GOVOR MAJORA ANASTASIJEVIĆA SA ANTI-SPUTNJIKA

„Vučić u poslednje vreme putem zapaljivih izjava i podsticanjem nacionalističke retorike pokušava da skrene pažnju sa činjenice da rok za potpisivanje ’sveobuhvatnog i pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom’ ističe... Predstava se toliko otrcala da je verovatno dosadila i glumcima, koji šmiranjem prikrivaju nedostatak entuzijazma. Dosadilo je i publici, ali nema kud“, piše Dejan Anastasijević u neobičnom tekstu koji je objavljen na sajtu „BBC na srpskom“ pod naslovom „Spasavanje redova Đurića sa Kosova“.

I u prilično jadnim medijima postoji pravilo da na neki način budu jasno obeleženi prilozi koji izražavaju lične stavove. Čak i kada nisu ovako jaki kao gromki glas ovog neustrašivog medijskog ratnika, najboljeg đaka Miloša Vasića, uzora „nezavisnih novinara“ koji su postali fascinirani bezbednosnim strukturama i njihovim istinama.

Objava vidovitog Anastasijevića je bila drugi potpisani, „autorski tekst“ objavljen na 2.0 verziji glasa zapadne nomenklature koja s ponosom ističe da „radi za Kraljicu“. Prva se 25. aprila oglasila Aleksandra Nikšić tekstom pod naslovom „Dobro došli na BBC na srpskom“. „Lestvica nam je visoko postavljena – naš sadržaj mora da čini originalno novinarstvo visokog kvaliteta, zasnovano na uredničkim smernicama BBC-ja... Naš zadatak je istovremeno i izazov i inspiracija: da stvorimo prostor na medijskoj sceni u kome će slobodno i nepristrasno novinarstvo procvetati. A mi obećavamo da ćemo vrhunski raditi svoj posao“, poručila je glavna urednica.

Anastasijevićev premijerni doprinos je ilustrovao koliko je bilo teško dovoljno spustiti očekivanja od ćiriličnog avatara upokojenog britanskog megafona, nevoljno podignutog iz mrtvih kako bi se odgovorilo na činjenicu da Rusija ovde više nije spremna da toleriše potpunu hegemoniju NATO trabanata.

Nažalost, bojim se da će reči „slobodno“, „nezavisno“ i „vrhunski“ ostati u bolnom neskladu sa rezultatima, mada verujem da će Dušan Mašić, (nepotpisani) politički komesar redakcije, ostati zadovoljan. Njegov lik proviruje u pozadini zvaničnog portreta, ispod koga stoji rečenica koja zvuči kao da je izvađena iz nekog (lošeg) seminarskog rada na temu „Individualni brendovi u medijskom sektoru“ iz predmeta „Strateško brendiranje“: „Tim BBC-ja na srpskom čine mladi entuzijasti upućeni u tajne modernih tehnologija i iskusni novinari, uvek spremni da preispituju sopstvene granice u novim izazovima“.

Nikšić je jedna od najiskusnijih i najtalentovanijih srpskih novinarki, dugodišnja dopisnica „Tajm“ magazina iz bivše Jugoslavije i šefica beogradskog biroa AFP-a. Nažalost, stiče se utisak da ona ili nije uspela da se sasvim izbori sa prethodnim novinarskim izazovom, pa su joj se pobrkale „uredničke smernice“, ili je pravi zadatak redakcije nešto što nema veze sa novinarstvom, iako je upakovano u glamuroznu medijsku oblandu.

Donedavno jedna od urednica u srpskom „Vajsu“, čije su prakse i standardi u svakom smislu suprotnost BBC-jevim, pustila je Anastasijevićev tekst – koji ne bi mnogo štrčao iz hrpe homonacionalističkog i elitističkog đubreta po kome je „poročni“ portal ovde postao prepoznatljiv. Jeste da nedostaje slenga i vulgarnosti i da je iskusni autor izostavio hipertrofirano vajsovsko „ja“, ali i profesionalno i stilski i ideološki ovo ambiciozno štivo je bliže „Vajsovom“, ponosno neuravnoteženom i srboskeptičnom, „sve može“ novinarstvu nego nekome uz koga bi išla reč dobro, da zaboravimo na „vrhunsko“.

Forma tu nije nebitna. Anastasijevićev uradak bi bio sasvim primeren jednom blogu. Mogao bi da prođe i u „Vremenu“, listu u kome je donedavno radio i u kome je izveštavanje vremenom sasvim ustupilo mesto komentarisanju, propovedanju, elitističkim žalopojkama i masturbacionim izlivima „urbanog“ besa. Istini za volju, plate u „Vremenu“ su bedno male i neredovne, pa ne treba preoštro suditi o jednoumnoj redakciji koja daje oduška svojim niskim ideološkim strastima i tamo gde im u jednim ozbiljnim novinama nije mesto.

Ipak, bojim se da problem nije u činjenici da sveznajućem Anastasijeviću verovatno nije lako da se navikne da više ne piše za, istovremeno ponižavajućih i oslobađajućih 150 evra mesečno niti da su plate na BBC-ju za „neukroćene“ Srbe mnogo manje nego što pretpostavljate.

Ono što je u priči o BBC-jevom neslavnom povratku u Srbiju mnogo važnije jeste suština. A ona se ne razlikuje od stavova koji su se prethodnih dana mogli pročitati u pletori autokolonijalnih medija i na Tviteru. Jasna poruka ovih imaginarnih Evropljana je da – posle „genocida u Srebrenici“ i „puzajućeg genocida“ nad Albancima, koji je nedavno „otkrio“ Miloš Ćirić – Srbija može da vodi samo politiku spuštenih gaća, da sve i ne traži ništa, i da nema potrebe da ishod ove politike bude „prodavan“, objašnjavan i racionalizovan glasačima, koji bi ga masovno doživeli kao vrhunsko poniženje.

Na tom medijskom frontu već ratuje „Al Džazira Balkans“, agresivni „Dojče vele“ i – to, nažalost, odavno nije moguće drugačije izraziti – antisrpska „Slobodna Evropa“, čiju uređivačku politiku otelotvoruje autorasistička fiksacija Branke Mihajlović, Mile Štule Male Srbije. Anastasijević je samo dodao BBC-jev pečat perveznom razumevanju demokratije i kompromisa, koji promovišu i kome daju legitimitet ovi propagandistički paramediji. Naravno, uz pomoć volontera sa Tvitera, koje nervira činjenica da Srbija, ipak, želi nešto da dobije i da iždžikljalo čedo de Gola i Čerčila ne planira da izvrši političko samoubistvo.

„Dosta mi je izmišljačina ovog Marka Đurića. Svi smo mi statisti u njihovoj predstavi čiji scenario nam nije poznat”, piše Vesna Pešić, koja je nekako uspela da zaboravi da govori o ekranizaciji kosovskog scenarija na kome je, ne samo figurativno, godinama i sama prilježno radila. Ipak, teško je na njenom Tviter profilu ne prepoznati pritajenu ljubomoru drugosrpske veteranke: „Eto čemu služi unutrašnji dijalog, za zajebanciju, za scenario da se Vučić izvuče i slavodobitno dobije SZO“. Svima je odavno postalo jasno da se na dodeli očekivane nagrade u Oslu može pojaviti samo jedno mesto za aktere iz postprištinske Srbije.

Dario Hajrić je, pak, u komentaru na sajtu „Dojče velea“ uspeo da previdi glavnu rediteljku, Angelu Merkel, ali je zato ponosan što je otkrio toplu vodu: „Iste večeri smo videli i novi bizarni adut iz propagandnog špila. Jedna od televizija sa nacionalnom frekvencijom, inače neuvijeno naklonjena vlastima, obukla je učesnike svog vrlo gledanog rijalitija u maskirne uniforme i rekla im da biraju komandanta. Tako smo nakon hibrida vesti i zabave dobili hibrid zabave i propagande“. Biće da je Hajriću promakao ne samo film Top Gun već i značajan deo srpske i hrvatske produkcije, da ne pominjem zavodljive spojeve eskapizma i propagande koji haraju indijskim bioskopima.

Povodom hapšenja Đurića oglasio se i neumorni Miloš Ćirić, „politikolog, master studija kulture i medija“, nova zvezda televizije N1, aktivista po meri („pravog“) BBC-ja i milosrdni anđeo „zemlje skrivenih masovnih grobnica i oronulih ratnih zločinaca“. „Ma koja su mu prava ugrožena, zar Vi ne vidite da je sve namešteno i da je sedeo satima čekajući da ga ’iznenada’ privedu da biste Vi mogli da se primate kao hepo kocka i padate u nacionalistički fras ceo dan?“, poručio je prosvetitelj Ćirić. „Idite da Vas opet potpaljuju da mrzite i prave predstave. Spasite se tog ludila.“

Spasenje posrnulog naroda je, po Ćiriću, jako jednostavno: „suočavanje srpskog društva sa njegovom zločinačkom prošlošću i beskompromisne reformame koje garantuju priključenje Srbije EU i NATO u ovom veku“, „poštovanje i promocija ljudskih prava u današnjem rasističkom i desničarskom srpskom društvu“, „priznavanje Kosova kao nezavisne države i javno izvinjenje kosovskim Albnacima za višedecenijsku torturu i masovna proterivanja i ubijanja, kao i negovanje dobrosusedskih odnosa između Kosova i Srbije“, „priznavanje odgovornosti za genocid u Srebrenici i reparacija žrtava agresorskih ratova koje je Srbija vodila u regionu“, „otklon od podrške rukovodstvu Republike Srpske nastale na genocidu i etničkom čišćenju, i sprečavanje napora bosanskih Srba da razbiju jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu“...

Bili plitki kao Hajrić ili ukanaljeno celebralni kao Anastasijević i Ćirić, slučajni građani Srbije imaju puno pravo na svoje dijagnoze i recepte. Štaviše, prilično sam siguran da su većinom iskreni i dobronamerni, čak i da su patriote, iako verujem da bi mnogi snažnije odbacili ovakav opis sopstvenih stavova nego neprijatelji koji ih smatraju „izdajnicima“. Mala Srbija je legitimna politička vizija koliko i Velika, ali biti ostrašćeni politički idiot tuđih ekstremnih nacionalizama nije ništa manje nečasno od služenja sopstvenom, koliko god nekome zaslepljeni antinacionalizam delovao benigno i kosmopolitski.

Ono što ne mogu da razumem je paljba slučajnih Srba po „izmišljačinama“, „nameštaljkama“, „predstavama“, „izvlačenju“ i „ludilu“. Šta ti razjareni „Evropljani“ stvarno žele?

Što se Srbije tiče, sve je jasno. Ona je u ovom čudnom svetu zauzela mesto poslovične komšijske krave. Uostalom, profesionalni „evropeizatori“ su im govorili „da komšijina krava bude žive i zdrava“ – niko nije zahtevao ljubav prema našim, valjda genocidnim kravama. One su ostale legitimne mete autorasitsičke i autošovinističke pizme.

Ali, da li bi hteli i novi rat? Da podsetim, u jednom od najsličnijih slučajeva, secesiji Južnog Sudana od Sudana, obavezujući sporazum je nedavno postignut posle 39 godina ratovanja i dva miliona žrtava. („Sudan nije u Evropi“, već čujem autokolonijalne ikone koje, po potrebi, u istom danu drugoevropsku Srbiju smeštaju u svoju zamišljenu Evropu i izbacuju iz nje.)

Možda bi zamrznuti konflikt? Ali, on bi zbrisao čak i male, danas samo teorijske šanse da Srbija jednog dana uđe u brislesku uniju bogatih i njhovih postkomunističkih prilepaka, o kojoj sanjaju i kojoj se mole. Ili je to mržnja antirežimske polovine slučajne Srbije prema Vučiću postala veća od ljubavi prema „Evropi“?

Zato, pokušaću da stvari sagledam iz njihovog ugla, ovde nije reč ni o patriotizmu ni o evropeizaciji – već o idiotizmu. Pomešanom sa perverznom količinom zluradosti, koja neretko miriše na bes zilota kojima je neko ukrao veru pa sad hoće da spale sve, čak i svoju crkvu.

Zaslepljen kao i ini pravednici i vlasnici istine, Anastasijević se podsmeva jednoj jako teškoj ličnoj odluci – ne verujem da može postojati teža, čak i da je neko Vučiću garantovao i doživotnu vladavinu i Nobelovu nagradu, sve sa globalnom besmrtnošću koju ona obećava. Ipak, kolega iz anti-Sputnjika tu nekako uspeva da vidi samo rutinu, politički luk i vodu, i ističe da su mu već dosadile loše predstave. Tvrdi da predsednik glumata i traći njegovo dragoceno vreme. Valjda nije zanimljivo kada vam rediteljka unapred ispriča rasplet.

Dobro. Zapitao sam se šta bi onda, po Anastasijeviću, trebalo da uradi Vučić? Šta treba da kaže? Šta bi zadovoljilo Dejana Anastasijevića? Šta bi odagnalo dosadu koja ga toliko pritiska i lošu glumu koja mu udara na preosetljiva čula i istančani ukus? Šta on, direktno ili indirektno, savetuje omraženom vođi?

Da bi što jasnije ilustrovao koliko je Anastasijevićeva analiza – koja jasno sugeriše da je u ovom slučaju moguće, praktično omah, pristati na sve, bez pripreme i skretanja pažnje, bez dosade i uzbuđenja, bez nasilja, trikova, predstava i manipulacija – jadna, zaslepljena i idiotska, smestiću njegov „recept“ u istorijsku matricu majora Gavrilovića, govora koji ume da motiviše Srbe, bar one koji nisu slučajni i koji su skloni da vole ostale Srbe više od belih nosoroga.

Koliko sam razumeo Anastasijevića, Ćirića i njihove sve brojnije, ostrašćenije i nestrpljivije sličnomišljenike – a bojim se da sam ih prilično dobro razumeo, Vučić bi trebalo da, koliko večeras, izađe pred srpsku publiku i kaže otprilike ovo: „Gubitnici i zločinci! Vi koji ste ili ćutali ili bacali cveće na tenkove JNA. Noćas u ponoć treba da se oprostite od Kosova. Srbija će biti ono što zaslužuje. Obraz Beograda, naše najveće palanke, mora da postane svetao. Evropska unija je izbrisala Kosovo sa naše karte, Kosovo je žrtvovano za mir Beograda i Evrope. Vi nemate, dakle, da se brinete za Kosovo, ono za vas više ne postoji. Zato napred u bolju budućnost! Za Evropsku komisiju i Srbiju po pravoj meri! Živeo Brisel! Živela Priština!“

Zoran Ćirjaković

obelodanjivanje mogućeg konflikta interesa: u prvoj polovini devedesetih, dve godine sam bio prevodilac i „fikser“ u dopisništvu („pravog“) bbc-ja u beogradu. otpušten sam (zajedno sa bošnjakinjom koja je radila u birou u golsvordijevoj ulici) telefonom kada je novi dopisnik shvatio da nisam blizak vlastima u beogradu i na palama i da mi je zabranjen ulazak u republiku srpsku (a ona zato što je imala „muslimansko ime“). poslednji put sam radio za bbc sa ekipom koja je poslata iz londona kako bi izveštavala o potpisivanju sporazuma u erdutu. posle toga sam nekoliko puta bio plaćen da komentarišem događaje na balkanu u emisijama bbc-ja. nisam sarađivao sa starim niti konkurisao za neko od mesta u novom „bbc-ju na srpskom“.

