АУТОШОВИНИСТИЧКА ИСТРАГА СРБА И НАЦИФИКОВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ПОТУРИЦА

У реакцији на текст „Филозофија аутошовинизма и пица ефекат“, Бранислав Јаковљевић, један од потписника „превода“ књиге Философија паланке на енглески језик, упућује нас, иако му то није била намера, на један често занемариван али важан, симптоматичан аспект аутошовинистичког и сродних саморазумевања у Србији

„Деконтаминација“ је кључна реч српског аутошовинизма. Чињеница да је пре Борке Павићевић, која јој је додала одредницу „културна“, лансирао Адолф Хитлер, да ван контекста загађења отровима, бацилима, радијацијом и сродним пошастима не постоји њена ненацистичка прошлост, помаже да лакше разумемо суштину аутошовинизма, све разуђеније и дубље укорењене друштвене појаве, коју у Србији генерише саморазумевање растућег дела либералне интелектуалне и политичке елите.

Други најважнији појам на идејном хоризонту екстремних случајних Срба је „паланка“. Док је око идеје (културне) контаминације изграђено тумачење како наше, наводно хронично крвожедне, прошлости и садашњости тако и слике будућности Србије у којој поносни Срби играју неку помену вредну улогу, „паланка“, односно њен „дух“, пак, служи да објасни извор те контаминације, узрок, наводно, јединствено геноцидног, нацифилног стања српске државе и нације, које нам редовно бива представљено као вечно и непромењиво. Другим речима, док „културна контаминација“ упућује на оно шта, наводно, јесмо, „дух паланке“ служи да објасни чиме смо „контаминирани“, како смо постали то што „јесмо“.

Овакве слике културалног „зла“, портрети различитих незападних народа као, наводно, ванвременских „цивилизацијских“ пошасти и патологија, имају дугачку и срамну историју у европској западноцентричној мисли и империјалним, углавном злочиначким пројектима којима је служила. Она (цео) свет, а посебно незападне делове Европе, какав је Балкан, посматра кроз нормативну западну призму тврдећи да је универзална, да надилази специфична искуства и географску локацију на којој је обликована, дакле да може постојати партикуларно које произведи опште, нешто што је примерено свима (осталима) и примењиво на све (друге). Ово схватање је толико распрострањено да није обојило само клеветничко представљање различитих Истока, како географски далеких и релативно блиских тако и унутрашњих, на једном од којих се налази Србија, што је Едвард Саид назвао оријентализам, већ и недоследне, мањкаве али, ипак, у великој мери успешне, покушаје Саида и његових следбеника да дискредитују овакве репрезентације.

Овде треба истаћи да у Србији – европској али не и западној земљи, коју, не само пратећи дискурс „Друге Србије“, можемо посматрати као оличење једне другачије, Друге Европе – оријенталистичка перспектива има две димензије. Једну, класично оријенталистичку, (све)европску, и другу аутооријенталистичку, српску односно балканску. Другим речима, наше елите су склоне да оријенталистичку претњу и фатално зло не виде сам споља, на (југо)истоку, већ и унутра, у нама самима, првенствено у сиромашним слојевима и „непросвећеним“ масама, склоним да, на пример, од свакодневних изазова и понижења побегну у турбо-фолк и сродне оријентолике азиле. Реч „паланка“, као и неки други турцизми, на пример „раја“ (посебно „рајински менталитет“) и „вилајет“, и арапске речи, као што је „џамахирија“, у Србији представљају лозинке, можемо их назвати и скраћеницама, помоћу којих бива призивана или изражавана слика овог двоглавог „зла“.

Избор турцизма какав је „паланка“, и упорно инсистирање на њему, како од стране самог Радомира Константиновића тако и његових следбеника, помаже да важан аспект српског аутошовинизма сместимо у шири, (све)европски контекст. Бранислав Јаковљевић је, као и бројне постмодернистичке и постструктуралистичке апологете српског аутошовинизма, свестан учинка Саидове критике и популарности постколонијалне теорије коју је устоличио. Зато не чуди да је „преводилачке“ и приређивачке напоре усмерио на прикривање оријенталистичке потке Философије паланке, чињеницу да се Константиновићева мисао креће интелектуалним токовима који су проскрибовани у либералним круговима на Западу. У сродном миљеу у Србији аутошовинизам је све присутнији, у великој мери захваљујући Константиновићевом оријентализму, коме су, иначе, склоне све српске елите.

 

Промотери Константиновићевих идеја с разлогом верују да би препознатљивост његовог опуса на Западу, посебно у САД, допринела популарисању културе аутошовинизма у Србији. Предуслов за какав-такав успех ових покушаја представља негирање чињенице да је Константиновић изабрао турцизам како би именовао једно, наводно, врхунско, неуништиво зло. Снажан антиоријентални, антиазијски и антисламски сентимент, присутан у левичарским круговима у Србији којима се обраћао Константиновић, углавном је или искорењен или затомљен у сродном идеолошком миљеу на Западу. Другим речима, чињеница која је погодовала глорификовању Философије паланке у Србији данас представља препреку њеном уважавању у САД. Зато један турцизам треба да буде представљен као „француска реч“, што је тема на коју ћу се вратити у наставку.

И даље мало шта уједињује самоправедне, нападне Европљане – оне који воле да верују да су једини добри, прави и исправни, били „први“, западни, или „други“ и другачији, српски – као стари рефлекс да оно што виде као претњу или зло учине већим, обично истовремено фаталним и безвредним, тако што ће га везати за ислам, Азију или Оријент. Најчешће онај османски, који је не само најближи Европи већ је себе уписао у друштвено ткиво и сваку пору њеног вероватно најпрезренијег, вековима клеветаног, балканског југоистока. Ратови деведесетих, првенствено испреплетани антиратни и „грађански“ активизам у самој Србији и извештавање западних медија из региона, довели су до тога да стари балканистички стереотипи, уместо да буду дискредитовани, постану посрбљени.

Константиновић је, определивши се за „дух паланке“, што је појам који у себи садржи сасвим јасну, уску културалну (и „цивилизацијску“) одредницу, следбеницима понудио платформу, коју они данас схватају као истовремено дијагнозу и „кристалну куглу“ за тумачење Србије. Овде је све мање оних који – за разлику од Јаковљевића и Бранке Арсић, главног мозга и скретничарке пропагандистичких и „преводилачких“ напора у САД – тврде да у Философији паланке има нечег универзалног. Константиновићева „паланка“ је, једноставно, постала Србија у главама „искорењених“ и „неукорењених“ случајних Срба и они верују да та Србија-паланка никада неће моћи да се лиши нацифилног, геноцидног монструма, који је Константиновић уписивао у дух и душу Србије. Штавише, у нашем једином, кратком разговору, чак ми је и Латинка Перовић признала да „дух паланке“ не може да се појави у западним друштвима, као што су америчко и немачко.

