СРПСТВО И ДЕМОКРАТИЈА

Једна од скупљих илузија наших суверениста и класичних, националних либерала јесте веровање да је могуће раздвојити добре западне вредности од лоших, антисрпских западних интереса. Западне вредности су крстареће ракете и тројански коњи западних интереса. Демократија је најзаводљивија и зато представља ударну песницу неоколонијализма. Наравно, мислим на реално постојећу, западнолику демократију без придева, мада је можемо назвати либералном, представничком, парламентарном или страначком. Она је унета у српске законе, иако овде не постоје културални темељи за њено „исправно“ функционисање. Питање је, и да није било неоколонијалног мешетарења, да ли је таква демократија икада могла да постане српска – нешто што је стварно наше и што ради за наше добро. 

 

То није везано за православље и његову наводну неспојивост с демократијом. Све незападне културе су или тешко спојиве, или неспојиве са глобализованом бриселоидном демократијом на једном дубљем нивоу, који нема много везе са религијом по себи. Иако вредна промишљања, мислим да централна тема није православље и демократија, чак ни саборност и демократија већ српство и демократија. Реч је, изнад свега, о скупу теже видљивих, дубљих обележја српске културе, који нас чине не само битно другачијим Европљанима од западњака већ културално блиским неким неевропским, оријенталним народима који нису православни.

Свети архијерејски Сабор СПЦ је већ 1990. године поздравио окретање вишестраначју. Али побунио се наш културни образац, српска „дубока култура“, и, са изузетком постпетооктобарске заграде времена, коју су нам донели ЦИА и Сорос, колико и воља народа, углавном смо се држали споја наших културалних и неоколонијалних подешавања: партија власти коју воли Запад декорисана опозиционим странкама, што теоретичари зову „мешовити режим“ и „меки ауторитаризам“. При томе, тешко је замислити мекши од „компетитивног ауторитарног режима“ Александра Вучића, у коме је највећа од свих несташица – несташица дисидената.

 

Запад је неоколонијалним интервенцијама обезбедио да демократија овде постане нешто много горе од ружњикавог страног тела. Уз помоћ два луксембуршка парамедијска канала, Брисел је успоставио контролу над опозиционом сценом у Србији. Кога нема на Н1 и „Новој С“ – тај једва да постоји и нема шансе да озбиљније порасте. Али, истовремено, пропагандистички програм затрован аутошовинизмом и евроатлантизмом ограничио је могућности раста и јачања опозиције. То помаже Вучићу и уједно чини да може да одржава утисак највеће суверенистичке наде. Док год су Н1 и „Нова С“ чувари капија опозиције, важиће – није српски бити демократа.

Чак и када верују да су културалисти, наши елитни суверенисти су, по правилу, само родољубиви универзалисти, склони да у западно учитају општељудско, универзално. Некритичка љубав према западном канону, тачније оном његовом делу у који су током студија учитали себе и према коме су касније обликовали свој поглед на свет и самовредновање, усмеравала их је ка просветитељском самопорицању. Они, за разлику од аутошовиниста, много воле Србију, али о Србима суде користећи непримерене аршине. Склони су да инсистирају на угуравању српског друштва у демократију и друге западне калупе без свести о томе зашто у њих тешко улазимо и зашто су нам неудобни. А пошто мора бити оно што не може бити, онда добијамо илузије и опсене које раздражују опозиционаре, оличене у тврдњи да је државна телевизија постала јавни сервис. И када личи на јавни сервис, то бива само зато што власти, „држави“, одговара да државна телевизија буде фалсификат оригинала и да делује да јесте јавни сервис.

Западни империјализам демократију намеће као једну епизоду у дугачкој серији ауторизација, потврда да су незападне државе достојне субјективитета и уважавања у „међународној заједници“. Њој су већ придодате нове, везане за „геј права“ и „видљивост родних мањина“, па можемо говорити о хомоколонијализму чије су полуге парада поноса, заступљеност хомобирократа у врховима пирамиде моћи и истополни бракови.

Нажалост, западнолику демократију су и наше осведочено патриотске величине склоне да виде као општељудски врхунац, универзалну потврду цивилизованости до које треба „да се винемо“ пошто „сазримо“. Владета Јеротић пише да Никола Милошевић узгред спомиње Србију, „њено православље и њен вековни покушај да се вине до демократије, тешко је претпоставити да наш аутор није и њу имао у виду док је писао своју књигу Православље и демократија. Иако говори о Русији, о „максималистима склоним ватреним претераностима сваке врсте“ међу сукобљеним словенофилима и западњацима, где помиње и „још неколико деценија сазревања“, Јеротић нас наводи да размишљамо о „компромисној златној средини“ у Србији. Бојим се да је несклоност да у Вучићевој владавини потражимо меру демократичности, која је, можда, близу наше „златне средине“ везана за, с једне стране, утицај овдашњих „максималиста“ и, с друге, склоност да потценимо не толико снагу неоколонијалног мешетарења колико домете аутоколонијалних трансмисија на које се ослања.

Милошевић пише о православљу и демократији и с правом указује на значај „византијске политичке традиције“, која се „битно не разликује од традиционалних деспотских уређења старог времена“. Он истиче неоригиналност „деспотског државног уређења, заједничког и Турцима и Византинцима и Русима“. Али шта ако је у позадини нешто много дубље и „старије“ од „старог времена“? Можда је „деспотско уређење“, и владавина која лавира између „оријенталне деспотије“ и фаличне демократије с придевима, оптимални одговор на изазове битно различитог контекста, на првом месту културалне? Да ли је у Србији уопште могуће нешто битно демократскије? Да ли је наша неспремност да о томе размишљамо последица чињенице да смо посвојили схватање да је оно што се разликује од западног по себи заостало, инфериорно или болесно? И, коначно, да ли смо сами себе заробили тиме што смо се закључали у кавез западноцентризма представљеног као евроцентризам и тако самопорекли своје другачије европејство?