U POTRAZI ZA NE-VUČIĆEM

Prošli su izbori, pa se valjda ponovo može govoriti o stanju stvari. Još kevće poneki NUNS-ov pas, ali to je lavež krezubih, kakofonija koja sve što može jeste da iritira vođu, koga se ne zna ko više voli – da li „neevropski Srbi“ ili „civilizovana Evropa“? Ako se ne desi neko veliko čudo, naša politička sudbina je zapečaćena na duži rok. Nada jeste jedna jako žilava biljka, ali bojim se da je vreme čuda za nama i da će se čak i deo slučajno srpskog tviterijata vremenom saživeti sa „svinjskom huntom“ – mada, naravo, biće ljutitih „deda“ koji će sebi odseći poslovični ud.

Buka i bes protiv Vučića se u nedelju preko noći pretvorila u buku i bes protiv Srba. Potraga za rezultatima izbora u „mojoj“ glasačakoj jedinici ili opštini rezultirala je povlačenjem novih granica „civilizacije“, „Evrope“, „zaostalosti“... Neki su tako stigli i do svog praga, mada ima i onih koji krhku nadu vezuju za oživljavanje lapota. „Sve mi je teže da se bilo kako identifikujem sa narodom kome nominalno pripadam”, poručila je „urbana“ influenserka Vanja Bahilj, koja se sa Tvitera oglašava pod pseudonimom „Koza na štiklama“, i retorički se zapitala: „Pa kad će više pomreti penzioneri koji glasaju za SPS, serem vam se u produžavanje životnog veka!“.

Iz istog sajber rova nam je stigao i zaključak da „Srbija nema građansku, nacionalnu, društvenu, političku, socijalnu, kulturnu... Ima samo poslušničku svest! To smo po ko zna koji put danas pokazali! Jebo nam pas mater!“. Na to se saborac nadovezao tvrdnjom da je Srbija „primitivna, zaostala, dekadentna, zaglavljena u prošlosti, sa udvoričkim mentalitetom, svetlosnim godinama udaljena od evropske civilizacije i demokratskih vrednosti. Plivajte za ’časni krst’ i postite“, da bi zatim jedan Novosađanin dodao: „I ližite jaja Irineju i ostalim crkvenim idiotima“.

Prekaljeni beogradski autorasista je rezultate izbora iskoristio kao povod da sa sajta katarske Al Jazeere poruči da je Beograd „ostao najveća srpska palanka“ i da je demokratija „kod Srba moguća otprilike kao uzgajanje vinove loze na Himalajima“. (Mada je, mukica, smetnuo s uma da je mnogo više moguća i stvarna nego u Kataru.) Biljana Srbljanović je bila jezgrovitija: „Nije do krađe. Do Srba je.“ Ima neke slatke ironije u činjenici da je naše antisrpstvo toliko srpsko.

Ipak, pored lapota i emigracije, starih rešenja, slučajni Srbi su na ovim izborima otkrili i dve nove nade – profesora Jova Bakića i Dobricu Veselinovića, čije imovinsko stanje i (nedostajuća) radna biografija upućuju na jedno od dva zanimanja koja su jako popularna na ovdašnjoj preverznoj levici – rentijer i sponzoruša, odnosno kako se to već kaže u sve prisutnijoj, muškoj verziji ostvarenog silikonskog sna.

Prvi od dvojice novih heroja nastavlja srpsku vatrenu tradicuju žestokog uzvraćanja i prženja mozga, koja je, na suprotnom kraju političkog spektra, iznedrila Ratka Mladića – i njegovu istorijsku komandu „Raspameti!“. Druga velika nada deluje u skladu sa podjednako starim, umrtvljujućim apsektom naše kulture „bruke i časti“. Ona nam je, pre političkog zabavišta za adolescente zvanog „Ne da(vi)mo Beograd“, podarila tri čvrsta sidra, koja su u velikoj meri omeđila naše mesto i moguće razvojne domete u neoliberalnom svetu – opušteno, iskuliraj, sigurica.

Upadljivo preopušten, Jovo Bakić mi zvuči kao podmlađeni Šešelj. Napadno bahat i neuviđavan u javnim nastupima, uživa dok udara rečima kao maljem, bez mere i prsitojnosti. Podjednako samouvereno saopštava prijemčive istine i sipa potpune budalaštine. Ono što je, ipak, ključno za njegovu rastuću popularnost, Bakić ne ostavlja prostor za amabivalenciju i sumnju, najveće neprijatelje (skoro) svakog Srbina, ponosio se on svojim genetskim materijalom ili ga prezirao.

Da parfraziram jednog uglednog intelektualca – koga kriza srednjih godina nije, kao neke od kolega, odvela u mržnju prema Zapadu već prema Srbiji – Bakić voli da grokće, ali valjda tako saopštene svinjarije prijaju našim imaginarnim Evropljanima. Suši i ćeviće su cool, ali, da se ne zavaravamo, i u elitnom urbanom Beogradu prasetina je prasetina, čak i kada je jako masna.

Teško da ima išta srpskije od neodmerenog i histeričnog povraćanja po korenima i slepe potrage za spasiocem, dva impulsa koja su prethodnih dana pokuljala sa društvenih mreža i iz brojnih komentara besnih čitalaca. Nažalost, podlegao Bakić iskušenju ili ne, potraga za proevropskim hazjajinom – nekada ne-Miloševićem, danas ne-Vučićem – već je iznedrila seriju razočaranja.

Čedomir Jovanović, jedan od prvih u tužnom nizu, ilustruje činjenicu da će mnogi imaginarni Evropljani ovde kao spasioca izvikati čak i jednu moralno hendikepiranu protuvu – samo zato što ponavlja Latinkinu malorspsku mantru, koja jedina može da, makar nakratko, odagna kosmičku strepnju slučajnih Srba.

Ipak, mnogo je tragičnija jedna novija inkarnacija – Saša Janković, politička i ljudska karikatura sašivena po mustri Siniše Malog, mada sa upadljivim manjkom inteligencije i opasnim viškom ambicija. Podsmevati se danas „sendvičarima“ a videti spasioca u Jankoviću može da posluži i kao lakmus test potpunog političkog idiotizma.

Iako su oštro kritikovani iz brojnih razloga, mislim da je ključni problem Zorana Đinđića i Dragana Đilasa to što nisu odgovorili na očekivanja oblikovana političkim obrascem koji ujedinjuje dve Srbije. Prvo, oni nisu ozbiljnije pokušali, a možda nisu ni mogli, da se uklope u ideal vođe-spasioca – da budu dovoljno ne-Milošević odnosno ne-Vučić. Drugo, i Đinđić i Đilas su, uz sve mane, pragmatičani političari koji nisu delili puritanizam i ostrašćenost važne ciljne grupe – umova krojenih po uskoj autorasističkoj meri Radomira Konstantinovića. Zato nisu imali prođu kod „građanske“ Srbije, one koja se ne miri samo sa Srbijom i srpskim zločinima.

Druga Srbija – u čijoj je „pešadiji“ bila i ponosna homonacionalistkinja Ksenija Radovanović, prva hipsterka u srpskoj politici i (neuspešna) kandidatkinja NDMBGD za gradonačelnicu – srušila je, zbog „Prajda“ i dva reda platana, sa vlasti Đilasa i DS na izborima 2012. godine, jedinim na kojima su njeni glasovi odlučivali o budućnosti zemlje. Deceniju ranije, Druga Srbija je prigrlila samo „Zoranov grob“. Po živom Đinđiću, rečeno antivučićevskim žargonom urbane Srbije, pišala je neumorno i neumereno, tvrdeći da je reč o rezervi sa Dobričine i Jovičine velikosrpske klupe.

Ovde je neophodno stalno podsećati da je Đinđićevo ubistvo imalo i drugu „političku pozadinu“. Slušajući kao novinar i prevodilac šta su sve posle 5. oktobra za zapadne medije o Đinđiću govorili uticajni Drugi Srbi (i posebno Srpkinje), teško je bilo ne zaključiti da jedan takav srpski vođa – ukviren kao netransparentni „novi Milošević“ i Karadžićev omiljeni partner za okretanje volova – ne treba da postoji.

Ostrašćene „građanke“ su, nadam se blaženo nesvesne šta čine, mesecima „omekšavale metu“, razredile vazduh za dva (ili tri) metka koje su ispalile Legijine ubice. I dan danas se pitam da li se u tome kriju neki od razloga zašto zapadna obaveštajna služba koja je, bukvalno, nešto ranije spasila život Biljani Plavšić u Banja Luci nije na isti način pomogla Zoranu Đinđiću? Možda stvarno nisu mogli, a možda su poverovali da nije vredan truda.

Među onima koji svakog 12. marta na Novom groblju nariču nad propuštenom šansom ima previše novokomponovanih, nekro đinđićevaca. Pored građana koji iskreno žale, okupljaju se i ovi članovi fan kluba Đinđićevog leša, Konstantinovićevi i Latinkini sledbenici koji u tom ubistvu, u suštini, ne vide jedan („srpski“) zločin već još jedan (lažni) dokaz o srpstvu kao zločinu.

Nažalost, iz istog ideološkog kruga – prividno „evropskog“, ali predvidivo armiranog našim kulturalnim obrascem – dolazi i NDMBGD, parastranka u kojoj sve značajniju ulogu imaju mladi „konvertiti“ iz Levice Srbije. Oni su lako odbacili Marksa i priklonili se Dobričinoj pomodnoj, „postideološkoj“ mantri, koja prija ušima galantnih štiftunga i srodnih neokolonijalnih transmisija. U idejnom galimatijasu koji je proizveo ovaj brak iz sitnih računa i velikih ambicija, Đinđić je ostao omražen kao „neoliberal“ a Đilas kao „homofob“, dok su skoro svi drugi relevantni akteri na srpskoj političkoj sceni diskvalifikovani kao „fašisti“.

Bojim se da u mogućnost da „postideološki“ Dobrica – druga velika nada beogradskih ljubitelja malo drugačije doziranih medijskih nesloboda i prozapadne nedemokratije – „spase Srbiju“ ne veruje ni njegova familija. Patetični upad u napuštetni vojni objekat u ulici Cara Uroša poslednjih dana kampanje samo je ilustrovao koliko su se Dobrica i ekipa borili za lepa lična iskustva, svoj slatki cool i društveni kapital, umesto za bolju, humaniju i prosperiteniju Srbiju.

Neki ljudi se u životu glupiraju zato što nisu ludovali kada je trebalo, Dobrica ovog marta zato što mu „palanka“ nije dala da bude skvoter kada je to bio „ceo svet“. U meri u kojoj je jurodivi Janković drugi Siniša Mali, Veselinović je vedriji avatar Koštunice, s tim da, naravno, umesto „Riste Sotone“ i ćiriličnih parafenalija ide solidarnost sa albanskim žrtvama „srpskog imperijalizma“, koju su u NDMBGD doneli namrgođeni perebezi iz Borkove kombi stranke.

Naš novi Dobrica i ekipa su zaslužni za verovatno najjadniji trenutak u kampanji koja je obilovala jadom i patetikom – kolektivno cupkanje i podvriskivanje kojim su na bini proslavili svoju imaginarnu (i Vučičevu stvarnu) pobedu. Teško je bilo ne osetiti transfer blama. Ako već neko želi da traži argumente u prilog beznađa, može mirne duše da se zaustavi na snimku njihove „žurke“, segment na YouTube-u traje samo 39 sekundi, gde se ovi moroni u nedelju uveče raduju i skaču sa limenkama piva u ruci.

Pogrešio sam kada sam nedavno napisao da Dobrica i ekipa žive u Beogradu na Marsu. Oni su, nažalost, odavno odleteli na Sirijus, mesto sa koga se ni planeta Zemlja ne nazire. Iako sam i sam bio sklon da pogrešim i glasam za ova nova, mlada i (valjda) nekorumpirana lica, danas mislim da je glas za SNS bio mnogo racionalniji i smisleniji izbor od ušećerene NDMBGD antipolitike. Ona je bila izbor „kulturnih“ nojeva kojima je samo važno da je pesak cool. „Dobar ukus“ je u tom miljeu vredniji ne samo od Srbije i Beograda već i od demokratije i „Evrope“.

Umesto da specifičnosti koje utiču na sve aspekte našeg političkog života i sve oblike aktivizma tumače kao različitost, nešto što treba da uzmu u obzir i poštuju, slučajni Srbi ih, po pravilu, posmatraju kao patologiju, nešto ružno i „neevropski“ što treba eliminisati i što, kako vole da se zavaravaju, stanuje samo van njih – tih uverljivo falsifikovanih, dozirano nemarnih, postmodernih i sofisticiranih, ali i dalje tako naših, balkanskih lutkica.

Seleći se sa Čedomira Jovanovića na Sašu Radulovića, pa na Sašu Jankoviću i zatim na Dobricu Veselinovića, Srbija koja voli da veruje da je druga i drugačija stalno ponavlja istu grešku. Ona serijski izvikuje spasioca, da bi ga podjednako brzo i lako odbacila i „sahranila“, ali nije u stanju da prepozna da se baš tu vidi koliko je ista, „srpska“, koliko je izdanak ove naše toliko druge i drugačije, ali ništa manje prave (i „evropske“) Evrope.

Zato, i kada tako „evropski“ skaču i podvriskuju, kada ponosno psuju SPC i SANU i seire o praziluku i seljačinama, kada pred zoru lamentiraju nad svojom zlom sudbinim i idealizuju svoj sprčeni „ceo svet“ – naši Drugi Srbi samo pokazuju da su ne samo „pravi“ već , bojim se, i najveći od svih Srba.

Ako nekako uspeju da se suoče sa svojim drugačijim evropjestvom i merom svog neiskorenjivog, „ontološkog“ srpstva, unutrašnjeg praziluka – da pokušam da prevrednujem ovaj jako jeftin sterotip, možda će konačno moći i da prepoznaju pravog ne-Vučića, spasioca za kojim već decenijama tako očajnički tragaju.

Inašala, rekla bi ovde braća Arapi.

Dok pokušavam da nazrem u kome li se krije taj drugačije netolerantni hazjajin – vođa koji će čitati Vreme i Danas, napajati se kolumnama Slaviše Lekića i Teofila Pančića i umeti da otkrije mudrost čak i u šupljim mislima Vesne Mališić i Isidore Petrović – teško mi je da odagnam vragolasti Bakićev lik. Možda je samo reč o nedostatku mašte, a možda bi, ipak, tako nekako na javi izgledao taj slatki „građanski" san.

