СУМРАК СРПСКИХ УМОВА: ТРЕБА ЛИ ДА БУДЕ УПРОПАШТЕНА АНТИ-НАРОДНА ПРОСВЕТА?

Слободан Антонић је, верујем искрено, забринут за судбину „народне просвете“. Прво је у тексту „Кад се пропусте прилике“ написао да „све више професора заправо увиђа да је државни универзитет пред егзистенцијалном опасношћу да буде упропаштен, а са тим и наша народна просвета“, да би две недеље касније његова велика брига ескалирала.

На почетку следеће колумне, објављене под насловом „Народна просвета на издисају“, најагилнији идеотворац национализма и повезаних српских становишта каже да „свако коме је на срцу српска просвета не може а да не буде очајан кад види шта се с њом дешава“, да би је закључио тврдњом да смо „сада у положају да морамо спасавати макар оно што имамо, а што је озбиљно угрожено. Оно што је преостало од наше народне просвете. А она је буквално на издисају. Један сложен и скупоцен механизам, који нисмо довољно разумели нити ценили, сада је зарибао и стао. И уколико га што пре поново не покренемо, штета по ово друштво биће тако велика да је читаве генерације неће моћи поправити.“

О ПОЛИЦЕНТРИЧНОСТИ СРПСТВА, НАШЕМ НАЈТЕЖЕМ БРЕМЕНУ

Ово је кратaк извод из радног текста књиге коју припремам

Историја, а имали смо је превише, стварала је маглу која је олакшала српским елитама да избегавају суочавање са нашим простором, и да га поједностављују сводећи га на Европу, обично болесну. Главна разлика између елитних националиста и грађаниста је у томе што први тврде да има лека а други да га нема.

Поносно српске елите су излаз из простора, динамичне цивилизацијске локације на коме лежи матица српства, тражиле преко менталне конструкције о некаквом мосту између Истока и Запада и сеоба, што је олакшала чињеница да су оне тема једног од највећих романа српске књижевности. Не треба губити из вида да је нама „Исток“ јужно, а „Запад“ углавном северно. Да се у њему није сместила потреба да се побегне од Балкана, и његове оријенталне самобитности, појам „Југоисточна Европа“ би ми био много прихватљивији.

Мислим да је измишљени историјски мост, у стварности само очајнички зазивани идентитетски мостобран без моста, елитама у Србији требао како би себе пребациле на Запад – из наше оријенталности, док су им сеобе служиле да билдују нарцисоидне илузије о српском европејству. „Матице српска“, још једна пластична, растегљива конструкција, олако је бркана са матицом српства. Хабзбуршки, мителојропски простори, у које је историја изместила делове српства, постали су матица карактеристичног елитизма и иних зала која су, храњена ослобођеном доситејевштином, из њега изникла јужно од Саве и Дунава.

АНОМИЈА ИЛИ АУТОШОВИНИЗАМ: КА СЛИЦИ СРБИЈЕ КАО ПАТОЛОГИЈЕ, СОЦИОЛОШКИМ ПУТЕМ

О посрбљивању аномије или у шта се претвори идеја Емила Диркема када се ње дохвати заробљени ум окован идејама Радомира Константиновића

„ШТА НАМ ФАЛИ?“ Иако се то редовно губи из вида, једна од кључних речи српског аутошовинизма, штавише главна оса око кога се кристалише, јесте модерност – тачније карактеристично тумачење модернизације Србије коме се приклонио важан део елите.

Аутошовинистички однос према (српској) нацији, временом све више и („нижој“) класи, који је добио централно место у култури аутошовинизма, носећи су али, ипак, изведени.

Аутошовинизам се развио из негативног односа припадника левичарске елите према резултатима модернизације Србије. Клеветнички однос према српству, у коме се препознаје и жудња ка (само)уништењу „непросвећене“ нације, изведен је из схватања да овде не само да модернизација није успела, да смо добили „модернизацију без модерности“, већ да је модерност овде немогућа.

Пут до различитих облика самопорицања српске елите, и аутошовинизма, који представља екстремни облик малигног, случајносрпског самопорицања, води преко једног једноставног питања: „Шта је то фалично у нашем друштву?“. У „Утиску недеље“ га је, почетком марта 2025. године, поставио Огњен Радоњић, јавни интелектуалац који је интелектуално стерилан колико и надмен, али то не значи да је без утицаја.