Антисрпски шовинизми представљају стално испружене, продужене руке српског аутошовинизма. Константиновић је, у суштини, у Философији паланке поставио основе за „истрагу Срба“, које су његови, све бројнији, елитистички следбеници касније „исполирали“ и ослободили универзалистичких претензија и фикција, које је Константиновић покушао да натовари турцизму „паланка“. Аутошовинисти су његове идеје довели до препознатљиве, заокружене слике Срба као јединственог оријентоликог зла, која се може сликовито описати речима – нацифилне православне потурице.

Овај галиматијас је, наравно, самопротивречан, али погрешно је претпоставити да му контрадикције умањују политичку снагу. Он нам каже да је, с једне стране, Србин гори од Турчина, вероватно најстаријег и највећег (све)европског баука, док, с друге, Србина, ту културалну „потурицу“ из аутошовинистичког имагинаријума, припадника већине у Србији, уоквирава не толико као неупоредиво веће зло од сваке верске „потурице“ већ идеализује Бошњаке, припаднике мањине у Србији. Овај парадокс настаје из потребе да Константиновићева (ауто)оријенталистичка негативна есенцијализација Срба буде помирена са диктатом политичке коректности, који привилегује мањине. То, ипак, упада у очи многим Бошњацима и један је од разлога зашто је Философије паланке у Сарајеву прихваћена са много мање ентузијазма него у Београду – иако представља једно од моћнијих оружја која могу бити стављена у службу великобошњачког национализма.

Израз нацифилне православне потурице сам увео јер верујем да не би било лако, ако је то уопште могуће, на језгровитији начин сумирати савремену, аутошовинистичку перцепцију слике Срба коју је Философијом паланке скицирао Константиновић. Он је Србе уоквирио као културалне (што не подразумева и идентитетске) „потурице“, које оличавају оријентално „зло“, веће и опасније од османског, од кога је Европа вековима стрепела.

Овде је потребно истаћи да српски аутошовинизам јавља у антиратним круговима у Београду као заокружена, тада маргинална, појава пред крај рата у Босни. Логика овдашњег антиратног активизма је у себи садржала важно, мада имплицитно, оријенталистички уоквирено схватање Срба као ђавола, предодређених да чине злочине, и Бошњака као анђела, неспособних да чине злочине. Овакво тумачење је захтевало менталну акробатику која Србе, културалне „потурице“, представља као не-Европљане односно најгоре од свих Европљана, народ коме није место у Европи, док Бошњаке, верске „потурице“, третира као не само идеалне, савршене Европљане већ и огледало у коме се препознаје наводно јединствена величина српског зла и његова неевропска, оријентална срж. Инсистирам на изразу „потурице“, иако га, иначе, не користим и сматрам га не толико ружним колико недопустивим у колоквијалном говору, зато што он савршено изражава, све са истом логиком, истим дехуманизујућим конотацијама и истим предзнаком, срж (ауто)оријенталистичког погледа случајних Срба на сународнике који се поносе српством.

Константиновићевска скица Срба као споја два оријентална зла, једног транспарентног, османског, и другог замућеног, православног, схваћеног као истовремено неевропско и неисправно европско, „обогаћена“ је нацизмом, најмонструознијим производом модерне западне („европске“) историје. Поврх свега, Константиновић је „српски нацизам“ представио као културални, што сугерише да је непролазан, вечан и неуништив, за разлику од немачког, који је уоквирен као идеолошки, што треба да сугерише да је пролазан и, у суштини, непоновљив. При томе, ова слика није резултат Константиновићеве „истраге Срба“ само у подразумеваном, денотативном смислу речи, „истраге“ односно „истраживања“ осумњиченог народа који је у својој квазихегелијанској књизи-пресуди приказао као не толико злочиначки колико као отелотворење злочина по себи.

Исход Константиновићеве „истраге Срба“ је такав да завређује конотације које је појам „истрага“ добио у Црној Гори у 17. веку, ако не и раније. Константиновић и његови следбеници су понудили ауру легитимитета сваком прошлом и будућем покушају истребљења или масовног протеривања Срба у региону у коме ни границе држава ни њихово становништво нису сведене на „праву меру“ из супротстављених великодржавних имагинаријума, од којих су бошњачки и албански данас највише покретачки и, имајући у виду подршку Запада, потенцијално најпродуктивнији. При томе, аутошовинистичка „истрага Срба“ делује у синергији са позивањем на „истрагу потурица“, која је помињана као једно од оправдања за злочине почињене над Србима током грађанског рата у Босни.

Јаковљевић и Бранка Арсић, главни промотери Философије паланке у САД, ослањају су на накалемљене флоскуле и различите филозофске екскурсе, помоћу којих је Константиновић покушао да фингира универзалност своје „истраге Срба“, како би створили илузију о широј, глобалној примењивости и релевантности Константиновићеве баналне, претенциозне и отрцане оријенталистичке мисли о Србији као месту кога је историја заобишла, које је мимо света и ван времена, баш као и исламски свет у радовима данас презрених оријенталиста.

„Основни однос између историје (у њеном развоју) и овог света паланке је однос заборава: паланка је, заиста, један заборављен свет, један свет чији развој је заборавом заустављен. Историја је продужила путем који не пролази кроз паланку, напустивши паланку у тренутку њене неопредељености између племенског света и светског града, између духа племенски-затвореног и духа светски-отвореног“, један је од Константиновићих оријенталистичких „бисера“ чије трагове данас није тешко препознати у бројним аутошовинистичким и сродним интерпретацијама и применама његових идеја – у којима је „паланка“ сасвим експлицитно, без камуфлаже, ограда и оградица које је Константиновић убацивао и калемио у Философију паланке, изједначена са Србијом. Примера је много.

„Паланачко искуство чврсто је уграђено у наш културни образац. Искуство нам је прешло у навику и ту се за вечност настанило. Навика се толико окаменила да је никаква модерна (напредна) идеја не може сломити. Живимо у XXI веку, глобализованом свету и плурикултурном друштву са идентитетима који се конституишу, препознају и читају у мишљењу разлике. Наш живот у касаби заменили смо уживањем у осветљеним, климатизованим и технички савршено опремљеним просторијама, али наш дух се готово ни за јоту није променио. Искуство нам је паланачко и оно ће такво остати све док паланку будемо сматрали национално безбедним уточиштем – нашим склоништем од света“, пише Никола Божиловић у тексту „Тезе о Константиновићу: дух паланке у савременој култури Србије“, који је представљен као научни.

Божиловић је професор на Филозофском факултету у Нишу, последњем у дугачком низу факултета у Србији који, чини се успешније од свега другог, производе аутошовинизмом затроване младе умове. На истом факултету предаје и Растислав Динић, творац синтагме „звери српске“, која се наслања на оријенталистичке репрезентације „црне Африке“. Оне су, чини се, (п)остале дозвољене само када се говори о Србима. Ми смо, како је приметио Слободан Антонић, представљени као „беле црнчуге“. Српски негативни изузетак је уоквирен као толико јединствен и претећи, толико (културално) геноцидан и нацифилан, да смо изузети чак и из најмање спорних аспеката диктата политичке коректности. У нас су уписана оба највећа зла из оријенталистичког имагинаријума – и османско, „нецивилизовано“, и подсахарско, „зверолико“, које се, наводно, не може „цивилизовати“.