Zoran Ćirjaković

GENOCID S LEVA: NACIFIKOVANJU SRBIJE I DRUGE STRASTI SLUČAJNIH SRBA

povodom dva 27. januara, dugačak tekst o nemcima i shvatanju da su njihovi zločini slučajni; slučajnim srbima, koji veruju da su približno nemci i da zločini koji čine srbi nikada nisu slučajni; toksičnom nasleđu radomira konstantinovića i povezanim akterima i temama koje su važne za bolje razumevanje života u senci autošovinizma


Mog dedu, jednog od malobrojnih predratnih seljaka-komunista u dragačevskom kraju, 1941. godine su u Požezi ubili Nemci – nenaoružanog, blizu pijace. U kući u kojoj mi je rođen otac bila je 1941. godine radio stanica Vrhovnog štaba – opštinski SUBNOR je kasnije postavio spomen ploču. Deda-stric, koji je sam živeo u istom domaćinstvu, ubrzo je postao politički komesar Drgačevskog partizanskog odreda, bista mu se nalazi isperd škole, na ulasku u Guču, i moj gladnjikavi otac je, iako tada još nije bio ni tinejdžer, često morao da beži uz Moravicu, kroz sneg do pojasa – od četnika, Nemaca i Bugara, koji su, po njegovom sećanju, bili najokrutniji od svih Hitlerovih (sa)boraca.

Baka se posle rata neko vreme držala, ali je vremenom „obolela od živaca“. Bio je to mučan život, bez muža prvoborca i dve ćerke. Umrla je na neuropsihijatriji u Užicu. Otac nikada posle rata nije ušao u crkvu. Verujem da bi ustao iz groba da mu se na sahrani pojavio pop. Ni ja nikada nisam postao hrišćanin. Istini za volju, nakratako sam flertovao sa prvoslavljem (Badnje veče ispred Saborne crkve i tako to) pred kraj srednje škole – ali u tim buntovnim i zbrkanim godinama čak je i Latinkina postmoderna miljenica Olga Manojlović bila ljutita zemunska „četnikinja“.

Jedini u Virovu, moji slavu nisu slavili ni pre „onog rata“. Za 52 godine života bio sam ne nekih dvadeset. Mislim da me, pre petnaestak godina, prvi na slavu pozvao Vuk Šećerović, u porodičnu kolevku (i dugogodišnju centralu „Spektre“), dom Jevrema Grujića. Beba i Čeda su već bili otišli kada sam stigao. Ponovo rođeni kao „liberali“, ostavili su gigantski buket crvenih ruža.

Ali – sve u životu ima jedno, često veliko, ali – stradanje ubijenih i muke preživelih iz moje porodice se u svetu novokomponovanih drugosrpskih antifašista ne računaju. Istorija za Konstantinovićeve Srbe – kako one iskorenjene, koji veruju da su se pelcovali protiv „duha palanke“, tako i one neukorenjene, koji valjda imaju urođeni imunitet – počinje 11. jula 1995. godine u brdima oko Srebrenice, „svete zemlje“ našeg autorasizma.

U drugosprskoj nekropolitici, armiranoj sindromom Srebrenice, nema mesta za partizanski leš mog dede i pakao bake Danice. Možda je ona nekako i mogla da bude „žena Virova“ (ili Arilja) – da se na trenutak poslužim savremenim žargonom selektivnog suočavanja, koje zahteva brojanje krvnih zrnaca u leševima nevinih – da su joj muža i sreću ubili četnici. Ali, nisu.

Čudno antiratna, Konstantinovićeva Srbija se, u stvarnosti, ne miri samo sa srpskim zločinima. Oni koje su ovde ubili Nemci i Hrvati se ne računaju. Za naše „približno Nemce“ – da parafraziram naslov filma koji ističe odnos jednog malog naroda prema mnogo moćnijem – ur-Evropljani Adolfa Hitlera i njihovi omiljeni, nedavno „evropeizovani“ balkanski saborci, nisu ubijali kao Nemci i Hrvati već, mukice, kao žrtve ideologije i neobuzdanosti kapitalističkog sistema. Zato, ako vam članove porodice, u strašnom ratu iz koga Druga Srbija bez rezervi računa samo romske i jevrejske žrtve, nisu poklali četnici – „onda ništa“, što bi rekla Nadežda Milenković, spin-doktorka Peščanika, službenog glasnika slučajne Srbije.

Ono što zabrinjava je da važnu ulogu u podupiranju i legitimisanju ovakve revizije naše prošlosti – i posledičnoj, danas politički posebno korisnoj, negativnoj esencijalizacije naše „jedino moguće“, krvožedne budućnosti – odavno igraju različiti nemački akteri, od državanog propagandnog kanala Dojče vele (DW) do onih od kojih bi se nacifikacija Srba najmanje očekivala, crvenskaste Fondacije Roza Luksemburg (LRS), nažalost važne neokolonijalne poluge čije je delovanje u Srbiji čak i antiradničko.

LRS usmerava našu pažnju (i svoj novac) na ambiciozne poduhvate koji u istu ravan stavljaju upotrebu fašizma u Srbiji i Nemačkoj, kao što je višegodišnji projekat „Poseta Starom sajmištu“. U okviru njega je održan i seminar o „kontekstima nastanka fašiz(a)ma“. Vrišteće „a“, koje bode oči i iskače iz zagrade, treba da istakne (pseudo)naučnu osnovu rasističke nekropolitike koja izjednačava „nemačke“ desetine miliona i „srpske“ desetine hiljada.

Domaći akteri ove pervertirane, „postgenocidne“ nacifikacije Srba su dobri Kosnatinovićevi đaci – koji su prihvatili njegovo shvatanje da je „srpski nacizam“ kulturalni i zato mnogo opasniji od nemačkog, udobno smeštenog u kulturalno bezmirisne koordinate Hitlerovog ludila i moći kapitala. Kako tvrdi Latinka Perović, na Zapadu, pa i u Nemačkoj, ne može da se ukoreni „duh palanke“, navodno vrhovno, neuništivo globalno zlo za koje je Konstantinović vezao neuništivi, vanvremenski i neideološki „srpski nacizam“.

U očima građanskih svetitelja i njihove elitne pastve, palanka je senka od koje, kao društvo i zajednica, ne možemo pobeći. Među antipalančanima, koji, u suštini, Srebrenicu vide kao zlo veće i od Aušvica i od 8000 Jasenovaca, ukorenio se snažan otpor poređenju. Čest argument u prilog ovakvog, obično implicitnog ali jasno prepoznatljivog razumevanja, jeste da moramo da se bavimo samo svojim „dvorištem“. Ali, svaka upotreba reči „fašizam“ i „nacizam“ u kontekstu našeg zla već uključuje poređenje – paralelu kojom se zločini koje su počinili Srbi stavljaju u istu ravan sa zločinima koje su u 20. veku počinili Nemci.

Praviti simetriju između srpskog i nemačkog zla, da progovorim jezikom koji Druga Srbija razume, mnogo je veća svinjarija nego izjednačavati nevine bošnjačke i srpske žrtve u Srebrenici i okolinim opštinama.

Ne znam gde se denulo poslovično trnje, ali u zakivanju i Srba i našeg nacionalizma za nacizam nije reč samo o tome da „srpski“ i „nemački“ balvani nisu isti. U Nemačkoj, jednostavno, ne postoji jevrejski ekvivalenta Sandžaka. Nemačka vizija konačnog rešenja nije samo originalna već ona ne toleriše izuzetke – ni „velike“ ni „male“. U Trećem rajhu nije bilo Jevreja vođa stranaka, gradonačelnika, ministara i poslanika. Ekvivalent Rasima Ljajića, Sulejmana Ugljanina ili Muamera Zukorlića bi krajem tridesetih, čak i decenijama posle četrdesetih, u Nemačkoj mogao da postoji samo kao leš. Ipak, očekujem da će Radivoj Cvetićanin, Milivoj Bešlin, Ivan Milenković ili neki drugi zilot Konstantinovićevog Vjeruju pokušati da relativizuje i ovu istinu.

Štaviše, bojim se da su za uspeh nemačke denacifikacije ključne dve povezane činjenice, koje malo ko pominje. Prva, Jevreji su toliko temeljno istrebljeni da više ne postoji dovoljno veliko iskušenje da se najstrašnija istorija ponovi. Druga, posle Drugog svetskog rata nije bilo povrataka izbeglica, niti je bilo pomena vrednog broja Jevreja koji su želeli da se vrate. Kako nas je nedavno podsetio BBC, u Velikoj Britaniji nije malo potomaka Jevreja, koji su uspeli da se spasu, za koje dan danas čak i razmišljanje o poseti kolevci predstavlja traumu i korak na koji se jako teško odlučuju.

Na sreću, niti su Srbi u ratovima devedesetih bili nacisti niti su Bošnjaci bili „Jevreji“, kako nas ubeđuju brojni „nevladini“ ispirači mozgova i preduzetnici sakatog suočavanja. Iako redovno osnaživane u najuticajnijim globalnim medijima, ove navučene paralele gube snagu. Zato ne čudi da se i fokus građanskog revizionizma – kao i nekropolitičke „Devete ofanzive“ u sklopu koje su se naši „približno Nemci“ (i njihovi nemački saveznici) ukopali čak i oko 27. januara – polako pomera na prave Jevreje, sa Srebrenice ka Starom sajmištu.

Balkan je i dalje na zapadnoj agendi i mnogima ovde se čini da, koliko god da su šanse male, vredi probati – i podići „srpsko zlo“ na najviši nivo. Uostalom, ne treba gubiti iz vida da je takozvana Inicijativa mladih za ljudska prava, tada pod komandom „subkomandantea“ Dragana Popovića, već pokušavala, i ovde prva, pre desetak godina, Srebrenicu javno nazvala holokaustom. I ovaj stariji, kao i skorašnji, mnogi sofisticiraniji pokušaji, sasvim su očekivani. Oni nastaju na zavodljivom spoju duha vremena, Konstantinovićeve dogme i trižne logike, i, pri tome, sasvim su u skladu sa svesrpskom ljubavlju prema prejakim rečima i preterivanju.

Šta nova iteracija nacifikacije Srba znači i podrazumeva? Na kakvo samorazumevanje zapadnih centara političke, medijske i naučne moći može da računa?

Uz reč Srebrenica, skoro po automatizmu, ide „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“. Srebrenica, u paketu sa Starim sajmištem, lociranim sa siromašne, „neevrospke“ strane bedema „tvrđave Evropa“, objedinjuje dve utvare („Drugosti“) sa kojima Zapad voli da veruje da ništa ne deli – ružni, prljavi i zli Balkan i sopstvenu mračnu prošlost.

Drugi svetski rat, globalna klanica čiji je epicentar i motor bio na Zapadu, u bajci o „kraju istorije“ je, s jedne strane, izmeštena u praistoriju i, s druge, vezana za neke druge ljude, „prošle Evropljane“. To shvatanje čini suštinu, na Zapadu široko prihvaćenog, samorazumevanja o (sopstvenoj) „prošlosti kao Drugom“, fikcije koja danas hrani amneziju i, nadam se samo privremeno i prividno, abolira i moćni Zapad i njegove „najviše vrednosti“. Tako u „postistorijskoj“ konfabulaciji Drugi svetski rat – i sve pre njega, i sve posle, zla koje su Evropljani činili van Zapada, na primer u Keniji, Alžiru i Indokini – postaje slučajna greška, nešto što je, u suštini, nebitno i nereprezentativno, puka zagrada svetle istorije modernog Zapada.

Naša najveća sramota, Srebrenica je vešto umetnuta da poništi i zameni, ne samo Jasenovac, već i Aušvic i sve druge zapadne zločine počinjene pre zapadnocentrične i narcisoidne objave „kraja istorije“. Bojim se da ne vredi gubiti vreme na činjenice i logiku – moć radi ono što moć želi. Zato, dok su nam pre sedamdesetak godina Savom iz Jasenovca stizali leševi, među kojima su najbrojniji bili srpski, danas slučajni Srbi i njihovi zapadni sponzori pokušavaju da rekom koja izvire u EU u Beograd prošvercuju ne samo Jasenovac već i sabrano zapadno zlo.

Beograd je u zavodljivim narativima „naučne“ i medijske istoriografije savremenosti konstruisan kao savršena lokacija za evropski rezervoar zla. Ako iko na Zapadu posumnja, ovde će se uvek naći neko ko će svojim „autentičnim“ glasom insajdera biti spreman i voljan da odagna sumnju. Skoro svakodnevno se mogu čuti upozorenja sledbenika Kosntantinovićevog mračnog proročanstva, nestrpljivih tragača za znacima vremena i neumornih vidioca buđenja neuništivog, genocidnog „srpskog zla“ posle kraće postmiloševićesvke dremke.

Na primer, profesor Filip Ejdus je povodom zabrane održavanje Parade ponosa, 30. septembra 2011. godine tvitovao „Vajmarska Srbija je na kolenima. Na narednim izborima favoriti su crkva i pivnica.“ Ali, umesto ponižene i podeljene crkve i oklevetane srpske pivnice, na izborima 2012. su pobedili Prajd i dobra nemačka pivnica, dizajnirana po denacifikovanom ukusu Angele Merkel.

Istini za volju, u Drugoj Srbiji ima i onih za koje evropski mrak ne stanuje smo u Srbiji i kojima su estetika i elegancija jako važne. Oni ne veruju da su braća Hrvati „evropeizovani“ i da se balkansko zlo može sveti na istočnu, većinski pravoslavnu polovinu takozvanog Zapadnog Balkan: „To što su hrvatski nacisti bili primitivno brutalni u poređenju sa nemačkim nacistima govori o razlici između srednjoevropske i balkanske kulture. Mrtvima je svejedno kako su ubijeni, ali ljudskoj rasi nije. Dok se svi zajedno ne rešimo našeg najvećeg problema - primitivizma - nećemo kao region krenuti napred.”

Priznajem, visokotehnološko ubijanje u gasnim komorama (i kamionima) je mnogo manje musavo od streljanja i klanja kamama. Nažalost, i neuporedivo efikasnije. U primitivnim ratovima na Papui Novoj Gvineji ubijanje prestaje ubrzo pošto padne prve žrtva. Modernim Evropljanim je trebalo nekoliko desetina miliona leševa pre nego što su 1945. godine zaustavili svoju civilizovanu klanicu. Biće da je danas ljude legitimo uokviravati kao primitivne divljake i zveri – kada imaju bele kožu i kada ste, kao, na primer, profesor Rastislav Dinić, tako pitomi i moderni nekim slučajem rođeni među njima.

Turbomoderni i efikasni Nemci su se jedini pitali i u fabrici smrti na zemunskoj obali Save. Lažno, posrbljeno Staro sajmište je potrebno bi se (auto)rasistička fantazija o navodno hroničnom i neizlečivom, genocidnom srpskom zlu urezala u tkivo Beograda. Ovo stratište slučajni Srbi danas nude kao glavni adut, „potvrdu“ i „podsećanje“ da je u našem glavnom gradu pravo „srce tame“ – one navodno najgušće, palančke, koja se opire istoriji i civilizaciji u zapadnocentričnoj jednini.

