У потрази за оргазмом
МИЛИОНИ ЖЕНА У ЕВРОПИ се све чешће суочавају са проблемом који стручњаци зову „сексуална дисфункција” мушке популације. Србија се већ, бар у вези с овим питањем, нажалост угурала у „Европу”. Ситуација је, ипак, много мање безизлазна него што изгледа. Многе Европљанке, одлучне да не проведу још једно лето без доброг секса, кренуле су на једно политички некоректно, поносно сексистичко путовање у потрази за озбиљно угроженим европским вредностима: потентним мушкарцима и оргазмима за памћење. За ову авантуру је потребно мало храбрости, авантуристичког духа и нешто новца. Задовољство је загарантовано, како су овом новинару у разним ћошковима „трећег света” посведочиле европске даме које нису трагале само за пешчаним плажама и споменицима прошлости
Сваке године милиони младих, и мало старијих Европљанки креће у топлије крајеве. Многима је циљ море и пратећи угођаји: бели песак, палме и тропско сунце... Али, из године у годину расте број жена које путују очекујући да ће искусити једно у Европи све дефицитарније задовољство – добар секс. Чак и ако се не сложимо о степену европеизације наше балканске домовине, бар када се ради о сексуалном сивилу, многе грађанке, нажалост, већ могу да посведоче да је Србија постала део све краћег и ређег Запада.
Оазице доброг секса, а у неким случајевима и било каквог секса, све је теже пронаћи. Поред тога, овдашњи, све задриглији мушкарци, масовно верују у популарну илузију да „под брегом расте највећи кукуруз”. Али, многи (хетеросексуални) мужјак са „старог континента” велики кукуруз поменут у цитираној изреци није видео ни на туширању после фудбала па, неук, и не зна о чему говори. Самоуверени балкански мамини синови, можда по угледу на италијанске, размажене „мамоне”, све више траже и све мање дају својим женама.
Већ дуготрајна оскудица је родила и својеврсну терминолошку збрку. Искусна новинарка једног београдског недељника је недавно добила задатак да напише текст о мачо мушкарцима у Србији – и сасвим је промашила тему. Написала је текст о спонзорима. Дебели новчаник и скупи фалусоидни аутомобил спонзора не могу заменити праву ствар – мушко тело које ће вас натерати да, макар на тренутак, преиспитате верност стреснутом партнеру неизвесне тврдоће и још неизвесније учесталости. Мачо мушкарац може да има и паре, али, по правилу, прави мачо у панталонама нема набрекли новчаник. Најбоља (озбиљна) књига на тему потентног, мишићавог мачизма, The Meanings of Macho, написана је после истраживања у једном радничком насељу у предграђу Мексико Ситија.
Зато, да би ово био један оптимистички, мада и даље политички некоректан текст, мораћемо да после невеселог увода одемо из депресијом и стресом нападнуте Европе и европске Србије, места где је данас теже бити задовољена него успешна жена. Допадало се то некоме или не, али када се ради о све чешће нерешивом „креветском питању”, Европа има алтернативу. Реконструисаћемо путовања Европљанки којима је досадило да у отаџбини чекају Годоа са функционалним фалусом и које су претходних година храбро кретале у потрагу за, макар само краткотрајном, сексуалном авантуром.
Кренимо редом. Мароко је најближа тачка где је добар секс, наравно, са врхунски обликованим мушким „комадом”, неодољивим „дечком из снова”, практично загарантован. Слатке, витке и мужевне берберске момке, чији је „згодни ген” лепотом обогатио арапску „крвну слику”, први су открили европски хомосексуалци четрдесетих година прошлог века у Танџиру, на јужној, мароканској капији Гибралтара. Биле су то гладне године у Мароку који, као и скоро све друге „мушке месаре” на нашој усамљеној планети, ни данас економски баш не стоји најбоље.
Тешко је путовати светом и не уочити снажну везу између економске неразвијености и складности људског тела. Иако ту има неких, углавном северних или планинских изузетака (Сибир, Тибет, Папуа Нова Гвинеја или Перу, на пример), сексепил је нештедимице набацан баш у најсиромашнијим деловима тропског појаса. Било је само питање времена када ће, после мушке, и европска женска популација уочити неравномерну расподелу материјалног богатства (концентрисаног на „глобалном Северу”) и сексепила (на гладњикавом „глобалном Југу”) и могућности које такав дисбаланс отвара.
Ако немате расних предрасуда, цела уздаха вредна српска мушка популација не би могла да се истакне ни у најмањем предграђу ратом унесрећене Киншасе, града где мушкарци изгледају фантастично шта год да обуку. У престоницама Судана, Демократске Републике Конго или Етиопије, чак би и многа сексуално остварена Српкиња морала понекад да затвори очи пред мушким изазовима који просто траже да буду грицнути.
Али, разваљена Киншаса, врели Картум и прашњава Адис Абеба још дуго неће постати туристичке меке. Примат, када се ради о укључивању еротског елемента у (женски) туризам, држи Агадир. Сваког лета стотине чартер летова слеће у ово летовалиште на југу Марока. Ту се не нуди неки вештачки рај, „сексуални Дизниленд”, какав је, на пример, за проћелаве, млохаве, беле западноевропске мушкарце жељне секса и младе пути конструисан у Патаји, на плажама Тајланда. У Мароку вас чека обиље мушких уметнина, малих ремек-дела каприциозне мајке природе.
Муслимански Мароко, поред близине стреснутим европским метрополама, нуди и још једну важну предност. Исламски морал, схватање женске и породичне части, гарантује да се на овој „сексуалној дестинацији” нећете сусретати са напаљеним европским мужјацима. На многим другим местима, где је сексуално задовољство лако доступно – били то католички Бразил, комунистичка Куба, православна Етиопија или будистички Тајланд, нема дискриминације полова када се ради о конзумирању сексуалних чари. На летовима ка Пукету, Хавани или Олгину, поред вас и пријатељице биће, у потрази за оргазмом, и они – бледуњави и бахати европски мушкарци који базде на пиво.
Све у вези са женским сексуалним туризмом је (обично) врло пристојно и пријатно – у овој размени сексуалних и осталих услуга нема ни жртава ни израбљивања. Заборавите ту на „трафикинг” и љигаве макрое. Утољавање сексуалне глади Европљанки на црном (или црнпурастом) делу „трећег света” ни по чему не подсећа на ружне и тужне слике и приче које прате мушки „секс туризам” у Тајланду или Камбоџи. Нема ни ценкања ни погађања око „радњи” или јединице којом ће се мерити слатко, знојаво време греха. Даме које крећу на оваква путовања не разликују се од читатељки НИН-а. Сретао сам правнице, касирке, секретарице, докторке, студенткиње, медицинске сестре...
Госпође чак сведоче да „не морате ни да питате за секс”. Како је изјавила једна стидљива и срећна енглеска туристкиња, мушкарци на западу Африке „изгледа знају да га желимо... Све је врло дискретно. Имала сам четири различита дечака на том одмору (у Гамбији) и најбољи секс икада. Вратила сам се као нова жена.” И остале путнице које су се охрабриле да зароне у сексуално срце „згодног” дела подсахарске Африке, користе углавном суперлативе. За разлику од мушких „сексуалних туриста”, женска путовања су ретко само сексуална.
Феномен жена одлучних да на туристичком путовању у потпуности искористе и еротске могућности, први пут је забележен крајем седамдесетих, а масовне размере добио је тек током последњих десетак година. Пионирке у овој потрази за задовољством биле су Скандинавке и Немице – не зато што су њихови мушкарци били испод европског просека, већ зато што су жене у тим деловима Европе биле најеманципованије и неспремне да праве компромисе око свог права на оргазам.
Касније су и многе друге Европљанке освојиле, иако неке феминисткиње у томе не виде велику победу, нова права: да без блама буду сексуални зилоти, да без комплекса задовољавају своје сирове страсти, да поставе на главу европску сексуалну хијерархију и сруше њену псеудоеманциповану фасаду, да освоје пуну контролу над процесом завођења и изврше узнемирујућу инверзију родних улога... Европљанка у овој сексуалној игрици сама одлучују колико далеко ће ићи: да ли ће најбољи секс живота постати и љубав живота? Да ли ће се тропска потрага за чулним задовољством претворити у мешани брак који ће афричком или карипском „Аполону”, поред беле супруге, обезбедити и пасош саможиве европске тврђаве?
„Довољно је да их видим. Увек знам да ли желе секс када их погледам у очи. У очима је позив”, изјавио је Сајмон, млади Гамбијац, кога је цитирала Пола Еброн, професорка антропологије на Универзитету Стенфорд, у књизи која преиспитује афричке идентитете. У потрагу за „романтичним авантурама” долазе и госпође у средњим годинама, чији су (старији) мужеви одавно „изгубили интерес за секс”, и младе бекпекерке из „генерације Х” које путују саме, воле да се сместе у јефтине хостеле и презиру климатизоване хотеле и ограђена „туристичка гета”.
Ова најезда ослобођених белих жена се многима не допада. Председник Гамбије, земље која је уз Сенегал и Кубу постала једна од најпопуларнијих дестинација за Европљанке жељне сунца и доброг секса у хладним, зимским месецима, недавно је у саопштењу за штампу рекао да „Африканци нису сексуалне машине” и осудио моралну декаденцију и неморал који шире гошће гладне сексуалних авантура. Њихови афрички „љубавни пријатељи” обично имају између 16 и 25 година. Већина ће, поред (беле) „европске девојке”, добити понеки поклон и нешто зарадити радећи као водич. Слаткоречива писма и слике ће стићи из хладне Европе неколико месеци касније. Користиће их као доказ успеха када током дугих кишних дана незапослености буду причали о својој холандској или италијанској љубави.
Добар секс вреди потражити и у Латинској Америци. Велика је вероватноћа да ћете га са лакоћом наћи на Куби и у Баији, североисточној провинцији Бразила. Инфлацију лепих мушких тела је ту обезбедила мешавина афричког гена и оскудице, произведене Кастровом љубављу према комунизму (и мржњом према Америци) на Куби, односно невероватним социјалним разликама и капоеиром у једној од најсиромашнијих и најузбудљивијих провинција иначе прескупог и досадног Бразила.
И Европа је некада имала јаке адуте у летњој понуди крутих мушких мишића. Дубровачки „галебови” су за многе Немице били једна од главних „знаменитости” Титове Југославије. Данас око плажа Француске и Шпаније висе црни, мишићави „анђели” са растафаријанским дредовима. (Чињеница да Европљанке често повезују луд секс са дредовима, који красе главе црних љубитеља реге музике, није промакла ни незапосленим, згодним „галебовима” који се сексуално ускраћеним белкињама нуде и у тропским земљама где реге није популаран.)
„Црни галебови” су се разместили по плажама Европске уније јер многе туристкиње не желе да се суоче са бедом која је постала скоро неизбежни „становник” меридијана на којима људске лепоте и сексепила има у изобиљу. Такође, многе Европљанке не желе да размишљају о маларији и амебама, паразитима који могу да упропасте и најлепше доживљаје у подсахарској Африци, постојбини људске врсте и непресушној фабрици најзгоднијих, најобдаренијих и најпотентнијих мушкараца на планети.
Ако сте протраћили и ово лето ваше женствености, почните да размишљате о далеком путовању. Литература о томе како можете избећи амебе и маларичне комарце све је доступнија. „Кеш кредит” можете искористити да купите авионску карту до неке од земаља где вас оно што овде не можете ни купити, чека сасвим бесплатно. Уз незабораван улазак у неку од неодољивих временских машина Оријента, „базаристан” другачијих мириса и изазова, можете очекивати и да ћете потрагу за оргазмом завршити на најлепши и најједноставнији начин. Уосталом, зашто поред културних и морских утисака, не бисте дошли кући са слатким креветским успоменама? Не морају све лепоте бити забележене камером.
Зоран Ћирјаковић
среда, 4. мај 2011.
Један геноцид молим Вас. Правио би државу
Геноциди, па још масовни
Шта је све потребно за прављење независне државе на Балкану? Не захтева се само један велики кнјижевник, пат композитора, епски пеник, оманји народ, језик, и вера, већ и један, или још боље десетак, геноцида
У Црној Гори налазимо последње у низу оних који оловком стварног или измишљеног геноцида покушавају да исцртају или подебљају карту замишљене државе. Историчар Новак Аџић пише о будућој, независној Црној Гори “са конституционално и институционално изграђеном црногорском нацијом, црногорским језиком, културом и црногорском Црквом” у којој “српски популизам и агресивизам, политика великосрпске асимилације и хегемоније, мора припадати историји”. Предуслов за остварење овог циља је, по Аџићу, победа над “антицрногорском нацишовинистичком четничком политиком... у Црној Гори”. Да би нека политика била “нацистичка”, она мора бити и геноцидна. Доказивање прошлих “геноцида” и геноцида је важно јер се само тако циљ може представити као неупитан и само тада сва средства постају оправдана. Зато су, пошто су Црногорцима обезбедили сопствени језик и цркву и поједини “индепендисти” и “суверенисти” кренули да траже недостајући састојак балканског државотворног рецепта.
Аџић пише да су “од 1918. године, па надаље, Срби у Црној Гори вршили... плански геноцид над црногорским народом”. Објашњавајући колико је дубоко “забраздио великосрпски клерофашизам”, он наводи да су под “окупаторском заставом са четири С... Црногорци доживјели највећи терор, мучење, злочине, геноцид, културоцид, асимилацију од 1918. до 1941. године.” Пишући о “онима који уништавају све што је црногорско”, Чедомир Љешевић помиње “светосавско-јустинијанско клеронацистичку великосрпску” тезу и “београдски центар великосрпског клеронацизма” који производи “корпус етноцида, геноцида, па и холокауста, прије у БиХ, Хрватској и на Косову, а онда и у Црној Гори”. Црногорска етничка асоцијација Аустралије је на свом веб сајту објавила текст Сретена Зековића. Овај текст, у коме се доказује да је “одлука о присаједињењу Црне Горе Србији... имала уништавајући и геноцидни смисао”, можете наћи на бројним суверенистичким Интернет сајтовима и форумима. Као и Аџић, Зековић је своју пажњу усмерио на “зеленашки ослободилачки покрет... познат под именом Божићни устанак” и “крвави бијели терор” од 1918. године.
Он тврди да је “циљ бијелог терора био геноцидно истребљење хиљадугодишње црногорске историје и свега црногорскога. Геноцид над Црногорцима остваривао се, прије свега, економским мјерама, тако што се противницима уједињења забрањивало сијање њива како би глађу били изморени... Црногорци се плански расељавају изван Црне Горе, а помоћу њих се врши етничко чишћење Албанаца на Косову... Убијено је више тисућа људи, а по некијем свједочењима и више десетина тисућа... Родољуби се бацају у јаме. Вјешала ничу по Црној Гори.” Зековић каже да је српска “окупација” најгора у црногорској историји, да чак “ни Турци нијесу радили што чине београдске кесеџије и демократи”. Србија, по њему, није само окупатор већ “денационализатор” и уништитељ” чији су злочини резултат “светосавскога фундаментализма који ђавољијем сјеменом мржње затрова Црну Гору” и “ослободилачког тероризма”.
Геноцид су као аргумент употребљавали и представници друге половине подељене републике. Потпредседник СНС-а Новак Радуловић је недавно изјавио да се “терористичком албанском геноциду придружио на најскандалознији начин режим Мила Ђукановића”. Подгорички Дан наводи да је Радуловић изјавио “да само неко ко је или сишао с ума, или је злокобно злурад и спреман да по цијену нових несрећа реализује најстрашнији духовни геноцид, може тврдити да језик којим су своја дјела написали Wегош, Свети Петар Цетињски, краљ Никола... није српски.” “Знамо да је овај злокобни духовни геноцид из Ђукановићеве сепаратистичко-мафијашке радионице и да је то злочин са предумишљајем и насиље над српским народом”, изјавио је тада Радуловић.
Геноцид је државотворни злочин. Суштина инсистирања на тужби пред Међународним судом правде у Хагу није у наплати ратне штете која би “економски сахранила Србију”, већ у томе што многи бошњачки ауторитети верују да би пресуда којом се Србија проглашава одговорном за геноцид практично обезвредила кључни део Дејтонског споразума и омогућила укидања Републике Српске. Енвер Чаушевић “тужбу БиХ против СЦГ за агресију и геноцид” назива “судбинским питањем” и “јединим путем опстанка (босанске) државе”. “Само на тај начин доћи ће се до укидања мањег босанског ентитета, који је настао на масовним гробницама, логорима, силовањима, етничком чишћењу, паљевинама... Ма колико укидање РС данас звучало невјероватно, то ће бити неминовност ако истрајемо на тужби”, сматра Чаушевић. Фатмир Алиспахић у тексту “Како укинути Републику Српску?” тврди да је РС “освајачки и геноцидни циљ српског фашизма, па према томе њено постојање не може имати никакво друго значење осим геноцидног”. Алиспахић пише да је “Република Српска споменик геноциду” и да је “Дејтон криминални уговор” и тврди да је зато тужба од “животног значаја” за Босну... „судбински тежа и од ЗАВНОБИХ-а и од међународног признања БиХ”.
Бројни бошњачки “геноцидолози” се деле на оне који верују да је геноцид деведесетих само последњи у “серији” од десет геноцида над Бошњацима, и оне који су присталице теорије о “геноциду који траје” и чији се крај не назире. Прву, бројнију групу чине “следбеници” Мустафе Спахића који тврди да је од 1699. до 1995. године над Бошњацима почињено десет геноцида. Спахић тврди да је “стратег, идејни промотор и агенс” већине ових геноцида над муслиманима била “црква”, некад католичка некад православна. Др Расим Муминовић у студији “Србизам и страдалаштво Бошњака” пише о “српском неонацизму”, “четницима који без ножа не би знали зашто им служи глава” и “геноцидном рату који Срби воде кад год им се за то укаже прилика”. Аутор узрок геноцидности Срба налази у томе што су они “бића са инсуфицијенцијом стида и људског страха који није у свим облицима идентичан са животињским. Такви се више животињски боје него људски стиде због чега избјегавају непосредну борбу, што србизам чини не само идеолошким него и патолошким синдромом”. Алиспахић је текст о “новим кодовима агресије” и “наставку геноцида над бошњачким народом” завршио оптимистичком нотом да “постоји трачак вјере да Босна са Бошњацима може преживјети наставак геноцида”. Мада у његовом, новијем, тексту “Зашто су Срби геноцидни?” доминира песимистички тон. Алиспахић пише о снази “српске љубави према геноциду” и налази да је “геноцид... уткан у само повијесно и културно биће српског народа”.