Избор речи „паланка“ омогућава да препознамо важну, илуминативну мада не и кључну, димензију културе аутошовинизма у Србији и њене привлачности у елитистичким круговима. Наравно, предуслов бољег разумевања Константиновићеве зломисли и свега чему је кумовала јесте да не фалсификујемо корене речи „паланка“ и начин како је стигла на ове просторе, као што то чини Јаковљевић и у свом „преводу“ и у реакцији на мој текст,  објављеној на „Пешчанику“ под насловом „Дух паланке и демон аналогије“. Јаковљевић се позива се на само један, у овом случају непоуздан, мањкав извор – Вујаклијин Лексикон страних речи и израза, чије је прво издање објављено 1937. године, иако постоји обиље литературе која упућује на корен речи „паланка“ и културалну арому којом је обојена.

„Паланка“ је ушла и у енглески језик – у идентичном облику (palanka) у коме постоји у српском и турском, из кога је стигла и у Србију, где је добила место у називима мањих градова и колоквијалном говору, и у Сједињене Америчке Државе, где је присутна у академском дискурсу, на који се Јаковљевић ослања селективно, у складу са својом идеолошком, неооријенталистичком агендом. Пре три године palanka је добила одредницу и у „Википедији“ на енглеском језику, што је учинило, с једне стране, да академски извори постану још лакше доступни, и, с друге, да ненаучна природа Јаковљевићевих „преводилачких“ и приређивачких лутања буде још транспарентнија.

Наиме, Јаковљевић је прво покушавао да Константиновићевим (ауто)оријенталистичким медитацијама намакне ауру универзалности тако што је у САД Философију паланке јавно промовисао као „Филозофију провинције“ (The Philosophy of Province), на пример на трибини коју је назвао „Провинција без граница: Константиновић у свету“, одржаној на Стенфорду маја 2018. године, да би касније Константиновићеву „паланку“ заменио појмом „парохијализам“ (The Philosophy of Parochialism), који је данас у САД политички много мање некоректан од „провинцијализма“. Да је Јаковљевићев циљ био да читаоцима који говоре енглески језик учини доступним оно што Константиновић стварно каже, књига би (и) у САД била објављена под насловом „Филозофија паланке“ (The Philosophy of Palanka или the Palanka). Јаковљевић конфабулира „о изазовима повезаним за превођење овог појма који нема јасан еквивалент у енглеском језику“ у околностима када не постоји никакав изазов. У енглеском постоји реч која се не разликује од турске и српског турцизма ни у спеловању.

Јаковљевић тврди да креативни „превод“ – као и његове „белешке“, које треба додатно да превреднују Константиновићеву (ауто)оријенталистичку књигу у очима америчких читалаца и оправдају један пропагандистички чин, који би се можда могао описати и као „кривотворење“ њеног наслова у издању на енглеском језику – представља легитимну „приређивачку“ интервенцију, а да су „белешке“ које је дописао пуко, сасвим бенигно, додавање „још једног текстуалног слоја“. Остаје мистерија зашто би се један одговоран и савестан амерички научник одлучио да игнорише обиље литературе на енглеском језику и, у прилог тврдње да „реч 'паланка' долази од француске речи palanque“, наведе само један српски извор – сем у случају да је његов циљ пропагандистички.

Како сам истакао 2016. године у теми недеље у „Политици“, реч „паланка“ има изузетно сложену етимологију, што погодује идеолошким и другим манипулацијама и покушајима прикривања (ауто)оријенталистичке природе Константиновићевог тумачења корена „српског нацизма“. Нажалост, потребно је подсећати да Французи нису владали Србијом и да места која у свом називу садрже реч „palanque“ нема на територијама које су колонизовали и учинили „франкофоним“. Сличне речи, са донекле сродним значењем оном које „palanque“ има у француском језику, постоје у шпанском и португалском језику и могуће их је наћи у називима неколико шпанских и латиноамеричких места.

„Паланка“ је у српски и неке друге језике народа који су живели у северозападним крајинама османског царства стигла из турског – у идентичном облику у коме се користила у османском турском. У њега је, пак, дошла из „неког од источноевропских језика“, најкасније у 17. веку, док савремени турски речници и лексикони углавном кажу да је реч о модификованој позајмици из мађарског. Литература на енглеском – коју Јаковљевић није консултовао или није желео да уважи – сасвим је јасна и недвосмислена. Постоји неколико десетина научних извора на енглеском језику у којима се помиње „the palanka“ – османска, баш и Константиновићева „паланка“, пошто друге не постоје.

Када пишу о османским утврђењима, „the palanka“ у радовима на енглеском језику користе амерички, турски и мађарски аутори. На пример, први резултат добијен „Гугл академик“ претрагом научних радова на енглеском је „The Palanka: A Characteristic Building Type of the Ottoman Fortification Network in Hungary“, представљен 1999. године на скупу у Утрехту. Ту је наведено да су после Мохачке битке Османлије у областима које се граниче са Аустроугарском „често давале предност типу дрвене тврђаве, зване 'паланка'.“ У књизи Чувајући границу: османске пограничне тврђаве и гарнизони у Европи, објављеној у Лондону и Њујорку 2007. године, Марк Штајн пише о османским „тобџијама које су службовали у тврђавама и паланкама (palankas)“ и цитира платне спискове из 1698. и 1699. године за „различите тврђаве и паланке широм царства, и у Румелији и у Анадолији“.

Поред неистина и стратешког прећуткивања, које не може бити случајно, Јаковљевић се служи и другим, спорним или неетичким, средствима. Донекле га разумем. Како другачије прикрити чињеницу да Константиновић, у суштини, говори да је „српски нацизам“ геноцидан и неуништив, да овде ни (нацистичка) деконтаминација ни (антифашистичка) денацификација не могу бити успешне, да је Србин толико крвожедан, ружан и кужан – зато што су Срби (постали) православне потурице, „паланчани“.

У реакцији на мој текст, Јаковљевић не покушава само да оправда негирање оријенталистичке потке кључног увида свог покојног идола. Пошто ме уоквирио као паланчанина – што сам, иначе, одавно унео у своју „Твитер“ биографију, сасвим свестан да у случајносрпским умовима натопљеним дериватима Константиновићевог интелектуалног отрова не постоји веће зло, Јаковљевић ме, игноришући бројне аргументе које сам изнео, оптужује да спроводим „аргументацију путем асоцијације“, па затим, по логици „држите лопова“, покушава да ме дисквалификује користећи асоцијације. Тако настају и контуре (лажне) слике о мени као православцу, хришћанину који бира изворе у складу са идентитетом који нема. Ту је Јаковљевић – наш „интердисциплинарни“, псеудонаучни печалбар, који се, изгледа, није довољно американизовао и искоренио из паланаштва па и даље верује да сви који умеју да мисле, мисле као и он – сместио и расистичку асоцијацију о „експонентима српске конзервативне 'мисли'“ помоћу које стиже и до „разлога“ зашто не цитирам Нгуги ва Тионга, иначе једног од мојих омиљених аутора, коме дугујем и неке од увида о српском аутошовинизму на које сам посебно поносан.