Zato, nažalost, na levoj obali Save ne treba samo da bude uređen i dostojno obeležen jedan spomen-kompleks teško pojmljivog stradanja. Uz sećanje i podsećanje, drugosrpska nekropolitika pokušava da podmetne i servira nešto što je zlokobno i nedopustivo – svedočanstvo o neuništivim „srpskom nacizmu“ i upečatljivo upozorenje svakome ko ovde dođe da treba što pre da ode, ili bar razmisli u kakvu crnu rupu čovečanstva je stigao. Dominatni narativ o Balkanu i Srbima, „najgorim momcima“, jeste takav i toliko hegemon da će, najverovatnije, mnogi memorijalni kompleks na mestu metastaziranog nemačkog zla „instiktivno“ pripisati nama.

Ne čudi da je i DW dobio mesto u nekropolitičkoj ofanzivi na Beograd, koja je intezivirana na Dan sećanja ne žrtve holokausta. On se obeležava od 2005. godine – i poklopio se sa jednim malo starijim datumom. Srpska pravoslavna crkva 27. januara obeležava dan smrti svog osnivača, ali to je i „crveno slovo“ koje naši neumorni nacifikatori, kao što je Petar Luković, vole da obeleže pominjanjem „simfonije politike krvi i tla i svetosavskog klerofašizma“.

Iza koincidencije kojoj mnogi konstantinovićevci ne mogu da odole – i globalnog povoda nastalog kao proizvod nemačke istorije, koji je iskoristio i „srspki“ DW – smestili su se i duboko ukorenjena briselsko-vašingtonsko-berlinska shvatanja da Srbija nikada ne može biti dovoljno mala, slaba i „nacifikovana“ da bi bila bezopasna. Zato, pored (srebreničkim) genocidom, na Srbiju, slabu ali prejaku i preveliku čak i za svoje dobro, treba udariti i (jevrejskim) holokaustom.

U prigodnom tekstu (nije reč o Savindanu), koji je DW objavio pod naslovom „Zaboravljena stradanja“ i sa podnaslovima „Umesto spomenika – tržni centri“, „Memorijalni kompleks na čekanju“ i „Novo lice fašizma“, novinarka Sanja Klajić je izabrala da nas podseti da „na mestu gde je bila logorska bolnica, SNS je razapeo veliki baner“. Njen glavni sagovornik, Latinkin istoričar Milovan Pisari, rekao je da su „u Srbiji danas jači neki drugi rasizmi – prema Romima i Albancima, a fašistička ideologija prepoznatljiva u dnevnoj politici“. Iako ovde vidi „iskru antisemitizma“, pa i „ponovno otvaranje puta ka tome“, valjda svestan da govori za medij koji u nazivu ima „dojče“, Pisari nas nije smestio u Nemačku 1932. godine već je bio malo milostiviji i našli smo se u Italiji jedanaest godina ranije.

Ipak, ne bih se iznenadio da neko od Pisarijevih drugosrpskih kolega, angažovanih istoričara, uskoro „dokaže“ da je Nedićeva Srbija bila nezavisnija ne samo od NDH i postpetoktobarske Srbije već i od Severne Koreje – i da Dragoljub J. Petrović jedno takvo „otkriće“ stavi na naslovnu stranu svog neobično erotizovanog medija, u kome se na poslednjoj strani svaki dan neko nabija i vrti na Basarinom večno gladnom, crvenom nježniku. Svašta može da iskonstruiše aktivistička nauka, naročito danas, u svom postmodernističkom izdanju.

I novinari imaju važnu ulogu, naročito kada funkcionišu kao „korisni idioti“ – koji mogu biti i fanatstično i sramno malo plaćeni. Ne znam koliko se zarađuje na DW – nadam se bar da ne žive, poput Tamare Skroze, kao „poluprosjaci“ i „belo roblje“, ali kolege su udarnički obaradile „reviziju Drugog svetskog rata“ u Srbiji. Naravno, tu ne misle na reviziju o kojoj govori ovaj tekst.

Našli su vremena i da deluju na društvenim mrežama, nažalost u skladu sa shvatanjem da istorija počinje negde početkom devedesetih – posle obajave kraja istorije. Iako smo odavno postali svedoci haotičnog kraja „kraja istorije“, čini se da je Fukujamina zavodljiva zabluda prošle jeseni ohrabrila Nemanju Rujevića, koji pored DW piše i za Vreme, da meru srpskih političkih neuspeha i inferiornosti ilustruje tvitovima „Broj gradskih četvrti porušenih noću tokom njihove vladavine dok se policija pravila mrtva: SPD: 0 SNS: 1“ i „Glavni koalicioni partneri u poslednje četiri godine: SPD: Angela Merkel SNS: Ivica Dačić“.

Koliko god da je neuviđavno i besmisleno porediti srpske i nemačke stranke, imam empatiju za solipsizam kolege Rujevića. Mogu da uvažim i njegovu slabovidost za nemačku urbanu destrukciju – koja je samo na prostoru Savamale neuporedivo veća od one koju su počinili Vučićevi „fantomi“. Daleko su i 1941. godina i Rujovićev udobni Bon. Ali, ne mogu da shvatim da nova nada Vremena, zvezda „srpskog“ Dojče velea i neumorni Tviter borac ne vidi da je u Srbiji „glavni koalicioni partner“ i SPD-a i Angele Merkel – Aleksandar Vučić, sve u paketu sa Ivicom.

Iako je Rujević sam sebe na Tviteru nazvao „Strani plaćenik“, prilično sam siguran da nije. Koliko god da je plaćen, njegov autoorijentalizam deluje spontano, svakodnevno i banalno – ali to ne znači da je po sebi manje opasan od osvešćenog, malignog autorasizma Petra Lukovića. Oba legitimišu autošovinističke ispade i prihranjuju opake šovinizme u redovima naših komšija.

Resurse na koje se oslanjaju nije teško prepoznati. Sve brojniji domaći preduzetnici i volonteri dekontaminacije su jako slabi na neočekivano poetičnu logiku Mihalja Kertesa, najboljeg Miloševićevog Mađara. U konstantinovićevskim obradama, koje su postale i naučne i aktivističke i svakodnevne i ozbiljne i tabloidne, brojni solisti i hor drugosrpskih „devojčica“ uporno poručuju svima koji žele da slušaju – ako se ja kao Srpkinja bojim Srba, zašto se i vi ne bojite Srba?

Mnogima ovde nije lako da gledaju u neprijatelja u ogledalu, pa vredno konstruišu ili falisfikuju različite lične izuzetnosti, profinjeni dobar ukus i znake koje signaliziraju nepripadanje i sopstvenu iskorenjenost. Uostalom, njihov „sveti Sava“, osnivač građanističke crkve, jeste čovek koji je – kako je istaknuto i u reklami za minucioznu hagiografiju iz pera Radivoja Cvetićanina, kojoj bi, istini za volju, više pristajao naslov „Radomir Beketov. Hronika“ – „progovorio prvo na francuskom, pa na srpskom jeziku“.

Konstantinović, originalni „neukorenjeni“, slučajni Srbin, učinio je da ovde – čak i za mnoge od onih koji nisu ni čuli za njegovu bolno dosadnu, elitističku filosofiju – antifašista i antisrbin postanu sinonimi. Odatle, što je mnogo strašnije, nije dugačak put do shvatanja da su Srbin i nacista sinonimi.

A gde su tu Nemci? Iako se srpski servis Dojče velea pita „Ko je za Srbiju pobedio, četnici ili partizani?“, mislim da ovaj jeftini pokušaj revizionizma u potpunosti maši metu. Možda ne onako kako bi to želela drugosrpska princeza prestolonaslednica Dubravka Stojanović, ali meni se danas čini da su ovde pobedili Nemci. Pitanje koliko je to pobeda „za Srbiju“ može da posluži i kao lakmus test nečije pripadnosti „prvoj“ ili „drugoj“ Srbiji.

Ipak, ostalo je još nekoliko prepreka pre nego što bude moguće proglasiti uspeh „Devete ofanzive“. Drugosrpski optimisti se, s razlogom, hrane shvatanjem, jednim od retkih koje ujedinjuje višestruko rascepljenu zemlju, da je sve nemačko najbolje. Za očekivati je da su „vrh vrhova“ i njihovi lokalni igrači. Uostalom, Nemci su toliko dobro organizovali i izveli originalni genocid da sumnjem da će iko uspeti da dostigne taj najviši od svih „evropskih standarda“.

Znao je za nemačke kvalitete i moj deda Pera – koji nije mario ni za Svetog Savu ni za njegovu crkvu – i pre svog, tada čestog, fatalnog iskustva brojnih srpskih antifašista, žrtava Nemaca. Na njih ovde malo ko pomisli 27. januara kada govori o holokaustu. Njihove sudbine je „Filosofijom palanke“ izbrisao ružni autokolonijalni um Radomira Konstantinovića, palog svetitelja i prosvetitelja sve brojnije slučajne Srbije. Nažlost, ona se – da parfraziram najpoznatiju parolu ovog filosofa kancerogene mržnje prema našim korenima – ne miri sa Srbijom.

Zoran Ćirjaković

DVE SRBIJE 2.0: SA VUČIĆEM ILI IZA AMFILOHIJA

Možda se na martovskim izborima dogodi čudo. Možda opozicija uspe da osvoji Beograd i neočekivano promeša političke karte. Čak i kada je pripitomljena i kastrirana, demokratija je opasna životinja. Mnogo strašnija od gnua, koji je nedavno ušao u našu politiku zahvaljujući tabloidnom fićfiriću sklonom da veruje da je sve što živi u Africi krvoločno.

Demokratija se već nekoliko puta osvetila i bolno „ujela“ one koji su poverovali da su je ukrotili. I mnogo veća čuda su se dešavala od onoga koje priželjkuju Dragan Đilas i rumeni prvi pastir Čubure. Ali, tragedija srpske „građanske“ opozicije je danas u tome što njen usud najbolje ilustruje slogan koji je jedan moj skrupulozni prijatelj istetovirao na svom muževnom telu – „zaštite me od onoga što želim“.

Ne znam gde se zaturilo „srce Srbije“, ali Kosovo je ponovo srce srpske politike. A tu se suočavamo sa činjenicom da je, onog trenutka kada je odlučio da kosovsko pitanje u Srbiji nije demokratsko pitanje – Zapad osudio našu demokratiju, ako ne baš na smrt, onda na dugačku komu. Zato, dok god kosovsko pitanje ne bude rešeno, u Srbiji ne može biti demokratije. Ako Vučićevi miljenici EU u martu izgube biće to znak da je ovde bilo previše demokratije i medijskih sloboda da bi mogli da se smestimo u okvir koji nam je odredio nestrpljivi Zapad.

U velikoj meri zbog senke Kosova, koja je odavno počela sve jasnije i jasnije da se nadvija nad našu zamišljenu briselsku budućnost, Aleksandar Vučić je već izazvao tektonske poremećaje u dve Srbije. Iako je stara podela ostala duboka, a i dalje je izuzetno relevantna, ona je danas u senci dve političke činjenice. Prve, da Srbija ne može „u Evropu“ sa Kosovom – Brisel ne zanima demokratska već samo mala Srbija. Druge, zasnovane na iskustvima zemalja širom sveta na kojima je Zapad učio realpolitiku, da bolne nacionalne rezove možda – naglasak je na ovom možda – mogu da naprave samo dokazani nacionalisti spremni da koriste ne samo čvrstu već, ako zatreba, i čeličnu ruku.

Raspad obe originalne Srbije stvorio je nered u kome mnogima nije lako da lociraju kotve na koje su navikli. Ipak, ne mogu reči da me ne zabavlja činjenica da su danas u istom rovu Milorad Vučelić i Dragan Bujošević, a da nasuprot njih zajedno ratuju vladika Atanasije i Svetlana Lukić. Ko je mogao da zamisli da će se Petar Luković i Miša Vacić ujediniti protiv neprincipijelne koalicije Vesne Pešić i Sande Rašković Ivić?

Mnogi govore o „povratku u devedesete“, ali reč je pre o svojevrsnom povratku u kasne osamdesete – „drugom dolasku“ Svete srpske zemlje u politiku, u kome su ispremetane uloge ključnih snaga iz antibirokratske revolucije. Rolu buntovnika unutar nomenklature preuzeo je mitropolit Amfilohije, ali nam on, umesto Miloševićeve „olako obećane brzine“, danas nudi „olako obećanu sporost“. Ne čuju se ratni pokliči; zahteva se nečinjenje. Daleko je Tirana, u NATO paktu, ali, čak i da ima rime, ne verujem da neko pomišlja da zapeva „Amfilohije rukom mani vidimo se u Prištini“.

Stereotip da se istorija ponavlja kao farsa, potvrđuje činjenica da se Vučić danas nalazi u ulozi Ivana Stambolića. Ali, čini se da neće biti razrešenja u formi neke nove „Osme sednice“ i da nas čekaju mnogo složenije i neizvesnije „godine raspleta“. Ako već moramo da pravimo paralele i sa devedesetim, onda je to prvenstveno sve jasnija, nova, 2.0 verzija podele na dve Srbije. Verujem da ona mnogima deluje zbunjujuće, prvenstveno solipsistima koji su Srbiju posmatrali oslanjajući se na Latinkin autorasistički mozak. Danas dominantnu „Prvu Srbiju“ oličava Vučić, a „Drugu“, ljutitu, podređenu i poniženu, preki Amfilohije Radović.

Istorija je sklona lukavstvima, ali ovaj put je baš bila u elementu. Biti danas za članstvo u EU i ne stati iza najtalentovanijeg Šešeljevog političkog sina je stav koji stoji u raspon između naivnog i maloumnog. Koliko neko treba da bude odvojen od realnosti da bi poverovao da napirlitana metroseksualna mukica Borko Stefanović ili Saša Janković – najveća nesreća od svih personalnih nesreća koje su zadesile demokratske snage u Srbiji tokom prethodne tri decenije, mogu da odreše poslovični kosovski čvor i zatim uvedu Srbiju u EU?

Ne znam da li je Vučić odlučan da ga odveže. Ne znam, čak i ako jeste, da li će u tome istrajati. Nisam siguran ni šta bi, sem realnih šansi za Nobelovu nagradu za mir ili nekog moćnog „faktora X“, moglo da ga motiviše da donese najtežu odluku. Pri tome, u politici se često vremenom pokaže da se neke stvari jednostavno ne mogu rešavati, iako mnogima „jedino rešenje“ deluje ne samo očito već i jako jednostavno.

Ali, bojim se da je Vučić, koliko god bio nejasan, neodlučan i omražen u krugu dvojke, poslednja nada Konstantinovićeve Srbije. Da parafraziram rasističku viziju Borke Pavićević, ako on ne uspe ovim slučajnim Srbima ne gine Afrika, taj „živi pesak“ iz njihovih autokolonijalnih fantazija.

Na žalost mnogih nacionalista, novih „Drugih Srba“, već sama činjenica da naše političke elite nisu u stanju da same promišljaju alternativu članstvu u EU čini da Amfilohijeva Srbija – iako za nju danas radi i dezorijentisana antinacionalistička opozicija – može da ostvari kakvu takvu, možda samo Pirovu pobedu jedino ako se EU sama uruši ili ako se u regionu pojavi neka „neočekivana sila“ i uspostavi održivu „neevropsku“ alternativu.