Код свих балканских народа постоје “искривљена, површна схватања и концепта геноцида и уопште разумевања онога шта ратни злочини значе”. Веровање да је геноцид непрекидан, да се када једном почне наставља и без убијања, популаран је и међу неким српским и албанским интелектуалцима. Када говоре о геноциду, закрвљени Балканци реч редовно користе у множини. За многе питање није да ли је, већ колико пута је њихов народ био жртва геноцида. На Косову је крајем деведесетих био доминантан дискурс о отприлике “једном геноциду дневно”, како су многи Албанци покушавали да страним новинарима прикажу своју стварност под Милошевићем. Иако је чак и УН-ов Врховни суд Косова у Приштини већ “пресудио” да “српске трупе нису извршиле геноцид над косовским Албанцима” крајем деведесетих, тврдња о српском геноциду и данас представља један од главних албанских аргумената “зашто се Србима не може веровати”.
Албанско оправдање за злочине над Србима после 1999. године јесте да је “то оно што се добије за подршку геноциду”. Срби који су отерани су “експлоататори, крвопије, помагачи убица и колеге починилаца геноцида”, тврди се на популарном албанском Интернет форуму. Један косовски Албанац пише да су Албанци “били жртве многих геноцида” и да су их “ти геноциди научили две ствари”. Прво, “да бисмо преживели као нација, не смемо се мешати са другим нацијама”, и друго, “не смемо веровати никоме у Европи”. Реџеп Кастрати пише у листу Бота Сот да када се “помене Београд, Албанци се увек сете масакра који је починио српски геноцид. Наравно да ће сећања на геноцид Срба над Албанцима производити емотивне реакције које се морају у потпуности поштовати”. Неуморна албанска лобисткиња Ширли Диогарди захтева да се “Србија јавно извини Косоварима (сиц!) и Босанцима за злочине против човечности и геноцид и међународна заједница треба да призна суверенитет Косова”. Диогарди зна да реч суверенитет најубедљивије звучи када је у истој реченици са речју геноцид, макар тај геноцид био измишљен. Ово је посебно корисно ако се има у виду да су Тони Блер (директно) и Хилари Клинтон (индиректно) сугерисали да злочини српских трупа 1999. године представљају геноцид. Западни званичници су током косовског рата употребили чак и сасвим бесмислени израз “масовни геноцид”.
Данас је постало легитимно говорити о геноциду над становницима једног села и термин је, бар на Балкану, умногоме изгубио смисао који је имао када је најтежи злочин описан. Злоупотреба и тривијализација ове речи која је први пут употребљена 1944. године је достигла апсурдне размере. Навијачи Хајдука су недавно руководство које је упропастило клуб оптужили за “највећи спортски геноцид”. “Међународна мафија” је у медијима оптуживана за “геноцид над птицама” у Србији, а у Сарајеву су градске власти оптужене за “геноцид над псима”. Најчешће се ипак помиње “геноцид над свињама” као синоним за јесењи свињокољ. Ален Дестекс, бивши генерални секретар Лекара без граница, тврди да је реч геноцид постала жртва “својеврсне вербалне инфлације, као што се то претходно десило са речју фашиста”. Он сматра да је ова реч постепено губила своје примарно значење и да је постала “опасно опште место” са циљем да “шокира и привуче пажњу на савремене ситуације насиља и неправде”. Мајкл Игнатијев сматра да су је они “који је нажалост користе, претворили у баналну потврду статуса било какве жртве”. Геноцид се данас користи и да опише страдање изазвано природним катастрофама или терористичке нападе са великим бројем жртава. У САД противници абортуса право на прекид трудноће називају геноцидом.
Балканска историографија неретко подсећа на рат стварним и измишљеним геноцидима. У потрази за најстаријим геноцидом Хрватско слово је недавно “открило” да су још “Римљани провели геноцид над Хистрима”. У приказу књиге Василија Крестића “Геноцидом до Велике Хрватске”, Драган Недељковић пише да су “геноцид над Србима у време Павелићеве НДХ, и последњи, у Туђманово доба” припремани “пет-шест столећа... од тренутка кад су се Срби затекли са Хрватима у истој државној заједници”. Хрватски историчари тврде да је на Блајбуршком пољу маја 1945. године поред хиљада Павелићевих усташа убијено и више од сто хиљада хрватских цивила и покушавају да докажу да је “број жртава Блајбурга већи од броја жртава Јасеновца”. Они Блајбург описују као “геноцид антифашиста”, “Титову кланицу” и “мега-Сребреницу”. Др Петар Вучић на страници Друштва хрватских средњошколских професора пише да је то био “геноцид над Хрватима који нису дирали ничију земљу” и “један од облика српског освајања хрватске земље”. Слободна Далмација цитира Франца Перму који тврди да је “по окончању Другог свјетског рата у Словенији извршен геноцид над словенским и хрватским народом”. Сплитски дневник пише да број масовних гробница у Словенији “према неким изворима, достиже чак четири стотине”. Слободна је оптужила и њујоршки Институт за истраживање Јасеновца за “интернетски геноцид над хрватском повијешћу” који је “почињен” објављивањем на Интернету “монструозног фалсификата” у форми листе жртава Јасеновца.
У тексту “Жртвослов Широког Бријега у Другом свјетском рату и пораћу”, фра Андрија Никић пише да се злочинима у Блајбургу и Широком Бријегу “Тито сврстава не само у хрватске ренегате и издајице, него у затираче властитог народа, у злочинца који је учинио геноцид над властитим народом”. (Тито се криви и за геноцид над “400 000 војвођанских Немаца у бројним концентрационим логорима након Другог светског рата”.) Фра Јосип Звонимир Бошњаковић сматра да у Хрватској “нема помака напријед док се не каже отворено да су југокомунисти извршили геноцид над хрватским народом у вријеме комунистичког фашизма... Да би се дошло до истине, мора се сваки злочин истражити, повијесно и правно класифицирати. Тако доћи до истине и до тога зашто је хрватски народ у својој повијести увијек морао патити. Зашто су други народи извршили над Хрватима геноцид?” Зато не треба да чуди да је Жупанијски суд у Госпићу 2003. године једном Србину из Коренице изрекао пресуду од 13 година затвора јер је оптужени “вршио геноцид над Хрватима са својим сународњацима, и то не само у задњем рату, већ више од 500 година”. У образложењу пресуде пише и да су његови преци дошли “заједно с Османлијама како би уништили Хрватску”.
Овако темељна тривијализација речи геноцид је олакшала посао свима који желе да поричу геноцид(е) или на неки други начин злоупотребљавају овај појам. Доказивање геноцида на Балкану већ деценијама најчешће није у функцији правде, истине, жртава или мање крваве будућности. Геноциди и “геноциди” не служе само државотворним амбицијама већ и дехуманизацији “геноцидних” и популаризацији шовинистичких пројеката који обећавају нове геноциде.
Горски вијенац као Мајн кампф
Како је Његош постао Хитлер и зашто је Иво Андрић “кандидат за Хаг”?
Многи Бошњаци сматрају да је Његош “отац” и “инспиратор” геноцида, “физичког уништења и духовног затирања Бошњака као муслимана”. Бројни бошњачки аутори Горски вијенац називају “Његошевим Мајн кампфом”. “Зашто наша дјеца и даље морају да уче и читају Гор(с)ки вијенац када је он инспирација некима да нас кољу? Замислите када би Јевреји и јеврејска дјеца у Њемачкој требало да уче Мајн кампф, који би то био апсурд”, пише један Санџаклија на популарном Интернет форуму. Иља Сијарић назива Горски вијенац “српско-црногорским упутством за геноцид”. Новак Килибарда је сарајевском недељнику Дани изјавио да се “Његош мора другачије тумачити у нашим школама... јер, ми морамо једном признати да је у свим геноцидима који су вршени над народом муслимана и Бошњака, Његош био на уснама тих који врше геноцид.”
Професор Мустафа Спахић тврди да је Његош “пружио идеологизирану епску подлогу и парадигму за осам од десет досадашњих геноцида над муслиманима Србије, Санџака, Црне Горе и Босне и Херцеговине”. Његош је, по Спахићу, “као највећи српско-црногорски пјесник и као владика... опјевао, посветио и у најузвишеније дјело претворио геноцид”. Удружење “Жене Сребренице” је крајем прошле године поднело иницијативу за измену назива основне школе “Петар Петровић Његош” у Сребреници. “Сматрамо да је идеолошка основа геноцида у Сребреници између осталог била и у књижевно-националистичкој поруци, чији је аутор управо био Његош. Нека се српски народ замисли, како би се они осјећали да дјецу шаљу у школу која носи име Анте Павелића или некога од заповједника логора Јасеновац”, наводи се у образложењу иницијативе.
Канцеларија високог представника у Сарајеву је пре неколико година наредила да ђаци у Републици Српској исцепају странице са цитатом из романа “На Дрини ћуприја” јер није било времена да се припреме нови, од “говора мржње очишћени” уџбеници. Сарајевски Дани су објавили текст под насловом “Иво Андрић – кандидат за Хаг?” Овај недељник цитира Мухидина Пашића, председника Бошњачке заједнице културе “Препород” који тврди: “да је жив, Андрић би морао одговарати за злочине над Бошњацима”. “Слободан сам казати да Иво Андрић, управо због својих литерарних дјела, сноси велику одговорност, већу можда и од самих реализатора пројекта Велика Србија. Иво Андрић, како сви воле рећи, наш једини нобеловац, био (је) један од оних који је сијао мржњу и раздор у БиХ и један од архитеката злочиначког пројекта Велика Србија”, каже Пашић. Сарајевски Дани пишу да Пашић “не би био спомена вриједан да његов иступ не представља матрицу политичког мишљења владајућих структура ове земље”.
“Андрић се у својим дјелима (На Дрини ћуприја, Травничка хроника и неке приповијетке) увелико етнички огријешио у односу на босанске муслимане које је приказивао у негативном свјетлу – као силеџије, кабадахије, пијанице, убице, неморалне људе, перверзне и наказне. Он је на тај начин допринио... сценарију србијанског фашистичког режима, на челу са Српском академијом наука и уметности, о уништењу босанских муслимана и Босне и Херцеговине као државе”, каже се у образложењу захтева да се промени име улице у Тузли која носи Андрићево име.
Зоран Ћирјаковић
Шта је све потребно за прављење независне државе на Балкану? Не захтева се само један велики кнјижевник, пат композитора, епски пеник, оманји народ, језик, и вера, већ и један, или још боље десетак, геноцида
У Црној Гори налазимо последње у низу оних који оловком стварног или измишљеног геноцида покушавају да исцртају или подебљају карту замишљене државе. Историчар Новак Аџић пише о будућој, независној Црној Гори “са конституционално и институционално изграђеном црногорском нацијом, црногорским језиком, културом и црногорском Црквом” у којој “српски популизам и агресивизам, политика великосрпске асимилације и хегемоније, мора припадати историји”. Предуслов за остварење овог циља је, по Аџићу, победа над “антицрногорском нацишовинистичком четничком политиком... у Црној Гори”. Да би нека политика била “нацистичка”, она мора бити и геноцидна. Доказивање прошлих “геноцида” и геноцида је важно јер се само тако циљ може представити као неупитан и само тада сва средства постају оправдана. Зато су, пошто су Црногорцима обезбедили сопствени језик и цркву и поједини “индепендисти” и “суверенисти” кренули да траже недостајући састојак балканског државотворног рецепта.
Аџић пише да су “од 1918. године, па надаље, Срби у Црној Гори вршили... плански геноцид над црногорским народом”. Објашњавајући колико је дубоко “забраздио великосрпски клерофашизам”, он наводи да су под “окупаторском заставом са четири С... Црногорци доживјели највећи терор, мучење, злочине, геноцид, културоцид, асимилацију од 1918. до 1941. године.” Пишући о “онима који уништавају све што је црногорско”, Чедомир Љешевић помиње “светосавско-јустинијанско клеронацистичку великосрпску” тезу и “београдски центар великосрпског клеронацизма” који производи “корпус етноцида, геноцида, па и холокауста, прије у БиХ, Хрватској и на Косову, а онда и у Црној Гори”. Црногорска етничка асоцијација Аустралије је на свом веб сајту објавила текст Сретена Зековића. Овај текст, у коме се доказује да је “одлука о присаједињењу Црне Горе Србији... имала уништавајући и геноцидни смисао”, можете наћи на бројним суверенистичким Интернет сајтовима и форумима. Као и Аџић, Зековић је своју пажњу усмерио на “зеленашки ослободилачки покрет... познат под именом Божићни устанак” и “крвави бијели терор” од 1918. године.
Он тврди да је “циљ бијелог терора био геноцидно истребљење хиљадугодишње црногорске историје и свега црногорскога. Геноцид над Црногорцима остваривао се, прије свега, економским мјерама, тако што се противницима уједињења забрањивало сијање њива како би глађу били изморени... Црногорци се плански расељавају изван Црне Горе, а помоћу њих се врши етничко чишћење Албанаца на Косову... Убијено је више тисућа људи, а по некијем свједочењима и више десетина тисућа... Родољуби се бацају у јаме. Вјешала ничу по Црној Гори.” Зековић каже да је српска “окупација” најгора у црногорској историји, да чак “ни Турци нијесу радили што чине београдске кесеџије и демократи”. Србија, по њему, није само окупатор већ “денационализатор” и уништитељ” чији су злочини резултат “светосавскога фундаментализма који ђавољијем сјеменом мржње затрова Црну Гору” и “ослободилачког тероризма”.
Геноцид су као аргумент употребљавали и представници друге половине подељене републике. Потпредседник СНС-а Новак Радуловић је недавно изјавио да се “терористичком албанском геноциду придружио на најскандалознији начин режим Мила Ђукановића”. Подгорички Дан наводи да је Радуловић изјавио “да само неко ко је или сишао с ума, или је злокобно злурад и спреман да по цијену нових несрећа реализује најстрашнији духовни геноцид, може тврдити да језик којим су своја дјела написали Wегош, Свети Петар Цетињски, краљ Никола... није српски.” “Знамо да је овај злокобни духовни геноцид из Ђукановићеве сепаратистичко-мафијашке радионице и да је то злочин са предумишљајем и насиље над српским народом”, изјавио је тада Радуловић.
Геноцид је државотворни злочин. Суштина инсистирања на тужби пред Међународним судом правде у Хагу није у наплати ратне штете која би “економски сахранила Србију”, већ у томе што многи бошњачки ауторитети верују да би пресуда којом се Србија проглашава одговорном за геноцид практично обезвредила кључни део Дејтонског споразума и омогућила укидања Републике Српске. Енвер Чаушевић “тужбу БиХ против СЦГ за агресију и геноцид” назива “судбинским питањем” и “јединим путем опстанка (босанске) државе”. “Само на тај начин доћи ће се до укидања мањег босанског ентитета, који је настао на масовним гробницама, логорима, силовањима, етничком чишћењу, паљевинама... Ма колико укидање РС данас звучало невјероватно, то ће бити неминовност ако истрајемо на тужби”, сматра Чаушевић. Фатмир Алиспахић у тексту “Како укинути Републику Српску?” тврди да је РС “освајачки и геноцидни циљ српског фашизма, па према томе њено постојање не може имати никакво друго значење осим геноцидног”. Алиспахић пише да је “Република Српска споменик геноциду” и да је “Дејтон криминални уговор” и тврди да је зато тужба од “животног значаја” за Босну... „судбински тежа и од ЗАВНОБИХ-а и од међународног признања БиХ”.
Бројни бошњачки “геноцидолози” се деле на оне који верују да је геноцид деведесетих само последњи у “серији” од десет геноцида над Бошњацима, и оне који су присталице теорије о “геноциду који траје” и чији се крај не назире. Прву, бројнију групу чине “следбеници” Мустафе Спахића који тврди да је од 1699. до 1995. године над Бошњацима почињено десет геноцида. Спахић тврди да је “стратег, идејни промотор и агенс” већине ових геноцида над муслиманима била “црква”, некад католичка некад православна. Др Расим Муминовић у студији “Србизам и страдалаштво Бошњака” пише о “српском неонацизму”, “четницима који без ножа не би знали зашто им служи глава” и “геноцидном рату који Срби воде кад год им се за то укаже прилика”. Аутор узрок геноцидности Срба налази у томе што су они “бића са инсуфицијенцијом стида и људског страха који није у свим облицима идентичан са животињским. Такви се више животињски боје него људски стиде због чега избјегавају непосредну борбу, што србизам чини не само идеолошким него и патолошким синдромом”. Алиспахић је текст о “новим кодовима агресије” и “наставку геноцида над бошњачким народом” завршио оптимистичком нотом да “постоји трачак вјере да Босна са Бошњацима може преживјети наставак геноцида”. Мада у његовом, новијем, тексту “Зашто су Срби геноцидни?” доминира песимистички тон. Алиспахић пише о снази “српске љубави према геноциду” и налази да је “геноцид... уткан у само повијесно и културно биће српског народа”.
Код свих балканских народа постоје “искривљена, површна схватања и концепта геноцида и уопште разумевања онога шта ратни злочини значе”. Веровање да је геноцид непрекидан, да се када једном почне наставља и без убијања, популаран је и међу неким српским и албанским интелектуалцима. Када говоре о геноциду, закрвљени Балканци реч редовно користе у множини. За многе питање није да ли је, већ колико пута је њихов народ био жртва геноцида. На Косову је крајем деведесетих био доминантан дискурс о отприлике “једном геноциду дневно”, како су многи Албанци покушавали да страним новинарима прикажу своју стварност под Милошевићем. Иако је чак и УН-ов Врховни суд Косова у Приштини већ “пресудио” да “српске трупе нису извршиле геноцид над косовским Албанцима” крајем деведесетих, тврдња о српском геноциду и данас представља један од главних албанских аргумената “зашто се Србима не може веровати”.