На знам да ли је Јаковљевић читао овог великог Кенијца, али ме збуњује да се, ако јесте, усуђује да га помене у контексту глорификовања идеја Радомира Константиновића – ауторасистичког парафилозофа који оличава важан аспект друштвене (само)деструкције коју су Србији, као и многим другим незападним друштвима, донели елитисти колонизованих умова, имитатори Запада који су ва Тионга инспирисали да напише неке од најмоћнијих редова. Уосталом, и сам Јаковљевић одлично илуструје академску страну „културе мајмунисања и папагајисања“ о којој је писао ва Тионго. Не знам за Кенију, али она у Србији, поред надменог опонашања западног, обухвата кривотворење смисла онога што је написао најдеструктивнији од свих колонизованих домаћих умова.

Зоран Ћирјаковић 

(Текст је оригинално објавлљен у недељнику "Печат".)

РЕПУБЛИКА БЕЗ ПРЕДСЕДНИКА

Чедомир Антић нам је у првој књизи студије о историји републиканских идеја у Србији понудио тумачење једног парадокса модерне српске политике – феномена монархијског републиканизма

Ретко промишљамо оно што нам делује очито, што садржи све потребне састојке и има очекивана обележја. Често преиспитујемо овдашњу демократију, али ретко доводимо у питање републику. Зато не треба да чуди да се одговор на питање – не толико каква је већ да ли је држава која се званично зове Република Србија „права“ република – може пронаћи у студији једног историчара. Књига Републиканизам у Србији од 1804. до 1917. године Чедомира Антића прати историјат идеје чије је оживотворење овде толико климаво и провизорно да има смисла запитати се: Да ли прве речи првог члана Устава, „Република Србија је држава…“, више скривају него што нам говоре о Србији и њеној стварности?

На самом почетку књиге Антић истиче да „нису само спољни утицаји, изнад свега притисак империјалних, већином суседних, сила били препрека републиканском покрету“ током првог века његове историје. „Препреке су биле унутрашње, једну групу – економску и просветну неприпремљеност српског друштва – примећују како аутори тако и савременици. Другу групу – културалне и антрополошке препреке узимају у обзир тек новије студије.“ Антић ипак издваја „недостатак друштвене стратификације“ у егалитарном српском друштву, малобројност и слабост друштвених група међу којима је, тада нова и страна, републиканска идеја могла да рачуна на снажну подршку и ослонац.

Из данашње перспективе, делује да ни динамичан раст средње класе после Другог светског рата није погодовао успостављању неког смисленијег, републиканског републиканизма. Добили смо хибрид који је Антић 2010. године назвао „монархијска република“. Чини се да у Србији главна препрека није сталешка и класна већ културална, пошто нам републиканске идеје нису стигле у некој културално безмирисној, неутралној форми већ оптерећене (само)разумевањем, идејним и институционалним пртљагом битно различитих, западних индивидуалистичких друштава.

ДЕМОКРАТИЈА КАО РЕЗЕРВНО СРЕДСТВО Поред тога, слично као и у 19. веку и почетком 20. века, у периоду који Антић посматра, западно неоколонијално мешање после промена 5. октобра смањило је, између осталог, шансе да у Србији буде успостављена смењива власт и оснажена демократија, најважнија слушкиња републике. Демократија је остала резервно, споредно средство у служби крхке републиканске идеје, примењиво само у случају крајње нужде. Налик је „кочници за случај опасности“ у возу. Ко покуша да је повуче пре критичног тренутка биће кажњен – и од стране бирача, који невољно прихватају промене које са собом носе неизвесност, и од стране Запада, чији приоритети су овде неспојиви и са смисленом демократијом и са неким битно републиканскијим, немонархијским републиканизмом.

„Историја српског републиканизма“ илуструје две важне одреднице стања у модерној Србији. Прву, да главни проблем са имитаторима Запада није њихова жеља да опонашају већ веровање да је у Србији могуће репродуковати оригинал, да се може обавити трансплантација западног на битно различито културално тло, натопљено једном егземпларно незападном историјом. Другу, како је време одмицало, наше елите су бивалe све мање спремне да уваже нашу суштинску, незаобилазну унутаревропску различитост.

Нажалост, врло је тешко, и на левици и на десници, данас наћи интелектуалце у чијем је погледу на Републику Србију могуће пронаћи одјек закључка Момчила Настасијевића: „Јер код нас, од буквара до универзитетске студије, све је било много више упућено правцем достигнућа других (као да је у питању тркачка стаза) неголи, подешавајући брзину хода узрасту, кретати се напред тако да сваки даљи корак значи даље буђење и јачање родних снага.“ Можда је, због његовог каснијег суноврата у квислинга, лакше разумети зашто су припадници српске елите, „интелектуално успели“, разбили огледало које им је поставио Владимир Велмар-Јанковић, па не виде да су Балканца у себи само заменили „колонијалцем, који више воли да метанише пред туђим олтарима него да се ухвати укоштац са самим собом“, како нас је подсетио Владимир Димитријевић (1934–2011) у још једној изванредној књизи објављеној ове године под насловом Југословенски месијанизам и српско становиште: оглед из историје идентитета.

Одличну илустрацију мере у којој су српске елите постале одвојене од српских реалности – а чини ми се да важи да што су више и милитантније републиканске, то су више отуђене од Србије и згађене њоме – представља захтев председника Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, који је изнео 2009. године: „Од владе тражимо 100 дана за усвајање свих европских закона, који ће се примењивати и неће остати мртво слово на папиру.“ Склоност наших културално слабовидих елитиста да захтевају немогуће налази се у корену српског аутошовинизма. „Србији је потребан старатељ. Не умемо да се уредимо сами. Променили смо толико режима и нисмо се уредили. Треба нам цивилизован старатељ“, речи су којима је политичку последицу тог слепила недавно изразио Милан Ст. Протић.

Антић величину српских невоља с републиком илуструје указујући шта су то наше елите покушавале да опонашају, па наводи деловање „циришких отрова“ на српске студенте у Швајцарској, међу којима је био и Никола Пашић. Један од узрока посртања српског републиканизма везан је за угледање на републиканску Швајцарску, која је половином 19. века „препозната као државни идеал за Србе и остале балканске народе“. Био је то први у серији „отрова“ које су наше елите доносиле у Србију. Антић цитира речи историчара Владимира Ћоровића, којима је 1933. године описао образац опонашања недостижног који функционише до дан данас: „Млади, тек изашли из школе, често скоројевићи, са главама пуним још непроверених теорија, са атавизмима наше расе која се брзо одлучује за акцију, без политичког искуства, насртљиви, они уносе забуну.“ Од тада, ови имитатори су у српско друштво унели много тога што је још горе и деструктивније.