Mada, bilo bi iznenađenje da Vučić ne bude taj koji će prvi zgrabiti i čvrsto zasesti i na tu „stolicu“. Ona bar ne podrazumeva stvaranje iluzija o demokratiji i „nezavisnim medijima“, a mnogi imaju razloga da veruju da bi tada Kosovo doživelo sudbinu Srbije i izgubilo deo teritorije.

Da se vratimo sa slatkih „građanskih“ i nacionalnih snova na paralele sa devedesetim. Bojim se da je, ipak, glavna sličnost u tome da ni danas nikakava „Treća Srbija“ nije moguća, čak i ako se 4. marta u Beogradu dogodi veliko čudo. Zato, da parafraziram vodeće urbane opinionmjekere i njihove prejake reči – ili „svinjska hunta“ ili „Risto Sotona“. Izaberite stranu.

Zoran Ćirjaković

FERAL I JA

glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu "montipajtonovsku sahranu", koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede. nažalost, izbegavajući "ja", skrivajući teret ličnih iskustava, frustracija i emocija, u ovakvim tekstovima prečesto samo želimo da našu misiju uvijemo u jeftinu oblandu objektivnosti i nepristrasnosti

Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije. Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta. Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga.

Presađena u kontekst Srbije, Feralova matrica posprdne dehumanizacije „loših momaka“ proizvela je plejadu drugosrpskih autora koji pišu kao medijski koljači, zloćudni i nemilosrdni ideološki egzekutori. Amerikanci nešto slično zovu „ubistvo ličnosti“ (character assassination) – i dalje postojite, ali vas nema; govorite, ali vaš glas se više ne može čuti. Feralovci su hrvatsku verziju začinili jakom dozom nama tako dragih i bliskih vulgarnosti. Ovaj medijski korov se u Srbiji ukorenio i raširio u obliku koji bi mogli nazvati psovačko kama novinarstvo.



Argumenti naših „građanskih“ medijskih ubica – „psujem, pišem, koljem“ novinara – odavno ne leže toliko u topuzu koliko u kami. Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, „najviših evropskih vrednosti“.

Naime, često se gubi iz vida da je u Srbiji, na sreću, lista slučajnih, „drugih“ Srba koji su, želeli to ili ne, značajno profitirali od linča u režimskim medijima tokom devedesetih neuporedivo duža od liste onih koji su stradali. Ali, kada vas u medijima posle 5. oktobra feralovski čereče lažni liberali – tu nema odbrane. Kada vas ikone autokolonijalne „građanske Srbije“ kleveću kao nacistu, neće biti nikoga – ni Soroša ni EU ni NDI ni inih zapadnih vlada, fondova i centara – da vas „zbrine“ i „zaštiti“, kao svojevremeno brojne neprijatelje (i „neprijatelje“) Slobodana Miloševića ili, nedavno, samožive LGBTQI autorasiste po meri homokolonijalnih, kvir vremena, kao što su Majda Puača i Boban Stojanović.

Kao „izdajnik“ iz devedesetih koji je pre desetak godina pretvoren u „nacistu“, prošao sam oba medijska topla zeca. Posle temeljnog feralovskog čerečenja od strane Petra Lukovića i pletore sledbenika iz Vremena, Peščanika, Danasa i inih „nevladinih“ organizacija, tretman koji sam svojevremeno imao na „bastilji“ Milorada Vučelića mi deluje benigno, kao najbolja usluga koju mi je neki stranac ikada učinio, stavka u CV-ju za koju bi, čini mi se, mnogi danas platili. Štaviše, dobro se sećam jedne drugosrpske mukice koja je par meseci posle 5. oktobra morala sama sebe u kolumni u Danasu da proglasi „izadjnikom“. Niko drugi nije hteo a falilo mu je.

U mojim tekstovima u Newsweek-u možda je i bilo moguće naći argumente za tvrdnju da predstavljam živi dokaz da u svakoj generaciji Srba postoji „Vuk Branković“, pa i da sam „pozivao na bombardovanje“, ali nigde u mom dugačkom tekstu o Latinki Perović, objavljenom u tada još neokupiranom, pravom NIN-u, nije bilo argumenata za linč psovačkih kama novinara kome sam bio izložen – započet, naravno, u „građanskom“, toliko uglednom Feral Tribjunu, jako ozbiljnom čak i u svojoj pažljivo doziranoj neozbiljnosti, da su mnogi ovde verovali da zaslužujete sve što vam rade ti jugonostalgični, srpsko-hrvatski medijski koljači.

Valjda u Srbiji ljudi koji su ubedili sebe – i nesrećnog Predraga Lucića – da su liberali veruju da ih to oslobađa obaveze da budu liberalni. Njihov perverzni liberalizam je staljinistički. Trebalo me je, jednostavno, zatrti, kazniti čak i članove porodice koji ne dele moje stavove. Večna komandantkinja jedne „nevladine“ organizacije je povodom tog portreta autorasističke „majke Druge Srbije“ (i priručnog mozga i ideološkog rezervoara ove neumorne haške sluškinje) poslala zahtev uredniku Newsweeka-a da, kao „ekstremni srpski nacionalista“, budem otpušten. (Od aprila 1997. godine bio sam „specijalni dopisnik“ iz regiona, što u prevodu sa pretencioznog novinarskog žargona znači paušalac.)

Mislim da je moje iskustvo „mete“ koja je bila na nišanu ekstremista iz oba tabora prilično retko. Ovde je mnogo češća trajektorija koju su pratili serijski birači meta, podguzne muve koje su se nepogrešivo selile sa „prvog“ na „drugi“ čmar svemoći, ljudi kao što su Svetislav Basara i Nikola Samardžić. Njihov je put od pregrejanih tragača za „izdajnicima“ do neumornih lovaca na palanačke „naciste“, od postjasenovačkog „Nož, žica, Srebrenica“ do Latinkinog „Nož, žica, Srbijica“.

Feralov medijski otrov, koji je u Srbiju preneo Petar Luković, nastavili su da šire Basara i Slaviša Lekić, ponosni medijski batinaš koji predstvalja sliku i priliku samorazumevanja članova paranovinarskog udruženja koje sebe zove „nazavisnim“. Nažalost, nije reč samo o kolumnama. Razorna feralizacija „građanskih“ medija - činjenica da, na primer, ono što može, a često ne bi smelo čak ni u Kuriru, može u Danasu - u Srbiji je prepoznatljiva i u onome čega u njima jedva da ima, izveštavanja, i u onome čega ima nedopustivo mnogo, krstaškog novinarstva, koje se, pri tome, obično svodi na nedomišljeno i manje ili više vulgarno pridikovanje, praćeno serijskim vređanjem inteligencije čak i najglupljih neistomišljenika.

Iako prisutan u brojnim medijima, glavno uporište ovakvog antinovinarstva je odavno postao dnevnik Danas, list koji je, uglavnom, bolno dosadan i isprazan – kada nije psovački i koljački, kada njegov glavni egzekutor ne nabija koga stigne na kurac („crveni ban“). Tabloidni glavni urednik em teško kontroliše svoje lešinarske instikte em štancuje bezbroj satiričnih antivučićevskih kolumni nedeljno, što u hiperseksualizovanim natolikim postajama što u lakiranim glasilima koja vešto opslužuju sve strane zakrvljene „čaršije“, pa nema vremena da se ozbiljnije posveti Danasu i zahtevnijim novinarskim formama.

Ne čudi da nesrećna novinarka ovog obilato sponzorisanog paramedija nedavno nije uspela da skrpi čak ni suvisli izveštaj sa otvaranja beogradske Ikee. Teško je u jednom tekstu demonstrirati više novinarskog neznanja i nesposobnosti – i ilustrovati šta sve spada u posao urednika u jednom pravom mediju. Saznali smo tako i da se „vox populi“, intervjuisanje običnih ljudi, u ekstremno elitističkom Danasu svodi na prisluškivanje razgovora onih koji čekaju u redu.

U nekim drugim okolnostima bila bi reč o retkom, dragocenom materijalu. Obično nije lako naći ozbiljniji medij koji je spreman da sebi dozvoli objavljivanje jednog ovako sveobuhvatnog, kondenzovanog skupa udžebeničkih primera lošeg izveštavanja. Ovakvi propusti se, po pravilu, dešavaju samo u izuzetnim okolnostima, uglavnom kada je reč o posebno važnim događajima pred samo zaključivanje lista.

Ali, Danas odavno predstavlja neiscrpni rudnik ovakvih tekstova – u kojim problem nije toliko ni ideološki ni politički ni etički koliko, jednostavno, novinarski. Nažalost, jurodivog skribomana koji se nalazi na čelu ovog lista ni novinarstvo ni sam Danas ne zanimaju. Njegov, čini se, glavni cilj je nespojiv sa uredničkim poslom, mada na putu je da postane „kolumnista Srbije“, tačnije bodljikavi trbuhozborac onog autističnog antivučićevskog jata „građanskih“ političkih idiota koji odbijaju da prihvate implikacije svog „evropejstva“ po svaku cenu i plate cenu svoje salonske igračke-plačke, belolističarske pomame koju je godinama razvijao advokat Srđa Popović, kiseli Dart Vejder „građanske“ Srbije.

Uostalom, prethodni urednik Danasa je smenjen kada je pokušao da suoči autokolonijalnu kliku Druge Srbije sa političkim (i medijskim) konsekvencama notorne konstantinovićevštine, najslađeg greha ovih slučajnih Srba, nepopravljivih autrorasista koji polovinom decembra, na jednom od brojnih „dijaloga“ istomišljenika u CZKD-u, nisu uspeli da se dogovore samo oko jedne stvari – da li su su se uspešno iskorenili, „presekli korenje“ (Branka Arsić) ili su ovde nikli neukorenjeni (Živojin Kara-Pešić).

Kratkoj raspravi je prethodilo jeftino pljuckanje Branke Arsić, profesorke na Univerzitetu Kolumbija, po Dobrici Ćosiću, naslovu njegovog romana i svima koji veruju da koreni mogu biti važni. Ali način na koji je profesorka Arsić govorila o svojoj zamišljenoj iskorenjenosti i neukorenjenosti iznad svega je uverljivo demonstrirao jednu stvar – koliko su njeni koreni ovde jaki i duboki, srpski da srpskiji ne mogu biti, koliko život na Menhetnu nije uspeo da ih rastrese, omekša i raskuva. Sviđalo se to našim autorasistima ili ne, i ovdašnji nacionalizam i njihov selektivni antinacionalizam imaju iste korene. Kada su nadmeni, jadni ili ostrašćeni oni su nadmeni, jadni i ostrašćeni na isti, tako balkanski način.

Ova privilegovana profesorka, koja je nekako uspela da ubedi sebe da je na „margini“ i da „marginalci“ danas o tuđem trošku putuju biznis klasom iz Njujorka da bi učestvovali na promociji jednog beskrajno dosadnog „građanskog“ žitija u CZKD-u, sprema novi prevod „Filosofije palanke“ na engleski. Prethodni, koji je uradio jedan njen slučajno srpski kolega, odbijen je od uglednih američkih izdavača. Bojim se samo da problem nije u prevodu i prevodiocima već u autoru – ali valjda svi ziloti radije krive sebe nego svog boga.

U publici u CZKD-u – u kojoj sam se osećao kao krme u Teheranu, a i činjenica da sam se usudio da postavim pitanje jasno mi je pokazala koliko ima onih koji žale što već nisam i fizički zaklan pa su morali da me „kolju“ zgađenim pogledom – bio je i neumorni promoter konstantinovićevskog bezumlja, Zoran Panović. Ukoliko, kako se očekuje, posle izbora postane glavni urednik Politike, raspolućena Konstantinovićeva Srbija će, pored RTS-a, ponovo preuzeti i najstariji dnevni list na Balkanu – dakle dva medija koja nisu samo oslonac već, mnogo više, potvrda svake stvarne ideološke dominacije u Srbiji.

Ostaje da se nadamo da svog zemljaka i prijatelja Basaru neće sa sobom povesti u jedan od retkih listova koji posle 5. oktobra nisu oboleli od Feralovog pogubnog virusa. Čak i ako uzmemo u obzir Politikinu sramnu prošlost, Panovićeva profesionalna biografija, obeležena hroničnom - i, da, sramnom - slabošću prema feralovštini, nameće potrebu da ga preventivno podsećamo da je gnušati se „Vojka i Savla“, Gorana Kozića ili „Odjeka i reagovanja“ i istovremeno objavljivati Basaru i Lukovića perverzno, bedno, licemerno... da nekako pokušam da ostanem pristojan. Ne bi bilo lepo da stelt glodura Žarka Rakića zameni nešto još jadnije. Ako Politici već ne gine Konstantinović, bar bi bilo lepo poštedeti je od tragičnog nasleđa Predraga Lucića.

Zoran Ćirjaković

POTRAGA ZA ZVERIMA SRPSKIM I ZVERIMA PROSRPSKIM NA KOSOVU: U ČEMU JE PROBLEM SA GOLIM ČINJENICAMA INSAJDERA, VAJSA I TELEVIZIJE N1?

„U odbranu dobrog novinarstva, pročitajte pre nego što sudite. Fantastičan tekst, nema suda, samo gole činjenice“, piše doktorka Biljana Srbljanović u pohvali teksta „Novinarska pitanja nisu problem već neiskrenost Arnoa Gujona“, čiji je autor njen kolega sa fakulteta, objavljenog na portalu Vajs (Vice).

Jedan od nevolja sa svakim novinarstvom, i „dobrim“ i „lošim“, jeste da put do pakla ume da bude popločan „golim činjenicama“. Postoje gole činjenice i gole činjenice, ali u moru golih činjenica naše gole činjenice se jako retko pojavljavuju tek tako. Čak i kada sami tragamo za činjenicama, to su prečesto činjenice koje treba da podrže naš pogled na svet – i opravdaju (strašni) sud koji smo već doneli.

Još je bolje ako izabrane gole činjenice osnažuju pogled na svet ili služe interesima ljudi koji utiču na našu profesionalnu, a time, obično, i ličnu sudbinu. Pri tome verujem da je i kolega doktorke Srbljanović i oni koji su skloni da donesu sud sličan njegovom sasvim iskreni i autonomni. Mnogo je manje tu „plaćenika“ nego što veruju oni koji o njihovom delovanju imaju svoj sud, zasnovan često na podjednako golim činjenicama o tome koliko novca ovde dobijaju zagovornici određenih kosovskih činjenica kao jedinih relevantnih.

Nekako su gole činjenice koje se pojavljuju u našim „slobodnim medijima“ prečesto činjenice koje nam kosovske Srbe uokviravaju kao zverolike parazite koje podržavaju zveroliki srpski i nesrpski fašisti. Gole činjenice koje na portalu Vajs iznosi kolega doktorke Srbljanović učvršćuju sliku da je priča o nealbanskim stanovnicima Kosova u stvari priča o – poslužiću se ovde filosofskim vokabularom profesora Rastislava Dinića – bratstvu „zveri srpskih“ i „zveri prosrspkih“.