Албанско оправдање за злочине над Србима после 1999. године јесте да је “то оно што се добије за подршку геноциду”. Срби који су отерани су “експлоататори, крвопије, помагачи убица и колеге починилаца геноцида”, тврди се на популарном албанском Интернет форуму. Један косовски Албанац пише да су Албанци “били жртве многих геноцида” и да су их “ти геноциди научили две ствари”. Прво, “да бисмо преживели као нација, не смемо се мешати са другим нацијама”, и друго, “не смемо веровати никоме у Европи”. Реџеп Кастрати пише у листу Бота Сот да када се “помене Београд, Албанци се увек сете масакра који је починио српски геноцид. Наравно да ће сећања на геноцид Срба над Албанцима производити емотивне реакције које се морају у потпуности поштовати”. Неуморна албанска лобисткиња Ширли Диогарди захтева да се “Србија јавно извини Косоварима (сиц!) и Босанцима за злочине против човечности и геноцид и међународна заједница треба да призна суверенитет Косова”. Диогарди зна да реч суверенитет најубедљивије звучи када је у истој реченици са речју геноцид, макар тај геноцид био измишљен. Ово је посебно корисно ако се има у виду да су Тони Блер (директно) и Хилари Клинтон (индиректно) сугерисали да злочини српских трупа 1999. године представљају геноцид. Западни званичници су током косовског рата употребили чак и сасвим бесмислени израз “масовни геноцид”.
Данас је постало легитимно говорити о геноциду над становницима једног села и термин је, бар на Балкану, умногоме изгубио смисао који је имао када је најтежи злочин описан. Злоупотреба и тривијализација ове речи која је први пут употребљена 1944. године је достигла апсурдне размере. Навијачи Хајдука су недавно руководство које је упропастило клуб оптужили за “највећи спортски геноцид”. “Међународна мафија” је у медијима оптуживана за “геноцид над птицама” у Србији, а у Сарајеву су градске власти оптужене за “геноцид над псима”. Најчешће се ипак помиње “геноцид над свињама” као синоним за јесењи свињокољ. Ален Дестекс, бивши генерални секретар Лекара без граница, тврди да је реч геноцид постала жртва “својеврсне вербалне инфлације, као што се то претходно десило са речју фашиста”. Он сматра да је ова реч постепено губила своје примарно значење и да је постала “опасно опште место” са циљем да “шокира и привуче пажњу на савремене ситуације насиља и неправде”. Мајкл Игнатијев сматра да су је они “који је нажалост користе, претворили у баналну потврду статуса било какве жртве”. Геноцид се данас користи и да опише страдање изазвано природним катастрофама или терористичке нападе са великим бројем жртава. У САД противници абортуса право на прекид трудноће називају геноцидом.
Балканска историографија неретко подсећа на рат стварним и измишљеним геноцидима. У потрази за најстаријим геноцидом Хрватско слово је недавно “открило” да су још “Римљани провели геноцид над Хистрима”. У приказу књиге Василија Крестића “Геноцидом до Велике Хрватске”, Драган Недељковић пише да су “геноцид над Србима у време Павелићеве НДХ, и последњи, у Туђманово доба” припремани “пет-шест столећа... од тренутка кад су се Срби затекли са Хрватима у истој државној заједници”. Хрватски историчари тврде да је на Блајбуршком пољу маја 1945. године поред хиљада Павелићевих усташа убијено и више од сто хиљада хрватских цивила и покушавају да докажу да је “број жртава Блајбурга већи од броја жртава Јасеновца”. Они Блајбург описују као “геноцид антифашиста”, “Титову кланицу” и “мега-Сребреницу”. Др Петар Вучић на страници Друштва хрватских средњошколских професора пише да је то био “геноцид над Хрватима који нису дирали ничију земљу” и “један од облика српског освајања хрватске земље”. Слободна Далмација цитира Франца Перму који тврди да је “по окончању Другог свјетског рата у Словенији извршен геноцид над словенским и хрватским народом”. Сплитски дневник пише да број масовних гробница у Словенији “према неким изворима, достиже чак четири стотине”. Слободна је оптужила и њујоршки Институт за истраживање Јасеновца за “интернетски геноцид над хрватском повијешћу” који је “почињен” објављивањем на Интернету “монструозног фалсификата” у форми листе жртава Јасеновца.
У тексту “Жртвослов Широког Бријега у Другом свјетском рату и пораћу”, фра Андрија Никић пише да се злочинима у Блајбургу и Широком Бријегу “Тито сврстава не само у хрватске ренегате и издајице, него у затираче властитог народа, у злочинца који је учинио геноцид над властитим народом”. (Тито се криви и за геноцид над “400 000 војвођанских Немаца у бројним концентрационим логорима након Другог светског рата”.) Фра Јосип Звонимир Бошњаковић сматра да у Хрватској “нема помака напријед док се не каже отворено да су југокомунисти извршили геноцид над хрватским народом у вријеме комунистичког фашизма... Да би се дошло до истине, мора се сваки злочин истражити, повијесно и правно класифицирати. Тако доћи до истине и до тога зашто је хрватски народ у својој повијести увијек морао патити. Зашто су други народи извршили над Хрватима геноцид?” Зато не треба да чуди да је Жупанијски суд у Госпићу 2003. године једном Србину из Коренице изрекао пресуду од 13 година затвора јер је оптужени “вршио геноцид над Хрватима са својим сународњацима, и то не само у задњем рату, већ више од 500 година”. У образложењу пресуде пише и да су његови преци дошли “заједно с Османлијама како би уништили Хрватску”.
Овако темељна тривијализација речи геноцид је олакшала посао свима који желе да поричу геноцид(е) или на неки други начин злоупотребљавају овај појам. Доказивање геноцида на Балкану већ деценијама најчешће није у функцији правде, истине, жртава или мање крваве будућности. Геноциди и “геноциди” не служе само државотворним амбицијама већ и дехуманизацији “геноцидних” и популаризацији шовинистичких пројеката који обећавају нове геноциде.
Горски вијенац као Мајн кампф
Како је Његош постао Хитлер и зашто је Иво Андрић “кандидат за Хаг”?
Многи Бошњаци сматрају да је Његош “отац” и “инспиратор” геноцида, “физичког уништења и духовног затирања Бошњака као муслимана”. Бројни бошњачки аутори Горски вијенац називају “Његошевим Мајн кампфом”. “Зашто наша дјеца и даље морају да уче и читају Гор(с)ки вијенац када је он инспирација некима да нас кољу? Замислите када би Јевреји и јеврејска дјеца у Њемачкој требало да уче Мајн кампф, који би то био апсурд”, пише један Санџаклија на популарном Интернет форуму. Иља Сијарић назива Горски вијенац “српско-црногорским упутством за геноцид”. Новак Килибарда је сарајевском недељнику Дани изјавио да се “Његош мора другачије тумачити у нашим школама... јер, ми морамо једном признати да је у свим геноцидима који су вршени над народом муслимана и Бошњака, Његош био на уснама тих који врше геноцид.”
Професор Мустафа Спахић тврди да је Његош “пружио идеологизирану епску подлогу и парадигму за осам од десет досадашњих геноцида над муслиманима Србије, Санџака, Црне Горе и Босне и Херцеговине”. Његош је, по Спахићу, “као највећи српско-црногорски пјесник и као владика... опјевао, посветио и у најузвишеније дјело претворио геноцид”. Удружење “Жене Сребренице” је крајем прошле године поднело иницијативу за измену назива основне школе “Петар Петровић Његош” у Сребреници. “Сматрамо да је идеолошка основа геноцида у Сребреници између осталог била и у књижевно-националистичкој поруци, чији је аутор управо био Његош. Нека се српски народ замисли, како би се они осјећали да дјецу шаљу у школу која носи име Анте Павелића или некога од заповједника логора Јасеновац”, наводи се у образложењу иницијативе.
Канцеларија високог представника у Сарајеву је пре неколико година наредила да ђаци у Републици Српској исцепају странице са цитатом из романа “На Дрини ћуприја” јер није било времена да се припреме нови, од “говора мржње очишћени” уџбеници. Сарајевски Дани су објавили текст под насловом “Иво Андрић – кандидат за Хаг?” Овај недељник цитира Мухидина Пашића, председника Бошњачке заједнице културе “Препород” који тврди: “да је жив, Андрић би морао одговарати за злочине над Бошњацима”. “Слободан сам казати да Иво Андрић, управо због својих литерарних дјела, сноси велику одговорност, већу можда и од самих реализатора пројекта Велика Србија. Иво Андрић, како сви воле рећи, наш једини нобеловац, био (је) један од оних који је сијао мржњу и раздор у БиХ и један од архитеката злочиначког пројекта Велика Србија”, каже Пашић. Сарајевски Дани пишу да Пашић “не би био спомена вриједан да његов иступ не представља матрицу политичког мишљења владајућих структура ове земље”.
“Андрић се у својим дјелима (На Дрини ћуприја, Травничка хроника и неке приповијетке) увелико етнички огријешио у односу на босанске муслимане које је приказивао у негативном свјетлу – као силеџије, кабадахије, пијанице, убице, неморалне људе, перверзне и наказне. Он је на тај начин допринио... сценарију србијанског фашистичког режима, на челу са Српском академијом наука и уметности, о уништењу босанских муслимана и Босне и Херцеговине као државе”, каже се у образложењу захтева да се промени име улице у Тузли која носи Андрићево име.
Зоран Ћирјаковић
Spasite sponzoruše
Прилог за одбрану спонзоруша
Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате: да ли вам је савест сасвим чиста и да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?
Вређање спонзоруша је постао један од омиљених националних спортова у Србији. Изједначене су са курвама, ратним злочинцима и криминалцима. Њихово “естетско профитерство” је деведесетих поистовећено са “ратним профитерством” најпожељнијих спонзора. Спонзоруше су свесно користиле своје лепо тело као оружје, али реакције су обично биле као да су се за бољи живот бориле ножевима и пиштољима, а не блајханом косом и бујним грудима. Стигма прикачена овој речи је толико велика да се саме нису буниле. “Осумњичене” жене су или ћутале или су се, као Јелена Карлеуша, трудиле да докажу да оне то нису. Чак и када су им, пребијеним, остављеним или навученим на хероин, комшије признавале да су жртве, то је обично било праћено злурадим изјавама типа “сама је бирала, заслужила је, нек’ сад трпи батине, нек’ цркне” и тврдњама да су “њихове паре опљачкане од овог народа”.
Спонзорушама су приписивани најнижи мотиви иако су их многе околности приморале да потраже спонзора. Ту је, наравно, било и оних које су првенствено желеле да добију силиконска “уста на поклон за Дан заљубљених, а за Осми март и нос”. Али већина се само борила, често бирајући мање од два зла, за бољи и достојанственији живот у времену када су женама путеви били још затворенији него мушкарцима. У напорима једне спонзоруше да поправи свој мали свет у времену кад је окружење било тако непоправљиво ретко, ко је видео било шта вредно хвале. Скоро да им нико у Србији није признао субверзивну делатност, да су један израз побуне жена против мушког монопола моћи. Истовремено, оне су често биле једине особе које су најгорима међу нама, опасним мушкарцима којима је режим омогућио да отимају и не плаћају порез, узимале неки данак. Тек када је једна “генералица” опељешила моћног хашког оптуженика, неки медији су препознали њихову позитивну улогу.
Уврежило се веровање да је “Србија рај на Земљи” за спонзоруше, иако овај феномен “цвета” у сваком друштву после слома система вредности када велики број жена закључи да је њихово тело постало једини друштвено вредновани “таленат”. Када су економски потенцијали у поседу малог броја људи, по правилу мушкараца, женама су обично затворени сви конвенционални путеви ка поштовању, престижу или богатству, ка “друштвеној мушкости”. О томе пише Брам Дајкстра, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, у књизи “Зле сестре: претња женске сексуалности и култ мушкости”.
У времену економске кризе у првој половини двадесетог века Американци су постали опседнути “злом” спонзорушом која уништава вредног, богобојажљивог капиталисту. Холивудски филмови су створили слику о вампиру који “пије крв” узорног америчког мужјака. Спонзоруша је представљана као “уништитељ”, “вештица”, пирана”, “грабљивац” и жена која “поседује мушки мозак”. Најопаснијим су сматране спонзоруше “из радничке класе које су истовремено биле обдарене бујном интелигенцијом и бујним облинама”. Способност спонзоруша да се приближе мушким поседима је доживљавана као опасан, субверзиван напад на владајући мачистички “патријархат” у времену општег сиромаштва.
Корени најгорих стереотипа о спонзорушама постају препознатљиви крајем деветнаестог века када су жене почеле масовније “да мењају правила игре” и бирају партнера. На енглеском се спонзоруша каже голд-диггер (“копачица злата”) и Дајкстра пише да “ако сперма, крв и ‘злато’ чине друштвени калибар мушкарца, многе од њих су изгледа закључиле да би требало поћи од злата”. Спонзоруша је током “популистичких” година америчке историје оптужена не само да незаслужено узима новац већ, како пише Дајкстра, да “својом зубатом вагином откида сиву масу” свог моћног спонзора. Поседовање мушкарца који поседује је за многе жене био једини начин да дођу у могућност да кажу “поседујем, дакле постојим”, како Дајкстра дефинише “егзистенцијалистички циљ сваке спонзоруше”.
Број жена заинтересованих да постану спонзоруше је био толико велики да је једна од “највећих издавачких сензација у САД” крајем двадесетих била књига “Исповест једне спонзоруше” Бети ван Девентер. Иста ауторка је објавила и хит “Како наћи мужа”. Наводећи шта је алтернатива потрази за спонзором, она пише о интелигентним женама које су постале “привесци”, домаћице зависне од својих неуспешних мужева, или секретарицама, “лоше плаћеним интелектуалним проституткама тупавих мужјака”. Она своје “занимање” доживљава као “модерну бизнис методу” и пише да “не тргује сексом, већ женственошћу”. Девентер тврди да у свом животном избору ужива: “Ништа ми није драже него да надмудрим или насамарим мушкарца.” Она наглашава да је бити спонзоруша реакција модерне жене на неједнакост полова, могућност да користећи своју лепоту коначно натера мушкарце да плате цену. “Успешна спонзоруша се не рађа, већ постаје”, храбри искусна Девентер читатељке. “Жена је ускраћена у економском свету и ја мислим да је бити спонзоруша само једна од праведних компензација.”
Дајкстра сматра да је Девентер покушала да дâ одговор на дилеме многих жена у тешким, нама добро познатим временима. Бројни спонзори су на изузетно скуп начин научили да је “глупа плавуша” често много интелигентнија него што изгледа. Дајкстра пише да спонзоруше често морају да се служе мимикријом, да “својевољно потискују своју интелигенцију” и с пажњом слушају лупетања спонзора. Заузврат неретко добијају “само прилику да украду мрвице господаревог богатства” и многе доживотно остају “повлашћене слушкиње у домаћинству империјалног мужјака” и мушке играчке. Дајкстра каже и да су неке спонзоруше постале “економске терористкиње”. Ако његов опис “преведемо” на ситуацију у Србији деведесетих, “жртве” њиховог “терора” су често били баш они недодирљиви моћници и силеџије који су на разне начине терорисали несрећно окружење.
Дајкстра пише да је у Америци двадесетих, баш као и у Србији седам деценија касније, “чиста” женственост сублимирана у “глупој плавуши” постала за мушкарце “ултимативни статусни симбол, најјаснија индикација њиховог права да припадају елити еволуције”. Мерилин Монро је, како пише Милена Драгићевић-Шешић, постала типичан, негативан лик “глупаче (плавуше) љубавнице/спонзоруше” у масовној култури. Српски (и још више хрватски) мачо стереотип је да је она “фина, сређена. Само јој фали мало да мисли, све остало скоро да има”. Балкански спонзори су ређе говорили о страху од “сопствене” спонзоруше него њихове америчке колеге. Вера бахатих, мизогиних мушкараца да ће увек моћи да контролишу и манипулишу “њеном материјалном нимфоманијом” и прича о “освети спонзоруше” је деценијама била подлога многих добрих холивудских сценарија. “Жена – хемијски елемент” (‘лако се сједињује са златом, сребром и другим племенитим металима’) или “жена која исисава новац из мушкарца и онда га одбацује, јесте стални фантазам масовне културе”, пише Драгићевић-Шешић.
Српска спонзоруша у очима јавности не може да се искупи чак ни када “исиса” све из свог озлоглашеног спонзора. Узрок је можда и у томе што је изузетно мало домаћих аутора покушало да упозна свет српских спонзоруша, да завире у њихове мозгове. Вероватно најзанимљивији и најдетаљнији увид у изузетно богат и живописан миље београдских спонзоруша понудила је Маша Ребић у роману који је објављен овог месеца. У својим “Спонзорушама” она слика разноликост типова и судбина које се крију иза ове неправедно озлоглашене речи. Књига је толико уверљива и богата детаљима да Ребић (31) каже да се “боји се да ће неко мислити да сам то ја”.
“Рекли су ми да мој роман највише купују младе девојке. Верујем да ће 80 одсто читатељки моћи да се препозна у овој књизи, а опет ће за себе рећи да нису спонзоруше... Многи мушкарци ће у овом роману препознати своје девојке”, каже Ребић. “Спонзоруше о којима пишем су београдски ликови, праве Београђанке, не девојке из Гуче, не студенткиње. У Београду их има много више него са стране. То је један урбани феномен. Београђанке се само лакше маскирају и лакше прикривају да су спонзоруше. Оне имају стан код маме и тате, параван иза кога могу да се сакрију и кажу ‘па зашто бих ја то радила’.”
“Спонзоруша има свуда. То је можда најлакши пут и то није ништа страшно. У Лондону и Паризу су још ‘горе’ него овде. Тога је било и у време моје баке, али се то није тако звало. Тада су говорили ‘када беда уђе на врата, љубав излази кроз прозор’”, каже Ребић. Она сматра да имена најуспешнијих и најугледнијих у хијерархији српских спонзоруша не треба тражити у таблоидима. “Наши медији се плаше реакције моћних мушкараца. Многима није пријатно да се пише да су са неком спонзорушом... Али неки мушкарци воле спонзоруше и не стиде се да их назову правим именом. За њих је то најефикаснији начин да покажу да имају паре.” Ипак овај термин се најчешће спомиње у медијима када се пише о “силиконским” естрадним звездама и “пратиљама” оних који су управо пали са врха пирамиде моћи. Почетак “спуштања” обично прати јавно преименовање њихових партнерки из “манекенки” или “лепотица” у спонзоруше.
Промена броја и профила спонзоруша је постао барометар српске транзиције. “И спонзоруше су код нас напредовале и еволуирале. Више нико неће оне најниже, класичне спонзоруше. Сад се тражи девојка која је образована. Ако хоће да се њом ожене они ‘прави’, онда мора бити врхунска”, каже Ребић. “Све је више и више мушких спонзоруша. Жене су коначно овде успеле да дођу до пара, многе већ у адвертајзинг агенцијама зарађују две, три хиљаде евра, имају станове, службене аутомобиле. Често им се закаче симпатични, слатки лузери. Оне им плаћају рачуне и изводе их, а они су вечни студенти.” У Хрватској, где су спонзоруше много већа тема него у Србији, Ведрана Рудан предлаже реч “спонзоруш“ или “спонзорац” за мушку верзију. У западном суседству су се појавиле и “неоспонзоруше”. “То ти је нови тип! Наиме, неоспонзоруша тотално овиси сама о себи, академски је образована, а ако улети спонзор срдачно ће га прихватит”, објашњава на Интернету једна хрватска блогерка.