Ниједна западна политичка норма и институционални оквир овде не могу да пусте друштвени корен пре него што прођу трансформативни процес културног превођења, у коме ће много тога изгубити и још више добити. У стварно постојећој демократији нема ничега општељудског. Она није културално неутрална. Демократија доноси неизвесност, а наше другоевропско биће јој се снажно опире, гуши је и чини све да је убије. Штавише, мислим да Срби немају већег непријатеља од неизвесности. Пошто не верујем да је читао неки од релевантних научних радова, Слободан Милошевић је то вероватно интуитивно препознао и гласачима се обратио слоганом – „Са нама нема неизвесности“.

 

О српској култури можемо да говоримо у два битно различита, али подједнако важна смисла. Православље је, на пример, темељна одредница нашег идентитета, српске културе у првом смислу. У другом, главно обележје српске културе односно менталитета, који сви, верници и атеисти, грађанисти и националисти, прво пијемо са мајчиним млеком, затим гутамо у песку и паркићима док се играмо и, на крају, цементирамо у школама – јесте оријентално. Зато је Србија другоевропска земља. Зато су и херојски гестови које славимо, од Милоша Обилића до Милана Тепића, иако представљају индивидуални чин, у великој мери производи нашег другоевропејства – колективизма по коме смо удаљенији од Запада него остали другачије европски народи.

Страх од бруке и мржња према нијансама сивог, спремност да моћнима признамо право на привилегије, док их, истовремено, на речима жестоко осуђујемо, и лакоћа с којом се одлучујемо да зарад породичне славе, недељног баскета и дечјег рођендана жртвујемо део зараде и успоримо каријеру, нису само наше, већ, мање или више изражене, одлике скоро свих оријенталних култура. Зато се у првом, упадљивом, идентитетском смислу може рећи да је аутошовинизам антисрпски. Али ако говоримо о српској култури у другом, дубљем, теже препознатљивом смислу, аутошовинизам је толико српски да сумњам да може српскије док је демократију врло тешко „посрбити“.

Наш културни образац се стално мења, али, као и све културе обележене страхом од неизвесности, веома споро. У Србији спорије од скоро свих других на буквално целом свету. При томе, он условљава брзину и смер својих промена и није склон да испуњава жеље елита и моћника, чак ни оних који имају разлога да верују да су свемоћни. Зато Срби никада не могу постати западњаци и зато свакоме ко мисли да морамо радикално да мењамо свест, коме, на пример, приоритет нису опуштено, сигурица и „државни посао“ већ демократија, „чисте улице“ и висока зарада, желим да што пре оде негде далеко од нашег другоевропејства – пошто се окружење не разликује много.

Случајни Срби бркају културалне лончиће, али не маше сасвим модернизацијску мету. Србија је културално неспојива са Западом и таква ће остати – чак и ако му се, и већа чуда су се дешавала, једног дана политички припоји. Вашингтон и Брисел, за разлику од њихових аутоколонијалних милиона, знају да је једини начин да се то деси незападни – па зато и даље рачунају на Вучића и оснажују мањкавости овдашње демократије, од којих је многе устоличио наш културни образац. Наиме, као и скоро све друге незападне културе, наш менталитет и свест представљају непогодно тло за пресађивање демократије, чије очекивано, „исправно“ функционисање претпоставља индивидуализам, високу толеранцију према неизвесности и приврженост инструменталној рационалности.

Наравно, амбасада у Београду стално размишља о алтернативама, па је на твитеру, уз тврдњу да „САД не подржавају политичке партије у Србији већ здрав развој њене демократије“, у фебруару објавила портрет шест ауторизованих лидерчића заједно са Габријелом Ескобаром и амбасадором. Порука је да, ако неки суверенистички лидер дође на власт, то би представљало „нездрав“ развој демократије. При томе, Флоријан Бибер, координатор „Саветодавне групе Балкан у Европи“, труста мозгова задуженог за надзор аутоколонијализма у региону, у јануару је објавио текст „Зашто је српски председник претња Европи“ у којем наводи да „ауторитарна влада Александра Вучића помаже руску и кинеску пропаганду и дозвољава да порицатељи геноцида славе ратне злочинце“. Бибер у Грацу, који је, уз Хале, био инкубатор српског самопорицања, предаје предмет под више расистичким него апсурдним називом „Европеизација Југоисточне Европе“. Негирање да је све српско по себи европско једна је од полазних тачака антисрпског становишта.

 

Балша Божовић, један од Биберових „суфлера“, који би на изборима у Србији можда добио више гласова од Анте Павелића, каже да се Вучић „определио, уместо европских интеграција, за изолацију и пут у радикалску будућност српског света јер му она доноси неограничену моћ, без икакве контроле. Са једне стране презире Запад, а са друге стране диви се аутократијама источног модела“. Божовић не види да Западу овде не смета „источни модел“. Исток је источно од нас па смо склони да заборавимо да смо Исток Западу. Чини се да је Драгана Ракић, потпредседница Демократске странке, схватила да преко демократије не води пут до западних срца и новчаника, па истиче да је Вучић „суштински антиевропејац“. Али, као и сви ми, Вучић је само другачији европејац. Наша другоевропска култура, која уједињује Вучића и његове непријатеље, обликује килаву, фелеричну „хибридну демократију“. Западно мешање чини да она постане наказа.

Искуство више од две деценије реалполитичких интервенција Запада је требало да нас научи да се клонимо синергије западних интереса и вредности. Она је омогућила да Запад у постпетооктобарској Србији буде у прилици да спречи грађане да направе избор који не одговара Бриселу и Вашингтону и да, када га направимо, наша воља убрзо буде поништена или обезвређена. Аутоколонијалне снаге су данас толико дубоко укорењене и распршене по држави и друштву да демократске процедуре овде могу довести на власт само веће марионете од свих претходних.