ОД ЗАПАДНОГ КАО „УНИВЕРЗАЛНОГ“ КА СРПСКОМ КАО „ПАТОЛОШКОМ“, ФИЛОЗОФСКИМ ПУТЕМ: ОДГОВОР СЛОБОДАНУ ДИВЈАКУ

Иако ме у једном тексту „нацртао“ важан, мада невољни, учесник полемике - о поносно српским „корисним идиотима“, који верују да нису оно што јесу, и сродним елитним политичким бићима опхрваним супер-егом - недостајао је мој матични број и број ципела, нисам покушао да се диретно укључим и одговорим док нисам поменут именом.

Оно што ме обрадовало у овој полемици, вођеној за време антивладиних протеста крајем 2024. и почетком 2025. године, није само то што су Часлав Копривица и Милош Ковић били лични у својој критици Мила Ломпара већ и чињеница да су, без да, макар симболички, негде помену моје име, преузели моје кључне аргументе – због којих сам остракован (и) међу „антизападним“ снагама.

Много више него политичка коректност, веровање да смо „прави“ Европљани у западноликој једнини и кукавичлук актера јавне сцене, који хране каријеризам и дубоко-културално условљена склоност „сигурици“, наметнули су схватање да полемике не треба да буду личне. Али, фокус на лично је овде често преко потребан. Он нам помаже да разгрнемо маглу начелног и препознамо суштину неких мистификованих проблема.

БЕОГРАД, МАРТ И СВЕТ

„Ми смо бесни зато што смо света свесни“, писало је на транспаренту који је држала ученица, мислим да није стигла до трећег разреда, током подневне блокаде раскрснице Француске и Душанове, једног од носећих стубова београдског „круга двојке“.

Око поносно „бесне“ је било неколико пунолетних особа и њених педесетак другара, који би требало да похађају наставу у оближњој Првој београдској гимназији, једном од два главна инкубатора самопорекнутих елитиста у Србији. Други је „Пета“.

Бес је једно од осећања којим су обележени протести, док је „свет“ не само једна од кључних речи протеста већ га, као и „бесна“ девојчица, блокадери и њихова подршка виде као супротност Србије. У стварности, нисам сигуран да је Србија икада била више свет него данас, када се препознају обриси једног новог, Трамповог и Путиновог света.

МИМОИЛАЖЕЊА УМЕСТО СРЕТЕЊА: ОД СИЛОВАЊА СРБИЈЕ КА ИСТРАЗИ НЕПИСМЕНИХ

 „Не разумем и не желим да разумем било кога ко не подржава студенте – интелигентне, проницљиве, исправне, пристојне, истрајне, непоколебљиве, неустрашиве, јасне, ненасилне… Или подржаваш њихове захтеве или не разумеш баш баш ништа“, написала је на „Твитеру“ Ана Новаковић, новинарка телевизије којој би више пристајао назив „Н(ДХ)1“.

Проблем није у капацитетима њеног мозга већ у томе да се поноси чињеницом да је искључила оно чиме располаже. Уосталом, исто захтевају мегаинтелектуални чланови „ПроГласа“ и Мило Ломпар, „српски глас“ који је постао њихова патриотска икебана.

НАПРЕД У МЕРИТОКРАТСКИ ФЕУДАЛИЗАМ: ОД ОСВИЊИВАЊА ДО СТРАСТИ ЗА ЉУДОКОЉЕМ

Морис и Роберт набили су свињу на мотку, подигли је онако тешку и спремни чекали. У тишини, изнад скореле крви, одједном су изгледали тајанствено.

Џек проговори гласно.

„Ова глава је за звер. То је дар.“

Тишина је прихватила дар и улила им страхопоштовање. Глава је остала на месту, мутних очију, незнатно искежена, зуба поцрнелих од крви. Одједном су сви потрчали што су брже могли, кроз шуму, према отвореној плажи.