“Жене су овде фрустриране. У Србији није лако наћи фрајера”, каже Ребић. Многи и за ово криве спонзоруше. Наћи ћете текстове у којима се тврди да су оне “друштвено зло” и да су паралисале и инхибирале српске мужјаке. Учесник Б92 форума пише да су спонзори и спонзоруше “прописали идеале живота” и тако “приморали све остале да их прихвате или признају да су будале и неприлагођени робови”. “Уколико се догоди чудо да се спонзоруше окрену нормалним младићима, то ће бити најтрагичнија ствар за те младиће”, изјавила је докторка Данијела Марић једном домаћем магазину. О спонзорушама се у Србији често говори као о болести. Иако је многи сматрају неизлечивом, једна јунакиња Ребићкиног романа тврди: “Била сам али сам се излечила, ја сам спонзоруша у пензији”.
Докторка Марић је популарном таблоиду објаснила зашто верује да ово није могуће: “Спонзоруше никада неће моћи да промене своје основне жеље због свог менталног склопа, необразовања, погрешног васпитања и поремећеног система вредности. Спонзорство је вид латентне, односно супклиничке проституције. Проституција није само продаја сопственог тела, тај термин не везује се само за сферу сексологије, него и за поремећај моралности. Мисли се и на продају душе и на продају тела за новац, због многих бенефиција, сјаја и свега онога што новац индиректно доноси.”
Марић сматра да су спонзоруше имале алтернативу. “Неке (жене) су заврнуле рукаве па су чистиле или су радиле као продавачице. На частан начин су зарађивале новац који им је помогао да преживе.” Али многе девојке нису желеле само да преживљавају. Западних “политички коректнијих”, идеолошких спонзора је било мало, визе су се тешко добијале, а и газде су волеле да пипкају и штипкају своје слабо плаћене продавачице. Чак се и у зборницима феминистичких текстова спонзоруше изузетно ретко и углавном узгред помињу. Хајдана Балетић им поклања мало више пажње у књизи “Жене, слике, измишљаји” чије је издавање спонзорисао Фонд за отворено друштво. Балетић тврди да је то лако препознатљива жена која “нема много времена за размишљање”, која је прочитала “само једну књигу” и којој је “очуван изглед” сав капитал. Она “спонзорство” не види као последицу већ га ставља у исту раван са национализмом, ратом, “тријумфом глупости и примитивизма”.
Због примања спонзорских пара сатанизоване су и неке од најпознатијих активисткиња “друге Србије” и неки од Милошевићу блиских интелектуалаца. Ласкање, лаж и подилажење као оружје о којима говори Дајкстра на Балкану често примењују “идеолошке спонзоруше” (оба пола) које уместо облина “нуде” став и савет. Бавећи се неретко антиратним или “продемократским” профитеризмом неке/и су богатог спонзора “тражиле/и” у владиним и невладиним организацијама на Западу. Истичући и појачавајући став, често прелазећи границу истинитог и објективног, наше леве и десне “политичке спонзоруше” су примењивале исти рецепт као њихове “најгоре класичне” колегинице које су “буџиле” своје груди. Резултат је политичка сцена на којој доминирају пренаглашене, црно-беле слике и “силиконом” полулажи дорађени ставови.
Равноправно блаћене и из мушких и из женских уста спонзоруше су стекле статус најлепша “ружне појаве” у Србији. Фудбалер Ниша Савељић је недавно изјавио да “уколико би спонзоруше ступиле у организовани штрајк, то би сигурно био најмасовнији протест” у Србији. Њихову дуговечност гарантује чињеница да се на Запад и даље не може и да је Србија јако далеко од остварења националног идеала “има се, може се”. Ипак, још увек нико није овде успео да откине тако велики део мафијашког и ратнопрофитерског “колача” као спонзоруше. Да је била објективнија и активнија у прогањању балканских злочинаца, можда би им Карла дел Понте била достојна конкуренција. За разлику од швајцарске тужитељице која је већ обезбедила место у историји, њихова прича ретко има срећан крај. Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде, како пише Ребић, постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате, када следећи пут помислите да су нечасне и неморалне, да ли вам је савест сасвим чиста. Да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?
Зоран Ћирјаковић
Dodatak
Хаг, давалице и грабљивице
“Сада само лузери живе овде”, каже јунакиња романа Маше Ребић док размишља о одласку из Србије деведесетих у којој су “спонзоруше... постале масовна појава... горе од било ког вируса”. Главне јунакиње романа “Спонзоруше” иду у школу која, иако је “најбоља, најстарија и најпоштованија у Београду, сваке године изнедри по једну курветину, неколико курвица и масу спонзоруша сваке врсте”. У роману вас чекају:
Лена, “краљица спонзоруша”, “никада није јурила за парама. Паре су њу увек налазиле”.
Оља, Ленина сестра. “У згради нас сви мрзе, говоре како смо страни плаћеници јер тата ради за Американце... Они чекају у редовима за хлеб и млеко, а ми шетамо у арманију и гучију. Неко ће нас стварно опљачкати.”
Јелена “Давалица”, “ћерка неког пандура и домаћице... сви су дечаци, чини ми се, из школе са њом изгубили невиност. (Јелена) то ради за саламу”.
Сале, “тата (му) је хармоникаш и зарађује јако пуно пара код гастарбајтера у Немачкој. Знам да је Салета блам због тога и да зато фура исфорсирани фазон урбаног момка”.
Комшиница Цица “са уметком у коси, минићем и мрежастим чарапама”. “Мама... је рекла (да јој) празилук вири из дупета. Било ми (је) некако жао јадне Цице... када је бежала од лудака са пиштољем. Мора да трпи све те ћелавце, да их пушта да је ударају и чупају.”
Снежа “ми иронично каже како јој мајка даје одличан пример, јер ју је прво бивши муж издржавао годинама, а сада ће то исто наставити и њен дечко пластични хирург”.
Фудбалер Д. је “апсолутни уметник са лоптом, досадњаковић коме су ноге мозак”, “сељачког порекла, са примитивним манирима”.
Роман “је врста која изумире и добра прилика коју желе да ухвате све грабљивице овог света”.
Б. “је диван према мени, а што је он бољи ја га више мрзим. Сувише је дебео. Сувише је стар. Сувише је инертан. Са свим тим новцем који добијам, ја седим и умирем од досаде”.
Сунчица “студира тешком муком, јер и ради у неком кафићу, а газда који хоће да је кресне и нада се да ће до тога чина ускоро и доћи, само јој зато излази у сусрет и пушта је на факс баш кад мора, али гунђа и негодује, штипка је понекад”. Пар година касније Сунчица “је заљубљена у свог телохранитеља и само чека да јој човека пошаљу у Хаг”.
Дебела Маја “је моја девојка. Има 80 килограма, прелепе плаве очи и најбољу душу на свету. И дала ми је близу 100 000 ДМ да бих остварио свој сан. Њен тата је најбогатији Новосађанин. Говори за мене да сам његов паметни зет”.
Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате: да ли вам је савест сасвим чиста и да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?
Вређање спонзоруша је постао један од омиљених националних спортова у Србији. Изједначене су са курвама, ратним злочинцима и криминалцима. Њихово “естетско профитерство” је деведесетих поистовећено са “ратним профитерством” најпожељнијих спонзора. Спонзоруше су свесно користиле своје лепо тело као оружје, али реакције су обично биле као да су се за бољи живот бориле ножевима и пиштољима, а не блајханом косом и бујним грудима. Стигма прикачена овој речи је толико велика да се саме нису буниле. “Осумњичене” жене су или ћутале или су се, као Јелена Карлеуша, трудиле да докажу да оне то нису. Чак и када су им, пребијеним, остављеним или навученим на хероин, комшије признавале да су жртве, то је обично било праћено злурадим изјавама типа “сама је бирала, заслужила је, нек’ сад трпи батине, нек’ цркне” и тврдњама да су “њихове паре опљачкане од овог народа”.
Спонзорушама су приписивани најнижи мотиви иако су их многе околности приморале да потраже спонзора. Ту је, наравно, било и оних које су првенствено желеле да добију силиконска “уста на поклон за Дан заљубљених, а за Осми март и нос”. Али већина се само борила, често бирајући мање од два зла, за бољи и достојанственији живот у времену када су женама путеви били још затворенији него мушкарцима. У напорима једне спонзоруше да поправи свој мали свет у времену кад је окружење било тако непоправљиво ретко, ко је видео било шта вредно хвале. Скоро да им нико у Србији није признао субверзивну делатност, да су један израз побуне жена против мушког монопола моћи. Истовремено, оне су често биле једине особе које су најгорима међу нама, опасним мушкарцима којима је режим омогућио да отимају и не плаћају порез, узимале неки данак. Тек када је једна “генералица” опељешила моћног хашког оптуженика, неки медији су препознали њихову позитивну улогу.
Уврежило се веровање да је “Србија рај на Земљи” за спонзоруше, иако овај феномен “цвета” у сваком друштву после слома система вредности када велики број жена закључи да је њихово тело постало једини друштвено вредновани “таленат”. Када су економски потенцијали у поседу малог броја људи, по правилу мушкараца, женама су обично затворени сви конвенционални путеви ка поштовању, престижу или богатству, ка “друштвеној мушкости”. О томе пише Брам Дајкстра, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, у књизи “Зле сестре: претња женске сексуалности и култ мушкости”.
У времену економске кризе у првој половини двадесетог века Американци су постали опседнути “злом” спонзорушом која уништава вредног, богобојажљивог капиталисту. Холивудски филмови су створили слику о вампиру који “пије крв” узорног америчког мужјака. Спонзоруша је представљана као “уништитељ”, “вештица”, пирана”, “грабљивац” и жена која “поседује мушки мозак”. Најопаснијим су сматране спонзоруше “из радничке класе које су истовремено биле обдарене бујном интелигенцијом и бујним облинама”. Способност спонзоруша да се приближе мушким поседима је доживљавана као опасан, субверзиван напад на владајући мачистички “патријархат” у времену општег сиромаштва.
Корени најгорих стереотипа о спонзорушама постају препознатљиви крајем деветнаестог века када су жене почеле масовније “да мењају правила игре” и бирају партнера. На енглеском се спонзоруша каже голд-диггер (“копачица злата”) и Дајкстра пише да “ако сперма, крв и ‘злато’ чине друштвени калибар мушкарца, многе од њих су изгледа закључиле да би требало поћи од злата”. Спонзоруша је током “популистичких” година америчке историје оптужена не само да незаслужено узима новац већ, како пише Дајкстра, да “својом зубатом вагином откида сиву масу” свог моћног спонзора. Поседовање мушкарца који поседује је за многе жене био једини начин да дођу у могућност да кажу “поседујем, дакле постојим”, како Дајкстра дефинише “егзистенцијалистички циљ сваке спонзоруше”.
Број жена заинтересованих да постану спонзоруше је био толико велики да је једна од “највећих издавачких сензација у САД” крајем двадесетих била књига “Исповест једне спонзоруше” Бети ван Девентер. Иста ауторка је објавила и хит “Како наћи мужа”. Наводећи шта је алтернатива потрази за спонзором, она пише о интелигентним женама које су постале “привесци”, домаћице зависне од својих неуспешних мужева, или секретарицама, “лоше плаћеним интелектуалним проституткама тупавих мужјака”. Она своје “занимање” доживљава као “модерну бизнис методу” и пише да “не тргује сексом, већ женственошћу”. Девентер тврди да у свом животном избору ужива: “Ништа ми није драже него да надмудрим или насамарим мушкарца.” Она наглашава да је бити спонзоруша реакција модерне жене на неједнакост полова, могућност да користећи своју лепоту коначно натера мушкарце да плате цену. “Успешна спонзоруша се не рађа, већ постаје”, храбри искусна Девентер читатељке. “Жена је ускраћена у економском свету и ја мислим да је бити спонзоруша само једна од праведних компензација.”
Дајкстра сматра да је Девентер покушала да дâ одговор на дилеме многих жена у тешким, нама добро познатим временима. Бројни спонзори су на изузетно скуп начин научили да је “глупа плавуша” често много интелигентнија него што изгледа. Дајкстра пише да спонзоруше често морају да се служе мимикријом, да “својевољно потискују своју интелигенцију” и с пажњом слушају лупетања спонзора. Заузврат неретко добијају “само прилику да украду мрвице господаревог богатства” и многе доживотно остају “повлашћене слушкиње у домаћинству империјалног мужјака” и мушке играчке. Дајкстра каже и да су неке спонзоруше постале “економске терористкиње”. Ако његов опис “преведемо” на ситуацију у Србији деведесетих, “жртве” њиховог “терора” су често били баш они недодирљиви моћници и силеџије који су на разне начине терорисали несрећно окружење.
Дајкстра пише да је у Америци двадесетих, баш као и у Србији седам деценија касније, “чиста” женственост сублимирана у “глупој плавуши” постала за мушкарце “ултимативни статусни симбол, најјаснија индикација њиховог права да припадају елити еволуције”. Мерилин Монро је, како пише Милена Драгићевић-Шешић, постала типичан, негативан лик “глупаче (плавуше) љубавнице/спонзоруше” у масовној култури. Српски (и још више хрватски) мачо стереотип је да је она “фина, сређена. Само јој фали мало да мисли, све остало скоро да има”. Балкански спонзори су ређе говорили о страху од “сопствене” спонзоруше него њихове америчке колеге. Вера бахатих, мизогиних мушкараца да ће увек моћи да контролишу и манипулишу “њеном материјалном нимфоманијом” и прича о “освети спонзоруше” је деценијама била подлога многих добрих холивудских сценарија. “Жена – хемијски елемент” (‘лако се сједињује са златом, сребром и другим племенитим металима’) или “жена која исисава новац из мушкарца и онда га одбацује, јесте стални фантазам масовне културе”, пише Драгићевић-Шешић.
Српска спонзоруша у очима јавности не може да се искупи чак ни када “исиса” све из свог озлоглашеног спонзора. Узрок је можда и у томе што је изузетно мало домаћих аутора покушало да упозна свет српских спонзоруша, да завире у њихове мозгове. Вероватно најзанимљивији и најдетаљнији увид у изузетно богат и живописан миље београдских спонзоруша понудила је Маша Ребић у роману који је објављен овог месеца. У својим “Спонзорушама” она слика разноликост типова и судбина које се крију иза ове неправедно озлоглашене речи. Књига је толико уверљива и богата детаљима да Ребић (31) каже да се “боји се да ће неко мислити да сам то ја”.
“Рекли су ми да мој роман највише купују младе девојке. Верујем да ће 80 одсто читатељки моћи да се препозна у овој књизи, а опет ће за себе рећи да нису спонзоруше... Многи мушкарци ће у овом роману препознати своје девојке”, каже Ребић. “Спонзоруше о којима пишем су београдски ликови, праве Београђанке, не девојке из Гуче, не студенткиње. У Београду их има много више него са стране. То је један урбани феномен. Београђанке се само лакше маскирају и лакше прикривају да су спонзоруше. Оне имају стан код маме и тате, параван иза кога могу да се сакрију и кажу ‘па зашто бих ја то радила’.”
“Спонзоруша има свуда. То је можда најлакши пут и то није ништа страшно. У Лондону и Паризу су још ‘горе’ него овде. Тога је било и у време моје баке, али се то није тако звало. Тада су говорили ‘када беда уђе на врата, љубав излази кроз прозор’”, каже Ребић. Она сматра да имена најуспешнијих и најугледнијих у хијерархији српских спонзоруша не треба тражити у таблоидима. “Наши медији се плаше реакције моћних мушкараца. Многима није пријатно да се пише да су са неком спонзорушом... Али неки мушкарци воле спонзоруше и не стиде се да их назову правим именом. За њих је то најефикаснији начин да покажу да имају паре.” Ипак овај термин се најчешће спомиње у медијима када се пише о “силиконским” естрадним звездама и “пратиљама” оних који су управо пали са врха пирамиде моћи. Почетак “спуштања” обично прати јавно преименовање њихових партнерки из “манекенки” или “лепотица” у спонзоруше.
Промена броја и профила спонзоруша је постао барометар српске транзиције. “И спонзоруше су код нас напредовале и еволуирале. Више нико неће оне најниже, класичне спонзоруше. Сад се тражи девојка која је образована. Ако хоће да се њом ожене они ‘прави’, онда мора бити врхунска”, каже Ребић. “Све је више и више мушких спонзоруша. Жене су коначно овде успеле да дођу до пара, многе већ у адвертајзинг агенцијама зарађују две, три хиљаде евра, имају станове, службене аутомобиле. Често им се закаче симпатични, слатки лузери. Оне им плаћају рачуне и изводе их, а они су вечни студенти.” У Хрватској, где су спонзоруше много већа тема него у Србији, Ведрана Рудан предлаже реч “спонзоруш“ или “спонзорац” за мушку верзију. У западном суседству су се појавиле и “неоспонзоруше”. “То ти је нови тип! Наиме, неоспонзоруша тотално овиси сама о себи, академски је образована, а ако улети спонзор срдачно ће га прихватит”, објашњава на Интернету једна хрватска блогерка.
“Жене су овде фрустриране. У Србији није лако наћи фрајера”, каже Ребић. Многи и за ово криве спонзоруше. Наћи ћете текстове у којима се тврди да су оне “друштвено зло” и да су паралисале и инхибирале српске мужјаке. Учесник Б92 форума пише да су спонзори и спонзоруше “прописали идеале живота” и тако “приморали све остале да их прихвате или признају да су будале и неприлагођени робови”. “Уколико се догоди чудо да се спонзоруше окрену нормалним младићима, то ће бити најтрагичнија ствар за те младиће”, изјавила је докторка Данијела Марић једном домаћем магазину. О спонзорушама се у Србији често говори као о болести. Иако је многи сматрају неизлечивом, једна јунакиња Ребићкиног романа тврди: “Била сам али сам се излечила, ја сам спонзоруша у пензији”.
Докторка Марић је популарном таблоиду објаснила зашто верује да ово није могуће: “Спонзоруше никада неће моћи да промене своје основне жеље због свог менталног склопа, необразовања, погрешног васпитања и поремећеног система вредности. Спонзорство је вид латентне, односно супклиничке проституције. Проституција није само продаја сопственог тела, тај термин не везује се само за сферу сексологије, него и за поремећај моралности. Мисли се и на продају душе и на продају тела за новац, због многих бенефиција, сјаја и свега онога што новац индиректно доноси.”
