberalizam.

Sreten Ugričić i puštanje krvi

Рађање јавног интелектуалца: Крваво јасно

Посао интелектуалца је најчешће самотњачка активност, рад “ван друштва”, како је једном рекао Едвард Саид. Претходних деценија могли смо да пратимо покушаје многобројних интелектуалаца да се “укључе у друштво” и постану познати. Они који су у Србији желели да звучну титулу пречицом оките славом и медијском пажњом по правилу су се држали неколико “запаљивих” тема, углавном везаних за злочине и казне.

Многи од ових покушаја су имали неславан крај. Да српска публика није некритична у прихватању интелектуалаца са јавним амбицијама сведочи пример Александра Бошковића, угледног антрополога и активисте. Узроци неуспеха његовог јавног напора ће вам можда постати јаснији ако пробудите успавани мазохизам и прочитате књигу, у којој су сабрани и раније објављивани и непубликовани есејчићи и памфлетчићи, штампану под претенциозним насловом “Етнологија савременог живота”.

Са изузетком двојице вредних уредника и неколико сарадника, интернет-сајт Нове српске политичке мисли представља уточиште амбициозних националистичких скрибомана. Њихов опус доводи у питање две речи из имена ове интернет-централе са интелектуалистичким амбицијама – мало је ту новог, а још мање промишљеног. Мада, и поред некритичког односа према истомишљеницима, НСПМ је један од ретких интернет-портала који је отворен за супротстављене ставове, где се мишљење “друге стране” не наводи само као цитат истргнут из контекста ради лансирања серије увреда.

Прошлог месеца могли смо да пратимо како мало познати филозоф, који се налази на челу кључне националне институције, постаје озбиљан кандидат за јавног интелектуалца. Чини се да Сретен Угричић, аутор херметичног стила зачињеног патетичним и лирским пасажима, куца на врата клуба хероја “либералне” Србије. Читајући неке интелектуалце из овог круга, можете понекад помислити да живимо у земљи која је толико лоша да би се, после суочавања са “првом” Србијом, Хитлер, Гебелс и Геринг вероватно осетили инфериорно и можда запитали – да ли је могуће да смо у Аушвицу толико подбацили? У једној правнијој држави део онога што говоре и пишу привукло би пажњу институција које се баве негирањем холокауста и легитимисањем геноцидних поступака.

“Погледајмо следећи низ: патриотизам – национализам – шовинизам – нацизам. Пронађимо уљеза”, тражи Угричић, управник Народне библиотеке Србије, у претенциозном тексту објављеном под насловом “Пронађи уљеза и други прилози у корист и част читања Константиновићеве Филозофије паланке”. У наставку Угричић нам нуди и одговор: “Девет од десет испитаника ће заокружити: патриотизам. Некако то једино изгледа сасвим неупитно. Али. Тачан одговор гласи: ово је трик-питање, јер у овом низу нема уљеза.”
Али, чини се да у Угричићевом тексту можда постоји и још неко трик питање. Можемо се, на пример, запитати, о ком патриотизму стварно пише управник националне библиотеке – о сваком патриотизму, о немачком, о босанском, или, можда, само о српском патриотизму? Може ли, којим случајем, неко после читања целог Угричићевог текста закључити да је аутор “уљезе” сместио и тамо где не би смело да их буде?

“Уместо четири С, она оцила на нашем грбу, сада су четири А: алиби, аболиција, амнезија, амнестија. То је сав наш напор, једини труд који испољавамо, да бисмо себи било како нашли алиби, а пошто га никако нема, онда да бисмо себи израдили аболицију, а пошто је никако не можемо заслужити, онда да би било како све заборавили, а пошто нема ни заборава нашем поразу и посрнућу, сав живот нас непрестано на то подсећа, онда да бисмо било како били помиловани. Али нема амнестије, јер она следује само онима који су прихватили санкцију и трпе је, па могу да се надају изненадној милости избављења”, пише Угричић.