Сајмон је остао где је био, попут смеђе сличице, скривен лишћем. Чак и кад затвори очи, видео је крмачину главу. Полусклопљене очи свиње, мутне од бескрајног цинизма живота одраслих, уверавале су Сајмона да је све то лоше.

„То знам.“

Схватио је да је говорио наглас. Брзо је отворио очи и видео главу како се весело цери на чудном светлу дана, не обазирући се на муве, просута црева, чак ни на понижавајући положај на коцу.

Сајмон окрену главу и облиза суве усне.

Дар за звер. Хоће ли звер доћи по дар? Глава као да се слаже са мном, помислио је. Бежи, рече глава немо, врати се осталима. Шалим се – зашто би се мучио? Само си погрешио, то је све. Мало те боли глава, можда од нечега што си појео. Врати се, дете, рече глава немо.

Сајмон подиже поглед, осећајући тежину мокре косе, и загледа се у небо. Горе је, први пут, било облака; велике набрекле куле штрчале су изнад острва, сиве, беличасте и бакарне. Облаци су седели на тлу; лучили су, цедили из часа у час ову загушљиву, мучну врућину. Чак и лептири су напустили чистину где је крв капала с изопачене, искежене главе. Сајмон погну главу, пажљиво жмурећи, и покри очи рукама. Под дрвећем није било сенки, али све је било бисерасто скамењено, па је све оно стварно заправо деловало нејасно, као привиђење. Хрпа црева постала је црна грудва мува што су зујале попут тестере. После неког времена откриле су Сајмона. Преждеране, слетеле су му на поточиће зноја да пију. Голицале су га испод ноздрва и скакутале му по бутинама. Биле су црне и зеленкасте и безбројне. Испред Сајмона, Господар мува је стајао на мотки и кесио се. Сајмон је најзад одустао и погледао; видео је беле зубе, мутне очи, крв. Приковао је поглед за тај древни, неизбежни знак препознавања. У Сајмоновој десној слепоочници крв поче да удара у мозак.

Господар мува, Вилијем Голдинг

* * * * *

У једном од првих извештаја са блокаде Аутокоманде 27. јануара, новинарка „Данаса“, (не)службеног гласника српског аутошовинизма, написала је да студенти „од звука пиштаљки и вувузела не могу да… чују ни сопствене мисли“.

То је, обично, знак да су ствари кренуле погрешним путем; да нешто треба мењати. Но, сведоци смо крвожедне обојене револуције која рачуна на безумље и која је стигматизовала мишљење. Штавише, по Вучића ствари стоје горе него што се може закључити из лапидарног обелодањивања ове, на први поглед, непријатне истине.

МАЖЕ ЛИ СЕ ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА НА ПАЛАЧИНКЕ?

Добили смо нову револуција која траје. За сада, њено трајање се мери недељама. Не деценијама, као у случају претходне револуције која је овде трајала. Обично кажемо да је та револуција, која је имала крвав почетак и мало мање крвав крај, била социјалистичка, мада мислим да је, из српског угла, корисније посматрати као титоистичку.

Она је Србима донела корозивну аутономију Косова и Војводине, док је Хрватима поставила темеље друге независне државе Хрватске. Све нас је частила са неколико деценија „Кока-кола социјализма“, како га је назвала Радина Вучетић, данас једна од водећих професорки пленумашица, идеолошких „мајки“ наше деце која не једу паризер и боре се за „'Волт' неолиберализам“, под слоганом – ум једе суши, снага га доставља по снегу и леду.

„КАРДИОПИРИН“ ИЛИ „ОРТОМОЛ“, ПИТАЊЕ ЈЕ САД

Многи људи не купују „Нутелу“ јер је скупа. Неки је много воле, и могу да је купе, али су, стари и болесни као ја, добили шећерну болест па не могу да је једу – и зато је не купују. Можда је та никада прежаљена, слатка љубав разлог зашто су ми на снимцима са блокираних факултета, дељеним на друштвеним мрежама, у очи упале теглице „Нутеле“.

Неки класно привилеговани „мислећи људи“ и „ботови“ имају псе, па и даље комуницирају. Сазнао сам тако да су једном господину, који несебично помаже „нашу децу“ на факултетима, када их је питао шта им треба, нека од наше деце рекла – „Ортомол“.