Насупрот Вучићевог режима, у стварности стоји само аутоколонијална хидра, чији је маљ демократија коју усмеравају два упеглана парамедијска канала, отворена само за евроатлантско једноумље. Они нису у регистру медија, немају ни редакцију, ни адресу и не подлежу ни Закону о јавном информисању и медијима нити надзору регулаторног тела. Ту је потребно суспендовати здрав разум и логику и припремити се за неоколонијалну верзију орвеловске стварности. Н1, који за себе каже да је „информативни прекогранични кабловски канал“, и „Нова С“ тврде да у Србији реемитују и „истовремено емитују“ програм који се нигде другде не емитује. Зато свако ко тежи праведнијем друштву и суверености има само два избора. Или самогетоизација, тапецирана јутјубом и једним бројем некооптираних веб-сајтова, или деловање кроз неки од масовних медија које Вучић каналише или контролише.

Склоност великих српских интелектуалаца да изаберу прву опцију, етички неспорну али политички мршаву, у великој мери је последица њихове вере у демократију у Србији и одбијања да препознају величину две препреке да она постане нешто више од веровања – културалну, прву, и неоколонијалну, која је дозидана на њу. Нажалост, љубав према западним идејама и западна идеологија коју су изабрали, одвели су многе националне либерале и демократе далеко од јавности. Вера у демократију није најскупља српска заблуда, али је одавно постала једна од оних с којима смо се најмање суочили.

Зоран Ћирјаковић

ГЕНОЦИДА, ДАЈТЕ МИ ГЕНОЦИДА

Колонијални импулс Запада трансформисао се у ништа мање крвожедни спасилачки жар и „Хитлерови добровољни џелати“ су мутирали у НАТО-ове добровољне жртве

Некада су се ратови добијали туђим лешевима. Убијањем. Као и Алија Изетбеговић, Хашим Тачи и вође западнољубивих „револуционара“ у Сирији пре њега, Володимир Зеленски схвата да се данас рат може добити умирањем – лешевима припадника свог народа. За све који остваривање својих циљева везују за интервенционистички неоколонијализам Запада, најкраћи пут до прижељкиваног коначног решења данас води преко „злочина над злочинима“. То је перверзна некрополитика чији главни адут може бити описан речима – геноцида, дајте нам геноцида.

Највећи непријатељи мира више нису они који су спремни да масовно убијају, већ они који своје наде везују за масовно умирање. Препознатљива, „спасилачка“ логика неоколонијалних интервенција од краја Хладног рата учинила је да многи нестрпљиви западни клијенти одбаце „никад више“ и пригрле „бар једном“. Да би осигурала да ће Запад искористити сва средства да их „спасава“, украјинска страна серијски покушава да фалсификује, испровоцира и призове геноцид. После Буче и Маријупоља, Зеленски се нада да ће из Северодоњецка некако измусти бар један мајушни, општински геноцид.

Уместо подршке политикама чији је императив „никад више“, Запад стратешки охрабрује некрополитике које рачунају на лешеве невиних. Оне полазе од, нажалост сасвим рационалног, веровања да што их је више, већа је шанса да ће њеним ударницима Запад помоћи да тријумфују. Мада, да ли неспретна да ли циљано преширока, формулација 2. члана Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, како је то одавно уочио професор Војин Димитријевић, говори да није неопходно да непријатељи западних интереса било кога убију да би њихов злочин био квалификован као геноцид. Већ смо добили први општински геноцид, а чини се да ће, када то буде било у интересу Запада, неки непокорни политичари бити терани да клече због жртава првог бескрвног геноцида.

Геноцид је одавно геноцидна реч у смислу да ова антиполитичка квалификација, моћан аргумент који страна „жртава“ може увек да потегне како би, на пример, одбила да преговара са страном „извршилаца“, погодује одржавању климе која охрабрује осветничко или превентивно „још једном“. Имајући у виду теорију Грегорија Стентона о „десет фаза геноцида“, коју ће деца у Сарајеву вероватно почети да уче и у обдаништима, може се рећи да сваки злочин који је квалификован као геноцид утире пут „једанаестој фази“ – следећем геноциду. Колико год да је монструозно, временом је постало сасвим рационално да слабија страна призива „геноцид“ и ради на свом масовном страдању и у ратовима који нису нова епизода сукобљавања које је раније квалификовано као геноцид.

Нестрпљиви Зеленски је већ 3. априла, 31. дана рата, рекао да је Русија у Украјини починила „геноцид“. Геноцидољубиви украјински вођа је омогућио НАТО-у да ратује против Русије, најхрабријег и најагилнијег изазивача, а да не ризикује животе својих грађана и зато има право да се љути на Бајденову Америку. Прошло је само 47 дана НАТО-ове агресије пре него што су се у утицајном америчком недељнику на насловној страни појавили – „Милошевићеви добровољни џелати“, али ни после четири месеца рата у Украјини још нема хитлеризације Путина према упечатљивом моделу који је патентирао харвардски историчар Данијел Голдхаген књигом „Хитлерови добровољни џелати: обични Немци и Холокауст“, објављеном 1996. године.

„Недела Србије разликују се од нацистичке Немачке само по обиму“, написао је три године касније Голдхаген и додао: „Милошевић није Хитлер, али јесте геноцидни убица који је одговоран за смрт десетина хиљада људи.“ „Грешимо ограничавајући наше страхове од фашизма на одређену слику Хитлера и Холокауста“, пише данас Тимоти Шнајдер, професор историје на Универзитету Јејл, у тексту који је овде антируски „Данас“ скратио и пренео под насловом „Фашизам се вратио, Русија испунила све критеријуме“.