Швајцарска је на тадашњу Србију подсећала само на први поглед, као што наша спољашњост данас многима сугерише да смо западњаци. При томе, проблем републиканизма у Србији, и свега што смо склони да вежемо за њега, није само у том што наше елите себе не везују за своју земљу, што нису у стању да гледају испод копрене српског сиромаштва, већ што веома мало знају о Западу, у који су се уписале, верујући да се културни образац, који, налик софтверу, усмерава све овдашње умове, може бирати као факултет или спортско друштво. Зато је српска историја обележена неодговорним, често бахатим покушајима наших елитиста да горчину, коју су осећали при суочавању са Србијом, убију засипајући нас кофама непостојећег, ушећереног Запада.

КОРЕН БЕЗ ТИКВЕ Облик владавине који је Антић описао као „корен без тикве“, стигао нам је као „плод недемократске праксе“ и „противно формалним обавезама“. Једноставно, Тито је у име свих нас изабрао републику – и постао цар. Зато не треба да чуди да је у Србији, укључујући две Југославије у којима је република покушавала да нађе своје место, републиканизам израстао у једну малу, квргаву и прилично ружну „тикву“. Антић каже да се ни после 1990. године не може говорити о републици већ само о „монархијској установи председника републике“. У суштини, до данас смо имали само два и по „права“ председника. Сви други владари су били крунисани или некрунисани „цареви“, скривени иза различитих титула – кнеза, краља, председника, премијера, а Александар Вучић је једно време „столовао“ и као први потпредседник владе. Јосип Броз је пак Србијом „царски“ владао прво као жив човек а после 1980. године из гроба, налик зомбију, преко осам окамењених идеолошких утвара. 

У причи о српском друштвеном уређењу не треба губити из вида да смо били склони да бирамо „крунисане главе“, што више спада у домен српске политичке културе, тачније наше „дубоке културе“, него у феномен који би се могао назвати изборна монархија, налик оној која је постојала у Француској. Република се у Србији, као и демократија и „правна држава“, тешко носи с нашом склоношћу црно-белим сликама, неретко нерационално антипротивним ставовима и слабошћу према екстремима и пречицама, као и са чињеницом да нам је супротан политички став суштински неприхватљив; истовремено нас вређа и дисквалификује онога ко га износи („да мисли својом главом, мислио би што и ја“).

Монархијске димензије српског републиканизма приметне су на различитим нивоима – од централизације власти на „двору“ до схватања владавине као доживотне. Чак је и Борис Тадић, један од наша два и по „права“ председника, растезао број дозвољених мандата и гајио монархистичке амбиције, иако је овде био случајни председник, закаснели, избледели одсјај еуфорије постхладноратвског времена и трећепуташке моде. Ипак, ни Тадић није владао у складу с уставним овлашћењима. И тада и данас, у време Александра Вучића, власт је концентрисана у седишту председника Србије. Главна разлика је у томе да ли је „права влада“ кабинет председника републике или сам председник.

Тадићеви успеси били су продукт споја специфичних чинилаца у постпетооктобарској загради српске историје, а не резултат политичког минулог рада. Исти стицај околности је претходно на чело државе довео Војислава Коштуницу, такође „правог“ председника, једног од српских научника и интелектуалаца којима је политика била хоби. Зато не чуди да ни као председник крње Југославије ни као српски премијер није успео да постане вођа, „строг отац“ каквог Срби воле да виде на врху свих пирамида. Коначно, Томислав Николић, већ заборављени (полу)председник, који је једва успевао да обавља чак и споредну, релативно минорну, уставом дефинисану улогу, био је првенствено човек (брзе) транзиције назад у монархијски републиканизам, који је много примеренији нашим културално условљеним, подразумеваним, односно фабричким подешавањима.
Антић је смисао републиканизма у српском контексту сажео у закључак да дуго времена „питање републиканске владавине није разумевано изван парламентарне владавине и народне суверености, да би касније у Југославији тежиште било пренесено на републиканску форму“. Другим речима, чини се да је република била секундарна идеја на мисаоном хоризонту многих српских републиканаца – више форма, пожељни, али не и жељени, пластичнији, политички коректан оквир него суштина српског републиканизма.

Штавише, иако су жестоки антимонархисти, чак и (случајно)српски републиканци међу посттитоистичким, „левим“ либералима данас само желе да лик неизабраног монарха – у смислу што је могуће више апсолутне, неограничене власти и улоге ултимативног арбитра – буде транспонован у Брисел и учитан у расположиве институције такозване Европске уније. Зато је српске републиканизме и обе републике, титоистичку и посттитоистичку, упутније посматрати не као супротности монархији већ као алтернативне монархизме.

Републиканизам је у Србији првенствено ствар интелектуалног и идеолошког укуса и значка политичке дистинкције него обележје (пожељног) политичког система. Његови антички корени само замагљују чињеницу да је република у Србију и на све друге незападне просторе стизала као мање или више наметнута, невешта и непримерена имитација сета западних норми и повезаних процедура. Пошто пука, механичка трансплантација из једног контекста у други није могућа, да би се укоренила, као и демократија, република је прво морала да постане наша. Антић је појмом монархијски републиканизам ефектно сумирао шта реч република овде значи када прође неизбежан, трансформативни процес културалног превођења – о чему данас говоримо када кажемо републиканизам или република у Србији.

НЕУСПЕЛА ТРАНСПЛАНТАЦИЈА Илузија да је трансплантација могућа, да је, на пример, неколико смена власти учинило да власт и овде постане смењива, кумовала је обнови српског монархијског републиканизма после избора 2012. и затварању дванаест година дуге заграде српске историје. Чини ми се да је веровање да она није последња данас снажније него нада да нека смисленија демократија и права република могу постати део неке наше будуће нормалности. Вук Јеремић је један од партијских вођа, може се рећи и „страначких краљева“, чији је једини „програм“ да чека следећу заграду наше историје. Он се нада да ће се историја поновити и да ће је, као и октобра 2000. године, отворити вођа једне патриотске „комби странке“.

Један од највећих проблема српске опозиције је што она није у стању да понуди алтернативу Вучићу као фигури брижног али строгог оца, што је, у немалој мери, резултат западне политике према Србији, земљи премреженој аутоколонијалним трансмисијама. Уосталом, и током деведесетих, опозиција је углавном трагала за не-Милошевићем, очинском алтернативом. Политичка и програмска алтернатива је имала, као и данас, у најбољем случају, секундарну улогу. Уосталом, скоро све српске политичке странке су биле и остале мале монархије. Не чуди да је главни изузетак, Демократска странка, која је и сама стално флертовала са устоличавањем „страначког краља“, завршила више као минорна аутошовинистичка секта него једна од „комби странака“. Други помена вредан изузетак, парастраначки покрет „Не давимо Београд“, на свом челу има Добрицу Веселиновића, (анти)политичког манекена који воли да се претвара да није оно што јесте – партијски краљ.

Главна политичка борба се данас води унутар опозиције – за челно место у прижељкиваној, следећој демократско-републиканској загради српске историје. Експериментисало се ту са аматерима и аутсајдерима, па су опозициони „грађани“, који себе схватају као супротност Вучићевог „народа“, гласали за Сашу Јанковића и Сашу Радуловића. Чини се да Јеремић у овом тренутку има предност над посусталим Драганом Ђиласом, код кога је, из разлога о којима можемо само да нагађамо, среброљубље надвладало властољубље, што је вођу Народне странке навело да се још више уживи у улогу „другог Коштунице“.