Можда су само чула да је добар и не знају колико је скуп. Реч је о једном од факултета у центру Београда на коме студирају наша деца која, ако нису класно привилегована, а већина сигурно није, могу да очекују да ће постати. Да ће бити део елите и, можда, гостовати у „Утиску недеље“, који ће, бојим се, „деведесете“ растегнути до 22. века.

„Нутела“ и „Ортомол“ су у мојим очима постали симболи „обојене револуције“, која још није именована иако има своју боју, крваво-црвену фарбу. Почео сам да се питам: Могу ли „Нутела“ и „Ортомол“да промене ток српске историје?

„Ортомол имун“, прашак „намењен за дијететски третман имуних дефицијенција“, вероватно је најскупљи коктел витамина и „елемената у траговима“ који се продаје у Србији. Производи се у Немачкој, од стране компаније „Die Orthomol pharmazeutische Vertriebs GmbH“, што је један од разлога зашто се одлично продаје на Врачару и у другим елитним деловима Београда. О њима смо склони да говоримо као о „круг двојке“, иако се неки не налазе у кругу двојке.

Не знам како се продаје у апотекама у Борчи, Овчи и Крњачи, што су оклеветани делови града које је „круг двојке“, и десни и левичарски, склон да види као своју супротност. Не само у класном смислу – ћевапчићи, „немачки маслац 82 %“ и замрзнути пилићи на понудама у „Лидлу“, већ и у начитаном и „писменом“, цивилизацијско-културном смислу.

У свести београдских елитиста, елите која је отуђена али није лажна, Врачар и Борча су постали симболи две неспојиве Србије. Хипнотисани митом о „повратку деведесетих“, они нису у стању да вида да Србија која је данас „друга“ не живи на Врачару већ у Борчи. „Други“, што значи подређени, понижени и ућуткани, одавно не станују у „кругу двојке“.

Колико видим, „Ортомол“ се не продаје у Бангладешу – најјефтиније је наручити га брзом поштом из Сингапура. Знам зашто се не продаје. Месечна зарада текстилних радника је довољна за три кутије – по 30 кесица, што је количина потребна једној особи за месец дана. Проблем је што породица мора нешто и да једе. „Ортомол“, наиме, нема храњиву вредност. Подразумева се да сте сити.

Зашто говорим о Бангладешу када говорим о „нашој деци“ и њиховим потребама?

Прво, наша деце кажу да је Србија свет, хоће немачки „Ортомол“ и „Нутелу“, која може да се купи и у Бангладешу, али је није лако наћи – зато што нема много оних који је траже. Има много оних који траже радне дозволе и визе, за Немачку или Србију, јер им је у Бангладешу, буквално, страшно. Открио сам колико је то велики ужас, али не знам да ли становници Даке, главног града, верују да таквог ужаса и страхоте „нема нигде“, сем у Бангладешу.

Друго, скоро сви у Србији, и млади и здрави и ми стари и болесни, на себи имају нешто што је сашивено у Бангладешу, од стране исцеђених, хронично преморених људи, који се много зноје док дуго и тешко раде, али, ипак, не могу себи да приуште једну теглицу „Нутеле“.

Наши обојени револуционари су склони да верују – присутно је то и код старијих генерација, мада има другачије импликације и мањи покретачки потенцијал – да треба да се зноје само у теретани или клубовима. Да треба да раде креативно, за компјутером, кул и опуштено, у лепим, пријатним просторима, где се нико не зноји и сви имају све зубе и „добар укус“.

Није мало оних који верују и да су не-Европљани, и лошије образовани Срби – који углавном гласају за Александра Вучића, па су неки млади и паметни склони да их виде као баласт, лузере и стадо – (под)људи који треба да се зноје и диринче. Да праве паметне телефоне и одећу коју талентовани и, кажу, више вредни, прави људи воле да носе; чисте улице и ве-цее; обезбеђује оно што је – у Србији, не и у Бангладешу – постало подразумевано. Да раде оно што наше космополите, „Европљани“, виде као послове који су испод њиховог нивоа.