„Стара изрека каже да је прошлост страна земља. Упркос томе, историчари су много више заинтересовани за сличности између прошлости и садашњости него разлике. Чини се да је мало њих у стању да одоли искушењу да стави свој део прошлости у службу тумачења сада и овде, чак и када то значи да ће претерано поједноставити и искривити чињенице о садашњости. Чини се да су историчари европског двадесетог века, укључујући Шнајдера, посебно склони да подлегну том искушењу“, написао је Ендру Бачевић, професор међународних односа, поводом колумне историчара који се прославио књигом „Крвава земља: Европа између Хитлера и Стаљина“. „Уводећи реч која почиње са ф у разговор има за циљ да сугерише моралну озбиљност. Ипак, као и њен блиски рођак геноцид, она не служи да просветли већ да пренесе осећање одвратности спојено са осудом.“

И у Србији су историчари ударници аутошовинистичког подухвата и пратеће дехуманизације „звери српских“. Они своја знања (и „знања“) о историји користе да наше недавно „сада и овде“ протумаче као не само несумњиво геноцидно већ и неминовно, неизбежно геноцидно. Латинка Перовић и Дубравка Стојановић, крепка краљица и љутита принцеза-наследница ове историографске, псеудонаучне „нацификације“, имају све бројније и зајапуреније следбенике. Неки се труде да буду креативни и открију нове симптоме неизлечиве српске „болести“ које је дијагностицирала Дубравка Стојановић.

„Скоро четири месеца траје инвазија Русије на Украјину. Скоро четири месеца неки веома бучни гласови у Србији бирају страну и сагледавају ситуацију на основу свог извитопереног схватања историје, тенденциозног представљања исте, или заблуда о сопственој битности“, пише историчар Филип Митричевић, докторанд на америчком државном Универзитету Индијана – Блумингтон, у тексту у листу „Данас“ у коме медитира о „подршци народа Путиновој диктатури и злочиначкој освајачкој политици“.

Митричевић овде види „готово шизофрени однос једног дела јавности према сопственој и туђој садашњости“ – где, када каже „део јавности“, говори о „народу“. „Скупови подршке, мазање белог З на возилима, мурали са Путиновим ликом, инциденти на спортским такмичењима су огавна, али релативно блага слика у поређењу са менталном гимнастиком да се објасни самом себи, па онда и другима, како је то опет Запад крив за све.“ Морални и „ментални гимнастичари“, „грађани“ који су тврдили да је Србија била крива што су је поново – као и 1941. и 1944. године – бомбардовале државе НАТО-а, сада су постали укрућене апологете НАТО-овог дављења Русије.

У жаргону случајних Срба насупрот „народа“ стоје „грађани“, који, ваљда, имају здрав однос према прошлости и садашњости, па нису само за НАТО већ су, парафразираћу Митричевића, и „главом“ и „срцем“ већ у НАТО-у. У маниру самопетоколонашења овдашњих ударника суочавања и деконтаминације, које су нестрпљиви друштвени пењачи почели да примењују одмах после 5. октобра, Митричевић је одлучио да сам за себе каже да је „домаћи издајник плаћен америчким и западним доларима“. Када нема фашиста, мора се деловати проактивно. Време лети, а ничија простата није радила довека.

Када његов прослављени колега каже да „ово није први пут да је Украјина била предмет фашистичког рата. Освајање земље било је Хитлеров циљ… Сличности са Путиновим ратом су упадљиве“, па затим прекорева све оне који „оклевају да виде данашњу Русију као фашистичку“, Шнајдер помаже Зеленском да оствари свој најперверзнији циљ и убеди САД да, како пише Бачевић, „не треба да праве више компромиса са злом данашње Русије него што су чинили са злом Хитлерове Немачке током Другог светског рата“; да оно што је часно није „само помагати Украјинцима да се одбране“ већ да је „прави задатак – обавеза, штавише – одлучно поразити Русију“. У супротном, тврди Шнајдер, „фашисти широм света биће ојачани“.

Све би ишло лакше када би у Украјини било више НАТО-ових добровољних жртава, што би помогло Зеленском да убеди критичан број западних актера да Руси спроводе геноцид. Као Албанци и Бошњаци деведесетих, најпознатији украјински глумац истовремено ради на више малих, општинских геноцида, док прижељкује један „прави“, велики геноцид који обећава. Док мољака Запад за убитачно далекометно оружје, Зеленски је свестан да су невине жртве у ери западних хуманитарних интервенција и окупација убиственије од најмоћнијег оружја. Не знам само да ли пред собом увек има слику главне разлике између Русије и последње Југославије и да ли је схватио да лешеви Украјинаца неће повести НАТО ракете ка спаваћој соби највећег непријатеља Запада, кога неки медији већ описују као „геноцидног лудака“.

У Русији постоји феномен који је најсличнији српском аутошвинизму, али чини ми се да Зеленски не може да рачуна на московску верзију Иницијативе младих за људска права, која је великобошњачке националисте частила тврдњом да злочин у Сребреници представља холокауст. Мада, писац Владимир Сорокин, руска верзија Владимира Арсенијевића, већ петог дана рата је у лондонском „Гардијану“ одговорио на, нажалост не и последњи, украјински ропац краја историје по америчкој мери и написао да његов председник води „рат против западне цивилизације“.

Иако нас упорно терају да поверујемо да смо поново у тридесетим годинама прошлог века, Бачевића данашња помама асоцира на хомогенизацију у предвечерје инвазије на Авганистан, која се претворила у најдужи амерички рат и окончала као вероватно најсрамнији пораз у историји суперсиле која воли да верује да њена доминација не може имати крај. Наиме, у обраћању „заједничкој седници конгреса и америчком народу“, председник Џорџ Буш нас је 20. септембра 2001. године позвао да одаберемо страну: „Или сте с нама, или сте с терористима“ – и добио један од најдужих аплауза у каријери.

Бачевић је ту видео један од узрока хистерије којом су праћени захтеви да сви почнемо да вичемо Русија је фашистичка: „Очекивани антифашистички поход треба да послужи као антидот за препреке, разочарања и осећање опадања које прогони амерички спољнополитички естаблишмент“ после серије неуспеха у „рату против тероризма“. Ту није реч само о дебаклу у Авганистану и неуспеху у Ираку. Када би у Либији били одржани иоле слободни избори – убедљиво би победио Гадафијев омиљени син Саиф ел Ислам, чије име значи „мач ислама“. У тим околностима, „ривалство са Русијом делује не само познато и јасно већ скоро па добродошло“.