Антић указује на потку историје српског републиканизма. Главна разлика, у суштини корак назад, јесте у томе да су, пре Првог светског рата, рани заговорници републиканизма веровали да је реч о „незрелости“ народа и неспремности „српског друштва за републику“, док данас доминирају они који верују да је српски народ толико фелеричан и „болестан“ да је неспособан да сазри и да никада неће постати спреман; да је неки облик старатељства или протектората једини „лек“. Дуго времена су, пише Антић, „најважније личности српског социјализма и радикализма у теорији и пракси прихватале монархију под условом да суверенитет буде предан народу“. Нажалост, њихови политички наследници се данас, мање или више експлицитно, залажу за десуверенизацију народа.
Једна ствар се уопште није променила. Слика српске „зрелости“ остала је везана за идеализовану слику западних друштава. Само се фантазија да је могуће сабити векове западне историје у деценије или године српске смењивала с веровањем да је, уз помоћ револуционарних промена, „социјалне револуције“, могуће прескочити векове западне историје, коју су и наши републиканци видели као једину праву, исправну историју.

Слабост српске републике, њен карикатурални и потемкиновски карактер, потребно је посматрати у контексту историјске слабости и маргиналности републиканских и сродних идеје у Србији, што се огледа и у лакоћи са којом су некада њени истакнути заговорници постајали монархисти. „Монархијска природа српског друштва“, коју истиче Антић, има дубоке корене, и зато је у Србији републиканизам добро пролазио само када је био радикалан, што значи и екстремно насилан, или монархијски.

Важне одлике савременог политичког система у Србији могуће је ишчитати из Антићевог описа стања на крају 19. века – „парламентарна влада“ спојена са „патријархалном демократијом“ и „странкама чија су вођства била у рукама једног човека“, где „политички монизам“ траје годинама „након краткотрајних тријумфа демократије“. Борба између два принципа „власти владаоца и народног суверенитета“, коју Антић препознаје у трећој деценији 19. века, остала је једно од кључних обележја и „српска верзија дихотомије монархија-република“, препознатљива и у другим балканским земљама, које су решење нашле у монархијским републикама. Данас чак и главни, „проевропски“ вектори супротстављања оваквом схватању политике имају корен у 19. веку – само стара идеја „олигархијског либерализма“, о којој је писао Марко Павловић, бива брањена позивањем на аутошовинистичку и сродне аргументације.

Многе константе и постојани трендови у историји српског републиканизма цементирани су нашим другачије европским, што, по себи, значи неодговарајућим и непогодним, културним обрасцем, али Запад је својим мешањем учинио да демократија и република у Србији не постану чак ни оно што су могле да буду. Зато, између осталог, не чуди да је Александар Вучић данас, као и некада Тома Вучић Перишић, „народни заводник“ – који на располагању има много моћнија и софистициранија средства завођења. Владавина има тенденцију да буду стабилна када је упарена са очекивањима оних који треба да се покоре – да ли власти да ли законима, једна је од ствари које су много више културално условљене и стабилне него што верују елите које инсистирају на поклоњењу западним моделима.

Ако је то нека утеха нашим републиканцима, демократија је овде још фиктивнија од републике. То је правило свуда ван Запада – са све мање изузетака. Неке узроке, који су видљиви у Србији колико и у Индији, Египту, Русији или Индонезији, могуће је ишчитати из Антићеве књиге. Нажалост, историје републиканизма и демократије у Србији, колико год да су добро написане и проницљиве, још не могу да оду много далеко од ограничења која им намеће вишеструка западноцентричност – и модела и мерила и тумачења. Зато нам оне овде, на оклеветаној, другачије европској крајини не-Запада, по правилу нуде само једну, и то изобличену и осиромашену, црно-белу половину слике – шта је требало и зашто то није прошло. Чедомир Антић је успео да назначи ону другу, много пипавију и теже ухватљиву, која захтева валер и богатство боја – шта је могло и зашто јесте тако како је. Не само у „дугачком 19. веку“, током првих 113 година историје српског републиканизма.

Зоран Ћирјаковић 23/12/2022 Дух времена, БРОЈ 743

ARGENTINA NA KAUČU - TEKST IZ 2003. GODINE

          ARGENTINA NA KAUČU: PSIHOANALITIČKI RAJ

Marksizam je decenijama oblikovao sudbinu desetina svetskih zemalja. Crvena ideologija drmala je Latinskom Amerikom i još uvek na Kubi ima status državne religije. Ali na južnom kraju ogromnog latinoameričkog kontinenta vlada jedna druga teorija. Već decenijama Argentinom - i u vremenu diktature i pod vlašću harizmatičnih, demokratski izabranih kleptokrata - caruje "frojdizam". Činjenica da je većina Argentinaca bila u nekom trenutku na psihoanalitičkoj terapiji nije glavna posledica neverovatne frojdizacije ove četrdesetomilionske zemlje. Psihoanaliza i njen žargon prodrli su u svaki segment argentinskog društva. Jedan srednjoškolski obrazovani urbani Argentinac bi se u bečkim salonima dvadesetih godina prošlog veka osećao kao kod kuće i mogao bi da opušteno ćaska sa članovima Frojdovog Bečkog psihoanalitičkog društva. Čak i okrutni argentinski generali sa lakoćom barataju Frojdovim komplikovanim jezikom.

Buenos Ajres je od šezdesetih godina prošlog veka svetska prestonica psihoanalize. Svaki dvestoti "portenjos", stanovnik Buenos Ajresa, metropole u kojoj živi jedna trećina svih Argentinaca, je psihoanalitičar. Ako se osvrnete na argentinsku noviju istoriju shvatićete korene opsesije jednom ovakvom teorijom. Argentina, velika, uglavnom ravna i plodna, je početkom dvadesetog veka bila jedna od šest najbogatijih zemalja na planeti, "žitnica sveta". Sto godina kasnije ova oaza bele, evropske krvi u mešanoj, crno-belo-indijanskoj Latinskoj Americi je u novi milenijum ušla kao jedna od najsiromašnijih zemalja na kontinentu. Psihoanalizu je Argentinska liberalna elita prihvatila da bi popravila tragične posledice jednog velikog i neuspešnog projekta sa početka veka koji bi se najbolje mogao opisati kao "nacionalni inženjering".

Krajem šezdesetih godina devetnaestog veka argentinske vlasti su započele masovnu i plansku kolonizaciji zemlje. Cilj tada vladajuće bele, konzervativne elite je bio da se Argentina modernizuje i "civilizuje" uvozom obrazovane, disciplinovane evropske radne snage. Tada još brojni Guarani Indijanci i "gaučosi", kauboji mešane krvi, smatrani su preprekom napretku. Proces masovnog "uvoza" belaca je kulminirao tokom prve dve decenije dvadesetog veka kada je u Argentinu je stiglo nekoliko miliona evropskih emigranata i kada je svaki treći Argentinac bio rođen u Evropi. Stope industrijskog rasta su u ovoj zemlji koja nije učestvovala u prvom svetskom ratu bile ogromne. Argentinsko ekonomsko čudo kratko je trajalo.