Jedan od najsramotnijih trenutaka u karijeri gazdarice Insajdera jeste činjenica da nam je u serijalu o Kosovu tamošnje Srbe uokvirila kao skup korumpiranih siledžija i krvoločnih nasilnika kojima samo što ne ide pena na usta. Uvodni segment, reklamiran i na sajtu i na televiziji B92, kao i veliki deo materijala emitovanog u nastavcima, proizvodi jednu moćnu sliku u glavi mnogih, bez ikakve ironije, moralnih i poštenih građana Srbije – ja s tim ljudima „dole“ nemam ništa.

I nema. Ali, u stvarnosti, koja se nije uklapala u Insajderove uverljivo ilustrovane „gole činjenice“, samo sa onima koje je ljutita „građanska“ pravednica, svesno ili ne, predstavila kao sliku i priliku kosovskih Srba. Suštinska neljudskost kosovskih Srba nije smela da bude važna poruka koju šalje ovaj serijal o Kosovu.

Ipak, smatram da je krivica mnogo više urednička nego samopravedne insajderke jedne grupe povezanih centara moći, novinarke čiji je intelektualni kalup preuzak čak i za mnogo manje ozbiljne zaključke. Sklon sam da verujem da je selebriti autorka bila slučajna autorasistkinja, ali njen gledani serijal je bio taj koji je zauvek „odcepio“ Kosovo iz svesti mnogih finih i humanih građana (ostatka) Srbije.

Da se vratim na tekst mladog kolege umne doktorke Srbljanović, koja je javno zahtevala da se u medijima pominje kao doktorka a ne gospođa. Nažalost, problem na N1 su bila i novinarska pitanja i neiskrenost gospodina Gujona. Štaviše, verujem da je tu jedan od glavnih problema kadrovska i uređivačka politika televizije N1. Krenuću izokola, pošto ne raspolažem svim „golim činjenicama“.

Za početak, nisam jedini koga zbunjuje gola činjenica da na ovoj antirežimskoj televiziji nema nekih od naših najboljih televizijskih intervjuerki i domaćica gledanih „pričaonica“ – Ljubice Gojgić, Antonele Rihe i Olje Bečković, koja sada mora da se muči u lažnom NIN-u i bori sa magazinskom formom koja joj nikako ne ide. Bojim se da ova gola kadrovska činjenica ima veze ne toliko (ili ne samo) sa gazdama ove televizije koliko sa njenim metroseksualnim urednikom Jugoslavom Ćosićem, medijskim preduzetnikom koji je televizijska lica ovog kanala birao po kriterijumuima – ko je manje talentovan od mene i ko će mi biti poslušan.

Zgodni novinari i novinarke kanala N1 „boluju“ od fatalnog nedostatka ili talenta za intervjuisanje ili novinarskog instikta ili „X faktora“, važnog sastojka svake uspešne karijere na malim ekranim. Ima i nemalo onih kojima, uz iskustvo, nedostaju sva tri poželjna činioca. Nažalost, Srbija ima pedestak puta manje stanovnika od Amerike i ovde nije lako naći televizijska lica koje će biti i lepa i zgodna i pametna i hrabra i televizična i dobri novinari.

Doktorka Srbljanović ne skriva prezir prema „Šnalici“, kako podrugljivo naziva Ljubicu Gojgić, koja ne odaje utisak slučajne Srpkinje po meri autokolonijalne Druge Srbije, ali verujem da bi naša najbolja televizijska novinarka bila u stanju i da nam otkrije ono što o gospodinu Gujonu ne znamo, a trebalo bi da znamo, i da nas natera da razmišljamo zašto o nealbanskim građanima Kosova evropski „fašisti“ brinu mnogo više od srpskih „liberala“.

Mladi kolega doktorke Srbljanović piše na Vajsu: „Pitanje Kosova je izuzetno osetljivo i jako emotivno pitanje za građane Srbije. Javnost zaslužuje da zna motive Gujonovog humanitarnog rada... Takođe, on nije jedina osoba sa vezama sa ekstremnom evropskom desnicom koja pod pričom o ’humantarnom radu’ deluje na Kosovu. Da li Gujon samo želi da pomogne ljudima u teškoj situaciji ili je to samo posledica šireg političkog angažovanja koje situaciju na Kosovu posmatra u okvirima ’borbe protiv islama’?”

Pošto nas doktorka Srbljanović poziva da sudimo, ja ću izneti svoj sud o pročitanom – i golim činjenicama i upustvu za njihovo razumevanje i čitanje, koje je njen miljenik izneo na kraju „fantastičnog teksta“.

Vajsov autor nas tera da razmišljamo u kategorijama ili/ili („Da li Gujon samo želi da pomogne ljudima u teškoj situaciji ili je to samo posledica šireg političkog angažovanja...) i problematičnost jednog aspekta, po meni krajnje problematično, uzima kao argument u prilog ispravnosti i nevinosti drugog („Novinarska pitanja nisu problem već neiskrenost Arnoa Gujona“). Zato ću na kraju ovog teksta nakratko ući u njegov crno-beli svet i, krajnje nevoljno, ponuditi jedan jednodimenzioni sud baziran na njegovoj političkoj i žurnalističkoj logici.

Možda grešim, ali pitam se da li nam mladi „građanski“ junoša, koji prezire ambivalenciju i ne veruje u mogućnost da ljudi mogu delovati vođeni sa nekoliko motiva, poručuje da ovako (pre)sudimo: Ne treba da budete osetljivi i emotivni. Kosovo je danas bojno polje lažnih humanitaraca, belosvetskih i domaćih fašista i (neo)nacista. Zaboravite ga.

Zoran Ćirjaković

BUKOM ZA DRUGAČIJI MRAK

Deset razloga zašto svako kome je stalo do stvarne slobode i otvorenosti u našim medijima mora reći ne takozvanoj Grupi za slobodu medija


1. Mediji, emisije i „nevladine“ organizacije koje vode članovi takozvane Grupe za slobodu medija jasno pokazuju da ovi ljudi, organizacije i udruženja ne žele slobodu medija. Sve što žele je mogućnost da slobodno budu iznošene dogme u koju veruju njeni članovi. Sloboda postoji samo ako je sloboda za sve.

2. Skoro bez izuzetka, ovi mediji su zatvoreniji čak i od režimskih medija. Pošto se samo deklarativno zalažu za slobodu medija i ne nude stvarnu alternativu, već samo drugačiju vrstu mraka i cenzure, ovi mediji su često opasniji neprijatelji medijskih sloboda i slobodnog novinarstva u Srbiji nego sam režim.

3. Članovi ove grupe pokušavaju da slažu građane Srbije da je mrak i jednoumlje koji vlada u njihovim medijima sloboda. Nazvati drugačije ideološki obojenu neslobodu slobodom je perverzno, bezobrazno, samoživo i neodgovorno.

4. Ovi mediji su otvoreni samo za kritiku režima i njegovih politika sa jedne jako uske ideološke platforme. Mnoge emisije koje vode i uređuju članovi ove grupe nisu otvorene za sve kritičare režima. Štaviše, oni u njima redovno bivaju oklevetani kao „fašisti“ i „ekstremisti“. Na taj način ovi mediji i programi istovremeno služe režimu i obezbeđuju opravdanje za podršku koju mu daju ključni zapadni centri moći.

5. Članovi ove grupe su uporedo sa etičkim i profesionalnim čišćenjem medija koje danas kontroliše režim obavljali sramno etičko i profesionalno čišćenje svojih redakcija ili rade u redakcijama i medijima koji su oduvek bili zatvoreni i nisu se otvorili za novinare i urednike koji ne dele njihove političke stavove a bili su uklonjeni iz medija pod kontrolom režima.

6. Delovanje članova ove grupe obeshrabruje sve one koji žele da se bave istinski slobodnim novinarstvom i otvorenog uma i bez kalkulacija i predrasuda preispituju brojne izazove sa kojima se Srbija danas suočava. Za naše druge mračnjake slobodno novinarstvo jeste moje novinarstvo.

7. Članovi ove grupe se ne suprotstavaljaju zatvorenim, jednoideološkim uređivačkim politikama u medijima u kojima rade, a među njima nije malo onih koji su bili aktivno uključeni u dalje zatvaranje ovih antirežimskih, ali neslobodnih medija i cenzurisanje neistomišljenika.

8. Ostajući zatvoreni za pletoru protivnika valasti, ovi mediji ne rade u interesu građana Srbije. Oni ne samo da onemogućavaju dijalog i razmenu mišljenja već redovno diskredituju i satanizuju one koji ne dele njihove stavove i opsesije.

9. Članovi ove grupe ne doprinose demokratizaciji i svojim dogmatskim delovanjem sprečavaju profilisanje opozicionih kandidata koji bi mogli da ugroze samovlašće režima. Njihovi mediji i emisije reprodukuju neke od ključnih mehanizama delovanja režimskih medija, uključujući proglašavanje kritičara za neprijatelje i plaćenike.

10. Mediji, emisije, organizacije i udruženja preko kojih deluju članovi ove grupe deo su problema. Dok sebe ne reformišu i ne usklade svoje delovanje sa onim što proklamuju i zahtevaju od režima, oni ne mogu postati saveznici naše bolje budućnosti.

Zoran Ćirjaković

VUČIĆ I KOSOVO: KOLIKI ĆE BITI RAČUN ZA NASKUPLJU SRPSKU REČ?

Jedna stvar povezuje umirovljenog episkopa Atanasija Jevtića, ikonu nekada prve, nacionalne Srbije, i Rastislava Dinića, mlađanog barjaktara, do pre petnaestak godina druge, antinacionalističke Srbije. Obojica „znaju“ da će Aleksandar Vučić priznati Kosovo.

U otvorenom pismu patrijarhu Irineju, Jevtić piše o predsednikovoj „užurbanosti da što pre potpuno izruči Kosmet zločincu Tačiju i zlikovcu Haradinaju“. Na portalu Peščanik, na kome se istakao tekstom u kome je ovdašnje (ultra)desničare krstio „zveri srpske“, Dinić piše o „dijalogu o Kosovu“ i kaže da će njegov „ishod bez sumnje biti, ako ne formalno onda svakako suštinsko priznanje nezavisnosti bivše srpske pokrajine“.

I u građanskoj Srbiji redovno dehumanizovani epsikop i vodeći ozverivač „kontaminiranih“ Srba iznesli su stav koji je široko prihvaćen u dva krila dve Srbije koja nisu stala iza Vučića. Pri tome, i jedni i drugi su svesni, mada tome daju različit predznak, da tu i nije reč o Kosovu – već o „Evropi“.

Bes antivučićevskih nacionalista nije teško razumeti, ali ne shvatam briselske bukače. Ako se stvarno sprema „suštinsko priznanje“, koje odavno priželjkuju, onda se pitam koja količina odvojenosti od ne samo srpske realnosti već i od svetske istorije i politike je potrebna da jedan intelektualac ne bude u stanju da razume koja i kakva cena tu mora da bude plaćena. Reč je o verovatno najtežoj i najređoj odluci koju će jedan lider ikada razmatrati.

U savremenom svetu samo jedna stvar nema alternativu – država-nacija, zapadni izum koji je danas najbogatije zemlje na svetu učinio i održao bogatim, a zatim kolonizovao celu planetu zajedno sa svojim nestašnim čedom nacionalizmom. Iako olako diskvalifikovana kao imaginarna, zamišljena i izmišljena, nacija je postala i ostala i važna identitetska kotva i izvor solidarnosti, koja je preko potrebna svima onima koji se zahvaljujući sreći, tati lopovu ili talentu nisu otuđili od svog okruženja, i jedan od dva ključna indikatora naših stvarnih životnih šansi. Nacionalizam je toliko moćna ideologija da levica danas postoji kao relevantna politička snaga – dakle van akademskih kula od slonovače, građanskih salona, prodavnica organske hrane i adolescentskih jebarnika – samo u onim delovima sveta gde ga nije odbacila.

Država-nacija je ostala važna – i na uglavnom jednonacionalnom i jednojezičkom Zapadu i na njegovoj (i dalje) manje homogenoj zapadnobalkanskoj periferiji – u istoj onoj meri u kojoj naše lažne kosmopolite, slučajni Srbi, misle da je nebitna i prevaziđena. Zato nigde na svetu ne postoji opasnija i bolnija odluka od toga da jedna zemlja, koja nije okupirana, sama prihvati nekozmetičku promenu svojih granica. Ona je neverovatno teška i kada se svašta nudi zauzvrat, a kamoli u situaciji kada je „nagrada“ na jednoj jako dalekoj i sve suvljoj grani.

Ne postoji čin koji zahteva više hrabrosti i nosi više rizika po jednog političara od odluke da prihvati secesiju, koliko god ona nekome delovala kao „realnost“ ili „gotova stvar“. Takav čin zahteva sve moguće jastuke i amortizere koje je moguće pribaviti. On ne dopušta postojanje slobodnih medija i demokratije. Svaki dijalog tu može biti samo „dijalog“. Takva odluka, s jedne strane, može biti doneta samo od strane odlučnog vođe, i, s druge, svim raspoloživim sredstvima mora biti stvarana slika da je on nije doneo sam.

Biti za nezavisnost Kosova i istovremeno zahtevati pravi dijalog i slobodne medije je, blago rečeno, budalasto – što EU odlično razume. Pa zar neko stvarno veruje da bilo kakav kompromis o Kosovu može biti napravljen a da se po glavi onoga ko je ovde skupio hrabrost da ide tim putem dan kasnije po glavi poseru jedan Rastislav Dinić, Teofil Pančić ili Saša Janković? Ako je, kako tvrde i besni i radosni, odluka već doneta, onda su mediji u Srbiji i dalje previše slobodni i imamo višak demokratije. Ako je reč o iluziji, onda je ovo protraćeno istorijsko vreme.

Ali, za to ne mogu biti krivi (obični) građani Srbije. Prste glasača koji su 2012. godine promenili vlast u Srbiju vodile su vizije Angele Merkel, vidovite Vesne Pešič, koja je prva prepoznala ćiriličnog De Gola, i advokat Srđa Popović, tvorac zavodljivog mita o manjem zlu. Zato ne bih rekao da je „kod nas... lako opseniti narod galamom, pričama“, kako u jednom od ovih dana najčitanijih tekstova na sajtu televizije N1, glavne medijske batine nestrpljivog Zapada, autorasistički tvrdi Vladimir Marjanović, novinar lažnog NIN-a.

Ako već moramo da govorimo o opsenarima i opsenama onda se bojim da Vučićeva ovde i dalje opstaje zhavljujući mnogo većim i nemoralnijim cinicima, koji nisu skloni galami i praznim pričama. Uostalom, ono što se od Srbije zahteva – da bi možda, jednog dana postala „ispravno“ evropska i malo bogatija – ne može bez ospene i vrhunskog opsenara. Odluka koja se očekuje, i koju Dinić i Jevtić najavljuju, ne može biti doneta ni demokratski ni uz istinski dijalog.