Шнајдер је Американцима понудио аргументацију која неодољиво подсећа на дехуманизујућу конструкцију коју је Радомир Константиновић изнео у „Философији паланке“ како би нас представио као непоправљиво нацифилне људе, фаталну грешку у историји цивилизације. Шнајдер набраја „култ мртвих“, „мит о златном добу империјалне величине“ и веровање да је „ратно насиље лековито“ да би закључио да је срж проблема у Русима, не у Путину; да је Путин само оголио „есенцију фашизма у руском стилу“ – као што многи случајни Срби верују да им је Константиновић разоткрио суштину неуништивог „српског нацизма“.

Текстом који је „Њујорк тајмс“ објавио под насловом „Треба то да кажемо. Русија је фашистичка“, Шнајдер је покушао не само да нам помогне да одаберемо страну већ и да нам објасни зашто треба да почнемо да се постројавамо: „Фашизам никада није поражен као идеја. Као култ ирационалности и насиља, није могао да буде побеђен као аргумент… Тек на ратиштима Другог светског рата фашизам је побеђен… Сада се вратио – и овога пута, земља која води фашистички рат уништења је Русија.“

Ко на Западу није изабрао „праву страну“ нема право да говори и лажи су постале чињенице. Ваљда су украјински војници са Змијског острва били зомбији који су оживели неколико недеља пошто су њихови непостојећи лешеви одиграли своју медијску улогу. Рат у Украјини је НАТО-ов, а не Путинов рат, и то је један од важних разлога зашто о њему није дозвољено говорити другачије од бриселског диктата. Штавише, одавно на Западу није постојало оволико велико, панидеолошко једноумље. Јавне личности које су спремне да пруже отпор и ризикују јавни линч, „отказивање“ и губитак посла скоро искључиво је могуће наћи на десници. Да није Такера Карлосна и шачице његових непокорних колега са „Фокс њуза“, у САД би о питању Украјине владао мркли медијски мрак.

Рат у Украјини је последњи у серији тестова на којима је левица падала од 1989. године. Схватање Биљане Ковачевић Вучо да би у Србији и Махатма Ганди био за НАТО, које ми је некада било смешно, данас је важан део веровања постисторијских левичара који су се постројили иза НАТО-а и кукавичког америчког неоколонијализма „џавелинима“ и хаубицама великог домета. Главни ратни хушкачи више не долазе из војноиндустријског комплекса већ из либералних медија и са универзитета које су либерали заузели током културног рата започетог у САД крајем шездесетих. Шнајдер и „Њујорк тајмс“, који му је послужио као мегафон, како пише Бачевић, „описујући Владимира Путина као фашисту“ и „стављајући тако данашњу Русију у исти категорију са убилачким тоталитарним режимима“ у суштини „позивају Сједињене Државе и НАТО савезнике да поведу нешто налик новом тоталном рату у Европи“.

Данас на левици важи „пролетери свих земаља, укините се“, а слободу и демократију изгледа заслужују само они који бирају НАТО и догму о крају историје. Не чуди да је Џеф Безос, један од најсуровијих капиталиста у САД, данас власник „Вашингтон поста“, водећег либералног медија. Али левица није рекла бај-бај само пролетерима, пониженој поткласи и незапосленима већ и женама. Свако ко верује да је либерал, или социјалиста по данашњим критеријума – где нова икона „демократског социјализма“ Александра Окасио Кортез одбија да изговори реч жена и говори о „људима који имају менструацију“ – треба да се замисли над новим власницима племените идеје, левим идентитарцима који су одбацили презрене, сиромашне и идеале друштвене солидарности и правде.

Да бисмо боље разумели како је Путин могао да „постане“ Хитлер, упутно је посматрати судбину Вилијама Шекспира. Геније чији је драмски опус поређен са спанаћем, нечим што је „добро за све“, у либералним круговима који се залажу за отворени рат против Русије бива представљен као аутор „три токсичне драме које се опиру рехабилитацији“ и масовно повређују читаоце. Ломаче још нису потпаљене, али тврдња да „Млетачки трговац“, „Отело“ и „Укроћена горопад“ редом оличавају „дубоки антисемитизам“, „дубоки расизам“ и „дубоку мизогинију“ говори да не треба бити велики оптимиста.

Амерички „Национални јавни радио“ је тако интервјуисао петнаест особа „које су морале да читају или играју“ Шекспирове комаде и једну стручњакињу за његово дело и у емисији насловљеној „Није злато све што сија“ представио мрачну слику Шекспира, извађеног из историјског контекста, као споја Војислава Шешеља и Владимира Жириновског – како их виде уреднице „Пешчаника“. „Млетачки трговац је можда најпознатија антисемитска представа у позоришном свету… Шајлок је постала увредљива реч за Јевреје и назив за похлепне људе… И онда, у Питсбургу, човек ушета у синагогу и убије једанаест људи“, рекла је „неименована особа број 2“.

Шнајдер у свом ратнохушкачком коментару не помиње геноцид. Не верујем да без геноцида може да постоји „нови Хитлер“, колико год се западни либерали и наши, да парафразирам Њену екселенцију, амбасадорку Јелену Милић, натоколонаши трудили да нацификују Путинову Русију и угурају је у своју црно-белу слику постисторијског света. Не треба да чуди да се овде баш Ненад Чанак намерио да у њој замени Жикицу Јовановића Шпанца и постане антинародни херој једног лажираног, натољубивог антифашизма.