Марић сматра да су спонзоруше имале алтернативу. “Неке (жене) су заврнуле рукаве па су чистиле или су радиле као продавачице. На частан начин су зарађивале новац који им је помогао да преживе.” Али многе девојке нису желеле само да преживљавају. Западних “политички коректнијих”, идеолошких спонзора је било мало, визе су се тешко добијале, а и газде су волеле да пипкају и штипкају своје слабо плаћене продавачице. Чак се и у зборницима феминистичких текстова спонзоруше изузетно ретко и углавном узгред помињу. Хајдана Балетић им поклања мало више пажње у књизи “Жене, слике, измишљаји” чије је издавање спонзорисао Фонд за отворено друштво. Балетић тврди да је то лако препознатљива жена која “нема много времена за размишљање”, која је прочитала “само једну књигу” и којој је “очуван изглед” сав капитал. Она “спонзорство” не види као последицу већ га ставља у исту раван са национализмом, ратом, “тријумфом глупости и примитивизма”.
Због примања спонзорских пара сатанизоване су и неке од најпознатијих активисткиња “друге Србије” и неки од Милошевићу блиских интелектуалаца. Ласкање, лаж и подилажење као оружје о којима говори Дајкстра на Балкану често примењују “идеолошке спонзоруше” (оба пола) које уместо облина “нуде” став и савет. Бавећи се неретко антиратним или “продемократским” профитеризмом неке/и су богатог спонзора “тражиле/и” у владиним и невладиним организацијама на Западу. Истичући и појачавајући став, често прелазећи границу истинитог и објективног, наше леве и десне “политичке спонзоруше” су примењивале исти рецепт као њихове “најгоре класичне” колегинице које су “буџиле” своје груди. Резултат је политичка сцена на којој доминирају пренаглашене, црно-беле слике и “силиконом” полулажи дорађени ставови.
Равноправно блаћене и из мушких и из женских уста спонзоруше су стекле статус најлепша “ружне појаве” у Србији. Фудбалер Ниша Савељић је недавно изјавио да “уколико би спонзоруше ступиле у организовани штрајк, то би сигурно био најмасовнији протест” у Србији. Њихову дуговечност гарантује чињеница да се на Запад и даље не може и да је Србија јако далеко од остварења националног идеала “има се, може се”. Ипак, још увек нико није овде успео да откине тако велики део мафијашког и ратнопрофитерског “колача” као спонзоруше. Да је била објективнија и активнија у прогањању балканских злочинаца, можда би им Карла дел Понте била достојна конкуренција. За разлику од швајцарске тужитељице која је већ обезбедила место у историји, њихова прича ретко има срећан крај. Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде, како пише Ребић, постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате, када следећи пут помислите да су нечасне и неморалне, да ли вам је савест сасвим чиста. Да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?
Зоран Ћирјаковић
Dodatak
Хаг, давалице и грабљивице
“Сада само лузери живе овде”, каже јунакиња романа Маше Ребић док размишља о одласку из Србије деведесетих у којој су “спонзоруше... постале масовна појава... горе од било ког вируса”. Главне јунакиње романа “Спонзоруше” иду у школу која, иако је “најбоља, најстарија и најпоштованија у Београду, сваке године изнедри по једну курветину, неколико курвица и масу спонзоруша сваке врсте”. У роману вас чекају:
Лена, “краљица спонзоруша”, “никада није јурила за парама. Паре су њу увек налазиле”.
Оља, Ленина сестра. “У згради нас сви мрзе, говоре како смо страни плаћеници јер тата ради за Американце... Они чекају у редовима за хлеб и млеко, а ми шетамо у арманију и гучију. Неко ће нас стварно опљачкати.”
Јелена “Давалица”, “ћерка неког пандура и домаћице... сви су дечаци, чини ми се, из школе са њом изгубили невиност. (Јелена) то ради за саламу”.
Сале, “тата (му) је хармоникаш и зарађује јако пуно пара код гастарбајтера у Немачкој. Знам да је Салета блам због тога и да зато фура исфорсирани фазон урбаног момка”.
Комшиница Цица “са уметком у коси, минићем и мрежастим чарапама”. “Мама... је рекла (да јој) празилук вири из дупета. Било ми (је) некако жао јадне Цице... када је бежала од лудака са пиштољем. Мора да трпи све те ћелавце, да их пушта да је ударају и чупају.”
Снежа “ми иронично каже како јој мајка даје одличан пример, јер ју је прво бивши муж издржавао годинама, а сада ће то исто наставити и њен дечко пластични хирург”.
Фудбалер Д. је “апсолутни уметник са лоптом, досадњаковић коме су ноге мозак”, “сељачког порекла, са примитивним манирима”.
Роман “је врста која изумире и добра прилика коју желе да ухвате све грабљивице овог света”.
Б. “је диван према мени, а што је он бољи ја га више мрзим. Сувише је дебео. Сувише је стар. Сувише је инертан. Са свим тим новцем који добијам, ја седим и умирем од досаде”.
Сунчица “студира тешком муком, јер и ради у неком кафићу, а газда који хоће да је кресне и нада се да ће до тога чина ускоро и доћи, само јој зато излази у сусрет и пушта је на факс баш кад мора, али гунђа и негодује, штипка је понекад”. Пар година касније Сунчица “је заљубљена у свог телохранитеља и само чека да јој човека пошаљу у Хаг”.
Дебела Маја “је моја девојка. Има 80 килограма, прелепе плаве очи и најбољу душу на свету. И дала ми је близу 100 000 ДМ да бих остварио свој сан. Њен тата је најбогатији Новосађанин. Говори за мене да сам његов паметни зет”.
О чему говоримо када говоримо о Хагу
Најтежи посао у Србији
(Текст објављен у недељнику НИН 2008. године)
Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.
Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело представља најсрамније странице наше историје у којој војвода Шешељ, што смо знали много пре фарсичног суђења, није имао занемарљиву улогу. Врхунски домет тужилаштва је, ипак, у чињеници да ту нема иронијске дистанце, ограде која би могла да послужи као смоквин лист. Да би суђење за неке од најтежих злочина које можемо замислити доживели као забаву, није потребно да сте набијени дозом перверзије, шовинистичке мржње, непоштовања према жртвама српских злочина или љубави према лику и делу оптуженог војводе. Можда је најстрашније од свега то што нам трибунал не дозвољава да када говоримо о Хагу говоримо о злочинима.
У изузетно ретком споју Шешељевих особина један је од кључева за разумевање зашто многи други неславни балкански ликови, од генерала Готовине до генерала Младића, беже, или су упорно бежали, од Хага. Да би оптуженик успео да покаже право, первертирано лице Трибунала, неопходно је да буде спреман да годинама у затвору чека на суђење, да лажи и фалсификате тражи тамо где их нико нормалан не би тражио и да себе изложи милости правног система осмишљеног да арбитрарно игнорише главне постулате свих постојећих, конзистентних и функционалних правних система на свету. Поврх свега, Хаг је успео да постигне да сама оптужница буде довољна да оптужени, у очима огромног броја својих сународника, буде промовисан у свеца, националну икону и недостижан идеал.
Писање хагиографија није предвиђено као један од задатака Трибунала. Суштина хашког правног неуспеха није у Шешељевим талентима или безобзирности. Није се у хашким судницама нека високоморална међународна правда и узорна процедура сусрела са “злим генијем” и изгубила тешку битку. Трибунал је поразио сам себе. И онда када су хашки “шешељи” и “милошевићи” били лоши и јадни, тужилаштво је успевало да буде још јадније и горе, уносећи при томе увек нове елементе јефтине лажи и неприкладне комике.
На дугачкој листи савезника зла почасно место припада онима који су га преувеличавали и банализовали – и тиме релативизовали и доводили у питање. Бранити и правдати једно овакво суђење, травестију правде и права, значи бити, било свесно или ненамерно, савезник бивших и будућих злочинаца, непријатељ помирења и кажњивости на Балкану и користан члан – ако на тренутак прихватимо да су речи “Хаг” и “право” синоними – правог “антихашког лобија”.
Ако постоји било каква корист од Шешељевог суђења, онда је то могућност да научимо колико велики креативни потенцијал настане када се у телима неколико правника сједине неспособност, галактичка ароганција, болесна амбиција и одсуство способности за емпатију према жртвама злочина на, када се гледа из Хага, вероватно ружном, прљавом и злом Балкану. Тужиоци-алхемичари, који су суђење за ратне злочине претворили у комедију, тврде да “раде независно од Савета безбедности, било које државе или међународне организације”. Али, стиче се утисак да је тужилаштво независно и од морала и од правде и од права и од свега онога што је потребно да би се суочили са злочиначким поглављем балканске историје.
Да би једно суђење, што нам је донедавно био синоним за досаду, постало еталон добре забаве потребна је, поред паратужилаца, и галерија урнебесних ликова. Ту до изражаја посебно долазе креатуре које су најављене као сведоци и експерти, затим арогантни и самоуверени главни судија, од кога можемо очекивати да ускоро пресуди и да је Земља равна плоча, и суткиња која својим, на срећу, ретко израженим интелектуалним способностима помаже да појмимо универзалну природу људске глупости.
Уместо да, како су идејни творци овог процеса планирали, Хаг заувек избаци Шешеља из политичке Србије, тужиоци су омогућили да се херцеговачки ултранационалиста врати на мала врата. Бројни Шешељеви непријатељи могу се утешити чињеницом да је војвода током претходне две деценије доказао да – можда му је то највећи од многих талената – уме да прокоцка највеће шансе и при томе спржи мостове који су му обезбеђивали одступницу. Али, заговорници принудног суочавања и демократског испирања мозга требало би првенствено да захвале Александру Тијанићу што је урнебесну хашку срамоту “сакрио” у касном, скоро еротском термину на најмање гледаном јавном каналу.
Телевизијски Шешељ је поново поделио становнике Србије – овај пут у три групе. У првој су они који уторком, средом и четвртком, негде после десет увече, седну испред телевизора и чекају да им, уместо истине или катарзе, буде сервирана хашка верзија “Монтипајтона” – и то не крију. У другој групи су они који ураде исто, али их је срамота да то јавно признају. У трећој су они који не гледају “суђење” – и не знају шта пропуштају.
Ако сте у стању да гледате Шешеља – а многи нису, још увек није касно да надокнадите пропуштено. Погледате ли, после ноћног снимка суђења, неку од дванаест играних серија које се тренутно емитују на домаћим каналима, можда закључите и да је посао сценаристе данас најтежи у Србији.
Зоран Ћирјаковић
(Текст објављен у недељнику НИН 2008. године)
Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.
Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело представља најсрамније странице наше историје у којој војвода Шешељ, што смо знали много пре фарсичног суђења, није имао занемарљиву улогу. Врхунски домет тужилаштва је, ипак, у чињеници да ту нема иронијске дистанце, ограде која би могла да послужи као смоквин лист. Да би суђење за неке од најтежих злочина које можемо замислити доживели као забаву, није потребно да сте набијени дозом перверзије, шовинистичке мржње, непоштовања према жртвама српских злочина или љубави према лику и делу оптуженог војводе. Можда је најстрашније од свега то што нам трибунал не дозвољава да када говоримо о Хагу говоримо о злочинима.
У изузетно ретком споју Шешељевих особина један је од кључева за разумевање зашто многи други неславни балкански ликови, од генерала Готовине до генерала Младића, беже, или су упорно бежали, од Хага. Да би оптуженик успео да покаже право, первертирано лице Трибунала, неопходно је да буде спреман да годинама у затвору чека на суђење, да лажи и фалсификате тражи тамо где их нико нормалан не би тражио и да себе изложи милости правног система осмишљеног да арбитрарно игнорише главне постулате свих постојећих, конзистентних и функционалних правних система на свету. Поврх свега, Хаг је успео да постигне да сама оптужница буде довољна да оптужени, у очима огромног броја својих сународника, буде промовисан у свеца, националну икону и недостижан идеал.
Писање хагиографија није предвиђено као један од задатака Трибунала. Суштина хашког правног неуспеха није у Шешељевим талентима или безобзирности. Није се у хашким судницама нека високоморална међународна правда и узорна процедура сусрела са “злим генијем” и изгубила тешку битку. Трибунал је поразио сам себе. И онда када су хашки “шешељи” и “милошевићи” били лоши и јадни, тужилаштво је успевало да буде још јадније и горе, уносећи при томе увек нове елементе јефтине лажи и неприкладне комике.
На дугачкој листи савезника зла почасно место припада онима који су га преувеличавали и банализовали – и тиме релативизовали и доводили у питање. Бранити и правдати једно овакво суђење, травестију правде и права, значи бити, било свесно или ненамерно, савезник бивших и будућих злочинаца, непријатељ помирења и кажњивости на Балкану и користан члан – ако на тренутак прихватимо да су речи “Хаг” и “право” синоними – правог “антихашког лобија”.
Ако постоји било каква корист од Шешељевог суђења, онда је то могућност да научимо колико велики креативни потенцијал настане када се у телима неколико правника сједине неспособност, галактичка ароганција, болесна амбиција и одсуство способности за емпатију према жртвама злочина на, када се гледа из Хага, вероватно ружном, прљавом и злом Балкану. Тужиоци-алхемичари, који су суђење за ратне злочине претворили у комедију, тврде да “раде независно од Савета безбедности, било које државе или међународне организације”. Али, стиче се утисак да је тужилаштво независно и од морала и од правде и од права и од свега онога што је потребно да би се суочили са злочиначким поглављем балканске историје.
Да би једно суђење, што нам је донедавно био синоним за досаду, постало еталон добре забаве потребна је, поред паратужилаца, и галерија урнебесних ликова. Ту до изражаја посебно долазе креатуре које су најављене као сведоци и експерти, затим арогантни и самоуверени главни судија, од кога можемо очекивати да ускоро пресуди и да је Земља равна плоча, и суткиња која својим, на срећу, ретко израженим интелектуалним способностима помаже да појмимо универзалну природу људске глупости.
Уместо да, како су идејни творци овог процеса планирали, Хаг заувек избаци Шешеља из политичке Србије, тужиоци су омогућили да се херцеговачки ултранационалиста врати на мала врата. Бројни Шешељеви непријатељи могу се утешити чињеницом да је војвода током претходне две деценије доказао да – можда му је то највећи од многих талената – уме да прокоцка највеће шансе и при томе спржи мостове који су му обезбеђивали одступницу. Али, заговорници принудног суочавања и демократског испирања мозга требало би првенствено да захвале Александру Тијанићу што је урнебесну хашку срамоту “сакрио” у касном, скоро еротском термину на најмање гледаном јавном каналу.
Телевизијски Шешељ је поново поделио становнике Србије – овај пут у три групе. У првој су они који уторком, средом и четвртком, негде после десет увече, седну испред телевизора и чекају да им, уместо истине или катарзе, буде сервирана хашка верзија “Монтипајтона” – и то не крију. У другој групи су они који ураде исто, али их је срамота да то јавно признају. У трећој су они који не гледају “суђење” – и не знају шта пропуштају.
Ако сте у стању да гледате Шешеља – а многи нису, још увек није касно да надокнадите пропуштено. Погледате ли, после ноћног снимка суђења, неку од дванаест играних серија које се тренутно емитују на домаћим каналима, можда закључите и да је посао сценаристе данас најтежи у Србији.
Зоран Ћирјаковић
субота, 30. октобар 2010.
Somnabulni orijent
Mnogima od nas više nije lako da usporimo ritam, da uđemo u slatku hibernaciju. Ako mislite da su "rajska" ostrva u tropima rešenje, razmislite još jednom. Bora Bora jeste mesto iz snova neoliberalnih menadžera - i srpskih novokomponovanih snobova koji su se emancipovali od "idem na Maldive/Dubai/Dominikanu da bi imala o čemu da pričam kod frizera" varijante. Ali, mnogi posetioci ovo bajkovito ostrvo, najsavršeniji tropski raj, zovu Boring Boring ("dosadno dosadno"). Mir, čak i ultimativni, somnabulni mir, ne podrazumeva dosadu. Ako vaša ideja potpunog opuštanja nije vezana za beli pesak i more, ako ne možete da umirite nomadski duh, razmislite o Laosu.
Laos je najsvršeniji protivotrov za neoliberalne more koji poznajem. Teško je spojiti Laošane i kapitalizam, ne samo u današnjoj, turbo inkaranaciju. Francuzi, koji su "nacrtali" granice njihove zemlje, smatrali su ih šarmantim i finim, ali "prirodno lenjim" i previše letargičnim. Dok su vladali Indokinom oni su odlučili da "uvezu" Vijetnamce, narod koji voli pare i spreman je da radi. Laošane je i danas teško motivisati da nastave da se trude pošto zaključe da su zaradili dovoljno za ono što smatraju da im je neophodno. Teško je ne videti zašto su francuski kolonijalisti zaključili da "Vijetnamci sade pirinač, Kmeri ga gledaju kako raste, a Laošani ga slušaju kako raste". Setio sam se ovoga svaki put kada sam "beskonačno" dugo čekao na omiljenu laošansku supu od pirinčanih nudli. Duševni bol zbog dugačkog čekanja ublažavala je činjenica da ogromna činija, skoro vangla pruskusne supe, košta manje od 80 dinara.
Laoška nonšalacija, iskrena (i metastazirana) verzija srpskog loše glumljenog i agesivnog "opušteno", pre ili kasnije će početi da vas iritira. Ali, ništa nije savršeno. Ako je potrebno da biram između vijetnamske "sve može", dolari uvek u očima konfučijansko-neoliberalne modrnosti i laošanske hronične zbunjenosti, indolentnosti i pogubljenosti uvek glasam za ovo drugo. Uostalom, svet je pun mesta koje dobro funcionišu, mekdonaldizovane efikasnosti "za svaki džep", ali iščukani i Laos - to ovde nije samo kliše - je jedan.