Zato je mnogo lakše razumeti sve one iz nekada druge Srbije koji su stali iza Vučića, i u njemu prepoznaju najbolju ili jedinu alternativu Đinđiću, koliko god da misle da je po sebi loša, od onih koji to nisu i koji bi nemoguće – i postkosovske pare i demokratsko jare. Ovi arogantni sanjari odbijaju da vide da im je Vučić preuzeo ideologiju i da platforma sve isto samo malo slobodnije i „kulturnije“ ne dobacuje ni do srpskih glasača a kamoli Brisela, koji zna da za njega ovde nema boljeg. Uostalom, jedan od ključnih razloga zašto Zapad, koji nije voleo Đinđića, toliko voli Vučića je to što poletni naprednjak nema iluzija o Kosovu kao demokratskom pitanju.

Glasilo onih koji se i dalje zaluđuju da je moguće demokratski i dijalogom „drešiti kosovski čvor“ postao je, uz oduvek letargično „Vreme“, nedeljnik koji se više pravi onako usput, iz hobija i po inerciji, nego iz strasti ili vere, i ukradeni NIN – slobodan od Vučića, ali okovan jednoumljem i ideološkim slepilom i bolno nesposoban da se bavi novinarstvom kakvom deklarativno stremi. Čak i ako ignorišemo hroničnu zagubljenost u postistorijskoj magli, nema tu ni ideja ni novinarskog talenta ni borbenosti za jedan nedeljnik a kamoli dva.

Zombi NIN je ove nedelje na naslovnoj strani, pod bednim izgovorom, prizivao „rumunski scenario“. Ne razumem, da li stvarno veruju da će, ako vidimo novi krvavi film prema ovom zapletu iz 1989. godine, jedan Saša Janković da ih „uvede u Evropu“ i ostvari deklarisanu briselsku viziju i misiju ovog medija? Na kojoj planeti žive ljudi koji se svim silama zalažu da Srbija uđe u EU a ne shvataju koliko velika cena za to ovde mora da bude plaćena?

„Evropa“ je odavno postala najskuplja srpska reč. Svi oni koji ne mogu da dočekaju Srbiju bez Kosova moraja da očekuju da će se na istom računu naći i dijalog i preostale medijske slobode i ono što je ostalo od demokratije – i da će sve to biti cena zatvaranja samo jednog ili najviše par od ko zna koliko poglavlja. Pri tome, ovo je računica ako Srbija dobro prođe i ako je cilj stvarno ono što Dinić i Jevtić znaju da jeste. Ne bih sada da nabrajam šta se još može naći iznad crte i koliko sličnih, možda nenaplativih računa tek može da bude ispostavljeno na ovom dugačkom i bolnom putu sa neizvesnim krajem. Neke stvari jednostavno umeju da budu preskupe.

Zoran Ćirjaković

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno služe „za radovanje Gospodara“.

Ono što zbunjuje je odsustvo svesti autorskog tima šta stvarno jesu u Vučićevoj Srbiji i čemu služi njihova emisija. Kesić je izjavio da je reprizni termin ukinut jer je „televiziji u interesu da prođe što bezbolnije, a nema razlog da nas šutne nogom u guzicu”. Ali, na ovom komercijalnom kanalu pod punom kontrolom vlasti samo je režim taj koji ponekad hoće da prođe što bezbolnije – a ne uredničko-menadžerski tim koji nepogrešivo sprovodi njegovu volju.

Činjenica da su Kesić i njegovi „Njuzovci“ ubedili sebe da opstaju zbog interesa jedne televizije ili zato što se vođa ne usuđuje da ih skloni je vredna sažaljenja ili, ako ste već spalili svoje iluzije, podsmeha. Valjda ljudi kao što je Kesić, koji veruju da su pronikli u mehanizme moći i ogolili ih, ne mogu da vide svoje mesto u njima. Vučić još nema razloga da svoju dvorsku ludu, koju je ponela televizijska slava i „građanske“ pohvale, „šutne nogom u guzicu“. Dugačka istorija sličnih ukrasa moći nam omogućava da bolje razumemo zašto i procenimo kada će to učiniti.

Dvorske lude vuku koren iz srednjevekovnih „Svečanosti luda“, organizovanih u Francuskoj u nedelji posle Božića. Kroz istoriju su imale različite oblike, kako narodske tako i untar piramida moći. „Misa magaraca“ je u katoločkoj crkvi bila način da niže sveštenstvo sebi da oduška i s vremena na vreme parodira stvarnost tako što će počast odati jednom magarcu. Korisnost kratkotrajne iluzija da magarci nisu oni sami već moćnici kojima služe pokazala se mnogo većom od štete koju pravi kratkotrajno izvrtanje jedne, u suštini, neuništive hijerahije.

Ludost je nestala kao službeno zanimanje tokom vladavine Luja XIV. Dvorske spletke su ubile profesiju koja je navlačila „laskanje jednih, zavist drugih a prezir svih“ na dvoru. Izrugivanje službene lude Kralja-Sunca nosilo je rizik od gubitka vladareve naklonosti – što nije povlačilo samo ukidanja privilegija već i smrt dvorjanina „za svet, za sebi ravne, za samog sebe“.

Ali, stara tradicija je nastavila da živi. Uz nove „prinčeve“ pojavili su se „savremeni razgonitelji privida, kadri da im se obraćaju jezikom istine i poruge, kao što su vekovima bili nosioci palice lude“. Luda više nije u službi samo jednog gospodara: „ona je luda društva u celosti – luda naroda.“ Danas njeni skupi, medijski nastupi predstavljaju „obrede transgresije“, koji se, nalik starim lakrdijaškim postupcima, služe „preokretanjem situacija, nepridržavanjem propisa i slobodama svake vrste“. Savremena luda istovremeno oslobađa kritičnost masa i kanališe je u jednu benignu „igru reda i nereda, prilagođenost i pobunu“.

Kesićeva emisija obezbeđuje samo jedan novi odgovor na problem s kojim su se, mnogo pre srednjevekovnih kraljeva, još u prvim vekovima hrišćanstva, suočavale crkvene hijerahije. Koliko god da su bile odane dogmi i pravoverju, one su shvatale da, kada je „obezvređivanje kulta“ previše duboko ukorenjeno, bolje ga je prisvojiti i udenuti u kanon ili kalendar nego pustiti da se nekontrolisano valja ulicama.

Važan razlog zašto je Kesić danas podoban jeste činjenica da on osporava samo jednu hijerahiju – ne ključne vrednosti, viziju budućnosti i ideološku matrici na koju se oslanja. Kesić ponosno sedi na važnijoj od dve stolice na koje se i dalje oslanja Vučićev režim. Domaćin subotnjeg zabavnog programa ističe da bira društvo „i među prijateljima i među saradnicima, pa i među gostima naše emisije“. Zato su mu gosti u emisiji „24 minuta“ uglavnom bili ili politički korektni „Evropljani“ ili estradni likovi za sve prilike i sisteme kao što je Vanja Bulić.

Jedan od izuzetaka je bio Dimitrije Vojnov. Ali, zbog fanatstičnog poznavanja i razumevanja američkog filma i popularne kulture, duhoviti scenarista i kritičar je odavno posatao „srpski fašista“ rado viđen čak i na hepeninzima najmilitantnijih konstaninovićevaca. Zato ne čudi da je ovaj elokventni nacionalista dobio mesto i u televizijskom gnezdu pažljivo biranih, „dobrih“ antinacionalista i natolikih „levičara“. Nisam siguran ni da bi se u Kesićevih 24 pseudograđanskih minuta kao gost pojavio Bazdulj – da se ne zove Muharem. Uostalom, i njega je jedan kolega pisac (i Kesićev dragi gost) ovih dana oklevetao kao „srpskog fašistu“.

Možda su Kesić i Marko Dražić, saradnik koji „vodi glavnu reč“, birali Vojnova i Bazdulja jer su po njihovom ukusu. Ali, iako takav filter prođe i poneki oklevetani um koji nije kolonijalizovala ideja o briselizaciji Srbije po svaku cenu, biranje gostiju po ličnom ukusu predstavlja jeftin izgovor za propagandističko delovanje. Dobar ukus je najčešće dobar samo zato što je naš. On nas navodi da biramo ljude koji naseljavaju slične ideološke, društvene i klasne prostore i dele naš pogled na svet. U novinarstvu, a to je ono što Kesić simulira, odbrana ugleda zasnovanog na dobrom ukusu nije ništa drugo do opravdanje za služenje jednoj dogmi.

Ne bih se iznadio da su se Vojnov i Bazdulj našli u Kesićevom programu prvenstveno zato što nema dovoljno velikog broja artikulisanih „građanskih“ klonova Teofila Pančića, Tibora Jone i Janka Baljka. Ako ostavimo po strani šačicu izuzetaka, izbor jako dosadnih gostiju, koji nas teraju u krevet brzo pošto počne druga polovina emisije, govori da njeni autori nisu samo protiv vlasti već da imaju svog favorita u redovima opozicije.

Nije teško prepoznati da Kesićev televizijski slot funkcioniše na liniji perverznog shvatanja „medijskog svetla“ kao dobre, proevropske cenzure, koje u svojim medijima sprovode i promovišu pripadnici lažne „Grupe protiv medijskog maraka“. Emisija „24 minuta“ u drugom delu postaje dosadana ne zato što je predugačka već zato što je – voljom njenih samopravednih tvoraca – estetski, ideološki i politički jako usko ukalupljena.

Problem ove emisije nije, kako joj mnogi zameraju, to što ne napada opoziciju. U situaciji kada sve televizije, sem jednog jako sumnjivog kanala, usidrenog u mračnim kanalima zapadne moći, stalno napadaju (pravu) opoziciju to je sasvim razumljivo. Uostalom, jedna od najvećih pošasti novinarstva je shvatanje da izbalansiranost i fer pristup znače da uvek i svuda suprotstavljenim stranama i njihovim stavovima treba davati isti prostor – zbog čega, na primer, veliki broj ljudi veruje da ljudske aktivnosti ne izazivaju ubilačke klimatske promene.

Danas postoji samo nekoliko televizijskih emisija u kojima mogu da progovore kritičari režima. Ali, za razliku od Ljubice Gojgić, koju zbog njenog profesionalizma i otvorenosti „evropski“ deo opozicije mrzi više nego vlast, Kesić je odbrao svoju stranu poslovične čaršije i misionari u korist jedne zavodljive, ali, bojim se, neostvarive vizije naše bolje budućnosti. Teško je oteti se utisku da nam njegova emisija poručuje da SNS nije najveće zlo, što ne treba gubiti iz vida kada razmišljamo o njenom neočekivano dugačkom preživljavanju.

Kesić je izjavio da je „zadatak svakog satiričara da kritikuje vlast, a ja bih voleo da se jednom promeni vlast pa da svoju doslednost potvrdimo time što ćemo kritikovati neku drugu vlast“. Iako ne želi da se sasvim autuje i izađe iz (briselski) plavo-žutog klozeta fingirane nepristrasnosti, verujem da bi – ali nisam siguran da će uskoro dobiti priliku. Dvorske lude koje su kroz istoriju bile Kesićevi prethodnici nestajale su kada je postojala opasnost da se promeni poredak: „Ugnjetavač nikada ne ide u korak sa smehom; mora ga se odreći u ime vlastite moći“.

I Kesić i njegovi „Njuzovci“ su fantastični u svom poslu – često bolji od dva američka originala koje su krenuli da imitiraju. To nije lako, ali ogroman talenat i divljenja vredan profesionalni uspeh ne podrazumeva poredive političke domete. Ključ za razumevanja ovakvih programa je kontekst. Vučićeva Srbija nije Obamina Amerika. Džon Stjuart nije bio jedan od Obaminih fikusa, a sve brojniji javni nastupi Zorana Kesića nam govore da on veruje da je ovde nešto mnogo više od jednog, politički jako jeftinog, ukrasa i vođinog priručnog skalpela.

Ima nečeg tužnog u činjenici da Kesić, kao i ranije dvorske lude, nikada javno ne izlazi iz lika. Verujem da činjenica da i u stvarnom životu glumi televizijskog Kesića mnogima deluje jako bizarno. Ali, sve dvorske lude se sučavaju sa jednim ogromnim izazovom – kako da drugima i samima sebi objasne činjenicu da su jedini izuzetak, da je samo njima dozvoljeno ono što nikom drugom nije. Tu racio nije dovoljan – potrebna je i maska.

Slatke iluzije o sopstvenoj izuzetnosti – koje, nažalost, nisu ograničene na nesumnjivo jako redak talenat – podgreva činjenica da su Kesić i ekipa istovremeno fikusi i jedne režimske televizije i (selektivno) antirežimskog nedeljnika. Čak i ako na trenutak zanemarimo Vučića, ne znam šta je tu jadnije – služenje u lažnom, ukradenom NIN-u ili na televiziji koju je Veran Matić prisvojio i zatim preprodao poslovnim ljudima koje ne zanima novinarstvo. U oba slučaja Kesić i kompanija treba da prikriju da je, iako je posle serijskog etičkog čišćenja dve redakcije opstao i po koji slobodni novinar – dozvoljeno samo slugaranjsko novinarstvo.

Televizijskom Švejku su reflektori i kamere izgleda pomutile percepciju pa je poverovao da deluje u zagradi sistema, zamišljenoj oazi slobode iz koje može da krene novi virus demokratskih promena. Ali, njegovih 24 i kusur minuta nisu nikakva pauza već integralni deo vučićevske nedelje, oslonac vešto doziranih sedam televizijskih dana jedne evropske postdemokratije. Zapadnim moćnicima je lakše kada imaju izgovore za podršku Vučiću i tih pola sata subotom uveče je više nego dovoljno da prekrije neslobodu koja je okovala televizije u Srbiji. Nažalost, jedan Jutjub klip Kesićevih čičkarija briše relavantnost svega što smo izgubili.

Ali Vučić, pravi urednik svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, samo na nivou Srbije primenjuje stari recept koji su razradili Veran Matić i dve Tadićeve političke komesarke da bi stesale i upodobile B92, televiziju sa buntovnim duhom i pretećim viškom hrabrosti. Zato Kesić danas nije samo Vučićeva dvorska luda već i priručna varikina – sredstvo za ukljanjanje neprijatnih mrlja koje u našim medijima odavno proizvodi jedna musava i jako cinična „evropeizacija“.

Ono što je ne samo sasvim neprihvatljivo već predstavlja vrhunski bezobrazluk je činjenica da Kesić javnosti Srbije uporno sugeriše da je danas tu gde je zato što je bolji od onih koji su prethodnih godina nestajali sa malih ekrana i iz brojnih štampanih medija. Važan razlog zašto on još nije šutnut „nogom u guzicu“ je to što je njegova televizijska guzica pomagala da budu šutnute i iscipelarne mnogo značajnije, i po vlast potencijalno opasne, medijske guzice.

Jedan od temelja Vučićevog uspeha je sklonost njegovih oponenata, i u stranci i van nje, da ga pocenjuju. Nije malo zvezda kao što je Kesić koje vole da veruju da predsednik nije „koautor“ njihovih današnjih uspeha i glamuroznih medijskih karijera. Zato me ne čudi da su Kesić i pisci njegove sofisticirane parodije na „Danasovoj“ tribini održanoj tokom Sajma knjiga istakli da im je „važno da budu zadovoljni svojim radom“. Mislim da je tu ne samo mnogo važnija već jedino važna činjenica da je i Aleksandar Vučić zadovoljan njihovim radom.