Прљави рат који НАТО у Украјини води против Русије има свој одраз и у Србији. Штавише, не верујем да је лако наћи земљу у којој је његова сенка већа и мрачнија. Како и колико смо опкољени и блокирани илуструје чињеница да, преко окупиране Босне, Србија данас у Неуму има једини, макар само симболички, излаз у слободан свет. Зато не треба да чуди да нас Запад, док наоружава Зеленског да се бори за границе велике Украјине које је исцртао Никита Хрушчов, све отвореније тера да зацвилимо – мале Србије, дајте нам мале Србије.

Многи случајни Срби верују да проблем није само у величини територије. Аутоколонијалне пудлице увек иду даље од западних господара, па не треба да чуди да су се овде појавили креативни интелектуалци који верују да је „аутогеноцид“ једино решење. У планираном наставку „Српског филма“ ову визију краја какав наводно заслужујемо требало је да оживотвори група монаха.

Верујем да би се сценарио допао Зеленском, корумпираном кловну-председнику који је пре НАТО-овог рата у Украјини био познат по, буквално, свирању к*рцем по клавиру. Од када је променио инструмент и прешао на „геноцид“, проглашен је за „новог Черчила“ и не назире се крај аплаузима западне публике. Чека се нова Карла дел Понте и онда је само атомска бомба граница. Речима следбеника непокорног Србина кога одавно нема међу нама – или ће Украјина бити цела или света неће бити.

Зоран Ћирјаковић

(Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат")  

СИГУРНА КУЋА ЗА АУТОШОВИНИСТЕ

„У ери друштвених мрежа уочено је чудно правило – што дуже траје нека расправа, већа је вероватноћа да неко употреби реч фашизам“, пише Вељко Лалић у колумни у „Недељнику“, магазину који уређује. Неколико параграфа касније, иако није било расправе, употребио је реч фашизам: „Не можете никога да зовете аутошовинистом, пошто је то фашизам према својој нацији“. Исте недеље, његов прекодрински саборац Драган Бурсаћ, херој великобошњачког национализма и брадата маскота Друге Српске, пише да је аутошовинизам „измишљени србијански наци-термин“ у колумни у којој анализира зашто се Србија венчала за „ајатолаха Путина Владимира“ и закључује да „не можемо за све кривити краља лажи Вучића, јер морате у себи имати ту црту глупости да би добровољно скочили у раље руског фашизма“.

Појам аутошовинизам се за само шеснаест година раширио и укоренио у мери да се многима чини да је одувек био овде. Моћан и упечатљив, постао је једна од главних мета свих актера који остварење својих циљева везују за слабу, малу или понижену Србију, сапету евроатлантским амовима. Ипак, Лалић и Бурсаћ у својим клеветама одлазе даље чак и од несрпских верификатора аутошовинизма. Алексеј Кишјухас тако у тексту Дођавола са „аутошовинизмом“! пише да је аутошовинизам „малигна етикета, а затим и патогени или вирални мим, за васколику политичку денунцијацију и друштвену дефамацију“ али коришћење овог појма не везује ни за фашизам ни за нацизам. У тексту Шта је аутошовинизам? Марк Лошонц, који о себи говори у првом лицу множине, пише „не мислимо да је у питању фашизам“. Ипак, Лошонц сматра да се „у земљи у којој је убијен највећи проценат Јевреја у Европи (око 97%), у земљи где се у последње време рехабилитују фашисти“ може говорити о „микрофашизмима који се појављују у свим порама свакодневног живота“. Не знам да ли то значи да се на тако уоквирено српско зло може одговорити микрогеноцидом, што би требало проверити са Насером Орићем и Рамушем Харадинајем.

Антифашизам је постао омиљено уточиште српских аутошовиниста. Верују да им је истовремено моћно оружије за гушење отпора и сигурна кућа. Пробаћу да Лалићу, који се у њој ушушкао, помогнем да лоцира себе и препозна ко су аутошовинисти. Можда још није светан шта чини и чему служи. Аутошовинистичка је свака аргументација коју антисрпски шовинисти могу легитимно, без вађења из контекста, употребити као оправдање да поново пуне масовне гробнице телима српских цивила како би остварили своје великодржавне амбиције и свели популацију на зацртаним територијама на „праву меру“. Што значи да буде без Срба или са јако мало „Влаха“, „Шкија“ и других срболиких бића из демонологије прозападних балканских национализама.

Аутошовинизам је најопаснији када не садржи отворене изразе мржње, презира и гађења и не говори о „зверим српским“, као што то чини „Пешчаник“. Што је софистициранији и одмеренији то је гори. У хијерахији аутошовинистичког зла важно место заузимају они који отпор дискредитују уоквиравајући га као фашизам. То је једна од перфиднијих инкарнација аутошовинистичког становишта, данас много опаснија од изручивања кофа гадости по Србима и српском, чиме се у Београду и Бања Луци више не могу придобити нови следбеници. Зато је обазриви и прорачунати Лалић, који се из недеље у недељу упиње да звучи паметно и одмерено, много опаснији аутошовиниста од Бурсаћа, који, без зазора, родомржњу свакодневно сипа из неколико антисрпских медија у бившој Југославији.

Аутошовинисти су у медијима дуго деловали са темеља које је Петар Луковић поставио у сплитском „Ферал Трибјуну“ и затим дограђивао у „Пешчанику“ и „Е-новинама“. Појавило се временом мноштво имитатора од којих је најсупешнији новокомпоновани западнољубац Светислав Басара. Он је у свој аутошовинизам утиснуо сирови, нападно геџовански печат, који подједанако отровни Луковић није могао да извуче из својих урбаних искустава, обележених љубављу према рокенролу и порнографији. За разлику од Луковића, који је пљувљо и вређао са дистанце некога ко верује да је високо изнад, Басара не бежи од тога да покаже да је аутошовиниста у опанцима, да у себи има и оно што неуморно гади, ружи и кужи. Басара и Бурсаћ, који воли да нам се обраћа са „браћо Срби“, и даље се такмиче ко ће на медијском трону српског аутошовинизма заменити клонулог Луковића, чији стил опонашају и док се труде да сахране и нацификују непријатеље метастазираног самопорицања.