Na sreću, Aziju je, čak i kad je sasvim cyber i tapacirana globalnim brendovima nemoguće "evropeizovati". Sterilisana potrošačka modernost, zarazni i agresivni zapadni inkubator strahova i želja koje mame novac i bude neizdrž, još nije stigao u najveći deo Laosa, čak ni kao glazura. Vijentijan, glavni grad dugačke zemlje, deluje kao neko nobično, veliko selo. Zalazak sunca na obali Mekonga, u centu grada (mada nisam siguran da pojam "centra grada" tamo ima smisla), učinio je da se osećam kao da mi je neko mir ubrizgao direktno u venu. Divno je sačekati ga uz cooler, gazirano i zaslađeno belo vino sa ukusom "jagodičastog voća" koje Laošani obožavaju (popularniji je samo Beerlao). Neko se možda seća coolera, koji je mnogo prijatniji nego što pomišljate, kao jedne od poslednjih novotarija koja je pre prethodnog rata nakratko stizala u beogradske supermarkete iz Slovenije.
Umesto klupa ili drvoreda pored reke su džakčići s peskom, koji su par meseci ranije (neuspešno) branili malenu prestonicu od ogromne reke. Čak je i Mekong u januaru deluje pitomo i umirujuće - davno je prošla sezona kiša. Nije bilo ničega da pokvari palančku tropsku idilu. Niko ništa nije prodavao, nije bilo prosajaka i sitnih lopova. Što je najvažnije, nije bilo ni evropskih i američkih pedofila koji u Pnom Penu, par stotina kilometara južnije, svako veče izmile na obale Tonle Sapa da prošetaju svoje kambodžanske devojčice.
Laošanski (post)komunisti nisu dozvolili da Laos ostane regionalna prestonica "trgovine kožom", kako u Indokini zovu trgovinu ljudima (oba pola). Zabranivši da u najvećem delu zemlje klubovi, restorani i barovi rade posle 11 (do tada morate da popijete poslednje piće), vlasti su dodatno obezbedile da beli pedofili, koji su, čak i kada su siromašni, prebogati za standarde jedne od najsiromašnijih azijskih zemalja, ni ne pomisle da u Laosu zlopotrebljavaju mešavinu tradicionalno liberalnog odnosa prema predbračnom seksu i bede koja ukida kažnjivost i lomi skrupule.
Glavni grad je i izuzetak i kada se radi o fajrontu - par klubova radi do 1. Mada biće vam strašno dosadno ako ne podnosite tajlandski pop i muziku koju je Lonely Planet opisao kao "elktrificirani laoški folk" - adekvatnije (i lepše) bi bilo nazvati je turbofolk. Skupljam turbofolkove sveta i u mojoj torbi se našlo mesta za dva VCDa Aleksndre Bunsu. (CD, DVD i DivX se tamo nisu primili). Najveća laoška turbo zvezda (mama je iz Bugarske) donedavno nije uspevala da živi od muzike i glume. Govori četiri jezika i radila je povremeno kao recpcionarka u post-hipi enklavi Vang Vieng ("nova Goa"), severno od Vijentijana. Slavu je uspela da obogati novcem tek pošto je skratila ime (postala je Sandra), ubacila violinu u svoj pesme i, što je najvažnije, pojavila se u dve tajlandske sapunice. Kao "zvezdica" u Tajlandu za par meseci uspela je da zaradi više nego što će ikada zaraditi kao najveća zvezda u Laosu, zemlji u kojoj trećina stanovništva živi u oblastima u u kojima nema struje. Sandra je bila mudra i iskoristila je "tajlandski" novac da ode u Japan gde sada studira "medijski dizajn". Verovatno će magistrirati pre nego što laoška elektrodistribucija prebrodi prirodne i budžetske prepreke. Ako pogledate program LNTV-a, laoškog RTS-a, videćete koliko Laosu nedostaje jedan dobar "medijski dizijner".
I bez uvida u statističke podatke o distribuciji električne energije, nije teško zaključiti zašto je najveća pop heriona želela da ode. Kada padne mrak betonske zgrade, malo koja ima više od četiri sprata, deluju više kao čudni ukrasi nego kao deo tišine koja caruje jedim od najsporijih glavnih gradova sveta. Ako se primate na marketinške "spora hrana" trikove, u Laose ćete doživeti nirvanu. Na melanholičnim obalama Mekonga ono što doživljavamo kao zdravo, organski, ekološki ili opušteno vam, po pravilu, neće "servirati" ni uz dosadnu zapadnjačku moralizatorsko-misionarsku notu, ni uz balkansku lažnu iskuliranost. Laošani su, za razliku od nas, na ti sa svojom lenjošću.
Činilo mi se da su najvredniji u malim restoranima na obali Mekonga kada (sami) pripremaju laošansku roštilj-supu. U centru stola je žar iznad koga se nalazi neobična metalna posuda - i roštilj i "šerpa". Ona omogućava da istovremeno pečete tanko iseckane komade mesa, na kupastom delu u sredini, i pravite supu u udubljenju (nalik horizontalno presečenoj polovini američke krofnice). Ukusni sokovi curkaju iz roštiljskog dela u deo u kome se kuva supica, u koji Laošani povremeno dodaju vodu, sveže povrće i pirinčane nudle.
Neobična posuda, ako se udaljite od stola, liči na mali zamak okružen jarkom ili veliki šešir. Kombinacija supe i roštilja je izuzetno ukusna i obedovanje je mnogo zabavnije nego u korejskim restoranima gde ćete, takođe, imati svoje malo ognjište na stolu.
Laošani vole "lepljivi pirinač" - mnogo hranljiviji i drugačijeg ukusa od "običnog" pirinča (koji će postati lepljiv samo ako ga prekuvate). Retko koriste štapiće. Lepljivi pirinač im omogućava da jedu rukama - ako je pravilno spremljen čak se ni ne lepi se za prste. Najukusniji mi je bio u u slatkim jelima. Kuvan sa kokosovim mlekom, i poslužen sa kriškama manga, savršen je i kao doručak i kao dezert. Ako poželite da "sperete" trećesvetsku prašinu, i na trenutak utonete u postkolonijalni raj, u boljim hotelima i restorananima u Vijentijanu će vam poslužiti nešto još ukusnije - dezert od "biserne tapioke", manga i kokosovog mleka koji odlično ide uz Cointreau. Ni sitan luksuz u Vijentijanu nije skup - nećete se finansijski unakaziti čak i ako se navučete. A i navešće Vas da zaključite da je okrutni francuski kolonijalizam na obalama Mekonga ostavio i nešto što vredi pohvaliti.
Za one koji smatraju da im je potrebna snažnija dekontaminacija, ljuta zapadna trava na ljutu orijentalnu ranu, u Vijentijanu, gradu bez "supermarketa" i "hipermarketa", postoje dva Phimphone minimarketa. U Phimphoneu ćete možda završiti i ako ne bolujete od evronostalgije - Laos je jedna od retkih zemalja u kojoj je teško naći tampone. U ostalim radnjama u Vijantijanu čekaju vasn a primer, samo dve vrste flaširane vode. Loaški postkomunizam je raj i za sve one koji žale što danas u Srbiji kada kažete da hoćete hleb prodavac ne zna šta tačno mislite.
Ono čega nema u radnji obično ima na ulicama i pijacama. (Mada ni tamo nema gorepomenutih tampona.) Ipak, pijace su u jugoistočnij Aziji prvenstveno mesta gde se jeftino i dobro jede. I Vijentijanu, kao i u mnogo većem i užurbanijem Pnom Penu, najživlje su predveče, kada hiljade motorciklista zastane da bi kupilo kuvanu hranu za poneti. Sitne, nasmejene tete i njihova slinava deca trčkaraju između brojnih šerpi i pakuju hranu u male plastične kesice, slične onima koje se kod nas prodaju za pakovanje hrane u zamrzivačima. Za one bez motorcikla, tu su male plastične hoklice i naprsle plastične činije. Strah za budućnost mojih razmaženih evropskih creva me je sprečio da im se priključim. Pranje činija ne uključuje korišćenje deterdženta i brisanje. Ukusna hrana je jeftina i ako se ne hranite na pijacama. Većina Laošana nikada nije držala u ruci najveću novčanicu od 50.000 kipa - koja vredi manje od 9 evra. Ogromni bilbordi sa slikama ovog nedostižnog papirića postavljeni su blizu svih pijaca. Jedan od većih problema je vraćanje kusura.
Ako niste previše baksuzni u Laosu ćete se susresti sa samo dve neprijatnosti. Jedan, manja, vas čeka ako nekoga, slučajno ili namerno, rukom dodirnete po glavi. Laoška deca su neodoljiva, uvek željna igre, razgovora i sitnog poklona. Ali, ako pokušate da ih pomazite po glavi shvatićete snagu laoškog verovanja da "niskim" delovima tela (ruke) ne treba dodirivati "visoke" (glava).
Druga neprijatnost je vezana za vožnju autobusom. Ako ne letite avionom odlazak iz Vijentijana vam verovatno neće biti prijatan. Laošani žive u zemlji koja se, uglavnom, sastoji od strmih planina i uskih dolina, ali ne podnose vožnju u krivinama. Oni sa lakoćom vare celokupnu faunu regiona, uključujući i meso životinja i insekata o kojima i ne pomišljate kao o hrani. Dobro se nose se supama u restoranima-krajputašima čiji vlasnici odbijaju da se suoče sa sredstvima za pranje sudova. Ali već prvih par oštrih krivina izazvaće serijsko povraćanje. Kolektivno otvaranje prozora obradovaće vaše čulo mirisa, ali će vas istovremeno, na prilično bolan način, sučiti sa dve činjenice. Prva je da tropi nisu uvek i svuda vrući. Druga je da mnogi narodi ne dele svebalkanski strah od promaje - on se kod Laošana ne javlja čak ni onda kada se spoljna temperatura opasno približi nuli.
Ako preživite krivine završićete verovatno na jednoj od dve zanimljive destinacija. Severno od Vijentijana je Luang Prabang, najveća laoška znamenitost i jedan od najlepših gradića na svetu. Nažalost, iako u Laosu nema razloga da razmišljate o terorizmu, Osama Bin Laden je zaslužan za pretvaranje ovog grada u sve popularniju "metu" američkih urista koji putuju u paket aranžmanima. Za razliku od Srba i bratskih naroda, koji kada kažu turizam obično pomisle na more i šoping, Ameriknci od 11. septembra kada kažu turizam najčešće podrazumevaju da će to biti u nekoj "zemlji bez muslimana".
Malo istočnije, na kraju dugog i krivudavog puta su predivni pejzaži, lepa sela naseljena različitim narodima i drveni manstiri sa infaltinim ikonama. Tamo nema američkih tursita, ali ima američkih kasetnih bombi. Laos je najbombardovanija zemlja u istoriji i, iako je prljavi rat odavno završen, svake godine 300 ljudi pogine od neaktiviranih bombica. "Kasete", ogromne metalne "košuljice" u kojima su ih američki "bogovi" slali sa neba, laoški seljaci danas koriste za gajenje luka i izgradnju kuća.
Slatka somnabulija je na severoistoku zemlje još opojnija nego u prestonici. Sa mnom je, ipak, uvek bio poneki Laošanin. Mada, ne zato što mi je trebao turistički vodič. Nisam želeo da moj mir - i nogu - uništi mala američka bomba.
Laos je najsvršeniji protivotrov za neoliberalne more koji poznajem. Teško je spojiti Laošane i kapitalizam, ne samo u današnjoj, turbo inkaranaciju. Francuzi, koji su "nacrtali" granice njihove zemlje, smatrali su ih šarmantim i finim, ali "prirodno lenjim" i previše letargičnim. Dok su vladali Indokinom oni su odlučili da "uvezu" Vijetnamce, narod koji voli pare i spreman je da radi. Laošane je i danas teško motivisati da nastave da se trude pošto zaključe da su zaradili dovoljno za ono što smatraju da im je neophodno. Teško je ne videti zašto su francuski kolonijalisti zaključili da "Vijetnamci sade pirinač, Kmeri ga gledaju kako raste, a Laošani ga slušaju kako raste". Setio sam se ovoga svaki put kada sam "beskonačno" dugo čekao na omiljenu laošansku supu od pirinčanih nudli. Duševni bol zbog dugačkog čekanja ublažavala je činjenica da ogromna činija, skoro vangla pruskusne supe, košta manje od 80 dinara.
Laoška nonšalacija, iskrena (i metastazirana) verzija srpskog loše glumljenog i agesivnog "opušteno", pre ili kasnije će početi da vas iritira. Ali, ništa nije savršeno. Ako je potrebno da biram između vijetnamske "sve može", dolari uvek u očima konfučijansko-neoliberalne modrnosti i laošanske hronične zbunjenosti, indolentnosti i pogubljenosti uvek glasam za ovo drugo. Uostalom, svet je pun mesta koje dobro funcionišu, mekdonaldizovane efikasnosti "za svaki džep", ali iščukani i Laos - to ovde nije samo kliše - je jedan.
Na sreću, Aziju je, čak i kad je sasvim cyber i tapacirana globalnim brendovima nemoguće "evropeizovati". Sterilisana potrošačka modernost, zarazni i agresivni zapadni inkubator strahova i želja koje mame novac i bude neizdrž, još nije stigao u najveći deo Laosa, čak ni kao glazura. Vijentijan, glavni grad dugačke zemlje, deluje kao neko nobično, veliko selo. Zalazak sunca na obali Mekonga, u centu grada (mada nisam siguran da pojam "centra grada" tamo ima smisla), učinio je da se osećam kao da mi je neko mir ubrizgao direktno u venu. Divno je sačekati ga uz cooler, gazirano i zaslađeno belo vino sa ukusom "jagodičastog voća" koje Laošani obožavaju (popularniji je samo Beerlao). Neko se možda seća coolera, koji je mnogo prijatniji nego što pomišljate, kao jedne od poslednjih novotarija koja je pre prethodnog rata nakratko stizala u beogradske supermarkete iz Slovenije.
Umesto klupa ili drvoreda pored reke su džakčići s peskom, koji su par meseci ranije (neuspešno) branili malenu prestonicu od ogromne reke. Čak je i Mekong u januaru deluje pitomo i umirujuće - davno je prošla sezona kiša. Nije bilo ničega da pokvari palančku tropsku idilu. Niko ništa nije prodavao, nije bilo prosajaka i sitnih lopova. Što je najvažnije, nije bilo ni evropskih i američkih pedofila koji u Pnom Penu, par stotina kilometara južnije, svako veče izmile na obale Tonle Sapa da prošetaju svoje kambodžanske devojčice.
Laošanski (post)komunisti nisu dozvolili da Laos ostane regionalna prestonica "trgovine kožom", kako u Indokini zovu trgovinu ljudima (oba pola). Zabranivši da u najvećem delu zemlje klubovi, restorani i barovi rade posle 11 (do tada morate da popijete poslednje piće), vlasti su dodatno obezbedile da beli pedofili, koji su, čak i kada su siromašni, prebogati za standarde jedne od najsiromašnijih azijskih zemalja, ni ne pomisle da u Laosu zlopotrebljavaju mešavinu tradicionalno liberalnog odnosa prema predbračnom seksu i bede koja ukida kažnjivost i lomi skrupule.
Glavni grad je i izuzetak i kada se radi o fajrontu - par klubova radi do 1. Mada biće vam strašno dosadno ako ne podnosite tajlandski pop i muziku koju je Lonely Planet opisao kao "elktrificirani laoški folk" - adekvatnije (i lepše) bi bilo nazvati je turbofolk. Skupljam turbofolkove sveta i u mojoj torbi se našlo mesta za dva VCDa Aleksndre Bunsu. (CD, DVD i DivX se tamo nisu primili). Najveća laoška turbo zvezda (mama je iz Bugarske) donedavno nije uspevala da živi od muzike i glume. Govori četiri jezika i radila je povremeno kao recpcionarka u post-hipi enklavi Vang Vieng ("nova Goa"), severno od Vijentijana. Slavu je uspela da obogati novcem tek pošto je skratila ime (postala je Sandra), ubacila violinu u svoj pesme i, što je najvažnije, pojavila se u dve tajlandske sapunice. Kao "zvezdica" u Tajlandu za par meseci uspela je da zaradi više nego što će ikada zaraditi kao najveća zvezda u Laosu, zemlji u kojoj trećina stanovništva živi u oblastima u u kojima nema struje. Sandra je bila mudra i iskoristila je "tajlandski" novac da ode u Japan gde sada studira "medijski dizajn". Verovatno će magistrirati pre nego što laoška elektrodistribucija prebrodi prirodne i budžetske prepreke. Ako pogledate program LNTV-a, laoškog RTS-a, videćete koliko Laosu nedostaje jedan dobar "medijski dizijner".
I bez uvida u statističke podatke o distribuciji električne energije, nije teško zaključiti zašto je najveća pop heriona želela da ode. Kada padne mrak betonske zgrade, malo koja ima više od četiri sprata, deluju više kao čudni ukrasi nego kao deo tišine koja caruje jedim od najsporijih glavnih gradova sveta. Ako se primate na marketinške "spora hrana" trikove, u Laose ćete doživeti nirvanu. Na melanholičnim obalama Mekonga ono što doživljavamo kao zdravo, organski, ekološki ili opušteno vam, po pravilu, neće "servirati" ni uz dosadnu zapadnjačku moralizatorsko-misionarsku notu, ni uz balkansku lažnu iskuliranost. Laošani su, za razliku od nas, na ti sa svojom lenjošću.
Činilo mi se da su najvredniji u malim restoranima na obali Mekonga kada (sami) pripremaju laošansku roštilj-supu. U centru stola je žar iznad koga se nalazi neobična metalna posuda - i roštilj i "šerpa". Ona omogućava da istovremeno pečete tanko iseckane komade mesa, na kupastom delu u sredini, i pravite supu u udubljenju (nalik horizontalno presečenoj polovini američke krofnice). Ukusni sokovi curkaju iz roštiljskog dela u deo u kome se kuva supica, u koji Laošani povremeno dodaju vodu, sveže povrće i pirinčane nudle.
Neobična posuda, ako se udaljite od stola, liči na mali zamak okružen jarkom ili veliki šešir. Kombinacija supe i roštilja je izuzetno ukusna i obedovanje je mnogo zabavnije nego u korejskim restoranima gde ćete, takođe, imati svoje malo ognjište na stolu.
Laošani vole "lepljivi pirinač" - mnogo hranljiviji i drugačijeg ukusa od "običnog" pirinča (koji će postati lepljiv samo ako ga prekuvate). Retko koriste štapiće. Lepljivi pirinač im omogućava da jedu rukama - ako je pravilno spremljen čak se ni ne lepi se za prste. Najukusniji mi je bio u u slatkim jelima. Kuvan sa kokosovim mlekom, i poslužen sa kriškama manga, savršen je i kao doručak i kao dezert. Ako poželite da "sperete" trećesvetsku prašinu, i na trenutak utonete u postkolonijalni raj, u boljim hotelima i restorananima u Vijentijanu će vam poslužiti nešto još ukusnije - dezert od "biserne tapioke", manga i kokosovog mleka koji odlično ide uz Cointreau. Ni sitan luksuz u Vijentijanu nije skup - nećete se finansijski unakaziti čak i ako se navučete. A i navešće Vas da zaključite da je okrutni francuski kolonijalizam na obalama Mekonga ostavio i nešto što vredi pohvaliti.