Prvi problem je bio ekonomski bum u Evropi i Americi u prvoj deceniji posle prvog velikog, svetskog rata. Argentinska ekonomija zasnovana na poljoprivredi i sirovinama nije bila konkurentna na svetskom tržištu gladnom industrijske robe. Još veći problem za Argentinu je bio što u zemlju nisu stigli "pravi Evropljani" koji bi mogli da odgovore na ekonomske i naučne izazove novog doba. Argentinske rasističke vlasti nadale su se da će njihov program masovne kolonizacije privući ljude sa zapada ili severa Evrope. Ali umesto vrednih i plavih Nemaca, Holanđana i Engleza u Argentini su brodovima stigli uglavnom "lenji Mediteranci", prvo Italijani i  Španci, a nešto kasnije hrišćani iz arapskih zemalja i bliskoistočni, sefardski Jevreji. Rasistički san o bogatoj "beloj enklavi" u Latinskoj Americi doživeo je tragičan kraj kada su profašistički generali 1930. godine izvršili puč i preuzeli vlast. Od početka tridesetih Argentina se nalazi u praktično neprekidnoj ekonomskoj krizi koja je kulminirala ekonomskim slomom decembra 2001. godine.

 Nagli priliv imigranata u argentinske gradove doveo je do rasta kriminala i sukoba belih starosedelaca i nestrpljivih došljaka. Sa siromašnim imigrantima nisu stigli priželjkivani rad i red već u Argentini do tada nepoznate evropske ideje o štrajkovima, sindikalnom organizovanju i uličnim demonstracijama. Umesto prosperitetnog, bogatog i "civilizovanog" Argentina je postala napeto, podeljeno i frustrirano društvo. Rasističke elite zaključile su da su došljaci stigli "zaraženi" komunizmom i ludilom i uvele obavezno "patriotsko obrazovanje". Prevaspitavanju se, kao i samoj masovnoj kolonizaciji, pristupilo krajnje "naučno". Oblikovanje poželjnog Argentinca uključivalo je uvođenje posebnih "obrazovnih" predmeta u školama, vojni rok i javnu mrežu psihijatrijske pomoći. Pozitivizam zasnovan na strogom racionalizmu i empirizmu pomogao je konsterniranim argentinskim liderima da se tokom prvih decenija dvadesetog  veka suoče sa onim što im je izgledalo kao navala ludih i degenerisanih imigranata koja će ako se nešto hitno ne uradi uništiti sve vrednosti "prave argentinske rase".

Tek četrdesetih, decenijama pošto se "Frojdova teorija kao neki virus proširila svetom, Argentinci su počeli da otkrivaju psihoanalizu. Trebalo je samo petnaestak godina da se sa kauča terapeutskih ordinacija preseli u samo srce argentinske kulture. U jednoj od interesantnijih epizoda tokom ranih godina sveargentinske opsesije psihoanalizom grupa Frojdovih sledbenika pretvorila je Rosario, jedan od najvećih argentinskih gradova, u "operativnu grupu". "Operacija Rosario" je koristeći mešavinu Frojdovih ideja i socijalne psihologije trebala da dovede do "reedukacije" jednog velikog industrijskog grada. Argentinski psihoanalitičari pokušali su 1958. godine da tokom svog istraživačkog rada reše stvarne probleme u Rosariu, promene obrasce ponašanja u društvu i da odnose u gradu postave na nove temelje.

Argentinski psihoanalitičari su već polovinom šezdesetih uspeli da nametnu psihoanalizu kao deo standardnog tretmana u institutima za mentalno zdravlje. Lečenje psihoanalitičarskim tretmanom, koje u većini drugih zemlja predstavlja izuzetak, u Argentini je brzo postalo besplatno i svima dostupno. Argentinski zakonodavci obavezali su sve državne bolnice da uključe psihoanalizu u obaveznu i besplatnu zdravstvenu zaštitu. Psihoanalitičari su u argentinskim bolnicama imali prostorije tik do hirurga ili zubara. O ovakvom prostoru za oživotvorenje svojih ideja Frojd je mogao samo da sanja. Uvođenje psihoanalize u oblast osnovne zdravstvene zaštite omogućilo je Frojdovoj teoriji da uđe u sve pore argentinskog društva i skinulo stigmu sa mentalnih bolesnika. Malo je zemalja na svetu u kojima su nervno poremećene osobe tako dobro integrisane i prihvaćene kao u Argentini. 

Snagu Frojdovog upliva na obalama La Plate najbolje ilustruje istorijsko obraćanje načelnika generalštaba generala Martina Blasa građanima Argentine 1995. godine. General se bez najave pojavio u popularnoj informativnoj emisiji i saopštio da se izvinjava za sve zločine koje su jedinice pod njegovom komandom počinile za vreme vojne diktature od 1976. do 1983. godine. Preko dvadeset hiljada ljudi nestalo je bez traga u tom periodu. Hiljade političkih zatvorenika je posle prebijanja u kasarnama i policijskim stanicama vezanih ruku ukrcavano u vojne helikoptere. Desetinama kilometara daleko od obale vojnici su ih izbacivali iz helikoptera. Atlantski okean je danas najveća argentinska masovna grobnica. U svom izvinjenju general Blasa je u duhu jednog istinskog Frojdovog sledbenika je rekao da je neophodno "proraditi proces žaljenja" i postojanje "nesvesnih trauma u društvu". Čak su i tradicionalno konzervativni oficirski krugovi nisu odoleli naletu psihoanalize i njenog žargona. Milionski auditorijum nije imao problema da razume Frojdovih termina u generalovom govoru.

Ekonomski slom decembra 2001. godine pretvorio je Argentinu u zemlju iz snova svakog psihoanalitičara. Milioni ljudi su u samo jednom danu izgubili i posao i svu svoju ušteđevinu. Anksioznost, strah, očaj, nesanica i depresija u Argentini su tada postala praktično normalna stanja. Skoro da nije bilo stanovnika Argentine čiji život nije bio ruiniran na dan kraha, 20. decembra 2001. godine. Za deset dana zemlja je promenila pet predsednika. Argentinska ekonomija smanjila se 15 %. Miloševiću su za sličan poduhvat bili potrebni rat u susedstvu i ekonomske sankcije. U zemlji bez novca i zaposlenja psihoanalitičari su bili jedini koji su zadnjih godina nudili pomoć gladnom i siromašnom stanovništvu. Njihovom poslu se još uvek ne nazire kraj.