За разлику од застарелог, лењог приступа „Пешчаника“ и „Данаса“, „Недељник“ представља оличење нове, зреле фазе аутошовинистичког новинарства, које се сада упиње да никога не одбије и не увреди док обликује нове умове склоне аутошовинизму. Сем када, из нехата, нарцисоидни Лалић почене да вређа интелигенцију читаоца. Тешко је пратити мисао овог умишљеног грађанисте, који звучи као Снежана Чонградин на стероидима, а не осетити трансфер блама. Лалић воли да верује да открива велике истине и спаљује илузије али стално бежи у општа места док празнину мисли покушава да затрпа клишеима. Басара је ових дана морао да га спасава од патриотских „хохштаплера“ и (само)понижавања пошто је у само неколико реченица овај бард интелектуалне онаније стигао од питања „Шта је, уопште, Kосовски завет? Kако он тачно гласи?“ до натољубивог одговора на нивоу Јелене Милић: „Не постоји косовски завет. Жао ми је што сам вам срушио Снешка“.

              Пропадгандистички, дозирано таблоидни, аутоколонијални журнализам „Недељника“ назвао сам тампон новинарство. То је сигурица бућкуриш из кога ништа не цури, па неће ни срушени суверенистички „Снешко“ ако вредни Лалић успе и да га отопи. Омиљени новинар српских тајкуна и тајкунчића жељних да проперу и европеизују своја мусава богатсва, Лалић уме да симулира отвореност. Увек се нађе и по неки патриотски фикус па је његов „Недељник“ прерастао улогу светлуцавог гласила проамеричког крила дубоке државе и постао важно, и прилично софистицирано, оружије евроатлантских пропагандиста. Користан је јер успева да одговори на потребе дела високо образоване „урбане“ публике, који (још) не прихвата много отворенији аутошовинизам какав је присутан у приватизованом „НИН-у“, ни културно културни елитизам на коме се темељи уређивачка политика овог етички очишћеног листа, а није му близак ни интелектуализам и југоносталгија којима обилују досадњикави текстови у „Времену“, магазину који делује као да га група аматера прави успут, на брзину.

Лалић је опортуниста који зарад тиража и зараде уме да „шара“ и понекад на насловну страну стави људе који су на црним листама аутошовиниста, као што је Матија Бећковића. Миље у коме плива тешко прашта десна скретања, па се, да га не би убила Матијина јака српска реч, Лалић осигурао ставивши на корице, тик уз Бећковићев лик, цитат из дугачког интервјуа, ишчупан из контекста, који каже: “Где сте видели слободног и богатог човека да је националиста?“. Он одаје јако необичан став великог песника и родољуба, који милује осетљиве случајносрпске уши – али само ако се избаци наставак: „А међу сиротињом и поробљенима их има као плеве.“ При томе, захваљујући ћерки, ударници луксембуршког канала „НоваС“, водеће медијске трансмисије НАТО-а у Србији, прозване „НоваСС“, презиме Бећковић више није у грађанистичким круговима омражено као некад. Припомогао је и имиџ децентног енглеског џентлмена, који годинама негује.

 

    „Недељник“ је један од медија који су допринели да аутошовинизам прерасте у самоодрживу културу аутошовинизма, чији протагонисти, поред подршке Запада, данас могу да рачунају и на инерцију. Лалић је ту један од неупадљивих али утицајних аутошовиниста, наизглед одмерених грађаниста који су дуго времена остајали испод радара и зато имају важну улогу у покушајима сламања отпора најперверзнијем српском злу. Као и разбарушени саборци из НУНС-а и ННДВ-а, који понекад морају да скину пену са уста, и усиљено погоспођени Лалић се надовезује на идеје Радомира Константиновића, који је српску културу представио као мотор нацификације. Стигли смо до тога да свако ко у Србији не прихвата неку од догми заговорника клечања и приступања НАТО-у може да очекује да ће бити представљен као макро или микро фашиста. Нажалост, данас је у Србији јако кратак пут од антифашизма до аутошовинизма.

Зоран Ћирјаковић

 (Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат").

УМЕТНИЦА МОЖЕ БИТИ СРПКИЊА

Једну од провалија које деле Србију су у годинама после „Петог октобра“ оличавали Егзит и Гуча. С једне, Егзит стране сврстали су се фундаменталисти урбаности и културности, западнољубива мањина која и даље води у културном рату, дугачкој борби око скупа норми и вредности помоћу којих ће заједница бити уређена. Оличава је костимирани, родно пробуђени подмладак српског либерализма, који је израстао у најнетолернатнији сегмент нашег друштва. Ови елитисти се углавном сраме српске заставе а у православни крст су склони да учитају светосавског „ђавола“. Ако нису аполитични, изданак су покојне Друге Србије и не мире се ни са Србијом каква јеста ни са оним каква може да буде. Кренули су пре десетак година да се осипају и утапају у пост-транзициону свакодневицу, али политички успеси Алекснадра Вучића су им удахнули нови живот. Почели су временом да им се привиђају Слоба, калашњикови и бомбе из деведесетих, па Гучу помињу све ређе док чекају да Запад коначно прогледа, одбаци Вучића и избави их из растројености Србима и демократијом.

С друге, другачије урбане и много разуђеније стране, нашала се „маса“, мање склона да људе пропусти кроз естетске и политичке филтере пре него што им (пре)суди. У суштини, она је увек била и за Гучу и за Егзит и за све друго што помаже да се бар продужи ноћ, ако већ не може адолесценција. Постидеолошко доба је каснило на Балкану али омладина је брзо ухватила корак са светом и чини се да је заборавила на Гучу. Преименовала је Западни Балкан у „Латино Европу“ и почела је да сањари о срећи и „Баленсијаги“ уз Рељу, Николију, Бубу и Џалу. Они најпосвећенији су постали фундаменталисти ескапизма и Гуча се ту трансформисала у Борчу. У четврти из цивилизацијских ноћних мора српских аутошовиниста прво су се појавиле „Бомбе деведесетих“, музички колектив „који жели да одбрани дизел наслеђе српске омладине“, да би касније „Луди Срби“ отписали позере и послали их да „излазе на опере“.