Наши млади и паметни воле да виде себе као највреднију садашњост и једину вредну будућност Србије. Чини ми се да су неки склони да закључе и да Вучићеви „паризер људи“ заслужују још мање него што имају и да би било најбоље да некако нестану. Њихова, у црвено обојена, револуција је више средњокласна борба за привилегије него политичка.

Ретко су у стању да артикулишу неки циљ који се не своди на флоскулу да све у Србији треба да буде „како треба“ – која одрaжава једну питку, двовалентну фантазија. С једне стране, то „како треба“ значи онако како мисле да је на Западу. С друге, онако како њима треба.

Зато је, бојим се, и смисао нарцисоидног, „грађанског“ слогана „ми смо будућност“, којим су обележени протести, првенствено везана за, можда само подсвесно али упадљиво, веровање да су супериорни, бољи и вреднији од осталих. Да само они и задовољење њихових статусних потреба треба да буду мера ствари у Србији и њеног будућег стања.

Њихова обојена, „грађанска“ револуција која траје је, у суштини, питање је да ли више анти-народна или не-народна, средњокласна контрареволуција добитника у транзицији који нису задовољни добицима. Само на први поглед, реч је о новој инкарнација претходне, петооктобарске, која је била народни бунт. Штавише, сиромашни, раднички слојеви и незапослени су омогућили да дође до промена 5. октобра – иако су их нове власти убрзо издале и претвориле у губитнике у транзицији и слепачкој (пре)европеизацији Србије.

До ове велике промене, препознатљиве у чињеници да немамо само антирежимски већ и, све очитије, анти-народни бунт, дошло је првенствено захваљујући друштвено разорном учинку телевизија „Н1“ и „Нова С“. Оне су не само антирежимско становиште натопиле аутошовинизмом већ су, што је још погубније, аутошовинистичка и сродна становишта „одвезале“ од (анти)националног и обезбедила им подједнако важну, класну димензију.

„Три прста, три зуба!“, како је на „Редиту“, једној од популарних друштвених мрежа, и ретких које су „само-модериране“, суштину овог новог, истовремено метастазираног и распршеног (анти)српског зла, изразио један обојени револуционар. Захваљујући не само двема луксембуршким телевизијама, већ и медијима као што су „Радар“, „Данас“ и „Недељник“, који је најподмуклији и најотровнији, добили смо, поред аутошовинизма елитних кругова на левици, и капиларну, „демократизовану“, средњокласну културу аутошовинизма.

Трећи разлог зашто је Бангладеш данас корисна референца, у антивладиним, „Јунајтед“ и сродним медијима, који обликују слику Србије и света у главама младих и паметних – као и „урбане“ средње класе која их данас слави и храбри, где нема мало оних који се куну у „Ортомол“ – може се чути тврдња да је Србија „европски Бангладеш“. Мера колико је будаласта, у Београду се види у боји коже возача стално растућег броја градских аутобуса.

Давно ми је упало у очи да је један од пионира бангладешизације Србије Немања Рујевић. Он воли да самерава Србију са Немачком – и то је оно где уме да му се јави „Бангладеш“, који нема везе са Бангладешом. Сигуран сам да овај угледни српско-немачки новинар није страни плаћеник – тачније да не пише ништа што не мисли, а не можемо га кривити што се добро плаћа оно што мисли. Био сам и ја некада те среће, али сам променио мишљење.

Српско мишљење које се добро плаћа се није променило. Оно је деведесетих у Србији било „друго“, да би 5. октобра 2000. године постало „прво“. Назвао сам га случајно српским. Данас је оно једно од српских становишта, при томе, по много чему, суштински је више српско од поносно српског становишта. На пример, мало шта је српскије од раних симптома наших самопорицања – „ужас“, „ово је страшно“ и „нема нигде“, профаног тројства „само овде“ фундаментализма, који полако разједа српство и Србију.

Има и истински ужасног, нама не толико непознатог колико незамисливог. Много је по свету тих „нигде“, места која не постоје у свести оних који када кажу „свет“ мисле на ушећерену слику Запада.

Бангладеш је једна од земаља на дну Трећег, а постоји и још сиромашнији, Четврти свет, у који спада Чад, где се види много тога што нам је у овде постало непојмљиво. Србија је  близу дна само Првог света – богатог и јако развијеног. Односно, у жаргону Програма Уједињених нација за развој, наша је једна од земаља са „јако високим људским развојем“.