“Ова 4 А су истовремени и потирући, како је већ Константиновић и дијагностиковао дух паланке: самопротивречан и јалов. Са 4 А то је очигледно: алиби потире амнезију, аболиција потире алиби, амнестија потире аболицију, амнезија потире амнестију. Како? Просто. Крваво просто.” Угричић нам детаљно описује овај крвави “зачарани круг”, коме, ипак, некако налази “почетак”: “Кад је језгро претешко и преоптерећено, а електрони хистерични на нестабилним орбитама, траје процес смртоносне радиоактивности, са предвидљивим исходом по формули неумитног периода полураспада. Такав је дух паланке, савремене српске паланке. Дух порицања. Самопротивречног, хистеричног, самоубилачког порицања савести.” Ту, по Угричићу, нема спаса – “нема искупљења за дух паланке. Нема избављења из духа паланке”.

У Угричићевом тексту, објављеном у два утицајна “либерална” медија, сазнаћете и да “Срби не поштују истину”, да “у нашој Србији нема могућег. У најбољем случају, могућ је ексцес, изузетак, инцидент, грешка и пропуст у систему”. Зато “у Србији може оно што нигде не може, оно што би другде било незамисливо, непојмљиво, док истовремено не може оно што другде и може и уобичајено је и подразумева се. У нашој Србији актуелни владајући поредак има задатак да по сваку цену блокира и саботира и онеспособи и затре моћ и важење могућег”.

“(О)вакав поредак је у толикој мери насилан, трауматичан, неподношљив, да ултимативно потврђује пораз могућег, чак и у таквом његовом теоријски најекстремнијем виду. А где нема могућег, нема слободе, нема достојанства, нема племенитости, нема будућности. Резултат гласи: наша ситуација је безнадна. Наша Србија нема куд. Зато наша деца размишљају о бекству одавде чим стасају. Зато се наша деца опиру рађању. Наша деца неће нашу Србију.”
Читајући ове Угричићеве речи тешко је не подсетити се да је један угледни, “либерални” интелектуалац из окружења написао да његов народ жели да нема ништа, не само са Србијом, већ ни са Србима. Кад наша деца неће с нама – зашто би то онда желели Албанци, Бошњаци или Хрвати. Имају ли они, ако пратимо застрашујућу логику цитираног текста, право да размишљају о било чему, сем о томе како да се коначно реше оних с којима нема ни наде ни будућности?
Србија није једно од оних места у којима је, како пише Ненад Даковић, нацизам “увек њихов, а не наш“. Опасности које овде носи растући аутошовинизам не треба потцењивати. За читаоце који довољно не познају нуклеарну физику и “процес смртоносне радиоактивности”, који је у Угричићевом тексту уведен у инвентивни и вишеслојни дискурс дехуманизације, оно што је и “неумитно” и неупитно у вези с “периодом полураспада” – и зашто у физици говоримо о полураспаду уместо о распаду – јесте то што је потпуни распад радиоактивног језгра процес који траје бесконачно дуго, што га у нашем, коначном свету чини неостваривим. То је разлог зашто се бурад пуна “смртоносне радиоактивности” сахрањују дубоко под земљом.
Нацификација је, као и “нацификација”, опасан двосекли мач – ко год да је спроводи и каквим год метафорама да је сугерише. У Руанди се прво чуо позив да “буде посечено високо дрвеће”. Хутуи, нижи растом, мало су касније мачетама посекли више од пола милиона “високих” Тутсија. Нацификација може обичне грађане претворити у добровољне извршиоце масовних злочина. Али, “нацификација” може обичне грађане претворити у жртве будућих масовних злочина оправданих радовима несмотрених или фрустрираних “нацификатора”. Није мало оних који могу да закључе да се против “нацификованих” ваља борити свим средствима, да неко толико велико “зло” и “опасност” представља довољно оправдање да се масовним злочинима предупреде потенцијално масовнији злочини, слични онима које су неки стварно нацификовани народи чинили у прошлости.

Жалосно је што скоро четрнаест година после Сребренице, највеће и најкрвавије српске срамоте, неке људе на Балкану треба подсећати да се Сребреница Сребреницом не избија и да је – ако претпоставимо да су намере можда биле добре, пут до пакла често поплочан најбољим намерама. Човек би помислио да бар то интелектуалцима треба да буде, како рече управник Народне библиотеке, “крваво јасно”.

Зоран Ћирјаковић