 

Текст о Буенос Ајресу - објављен 2005. године

 

GO SOUTH! BUENOS AJRES

NAJDALJI KUTAK EVROPE

Stari novinarski kliše opisuje Portenjose, stanovnike Buenos Ajresa, kao  "Italijane koji govore Španski, misle da su Englezi i tvrde da žive u Parizu južne hemisfere". Uz sve mane ova definicija odlično ilustruje karakter ovog tako nelatinoameričkog mesta. U ovom elegantnom gradu krije se skladna sinteza monumentalnosti pariskih velikih bulevara i šarama južnoitalijanskih gradova sa centralnoevropskom patinom Praga ili Budimpešte. To je metropola kakva u Evropi više ne postoji zahvaljujući kombinaciji otuđenosti koju fabrikuje neoliberalni kapitalizam, destruktivne revnosti briselskih birokrata i profitabilne unifikacije koju su nametnule međunarodne korporacije. Ako ste suviše mladi da biste se sećali Evrope pre nego što je postala bogata i ujedinjena u svojoj samoživosti Buenos Ajres možete posetiti kao muzej ne tako daleke prošlosti "starog kontinenta".

Na obali Rio de la Plate, "reke srebra", naći ćete danas ono što je nekada inspirisalo Felinija ili Šabrola, poslednje mesto na planeti gde možete doživeti nestajuću romantiku, raznolikost i bogatstvo duha mediteranske Evrope. Buenos Ajres nema znamenitosti koje će vas ostaviti bez reči, ali će vas naterati da ga zavolite i poželite da se vratite. To je savršen grad za besciljno tumaranje. Hodajući kroz njegovih 47 četvrti neretko ćete u samo stotinak metara "prelaziti" put od severa Francuske do juga Italije. Talasi evropske imigracije stvorili su u Buenos Ajresu malene, nekada etnički homogene četvrti, čiji su stanovnici pokušali da preslikaju svoje postojbine. Hrvati, Nemci, Arapi hrišćani , Englezi, Španci, Jevreji... - svi su ponešto doneli u grad u kome preovlađuje italijanska krv.

Odsečen od evropske matice, Buenos Ajresu je zadržao velike ljubavi kojih se stanovnici "starog kontinenta" polako odriču: obilje mesa u ishrani, opsednutost ideologijom (naročito levičarskom), neutoljivu glad za pozorištem i insistiranjem na dobrom provodu svake večeri. Činilo mi se da svi kasne na posao. U gradu "lepog vazduha" i prijatne zapuštenosti se izlazi u sitne sate. Najluđe je u Palermu Viehu, gde živim bojama ofarbane rokoko fasade malenih kuća kriju diskoteke, galerije, restorane i butike. Argentinska kriza i ekonomski slom nisu stanovnike masovno "oterali" u šverc, već u kreativnost. U buticima Palerma garderoba je nekoliko puta jeftinija i inventivnija nego u beogradskom "Šlicu", a prijatni restorani nude vrhunsko vino kakvo nigde nećete popiti po tako pristupačnoj ceni. Ako odete u neki od klubova - koji su uglavnom prazni pre tri - zgodni i osiromašeni Portenjosi će vas bez blama zamoliti da im sipate malo piva ili vina u praznu čašu i posle kratke spike uvaliće vam ceduljicu sa brojem telefona.

Istorija pučeva i ekonomskih slomova, groblja i korupcija su glavni znaci da ste ipak u Latinskoj Americi. Do početka 19. veka Argentina je bila zabačen, slabo naseljeni komad kontinenta izneverenih nada. Ostaci indijanskih plemena su živeli daleko od prestonice, a u zemlji nije bilo šećerne trske ili pirinča koji su "zahtevali" rad robova. Zato u belačkom Buenos Ajresu nećete naći skoro ništa od onoga šta obično očekujemo od Latinske Amerike - nema ni starih, kitnjastih meksičkih katedrala, ni kolonijalnih četvrti kao na Kubi. Čak je i Argentinski mačizam nekako drugačiji.

Argentince je ekonomki slom decembra 2001. godine transformisao od najvećih snobova u "pogrešnoj polovini Amerike" (onoj južno od Rio Grande) u najprijatnije ljude na kontinentu na kome vladaju elitizam, socijalne razlike i kompleks inferiornosti. Buenos Ajres je danas najbolje i najjeftinije mesto na svetu da iživite vaš (potisnuti) snobizam, da se osetite "gospodski" bez da vas, kao u velikom delu trećeg sveta, iza ugla sačeka i uznemiri nečija beda.

Za razliku od stanovnika ostalih latinoameričkih metropola bogatiji Portenjosi nisu pobegli u izolovana predgrađa. U Buenos Ajresu je (skoro) sve svima dostupno. Tigre, dvadesetak kilometara od centra, je prijatna mešavina ugođaja koji bi ovde možda potražili na splavu nekog prijatelja na Adi Ciganliji ili u vikendicama u podnožju Avale. Ovaj mali raj se sastoji od desetak ostrva u delti reke Parana koji su povezani mrežom brodića koji voze do luksuznih palata, slatkih vikendica, šarenih restorana i malenih hipi komuna. Kao i veliki deo Buenos Ajresa Tigre je mesto iz snova svakog balkanomrzitelja iz "druge Srbije" - prostor gde sve deluje tako "urbano" i "civilizovano" u najpozitivnijem značenju ove dve izlizane fraze.

 

UKUS

Argentinci su zakleti mesožderi - mada im na Balkanu popularno mleveno meso nije priraslo nepcima. Pored ministarstva poljoprivrede ova zemlja ima i  ministarstvo stočarstva. Pampas, more trave u srce Argentine, zaslužno je za nastanak najukusnije teletine na svetu. Parilje, roštiljnice na ugalj, su u Buenos Ajresu skoro na svakom koraku. Razumevanje jelovnika zahteva zavidno poznavanje kravlje anatomije i savetujem vam da dobro razmislite pre nego što naručite mešano meso - sa izuzetkom odličnih kobasica ostatak porcije spada u delove krave koje ste u Srbiji verovatno probati jedino dobro "kamuflirane" u junećoj pašteti.

Dulse de leće, "slatko od mleka", će vam biti ponuđeno uz svaki obrok. Uz kafu i "fakturas" (tanjir malenih kroasana) dulse predstavlja omiljeni doručak. U palačinkama je ukusnije od bakinog džema od šljiva.

 

MATE

Argentinci obožavaju vino, ali ne mogu bez matea. Ne možete ga naručiti ni u jednom kafeu ili restoranu. Većina Argentinaca neće napustiti kuću na duže od par minuta bez pribora za uživanje ovog vekovima omiljenog biljnog napitaka Guarani Indijanaca. To uključuje termos vrele vode, drvenu šolju, odgovarajuću metalnu cevčicu i, naravno, dnevnu dozu "yerba mate".

 

ZVUK

Tango, najdemokratskije sredstvo za zavođenje, samo tri minuta duga prečica do ženskog srca i glavno argentinsko sredstvo za kontrolisanje melanholija. Boreći se protiv ove pošasti latinamerikanci su izmislili moćna "oružja" koja danas predstavljaju ključ za razumevanje zapadne opsesije ovim kontinentom. Umesto sambe, karnevalske ekstaze ili vikend muzičkog delirijuma (sa ukusom ruma) u nekoj od istočnokubasnkih "kasa de la trova", Argentinci su se izmislivši tango i ovde opredelili za jedan sasvim nealatinoamerički recept. Ova umetnost obuzdavanja emocije samo trenutak pre eksplozije strasti nigde nije erotičnija nego u plesnim dvoranama Buenos Ajresa.