Индекс „перцепције корупције“, пошто није могуће измерити корупцију, каже да смо 104. од 180 држава за које постоје подаци. Што се стопе убистава тиче, где је добро бити што ниже пласиран, Србија је 146. – док је последњи, дакле најбољи, Оман, на 179. месту.

Ако слушате наше обојене „ласте“, или нове „прелетачевиће“, као што је бивши министар Срђан Вербић, могли би да закључите да је овде „ужас“ и „страшно“ – „јер смо дозволили да корупција и криминал постану нормална ствар“.

Нажалост, криминал је свуда, па и у Оману, једна од нормалних ненормалности. Колико је она велика у Србији добија смисао само ако је поредимо са другим земљама. Ако, при томе, узмемо у обзир да је, на пример, Оман „апсолутистичка монархија“, слика постаје јаснија.

Име данашњег владара, султана Хајтама бин Тарика, поданици су сазнали када је отворена запечаћена коверта, у присуству мушких чланова породице, потенцијалних наследника, у којој је био лист папира на коме је име следећег султана написао вољени султан Кабус бин Саид. Он је Оманом владао неколико месеци мање од 50 (педесет) година.  

Иначе, никада се нисам осећао толико безбедно као у Оману, Пекингу и (Асадовој) Сирији. Само, тамо би „наша деца“ била у затвору или на дну масовне гробнице. Крваво-црвена боја би била једно од њихових животних искустава. Можда последње.

Какав је свет, шта све постоји и чега нема у његовим деловима, тешко можете сазнати из наших традиционалних медија. У њима има јако мало тога смисленог што није геополитика, углавном избељене слике Запада и оцрњене Русија, плус велике несреће, природне или политичке. На друштвеним медијима, свет је углавном сведен на тривијално, аспирационо и сензационалистичко. Зато су наша деца склона да свој свет поистовете са целим светом.

А у њему је, примера ради, и Чад, који има више од 18 милиона становника, али донедавно је био, а прилично сам сигуран да је и даље, једна је од земаља Четвртог света које троше мање струје од једне зграде у Вашингтону – седишта Светске банке.

У Бобо-Дјуласу, другом по величини граду у Буркини Фасо, који има универзитет, мање од десет посто становника има (уведену) струју. У испитним роковима се учи ноћу – дању се обично раде јако „знојави“, непријатни послови –  под светиљкама на главном тргу. Ниједан други трг, нити улица, нису осветљени. У Буркини Фасо је, према подацима УНЕСКА, писмено 34,6 % људи старости између 25 и 65 година. У Србији 98,8 %.

Бобо-Дјуласу је свет. Увек био, као и Београд. Мада, питање је да ли је Србија икада више била свет него од 2012. године, када је изашла из „краја историје“; из туђег временског тока.

Наравно, ове државе су релевантне само ако, када говорите о Србији, говорите о свету – а то је оно на чему инсистирају наша нарцисоидна деца, која воле да кажу „ми смо будућност“. Но, мислим да до њих неки аспекти стварности Србије, наше садашњости, још теже допиру него (стварни) свет – у коме, поред Немачке, постоје Оман, Бангладеш и Чад.

Србија је стара и све старија. Овде царују „Кардиопирин“ и „Корега“. Млади и здрави ће постати стари и болесни. При томе, закони демографије су неумољиви колико и закони природе. Зато није могуће побећи од наше садашњости. Она станује у сваком „ми“ у Србији.

Зоран Ћирјаковић

УЛОГА КОРИСНИХ ИДИОТА У (СЛУЧАЈНО)СРПСКОЈ ОБОЈЕНОЈ РЕВОЛУЦИЈИ

Иако није могуће установити када је погрдни израз „корисни идиот“ ушао у употребу, да ли је Лењинов или не, он је одавно постао свеприсутан. При томе, нисам сигуран да је у једном привидно пост-идеолошком друштву могуће имати неку истакнуту улогу и не постати нечији корисни идиот. Израз се толики често користи да је постао свеприсутан, али његово одомаћивање није одагнало поспрдне конотације.