Za one koji smatraju da im je potrebna snažnija dekontaminacija, ljuta zapadna trava na ljutu orijentalnu ranu, u Vijentijanu, gradu bez "supermarketa" i "hipermarketa", postoje dva Phimphone minimarketa. U Phimphoneu ćete možda završiti i ako ne bolujete od evronostalgije - Laos je jedna od retkih zemalja u kojoj je teško naći tampone. U ostalim radnjama u Vijantijanu čekaju vasn a primer, samo dve vrste flaširane vode. Loaški postkomunizam je raj i za sve one koji žale što danas u Srbiji kada kažete da hoćete hleb prodavac ne zna šta tačno mislite.
Ono čega nema u radnji obično ima na ulicama i pijacama. (Mada ni tamo nema gorepomenutih tampona.) Ipak, pijace su u jugoistočnij Aziji prvenstveno mesta gde se jeftino i dobro jede. I Vijentijanu, kao i u mnogo većem i užurbanijem Pnom Penu, najživlje su predveče, kada hiljade motorciklista zastane da bi kupilo kuvanu hranu za poneti. Sitne, nasmejene tete i njihova slinava deca trčkaraju između brojnih šerpi i pakuju hranu u male plastične kesice, slične onima koje se kod nas prodaju za pakovanje hrane u zamrzivačima. Za one bez motorcikla, tu su male plastične hoklice i naprsle plastične činije. Strah za budućnost mojih razmaženih evropskih creva me je sprečio da im se priključim. Pranje činija ne uključuje korišćenje deterdženta i brisanje. Ukusna hrana je jeftina i ako se ne hranite na pijacama. Većina Laošana nikada nije držala u ruci najveću novčanicu od 50.000 kipa - koja vredi manje od 9 evra. Ogromni bilbordi sa slikama ovog nedostižnog papirića postavljeni su blizu svih pijaca. Jedan od većih problema je vraćanje kusura.
Ako niste previše baksuzni u Laosu ćete se susresti sa samo dve neprijatnosti. Jedan, manja, vas čeka ako nekoga, slučajno ili namerno, rukom dodirnete po glavi. Laoška deca su neodoljiva, uvek željna igre, razgovora i sitnog poklona. Ali, ako pokušate da ih pomazite po glavi shvatićete snagu laoškog verovanja da "niskim" delovima tela (ruke) ne treba dodirivati "visoke" (glava).
Druga neprijatnost je vezana za vožnju autobusom. Ako ne letite avionom odlazak iz Vijentijana vam verovatno neće biti prijatan. Laošani žive u zemlji koja se, uglavnom, sastoji od strmih planina i uskih dolina, ali ne podnose vožnju u krivinama. Oni sa lakoćom vare celokupnu faunu regiona, uključujući i meso životinja i insekata o kojima i ne pomišljate kao o hrani. Dobro se nose se supama u restoranima-krajputašima čiji vlasnici odbijaju da se suoče sa sredstvima za pranje sudova. Ali već prvih par oštrih krivina izazvaće serijsko povraćanje. Kolektivno otvaranje prozora obradovaće vaše čulo mirisa, ali će vas istovremeno, na prilično bolan način, sučiti sa dve činjenice. Prva je da tropi nisu uvek i svuda vrući. Druga je da mnogi narodi ne dele svebalkanski strah od promaje - on se kod Laošana ne javlja čak ni onda kada se spoljna temperatura opasno približi nuli.
Ako preživite krivine završićete verovatno na jednoj od dve zanimljive destinacija. Severno od Vijentijana je Luang Prabang, najveća laoška znamenitost i jedan od najlepših gradića na svetu. Nažalost, iako u Laosu nema razloga da razmišljate o terorizmu, Osama Bin Laden je zaslužan za pretvaranje ovog grada u sve popularniju "metu" američkih urista koji putuju u paket aranžmanima. Za razliku od Srba i bratskih naroda, koji kada kažu turizam obično pomisle na more i šoping, Ameriknci od 11. septembra kada kažu turizam najčešće podrazumevaju da će to biti u nekoj "zemlji bez muslimana".
Malo istočnije, na kraju dugog i krivudavog puta su predivni pejzaži, lepa sela naseljena različitim narodima i drveni manstiri sa infaltinim ikonama. Tamo nema američkih tursita, ali ima američkih kasetnih bombi. Laos je najbombardovanija zemlja u istoriji i, iako je prljavi rat odavno završen, svake godine 300 ljudi pogine od neaktiviranih bombica. "Kasete", ogromne metalne "košuljice" u kojima su ih američki "bogovi" slali sa neba, laoški seljaci danas koriste za gajenje luka i izgradnju kuća.
Slatka somnabulija je na severoistoku zemlje još opojnija nego u prestonici. Sa mnom je, ipak, uvek bio poneki Laošanin. Mada, ne zato što mi je trebao turistički vodič. Nisam želeo da moj mir - i nogu - uništi mala američka bomba.
Selda
Ako poželite da nekome u najkraćem mogućem roku pokažete da "o knjizi (disku) ne treba suditi prema koricama", onda ćete teško napraviti bolji izbor od omota diska "Selda" Selde Bagcan. Na disku je i buntovni hit Ince, Ince ("Pažljivo, Pažljivo"), pesma koju je Selda snimila 1976. godine i koju najbolje ilustruje njenu muziku koju je teško vezati za bilo koji žanr ili stil. U Seldinom moćnom hibridu ima post-folka, psihodelije, bluesa, čobanskih rifova (koje smo upoznali preko sarajevske škole), jeftinog sintija i, iznad svega, moćnog, ali melanholičnog Seldinog glasa. Ali ta mešavina odlično funkcioniše i ako je, ipak, potrebno klasifikovati ovo malo muzičko čudo onda možemo reći da je to psihodelični, zarazni sevdah, moćna električna muzika za ples i (kontrolisani) bes.
Seldina protestna elektronika je obezbedila zvučnu podlogu bunta izgubljene turske generacije, u godinama diktature i ideološkog i etničkog krvoprolića koje je malo ko van prozaodne Turske primećivao u eri "Hladnog rata". Turske vlasti su Ince, Ince shvatile kao poziv na pobunu radničke klase. Osam godina nije mogla da napusti Tursku. Selda je završila na vojnom sudu i dva puta je bila u zatvoru. Uništene su i neke od master traka. Nekoliko pesama na disku koji je 2006. godine (re)izdao britanski Finders Keepers sačuvane su samo na ploči - čućete krckanje na koje smo odavno zaboravili. Seldina muzika ponekad, samo na kratko, potone u nešto što liči na kombinaciju porečko-ulcinjskog hotelske muzike iz poznih sedamdesetih i ljutite Jadranke Stojaković. Ali, čak ni tada vas njena energija i talenat neće ostaviti ravnodušnim.
Selda je samo jedan od diskova u Finders Keepers katologu, u kome vas, pored reizdanja "abnormalne" muzike ("space-age Turkish protest songs, Czechoslovakian vampire soundtracks, Welsh rare-beats, bubblegum folk, drugsploitation operatics, banned British crime thrillers and celebrity Gallic Martini adverts...), čeka gomila outsiderskih i "ultra-retkih" bisera čiji je zvuk ostao neprepoznat kada su prvi put objavljeni. Ako vam je Turska u venama, a nedostaje vam psihodelije, pore Selde, Finders Keepers su iskopali i Ersena. Za evropocentrične slušaoce, sve one koje uznemirava aroma orijenta, povratak u bizarne zuke sedamdesetih je moguć i uz Vampires of Dartmoore, Sarolta Zalatnay i stvrano fantastični Le Monde Fabuleux Des Yamasuki.
Seldina protestna elektronika je obezbedila zvučnu podlogu bunta izgubljene turske generacije, u godinama diktature i ideološkog i etničkog krvoprolića koje je malo ko van prozaodne Turske primećivao u eri "Hladnog rata". Turske vlasti su Ince, Ince shvatile kao poziv na pobunu radničke klase. Osam godina nije mogla da napusti Tursku. Selda je završila na vojnom sudu i dva puta je bila u zatvoru. Uništene su i neke od master traka. Nekoliko pesama na disku koji je 2006. godine (re)izdao britanski Finders Keepers sačuvane su samo na ploči - čućete krckanje na koje smo odavno zaboravili. Seldina muzika ponekad, samo na kratko, potone u nešto što liči na kombinaciju porečko-ulcinjskog hotelske muzike iz poznih sedamdesetih i ljutite Jadranke Stojaković. Ali, čak ni tada vas njena energija i talenat neće ostaviti ravnodušnim.
Selda je samo jedan od diskova u Finders Keepers katologu, u kome vas, pored reizdanja "abnormalne" muzike ("space-age Turkish protest songs, Czechoslovakian vampire soundtracks, Welsh rare-beats, bubblegum folk, drugsploitation operatics, banned British crime thrillers and celebrity Gallic Martini adverts...), čeka gomila outsiderskih i "ultra-retkih" bisera čiji je zvuk ostao neprepoznat kada su prvi put objavljeni. Ako vam je Turska u venama, a nedostaje vam psihodelije, pore Selde, Finders Keepers su iskopali i Ersena. Za evropocentrične slušaoce, sve one koje uznemirava aroma orijenta, povratak u bizarne zuke sedamdesetih je moguć i uz Vampires of Dartmoore, Sarolta Zalatnay i stvrano fantastični Le Monde Fabuleux Des Yamasuki.
Seu Jorge
Seksi carioca kaže da je odrastao oslonjen na tri "oslonca" brazilske sirotinje - pirinač, pasulj i samba žurke vikendom. Kao i mnogi favelaši, takmičio se na karnevalu, navijao za Flamengo i svirao gitaru sa tatom. Njegova pesma Eu Sou Favela sadrži jednu od najlepših odbrana oklevetanih slamova: "Favela nikada nije bila utočište protuva/Ona je samo puna skromnih ljudi koje je život ponizio/To je istina koju nećete pročitati u novinama/Da, favela je društveni problem". U Brazilu, zemlji "ekonomskog aprthejda", bogatiji, uglavnom beli i "beličasti stanovnici, favelaše uglavnom doživljavaju kao izvor zla i jeftinog kokaina.
Seu Jorge najviše voli pagode muziku, buntovnu, "sirovu" vrstu sambe sa tekstovima koji su često puni sarkazma, politički nekorektnog slenga i teških reči. Ne treba mešati je mešati sa neopagode đubretom, što je verovatnije najdosasnija muzika koju ćete čuti u Brazilu. Činilo mi se da pagode najviše vole buntovne duše, uglavnom mudri i diskriminsani crnci koji nikada nisu dobili šansu u zemlji u kojoj je, po pravilu, boja kože sudbina. Pagode sam otkrio zahvaljući taksisti u Salvadoru - da nije rođen kao crnac u Brazilu verovatno ne bi bio taksista sa krvavo crvenim očima od umora.
Seu, na sreću, nije postao taksista. Kao tinejdžer, pošto su mu ubili brata, godinama je bio beskućnik u Riju. Njegov ogroman muzički talenat svet je otkrio zahvaljući činjenici da je pocepao mnoga srca i navlažio mnoge oči igrajući ženskaroša u filmu City of Good. Prvi put sam čuo njegovu muziku na kocertu u ogromnom klubu Tom Brasil u zabačenom predgrađu Sao Paola. U sali su uglavnom bile mlade, imućne (i treba li reći) bele žene koje su vrištale kad se pojavio u belom odelu sa cigaretom u ustima. Odsvirao nam je samo šest pesama i otišao. One su i dalje vrištale.
Još uvek ne može da se navikne da je postao seks simbol - "kada sam bio siromašan govorili su mi da sam ružan i nezanimljiv. Sada sam zgodan i cool. Šta se promenilo? Ja nisam..." Nažalost, čak i lepota u Brazilu ima boju, a u Londonu su svi crni Brazilci sumnjivi. Vratili sa ga sa granice kada je 2006. godine došao da primi BBC-ijevu godišnju nagradu za World Music. "Nisam želeo da se vartim u u Britaniju... Da li su oni ludi - ne bi se odrekao mog lepog Brazila nizašta na svetu". Ipak se vratio - ljudi iz BBC-ija su ga čekali na granici.
Cru (Sirovo) vam preporučujemo, čak i ako niste ljubitelj brazilske muzike. Za film The Life Aquatic with Steve Zissou, bizarnu komediju koja parodira životnu priču Jacques-Yves Cousteaua, snimio je akustične vrezije hitova Davida Bowieja na portugalskom. Verujemo da ćete uživaćete i uz pesme jednog od Seu Jorgeovih idola - Zeca Pagodinho, najveća zvezda "originalne", pagode sambe je uvek odličan. Njegov uživo snimljeni CD Acustico MTV će vam pomoći da, makar nakratko, odete do Brazila.
Seu Jorge najviše voli pagode muziku, buntovnu, "sirovu" vrstu sambe sa tekstovima koji su često puni sarkazma, politički nekorektnog slenga i teških reči. Ne treba mešati je mešati sa neopagode đubretom, što je verovatnije najdosasnija muzika koju ćete čuti u Brazilu. Činilo mi se da pagode najviše vole buntovne duše, uglavnom mudri i diskriminsani crnci koji nikada nisu dobili šansu u zemlji u kojoj je, po pravilu, boja kože sudbina. Pagode sam otkrio zahvaljući taksisti u Salvadoru - da nije rođen kao crnac u Brazilu verovatno ne bi bio taksista sa krvavo crvenim očima od umora.
Seu, na sreću, nije postao taksista. Kao tinejdžer, pošto su mu ubili brata, godinama je bio beskućnik u Riju. Njegov ogroman muzički talenat svet je otkrio zahvaljući činjenici da je pocepao mnoga srca i navlažio mnoge oči igrajući ženskaroša u filmu City of Good. Prvi put sam čuo njegovu muziku na kocertu u ogromnom klubu Tom Brasil u zabačenom predgrađu Sao Paola. U sali su uglavnom bile mlade, imućne (i treba li reći) bele žene koje su vrištale kad se pojavio u belom odelu sa cigaretom u ustima. Odsvirao nam je samo šest pesama i otišao. One su i dalje vrištale.
Još uvek ne može da se navikne da je postao seks simbol - "kada sam bio siromašan govorili su mi da sam ružan i nezanimljiv. Sada sam zgodan i cool. Šta se promenilo? Ja nisam..." Nažalost, čak i lepota u Brazilu ima boju, a u Londonu su svi crni Brazilci sumnjivi. Vratili sa ga sa granice kada je 2006. godine došao da primi BBC-ijevu godišnju nagradu za World Music. "Nisam želeo da se vartim u u Britaniju... Da li su oni ludi - ne bi se odrekao mog lepog Brazila nizašta na svetu". Ipak se vratio - ljudi iz BBC-ija su ga čekali na granici.
Cru (Sirovo) vam preporučujemo, čak i ako niste ljubitelj brazilske muzike. Za film The Life Aquatic with Steve Zissou, bizarnu komediju koja parodira životnu priču Jacques-Yves Cousteaua, snimio je akustične vrezije hitova Davida Bowieja na portugalskom. Verujemo da ćete uživaćete i uz pesme jednog od Seu Jorgeovih idola - Zeca Pagodinho, najveća zvezda "originalne", pagode sambe je uvek odličan. Njegov uživo snimljeni CD Acustico MTV će vam pomoći da, makar nakratko, odete do Brazila.
Zanemarena pozadina nasilja
Nasilje je retko kada bezumno i iracionalno. Ove reči obično izgovaramo onda kada nismo u stanju da shvatimo njegove kompleksne uzroke.
To često nije lako. Da bi razumeli nerede u Beogradu i Đenovi nije dovoljno da se bavimo samo ružnim repovima naše nesrećne prošlosti. Neophodno je da pogledamo i neke daleke zemlje, odgovore onih društava koja su u susretima sa Zapadom imala slična, frustrirajuća i ružna iskustva.
To je možda još teže. Jedna od mantri srpskih elita, i nacionalnih i "evropskih", je da mi nismo ni Azija ni Afrika. Ali tamo, naročito na Bliskom istoku i u podsaharskoj, "crnoj" Africi, nalaze se zemlje koje su se u bliskoj prošlosti na izuzetno bolan način suočavale sa nasiljem i dvostrukim standardima zapadnih sila. Stanovnici ovih država veruju da Zapad nije samo kršio njihove najvažnije ekonomske i nacionalne interese već i da je vređao njihovu inteligenciju.
Posledice su svuda slične. Između ostalog, razvila su se široko rasprostranjena shvatanja da je sve što "dolazi sa Zapada" loše i štetno i da treba da bude zaustavljeno po svaku cenu. Zato, kada u našim medijima pročitamo da je "gej parada mišolovka za Srbe", ili da "zemlje koje nam nisu naklonjene i koje podržavaju nezavisnost Kosova, sada žustro podržavaju održavanje gej parade", moramo imati u vidu da su to ilustracije tipičnih reakcija u zemljama - bez obzira da li su one u Africi, Aziji ili Evropi - koje nisu samo konzumenti poželjne zapadne robe, već i zapadne politike obeležene primenom sile, uslovljavanjima i nedoslednim insistiranjem na pravima i obavezama.
Ne radi se, ako govorimo o Srbiji, samo o Kosovu. Ključni deo dvolične i, za mnoge stanovnike zemalja koje ne učestvuju u njenoj proizvodnji, perverzne politike Zapada je agresivni, visoko selektivni i dozirani izvoz prava i normi. Poduhvat zapadne dominacije je danas prvenstveno normativni i intelektualni. On omogućava da prevlast i njeni bogati plodovi budu jeftini i da deluje lepo, humano i moralno. Više nije neophodno da se tri temeljna zapadna "C" - civilizacija, hrišćanstvo i trgovina (engl. commerce) - brane ili šire serijskim isterbljenjima i holokaustima, na čijim su (nekažnjenim) ishodima belačke zapadnoevropske dijaspore ustanovile svoje prosperitetne teritorije u obe Amerike i Australiji.