Zoran Ćirjaković

BILJANA VUČIĆA BELEŠE

Ključni argumenti u ovoj principijelnoj odbrani Biljane K. od primitivnih napada neprincipijelnih antivučićevaca preuzeti su iz kritičkih kvir studija. Prva kuma Vučićevog Prajda je pokazala da je javna intelektualka spremna da pliva protiv struje i suprostavi se ne samo srpskom nacionalizmu već i dogmatama unutar svoje Srbije

Sa prethodnim istorijskim pomirenjem nismo imali sreće. Velika ljubav Borisa Tadića i Ivice Dačića je trajala kratko. Drugi brak dve Srbije – istorijsko pomirenje Matijevićevog parizera i epskog tripa – postavljen je na mnogo zdravije osnove. S jedne strane političkog oltara Matijević, svetac zaštitnik radničkih stomaka čiji je parizer za mnoge gubitnike u tranziciji i evropeizaciji glavni izvor preko potrebnih belančevina. S druge je hrabro stala Biljana K., građanska ikona, artistkinja raskošnog uma i brojnih talenata, koja nije bila žrtva tranzicije.

Parizer je u srpsku politiku i istoriju stidljivo ušao oktobra 2011. godine kada je tokom „Utiska nedelje“ naša velika spisateljica tvitovala da se jedan od sagovornika u studiju „oseća“ – „Ne znam kako to da kažem. Sociolog ima problema s varenjem #umreću“. To je bila Tadićeva era. Na partijskim iventima su se jeli kanapei i suši. Sem retkih izuzetaka, koji su iritirali čula Oljine gošće, Tadićevi glasači nisu jeli parizer pa je predsednik mogao da brine o mentalnom zdravlju krava i produkciji dugačkih filmova.

Ali, ni EU ni većina građana nisu bili zadovoljni režijom i suši evropeizacijom – i promenila se vlast. Jeste da kada „uđemo u Evropu“ ovde više niko neće jesti loš parizer, ali put do budućnosti koja se ne „oseća“ zahteva neke neprijatne kompromise. Na veliku žalost naših kulturnih građana, podrška Brisela tu nije dovoljna. Potrebna je i volja glasača koji ne samo da nemaju za suši već muku muče i sa parizerom.

Parizer je vremenom postao metafora koja odlično ilustruje prirodu novih podela u Drugoj Srbiji, koja preferira mnogo skuplje prerađevine. Jedni su zapušili nosiće, postrojili se uz prvu, parizer Srbiju i stali iza Vučića, dok su s druge, antirežimske strane ostali imaginarni Zapadnoevropljani, koji tvrde da ne sme biti nikakvih kompromisa sa parizerom i da „put u Evropu“ ne može biti popločan jednom nezdravom, polutrajnom kobasicom.

U diskvalifikacijama Vučićevih pristalica ključno mesto je dobio najdostupniji od svih, Matijevićev parizer. Za važan deo, govoriću ovde njihovim jezikom, pismene, kulturne, građanske i civilizovane Srbije, problem je činjenica da nepismena sirotinja može da glasa. Naši imaginarni Zapadnoevropljani veruju da su gladni i gladnjikavi ljudi glupi. Da nisu, kaže logika naše „građanske“ elite, ne bi jeli parizer i išli bi na BEMUS.

„Kako da skapiraju kad mozga nemaju! Pretvorio se u parizer koji danima jedu!“, napisla je na Tviteru jedna Jankovićeva obožavateljka. Članovima fan kluba jurodivog Lozničanina jedan od omiljenih argumenata u Tviter debatama je „smrdi ti matijevićev parizer iz usta“. Štaviše, na poslednjim izborima mržnja prema ljudima koji jedu parizer je postala „lična karta“ pristalica opozicije, koji izgleda na tanjir ne stavljaju ništa jeftinije od PIK-ove, „Made in EU“ praške šunke i vole da (ironično) skandiraju „Jedem leba i parizer Vučića sam simpatizer“.

Uz psovanje izbeglica i „arivista“, nije bilo malo razočaranih „pravih Beograđana“ koji su se posle izbora lamentirali nad klasnim čišćenjem prestonice: „Stari grad, Savski venac i Vračar su glasali razumom, što znači, @avucic i #SNS parizer ekipa da se tornjaju tamo gde su poželjni!“. To su delovi Beograda u kojima uglavnom stanuju siti, kobe govedina i Pakleni otoci građani. Na ovim opštinama su se udomili i glavni odbor DS i mnogi istaknuti NVO aktivisti, dobitnici u tranziciji koji ili nikada nisu probali parizer ili su se toliko nakrali, odnosno profitirali od evropeizacije/suočavanja/transparentnosti, da su zaboravali da su se nekada i sami radovali skromnom parizeru i njegovoj klasnoj sestri mortadeli podriguši.

Ali, posmatranje vučićevaca kroz prizmu jeftinih mesnih prerađevina ima jednu slepu mrlju epskih proprcija. Nisu svi na Matijevićevom parizeru. Postoje i vučićevci koji su na Radomiru Konstantinoviću. Oni su se i ove jeseni tripovali – od Vučićevih para i za Vučića. Njihov miting podrške održan je u Sava centru. Nije ga prenosio Pink već RTS, a i, s razlogom i na radost domaćeg finansijera, hvalospev mu je posvetio i jedan „Gardijan“, vodeće glasilo umerenih „pravih levičara“ širom sveta.

Da ne bude zabune – ovde ne iznosim estetski već isključivo politički sud. Verujem da ni sam Vučić nije očekivao da će mu se mala politička investicija u visoku kulturu toliko isplatiti. Tu ne treba gubiti iz vida ni da na svim globalnim (polu)periferijama vlastima legitimitet ne obezbeđuju samo glasači već i politička klasa u globalnim metropolama kao što su Brisel i London, koja od svih „dobrih“ nacionalizama najviše voli homonacionalizam.

Iza Vučića u Srbiji danas stoje dva klasno miljama udaljena pola. Jedan nema ni za parizer, drugi se znoji nad pitanjem šta da ponese na svoj miting podrške evropeizatoru od koga se očekuje smanjivanje ustava i još koje čega. Da bi bilo jasnije o koliko velikim mukama je reč citiraću deo posta Biljane K. koji odlično ilustruje prirodu i veličinu ovdašnjih nevolja s privilegijama: „Sad pakujem torbu i u njoj: jedno ćebe, jastuk veliki, jastuk mali, čepići za uši, nojs kanselejšn slušalice, maska za spavanje, hrana (koja?), džemper jer mi je uvek hladno, još jedno ćebe, majica jer mi je isto uvek toplo, čarape za avion, kućne papuče, papuče za do wc-a, hrana i dalje ne znam koja, voda, kafa, ali nemam termos, ostao mi na faksu, neka knjiga? glupo je knjiga, ali možda baterijska lampa, ako treba nešto da nadjem u torbi?, punjač za telefon, gde da punim telefon?, garderoba: donji deo kašmirske pidžame, heat tech potkošulja i džemper, vadim onaj drugi džemper, ne treba mi, vraćam džemper, ovaj će mi se ogaditi, vlažne maramice, kremu za ruke, kremu za lice, voda u spreju, kompjuter?, gde da punim kompjuter...“

Nije lako jednoj angažovanoj građanki da ode na miting. Prekarni i nezaposleni saborci Biljane K. muku muče samo sa sendvičom i sokom, a ona mora da se rve sa kašmirskom pidžamom, „nojs kanselejšn“ slušalicama, vodom u spreju i čak dva ćebenceta.

Ali, ona nije bila sama na glamuroznom mitingu podrške Vučiću. Zašto su se onda kola ovih dana slomila samo na ovoj, valjda pravilno primenjuem rodno diferencirani novogovor, cvetici srpske građanske inteligencije i jednoj zakrpljenoj metalnoj streli koja nastavlja da hita ka Evropi – žutom suncu i plavom nebu? Ima li i dalje vučićevaca kojima se – čak i u puritanskoj Srbiji koja obožava Sašu Jankovića, Zorana Kesića i Teofila Pančića – gleda groz prste?

Ženama se malo šta prašta, posebno kada su pametne i elokventne kao Biljana K. Ali, pored endemske mizoginije, reč je o primeni dvostrukih standarda. Izgleda da je danas služenje autokratama OK samo kada je gej. U ovim kvir vremenima, kako je post-9/11 eru nazvala Džazbir Puar, samo neko ko je kvir sme da bude priručna alatka jednog nedemokratskog režima. Svi drugi mogu da očekuju da će zbog „kolaboracije“ sa, na primer, kako reče Vesna Pešić, ovdašnjim Musolinijem biti rastrgnuti i dehumanizovani na Tviteru i u takozvanim nezavisnim medijima.

Ključ za razumevanje važnosti ovog političkog paradoksa je u izuzetno veštoj spoljnoj politici režima i činjenici da se na Zapadu nalazi ključni izvor njegove stabilnosti. Predsednik Srbije nije samo čovek po ukusu Brisela i Pekinga, neko ko uspeva da, duže nego što su mnogi očekivali, vešto balansira između SAD i Rusije. Vučić savršeno primenjuje homonacionalizam, kako je Puar nazvala ideološku matricu koja se kristalisala posle 11. septembra. Ona je obezbedila i novi, politički korektan vetar u leđa odbrani zapadnih interesa, neokolonijalizmu i različitim „humanitarnim“ intervencijama. Istovremeno, omogućila je autoritarnim stabilokratama da svojim zapadnim partnerima i zaštitnicima obezbede pokriće za podršku nedemokratskoj vladavini.

Promišljeno, strateško privilegovanje kvir preokupacija i interesa – svest o globalnoj hegemoniji homonacionalizma, ideologije koja nam poručuje da su LGBT inkluzija i vidljivost lakmus test, merilo svih ljudskih i političkih prava i sloboda – objašnjava zašto je Vučić vremenom obezbedio podršku ili saučesništvo mnogo zvučnijih imena nego što su Petar Luković, Jakša Šćekić, Marko Blagojević i Zoran Panović, koji su se njegovoj strategiji pseudodemokratske evropeizacije okrenuli još u prvoj rundi cepanja nekada druge Srbije.

Odavno je na Fejsbuk profilu prve kume beogradske Parade ponosa teže naći reči kritike upućene PPV/premijeru/predsedniku nego poslovičnu iglu u plastu sena. Samo je bilo pitanje vremena kada će prećutna podrška nekog od istaknutih homonacionalističkih aktera isplivati na površinu. Iako tu ima onih koji su, po kriterijumima Vesne Pešić i Kristine Kovač, mnogo „krivlji“ od Biljane K. – njima se ne smeši linč i pljuvačina kroz koju je na društvenim medijima prošla ova hrabra Srpkinja i neumorna provokatorka, građanska borkinja koja ne bira mete.

Uostalom, ona nas je sve već javno pozvala da u kafiću u njenom kraju 22. novembra dočekamo osudu Mladića u Hagu: „Uz piće i aplauze, proslavićemo objavljivanje presude krvniku i spustiti glave u znak pijeteta za sve pobijene u ratu u Bosni“. Ne znam šta je za taj dan planirano u Tršiću, ali verujem da neće manjkati prepoznatljivih lica.

U moru (ne)građanskih uvreda i psovki upućenih Biljani K., sem u krugu najbližih prijatelja, teško je bilo naći reč razumevanja a kamoli podrške. Jedna od retkih je došla od Muharema Bazdulja, godinama mete nekih od najotrovnijih strela koje je ova iskusna medijska ratnica upućivala sa društvenih mreža. Bazdulj je prvi uočio da se među onima koji predvode javni linč Biljane K. na Fejsbuku i Tviteru ističu kreativci koji su od 2012. godine ne samo konkurisali već i dobili nemali novac od Vučića. Ako su mogli da „profitiraju“ talentovani muškarci, teško je razumeti zašto sada ne može nekažnjeno da se naplati jedna kreativna žena.

Nagrađeni spomenik u centru grada predstavlja kulminaciju niza političkih događaja ove jeseni, koji su obezbedili nedostajući deo legitimiteta i podrške režimu – i u kojima je ključnu ulogu imao isti liberalni milje. Posle Vučićevog Prajda i vučićevskog epskog tripa dobili smo i ovaj spomenik Vučiću (i Đinđiću). Biljana K. i njen nadareni prijatelj su ga mnogo efektnije uobličili kao spomenik Vučiću nego što bi to umele netalentovane aplogete iz SNS-a.

I u slučaju ovog spomenika nije relevantna vizuelna već samo politička pismenosti, a nje Biljani K. nikada nije manjkalo. „Ispravan“ i dosledan politički stav je imao važno mesto u brojnim glorifikacijama njenog celokupnog opusa, i u inostranstvu i u Srbiji. Zato je teško ne propoznati da nas ona na Studenstkom trgu, između ostalog, podseća da je Đinđićevo ubistvo imalo i „drugu pozadinu“ – koja je hrabrog i borbenog premijera učinila mnogo lakšom metom za dve, nažalost neprekinute, zločinačke „strele“ poslate iz najmračnijeg kutka nekada prve Srbije.

Biljana K. je bila jedna od retkih liberalki koje su pragmatičnom Dinđiću oprostile „desna skretanja“ pre nego što je streljan i koje su razumele zašto je njegova evropska „strela“ jedno vreme morala da ide na dole. Nasuprot njoj, većina u dogmatskoj Drugoj Srbiji je uporno klevetala i mrzela živog Đinđića zbog retkih susreta sa Miloševićem, nekoliko kilograma pečenih paprika u Dobričinom dvorištu i jednog Karadžićevog vola na obroncima Trebevića. Zato ne treba da čudi ni da je baš Biljana K. postala prva ugledna građanka koje je javno demonstrirala da je spremna da sve oprosti i Vučiću, novom avataru autoritarne modernizacije i odavno priželjkivanom oživotvorenju ataturkovskih snova naše autorasističke inteligencije.

Pri tome, za razliku od Đinđića početkom 2003. godine, predsednik Srbije danas dobija brojne pohvale iz Brisela i drugih evropskih metropola. Jedan talentovani prijatelj je rekao da je Biljana K. „učinila Balkan bližim Evropi“ – što nam odavno Angela Merkel i Johanes Han, prilično bukvalno, redovno poručuju kada govore o svom velikom srpskom prijatelju Aleksandru Vučiću. Verujem da će ih naš predsednik ubrzo odvesti do spomenika koji će zaseniti plato na kome su se kuvale studentske pobune.

Vučića sada – pored Brisela, Nemačke i brojnih srpskih stomaka u kojima se krčka Matijevićev parizer – naviše guraju i Biljana K. i drugi urbani umovi, koji imaju dobar i skup ukus i sposobni su da kreiraju kako upečatljive spomenike našim evropeizatorima tako i vrhunske umetničke tripove. Zato, ako Vučić sam ne polomi strelu i ne odseče sebi krila, ovaj novi domaći motor obećava da će još duže pilotirati Srbijom na turbulentnom letu ka Briselu. Naprednjački Ikar je prilično mlad uzleteo, a, kako reče jedan Biljanin kolega, daleko je sunce.

Zoran Ćirjaković