Када се суочимо са „револуцијама“, какве год оне биле, онда немамо избора, морамо да говоримо и о корисним идиотима. Мило Ломпар је 23. децембра у Лучанима постао корисни идиот барјактара културе аутошовинизма, мислим да је и даље непотребно рећи српског. Слободан Антонић је дан касније, текстом који је насловио „Не бити никоме корисни идиот“, постао корисни идиот власти.

„Моје поколење већ је у четири наврата било у прилици да буде политички, па и животно изманипулисано. Први пут 1989. када се рушио социјализам, други пут 2000. када је обаран Милошевић, трећи пут 2012. када су обарани 'жути', и ево сада 2024. када многи мисле да је дошао крај напредњацима… Стога сада, четврти пут, подучен искуством, не гледам само ко треба да оде, већ и ко се спрема да дође“, написао је Антонић у можда најхрабријем тексту у дугачкој серији јако храбрих, одличних текстова, које два пута месечно објављује сајт „Русија Данас“, и закључује:

„Зато, најмање што можемо да урадимо јесте да не дозволимо да нас хватају на слатка ласкања и романтичне сентименте. Не будимо никоме корисни идиоти – ма колико да нас хвалили и тапшали по рамену. Боље је данас бити исмевани 'неверни Тома", него се сутра вајкати: 'где ми је била памет'.“

Нажалост, на политичкој сцени одавно не постоји трећа страна. Зато јавни интелектуалац, неко ко верује да треба да буде друштвено ангажован а није случајни Србин, или нешто много горе, данас у Србији може да буде или „чекач аутобуса“ и „случајни пролазник“ или корисни идиот једне од две стране на политичкој сцени – Александра Вучића односно случајно-српских зилота из „Прогласа“, који су склони да проклизавају у малигно самопорицање и аутошовинизам.

Бити антирежимски националиста је постала не толико политички празна колико потенцијално погибељна позиција. Немогуће је, из тог, трећег српског политичког становишта јавно рећи нешто смислено о протестима наших „обојених револуционара“ и истог тренутка не постати корисни идиот једне од две реално постојеће стране.

Колико је та позиција клизава сведочи и склоност неких фрустрираних националиста да посматрају и Владимира Путина као, у суштини, Вучићевог корисног идиота, али их је срамота да то јасно кажу. Нажалост, ако верујете да подржавати Вучића значи „ботовати“, онда није могуће промишљати главну разлика између „Русије Данас“ и „Информера“ – чињеницу да је руски државни медиј јако пристојан и бира речи безрезервне подршке Вучићу.

Свако ко се усуђује да сам, слободно мисли, овде ризикује да постане корисни идиот онога о коме овде није дозвољено мислити; ко се мора неограничено мрзети. И Антонић и ја смо сада корисни идиоти истог човека. Антонић ће то остати и ако никада (поново) не оде у проказану „Ћирилицу“ Миломира Марића, што, познајући га прилично добро из свог прошлог живота, верујем да неће.

Слично звучи, па наши људи лако побркају „бити користан“ (некоме) са „имати корист“ (за себе). Уосталом, све нас дубока култура у којој смо социјализовани, културни образац који сви делимо, наводи да верујемо да свако ко уме да мисли мора да мисли исто као ми и да су све наше „истине“, па и оне најмање, велике, квазирелигиозне истине са великим „И“. 

Нису сви корисни идиоти исти. Ствари са Ломпаром стоје битно другачије него са Антонићем. Да би могли њега да разумемо, и његов премијерни мајданолики, корисно-идиотски јавни наступ у Лучанима, важно је да не губимо из вида да „имати корист“ (за себе) не значи да ће та корист бити финансијска или на неки други начин материјална.

Она може бити само идентитетска. Ако је неко поседнут месијанским комплексом, не треба очекивати да се тај самолансирани човеко-бог може задовољити новцем. Када је један такав „спасилац“ српства политички имптотентан, он своје спасилачке амбицији може да задовољи само као „фикус“, привезак данас једине реално постојеће, случајносрпске опозиције.

У стању сам да говорим о корисним идиотима зато што говорим (и) о себи и зато што су ме реакције на моје ставове одавно навеле да размишљам о смислу те ућуткујуће етикете.