Neoliberalno nasilje je najčešće strukturalno i netransparentno. Njegove žrtve su uvek same krive. Njihov bes i beznađe onima koji žive ili životare ušuškani zapadni san obično deluju "necivilizovano", "primitivno" i "divljački". U eri hiperprodukcije prva, "najviših standarda" i sve gnusnijih "izama" nema klasizma. Empatija je ustupila mesto osećanjima koje variraju od tihog prezira prema neuspešnima ("sami su krivi") do erucija dehumnizujućeg straha ("oni nisu ljudi/deca/Beograđani") i gađenja koje slušamo svaki puta kada izlivi frustracije i poniženja nisu negde daleko, kada ih ne vidimo samo posredovane hladnim televizijskim slikama.
Snažan otpor reformama koje su sprovođene po zapadnom uzoru u mnogim bliskoistočnim zemalja nije prerastao u velike političke pokrete ili javne proteste samo zbog potpunog odsustva demokratije i građanskih sloboda. Zato tamo, po pravilu, nema masovnih scena uličnog nasilja kakve smo nedavno gledali u Beogradu.
Nezadovoljstvo se u tim neslobodnim državama uglavnom kristalisalo na neuporedivo tragičnije i spektakularnije načine - terorizam je samo jedna od umirujućih etiketa koja delegitimiše potrebu da tragamo za uzrocima nezadovoljstava. U tim zemljama možemo prepoznati jednu od dve važne prednosti koje Srbija ima - mogućnost da ljudi, bez straha od nehumanih, drakonskih kazni, izraze svoje frustracije i besove, makar to moglo da preraste u rušenje kakvo smo gledali. Druga olakšavajuća okolnost je činjenica da su nade i snovi ovde još uvek mnogo manje iznevereni nego, na primer, u Jemenu, Alžiru ili Jordanu.
To što će cena ovde verovatno biti neuporedivo manja ne znači i da se neke od posledica zapadne politike prema postmiloševićevskoj Srbiji mogu ignorisati bez da platimo veliku i sasvim nepotrebnu političku, ekonomsku i društvenu cenu. To bi mogli da nazovemo "zapadna politička pozadina" - što ne znači da neredi 10. oktobra nemaju i onu drugu, domaću političku pozadinu.
Ali u ovoj, zapadnoj leži jedan od najčešće zanemarivanih razloga zašto u Srbiji još dugo vremena neće moći da se dogode neke promene koje mnogi od nas, uključujući i autora ovog teksta, smatraju očito dobrim, poželjnim i opravdanim. Drugim rečima, onog trenutka kada je rešio da prizna Kosovo Zapad je praktično odlučio i da u
Beogradu ne može da se održi parada ponosa, bar ne u miru. Građani će ovde mnogo teže i sporije prihvatati različitosti i prava na njihovo javno iskazivanje baš zato što im "Evropa i Amerika" govore da treba da ih prihvate. Zato ovde ne možemo govoriti o homofobiji a da ne govorimo o nezavisnom Kosovu.
Nije lako baviti se realnostima koje mnogi olako diskvalifikuju kao bedne izgovore.
Ali, to je preko potrebno jer se odavno ne radi samo o huliganima. Jedna protivnica parade, koja ne podržava nasilje na ulicama, rezignirano kaže da će "zapad uskoro tražiti da dozvolimo i pedofilima da marširaju".
Činjenica da se otpor zapadnim uticajima najsnažnije vezuje za prihvatanje homoseksualnosti delovaće apsurdno sve dok budemo bili zaslepljeni Evropom i fokusirani na zapadna iskustva. Neću pokušati da ulazim u sve razloge zašto je baš muškost širom sveta postala poslednje "bojno polje" na kome oni koji se osećaju bespomoćno i povređeno brane dostojanstvo svojih siromašnih, poniženih ili pokorenih nacija. Ti razlozi mogu delovati apsurdno ili naučno-fantastično u zemlji obeležnoj grupisanjem oko dva utešna, ali daleka i autistična pola - primitivne, novokomponovane evrocentričnosti na jednom, i moralne superiornosti male, ali "izabrane" Hristove nacije na drugom kraju.
Ipak, vredi pomenuti da su histerične i nasilne rekacije koje prate ružna shvatanja da je homoseksualnost "antisrpska" (ili "neafrička") izuzetno snažna baš u onim državama koje imaju napet i komplikovan odnos prema Zapadu. Njihovi građani osećaju "delimično divljenje, delimično zavist, delimično ljutnja i ključajući jed", kako je to nedavno napisala kolumnistkinja Gardijana pokušajući da objasni neuporedivo izraženiju homofobiju u Podsaharskoj Africi.
Problem nisu ni "crnci" ni "genocidni", "antimoderni", "neevropski" Srbi" - za razliku od bar deklarativno prokaženog rasizma, kultur-rasizam je ostao neskriveni deo zapadnog odnosa prema ostalima. Radi se o svim onim državama u kojima je "istorija zapadnog prisustva" i mešanja obeležena dvostrukim standardima, nepravdama i zločinima i u kojima veliki deo građana nije osetio dovoljno prosperiteta - moćnog melema koji spada u najuspešnije izazivače amnezije, vernog saputnika moći i bogatstva. To su zemlje - one odavno nisu samo u Africi - u kojima nije bez razloga rašireno mišljenje da su njihovi predsednici samo "ambasadori", a da se pravi vladari, i glavni krivci za beznađe ili loše stanje, nalaze u Londonu, Parizu ili Briselu, nekada kolonijalnim metropolama, danas centrima postkolonijalnog samovlašća.
Koliko god da je korisno i poželjno bavljenje neevropskim svetovima, ono deluje kao nemoguća misija u zemlji u kojoj malo ko želi da razume prvog komšiju u soliteru. Svima je ovde sve jasno i mnogi smatraju da je svaki pokušaj da se bavimo motivima drugih sumnjiv, da podrazumeva odobravanje ili podršku njihovim postupcima ili stavovima.
Mnogi od onih koji ne mogu da shvate zašto "u 21. veku" zapadne istorije naši homoseksualci ne smeju da jednom godišnje prošetaju pored Manježa, poslednjih dana sipaju opasne, ružne i dehumanizujuće reči. Zgađeni i uplašeni oni psuju i govore o "divljacima" koji su "došli iz unutrašnjosti". Neki od ovih Beograđana smatraju da razjarena deca, i njihova malo starija „braća po kamenicama i metalnim šipkama“, treba da robijaju duže nego što imaju godina života. Oni "znaju" da tu nema šta da se razume i objašnjava - vide samo lične neuspehe i opasne snage prošlosti i tvrde da se tinejdžeri koji su lomili po Beogradu ne sećaju bombardovanja i da nikada nisu bili na Kosovu.
To verovatno nije netačno. Ali istorija nas uči da su glasogovornici duha vremena, koga nikada ne oblikuju samo "duhovi prošlosti", retko kada bili ljudi od kojih to očekujemo. Protiv sile i nepravde, stvarne ili domaštane, obično ne ustaju oni koji su je osetili na svoj koži. Dovoljno je pogledati biografije Urlike Majnhof, Jigala Amira, ubice Jicaka Rabina, ili devetnaestorice koji su 11. septembra u Njujorku demonstrirali snagu ultimativnog nasilja.
Bilo bi glupo da na sopstvenom iskustvu učimo da može gore. Uzroke nezadovoljstva koje pokreće rušilački bes neće otkloniti hapšenja i zabrane - što ne znači da nema onih koji treba da idu u zatvor. Nisam siguran ni da je civilizovano, građanski i pristojno te ljude nazivati rečima koje su nastale da opišu užase Aušvica ili postupke divljih zveri.
Suditi je lako - pitanje je samo koliko je umno i racionalno.
To često nije lako. Da bi razumeli nerede u Beogradu i Đenovi nije dovoljno da se bavimo samo ružnim repovima naše nesrećne prošlosti. Neophodno je da pogledamo i neke daleke zemlje, odgovore onih društava koja su u susretima sa Zapadom imala slična, frustrirajuća i ružna iskustva.
To je možda još teže. Jedna od mantri srpskih elita, i nacionalnih i "evropskih", je da mi nismo ni Azija ni Afrika. Ali tamo, naročito na Bliskom istoku i u podsaharskoj, "crnoj" Africi, nalaze se zemlje koje su se u bliskoj prošlosti na izuzetno bolan način suočavale sa nasiljem i dvostrukim standardima zapadnih sila. Stanovnici ovih država veruju da Zapad nije samo kršio njihove najvažnije ekonomske i nacionalne interese već i da je vređao njihovu inteligenciju.
Posledice su svuda slične. Između ostalog, razvila su se široko rasprostranjena shvatanja da je sve što "dolazi sa Zapada" loše i štetno i da treba da bude zaustavljeno po svaku cenu. Zato, kada u našim medijima pročitamo da je "gej parada mišolovka za Srbe", ili da "zemlje koje nam nisu naklonjene i koje podržavaju nezavisnost Kosova, sada žustro podržavaju održavanje gej parade", moramo imati u vidu da su to ilustracije tipičnih reakcija u zemljama - bez obzira da li su one u Africi, Aziji ili Evropi - koje nisu samo konzumenti poželjne zapadne robe, već i zapadne politike obeležene primenom sile, uslovljavanjima i nedoslednim insistiranjem na pravima i obavezama.
Ne radi se, ako govorimo o Srbiji, samo o Kosovu. Ključni deo dvolične i, za mnoge stanovnike zemalja koje ne učestvuju u njenoj proizvodnji, perverzne politike Zapada je agresivni, visoko selektivni i dozirani izvoz prava i normi. Poduhvat zapadne dominacije je danas prvenstveno normativni i intelektualni. On omogućava da prevlast i njeni bogati plodovi budu jeftini i da deluje lepo, humano i moralno. Više nije neophodno da se tri temeljna zapadna "C" - civilizacija, hrišćanstvo i trgovina (engl. commerce) - brane ili šire serijskim isterbljenjima i holokaustima, na čijim su (nekažnjenim) ishodima belačke zapadnoevropske dijaspore ustanovile svoje prosperitetne teritorije u obe Amerike i Australiji.
Neoliberalno nasilje je najčešće strukturalno i netransparentno. Njegove žrtve su uvek same krive. Njihov bes i beznađe onima koji žive ili životare ušuškani zapadni san obično deluju "necivilizovano", "primitivno" i "divljački". U eri hiperprodukcije prva, "najviših standarda" i sve gnusnijih "izama" nema klasizma. Empatija je ustupila mesto osećanjima koje variraju od tihog prezira prema neuspešnima ("sami su krivi") do erucija dehumnizujućeg straha ("oni nisu ljudi/deca/Beograđani") i gađenja koje slušamo svaki puta kada izlivi frustracije i poniženja nisu negde daleko, kada ih ne vidimo samo posredovane hladnim televizijskim slikama.
Snažan otpor reformama koje su sprovođene po zapadnom uzoru u mnogim bliskoistočnim zemalja nije prerastao u velike političke pokrete ili javne proteste samo zbog potpunog odsustva demokratije i građanskih sloboda. Zato tamo, po pravilu, nema masovnih scena uličnog nasilja kakve smo nedavno gledali u Beogradu.
Nezadovoljstvo se u tim neslobodnim državama uglavnom kristalisalo na neuporedivo tragičnije i spektakularnije načine - terorizam je samo jedna od umirujućih etiketa koja delegitimiše potrebu da tragamo za uzrocima nezadovoljstava. U tim zemljama možemo prepoznati jednu od dve važne prednosti koje Srbija ima - mogućnost da ljudi, bez straha od nehumanih, drakonskih kazni, izraze svoje frustracije i besove, makar to moglo da preraste u rušenje kakvo smo gledali. Druga olakšavajuća okolnost je činjenica da su nade i snovi ovde još uvek mnogo manje iznevereni nego, na primer, u Jemenu, Alžiru ili Jordanu.
To što će cena ovde verovatno biti neuporedivo manja ne znači i da se neke od posledica zapadne politike prema postmiloševićevskoj Srbiji mogu ignorisati bez da platimo veliku i sasvim nepotrebnu političku, ekonomsku i društvenu cenu. To bi mogli da nazovemo "zapadna politička pozadina" - što ne znači da neredi 10. oktobra nemaju i onu drugu, domaću političku pozadinu.
Ali u ovoj, zapadnoj leži jedan od najčešće zanemarivanih razloga zašto u Srbiji još dugo vremena neće moći da se dogode neke promene koje mnogi od nas, uključujući i autora ovog teksta, smatraju očito dobrim, poželjnim i opravdanim. Drugim rečima, onog trenutka kada je rešio da prizna Kosovo Zapad je praktično odlučio i da u
Beogradu ne može da se održi parada ponosa, bar ne u miru. Građani će ovde mnogo teže i sporije prihvatati različitosti i prava na njihovo javno iskazivanje baš zato što im "Evropa i Amerika" govore da treba da ih prihvate. Zato ovde ne možemo govoriti o homofobiji a da ne govorimo o nezavisnom Kosovu.
Nije lako baviti se realnostima koje mnogi olako diskvalifikuju kao bedne izgovore.
Ali, to je preko potrebno jer se odavno ne radi samo o huliganima. Jedna protivnica parade, koja ne podržava nasilje na ulicama, rezignirano kaže da će "zapad uskoro tražiti da dozvolimo i pedofilima da marširaju".
Činjenica da se otpor zapadnim uticajima najsnažnije vezuje za prihvatanje homoseksualnosti delovaće apsurdno sve dok budemo bili zaslepljeni Evropom i fokusirani na zapadna iskustva. Neću pokušati da ulazim u sve razloge zašto je baš muškost širom sveta postala poslednje "bojno polje" na kome oni koji se osećaju bespomoćno i povređeno brane dostojanstvo svojih siromašnih, poniženih ili pokorenih nacija. Ti razlozi mogu delovati apsurdno ili naučno-fantastično u zemlji obeležnoj grupisanjem oko dva utešna, ali daleka i autistična pola - primitivne, novokomponovane evrocentričnosti na jednom, i moralne superiornosti male, ali "izabrane" Hristove nacije na drugom kraju.
Ipak, vredi pomenuti da su histerične i nasilne rekacije koje prate ružna shvatanja da je homoseksualnost "antisrpska" (ili "neafrička") izuzetno snažna baš u onim državama koje imaju napet i komplikovan odnos prema Zapadu. Njihovi građani osećaju "delimično divljenje, delimično zavist, delimično ljutnja i ključajući jed", kako je to nedavno napisala kolumnistkinja Gardijana pokušajući da objasni neuporedivo izraženiju homofobiju u Podsaharskoj Africi.
Problem nisu ni "crnci" ni "genocidni", "antimoderni", "neevropski" Srbi" - za razliku od bar deklarativno prokaženog rasizma, kultur-rasizam je ostao neskriveni deo zapadnog odnosa prema ostalima. Radi se o svim onim državama u kojima je "istorija zapadnog prisustva" i mešanja obeležena dvostrukim standardima, nepravdama i zločinima i u kojima veliki deo građana nije osetio dovoljno prosperiteta - moćnog melema koji spada u najuspešnije izazivače amnezije, vernog saputnika moći i bogatstva. To su zemlje - one odavno nisu samo u Africi - u kojima nije bez razloga rašireno mišljenje da su njihovi predsednici samo "ambasadori", a da se pravi vladari, i glavni krivci za beznađe ili loše stanje, nalaze u Londonu, Parizu ili Briselu, nekada kolonijalnim metropolama, danas centrima postkolonijalnog samovlašća.
Koliko god da je korisno i poželjno bavljenje neevropskim svetovima, ono deluje kao nemoguća misija u zemlji u kojoj malo ko želi da razume prvog komšiju u soliteru. Svima je ovde sve jasno i mnogi smatraju da je svaki pokušaj da se bavimo motivima drugih sumnjiv, da podrazumeva odobravanje ili podršku njihovim postupcima ili stavovima.
Mnogi od onih koji ne mogu da shvate zašto "u 21. veku" zapadne istorije naši homoseksualci ne smeju da jednom godišnje prošetaju pored Manježa, poslednjih dana sipaju opasne, ružne i dehumanizujuće reči. Zgađeni i uplašeni oni psuju i govore o "divljacima" koji su "došli iz unutrašnjosti". Neki od ovih Beograđana smatraju da razjarena deca, i njihova malo starija „braća po kamenicama i metalnim šipkama“, treba da robijaju duže nego što imaju godina života. Oni "znaju" da tu nema šta da se razume i objašnjava - vide samo lične neuspehe i opasne snage prošlosti i tvrde da se tinejdžeri koji su lomili po Beogradu ne sećaju bombardovanja i da nikada nisu bili na Kosovu.
To verovatno nije netačno. Ali istorija nas uči da su glasogovornici duha vremena, koga nikada ne oblikuju samo "duhovi prošlosti", retko kada bili ljudi od kojih to očekujemo. Protiv sile i nepravde, stvarne ili domaštane, obično ne ustaju oni koji su je osetili na svoj koži. Dovoljno je pogledati biografije Urlike Majnhof, Jigala Amira, ubice Jicaka Rabina, ili devetnaestorice koji su 11. septembra u Njujorku demonstrirali snagu ultimativnog nasilja.
Bilo bi glupo da na sopstvenom iskustvu učimo da može gore. Uzroke nezadovoljstva koje pokreće rušilački bes neće otkloniti hapšenja i zabrane - što ne znači da nema onih koji treba da idu u zatvor. Nisam siguran ni da je civilizovano, građanski i pristojno te ljude nazivati rečima koje su nastale da opišu užase Aušvica ili postupke divljih zveri.
Suditi je lako - pitanje je samo koliko je umno i racionalno.
среда, 3. фебруар 2010.
"Da li se još nešto vraća?"
Zapitala se danas Marija Stanojčić, zabrinuta saradnica denacifikatorskog trash programa "TV Mreža", pošto je otkrila da se u Beograd vratio "dens devedesetih". Marija je zaključila da svaka muzika "podrazumeva sistem vrednosti", a gigazabrinuti i zgađeni Petar "Peca" Popović objasnio je nedovoljno denacifikovanoj publici da je "dens devedestih jedna nakaza prevedena iz svetskih tokova" čiji su autori "buzdovani", "neškolovani" i "polutani".
Šta li bi ostalo od istorije rocka ako bi izbacili buzdovane, neškolovane i polutane?
Šta li bi ostalo od istorije rocka ako bi izbacili buzdovane, neškolovane i polutane?
Пријавите се на:
Постови (Atom)
ЗАПАД ИЛИ ЗАВЕТ, ЖИВИ СРБИ КАО ПРИМИСАО
Овај краћи текст сам издвојио из дописаног за нову верзију јако дугачког текста ИЗМИШЉАЊЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА, који приређујем за рукопис књиге „З...