Као и у скоро свим овдашњим естетским и политичким поделама, у позадини, иза музике, самоправедног става и беса, обично провирује класна припадност. Све са припадајућим одредницама, које се читају у тањирима и на лименкама пива колико и на етикетама и у личним каратама. Једнима се тако може да немају здравствену књижицу док су други „осигурани“ само својим младим телима и добрим генима. И када престану да одлазе на опере, једни много држе до уметности и (културне) културе и склони су да их виде као потврде своје изузетности и нормалности, док други изузетност и нормалност не везују за свој укус већ за окружење у коме се осећају удубно, без обзира да ли је оно пријатно за око. Ови први углавном не знају где је Овча док је другима и Сремчица јако слатка. Сем у неким клубовима, у мраку, ретко се две публике нађу на истом таласу па „Гуча“ и „Егзит“ и даље представљају метафоре под које се могу сместити ова два подвојена српска света.

Мало ко је успео да их приближи као Констракта овог пролећа. Кључ овог успеха није у чињеници да је Ана Ђурић у својој животној причи повезала Дорћол, омиљену адресу бораца против духа паланке, и Глибовац, село поред Смедеревске Палнке, огледног станишта тог проказаног српског духа. Слично су ишли друштвени успони скоро свих српских аутошовиниста, иако у биографији немају овако упечтаљиво подсећање на оријентални глиб и паланачки свет из кога су потекли. Оно што плени нису само духовити текст pesme In Corpore Sano, зачињен слатком, благом иронијом која не штеди никога док мами осмехе, и оригинални поп звук који не подсећа на музичке матрице које обећавају милионске прегледе. Шармантна уметница не само да се није стидела да буде народна, што је велики грех у менталном „кругу двојке“ у коме је алергија на народ постала аномалија раширенија од ковида из најгорих дана, већ је била Српкиња без блама.

 

Иако креће са „Егзит“ стране друштвених зидина, Констракта није остала „уметница“ која лебди над Србијом, што је у том миљеу одавно постао подразумевани, мада јако јефтин индивидуалистички избор. Не сећам се да је неко, не само на музичкој сцени, успео да добије толико похвала и позитивно обојеног медијског простора у „Информеру“ и „Данасу“, таблоидима који о Србији углавном извештавају као да пишу о две различите планете. Новак Ђоковић и други талентовани спортисти, склони да своје тријумфе прославе са три прста и умотани у заставу, колико год да су велики и светски, поред похвала, редовно су због свог „србовања“ и „ћириличарења“ на друштвеним мрежама и у грaђанистичким медијима заливани кофама случајносрпских помија.

Некако имам утисак да ће Констракти урбани фундаменталисти опростити чак и чињеницу да се, с разлогом задовољна освојеним петим местом у Торину, раздрагана уметница гледаоцима последњег Дневника државне телевизије обратила са крстићем на грудима и српском заставицом у руци. Женама се национална скретања лакше праштају, а и сама уметница је текстом великог хита колико и бројним наступима претходно демонстрирала не само да је културна, начитана и цивилизована већ и да – поред музике, која није довољно софитицирана форма да би по себи гарантовала меру дистинкције која се очекује на Дорћолу – влада и високо вреднованом уметношћу перформанса.

Ипак, нацификација свега српског се овде толико дубоко укоренила да је уметница већ провучена кроз топли зец деконтаминације зато што је јавно „опрала руке и завршила песму/рецитацију питањем – и шта ћемо сад?“ и тако дала грађанима Србије повод да пуцају „од радости (због Kонстрактиног успеха)“ док „у Украјини се пуца да се убије“, како је у тексту Истина из лавора написао кадар са Сорошеве аутошовинистичке академије у Будимпешти. Верујем да ће Констракта још пострадати када овдашњи пријатељи етнички очишћеног Сарајева и неденацификоване Украјине схвате да је јавно демонстрирала да је поносна грађанка Србије, која испод крста не види само мрак и Пахомија.

„Пешчаник“ је текст који почиње реченицом „Славило се и пуцало: Kонстракта је у финалу.„ илустровао лаворима са, ваљда, исправно европских радова Geheugen van Nederland, уметничког колектива који је Холанђанима помогао да оперу руке од своје колонијалне прошлости. „Имало би смисла да Kонстракта победи. Њено прање руку, мимо смисла саме песме, симболично је само по себи... Радите шта год хоћете, ми с тим вашим ратом немамо ништа, као да у име остатка Европе говори Kонстрактин перформанс с лавором. Ако се тако гледа на читаву ствар, онда има смисла и то што Kонстрактина порука стиже право из Србије. Ако је неко научио да се прави луд и жмури на злочине, онда су то житељи Србије“, пише Пешчаников ударник нацификовања српске историје, који је поново дао оригиналан допринос српском аутошовинизму који се кристалише око осе незнања која почиње од „само овде“ да би завршила на „овде је најгоре“.

„Пошто опере руке, уметница их подигне и окрене ка публици, прво дланове па надланице. Kао да хоће да покаже да су руке сада коначно чисте... Гест се примио, ако је судити према снимцима из Торина. Људи тамо подижу шаке и врте их, једни другима показују да нису нормални. И раздрагано се смеју. Kонстракта не мора да победи у суботу увече, јер – већ је победила,“ ламентира мрзовољни Сорошев питомац над свакодневном људском радошћу и малим српским успехом. Нажалост, Констракта није победила у Торину али је успела у нечему што је много теже – да премости провалију, дубоку колико и бесмислену, која креће од Гуче и Егзита и прети да надживи и Гучу и Егзит.

(Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат")

Зоран Ћирјаковић