Наиме, и идеолошки и идентитетски, ја сам лутао много више од Антонића, који није мало лутао, па сам давно спалио заводљиву илузију, коју је Антонић истакао у наслову цитираног текста. Постао сам свестан да чак и онда када политички релевантна особа, сасвим искрено, може се рећи и наивно, јавно критикује једну страну и одбија да постане њен користан идиот – она самим тим чином јавно израженог одбијања постаје корисни идиот супротне стране.

Суштина је да је реч о друштвеној позицији коју не бирате сами. У њу вас, једноставно, одведу ваши јавно изнети ставови. Чињеница да сте се усудили да мислите онако како није пожељно мислити, и да то јавно кажете.

При томе, оно што је стигматизовано у вези корисних идиота није толико сам став, који сте се одлучили да изнесете, колико чињеница да сте се усудили да мислите о нечему о чему није дозвољено мислити: „Оно што стадо мрзи понајвише је онога ко мисли различито: не толико због самог мишљења, већ због безобразлука да жели да мисли самостално, што је њима потпуно непознато.“

„Стадо“ оних који овде имају све зубе је убедило себе да зато не могу бити овце. У том, другом српском „стаду“, данас се налазе и младо-лепи, „обојени револуционари“, којима старост још није почела да вади зубе, и њихова селебрити подршка, која, имам утисак, жваће више уз помоћ импланта него мостова. Уста су, наиме, једно од места где се лако препознају класне и статусне привилегије у вишеструко поцепаној Србији, која је одавано најдубље подељена класно – на „свезубе“ и „крезубе“.

Подршка Вучићу, била експлицитна или имплицитна, овде је – у друштвено релевантним јавним круговима, онима који имају референтну моћ и могу да вам обезбеђују, или ускраћују, друштвени (и други) капитал, уважавање и дистинкцију – постала нешто много горе. „Денквербот“, забрањена мисао.

Подржати Вучића је представљено као не мислити; бити плаћеник или будала, или и једно и друго; сендвичарити и ботовати – што значи бити машина, нешто подљуско, што не уме или не жели да мисли. Суочен са том чињеницом, и неспособношћу да искључим мозак, или га некако самом себи извадим, као свој мото сам изабрао – мислим, дакле ботујем.

Наиме, неретко је једини начин да одбаците лаж, стигму или клевету – да је пригрглите и тако оголите њену апсурдност. Наравно, биће оних који су толико нарцисоидни да верују да је њихов мисаони ток објава налик посланици, што су, у мом случају, били Немања Рујевић и Миша Ђурковић, који ће исмевати јавно изражавање таквог одбацивања стигме, што је један од његових забавних аспеката.

Још ми је било лакше било да постанем паланчанин – пошто верујем да наше „искуство“ јесте паланачко. За разлику од српских елитиста, којих међу поносним Србима има колико и међу случајним, ја верујем да ту нема ничег лошег, штавише да та стара, османска реч одлично изражава нашу унутаревропску различитост. Ону коју су наши либерални елитисти склони да виде као европску патологију, при томе једну од најгорих и најопаснијих.

Никада не могу престати да будем паланчанин, а могу да престанем да ботујем само ако престанем да мислим, или ако се суштински промени оно што промишљам. 

Лепо је схватити да се баш ових, „обојено револуционарних“, претећих дана у јавности појављују други људи који се усуђују да мисле о теми чије промишљање је „стадо“ стигматизовало.Оно што охрабрује јесте да је плод свог забрањеног мишљења јавно огласио баш Антонић, који је одавно постао један од најхрабријих и најборберенијих поносно српских јавних интелектуалаца. Надам се да неће искусити „топлог зеца“ кроз који сам прошао.

Нажалост, стрепња ми је и ту већа од нада. Мера српског либерализма нису „три Џона“, Лок, Стјуарт Мил и Ролс, већ Иди Амин, духовити бивши мајор британске војске, који је постао један од најокрутнијих афричких диктатора. Сав наш либерализам, и леви, Дубравке Стојановић, и десни, Мила Ломпара, одавно стаје у једну од његових „легендарних“ реченица: „Постоји слобода говора, али ја не могу да гарантујем слободу после говора“.